Срби, староседеоци Балкана и Паноније

.

Др Борислав Влајић – Земљанички:

Ретко који европски народ има толико писаних изворних података o својој старој прошлости, a мало је њих који немају патриотску историју и историографију (државно програмирану и озваничену) као Срби.

Када сам довољно упознао историјске фалсификате сачињене код преписа, превода и тумачења старих писаних изворних података o Србима, извршене у циљу присвајања српских земаља и свега српског до крсне славе и св. Саве, закључио сам да не могу писати хронику српског крајишког села, све дотле док не сазнам историјске најстарије корене староседелачког српског народа широм бивше СФР Југославије.

Одбацио сам лажну историографију и кренуо. од анализе старих вредних хроника, са самосталним или оригиналним тумачењем, онако како је Цицерону саветовала Питија из Делфа:
,,да ће духовну славу истине достићи само ако се у животу руководи својим карактером (поштењем), a не мишљењем светине.”

Додао сам уз оригиналне податке o Србима, оригинално излагање и енергију духа у тумачењу истине и оспоравању лажи, као што учи стара универзална мудрост:
,,Aко ти рад нема енергију ватре – баци га у ватру.”

После осмогодишњег истраживања, утврдио сам из објављених списа да се старост земљорадничког народа Срба на Балкану, средњем Подунављу и приалпским крајевима, може пратити до I века пре нове ере. A према Тацитовој Историји, у којој описује њему савремене војничке и цивилне догађаје у периоду од 54. до 70. године нове ере, у
римским провинцијама оформљеним на окупираној територији Срба, идентификовао сам и показао десетак старопоседничких земљорадничких српских племена, по имену: Серви, Венди, Севери, Раци (Раси), Свеборуми (Свеби), Унди (Внди), Боји (Воји), Урби (Врби), Тоти (Тети), и она која се означавају no провинцијама (Далмати, Панони и други). 

Српске провинције, у којима стално живе једино поменута племена Срба, су ове: Панонија са Панонским Алпима, Мезија, Илирик, Далмација, Вендика на Уни, Либурнија, Вендика уз крајње северно Јадранско приморје, Рација и Норик као приалпске провинције. 
Истовремено Срби живе у западној или панонској Сарматији, као слободној држави између Дунава и Тисе.

Тацитови налази потврђени су списима доцнијих грчких хроничара, затим у потоњим хроникама Ајнхарда, Дукљанина и Порфирогенита, потом повељама владара и властеле у српским средњовековним државама: Србији, Босни са Доњим Крајем и Доњој Славонији као вазалској бановини подчињеној угарском краљу.

Порфирогенит је пет пута, у два списа, описао постојање српске кнежевине Велике Моравије, јужно од Саве и Дунава са Београдом (почетком X века), на територији пруженој од Дрине до Видина и реке Искар, докле је била граница српске провинције Мезије.

Из магле сам осветлио многе земље, државничке, војничке, верске и друге податке o Србима до краја средњег века, који су у списима видљиви и без наочара и разумљиви без посебног тумачења.

Ово сепаратно издање чини тек пети део моје довршене ineditum студије o Србима и њиховим земљама, државама, духовном стваралаштву и верском животу.
За комплетно издање нисам нашао помоћ, иако сам је писмима тражио на око 50 места.
Но, ако је хроника o једном српском селу чекала осам година истину o Србима стару “20 векова”, да би се њено писање наставило, може и готова студија o свим Србима мало да сачека,
(доброчинитељ за општу ствар ће се наћи, јер какви би то били садашњи Срби, a да не чине по старом обичају: кад једни нешто неће – други то хоће).

Читаоцу поручујем да се не љути на учитеље што га ништа од овде показаног нису научили, као ни аутора овог дела, јер ни они ништа нису научили од њихових учитеља.

Ако хоћемо да имамо неопходно потребну националну историју и историографију, истинску и непорочну пороцима фалсификатора и преписивача, морали бисмо кренути од почетка, али не са онима који су за
протеклих 100 година уништили и почетке истинске патриотске историје.

Аутор:
Др Борислав Влајић – Земљанички
(Предговор за књигу ,,Срби, староседеоци Балкана и Паноније”)
.
Линк за књигу:
http://ivoandric.no/biblioteka/Istorija/Dr.%20Borislav%20Vlajic%20Zemljanicki%20-%20Srbi%20starosedeoci%20Balkana%20i%20Panonije.pdf

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Kадиз ( Саdiz, Сардис), Андалузија

Резултат слика

.

Кадиз

Шта стоји у измишљеној старој историји о том
граду?  Узмимо шпанску верзију :
„ Кадиз, сребрно буренце, три хиљаде година главни
град провинције, основали су га Феничани (Phönizier)
као Гадир, важи као најстарије насеље на Иберијском полуострву, можда целог западног света “ (Хроника града Кадиза).
Већ нам је зло! Иако је једно тачно! Са Алесиом је
Кадиз најстарији град Европе! Али даље! Основали су
га Феничани, зове се Гадир! Забога!
Феничане као народ никад нисмо имали, и да су га
основали Феничани не би се звао Гадир! Име Гадир
потиче од измишљеног грчког географа и путника
Страбо-а! Гадир је Страбоово унакажење имена Сард,
Сардр, Сардир, који је основао Сербон II, али не пре
3000 година! Према важећој хронологији, али је она
погрешна! На то ћемо се још вратити.

Резултат слика

Данашње име Кадиз је унакажено име Сард, Садр, Сардис, само је почетно слово сербско „Ц“ (С),Цард,Цардр, Цардис а
чита се као Сард, Сардр, Сардис и Сарди су Срби!

 Дакле град је назван по имену једног народа! То нам
Страбо не каже. Али Страбо познаје неки други град
као Сард, Сардр у Малој Азији, у Лики, и његов народ!
Становници Лyкијци су Срби (Страбо). Дакле! Од Цард
(Сард) Цардр (Сардр) Цардис (Сардис) настао је Цадиз
(Кадис)! Али не увек!

Нека сербска имена Сард, Сардас су се до данас одржала. Сардр, Сарда у данашњој Шпанији имамо 4 пута, а Сард, Сардас 2 пута…, Један Садр, Сардас се налази у Арагонији код Сабинонинго-а, а Сабинонинго и Цартиране
(Сартирана) су Србија, Арагон је Царагон (Сарагон),
Србија, са главним градом Царагоца (Сарагоса),
Србија, данас Зарагоза и он лежи на реци Ибар! Ибар
као сербско име реке налазимо у целом старом свету,
а у Србији још и данас. Ова река Ибар се данас зове
Ебро! 20 км. од Зарагоза-е (Србије).

.

Зарагоза (Сарагоса)

Резултат слика

.

Изнећемо наше мишљење и о оснивачу града Цард,
Цардр, Цадис, данас Kадиз-а. То је Сербон II!

Сербон II је други освајач света, у митологији он је Херакле,
Херкул, Дионис, Одисеј…, Њега смо у нашим
досадашњим делима подробно описали, сада само
укратко у вези са данашњим градом Kадиз. Са својим
освајачима он је преко Мисира (Miessir-a, Египат) и
североафричке обале доспео до мореуза између
Африке (Африка се тада звала Либyа) и Европе, где је
с обеју страна дигао Сербонове стубове и с европске       стране основао насеље.

