Мези и Мезија

Мези (лат. Moesiгрч. Μυσοί), Межани или Мижани су били трачко племе које је у I веку п. н. е. насељавало област између Доњег Дунава и планине Балкана.

Претпоставља се да су током бронзаног доба Мизи насељавали земље источно од Мораве и Дунава, а касније мигрирали на југоисток у Малу Азију, све до Месопотамије, о чему сведоче археолошка налазишта Брњичке групеХеродот у својим списима говори да су пред Тројански рат Мизи прешли Босфор и дошли до Јонског мора. Након пропасти Хетитске државе почео је други талас миграције Миза ка Малој Азији. Након напуштања Мале Азије долазе на Балкан крајем XIIIXII век п. н. е., и тамо налазе Хетитску империју у стању пропадања.

Хомер у својој „Илијади“ помиње Мизе као савезнике Тројанаца. Страбон говор о њима да су дошли са Дунава током Тројанског рата и населили места где су пре њих живели Фригијци. По њима се подручје на северозападу зове Мезија. Њихов језик, по Страбону, је био „мешавина“ су фригијског и лидијског језика.

Два беху огранка Межана у Илирику, односно горњи и доњи. Горња Мезија, према Јохану Леунклавијусу и Laцу, јесте Србија, док Куспинианус каже да је Босна. Халкокондил, Лац и Куспинианус сведоче да је Доња Мезија заправо Бугарска. Јорданес Алан назива обе Мезије Малом Скитијом која, према неким тврдњама, обухвата такођер и земљу Беса и Трибала. Од Беса потекоше Срби у Босни.

Колико Мези беху храбри и поносни (каже Луције Флор у 12. поглављу 4. књиге), страшно је и изговорити. Кад римски конзул Марко Крас бијаше већ спреман заметнути бој с њима, један заповедник Межана изађе из редова своје војске и дозвавши оне из римске војске упита их ко су, па кад му одговорише да су то Римљани, господари свих народа, Межани нато узвикнуше: „Бит ће тако ако ви победите“!

Покорени су од римског императора Марка Краса 29. године п. н. е.

По освајању Мезије, Крас је претвара у римску провинцију која се простирала на данашњој територији уже Србије. Даљи напредак ова провинција доживљава у време цара Тиберија када се проширује на простор данашње Србије и север данашње Бугарске све до ушћа Дунава у Црно Море а на југу се простире до планине Балкан. Под владавином цара Домицијана Мезија је подељена на Моезиа Супериор (Горња Мезија) и Моезиа Инфериор (Доња Мезија).

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

Две Хиландарске повеље о Кастриотима

Душан Синдик:

Две повеље у Хиландару о Ивану Кастриоту и синовима

Грбовник Кастриота из збирке Венецијанских племићких грбовника:

http://daten.digitale-sammlungen.de/~zend-bsb/wasserzeichen-projekte.php?seite=00095&id=00001426&bibl=bsb&kennziffer=29082916290211112908

Евгенију Павловичу Наумову

У Архиву манастира Хиландара међу српским документима под бројевима 82 и 105 чувају се ДВЕ ПОВЕЉЕ од којих je прву, дакле ону под бр. 82, издао арбанаски великаш Иван Кастриот манастиру Хиландару, а другу, ону под бр. 105, издао je манастир Хиландар Ивану Кастриоту. Обе повеље су већ давно објављене тако да овога пута вероватно ништа ново неће бити саопштено.[1] С друге стране ово je можда згодна прилика да се на оба документа подсетимо и укажемо поново на њихову занимљиву садржину.

Најпре неколико речи о породици Кастриота. Најстарији до сада познати податак о овој породици сачуван je у Хисторијском архиву у Дубровнику. Реч je о познатом документу, тј. о заклетви Александра, господина Канине и Валоне из 1368. године, да ће бити пријатељ Дубровника. Међу сведоцима овог „писанија“ наведен je канински кефалија Кастриот.[2] Иван Кастриот наших докумената вероватно je потомак споменутог кефалије из Канине. Познати документи не дозвољавају да се нешто прецизније каже о степену њихова сродства.

Посматрајући спољне особине повеље под бр. 82, опажа се да je писана на пергаменту ширине 25,8 дужине 34,2 цм, на средњовековном српскохрватском језику, ћириличким писмом, рашким правописом, канцеларијским брзописом, црним мастилом у 25 редова урачунавши ту и потпис. Сачуван je траг округлог воштаног печата чији je пречник могао бити до 5 цм. На полеђини je запис савремен или врло близак времену постанка повеље: + Књига Кастриотова за села. Знатно изнад тога записа, руком вероватно друге половине XIX века латиницом N (вероватно: numero), испод тога 35, а још ниже 6934 года, највероватније руком Порфирија Успенског. Окренут за 180° налази се запис монаха Никандра, вероватно из четврте деценије XIX века: Сеи хрисовуль есть господара Ивнна Kacтpiωта албанскаго, и копίе егω вь немъ есть. И пише како даеть монастирю нашему две села во Албанiи и суща съ церковьίю Прес(ве)ты, Б<огоро>д<и>цы тамо сущίа, и ωписуеть вс по синорами, и прочат. Запис je подвучен валовитом цртом. Између текста записа и црте оловком вероватно XX века: Бр. 94. Уз повељу се чува и препис споменутог монаха Никандра. Он je себи дозволио да преписавши верно цео текст повеље дода и потпис по својој замисли: Милостию Божијею Јоаннь Кастриоть господар албанскии и прочат.

Повеља не почиње КРСТОМ, тј. симболичном инвокацијом, него се на почетку налази нека врста комбинације између вербалне инвокације и интитулације: По неизрецивом милосрђу владике мога Христа, ja, грешни и недостојни, не смем се назвати роб Христа Бога мога, Иван Кастриот, са мојим синовима Станишом и Репошем, Константином и Ђурђем. Такорећи у једном даху одмах се на овакав почетак наставља нарација-експозиција: Потрудих се, по господину Богу моме сведржитељу и помоћу госпође Богородице Лаври хиландарској. У продужетку експозиције следи прича о саветовању са синовима, о читавом поступку и одлуци да се у оквиру могућности учини поклон светом манастиру.

Затим долази диспозиција у којој су наведени поклони, а то су у овом случају села Радостуше са црквом посвећеном Пресветој Богородици, и село Требиште. Села су поклоњена са великим повластицама – имунитетима. Као што ће се из даљег излагања видети, очигледно je да су у то време, реч je о првој половини XV века, традиције српске државе из времена царства још веома снажне, па се то огледа и у овој повељи. Као и у повељама српских средњовековних владара, тако се и овде имунитети могу поделити на судске и економске. У судске имунитете убрајају се изузимање испод власти краљевских, тј. државних чиновника. У овом случају: кефалије, власника и псара, а у економске ослобађање од десетака и то: житног, винског и пчелињег, као и других дажбина као што су: траварина, торовнина и динари поклони. Тарановски je вероватно у праву када сматра да десетак не треба дословно схватити као десетину производа, него само као известан део (проценат) убране летине. На такав закључак упућује помен великог и малог десетка у Светостефанској хрисовуљи.[3] Травнина je била надокнада за коришћење пашњака. Њена вредност одређивана je у зависности од врсте и количине стоке а вероватно и од величине пашњака. Не би требало искључити ни могућност одредбе ad hoc или чак и погодбе, јер разни документи пружају различите податке. На могућно значење термина торовнина указује податак по којем се ова дажбина плаћала када се јагњила овца на црковној земљи. Динар поклони, вероватно je означавао неку врсту милостиње. Једино су цркви остављена права у складу са законима тих села. Није нам, међутим саопштена и садржина тих права, тако да то за сада остаје непознато. На крају диспозиције записана je општа повластица да су села ослобођена свих работа малих и великих. На основу такве формулације можда не би било погрешно закључити да су и све дажбине набројане у овој повељи биле испуњаване у виду радне ренте.

Реченица: И сије моје записаније да пръбивајет’ тврьдо и непоколебимо, подсећа на короборацију, али je уствари увод у санкцију. Сама формула санкције je уобичајена као и у већини рашких повеља за манастире и цркве a њене казнене одредбе су само духовног карактера. Ипак, треба споменути да се међу клетвама, намењеним претежно посмртном животу прекршилаца одредби повеље налази и жеља која може донети и несрећу на овом свету. Ради се о жељи да прекршилац оболи од проказе Геозијеве, тј. од лепре. Ово је јединствен случај међу санкцијама средњовековних повеља писаних на нашем језику.

Датум повеље садржи само годину 6934, тј. годину од стварања света. Зато се као датум издавања повеље мора узети у обзир све време од 1. септембра 1425. до 31. августа 1426. године.

 

Племена Кастриоти – КИМЕРИ (ЦИМЕРИ)

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Задужбине Немањића – Метеори

МЕТЕОРИ

Манастирско насеље Метеора смештено је на огромним и стрмоглавим стенама које се нагло уздижу на северозападном делу Тесалијске равнице (Грчка), где се сусрећу са подножјем масивног планинског ланца Пиндос.

