Шест Морава у срцу Европе …

.

ШЕСТ МОРАВА У СРЦУ ЕВРОПЕ …
.
У историји, али и за садашњи европски опстанак врло су битне, али су и скоро непознате и неприметне реке, њих најмање шест, које носе назив МОРАВА. Једна од Морава је она која данас пролази кроз Чешку, Словачку и Аустрију, а остале су жиле куцавице Балкана и Србије. Раздваја их и спаја – река Дунав у коју се све уливају.

У овом осврту на значај и доказ присуства Словена у историји, и утицају на формирање савремене Европе, као и случајности истог назива реке на више географских паралела, поменућемо најбитније Мораве које су данас познате. Био би обиман посао уколико би се покушало враћати кроз историју, врло оскудну подацима и претраживати умногоме скривену, конфузну и неистинуту документацију о присуству и животу Словена у Европи, као и покушати реконструисати промене назива река.

Да МОРАВЕ нису јединствене, и случајност, као пример може да послужи, а свако може узети карту Европе, одвојити доста времена и покушати да преброји све топониме од севера до југа и слева на десно – за назив: БИСТРИЦА. Као илустрацију, напоменуо бих само да на српском Косову постоји 5 река које носе називе Бистрица: Пећка, Дечанска, Лоћанска, Призренска и Кожњарска. У истраживању поред река треба тражити и села, планине, области и слично, као и преведене називе за Бистрицу на разне европске језике…

У Србији и данас постоји заиста огромно етнолошко и литературно наслеђе везано за Мораве. Умногоме Срби све воде зову Моравама. Као доказ те везе и испреплетености наводимо једну српску народну песму, уз напомену да се у литератури наводи да је такво богатство постојало и у Моравској, али да се данас то богатсво свело на бледе назнаке.
,,Што Морава мутна тече, ај вај! / Морава тече свако вече. / Да ли паша коња јаше?/ Ил’ старице платно беле? / Нити паша коња јаше. / Нити старице платно беле. / Већ се купају две сестрице. / Магдалена и Калена. / Магдалена препливала. / Калена се утопила. / “Магдалена, мила сестро! / Не говори нашој мајци / Да сам јој се утопила / Већ да сам се удомила! / Бистра вода младожења! / До два брега, два девера! / Две рибице – јетрвице! / Ситан песак – сви сватови!“
(Записао Вук Караџић, «Даница» 1827.година)

Треба додати и податак да су први помени назива Морава у Моравској, као и у Србији у IX веку – у доба пре доласка Мађара у словенски међупростор, и пре стварања мађарске државе 903. године.
Као доказ присуства, у разним облицима изговора својом једноставном сличношћу могу да посведоче и река Мура у Словенији и река Морача у Црној Гори, вероватно као и многе друге реке и речице сличних језичких карактеристика.

Као посебан пример, треба споменути збирку старих мапа земаља Љутића и Бодрића (Северна Европа и Прибалтик) коју је 1965. године објавила Чехиња Хана Скалова. У њој се као топоними истог или сличног назива наводе и више пута: Morava (2x), Moraš (2x), Moravce, Moravica, Morazena (2x), Moračane, Morčanь, Morčik, Morčino, Mordovice, Moravec (2x) Morazini, Morchyna, Morica (10x), Moriaa, Moric, Moryčine, Moryčane (3x), Morignev, Morichovichi, Morko, Morkovici (3x), Morin (5x), Morina (3x), Moršov, Morvica, Morzlo, Morzy, Morana (5x) …

МОРАВА НА ТРОМЕЂИ ЧЕШКЕ, СЛОВАЧКЕ И АУСТРИЈЕ
.
Познат је назив области у јужној Чешкој, кроз коју највећим делом протиче Морава, под називом Моравска. Она се данас граничи са далеко познатијим историјским областима као што су Бохемија и Шлезија. На том простору је од VIII до X века постојала изузетно значајна држава за све Словене – Великоморавска.