Наши састављачи историје Сербонове стубове називају „Херакловим стубовина“ а насеље које је Сербон II основао Сард, Сардр, Сардис – Гадир. Овде опет видимо не само
фалсификовање историје, већ радикалну измену
историје овог града и његовог народа. Прво
изопачење имена данашњег Kадиз-а су спровели
Страбоови проналазачи, највише пре 400 година,
Они су одлучили да је Страбо „грчки“ географ,
историчар и путник II. века пре н.е., који треба да
описује тадашњи свет, да унаказује сербска имена и
да „проналази“ нове народе, исто тако како
проналазач Славена Орбини и описивач Славена
Константин Порфирогенитис!

Тако је сербски град Сард, Цард, Царди, Цардис добио грчко име Гадир, Гадес (уместо „Ц“, „Г“, а сербски народ Пиринејског полуострва имена: Бетис, Турдуки, Луситани, Ветонес, Ареваци, Цантабари, Кардли, Астури.

Миленко Николић,  Stiftung,

Задужбина Миленка Николића.

ЈОШ О ИСТОРИЈИ  АНДАЛУЗИЈЕ:

Kордоба (Cordoba, Сордоба) Андалузија

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Стефан Војислав Војислављевић

Србија пре Немањића:

Стефан Војислав Војислављевић  (1018 – 1043)

Фотографија корисника Историја Срба од настанка до 1945.године

.

Династија Војислављевића је владала у Дукљи, једној од српских држава у раном средњем веку. Пре него што је Дукља потпала под византијску власт, против које се побунио Стефан Војислав, Дукљом је владао Јован Владимир. Владари из ове династије били су:
Стефан Војислав (1035 – 1050)
Михаило I (1050 – 1077)
Константин Бодин (1081 – 1101)

Након смрти Константина Бодина, Дукља је запала у стање политичког расула. Летопис попа Дукљанина, једини извор за прилике у Дукљи овога времена, набраја велики број владара што само одсликава политичку нестабилност, а не одражава стварну смену на престолу.

Михаило II, Бодинов син 

Доброслав, Бодинов полубрат 
Кочопар (1101-1102, Краљ Дукље, Рашке, Захумља, Травуније и Неретљаније) 
Владимир (1102 – 1114, Краљ Дукље, Рашке, Захумља, Травуније и Неретљаније) 
Ђорђе (1114 – 1118, Краљ Дукље, Рашке, Захумља, Травуније и Неретљаније)

Порекло Стефана Војислава, могу се наћи и код византијских хроничара, који Стефана Војислава називају Травуњанином Србином. Сматра се да је Војислав рођен крајем X века и да је око 1019. године преузео власт у Дукљи као византијски вазал. Након смрти Романа III Аргира (1028 — 1034) 11. 04., Војислав је, највероватније наредне године, збацио византијску власт. Повод се може наћи у политици новог цара Михајла IV (1034 — 1041) коју је водио његов брат евнух Јован Орфантроф. Он је драстично повећао порезе и намете, који нису пунили само државну касу већ и џепове самог Јована и његових рођака. Поред тога он уводи словенском становништву да плаћа порезе у новцу, уместо дотадашњег плаћања у натури што доводи до великог револта међу Словенима, који ће на крају резултирати отвореном побуном. Међутим, Војислављев отпор је брзо савладан и он се већ 1035./1036. године нашао у Цариграду, као византијски заробљеник, а управу над Дукљом је преузео Теофил Еротик.

Крајем 1037. или почетком 1038. године, он успева да побегне из затвора и да се врати у Дукљу из које је потиснуо византијског намесника Теофила Еротика, о чему сведочи запис Јована Скилице:„… Стефан Војислав, архонт Срба, који је био пре кратког времена побегао из Цариграда и заузео земљу Срба, протеравши оданде Теофила Еротика“Током зиме 1039./1040. године, један византијски брод се због олујног ветра насукао у Дукљи, а његов товар, који је чинило 10 кентерија злата (7.200 златних номизми), је Војислав задржао за себе. Византијски цар је ово искористио као повод за напад на Дукљу и у пролеће 1040. године је послао на Војислава војску предвођену Георгијем Пробатом. Међутим, његове снаге су се загубиле на непознатом терену, што је Војислав искористио и потпуно их разбио.

Унутрашњи немири у самој Византији и нова словенска побуна у Поморављу која је букнула 1041. године под вођством Петра Дељана, онеспособили су привремено Византијско царство да понови напад. Међутим, словенски устанак пропада сам од себе још исте године, а већ наредне године на византијски престо седа Константин IX Мономах (1042 — 1055) који у јесен исте године наређује драчком стратегу Михајлу напад на Дукљу.

Византијска војска се од Драча упутила према Скадру и Бару нападајући Дукљу са југа, док је византијским вазалима рашком, жупану, босанском бану и захумском кнезу Љутовиду наређено да са својим одредима нападну са севера. Пред јаком византијским снагама, Војислав се повлачио избегавајући борбу и препуштајући им територију, тако да су Византинци без борбе пролазили Дуљкљом, палећи, пљачкајући и робећи, улазећи све дубље и дубље у зетске кланце. Иако се није упуштао у борбу због очигледне византијске бројчане надмоћи (савремени извори наводе цифре од 40.000, па и 60.000 војника, које се оне данас сматрају претераним, али се византијска бројчана надмоћ не доводи у питање), Војислав је са својим снагама запосео високе чуке и врхове кланаца којима су Византинци пролазили. Када је проценио да је скупио довољно плена и заробљеника, Михајло је наредио да војска крене да се враћа из унутрашњости Дукље ка приморју.

.

Славна победа Војислава над Грцима

.

Путања којом су се Византинци враћали, ишла је кроз уске пролазе које је од раније држао под контролом Стефан Војислав. У изненадном ноћном нападу Војислављевих одреда на византијски логор у планинским теснацима, византијске снаге су потучене до ногу, а током борби је страдало седам њихових заповедника (стратега). Он је овом победом, успео да сачува независност Дукље, чиме је она постала прва држава која је успела да избори своју независност од Византије, као и да прошири своју власт на околне српске кнежевине (Травунију и Захумље) које су до тада биле византијски вазали. У знак сећања на ову победу, у Црној Гори се датум битке прославља као дан војске Црне Горе.

Стање непријатељства према Византији је настављено до краја Војислављеве владавине тј. до средине XI века. Након његове смрти, дошло је до унутрашњих борби око власти међу његовим синовима, из којих је као победник изашао Михајло. Има оних који сматрају да му је победу у том рату донела византијска подршка, пошто је он почетком своје владавине признао врховну власт византијског цара (око 1052. године), након чега му је додељена византијска титула протоспатра.

Извор:

Србија пре Немањића, 7. део: Стефан Војислав Војислављевић(1018 – 1043)

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Kордоба (Cordoba, Сордоба) Андалузија

.

 Миленко Николић:

Најстарија историја Андалузије

.

Историја Андалузије је обичан конструкт у којем ништа није како треба! Као пример за то узећемо историју Кордобе.

Већ је у IX. веку према важећој хронологији, заједно са Палермом, Kордоба је била културни град Европе. Овај град се данас назива Цордоба и пише се са сербским „Ц“ (С). А како се данашњи град Цордоба звао у нашој исфабрикованој старој  историји? У Пидаловој историји Шпаније овај град се зове : 1. Corduba (Сардуба) – од 218 – 133 пре н.е. Том II, 1, стр. 300, 44, 46. 2. Corduba (Сордуба ) од 154 – 000, Том II, 1 стр. 85, 414, 3. Cordoba ( Сордоба) од 12 – 7 н.е., Том II, 2 стр. 90, 383, 92. 4. Carduba (Сардуба) за време Римљана, Том II 2, стр. 50 и Том II 1 стр. 415. 5. Cordusa (Сордуса) Sorbusa (Сорбуша) – ( види слику бр. 2 – 3).