Према предању, први пустињаци населили су Метеоре много пре десетог века наше ере. Они су живели у пећинама и пукотинама стена и веома вешто правили мале молитвенике где су се посвећивали молитви и постојаном изучавању раних православних текстова. Oснивањe првог манастира Дупјани, негде у 11. веку, а потом и цркве Протат по угледу на цркву под истим именом на Светој Гори (Атос) означило је почетак организоване монашке заједнице на Метеорима.

 Метеори

 Метеори

Величанственост пејзажа и сигурност од нападача, пљачкаша и злочинаца коју су монаси уживали живећи на једва приступачним врховима ових стрмоглавих стена, водило  је годинама ка стварању велике, присне заједнице састављене од више манастира потпомогнутих многобројним поклонима и привилегованим одобрењима од стране побожних владара и аристократа. Данас само шест манастира још увек живи: Преображење, Варлам, Свети Никола Анапавсис, Русану, Света Тројица и Свети Стефан.

 Метеори

 Метеори

ВЕЛИКИ МЕТЕОРИ – ПРЕОБРАЖЕЊЕ

Монах Атанасије je дошао са Свете Горе на Метеоре 1334. године. Имао је тада само једну жељу – да оснује манастир организован на исти начин као што су манастири на Атосу. Окупио је око себе више монаха из суседства и попео се на Платис Литос – огромну стену која се уздиже 613 метара изнад нивоа мора – где су започели подизање прве од зграда која је касније постала чувени манастир Велики Метеорон. Атанасије је поставио прва правила монашког живота на Метеорима.

За време владавине византијског цара Андроника Млађег (1328-1344) краљ Србије Стефан Душан, окупирао је Тесалију и оближње провинције, а свог полубрата Симеона именовао деспотом Атолије. После смрти Стефана Душана, Симеон се прогласио краљем и царем и ујединио Тесалију и Епир. Симеон је био веома побожан човек и увелико је помагао манастире Метеора. Умро је 1371. остављајући свог сина Јована Уроша Палеолога, тада ученика на Светој Гори, да га наследи.

На повратку у Тесалију да преузме престо, Јован Урош је на Метеорима сусрео монаха Атанасија. Млади владар је био дубоко дирнут спокојством живота и личним квалитетима Атанасија. Његова приврженост Атанасију је била плод великог пријатељства и дубоког поштовања за задатак који је Атанасије извршавао са таквом мудрошћу и стрпљењем. Јован се одрекао престола и, бирајући тежак монашки пут, постао брат Јоасаф.

Након година непомућене сарадње са Јоасафом, која је резултирала даљим развијањем манастира и његовим све већим утицајем, Атанасије је умро и био сахрањен у свом манастиру. Јоасаф га је наследио као игуман и довршио задатак који су он и Атанасије заједно започели.

 Манастир Преображење

Врх стене на којој је изграђен манастир Преображење Спаситеља, познат као Велики Метеорон, је широк око 6 хектара. Стена се некад звала Платис Литос (Широк Камен), али јој је Атанасије променио име у Метеорон (метеор или, у овом случају, ваздушни простор) зато што је била виша од свих осталих около. У прошлим временима се успињало висећим лествама или мрежом (званом вризони) у којој су посетиоци, пртљаг и залихе подизани горе ка манастиру уз помоћ чекрка. Међутим, од 1923. године кратак тунел са степеницама издубљеним у стену су мало олакшали пењање.

Саборна црква манастира, црква Преображење, коју је прво изградио Атанасије, је касније поново подигнута од самог темеља. Главна црква је изграђена у атонском стилу, у облику крста са куполом и бочним капелама, испуњена предивним фрескама (1552.) које је насликао непознати уметник. Без олтара је дугачка 32 метра. Дванаестострана купола је ослоњена на четири стуба и уздиже се на висину од 24 метра. На северној страни нартекса је гроб двојице оснивача манастира, Атанасија и Јоасафа, поред кога је фреска са њиховим портретима и манастиром између.

 У манастирском комплексу

 Црква Преображење

 У манастирском комплексу

Изузетно вредан уметнички рад је и позлаћени дрвени иконостас, подигнут 1791. године, украшен фигурама животиња и биљним мотивима.

Осим главне цркве у оквиру манастирског компекса се налази мала капела Јована Крститеља, као и капела Светог Константина и Јелене. Кухиња је једна од најстаријих зграда, у чијем центру се налази велико огњиште где су се припремали скромни оброци за монахе. Одмах до кухиње се налази трпезарија, а иза ње је манастирска болница, изграђена 1572. године.

Изнад подрума се налазе старе келије са ниским вратима и прозорчићима на њима. Чекрк на торњу још увек постоји, као и пекара која је некада производила на стотине векни хлеба сваког дана за заједницу и њене госте.

Први пустињаци су се попели на стену помоћу скеле направљене од греда учвршћених клиновима у пукотине. Трагови оваквих скела се и данас могу видети.

 Детаљ из кухиње
 Кухиња
 Детаљ из кухиње

Izvor:

http://www.zaduzbine-nemanjica.rs/Meteori/index.htm

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

ВЕДСКИ СРБИНДА

 

.

ВЕДСКИ СРБИНДА У ИНТЕРПРЕТАЦИЈИ WALTER-a WÜST-a 
.
Колико нам је познато, од свих данашњих европских народа, Срби су једини, који могу да нађу у једној од најстаријих ведских химни један облик свога имена.
По расправи аустријског санскритолога Валтера Виста (Walter-a Wüst-a)1, тај облик одговара и данас карактеристичном српском СРБЕНДА, уз незнатну алтерацију, која је довела до готово идентичне ведске форме СРБИНДА?2

НАПОМЕНЕ:

1. – Walter Wüst. – Über das Alter des Rgveda und die Hauptfragen der indoarischen Früh-geschichte
in.“Wiener Zeitschrift für die Kunde des Morgenlandes“(WZKM),Band XXXIV, S. 165.-215.
2. – Jakob Wackernagel (Јакоб Вакернагел), лингвиста, рођен 1853. г., умро 1938. г.

Налазећи се међу највећим европским лингвистичким ауторитетима, тврдио је, да од ведских речи и израза ништа до нашег времена није стигло неизмењено и неизобличено. То мишљење је он изнео у позамашном тому Старо-индијске Граматике (Altindische Grammatik), издате у Гетингену (Göttingen), 1896.г. У вези с тим, допуштамо себи, да изнесемо наш најскромнији суд… Да су се Ведама бавили више Словени од Западњака, а особито Срби с њиховим језиком – по мишљењу познавалаца – пуним архаизама, ко зна, шта би се у том смислу могло закључити. Само један пример, о коме управо говори Вакернагел у почетном делу те своје Староиндијске Граматике. Он пише: „Eine Menge altertümlicher Wörter sind ausser Gebrauch und zahlreiche Neubildungen in Aufnahme genommen, darunter das interessante SAPATNA… SAPATNI Mitgattin… A то значи: „Мноштво древних речи (писац мисли „ведских“) су изван употребе, док су бројне новоформиране прихваћене, међу њима, интересантно САПАТНА… САПАТНИ… -. СУ-СУПРУГА-.. Онај, коме је матерински језик српски, не мора да буде лингвиста, а да би у наведеној речи одмах уочио назив „САПАТНИЦА“, „САПАТНИК“, израз, који још увек живи у народном српском говору…
Полазећи само од овог примера и тражећи паралелне називе у Ведама и у живом народном говору, ми можемо да напишемо још једну нову студију, која би потврђивала нашу првобитну замисао о континуитету ведског језика, ведских традиција и ведског духовног блага у савремених Срба.

У Ведама, по Wüst-ovoj интерпретацији, СРБИНДА је властито име с одређеним значењем, чиме ћемо се позабавити мало касније. Но одмах можемо да кажемо, да је смисао античког назива потпуно у складу са савременим одговарајућим именом у Срба, које увек означава најбољег, најугледнијег, најхрабријег, највећег поштовалаца традиција, укратко – човека, који се увек наводи као пример и служи као пример за углед.
Walter Wüst ce – у доле цитираном часопису – врло исцрпно позабавио темом о старости Ргведе, третирајући истовремено и главна питања индоаријевске ране историје. Наиме, да би установио време постанка најстаријег дела Веда, тј. Ргведе, Wüst je анализирао извесна властита имена, која се јављају управо у најстаријим ведским химнама. У ствари највећи део његове расправе посвећен је – одмах у почетку наведеном називу СРБИНДА. Он својственом му минуциозношћу на читавих седамнаест страна врши врло савесну анализу сваког детаља, који иде у прилог његовој интерпретацији назива СРБИНДА, па ћемо се ми – у овој нашој студији, посебно осврнути управо на тај део Wüst-ovih размишљања, примера, компарација и закључака, додајући извесне појединости, које је – тај иначе врло савестан аналитичар – пренебрегао. У сваком случају, ми на овом месту приступамо споменутом делу текста с највећом захвалношћу аустијском професору, који нам је помогао, да се већом сигурношћу приближимо нашем крајњем циљу – документованом доказивању старине – како српског народа, тако исто и српског језика, српских традиција и целокупног српског народног духовног блага.