Данашња река Морава извире у Чешкој, испод Краљевог снежника, планине на северозападу, у близини Пољске границе. У дужини од 354 км у свом току ка југу прима бројне притоке (Крупа, Брана, Десна, Моравска Сазава, Бечва, Хана, Древнице, Олшава, Величка, Дија, Мијава) и пролази кроз велики број места (Литовел, Оломоуц, Кромјержиж, Отроковице, Весели над Моравом…). Река је крувудава и на више места вештачки усмерена. Код места Рохатец постаје чешко-словачка државна граница. Доласком до града Ланжхот излази из Чешке и постаје аустријско–словачка граница, све до уливања у реку Дунав код тврђаве Девино, у близини Братиславе.
Не би требало заборавити и тзв. Моравска врата која је природна и историјска транзитна удолина између Чешке и Пољске. Спајају Мораву са Одром и Вислом, као и преко Моравске Остраве и Новог Бохумина, Краков и Варшаву. Спајају и Вроцлав и Берлин на северо-западу са путевима који воде с југа.
Место уливања Мораве у Дунав, у подножју тврђаве Девин. Табла даје обавештење да река чини државну границу (аустријско – словачку).

СРПСКЕ МОРАВЕ (и на Косову, и у Македонији)
.
Нешто низводније од Београда и Смедерева у Србији, према Ђердапској клисури и археолошким налазиштима Винчанске културе и Лепенског вира, а у близини места Дубравице, и одмах до места Костолац и археолошког налазишта из римског периода – Виминацијум, улива се у Дунав река Велика Морава, и постаје део њеног црноморског слива.

Тешко је рећи да ли је Србија цела, сама по себи Друга великоморавска држава?

Важност река Морава у Србији је несагледив и безгранично различит како за саму нашу државу, тако и за Балкан и Европу. Као први и довољан доказ наводимо вековну историјску чињеницу – сви путеви у свим смеровима и сва освајања преко Балкана, од најраније историје до данас, ишла су долинама неке од Морава или, и кроз неке од њених притока.
Да би се схватила, већ горе поменута српска Морава потребно је видети карту, уочити невероватну бројност топонима и видети кроз која све места ова река пролази. Ти топоними имају доста примеса турских речи, али ни скоро пет стотина година њиховог присуства на територији вековне Српске државе нису учинили да они нису задржали српске језичке карактеристике и да су у корену лако препознатљиве и свесловенске.

Велика Морава  је највећа домаћа река и њен слив (Поморавље) чини 42 % територије Србије. Међутим, један део горњег слива Ибра припада Црној Гори, а део у сливу Нишаве налази се у Бугарској. Слив Велике Мораве чине три целине: Велика Морава, Јужна Морава и Западна Морава.
Велика Морава настаје од Јужне и Западне Мораве, које се спајају код Сталаћа у централној Србији. Има 32 притоке – 12 са леве и 20 са десне стране. Веће притоке су: Јовановачка река, Црница, Раваница, Лепеница, Ресава и Јасеница.
Раваница извире у Шареном кладенцу, североисточно од Сењског рудника. У горњем току долина Раванице је прилично плитка, да би потом ушла у клисуру. У клисури је подигнут манастир Раваница, задужбина српског кнеза Лазара из друге половине XIV века. После његове погибије у бици на Косову, 1389. године, у манастир су пренете његове мошти, након чега је манастир постао место ходочашћа. Највећа притока Раванице је Зубрава, која јој дотиче са десне стране. У Велику Мораву се улива код Ћуприје. Лепеница истиче у Голочелу из извора Студенац, а утиче у Мораву источно од Баточине. Познати немачки путописац Феликс Каниц записао је приликом пропутовања кроз Србију у другој половини XIX века, да Лепеница тече мирно и тромо као мали поток, док се у рано пролеће претвара у пустошну бујицу која разара мостове и плави целу околину. Ресава постаје спајањем Злотске реке и Карапланџиног потока, који се састају у котлиници Ресави. У Лисини се у Ресаву с десне стране улива Чемерница, која тече испод одсека планине Бељанице. Код реке Дворишта Ресава улази у последњу клисуру – Манасијску. У њој је почетком XV века подигнут манастир Манасија, задужбина српског деспота Стефана Лазаревића. Манастистир је био средиште српске културе. У њему је настао Моравски стил изградње средњевековних цркава и фрескосликарства. У преписивачким одељењима препивана су и сачувана су најстарија књижевна дела словенског али и европског средњевековља. Утицај “Моравске школе“ осетио се и помиње се у бројним хроникама тадашњих европских империја.