Сваки пут се слово „Ц“ чита као сербско «С»! Према томе се данашњи град Кордоба у старини звао Сордоба! Да ли све ово може да значи нешто друго него Србија?

  1. Насељена већ у предисторији, Кордоба се појављује у историји када су се њени житељи прикључили војсци Картагињана под Ханибалом, који је кренуо на Рим 206. г. ст. ере. Римљани су освојили насеље које су повремено проглашавали главним градом провинције Hispania Ulterior. Ту је била домовина римских научника…, Луканија и песника Сенеке који је рођен у Кордоби (владајуће учење).

  2.  После Пунских ратова претор Клаудије Маркел 169. г. ст. ере оснива Кордобу и Колонија патриција постаје главни град римске провинције Баетика[1] (Jan Gympel, Geschichte der Architektur: von der Antike bis heute, Könemann, 2005.)

Уз 2 : Нисмо имали Пунске ратове, нити „Пуне“ као народ! Али смо имали народ „Пани“ сербске обожаваоце бога Пана, који су живели на северноафричкој обали и на Пиринејском полуострву, због чега се њихова земља звала Панија, данашња Шпанија. Социјални слој „патриција“ је нова измишљотина, као и претор Клаудије, пре свега римска провинција Баетика и све друго што је у вези са Римљанима и Римским царством.

Западни Готи, који су владали Кордобом, после пада Римског царства 572. Године, остају без видног утицаја. Сасвим је другачије са Маврима. Они су 711. започели свој освајачки поход и око годину дана после тога Кордоба је била део огромног арапског царства. Испочетка је град неколико деценија био под влашћу калифа из Дамаска (важеће учење). …Изумитељи историје овде нису претерали. Они су само створили конструкт у коме нема ниједне тачне реченице.

  1. Коментар уз 1 : Ханибал, Римљани са њиховим сеобама, римски научници Луканиус и песник Сенека, наводни римски писац, писац Ренесансе (Christoph Pfister, Die Matrix Der Alten Geschichte, Dillum, 2006)[2], као и провинција Хиспаниа су све измишљотине после 1500. године!

Уз 3 : Нисмо имали ни Западне, нити Источне Готе! Готи су Гети, сербски ратници у Европи и на северноафричкој обали. Нисмо имали ни Римљане, као ни Мавре, а Арапе тек 1000 година касније.

Сада наша историја није само противуречна, већ постаје и преварантска .

more »

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

Мистериозна тврђава Маглич

Резултат слика

.

Неки долину Ибра називају Долином краљева, други Долином векова, а они романтични је називају и Долином Јоргована.

Замислите зелено брдо овенчано круном од камена. Звучи прилично запањујуће, зар не? Не само да звучи, него заиста и ИЗГЛЕДА запањујуће!

На 20 км од Краљева, налази се Маглич, величанствена средњевековна утврда из 13. века, смештена на самом врху брда, само 100 м од клисуре коју формира река Ибар правећи оштру окуку око подножија брда.

Тврђава Маглич, својеврсни српски Камелот, безбедно је ушушкан у топлом загрљају централне Србије. Међутим, оно најинтересантније у вези Маглича није сам његов изглед или локација, већ његов мистериозан настанак.

У пролеће, ова немањићка утврда изазива дубока осећања код радозналаца који висећим мостом пређу изнад запенушаног Ибра, попну се стрмом стазом до тврђаве и виде невероватну слику разбокореног јоргована који избија из јалове монолитне црне стене, на којој је подигнута највиша и најмоћнија кула.

Расцветали жбунови су и својеврсни путолази до врха Столова, чије је право име Камариште или Равни сто. Ово старије име је вероватно сачувано из претхришћанског времена, као и назив Троглав за планину с друге стране Ибра. Тада су на овим висовима у народној машти столовала стара словенска божанства, а доцније су древне легенде најчешће прилагођаване Светом Сави, о чему сведочи низ топонима у Ибарској клисури.

У тој причи се такође појављује Маглич, који је још загонетка за науку. Наиме, замак чије остатке данас видимо подигао је архиепископ Данило Други, српски племић-монах, архијереј, ратник, државник и књижевник, моћан и поштован на дворовима Немањића у 13. и 14. веку. Носећи и мач и мантију, био је командант одбране Хиландара и десна рука краља Милутина.

Међутим, археолшка истраживања су показала да је пре Даниловог постојало и старије утврђење сазидано на овом суровом месту. Према остацима керамике из тог старијег града, сличних онима пронађеним у тврђави Рас, поједини научници претпостављају да је Маглич могао да сазида Стефан Првовенчани, као заштиту срца српске државе од продора Хуна и Бугара, из поморавске равнице.

Освајање тврђаве на јуриш или опсадним справама је било немогуће са стрмих падина под којима тече Ибар и из дубоке клисуре речице Маглашнице. За спречавање брзог упада с једине стране, која је пружала прилику за такав напад, са врха Мали сто изнад Маглича, стена на којој је замак саграђен пресечена је јарком, глатких ивица као да су направљене једним ударцем дивовске оштрице.

Ко стане у тај просек широк 20-ак метара и дубине до десет метара, остаје затечен величином тог подухвата, који би био тежак и с данашњом технологијом.

Разлог таквог напора вероватно је био и то што је Маглич стражарио над данас заборављеним пешачким и караванским путем, који је спајао Немањину белу Студеницу, мајку свих српских манастира, са пурпурном Жичом, коју је Првовенчани подигао као седиште независне националне архиепископије. У случају напада на њу, том стазом коју користе и даље планинари, монаси и народ, стизали су за око три сата хода до безбедног и неосвојивог града.

Сродна слика

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Заборављени свадбени обичаји код Срба

ЗАБОРАВЉЕНИ СВАДБЕНИ ОБИЧАЈИ…

У прошлости је свадба, један од најважнијих народних обичаја, била условљена читавим низом летњих и јесењих пољопривредних радова који су се морали завршити да би се припремило сватовско весеље.

 Од давнина постоји обичај да се у јесен, по завршеним сеоским пословима, млади венчавају. Обичаји везани за свадбу задржали су се више у селима него у градовима, иако се и на селу смисао тих обичаја углавном заборавио, а остало је само оно свима познато „ваља се“.

Пре саме свадбе код Срба постоји читава процедура припреме, коју прати сијасет обичаја. Обичаји варирају у различитим крајевима, но ипак постоје они који важе на читавој територији где живе Срби.

За најпогодније дане сматрају се недеља и четвртак, ређе субота, али никад среда или петак. Свадба се никад не заказује у време божићњег, ускршњег или неког другог поста.

Упознавање и прошевина

Обредним играма званим „Лазарице“, које су имале изузетну социјалну улогу у друштвеној заједници Срба, као врсте женске иницијације, девојке су упућивале поруке да су спремне за удају, а помињањем „јунака нежењеног“ у лазаричкој песми вршила се идентификација момака спремних за женидбу. Некада су се девојке и младићи састајали на црквеним зборовима (саборима), или на пољским радовима, и кришом разговарали. Када би се двоје младих загледало једно у друго, младић би девојци поклањао јабуку.