Да би одредио старост појединих књига ведских химни, којих има десет, а посебно осме књиге, Wüst није расправљао само о властитом имену СРБИНДА, већ је – у ширем смислу – узео у обзир и имена река, планина, насеља и народа, сматрајући, да је један тако исцрпан рад користан, како он каже, не само за индологију, већ и за класичну филологију, археологију, античку историју, географију и етнологију. Овај аутор с правом сматра, да су нетачна тврђења о некаквој одвојености Индије од Запада и Северозапада; шта више он верује, да кроз анализу појединих имена, која се јављају у Ведама, може да се дође тако далеко, да би се могла објаснити чак и сама тзв.“аријевска инвазија“, над којом још увек, УПРКОС НАПРЕТКУ НАШЕГА ВЕКА на разним подручјима, ЛЕЖИ ВЕО НЕЈАСНОСТИ. У ствари, захваљујући баш тој инвазији, дошло је до стварања тзв. „ИНДИЈСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ“, за
коју – остављајући опет питање инвазије отвореним, Хем Чандра Јоши у своме доле наведеном делу3 каже:

„Ми не заборављамо, да овај текст (тј. Веде)… потиче од аријевских насељеника, који су дали коначан облик индијској цивилизацији“.

3. – Hem Chandra Joshi. – Recherehes sur les conceptions economiques et politiques dans l’Inde ancienne,
d’apres le Rgveda. – Paris, 1928.

Wüst је уверења, да VI и VIII књига Веда могу да допринесу, да се, како он сматра, са сигурношћу објасне имена не само у Индији, већ особито изван Индије:

„… auch Örtlichkeiten ausserhalt Indiens mit Sicherheit zu berücksichtigen“

„Што се тиче властитог имена СРБИНДА, наставља Wüst,
по свој прилици, то и на основу њега може да се учини“.

Он нам затим даје до знања, да се то име налази једном у РГВЕДИ, тј. у најстаријој збирци Веда, у књизи VIII, 32., 2.:
“Yah SRBINDAM anarsanim piprum dasam ahisuvam…“

За ведску химну означену горњим бројем, наћи ћемо интерпретацију у делу Абела Бергења (Abel Bergaigne),4 – тамо, где он говори о ведским митским бићима, међу којима се налази и Пипру. Ту Бергењ пише:
„PIPRU… figure en compagnie de SRBINDA, d’ANARSANI,
d’AHISUVA… ou nous lisons qu’Indraen frappant ses differents
ennemis, a fait couler les eaux… “

„ПИПРУ… се налази у друштву са СРБИНДОМ, АНАРШАНИЈЕМ, АХИШУВОМ…
(А Индра) ударајући на те непријатеље, успева да изазове воду да потече… “

4. – Abel Bergaigne, Tome II, p. 348

A мало више, у истом пасусу, стоји:

„… соmmе NAMUCI, il parait avoir recu le nom de DASA.5
Дакле:
„… као и НАМУЧИ, изгледа, да је и он добио име ДАСАб

5. – X.,138.,3,cf; Vm,32,2.
6. – X., 138., 3. упореди VIII, 32., 2. Као што видимо, ови последњи бројeви се односе на наш случај:
књига химни број VIII, химна број 32., стих 2.

На основу свега предходног јасно је, да су имена: СРБИНДА, АНАРШАНИ, ПИПРУ, ДАСА и АХИШУВА – имена Индриних непријатеља, које је он „ударао“, па су стога у нашем наводу сва четири у акузативу…
Читаоцима, чији матерински језик је СРПСКИ, учинићемо можда задовољство, наводећи овде само неколико имена ведских митских бића, имена, која српском уху не могу да буду страна, па чак ако читалац нема ни једног разреда школе:
ШУШНА, ВАЛА, НАМУЧИ, САРАНИЈУ, ЈАМА, ЈАМИ, ДИВОДАСА, НАПАТ, АГНИ („пелазгијски“ ОГЕН, данашњи српски ОГАЊ), АПСАРАС, БАГА, ЧИЊАРА, ДАБИТИ, ГОША, ДИРГАТАМА, ГОТАМА, ЈАХУША, ЈУЈАВА, МАНУ, МАМАНТА, МУРАДЕВА, ПАДГРИБИ, ПАРЈАНИЈА, ПИТИНА, ПРАЈАПАТИ, ПРАСКАНВА, ПРИЈАМЕДА, ПУРУМИТРА, ПУРУША, РАЈИ, РАКА, РАСА, РЕБА, РИБУКША, РУЧАМА, РУДРА, РУМА, САРАСВАТ, САВЈА, САВИТАР, САРАЈУ, ШОМА, СРИЊАЈА, СУРА, СУРАДА, СВАРНАРA, ТРИЧОКА, ТУГРA, ТВАШТРИ, УЧАНА, УРАНА, ВАЈНИЈА, ВАЛА, ВАРАЧИКА, ВАРУЊА, ВАСИШТA, ВИЧВАРУПА, ЈАДВА, ЈАКШУ, ЈАМУЊA, ЈАТУ, ЈАТУМАВАТ, ЈАЈАТИ, итд
Као што видимо, изгледа сасвим логично, да је најлакше да се приђе ведској митологији са становишта језика српског народа, чији истраживаоци ће – што би било сасвим природно – моћи у овом смислу да дају значајнији допринос од многих других. Можда ћемо ту грађу моћи да обрађујемо у обновљеној Милојевићевој Српској Аутохтонистичкој Школи, или у неком Српском Институту, или како предложише неки уметници – у Српској Академији Знања. Јер – требаће много добре воље, много напора и много руку, да се исправе све „криве Дрине“, које су од прасрпских речи направили непознаваоци – како српског, тако исто и осталих словенских језика, одн. дијалеката, како то кажу најупућенији међу лингвистима славистике… Толико само са жељом, да са другим прегаоцима на великој српској њиви изоремо већ одавно покопане истине и вратимо српској нацији свако слово почев од најстаријих Веда, које су његове од давнина!
Споменувши ВЕДЕ већ више пута, дужност нам је, да због што бољег разумевања кажемо коју реч о њима.
ВЕДА је именица, која се не мења. Она означава ЗНАЊЕ, СВЕТО-ЗНАЊЕ. ВЕДА је најстарији индоевропски писани споменик и састоји се од хиљаду химни, које су састављали непознати и познати давни песници, да би увеличали свечаност приношења жртве боговима, заштитницима куће, укућана, стоке, земље и помагачима и заштитницима од непријатеља. Установљено је, да су најстарије ВЕДСКЕ ХИМНЕ ДОНЕТЕ У ИНДИЈУ са северозапада, но санскритолози до данас нису могли да установе – одакле, исто тако као што нису могли ни да пронађу НАРОД, КОЈИ ЈЕ ВЕДСКИМ ЈЕЗИКОМ ГОВОРИО, те Луи Рену (Louis Renou)7 у својој „Историји санскритског језика“ каже, говорећи о непремостивим тешкоћама, да се дозна нешто одређеније о народу, који је говорио језиком најстаријих Веда, из ког се тек касније развио санскритски:

„Le „sanskrit parle“ nous en aurait appris probablement davantage,
nous en sentons la presence, nous n ‘en avons aucun temoignage direct…“

„Говорени санскритски“ научио би нас вероватно много више: ми осећамо
његово пристуство, али немамо о њему никакво непосредно сведочанство „.

7. – Histoire de la langue sanskrite, Collection „Les langues du Monde“, Lyon, 1956. Avant-propos, p. 2.

У немогућности, да на овом месту улазимо дубље у овај тек само додирнути проблем најстаријег индоевропског језика, ми можемо да наговестимо само једним сасвим кратким потезом, да СРПСКИ ЈЕЗИК, СУДЕЋИ ПО СВИМ ДО ДАНАС САБРАНИМ ДОКУМЕНТИМА И СВЕДОЧАНСТВИМА, ВИШЕ ОД СВИХ ДРУГИХ ЈЕЗИКА, С КОЈИМА СМО МОГЛИ ДА ВРШИМО УПОРЕЂЕЊА, МОЖЕ ДА БУДЕ ТАЈ НЕНАЂЕНИ И ОД ЗАПАДЊАКА НЕОТКРИВЕН ЈЕЗИК, ПРЕДСТАВЉАЈУЋИ НЕ САМО ЈЕЗИЧНИ КОНТИНУИТЕТ ПОЧЕВ ОД ДАВНОГ ВЕДСКОГ, ПА ЧАК И ПРЕДВЕДСКОГ ПЕРИОДА, ВЕЋ КОНТИНУИТЕТ КАКО ВЕДСКИХ ТРАДИЦИЈА, ТАКО ИСТО И ВЕДСКОГ ДУХОВНОГ БЛАГА ГОТОВО У ЊЕГОВОЈ СВЕУКУПНОСТИ. ЈЕДАН ПИСАЦ ИЗУЗЕТНОГ ЗНАЊА ТО ПОТВРЂУЈЕ И НАМА СЕ ЧИНИ, ДА ЊЕГОВ АУТОРИТЕТ НЕ МОЖЕ ДА СЕ ОПОВРГНЕ. ТО ЈЕ ИЛИЈА М. ЖИВАНЧЕВИЋ, КОЈИ ЈЕ ЈАСНО ИЗРЕКАО, УПРАВО НА ОСНОВУ ЊЕГОВОГ ВЕЛИКОГ ЗНАЊА, ДА СУ СЛОВЕНИ ОСТАЛИМА ДАЛИ РЕЧ…
ВЕДА И СРБИ – то ће да буде предмет другог дела ове студије, а овде ћемо само да нагласимо већ сада, да ЈЕ АПСОЛУТНО НЕДОВОЉНО ОБЈАШЊЕН СВЕТИ ОБИЧАЈ СРПСКЕ СЛАВЕ, ЈЕДНИСТВЕН МЕЂУ НАРОДИМА СВИХ РАСА – У СВАКОМ ПОГЛЕДУ КОНТИНУИТЕТ ВЕДСКЕ ЖРТВЕ, ДОК СУ – ТАКОЂЕ ЈЕДИНСТВЕНА – СРПСКА ДИЗАЊА У СЛАВУ – ОДЈЕЦИ У МНОГО ЧЕМУ ИСТОВЕТНИ С НАЈСТАРИЈИМ ВЕДСКИМ ХИМНАМА. И док је Живанчевић на изванредан начин и као сигуран познавалац, изнео упоређења између мотива ведских химни и српске народне поезије, па између ведског и српског традиционалног права8, намера нам је, да се ми позабавимо паралелно ВЕДСКОМ ЖРТВОМ И СРПСКОМ СЛАВОМ. А докле у прошлост иде тај, како рекосмо, СВЕТИ ОБИЧАЈ ?

more »

Category: Drevni spisi  Comments off

Како је ГРЧКА настала на србској земљи?