Јужна Морава постаје од Биначке Мораве и Прешевске Моравице, које се спајају код Бујановца на Косову. Биначка Морава, дужа саставница, настаје од Големе и Слатинске реке код села Клокота у данашњој Македонији. Она прво протиче кроз Гњиланску котлину, затим кроз Уљарску клисуру, Изморничко проширење и Кончуљску клисуру, и улази у Врањску котлину где се спаја са Прешевском Моравицом. Прима укупно 157 притока – река, речица и потока – 75 левих и 82 десне. Већина њих лети пресушује. Значајни токови су Ветерница, Јабланица, Пуста река и Топлица са леве, а Врла, Власина, Нишава, Топоничка река и Сокобањска Моравица са десне стране.
Врла је мала река и извире испод Виљег кола на падинама Варденика. Власина се улива у Јужну Мораву око 8 километара источно од Лесковца. Прима велики број притока и важније су: Градска река, Тегошница, Лужница и Пуста река с десне, и Бистрица и Растовница с леве стране. Јабланица настаје од Бањске и Туларске реке, које се спајају код села Маћедонце. У Јужну Мораву улива се 3 км низводно од Печењевца. Најдужа притока Јабланице је Шуманска река која, удружена с Јабланицом, наноси велике штете Лебану. Топлица највећа је лева притока Јужне Мораве. Постаје од неколико речица које одводњавају источне падине Копаоника. Нишава је највећа притока Јужне Мораве. Постаје од Гинске реке и Врбнице, које се састају у близини села Тодена у Бугарској. У Србију Нишава улази 6 км узводно од Димитровграда. Највеће притоке су јој Темштица са десне и Јерма са леве стране. У Влашкој клисури између села Бобовишта и Власи, налази се манастир Поганово. Изградио га је српски великаш Константин Дејановић Драгаш, сестрић цара Душана, 1395. године. Због вредних фресака, које представљају најзначајнија остварења тог доба на Балкану. Топоничка река се улива у Јужну Мораву недалеко од села Мезграје. Постаје од два потока. Десни извире испод јужних падина Девице, а леви источно од Големог врха.

Сокобањска Моравица постаје од два потока Изгаре и Тисовика, који извиру на падинама планине Девице. Горњи ток Моравице до ушћа Сесалачке реке, у време јачих киша остаје без воде, тако да се у народу Моравицом зове тек низводнији део. Осим Сесалачке реке, Моравица добија воду и од отоке врела познатог као врело Моравице. У Сокобањској котлини Моравица прима своју најдужу леву притоку, Градашницу. На реци постоји 11 водопада.

Западна Морава је лева саставница Велике Мораве. Она постаје спајањем Моравице и Ђетиње код села Лепосавића. Моравица извире на западном огранку Голије, па је називају и Голијска Моравица. Њено слабо врело народ назива „Глава Мораве“. Ђетиња извире на југозападу планине Таре и прима 35 притока – претежно потока и поточића. Највећа јој је притока Скрапеж, који извире на југоисточним падинама Повлена.
Западна Морава прима 85 притока, а међу њима се посебно истиче Ибар, а потом Расина и Бјелица, док су од левих притока веће само Чемерница с Дичином и Гружа. Бјелица је главни ток Драгачева. Извире на у крају Пјесковите равни, а улива се у Западну Мораву код Гугаљског моста. Највеће су јој притоке Рђанска река, Горушица и Врањица. Чемерница је лева притока Западне Мораве, у коју утиче неколико километара низводно од Чачка. Највећа јој је притока Дичина коју прима код Прељине. Ибар је највећа притока Западне Мораве. Извире из јаког крашког врела испод северне падине планине Хајле, а утиче у Западну Мораву 4,5 км источно од Краљева. Низводно од бране ХЕ „Газиводе“ долина Ибра се постепено проширује и код Косовске Митровице улази у доњи крај Косовског поља, где прима Ситницу. Од Звечана до села Матаруге, 20 км од ушћа у Западну Мораву, Ибар прима још две значајније десне притоке, Рашку и Студеницу. За извориште Ситнице узимају се два мања водотока – река Топлица и северни крак Неродимке, док јужни отиче ка Лепенцу. Река тече целом дужином од 90 км кроз Косово поље, стварајући многе меандре. Они су нарочито изразити и бројни у доњем току Ситнице, низводно од ушћа Лабе. Рашка извире из пећине испод кречњачког одсека брда Голача, 15 км западно од Новог Пазара. Значајније притоке су јој Људска река, Јошаница и Дежевска река.
Због своје питоме и богате природе, долине Рашке и њених притока погодовале су подизању бројних културно-историјских споменика. Ту је створена прва српска држава са престоницом Рас у X веку, изграђена Петрова црква, једна од најстаријих на тлу Србије, подигнут манастир Ђурђеви ступови, задужбина Стефана Немање из XII века, као и чувени Сопоћани, задужбина краља Уроша I, из средине XIII века. Сопоћанске фреске представљају највећи уметнички домет не само у средњовековној Србији него и у Европи, због чега је манастир уписан у светску културну баштину и стављен под покровитељство УНЕСКА.
Расина је последња значајнија притока Западне Мораве. Настаје на падинама Гоча и Жељина од изворишних кракова Велике и Бурманске реке, а утиче у Западну Мораву 5 км низводно од Крушевца.
.
Након набрајања симболичног броја топонима на и око српских Морава може само да се потврди констатација да су источници реке Мораве, али и српско-словенске културе: на Косову и Метохији и делом у северној Македонији (Биничка Морава), не само као реке, већ и као источници духовне културе и порекла.