Ако девојка прихвати дар, значи да жели да пође за њега. Тада младић обавести своје родитеље, а они почну да се распитују о њеном пореклу, о породици, статусу итд. Пре ступања у брак су посредовали родбина, рођаци, пријатељи и познаници, то су биле наводађије или проводаџије. Уколико се млади заволе, онда се иницирају људи из ближе или даље родбине, како би посредовали између двоје младих и њихових родитеља све до коначног пристанка приликом просидбе. Међутим, некада се дешавало да се млади и не познају, већ се брак уговара искључиво преко посредника.

Девојка није могла сама да одлучи за кога ће поћи, већ је одлуку доносио њен отац. Када има више браће и сестара, важио је ред удаје и женидбе. Млађа браћа и сестре су морала да чекају да се најпре ожене и удају старија браћа и сестре. Било је незамисливо да се тај ред поремети и доводило је до тешких поремећаја породичних односа.

То се никада није дешавало путем споразума и договора, већ отмицом.

На испрошњу девојке долазили су момак, његови родитељи и кум. Они од куће носе најчешће ракију, прстен и милошту. Када дођу, прво питају оца да ли у кући има девојку за удају. Ако има, онда они улазе у кућу и кроз причу просе девојку. Девојка не сме да буде у истој просторији са просцима, већ улази тек када је испросе, тј. када се договоре са оцем. Тада их она накити пешкирима и марамама.

Давање руке“ од стране оца је радња којом се потврђује пристанак, после кога нема одустајања, нема измена одлуке, нема „гажења речи“. У супротном, то би била тешка увреда за момка и његову родбину.

По просидби, верени момак и девојка се могу састајати, ашиковати и упознавати само у присуству неког из најближе родбине. Запрошена девојка не сме више излазити сама или са другарицама и ићи по саборима, свадбама или игранкама, поготово не у ноћним сатима. Излази само у пратњи неког из своје ближе родбине.

Дан свадбе

На дан свадбе младожењини гости одлазе по младу, где их дочекује младина родбина. Испред младине куће на врх дрвета се окачи јабука, па док се она не обори младожења не може ући у младину кућу. Некада је био обичај да се младожењини гости ценкају за младу, тражећи новац, али је 1846. године кнез Александар Карађорђевић издао наредбу: „Искање и давање новца и злата за девојку укида се као обичај противан достојанству човечијем“. Обичај је тако укинут, а данас се само збијају шале, па када младожења стигне са рођацима по девојку, онда се неко из његове пратње који има највише смисла за хумор ,,као” ценка за девојку, а младини са друге стране не дају девојку.

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

ВЕЗА СРБА СА ТРИБАЛИМА …

Стећак из Бакића или ”Разбијање змајевих јаја”

Змај и вепар

На централном делу стећка са све четири стране је уклесана ”глава неке дивље животиње”, која као да има тело змије и поред које видимо нешто налик на половину јајета. Неки ”бошњачки истраживачи” су закључили да је у питању змај са огромним очњацима, који се тек излегао из јајета. На први поглед би се многи сложили са тим. Они који се држе приче како је на том месту Твртко рањен у лову, сматрају да то може бити само глава вепра.

Маштовити ”бошњачки стручњаци” су закључили да се из јајета испилио змајић са једним закржљалим крилом. Ту теорију потврђују тако што змајића повезују са Дачким змајем који, узгред речено, нема уопште главу змаја него вука (више речи о томе ће бити у неком од наредних текстова).

Јаје је симбол живота и рађања, а змај је симбол времена… АЛИ, да ли ми заиста видимо јаје и змаја. Одговор је НЕ!

Објашњење је простије. Стећак је подељен у четири целине, које могу да представљају четири годишња доба. Кугла на врху није турбан и нема везе са нишаном. Кугла на врху представља сунце. Пирамида, односно троугао се појављује код свих древних цивилизација и представља бога-створитеља свега на земљи. Као симбол са истим значењем постоји и данас. Симболи времена нису пита коју је Твртко понео у лов, него представљају пролазност овоземаљског живота и вечни живот на небу. ”Закржљало крило змаја” је плашт какав можемо да видимо на свим србским грбовима, као и грбовима неких европских породица. ”Половина јајета” је такође део грба и није никакво јаје него штит. Глава вепра је стилизована кацига која је исклесана са намером да покаже припадност и несумњиво је да показује припадност Србима (Трибалима).

Глава вепра је стилизована кацига која уједно показује племенску, да не кажем националну припадност јер нације, у данашњем смислу речи, настају тек крајем 18. и почетком 19. века. ”Змајев реп” је плашт, ”Половина јајета” представља штит, а као примере сам поставио слику испод.

Стећак се налази у селу Доњи Бакићи. Бакићи су једна од најугледнијих срењовековних, србских племићких породица у Босни. Стећак је дубоко у земљи и због своје величине није никад померан, мада су имали намеру да га преместе у сарајевски музеј. Није истражено да ли је неко сахрањен под овим стећком, али ако и јесте, то је несумњиво неко од ове племићке лозе. Намерно кажем лозе, јер се тиме враћам на почетак текста и подсећам читаоца на симболе лозе и грозда, тј. на реченице из Јеванђеља.

​Стећак нема никакве везу са Твртком. Нажалост, нико није извршио процену старости, али се претпоставља да је настао крајем 15. или почетком 16. века. Заблуди доприносе и неки историчари који упорно покушавају да нам наметну причу, како смо тобоже све преузели од неке Византије или неких тамо староседелаца. Ништа своје нисмо имали па смо решили да на стећцима копирамо њих, не знајући чак ни значење тих мотива. Зар је могуће да не виде континуитет србског народа на овим просторима? Ако они не виде, СРБСКИ је ту да их подсети, а ви делите овај текст, нека им боде очи и нека их нервира.

Србски грбови: Званична србска историографија и даље не виде везу Трибала и Срба.

Грбови градова и општина у Србији:
​Крагујевац, Вождовац, Барајево, Топола, Велика Плана, Лапово, Лајковац

ИЗВОР:

Одломак текста са сајта:

С.Србски
​srbski.weebly.com

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Jебусејци и Јерусалим (Jebusites and Jerusalem )

Резултат слика за jebusites

.

Јебусити или Јебусејци

(Izvor: https://en.wikipedia.org/wiki/Jebusite)

Према Јеврејској Библији , Јебусејци су били Канаанско племе које је насељавало Јерусалим пре јеврејског освајања.

,,Књиге краљева” у Библији наводе да је Јерусалим пре овог догађаја био познат као Јебус или Јевус. Према неким библијским хронологијама , град је освојио краљ Давид 1003. пре нове ере.

 Идентификација града Јебуса са Јерусалимом је спорна, тврди првенствено Нилс Петер Лемсхе . Подржавајући његов случај, свако не-библијско помињање Јерусалима у древном Блиском истоку односи се на град као “Јерусалим”. Пример ових записа су ,,Записи из Амарне”, од којих је неколико написао поглавар Јерусалима Абди-Хеба и назвао Јерусалим – Урусалим ( УРУ-салим ) или Урушалим ( УРУ-шалим ) (1330. пне). Такође, у Амарнским списима, он се зове Бет-Шалем, Кућа Схалем.

Шумерско-Акадијско име за Јерусалим, Уру-салим, је различито етимологизовано и значи Уру – “оснивање [или: Богом Шалимом “]: од хебрејског/семитског већа “пронаћи, поставити камен темељац” и Шалим, Канански бог Сунца, као и здравља и савршенства.