 

КО СУ ГРЦИ, КАДА ЈЕ НАСТАЛА ГРЧКА ДРЖАВА, КО ЈЕ ОСНОВАО АТИНУ, КО ЈЕ ЛЕОНИДА И КО СУ СПАРТАНЦИ, КОЈА СУ ГРЧКА ПЛЕМЕНА ВОДИЛА ТОЈАНСКИ РАТ, КО ЈЕ ОМЕР (ХОМЕР), КО ЈЕ ОРФЕЈ , КО ЈЕ  ЈАСОН И АРГОНАУТИ И ГДЕ СУ ТРАЖИЛИ ЗЛАТНО РУНО ….

МОЖЕМО НАВЕСТИ БАРЕМ ЈОШ ТРИДЕСЕТАК ПИТАЊА, НА КОЈА , НА ПРВИ ПОГЛЕД СЛЕДЕ ТАЧНИ ОДГОВОРИ ДАТИ НА ОСНОВУ ЗНАЊА СТЕЧЕНИХ НА ЧАСОВИМА ИСТОРИЈЕ У ОСНОВНОЈ ШКОЛИ.
НА ПИТАЊЕ : ‘‘КО СУ ГРЦИ‘‘???
ОДГОВОР КОЈИ ЋЕ ДАТИ 98% СРБА , И НАРАВНО ПРИПАДНИЦИ ДУГИХ НАРОДА НАРОЧИТО ЗАПАДНО ЕВРОПЉАНА БИЋЕ :
‘‘ГРЦИ СУ НАЈСТАРИЈИ НАРОД ЕВРОПЕ, НАРОД АНТИКЕ, ОНИ СУ ДОНЕЛИ СВЕТУ ДЕМОКРАТИЈУ, НАУКУ, АРХИТЕКТУРУ, УМЕТНОСТ ‘‘, И ТАКО ДАЉЕ, И ТАКО ДАЉЕ….., ЈЕР СУ НАС И ЊИХ ТАКО УЧИЛИ, ВЕЋ ГЕНЕРАЦИЈАМА, ОД БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА ДО ДАНАС , А НАМЕРА ИМ ЈЕ ДА НАШУ ДЕЦУ И ДАЉЕ УПУЋУЈУ У ИСТОРИЈСКА ЗНАЊА, НА ОСНОВУ ЗАКЉУЧАКА И ТАЈНИХ АНЕКСА ПОМЕНУТОГ КОНГРЕСА КОЈИ ЈЕ ОДРЖАН, ДА ПОДСЕТИМ 1878. ГОДИНЕ ??
ОДГОВОРИ НА ОСТАЛА ПОСТАВЉЕНА И НЕ ПОСТАВЉЕНА ПИТАЊА СА ПОЧЕТКА ОВОГ ТЕКСТА ЋЕ СЕ ЗАСНИВАТИ НА ИСТОРИЈИ КОЈУ УЧИМО У НАШИМ ШКОЛАМА (МИСЛИМ НА СВЕ НИВОЕ ОБРАЗОВАЊА, ЗАКЉУЧНО СА ФАКУЛТЕТИМА, НАЖАЛОСТ И СА ФАКУЛТЕТИМА ГДЕ СЕ ИЗУЧАВА ИСТОРИЈА И АРХЕОЛОГИЈА).
ОДГОВОРИ НА ПОСТАВЉЕНА ПИТАЊА НИСУ ТАЧНИ!!
ДА, НИСУ ТАЧНИ, ОДНОСНО,ТАЧНИ СУ У ОДНОСУ НА НАУЧЕНЕ ЛАЖИ ИЗ КЊИГА КОЈЕ СУ НАПИСАНЕ НА ОСНОВУ ‘‘ГЕРМАНСКЕ ИСТОРИЈСКЕ ШКОЛЕ‘‘, КОЈА ЈЕ ВЕКОВИМА ФАЛСИФИКОВАЛА ИСТОРИЈСКЕ СПИСЕ АНТИЧКИХ, РОМЕЈСКИХ И РАНОХРИШЋАНСКИХ ИСТОРИКА И ХРОНИЧАРА.
ЗАШТО СУ ТО РАДИЛИ ? ОДГОВОР СЛЕДИ У СЛЕДЕЋОЈ ОБЈАВИ, А САДА ВРАЋАМО СЕ
‘‘ ВЕЛИКОМ, НАЈВЕЋЕМ АНТИЧКОМ НАРОДУ , ГРЦИМА‘‘ .
ПРВО,РОДЕ СВЕ ШТО СТЕ УЧИЛИ ИЗ ИСТОРИЈЕ НИЈЕ ТАЧНО , ЛАЖ И САМО ЛАЖИ, ЈЕР МИ СРБИ, БРАЋО И СЕСТРЕ СМО ПРВИ И ЈЕДИНИ ИСТОРИЈСКИ НАРОД ПРВЕ ЕВРОПЕ . ТО ЈЕ ИСТОРИЈСКА ЧИЊЕНИЦА. ЗНАМ ДА ЋЕ МНОГИ КОЈИ ЧИТАЈУ ОВАЈ ТЕКСТ ДА МИ СЕ СМЕЈУ И ПРОГЛАСИЋЕ МЕ ЛУДИМ И ФАНТАЗЕРОМ, АЛ ИПАК ПРОЧИТАЈТЕ ТЕКСТ ДО КРАЈА.

.
ЗАШТО ГРЦИ  И ‘‘ АНТИЧКА ГРЧКА‘‘ ?

ЗАТО ШТО СУ ПРОТО ГРЦИ УПОТРЕБЉЕНИ ЗА ОСНОВ СВИХ ЛАЖИ СВЕТСКЕ ЗВАНИЧНЕ ИСТОРИЈЕ, КРУНИСАНЕ БЕРЛИНСКИМ КОНГРЕСОМ.
ДА СУ ГРЦИ БИЛИ ИСТОРИЈСКИ НАРОД, СТВАРАЛИ ДРЖАВЕ, ИМАЛИ КРАЉЕВИНЕ И ЦАРСТВА, БИЛО БИ ПОМЕНА О ТИМ ДРЖАВАМА И ВЛАДАРИМА, У СПИСИМА И ПОВЕЉАМА И У ПЕРИОДУ ПРЕ ПЕТОГ ВЕКА СТАРЕ ЕРЕ.
ЗАТО ШТО ГРЦИ НИСУ ИСТОРИЈСКИ НАРОД , БАРЕМ НЕ ДО 1823.ГОД. после Христа, КАДА СУ ПРВИ ПУТ У ИСТОРИЈИ, ДОБИЛИ ДРЖАВУ УЗ ПОМОЋ СВОЈИХ МЕНТОРА КОЛОНИЈАЛНИХ ИМПЕРИЈА ЗАПАДНЕ ЕВРОПЕ.
ОВО ЈЕ ИСТИНА О ХЕЛМУ И ЊЕГОВОЈ ДЕЦИ, ПРОТО ЕВРОПЉАНИМА ТАЧНИЈЕ ПРОТО СРБИМА, НАРОДУ КОРЕНУ СВИХ ЕВРОПСКИХ НАРОДА, И ГРЦИМА НАРАВНО.