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Кривотворена историја

.

          Претходних дана су новине у Србији биле засићене чланцима о „првом српском краљу“, Стефану Првовенчаном Немањићу. „Новости“ су то објавиле 26. октобра 2017, под насловом „Стефан Првовенчани – темељ српске државе“, чиме су унаказиле сваку представу о Србији Средњег века, јер је Србија до династије Немањића имала 40 краљева и трајала је око 700 година, основана 490. године, с престоницом у Скадру. Државне темеље Србији није могао градити Стефан Првовечани у 13. столећу! Види се – ово накарадно (кривотворено) представљање српске повјести (историје) подржавају у Србији и државници, и Академија, и научне установе, и новинари… а ово кривотворење повјести српског народа може уочити и ученик основне школе.

          Државници и научници не спомињу садржај књиге Павла Ритера Витезовића, с почетка 18. столећа. Живео је у Сењу и ту се дружио с војницима – Србима Крајишницима. Оставио је нештампано дело „Сербиа илустрата“, које се налази у Хрватској академији знаности и уметности у Загребу. Наводим текст Павла Ритера Витезовића о једном од 40 српских краљева пре Немањића (Бодину) – из 11. столећа. У њему се помиње српска престоница – Скадар и Бодинова супруга, краљица Јацинта (кад би ово прочитао ученик основне школе, лако би закључио да први српски краљ није Стефан Првовенчани Немањић – реч је о борби за престо српских племићких породица):

          „Кад је, међутим, Бодинова жена – Јацинта видела колико има Бранислављеве деце и да расте број јунака, побојала се да, после смрти Бодинове, краљевство не преотму од њених синова, јер је краљевство отео Бодин од њихова оца, па се та веома подла жена посветила размишљању како да невини принчеви буду побијени. Можда баш оног дана када су Бранислав, брат му Градислав и син Предиша отишли у Скадар, немерни да, захваљујући краљевској милости, виде Бодина, он је, по наговору Јацинте, кршећи изнова заклетву, заповедио да они буду бачени у тамницу, године 1082.

Када су то сазнала остала браћа и синови Бранислављеви, забринути за сопствене животе, са 400 одабраних војника су пребегли у Дубровник… Бодин удари на Дубровник с војском, ужасно запретивши граду – уколико не преда принчеве. Али, ови (Дубровчани) су непрестаним нападима многе штете и погибије наносили Бодиновим логорима. Између других људи великих имена, убијени су Кочапар и Косар – највољенији од краљице Јацинте. Потресена њиховом смрћу, краљица је полудела – у изливима туге и сузама, рашчупане косе, образа изгребаних ноктима, доведена је пред мужа, прича се…“

          Не треба подсећати да ове чињенице о српском краљу Бодину нису унесене у школске и универзитетске уџбенике (Бодина су Срби звали и царем, мада Грци и Римљани нису признавали Србима царску титулу).