Лемсхе наводи: Нема доказа о Јебусу и Јебусејцима изван Старог завета . Неки научници сматрају да је Јебус различито место од Јерусалима; остали научници више воле да виде име Јебуса као неку врсту псеудо-етничког имена, без икакве историјске позадине.

 

Теофилус Г. Пинсхес је запазио референцу на “Иабусу”, који је тумачио као стари облик Јебуса, на уговорној таблици која датира из 2200. пне.

 

Етничко порекло

 

Хебрејска Библија садржи једини преживели древни текст где се користи појам Јебусити (Јебусејци) да би описао пре-Израелске становнике Јерусалима; према табели народа у 1. Мојсијевој 10, Јебусејци су идентификовани као племена Кананита, која су наведена на трећем месту међу кананитским групама, поред библијских Хетита и Аморејаца . Пре савремених археолошких истраживања, већина библијских научника је сматрала да су Јебусејци идентични Хетитима, и то гледиште и даље опстаје, мада мање. Међутим, све популарнији став, који је први пут изнео Едвард Липински , професор оријенталних и славистичких студија на Католичком универзитету у Леувену , је да су Јебусејци највероватније племена Аморита или Аморејаца ; Липински их је идентификовао са групом која се спомиње као ” Иабуси’ум” у писму који се налази у архиви града Мари, Сирија . Али је Липински истакао, сасвим је могуће да је више кланова или племена имало слична имена, тако да су Јебусити и Иабуси’ум можда били потпуно различити народи.

 

У ,,Писмима из Амарне” се спомиње да се историјски краљ Јерусалима звао Абди-Хеба , по хуритској Богињи Мајци по имену Хебат . То подразумева да су Јебусити и сами били Хурити, у да су били под великим утицајем хуритске културе, или су доминирали класом Хурита -Маријани (тј., Елита хуритске класе). Штавише, последњи Јебуситски краљ Јерусалима, Араунах ( Арауна, Арјуна или Орнан), носио је име које је генерално хуритског порекла . [17]

 

Ричард Хес (1997: 34-6) указује на четири имена Хурита у библијским освајањима: Пирам (краљ Јармут) и Хохам (краљ Хеброна) (Јос 10: 3), Шешаји и Талмаји, синови Анака (Јос 15:14) са хуритским именима.

 

Библијски наратив

 

Јеврејска Библија описује Јебусејце као настањене у планинама поред Јерусалима. У егзодусу , “добра и велика земља, којом тече мед и млеко”, која је обећана Мојсију као будући дом потлаченог јеврејског народа, укључивала је и земљу Јебусејаца. Према Књизи Јошуа , Адонизек је предводио конфедерацију Јебусејаца и племена из суседних градова Јармута, Лахиша, Еглона и Хеброна против Јошуе, али је био поражен и убијен.

 

Међутим, Јошуа 15:63 наводи да Јудејци НИСУ могли избацити Јебусејце који су живели у Јерусалиму (“до данашњег дана живе Јебусејци са народом Јудиним”). Судије 1:21 приказују Јебусејце како се настављају да живе у Јерусалиму, на територији коју је окупирало племе Бењамин .

 

Неки модерни археолози данас верују да се освајање Канана од стране Израелаца под Јошуом једноставно није догодило, и да су Израелци заправо настали као субкултура у кананском друштву.

Према Другој Књизи Самуела, Јебусејци су и даље имали контролу над Јерусалимом у време краља Давида, али Давид је желео да преузме контролу над градом. Разумљиво је да су Јебусејци оспоравали његов покушај да то учини, и пошто је Јебус био најјача тврђава у Канану, они су тврдили да чак и слепи и хроми могу издржати Давидову опсаду. Према другој верзији приче , Давид је успео да освоји град изненадним нападом, под вођством Јоаба , кроз тунеле за водоснабдевање (Јерусалим нема природно водоснабдевање). Септуагинта верзија Библије наводи да су Израелци морали нападати Јебусејце својим оружјем, а не кроз водоснабдевање .

Није познато шта је на крају постало од ових Јебусејаца.

 

Према “Јебуситској хипотези”, међутим, Јебусејци су постојали као становници Јерусалима и сачињавали су важну фракцију у Краљевини Јудеја, укључујући и истакнуте личности као што су: свештеник Садок, пророк Натан и Бат-Шеба , краљица и мајка следећег монарха, Соломона. Према овој хипотези, породица Садок постала је једино овлашћено Јерусалимско свештенство, тако да је Јебусејска породица монополизовала Јерусалимско свештенство много векова, пре него су постали довољно ослабљени да се не разликују од других Јудејаца .

 

Прва ,,Књига Хроника” тврди да су становници Јебуса забранили краљу Давиду да дође у Јерусалим непосредно након што је постао краљ. Јоаб је онда дошао и заузео град и постао шеф и капетан Давидових оружаних снага.

 

Јебусејска имена у Библији:

 

Мелхизедек

 

Јерусалем се назива Салем, а не Јебус у одломцима Генезе. Према Генези, владар Салема у време Аврама био је Мелхизедек, а да је, као владар, био и свештеник. Касније, Јосхшуа се описује да је поразио Јебусејског краља по имену Адонизедек . Први делови њихових имена значе краља и господара , заправо, али иако зедек део може бити преведен као праведан (чинећи имена краљева праведним), Већина библијских научника верује да је то повезано са божанством по имену Сидик или Зедек , који је био главно божанство које су славили Јебусејци,

Мелчизедек, као свештеник као и краљ, вероватно је био повезан са светилиштвом, вероватно посвећеном божанству Зедеку , а научници сумњају да је Соломонов храм једноставно природна еволуција овог светилишта.

 

Арауна

 

Још један Јебусејац Араунах (који се назива Орнан у Књигама Хроника ) описан је у Књизи Самуила како је продао свој подрум краљу Давиду, где је Давид затим направио олтар, а имплицира се да је тај олтар постао језгро Соломоновог Храма . Арауна (као Арјуна из Веда) означава господара код Хетита , и тако већина научника, пошто сматрају да су Јебусејци племе Хетита, тврде да је Арауна можда био други краљ Јерусалима.

 

Хипотеза Јебусејаца

 

Неки научници су шпекулисали да се Садек (такође Задек ) не појављује у тексту Самуела све до освајања Јерусалима. Он је заправо био Јебусејски свештеник који је изабрао државну религију израелске државе. Френк Мор Крос , професор у Харвардској библијаској школи , назива ову теорију “Јебусејска хипотеза”.

 

На другим местима у Библији , Јебусејци су описани на начин који сугерише да су обожавали истог Бога као Израелци ( Ел Елион- или Илион).

(видите, на пример, Мелхизедек).

 

Класичне рабинске перспективе

 

Према класичној рабинској књижевности , Јебусејци је извели своје име из града Јебуса, древног Јерусалима , који су населили. Ови рабински извори такође су тврдили да су, у склопу цене куповине Абрахамове пећине патријарха (Пећина Масхпеле), која је лежала на територији Јебусејаца, Јебусејци издејствовали да им Абрахам потпише Завет, којим Абрахамови потомци не могу да преузму контролу над Јебусом против воље Јебусејаца, а затим су Јебусејци угравирали тај Завет у бронзу ; извори наводе да је присуство бронзаних табли био разлог зашто Израелци нису могли да освоје град током Јошуиног освајања.