ОВАКО ЈЕ ПОЧЕЛО :

Групе људи, које у освит цивилизације,на крају последњег леденог , дотадашњи, номадски сакупљако – ловни начин живота постепено мењају, и устаљују се на местима са богатим природним условима за добар живот. Такве услове им је пружио Хелм.Природни услови хелма, људским заједницама у периоду раног мезеолита 9.500. година пре Христа,омогућили су да створе, вероватно прве сталне људске насеобине. Та станишта су откривена на обалама реке Дунав,данас тај предео ми зовемо Лепенски вир.Лепенски Вир је корен прве цивилизације у Европи,и претеча је потоњих култура Старчева и Винче. Те прве цивилизације су се претакале једна у другу на истим територијама у континуитету хиљадама година, од Лепенског Вира, до данас без прекида.То је период од 12.000. година цивилизације, на територији данашње Србије, која је у центру, у односу на укупан ареал на ком су до сада откривена станишта наших далеких предакa. Управо континуитет живота наших пра родитеља,на стаништима која су у током више хиљaда година еволуирала из неолитских станишта у данашња насеља и градове на овим нашим просторима, је доказ да је Хелм колевка цивилизације.Прото народ ХЕЛМА, први ЕВРОПЉАНИ ИЛИ АРИЈЕВЦИ, КАКО КАЖЕ ОНАЈ КО ЈЕ ДЕМОНТИРАО ЗВАНИЧНУ ИСТОРИЈУ СА ЈОВАНОМ И. ДЕРЕТИЋЕМ, ЈЕ АНАТОЛИЈ КЉОСОВ .

АРИЈЕВЦИ, тај Један Јединствени Род (Данас Срби, Руси, Украјинци итд…) насељавали су те просторе још пре 12.000 година!Временом, део Аријеваца је из разних разлога о којима Кљосов говори, почео да се расељава на друге просторе по Планети Земљи, тако да се после 200 и нешто покољења, односно пре 4500 година, део Аријеваца преселио на источно-европску равницу, на тим просторима појавио се тада предак данашњих савремених Руса, Белоруса, Украјинаца, то је род R1a1.

Прапостојбина Аријеваца – за коју се испоставило да је Балкан. И то не просто Балкан, већ Србија, Косово, Босна, Македонија. То је ареал најстаријих хаплотипова рода R1a1. Доба када је живео наш прапредак, на које указују најстарији, највише мутирани хаплотипови – то је пре 12.000 година. Тачније, пре 12.200 година, али то је већ претерано. У археологији и лингвистици не знају за такве прецизности у толикој давнини.
ДНК-генеалогија сасвим одређено указује да су током готово 6.000 година наши прасловенски балкански преци живели у тим крајевима, никуда се нарочито не крећући. Ако су се и кретали – трагови тих активиста у хаплотиповима наших савременика засад нису пронађени. Могуће да нису ни остали.

Али пре око 6.000 година започела је Велика сеоба народа – изгледа, у вези са преласком на нове облике привређивања и потребом за освајањем нових територија. Прво померање је било на северне Карпате, на територију историјске Буковине. Тамо где је пронађена загонетна Трипољска култура, која је, по мишљењу археолога, исто тако загонетно и нестала. А она није нестала. Потомци Трипољаца исто тамо и живе. Њихов заједнички предак је, по локалним хаплотиповима, живео пре 6.000 година и припадао роду R1a1. Прасловен. И хаплотип тога претка сада нам је познат. Он је исти као и хаплотип претка Источних Словена. Иста породица.
И даље су кренули да се разилазе таласи миграција рода R1a1 на све стране, са Балкана (археолошка култура ВИНЧА и њој сродне) и из Буковине (Трипољска култура). Практично на све стране – пре 4.000–5.000 година,треће-четврто хиљадулеће пре наше ере.Немачка – исти хаплотип са 25 маркера. као код Источних Словена, пре 4.800 година.
И испоставило се да је у готово читавој Европи, од Исланда на северу па до Грчке на југу, заједнички предак био исти!
НАДАМ СЕ ДА ЈЕ САДА МАЛО ЈАСНИЈЕ,  КО ЈЕ НАСЕЛИО И КАДА ТЕРИТОРИЈЕ КОЈЕ СУ САДА ГРЧКА И АЛБАНИЈА ??
НА ТО ПИТАЊЕ , НАЈСАЖЕТИЈИ ОДГОВОР ДАЈЕ  VICTOR DURUY:
‘‘ ТО ЈЕ БИО ЈЕДАН ВЕЛИКИ НАРОД, ПЕЛАЗГИ, КОЈИ СУ КАКО ИЗГЛЕДА, НАСТАЊИВАЛИ МАЛУ АЗИЈУ, ГРЧКУ И И ЈЕДАН ДЕО ИТАЛИЈЕ, ГДЕ СУ ОСТАВИЛИ СВОЈ ЈЕЗИК ПО КОЈЕМ ЈЕ УОБЛИЧЕН ГРЧКИ И ЛАТИНСКИ, КАО И СВОЈЕ БОГОВЕ КОЈЕ СУ УСВОЈИЛИ ЈЕЛИНИ И ИТАЛИОТИ.

КО СУ ПЕЛАЗГИ ?

ПРЕМА СТАРИМ ПРЕДАЊИМА ПЕЛАЗГИ СЕ ДЕЛЕ НА МНОШТВО ПЛЕМЕНА, КОЈА СУ ЧИНИЛЕ ЈУЖНО ОД ДУНАВА ИЗМЕЂУ ЈАДРАНА И ЦРНОГ МОРА, ТРИ ГЛАВНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ: ИЛИРЕ ТРАЧАНЕ И ПЕЛАЗГЕ. ОВЕ ПЕЛАЗГЕ НАЗИВАЋЕМО ЈЕЛИНСКИМ, ДА БИ ПРАВИЛИ РАЗЛИКУ ОД ОНИХ ШТО СУ ПРЕШЛИ У ИТАЛИЈУ.СВА ПЛЕМЕНА НА ПОМЕНУТИМ ПРЕДЕЛИМА, БИЛА СУ ВРЛО СРОДНА.У ЛЕГЕНДАМА СУ ЧЕСТО УДРУЖЕНИ И МНОГА БОЖАНСТВА, ПОШТОВАНА ОД ПРВИХ НАРОДА ГРЧКЕ(ТЕРИТОРИЈАЛНО),ДОШЛА СУ У ИСТУ ПРЕКО МАКЕДОНИЈЕ И ТЕСАЛИЈЕ. ПЕЛАЗГИ СУ ДОШЛИ СА СЕВЕРА И ЦЕЛУ ЈЕ ЗАПОСЕЛИ‘‘

(навод из књиге СЕРБИ НАРОД И РАСА НОВА ВУЛГАТА,аутор др ЈОВАН И. ДЕРЕТИЋ)
ПРОВЕРИ : VICTOR DURUY- HIST DES GRECS, LIBRAIRIE HACHETTE, PARIS 1887.
VICTOR DURUY, СВАКАКО НИЈЕ СРБИН.

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Трачака богиња Бендис

ТРАЧКА БОГИЊА БЕНДИС

.

Шта значи њено име и чега је она богиња?

Погледајмо: „бендати, -ам импф. (Бања Лука) ‘признавати’. У Црној Гори (Ријечка нахија) ишло би заједно с тиме обендати пф., кад не би било назначено значење ‘бегенисати’ (в.), без примјера који би то значење потврђивали. За импф, обендавати из истога нарјечја даје се примјер и значење ‘марити’, које се може сложити са значењем у Бањој Луци.

Тај турцизам персијског порекла (бенде ‘слуга’, бенден ‘служити’, особито у формули учтивости бендениз ‘Ви, ваш слуга’) није другдје потврђен.”(П. Скок, Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика, ЈАЗУ, Загреб, 1971) Скок каже да је ријеч „бендати“ персијског поријекла, а потом тврди да је до Срба дошла преко турског језика, заборављајући при томе да србски језик, исто као и персијски, припада ткз. индо-европској групи језика, што аутоматски значи да је ријеч „бендати“ могла одувијек постојати и у србском језику.

Да је то управо тако, свједочи нам име трачанске богиње БЕНДИС (и у енглеском језику постоји ријеч “бенд” са значењем “савити”, јер кад се некоме из части поклањамо, тад се и лучно савијамо).  Пошто „бендати“ значи „цијенити, поштивати, уважавати, емотивно бити везан за некога или нешто”, видимо да трачански коријен БЕНД- значи исто као староиндијско бáндхана-, авестанско „бандаyаити“ сто значи “веза”.

То је БЕНДИС, богиња поштoвања и уважавања.

Видећи дивље животиње уз БЕНДИС, неки изједначавају Бендис са Артемидом, што је скроз погрешно, јер за разлику од богиње Артемиде која је сурова према животињама, лови их и убија не бендајући их, богиња БЕНДИС је блага према животињама, поштује их и брине о њима, служећи им. Она јесте ратник, али ратник чија је снага у поштовању и уважавању нејаких и слабих у природи и свијету уопште. БЕНДИС је каснија ВЕСНА, богиња прољећа.

 

Бендис је опремљена као ратник са Фригијском капом са крестама, прошараном тротачкама (тротачке су једноставни приказ трике (трискелиона). Сунчана креста на капи и тротачке говоре да се ради о соларном божанству, наоружаном, али безазленом и благом, те се ње ни нејаке дивље животиње не плаше.

Трачка богиња БЕНДИС сликовно је представљена као смирена и блага. Поред ње је срна приказана као радознала питома животиња без икаквог страха, мада је Бендис ратник са копљем.

На слици:

Аполон са дрветом живота (Божијим жезлом) дарује зеца богињи Бендис (зец је симбол прољетне плодности и рађања живота).