          *******

          Књигу Павла Ритера Витезовића је приредио и штампао Роман Мулић из Београда, Дечанска 5 пп 8, тел. 064/188-57-49, r.mulic@gmail.com Књига је ауторско дело и господин Мулић би радо прихватио спремност неке издавачке куће – да је штампа у већем броју примерака.

          С поштовањем,

          Слободан Јарчевић,

Члан Српске развојне академије (РАС) у Београду

Члан Удружења књижевника Србије

Члан Петровске академије наука и уметности (Русија)

11160 Београд, Радивоја Марковића 12/5

Београд, 30. октобар 7526 (2017)

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Легенда о Јасмини, Црном витезу и Плавој Ружи

.

Писани и усмени извори јасно обавештавају о драматичним сукобима између кнеза-вазала Стефана Лазаревића и преживелих косовских витезова, Перјаника, а очигледно је да је ондашња Србија билa подељена на две Србије. У писаном извору из млетачког извештаја, који је превео професор Андре Стевановић 1914. године, пише:
“Стефан, син Лазарев, као и његови нови велможи, држаше веру у Србију унутар Османског царства,  док у самосталну и слободну земљу Србију, Лазареву небесну Србију, беху још веровали витезови повратници с Косова поља, умирући због сна који није могао бити досањан, али је био вредан умирања’”.


ЈАСМИНА, кћи властелина Славише од Немић-града”, како су је звали  горштаци са Оровачких планина, на чијим се југозападним присојима и налазе развалине тог средњовековног града, ступила је у њихове редове. Отац јој беше пострадао на Косову, што довољно говори о разлогу таквог њеног поступка.

Једне познојесење вечери с краја новембра, док је вечерала са дворанима у трпезарији,
тргао ју је резак звук трубе и повик стражара на кули понад градске капије. Мирно је устала, са клина на зиду скинула тешки огртач од црног плиша и подигнуте главе ужурбаним корацима напустила одају, узгред добацивши дворанима да остану где јесу. Таман што је изашла у предворје окружено високим бедемима и кулама, низ степенице стрча до зуба наоружан стражар, и узбуђено рече: “Веровали или не, госпо, испред капије је ЦРНИ ВИТЕЗ од Каменграда!
Тражи да га пустимо унутра! Вели, мора с вама да разговара!”
“Чујем да с поља рже више коња… ко је још с њим?”, мирно ће Јасмина, поцрвеневши нагло и љутито напућивши уснице; смртно је волела тог тајновитог и сиромашног витеза од Каменграда, као и он њу, али јој њена надмоћ у богатству и бахато господско држање нису дозвољавали да с њим има било шта, а камо ли да љубави.
“Не знам, госпо! Има их више! Сви јашу на црним ђогатима! Од главе до пете су у црним
одеждама од чоје, сем сјајних панцира које преко одежде носе! И огртачи су им црни, са
капуљачама одзада! Сви носе сјајне кациге, са по два соколова крила са стране! Витезови су, види се! Сем Црног витеза, ниједног другог не познајем!”
“’Добро де, пусти их у град, Јоване!”

Јасмина скрсти руке на груди, док двојица стражара отрчаше и извукоше палије, гурајући тешку храстову капију оковану великим гвозденим чавлима. За оне који су јој напокон дошли, знала је да су јој морали доћи, чудећи се да нису и пре. Када десетине витезова ујахаше у покалдрмљено предворје и сјахаше као један, слуге однекуда истрчаше, прихватише уморне ђогате и одведоше кроз другу капију у стају иза града.

ЦРНИ ВИТЕЗ скиде кацигу и стави под леву мишку, обраћајући се тихо младој господарици Немић-града:
“Ти, Јасмина, богата си и пребогата. Злато и друге драгоцености, које си наследила од покојног оца Славише, мога побратима којег прождера сумрак оног Видовог дана на Косову, спаковаћеш се и уз пратњу напустити Немић. Твоји војници, дворани, такође иду са тобом у Камен-град.

.

.