 

Рабини класичног доба даље наводе да је краљ Давид био спречен да уђе у град Јебус из истог разлога, тако да је он обећао капетанску награду свима који би уништили бронзане табле. – Јоаб обавља задатак и тако добија награду . Завет је одбачен од стране рабина као да је поништен због рата, Јебусејци су се борили против Јошуе, али је ипак краљ Давид (,,према рабинима”) платио Јебусејцима пуну цену вредности града, прикупљајући новац од свих Израелских племена, тако да је град постао њихова заједничка имовина .

 

Модерна тумачења

 

Палестински политичари Јасер Арафат и Фаисал Хусеини , између осталог, тврде да су Палестински Арапи потекли од Јебусејаца, у покушају да докажу да Палестинци имају историјска права у Јерусалиму, која претходе јеврејским, слично уобичајеним тврдњама Палестинских Арапа да су пореклом од Кананаца . Тако је Ал-Мавсу’ат Ал-Филастиниа (Палестинска енциклопедија) 1978. године тврдио: “Палестинци су потомци Јебусејаца који су арапског порекла”, а Јерусалим је описао као “арапски град, јер су његови први градитељи били канански Јебусејци, чији потомци су Палестинци “. [39]

 

Нема археолошких доказа који подржавају тврдњу о Јебусејско-палестинском континуитету. Професор Ерик Х. Клајн из Одсека антропологије универзитета Џорџ Вашингтон тврди да постоји општи консензус између историчара и археолога да су модерни Палестинци “ближе повезани са Арапима Саудијске Арабије, Јемена, Јордана и других земаља” него са Јебусејцима, и да им недостаје значајна веза са њима.

 Али, зато ,,има нека тајна веза” између имена Јебусејаца и најчешће употребљаваног глагола код Срба у псовкама…Није ли то потпуно очигледно?

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Мучни однос државе према србским ратницима

Резултат слика

.

МУЧНИ ОДНОС ДРЖАВЕ ПРЕМА СРПСКИМ РАТНИЦИМА

Предговор Слободана Јарчевића за књигу  Исе Орловића:

„МОЋ ДОБРЕ ВОЉЕ“

Иса Орловић је, у књизи „Моћ добре воље“, описао живот сопствене породице, а главни јунак је његов отац Илија Орловић, Личанин, исељеник у Сједењеним Америчким Државама, где је стигао почетком двадесетог столећа и запослио се у руднику угља – у којем је радило још неколико младића из српског личког завичаја.

Тамо га је затекао Први светски рат. Аустроугарска, Немачка, Бугарска и Албанија су напале српске државе: Краљевину Србију и Краљевину Црну Гору, 1914. године. Срби су, тада – у већем броју, насељавали Америку и Канаду. Било их је из свих српских завичаја: Србије, Црне Горе, Далмације, Херцеговине, Босне, Крајине и Војводине. Они који нису из Србије и Црне Горе, били су војни обвезници Аустроугарске, али их је родољубље понело ка укључењу у српску војску – да би одбранили српски народ и српске државе, уз неугаслу жељу да и своје српске завичаје истргну из аустроугарске окупације и прикључе Србији. Веровали су у победу српског и руског оружја и у препород Србије. Надали су се устројству моћне Србије – каква је била у време цара Душана Немањића, о којој су им приповедали старци на прелима, а гуслари певали о њој и о српским јунацима Средњег века, а, такође, и о српским устаницима из хајдучких и ускочких дружина.

Овако схватање одлика текућег Првог светског рата је, свакако, омогућавало бројчану добровољачку помоћ  војскама Србије и Црне Горе, али су уследиле мере великих сила (Сједињених Америчких Држава и Велике Британије), које су, очигледно, онемогућавале проширење српске државе на српске етничке и повјесне (историјске) земље западно од Дрине и Дунава. У тим мерема се препознавала колонијална стратегија, да се исламизирани и покатоличени Срби, по сваку цену, не смеју сматрати припадницима српског народа (нације), што је (по замисли Запада) наговештавало и будуће међусобне ратне и друге сукобе Срба – на бази исповедања три вере: православне, исламске и католичке. Многи Срби у Америци и Канади су схватили ову противсрпску стратегију Америке и Британије, те су јој се покушали супротставити, али, у томе нису успели. Влада Србије је била приморана да ове мере, о расрбљивању католика и муслимана у будућој држави (после Првог светског рата), буду омогућене. Наравно, то је учињено у обе Југославије, од 1918. до 1980, кад су Срби католици проглашени – Хрватима, а Срби муслимани – Бошњацима. Политички аналитичар, Бранко Радун, објавио је чланак у „Политици“ (25. маја 2018, рубрика „Погледи“), у којем је описао британску забрану о успостављању Србије на целој српској земљи. Погледајмо то:

„… По неким изворима (Драгиша Цветковић, као извор, наводи Николаја Велимировића, који је био у функцији преводиоца), на кључном састанку Пашића и британског премијера, Лојда Џорџа, око судбине нове државе; она је постављена на сто – као дефинисан пројекат Лондона и Вашингтона. Инститирање Пашића – да се прво дефинише оно што је Србија, па да се, тек потом, иде на уједињење са другима – арогантно је (од стране Британије, СЈ) игнорисано. Сличну причу о састанку два председника влада је описивао још један очевидац, тј. преводилац – Воја Јањић. Према овом извору, Лојд Џорџ је био збуњен, јер је Пашић ‘тражио’ територије које су знатно мање од будуће Југославије. Пашић је објашњавао, да он тражи да се на међународној конференцији посебно призна територија увећане Србије, а да се посебно признају границе нове југословенске државе. Да би се знало шта је чије и да би се, тиме, предупредиле будуће поделе и сукоби у новој држави. Стога, без жеље да амнестирамо Пашића и Краља Александра Карађорђевића, у вези с авантуром званом ‘Прва Југославија’, закључујемо – да су се они мање питали око овога, но што се нама, до сада чинило“.

Овај закључак – да се државници Србије и Црне Горе нису питали на који ће начин бити створена држава на Балкану, после Првог светског рата, налазимо и у сећању главног јунака ове књиге, Илије Орловића. Његов син, Исо Орловић, је то записао и сасвим је јасно да су многи Срби у Америци и Канади схватали 1917. године, да Америка и Британија ставарају Југославију, како би, њеним државним програмом и праксом државних и научних установа, смањивали број Срба у њој, а отуђене Србе (помоћу католичке и исламске вере) користили, у новим ратним временима – ако им то буде затребало, против православних Срба и српске државе. Овакво сазнање о будућој Југославији је разочарало многе српске добровољце у Америци и Канади и они су променили своју одлуку – одбили су да, као добровољци, пођу у српску војску у Солуну, па су напустили места окупљања добровољаца и враћали се својим домовима. Исо Орловић ово описује, кад је спомињао добровољца – конобара црне пути, Ђоку:

„Црни Ђоко се пријавио у добровољце! Био је веселе нарави и шаљивџија. Учествовао је на Солунском фронту у српској војсци. Био је добар борац. Својим понашањем, оптимизмом и шалама је давао морал саборцима, којих је било из свих крајева света. Приликом обиласка ровова, краљ Александар Карађорђевић је лично упознао Црног Ђоку. Илија се не сећа – да ли је симпатични Ђоко преживео пробој Солунског фронта.