AUTOR: Petko Nikolić Viduša

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Kineski carevi bele rase

Autor: Dušan Mitrović

Ovde imamo priložene četiri fotografije. Obratite pažnju na rasne osobine ovih kineskih careva. To su ljudi BELE RASE. Pored toga, na poslednjoj slici predstavljen je eksponat sa iskopavanja Šajginskog naselja koje se nalazi 70 km. severno od grada Nahodka – jedinstven spomenik kulture. Ovo ogledalo je otkriveno 1891. godine, a 1963. godine je započeto iskopavanje spomenika, što je trajalo do 1992. godine. Kako vidimo na njemu je predstavljena SVASTIKA – simbol  Slavjano-Arijevaca.

Car Tai-Cu, Vanjajn Aguda (1115-1123).

Car Tai-cun, Vanjajn Ucimaj (11235-1135).

Car Tai-cun, Vanjajn Lajan (1149-1161).

Ogledalo sa svastikama

ČIJI JE VELIKI “KINESKI” ZID?

 

U Kini, postoji još jedan opipljiv materijalni dokaz o prisustsvu u toj zemlji napredne civilizacijae, sa kojom kinezi nemaju veze. Nasuprot kineskih piramida, ovo svedočenje je poznato svima. To je takozvani Veliki kineski zid.

Da vidimo šta kažu ortodoksalni istoričari o najvećem spomeniku arhitekture, koji je odnedavno postao glavna turistička atrakcija u Kini. Zid se nalazi na severu zemlje, koja se proteže od morske obale i ide duboko u mongolske stepe, i po različitim procenama ima dužinu, uzimajući u obzir njegove grane, od 6 do 13 000 km. Debljina zida je nekoliko metara (u proseku 5 metara), visina 6-10 metara. Navodi se dase zid sastoji od 25 hiljada kula.

Veliki „kineski“ zid

Kratka istorija izgradnje zida sada izgleda ovako. Izgradnja zida je navodno počela u 3. veku nove ere tokom vladavine dinastije Cin, da bi se zaštitili od nomadskih upada sa severa, i jasno definisali granice kineske civilizacije. Inicijatorom izgradnje je postao znameniti „ujedinitelj zemlji kineskih,“ car Cin Ši Huan Di. On je sakupio za izgradnju oko pola miliona ljudi, što je veoma impresivna brojka pri 20 miliona ukupnog stanovništva. Tada je zid bio uglavnom od zemlje – veliki zemljani nasip.

Tokom dinastije Han (206 pne do .. 220 nove ere), zid je produžen na zapad, ojačan kamenom i linijom osmatračnica, koje su išle duboko u pustinju. Pri dinastiji Ming (1368-1644) je nastavljena gradnja zida i dalje. Kao rezultat toga, on se proteže od istoka ka zapadu od Bohajskog zaliva u Žutom moru do zapadne granice moderne provincije Gansu, ulazeći na teritoriju pustinje Gobi. Smatra se da je ovaj zid izgrađen naporima miliona Kineza od opeke i kamenih blokova, zato što su neki od ovih delova zida sačuvani do danas u obliku u kojem su navikli da ih vide savremeni turisti. Dinastiju Ming zamenila je mandžurijska dinastija Cin (1644-1911), koja se izgradnjom zida nije bavila. Ona se ograničila na održavanje relativnog reda na maloj površini blizu Pekinga, koja je služila kao „kapija ka glavnom gradu.“

Godine 1899., američke novine su širile glasine da će zid uskoro biti srušen, a da će na njegovom mestu izgraditi autoput. Međutim, to niko je mislio da uradi. Osim toga, 1984, je pokrenut program za obnovu zida na inicijativu Deng Ksjaopinga i pod vođstvom Mao Ce Duna, koja se sprovodi i sada, a finansirana je od strane kineskih i stranih kompanija, kao i pojedinaca. Koliko je sakupio Mao za obnovu zida, nije saopšteno. Nekoliko delova je obnovljeno, a na nekim mestima je izgrađen ponovo. Dakle, možemo pretpostaviti da je izgradnja četvrtog zida počela 1984. godine. Obično, turistima pokazuju jedan od delova zida, koji se nalazi 60 km severozapadno od Pekinga. Ova planinska oblast Badaling (Badaling), sadrži dužinu zida od 50 km.

Veliki „kineski“ zid

Najveći utisak zid ne proizvodi u oblasti Pekinga, gde je on izgrađen na ne baš visokim planinama, već u udaljenim planinskim područjima. Tamo, uzgred, se jasno vidi da je zid, kao fortifikacija, urađen veoma pažljivo. Prvo, po samom zidu na mestu je zajedno moglo da se kreće po pet ljudi u redu, tako da je to što je bio jako dugačak bilo neophodno, da se ako je topotrebno, po njemu kreće vojska. Pod zaštitom grudobrana stražari su mogli sakriveni da se prikradaju izabranom mestu gde su neprijatelji planirali da napadnu. Signalne kule su raspoređene na takav način da je svaka od njih u zoni vidljivosti druge dve. Neke važne poruke su se prenosile ili bubnjevima, ili dimom, ili vatrom. Na taj način, vesti o neprijateljskoj invaziji su iz najudaljenijih graničnih područja mogle biti poslate u centar za dan!

Veliki „kineski“ zid

U procesu obnove zida otkrile su se neke zanimljive činjenice. Na primer, njegovi kameni blokovi su spojeni međusobno sa pirinačanom lepljivom kašom sa primesama gašenog kreča. Ili da su rupe na kulama gledale prema Kini; da je severna strana zida male visine, daleko manje nego na jugu, a tu se nalaze i stepenice. Ove činjenice, iz očiglednih razloga, ne oglašava i ne komentariše zvanična nauka – ni kineska ni svetska. Osim toga, pri rekonstrukciji kula, praznine pokušavaju da se izgrade u suprotnom smeru, mada to ne uspeva svuda. Ove fotografije prikazuju južnu stranu zida – sunce sija u podne.

Veliki „kineski“ zid

Međutim, neobičnosti kineskog zida se tu ne završavaju. Vikipedija ima kompletnu mapu zida, koja pokazuje zid različitim bojama, kako nam je rečeno, da se vidi izgradnja zida svake kineske dinastije. Kao što možete videti, Veliki zid, ispostavilo se, da nije jedan. Severna Kina je prepuna gusto posutim „velikim kineskim zidovima“, koji ulaze na teritoriju današnje Mongolije, pa čak i Rusije. Svetlo preliveno na te neobičnosti je usmerio A.A. Tjunjaev u svom radu „Kineski zid – veliki uspeh kineskog naroda“:

„Praćenje etapa izgradnje “ kineskog “ zida, na osnovu podataka kineskih naučnika, je izuzetno zanimljivo. Iz njih je vidljivo, da kineski naučnici, nazivajući zid „kineski“, ne mare toliko o tome da kineski narod u njegovoj izgradnji nije učestvovao: svaki put kada je izgrađen još jedan deo zida, kineska uprava nalazila se daleko od mesta gradnje.

Dakle, prvi i osnovni deo zida izgrađen je u periodu od 445 godine pre nove ere od 222 nove ere. On se proteže na 41- 42 ° severne geografske širine, a istovremeno duž nekih delova Žute reke. U to vreme, naravno, nikakvih mongolo tatara nije bilo. Osim toga, prvo ujedinjenje naroda u sastav Kine bilo je tek 221. godine pne pod carstvom dinastije Cin. A pre toga je bio period Čžango (zaraćenih carstva 5-3 vek pne.), kada je na teritoriji Kine bilo osam carstva. Tek u sredini 4. veka pne, Cin je započeo borbe protiv drugih carstva, i 221. godine pne osvojio deo njih.

Mapa Velikog „kineskog“ zida.. Delovi „kineskog“ zida sa početka zida stvoreni Cin carstvom (do 222 pne) .Delovi „kineskih“ zidova u prvih pet godina carstva Cin (221-206 pre nove ere.) Delovi „kineskih“ zidova tokom epohe Han (206 pne – 220 ne Delovi „kineskih“ zidova izgrađeni do začetka Tang dinastije.

Slika pokazuje da se zapadna i severna granica carstva Cin do 221. godine pne nije protezala tim delom „kineskog“ zida, koji je počela da gradi još 445 pne i koji je bio izgrađen 222. godini pne.

Na taj način, vidimo, da taj deo „kineskih“ zidova nije gradilo kinesko Cin carstvo, već severni susedi. Za samo 5 godina – od 221 do 206 godine pre nove ere zid je izgrađen duž cele granice carstva Cin, što je zaustavilo širenje njenih podanika ka severu i zapadu. Pored toga, u isto to vreme 100-200 km zapadno i severno od prvog je bila izgrađena i druga linija odbrane od carstva Cin – drugi „kineski“ zid tog perioda.

Sledeća faza izgradnje obuhvata period od 206 godine pre nove ere do 220 nove ere. Tokom ovog perioda, bili su izgrađenai delovi zida, koji se nalaze 500 kilometara zapadno i 100 km severno od prethodnog … U periodu od 618 do 907 godine Kinom je vladala dinastija Tan, koja nije sebe obeležila pobedama nad njenim severnim susedima.

Delovi „kineskih“ zidovi sagrađeni za vreme vladavine dinastije Sun. Delovi „kineskih“ zidova sagrađeni za vreme vladavine dinastije Ming. Karta Orteliusa 1602. godine. Karta Azije 1754. godine «Le Carte de l’Asie» Veliki „kineski“ zid.