ОНИ долазе, Јасмина! Гардисти кнеза-вазала и турски јаничари начинили су покољ СЕБАРА, наших присталица у Колубарју. Сада су већ у Подгорју, и опсели су староставни град Ваган на Јадру. Наш побратим Борко тамо ће их намучити и задржати, али не задуго.

Онда ће ударити на град Мазу, на планини Мази, где ће се до последњег ратника борити господарица града, ПЛАВА РУЖА. Чула си за њу? Та плавокоса ратница била је с нама, Перјаницима…на Косову онога непролазнога дана! Страх ме је да ће пострадати све градине Перјаника у Мачви! Али, ако нам се то и деси… буди сигурна да ће последњи пасти Камен-град понад кањона Љубовиђе”.
“’Како то мислиш?!”, плану млада госпа са Немића, додајући: “Теби да поверим своје злато и сопствени живот, не пада ми на памет! Када си са мојим оцем отишао пут Косова поља, ниси дошао да ми кажеш да одлазиш! Отишао си без поздрава… а тамо си могао погинути, баш као мој отац и витез Митар од Вележ-града на Медведнику! Само мислиш на рат!”
Нешто касније, када већ тамна ноћ беше овладала над Кулама Немић-града, док су витезови јели и пили вино у трпезарији, Црни витез обљуби Јасмину у потаји њених одаја. Око поноћи, колона витезова са младом Јасмином и послугом која је климала у позадини водећи товарне коње, изјаши из Немић-града и кроз густу маглу изгуби се друмом преко планина.

Други дан по доласку у Камен-град, смештен на заравни високе и неприступачне стене на ободу дубоког кањона Љубовиђе, Црни витез и госпа Јасмина венчали су се у градској цркви у присуству бројних монаха из Подриња. Три дана су пристигли витезови из Моравске Србије јели и пили са витезовима из Камен-града, наздрављали младенцима, док под град не допадоше гласоноше и подвикнуше Црном витезу да здружени одреди гардиста и јаничара долазе.
Без журбе и страха, Камен-град су одмах напустили сви дворани и склонили се у скровите вртаче Оровачких планина. Сво злато младе господарице Камен-града и града Немића спаковано је у оловне шкриње и похрањено у једној дубокој и тајновитој пећини недалеко од града.

.

Плавокоса ратница, Плава ружа од Подгорја

.

Трећег дана потом, уочи Светог Николе, крсне славе Црног витеза и госпе Јасмине, око хиљаду до зуба наоружаних коњаника нашло се под зидинама града. Здружене одреде српских гардиста и турских јаничара предводио је иначе озлоглашени Јигит-паша, Стефанов лични пријатељ и потчињени заповедник.
Коњица гардиста и јаничара стала је избацивати пламтеће стреле на посаду града, а затим грунула на јуриш ка градској капији, сулудо гинући и стрпоштавајући се уз ужасну вриску у околне амбисе дубоког кањона реке Љубовиђе. Бројни стрелци са бедема и високих кула скидали су већ усплахирене и помамљене коњанике непријатеља као чисту мету. Трећег дана опсадног стања, видећи да Стефанови гардисти безвољно кидишу на градске зидине, а да су бројни побегли у гудуре планина.

Црни витез се попне на понајвишу кулу и грлено подвикне: “Браћо Срби, гардо Стефана вазалчића, одступи и бежи назад! Ако не смете да приђете нама, извлачите се и спашавајте русе главе! Послушајте ме, да међусобно не проливамо крв… Српску крв!”
Дабоме, пошто већ беше пао и снег а хладноћа постала неподношљива, обраћање Црног витеза је упалило. Где групно, где појединачно, гардисти су окретали леђа јаничарима и напуштали поприште боја.

Истог дана пред мрак, на брегу са западне стране града изникла је овећа група коњаника у црним огртачима, предвођена витком и стаситом плавушом,  која је управо натезала тетиву самострела. Када је нагло отпустила тетиву, шиљак пернате стреле сикнуо је ваздухом као змија, након чега се доле под градом Јигит-паша трже на коњу као да га угризао поскок и наглавце сручи из седла.
ПЛАВА РУЖО!”, уследи повик витезова са бедема и кула Камен-града, јеком се разносећи по врзинама планине, дуго одјекујући и по увалама и затонима кањона реке Љубовиђе. У пуном галопу, чему се нико са Камен-града није надао, појавише се бројни одреди ратника од Подгорја. Предвођени Борком са Ваган-града на Јадру, ударише Турцима с леђа, на које већ беше као поводањ грунула коњица Плаве Руже од градине на Мази, правећи касапницу.