Србимаа, добровољцима, који су се пријавили да иду у борбу, официри су објашњавали циљеве рата и зашто их мобилишу. Многи од пријављених, на половини пута су одустали од одласка у добровољце – кад су чули да се спрема стварање некакве заједничке државе: Југославије! Срби који су били с простора данашње Хрватске, нису били спремни да имају државу – заједно с Хрватима и Словенцима. Познавали су њихову ћуд и тежњу! Они не раде ништа без интереса! Знали су да се иза те намере крије подвала, која Србима може доћи главе. Они су хтели да се боре за своју земљу – Србију, у којој ће, напокон, живети слободно. На путу кроз Канаду, су многи сишли с воза – зато што нису хтели да чују ни за какву другу творевину, осим Србије. Добровољци су добро знали карактер својих комшија и претпостављали су шта ће се догодити – чим им се пружи прилика. Зато ће њихова проливена крв бити узалудна. И Илија се двоумио око тога, али жеља да брани Србију и своју браћу – превагнула је:

–          Идем – ркао је – Ваљда ће и нама Србима, једног дана, сунце сванути!“

Био је уверен, да је то сунце свануло Србима кад је српска војска сломила одбрану Немаца, Аустроугара и Бугара на Кајмакчалану и кад су непријатељски војници, без заустављања, прогнани преко Босне и Херцеговине, Војводине, Славоније и Словеније. Створена је Југославија и нестало је из свести српског народа, да установе те државе могу да штете Србима. С одушевљењем су добровољци из Лике и других српских завичаја прихватили додељену земљу и куће у Војводини и Славонији. Илија Орловић се населио у Жеднику поред Суботице. Оженио се и стекао до Другог светског рата једанаестеро деце. Био је успешан у свим пословима, те је лако прехрањивао породицу и увећавао своје пољопривредно имање.

Но, у Краљевини Југославији се обистинило оно што су предвиђали добровољци из Канаде и Америке. Подручја са српским становништвом су расрбљивана. Срби су се, постепено, навикавали – на припадност југословенском народу, а католици и муслимани су, без отпора државних органа, прихватали убеђење да су припадници хрватске и муслиманске народности. Подручја са српском православном већином су давана на управу органима хрватске области – Бановине Хрватске. Тако ће кнез Павле Карађорђевић уступити Хрватској Бановини: Дубровник, делове Херцеговине и Босне, па Далмацију, Лику, Кордун, Банију и Славонију. Пре тога је краљ Александар Карађорђевић одвојио Стару Србију (Македонију) из Србије и прогласио ју је Вардарском Бановинм. Наравно, расрбљивање је почело и у Македонији.

И у оваквим приликама (или неприликама) у Југославији, стизала је 1941. година, кад ће фашистичке државе, Немачка и Италија, са својим савезницима: Мађарском, Бугарском и Албанијом, војно окупирати Југославију. Подручје Бачке, где је живео Илија Орловић, окупирала је Мађарска. Њени војници су одмах, почели убијање целих српских породица, посебно оних чије су старешине биле добровољци у српској војсци на Солунском фронту. Тако су извели и Илију Орловића и све чланове његове многобројне породице – да их стрељају и баце у ископану јаму. Срећа, појавила се сусетка Илијине породице, Мађарица. Она је почела да кука и да преклиње мађарске официре да не убијају породицу Илије Орловића. Њено преклињање је изазвало такво изненађење код мађарских официра, да су је послушали и ослободили су Илију, његову супругу и њихову децу! Добра Мађарица је саветовала Илију, да одмах напусти Бачку и да се врати, с породицом, у своје родно село у Лици. Илија је у томе, некако, успео. Стигао је у своје село, али је тамо почео покољ православних Срба од стране хрватске фашистичке војске – усташа и домобрана. Једва је, на неки начин, успео да се спасе, мада су хрватски војници, у току рата, процењује се, убили око 100.000 Срба у Лици. Преживели Личани су се сврстали у редове антифашистичких устаника – у партизане и четнике. Мада је њихов отпор хрватској фашистичкој војсци био прилично успешан, те српске војнике (партизане и четнике) је захватило ново међусрпско обрачунавање. Партизани су били присталице социјалистичког друштвеног система и дошло је до непрестаних и тешких обрачуна између партизана и четника. У таквим неприликама, Илија је, некако, успевао да спаси децу од хрватских покоља и четничко-партизанских обрачуна. Пред крај рата је успео да пошаље троје деце с четницима и они су се склонили у западноевропске земље.

Кад је рат окончан, Илија се, с породицом, вратио у Бачку. Није ни претпостављао да ће период његовог живота после Другог светског рата бити најмучнији. Комунистичка власт је, већ 1945, издала неку врсту налога, који је примењен као одредба каквог устава – да се Буњевци и Шокци морају сматрати за припаднике хрватске нације, а никако као Југословени – што је препоручивано православним Србима. Скривен је у послератној Југославији и податак да су Шокци и Буњевци стигли у 18. столећу у Панонију као православни Срби из бугарског дела Македоније и Албаније. Аустрија их је покатоличила и приморавала да се не сматрају Србим (наравно, пре тога, прелазећи преко Црне Горе, Шокци и Буњевци су насељавали: Херцеговину, Босну, Далмацију, Лику и друге српске завичаје, где су, такође, покатоличавани).

Комунисти су после Другог светског рата почели страховити терор над породицама чије су старешине биле у српској војсци на Солунском фронту. Одбијали су да те људе сматрају својим бившим борцима – звали су их погрдно буржоаским војницима и противницима социјалистичког друштвеног система. Поред таквог односа, Илија Орловић доживљава и оптужбе – да је био на четничкој страни у Другом светском рату и да су му деца била четнички војници. У том смислу, држава му одузима целокупну обрадиву земљу. Он остаје без прихода и тешко прехрањује породицу – неко од мештана му помогне, или му плати за послове косидбе, бербе кукуруза, лечења стоке, итд. Но, јунак ове књиге – Илија Орловић, није клонуо духом. Те муке су га и оснажиле – некако је преживљавао у Бачкој, а онда је одлучио да се врати у своју Лику. Стигли су му и синови из иностранства. Почео је да привређује, а синови су му се запошљавали код приватника, или у неком од предузећа. Илија је успео, да подигне и кућу у Ријеци. Но, живот му је, и даље, био мучан. Зато је одлучио да одсели из Југославије. Успео је, јер је Југославија донела одлуку да издаје пасоше својим држављанима. Власти су према Илији биле неодлучне, али он се понео достојанствено и вешто, те је добио пасоше за све чланове породице! Одселио је у Француску и тамо је, са синовима, основао фарму, а радио је и на имањима других власника.

Издржао је. Доживео је у Француској 103. годину. Умро је 1999. године. Имао је шта да преноси својој деци и унуцима из свог живота и из Југославије, која је, стално, као и српски народ, била мета западноевропских држава. То ће се поновити и 1991. године, кад су Хрвати, Словенци и муслимани били припремљени од чланица НАТО и ЕУ – да разбијају Југославију. То је успешно изведено – српске земље су прикључене Хрватској, која је окупирала Републику Српску Крајину (Зону под заштитом УН), те из ње и хрватских градова прогнала 800.000 православних Срба.

Књига Исе Орловића је од непроцењиве вредности – сведочи верно о двадесетом столећу, у којем су Срби страдавали и од великих сила, и од својих расрбљених рођака, и од државних и научних установа у обе Југославије, од 1918. године до данас!