U narednom periodu, od 960 do 1279. u Kini se utvrdila dinastija Sun. U to vreme, Kina je izgubila vlast nad svojim vazalima na zapadu, na severo-istoku (na teritoriji korejskog poluostrva) i na jugu – u severnom Vijetnamu. Sun carstvo je izgubilo veliki deo teritorija na severu i severozapadu, ustupljenih kidanskom carstvu Liao (deo savremene provincije Hebej i Šansi), tangutskom carstvu Si-Sja (deo teritorije sadašnje pokrajine Šansi, celu teritoru savremene provincije Gansu i Ninsja-Huejsku autonomne oblasti).

1125. granica između ne-kineskog carstva Čurčen i Kine nalazila se na reci Huajhe – to je 500-700 km južno od mesta izgrađenih zidova. A 1141. godine je potpisan mirovni sporazum, pod kojim je kineska dinastija Sun priznala sebe vazalom ne-kineske države Jin, obavezavši se da joj plati veliki danak.

Međutim, Kina je zapravo bila smeštena južno od reke Hunahe, a 2100-2500 km severno od njenih granica je izgrađen sledeći deo, „kineskih“ zidova. Ovaj deo zida, izgrađen od 1066 do 1234.godine prolazi kroz ruske teritorije na severu pored reke Argun. U isto vreme na 1500-2000 km severno od Kine izgrađen još jedan deo zida koji se nalazi duž Velikog Hingana …

Naredni deo zida izgrađen je u periodu od 1366 do 1644 godine. On prolazi po 40. paraleli od Anduna (40 °), malo severnije od Pekinga (40 °), preko Inčuana (39 °) do Dunhuana i Ansia (40 °) na zapadu. Taj deo zida je poslednji, najjužniji i najdublje prodire na teritoriju Kine … Tokom izgradnje ovog dela zida u ruske teritorije uključen je ceo Amurski region. Do sredine 17. veka, na obe obale Amura već su postojale ruske tvrđave-utvrđenja (Albazinska, Kumarska i dr.), seljačka naselja i oranice. 1656 je formirano Daursko vojvodstvo (kasnije – Albazinsko), koe je obuhvatalo dolinu gornjeg i srednjeg Amura na obe obale … Izgrađen Rusima 1644.godine „kineski“ zid koji je išao tačno po granici između Rusije i Cinske Kine. 1650. godine, Cinska Kina je napala rusku zemlju u dubini do 1500 km, što je bilo sadržano Ajgunskim (1858) i Pekinškim (1860) sporazumom … „

Danas se „kineski“ zid nalazi u Kini. Međutim, bilo je vreme kada je zid obeležavao granicu zemlje. Ovu činjenica potvrđuju došle do nas stare karte. Na primer, čuveni srednjovekovni kartogrf Abraham Ortelius sa svojim atlasom sveta Theatrum Orbis Terrarum iz 1602.godine. Na mapi je sever sa desne strane. Na njoj se jasno vidi da je Kina odvojena od severne zemlje – Tartarskim zidom. Na karti iz 1754. godine «Le Carte de l’Asie», se takođe jasno vidi da granica između Kine i Velike Tartarije ide po zidu. Čak i karta iz 1880. godine pokazuje zid, kao granicu Kine sa svojim severnim susedom. Primetno je, da deo zida zalazi dovoljno daleko u područje zapadnog suseda Kine – kineske Tartarije …

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

ПСОГЛАВА ИЗ ШАЛАБУРГА

Vidan Nincic  ,,ПСОГЛАВА ИЗ ШАЛАБУРГА

.

Приповеда се да је из 3 правца каменог распећа одјекнуо болан крик, да се небо намрачило и да су муње почеле да цепају таму над шумом…
…Седамдесетак километара северозападно од Беча налази се замак Шалабург. Бије га глас да је један од најлепших ренесансних двораца у Доњој Аустрији, у крају који обилује романтичним и раскошним племићким резиденцијама и утврђењима прохујалих векова.

После тешких разарања у Другом светском рату, пустошења и запостављености, замак је темељно преуређен и у њему се данас налази један од угледних аустријских музеја који сваке године посете десетине хиљада туриста. Ретко коме од посетилаца промакне необичан детаљ: међу десетинама украсних мотива и ликова од црвене теракоте које красе велико унутрашње двориште замка налази се и биста особе одевене према моди из средњег века, с капом на глави. Необично је то што је глава те особе псећа!
Археолози и историчари се слажу да почетак градње Шалабурга, утврђења на речици Шала, потиче из времена 10. века. Првобитно утврђење састојало се од четвртасте високе куле, двоспратне утврђене резиденције и кружне капеле, све окружено високим каменим назупчаним бедемом. Положај му је био повољан, на врху мањег стеновитог платоа, са добрим погледом на околне долине и ниске брежуљке обрасле густом шумом. Његови власници припадали су лози Сигхардинга, према имену грофа Сигхарда VI, родоначелника ове изворно баварске породице. Род је изумро средином 13. века, када је аустријски војвода Фридрих II од Бабенберга запустели посед и утврђење даровао свом вазалу Оту од Отенштајна, а пола века касније Шалабург је постао власништво Отона I од Целкинга, као део мираза који је супругу донела Левкардис од Отенштајна. После смрти без наследника последњег Целкинга, грофа Штефана, 1451. године, посед су наследили синови његове сестре Ане, удате за барона од Лозенштајна, и са њима почиње мрачна и древна легенда о псоглавој из Шалабурга!
Прича почиње негде средином 16. века, када су замак наследила два брата. Осим заједничких родитеља браћа нису имала ничег другог што би их везивало! Тачније речено, имали су још једну заједничку ствар: мрзели су један другога више него што се то може испричати или објаснити! Посебно се у томе истицао старији. Чинило се да не може да нађе мир док му је брат жив. Млађи је одлучио да се, у страху за свој живот, уклони док је време. У непосредној близини родитељског замка започео је да гради сопствени утврђени дворац, који је успео и да заврши на брзину и да се у њега пресели. Шалабург је препустио старијем брату!
Пресељењем невоље нису престале. Старији брат користио је сваку прилику да изазове млађег на сукоб. Низали су се изазови и позиви на двобој. Коначно је до сукоба и дошло. Прича се да је старији брат пуцао на млађег из пиштоља, и да га је промашио, а да се потом латио мача, коме је био вичнији, и захваљујући чему је његова снага и мржња однела превагу. Млађи брат изгубио је живот. На месту његове погибије, на шумском раскршћу, пријатељи и вазали убијеног подигли су спомен-обележје, крст од црвеног камена са ликом распетог Христоса.
Смрћу млађег брата, дивља мржња његовог убице није ослабила. Наредио је да се поруши тек изграђени братовљев замак. Изгледа да је, без обзира на дивљу природу и безграничну мржњу, почела да га мучи савест, или барем нешто налик на грижу савести! Иако се у међувремену оженио, супруга му је затруднела, он се посветио лову, с истом страшћу са којом је за живота прогањао брата. Проводио је дане и ноћи у необузданим хајкама на дивљач по густим шумама око Шалабурга, са седам дресираних ловачких паса и неколицином ловаца и слугу.
Једне вечери, гонећи јелена, барон Лозенштајн случајно је набасао на оно исто раскршће где је брату дошао главе. Црвени камени крст деловао је попут шока на ловца. Избезумљен мешавином необузданог беса, а можда и притиснут осећањем страха због злочина који је починио, ловац је потегао пиштољ и, узвикнувши „Овај пут те нећу промашити!”, испалио зрно у груди Распетог на крсту!
Легенда даље приповеда да је из правца каменог распећа одјекнуо болни крик, да се небо намах наоблачило, да су муње почеле да цепају таму над шумом. Ужаснути сценом, слуге и ловци су се разбежали куд који. Пренеражени и престрашени барон Лозенштајн са седам оданих паса, појурио је на коњу ка Шалабургу и безбедности његових високих и дебелих зидина.
Зидине Шалабурга нису биле довољна заштита. Стигавши у дворац, барон је затекао велику узнемиреност и страх код својих људи. Све је било у покрету, свеће, буктиње и ватре запаљене, сви су избегавали господара. Коначно је неко смогао храбрости да му саопшти да се његова супруга, господарица Шалабурга, управо породила и да је добио кћер! Нестрпљив да види дете, слутећи неку злу коб, али и са олакшањем што је ноћ која је започела ужасом добила ведар наставак, барон је устрчао у собу где су га чекали породиља и кћер. Оно што га је сачекало превазилазило је његове најстрашније слутње. Дете је имало главу пса!
Кажу да је, обузет ужасом, барон изјурио из собе, узјахао коња и праћен само са својих седам ловачких паса одјурио у ноћ. Никада га више нико није видео, само су сељани причали да се по ноћи без месечине шумом проламају његови бесни крици и лавеж ловачких паса, док уклети ловац гони невидљиви плен.
Девојчица са псећом главом расла је у потпуној издвојености. У разрушеном замку њеног стрица начињена је подземна одаја у којој је боравила. Ту одају је подземни ходник спајао са дубоким бунаром заштићеним гвозденом решетком у подруму Шалабурга. Око врата јој је била стављена сребрна огрлица на крају дугог сребрног ланца, таман толико дугог да је могла да пређе растојање између свог подземног боравишта и бунара у Шалабургу. Прича се да је умрла навршивши 32 године. Гроб јој се не зна.
Последњи од Лозенштајна, Георг Христоф, господар Шалабурга, преминуо је 1622. године. У дворцу, надгробни споменик од белог мрамора приказује његовог стрица, барона Ханса Вилхелма, као тужног витеза одевеног у оклоп, са десницом пребаченом преко затворене књиге. Легенда није тачна, као што је често случај. Не зна се ко би могла да буду браћа на које је пала клетва. С обзиром на то да се радња смешта у 16. век, можда се ради о Себастијану и Ахацу од Лозенштајна, синовима Вилхелма од Лозенштајна и Барбаре фон Парсберг, или можда о Христофу II и брату му Грегору, синовима поменутог Ахаца и Саломе фон Полхајм. У првом случају, познато је да је млађи син надживео старијег брата, и да је имао потомство. У другом случају, старијем брату Грегору се не зна ни година рођења ни смрти, а потомство опет припада млађем. У последњој генерацији која је живела у 16. веку постојала су три брата (Ханс Себастијан, Георг Ахац и Ханс Вилхелм), од којих је само онај средњи – Георг Ахац – имао потомство (већ поменутог Георга Христофа). Неки истраживачи склони су да легенду вежу са Хансом Вилхелмом (1546–1601), као неку врсту савремене љаге бачене на првог изданка Лозенштајна који је напустио католичку веру и постао протестант.
Прича о псоглавој из Шалабурга једна је од оних које опстају кроз векове иако не могу тачно да се временски као ни у погледу личности. У Доњој Аустрији то је једна од најпознатијих легенди, и до данашњих дана плени пажњу љубитеља тајанствених прича, чаролија, клетви и морализаторских приповести. На њеном истраживању су се опробали многи историчари, књижевници, антрополози и етнолози, чак и форензичари. Без резултата. Мотив „дивљег лова”, предања о уклетом ловцу који вечно тера хајку на фантомске звери кроз шумску ноћ, једно је од омиљених и најраспрострањенијих у земљама немачке културе.
Шта год да је истина о псоглавој из Шалабурга, по изумирању дома Лозенштајн 1622. године, њихов замак, сада већ дограђен и преуређен у ренесансном духу, прешао је у власништво породица Штубенберг, па потом Клецл-Алтенаха. Велики трошкови на његовој доградњи, уређењу и одржавању доводили су генерације власника до банкротства. Коначно, дворац је 1762. године откупила талијанска породица барона Тинти из Бергама и у њиховом поседу је остао све до 1945, када су га запоселе совјетске трупе. Од 1955. замак је власништво аустријске државе, а темељно је преуређен у доба од 1968–1974. године.