ДОДАЈЕМ ОВОЈ ЧИЊЕНИЦИ О ПРИСИЛНОМ СТВАРАЊУ ЈУГОСЛАВИЈЕ И ПОДАТКЕ О НАСЕЉАВАЊУ ШИПТАРА НА КОСОВО И МЕТОХИЈУ:

Кратковидост српских државника и научника представља чињеница да они, од 1918. до данас, нису предузели никакве мере против расрбљивања, него су то противсрпско деловање и помагали (те и данас Србе католике ословљавају као – Хрвате, а Србе муслимане као – Бошњаке).

Нажалост, српски званичници ни данас не спомињу оно што је од пресудног значаја за српски народ и српску државу. Не схватају да су српске земље до Првог светског рата биле у колонијалној окупацији и да би морали да уклањају последице колонијализма на српској земљи. Уједињене нације имају законадавне одлуке о деколонизацији, по којима народи у бившим колонијама уклањају колонијалне учинке против свог народа. Срби то не чине. Треба да покатоличене и исламизиране Србе (“Хрвате” и “Бошњаке”) зову Србима католичке и Србима муслиманске вере – и никако друкчије! Деколонизација на словенским земљама је започета 1945. године, кад су Совјетски Савеза, САД и Британија одлучиле да Немце и Италијане (доведене колонијалном стратегијом) германских и романских држава врате у Немачку и Аустрију из: СССР-а, Пољске, Чехословачке и Југославије, а Италијане из Истре, словеначке Истре, Задра и с отока Јадрана. То уклањање противсрпског учинка колонијалних земаља није обављено на Косову и Метохији и Западној Македенији. Тамо су Италијани доселили Шиптаре из Албаније од 1941. до 1943. године и Немци од 1943. до 1945. године. Против Шиптара (страних држављана нису предузете мере као против Немаца у словенским земљама). Супртоно томе, коминистичка власт у Југославији (после 1945) прихвата Шиптаре из Албаније и насељава их у Западну Македонију, у Метохију и на Косово – а не насељава их у осталим деловима Југославвиј! Не прима их у држављанство, али их третира (до данас) као да јесу држављани Југославије. Нараво, прогнаним Србима с Косова и Метохије је забарањен повратак на КиМ 1945. итд, итд.

А Србија би требало да затражи међународну надлежност – ради пописа становника на Косову и Метохији и да установи које шиптарске породице немају југословенско, или српско, држављанство. Тако би се установили и да нема 1.700.000 Шиптара на Косову и Метохији (што је фалсификат при попису становништво), него да их има само до 850.000.

Београд, 3. Јун 7526 (2018)

Слободан Јарчевић

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Грци и Набатејци (Хелени и Арабљани)

 

.

Антигон I Монофталм  “Једнооки” (382. п. н. е.– 301. п. н. е. ) био је први међу наследницима Александра Великог, и прогласио се краљем 306. п. н. е.. Антигон је намеравао да поново уједини цело Александрово царство, али није успео у том покушају.

 Када је краљ Антигон освојио целу Сирију и Феникију, решио је да зарати на земљи Арабљана познатих под именом Набатејци или Неботејци. Проценивши да овај народ смета његовим плановима, изабрао је војсковођу Атенеја, дао му четири хиљаде лако наоружаних војника и шест стотина коњаника способних за брзи марш, и наредио да изненада нападне варваре и отме им сву ситну стоку.

2. За оне који ο томе нису обавештени, корисно би било рећи нешто ο обичајима ових варвара, који им, како се верује, трајно обезбеђују слободу:

Они живе на отвореном, називајући домовином пустињу без реке и обилних избора са којих би непријатељска војска могла да се снабдева водом. 3. Код њих је закон да не сеју жито нити саде икакво дрво које носи плод, да не користе вино, нити граде куће. За кога се нађе да поступа супротно овом закону, кажњава се смрћу. 4. Увели су овај закон зато што верују да они који све ово чине лако пристају да се покоравају јачима од себе, само да би задржали оно што имају. Неки међу њима гаје камиле, други овце, напасајући их у пустињи. Многа арапска племена користе пустињу за испашу, а ови су много богатији од других, иако их нема много више од десет хиљада. 5. Многи међу њима превозе на море тамјан, мирту и најскупље мирисе, преузимајући их од трговаца из такозване „Срећне Арабије” 6. Изузетно воле слободу, а када им се приближи јака непријатељска војска, беже у пустињу, користећи је као тврђаву: она је безводна и за остале непремостива, а њима, захваљујући томе што су испод земље ископали резервоаре за воду и обложили их смолом, јединима пружа безбедност. 7. Тле је на неким местима глинасто, а на другима саздано од меког камена, погодног за копање великих резервоара: отвори резервоара су сасвим мали, а како иду у дубину, све су шири, да би на крају достигли величину од једног плетра на свакој страни132.

8. Ове резервоаре напуне кишницом, затворе им отворе и поравнају их са околним тереном, остављајући знаке које само они знају, а који другима не значе ништа.

9. Стоку напајају свака три дана, да им у бегу кроз безводне области не би стално била потребна вода. Хране се месом, млеком и корисним биљкама које саме успевају на земљи: 10. код њих успевају бибер и у изобиљу такозвани дивљи мед са дрвећа, који помешан са водом користе за пиће. Има и других арапских племена: нека обрађују земљу, мешајући се са људима који гшаћају порез и у свему поступају исто као Сиријци, осим што не живе у кућама.

 Такви су, дакле, арапски обичаји.

Како се приближавало време за вашар на који околно становништво долази да продаје разну робу и да купи нешто од корисних ствари, Набатејци су се упутили у том правцу, пошто су претходно на једној стени оставили своју имовину, старце, децу и жене. 2. Ово је место изузетно чврсто, премда неутврђено, а од насељене територије удаљено је два дана хода.

Атенеј је чекао да дође време за вашар, а онда је са растерећеним трупама кренуо према стени. Изашавши из Идумејске епархије, стигли су за три дана и три ноћи, преваливши две хиљаде шест стотина стадија. Пошло им је за руком да остану неопажени и да око поноћи заузму стену. 3. Од људи које су тамо затекли, једне су одмах убили, друге заробили, а неке оставили рањене; узели су већи део тамјана и мирте и око пет стотина таланата сребра. Задржали су се само до ране јутарње страже и одмах истим путем брзо кренули натраг, очекујући да ће их варвари гонити. Прешавши две стотине стадија, подигли су логор, уморни и нерасположени да обезбеде праву стражу, као да су мислили да непријатељи могу стићи тек за дватри дана.

 4. Арабљани су од неких људи сазнали да је на њиховој територији примећена војска, па су се одмах сакупили, напустили вашар и дошли до стене: од рањеника су чули шта се одиграло и сместа кренули у потеру за Хеленима.

  1. Атенејеви људи су се улогорили без посебног обезбеђења и дубоко су спавали опхрвани умором, тако да су неки заробљеници успели да се неопажено искраду. Набатејци су од њих сазнали каква је ситуација у логору и напали су га око треће страже; било их је најмање осам хиљада. Већину војника су побили на спавању, а оне који су се пробудили и потрчали ка оружју изболи су копљима. На крају су страдали сви пешаци, а спасло се само педесет коњаника, већином рањених. Тако је Атенеј прво постигао победу, а онда због сопствене несмотрености на описани начин пропао.

 Уопштено говорећи, небрижљивост и несмотреност прате победе, па зато неки исправно мисле да је лакше спретно се извући из несреће него мудро издржати велику срећу. Заиста, несрећа страхом од будућности приморава људе да буду опрезни, док успеси због претходне добре среће наводе на општи немар.

more »

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off