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

КРИШЊИ И РАДА

.

КОЛЕДОВА КЊИГА:  КРИШЊИ И РАДА

„Лице његово је жарко,

На потиљку Месец му сија,

На челу му је звезда рој.

Кришњи у рукама држи Књигу Звездану

Књигу Јасну, златну књигу Веда.“

( Коледова књига )

ЛЕГЕНДА О КРИШЊЕМ И РАДИ

.У Словенској митологији Кришњи, у Индијским Ведама  Кришна, син Вишњег и Злате Маје, рођен је у овоземаљском свету да би победио зло и људима пренео Ведско знање.

У то време је на земљи владао Црни Змај. Овај бог Зла лишио је људе ватре и топлоте. Он је сакрио ватру у Црним планинама. Кришњи и његов верни друг Белогриви коњ су од Црног бога  украли ватру. Црни бог, преображен у Змаја, полетео је за Кришњим. А кад су се, на обалама Северног океана, супарници сукобили, Кришњи је оковао Црног бога огромним сантама леда. Кришњи је, после тога, људима предао ватру и заповедио:

„Запалите Огањ Свети“ Нек се распламсају ватре –  Пружајући се небу под облаке“Славите и не заборавите Кришњег, Сина Злате Маје и Вишњег!“

Поводом победе над Великим Црним Змајем, у Иријском врту окупили су се сви Јасуни – небески житељи, сви Сварогови синови. Они су испијали чаробни напитак – медну Суру и размишљали, ко је од њих достојан да пије Суру из пехара Бога Свевишњег?

Недоумицу је разрешио сам Кришњи, одлетевши у Сваргу на Гамајуну, птици Вишњег. Он је донео пехар Вишњег, отпио из њега, и пожалио што људи не знају шта је Сура. Тада је, боравећи у Сварги, пролио на Земљу Суру из пехара: „Пијте, људи Суру чудесну! Славите Суру и Кришњег! Пијте истину Божјих Веда!“

Сура је мед од трава што врије! Сура је Сунце Жарко! Сура је Веда поимања! Сура је траг Свевишњег Вишњег! Сура је истина Бога Кришњег!“

.

КРИШЊИ И РАДА

Рада је била кћерка Господарице Мора и бога Сунца Ра. Живела је на Сунчевом острву. Запросио ју је Тритон, син Морског цара, али Рада није желела да се уда за њега. Рак-самац је посаветова како да одбије удварача. Он јој даде травку-суварку коју Тритон није могао поднети, због чега се и вратио својој кући. Рада је била толико лепа да је, причало се, милија од самог жарког Сунца. Дознавши то, бог Сунца Ра, уприличи надметање са својом кћерком: ко од њих јаче сија? Након надметања сви се сагласише да на небу јаче сија Сунце, а на Земљи Рада.

Глас о Радиној лепоти допре и до Кришњег. Он опреми Летећу лађу и полете на острво Сунца Ра. Појави се пред богом Сунца Ра и затражи руку његове кћерке, прелепе Раде. Бог Ра одговори да, пре тога, он мора да се докаже и изврши три задатка.

Први задатак: Кришњи мора да прикаже витешки скок; да јашући на коњу допре до Раде док буде седела у високој кули која сеже до неба. Кад долети до прозора требало би да скине прстен са Радиног прста и пољуби је у уста румена. Кришњи је лако обавио овај задатак, јер је крилати Белогриви коњ узлетео до самог неба.

Да би извршио други задатак, Кришњи је требало да, за један дан, укорти Златорогог дивљег јарца, упрегне га у плуг, пооре њиву, посеје раж, пожање изникле усеве, справи пиво и њиме послужи госте. Кришњи је и овај задатак лако обавио.

Бог Ра је онда и трећи пут искушао Кришњег. Кришњи је требало да пронађе кључ који је Рада изгубла на пољани. Само се тим кључем могао откључати катанац којим је била закључана Радина кика. Кика се могла расплести једино ако се катанац откључа (расплетена коса симболизовала је удају).И Кришњи пронаше кључ. Испостави се да је први цвет тај кључ (кључ-цвет). Убрзо након тога, Кришњи и Рада се венчаше и примише златне венце.

„На глави миле Раде, стоји венац исплетен од првог цвећа. На глави Кришњег је венац од љиљана. Појављиваху се Рада и Кришњи на морском стрмом жалу, обасјавајући поднебесје, Попут Дуге и Сунца.“

На Сунчевом острву Ради и Кришњем роди се Кама, бог Љубави.

( Коледова књига )

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Легенда о краљу Нимроду и Абрахаму

Муслимани приповедају ову легенду које нема међу библијским причама.

Био једном један силни краљ, а име му је било Нимрод.

Краљ Нимрод (Немрут или Неброд) је владао големом и пребогатом земљом Вавилонијом, а био је и градитељ чувене Вавилонске куле. Живео је у прекрасној палати у главном граду краљевине, у Уру.

Једне је бесане ноћи седео на тераси и посматрао небо засуто безбројним звездама. У сјајном мору звезданог бескраја, изненада уочи једну звезду која се стаде издвајати из свог јата, па стаде треперити и крупњати. Блистала је попут малог сунца! Од њезина бљештавила постидеше се звезде па и сами Месец – те се склонише у рубне делове неба.
Тај неописиви и несхватљиви догађај потресао је краљеву душу, увукао у њу силан страх,  јер човјек се плаши само оних догађаја које никако разумети не може.

Краљ Нимрод хитро сазва Сабор астролога вавилонских, тумача небеских појава, а придода им, најпослије и чаробњаке којих није било мало у његовој силној држави.
И дођоше још тумачи снова и гаталице, а и за произвођаче лажнога злата нађе се места на краљевом Сабору. Краљ Нимрод, бог на земљи, како су сви веровали, опише уваженом скупу шта је видео с терасе своје палате.
Најпослије, дода: „Који су разлози том чуду, тој појави небеској који је узрок?“

Мудре се главе сјатише једна до друге. Дуго су већали мудраци, постављали потпитања, па опет већали, па опет стидљиво питали краља за неки, као, важан детаљ у чуду невиђену.

На крају, најпаметнији звездознанац овако протумачи загонетку:

„У земљи ће се родити човек и он ће друкчије гледати на ствари и на појаве него што их сви ми данас проматрамо. Биће узрок променама у схватању читавог нашег света.
То ће, о краљу, бити крај једног царства а почетак новог царства.
Бојимо се рећи, краљу наш, наше Светло Божанско, да је најављен твој пад и рађање сјаја…“

more »

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off