Уто кроз капију изјури и Црни витез са коњицом, придружујући се језивом покољу који је до пред мрак трајао на пољу испод града. До дуго у ноћ витезови су, потпомогнути СЕБРИМА из планинских насеобина, гонили и вијали слуђене и залутале Турке по кањону Љубовиђе, убијајући их немилице секирама, брадвама и џилитима.

Те ноћи на кулама Камен-града плануше ватре и испочетка се зачу тиха и тугаљива песма младе ратнице, Плаве Руже од Подгорја, која је опевала славну погибију на Косову пољу.  Жаловиту песму прихватише бројни витезови поређани на бедемима града, одакле се она разлеже планинама и дубодолинама ојађене и оскрнављене земље српске, заривши се у свенародну свест за сва времена.,,

Недуго затим кнез Стефан је морао по позиву Бајазита да по највећој цичи зими и снегу оде са пратњом у царску Брусу и објасни султану погибију Јигит-паше и пет стотина јаничара, а да своје мртве гардисте није ни споменуо. Дабоме, Бајазит је волео Стефана као свог сина и
као лојалног вазала и због његове сестре Оливере, опраштајући му и најтежа сагрешења.

По повратку на двор у Крушевцу, кнез се заклео с шаком на јеванђељу да ће убрзо уништити све очеве Перјанике Смрти, рекавши својим велможама: “Она песма са кула Камен-града, заклињем вам се моји одани, биће и последња песма уклетих очевих витезова”.

Закључујући ово казивање, стари горштаци ми рекоше како “уочи сваког Светог Николе на Камен-граду плану ватре и разлегне се жалопојка Лазаревих витезова, предвођена умилним и опојним гласом Плаве Руже”.


Живан Ј. Грујичић:” Жалопојка са Камен-града

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Историја Црне Шуме

.

Историја Црне Шуме

.

Погрешно тумачење историје најпре почиње од погрешног тумачења имена неког народа или краја, а тако се најлакше у даљњем тумачењу постиже погрешна перцепција.
Тако именица ГОРА у српском језику, знаци шума. Ретко који део нашег обичног народа, реч гора поистовећује са речи планина, док је случај са онима које ми називамо образованим и школованим људима, сасвим другачији и они то бркају са планином.
У многим деловима српског ареала, ЦРНА ШУМА значи и ЧЕТИНАРСКА ШУМА или ЦРНОГОРИЦА.

Познато је, да је некада планина Зеленгора и крај који се зове Загорје , по већинској црногоричној шуми носио име Црна Гора.
Десио се у прошлости пожар у којој је ова шума изгорела.
С временом када се шума обновила и зазеленела, народ овога краја назва је Зеленгора.
Но пре тога у овом крају, излазили су многи на катуне, претежно из јужне Херцеговине, из области зване Хумнина. Ту су били познати млеководи израђени од дрвета, којима се експресно млеко допремало у предео Тјентишта, где су биле Немањића млекаре и где се справљао сир и кајмак, у народу прозван ,,бели мрс“, који је у мијеховима допреман у Дубровник и даље лађама до многих дестинација,
Та традиција прераде и отпремања сира и кајмака, добро је позната и за време Херцега Шћепана.
Записано је – док Шћепан не отпреми сав свој бели мрс,  други нису то могли да чине, тек продајом његовог мрса и други би продавали Дубровчанима свој мрс.

Но времена се мењају, и доласком Турака многи сточари беже у околину данашњег Цетиња, склањајући се пред Турцима. Пошто су помагани у том пределу и од стране Млечана да се одупиру Турцима, тако је и Херцег Нови пао под Турке тек 1502, г, када се коначно рачуна пад Херцегове земље. Сам Херцег је побегао у тај град који по њему носи име, јер га је он и подигао.
Постоји изрека ,„Прође Ерецег и протера благо”.
Кажу да су му благо опљачкали Дубровчани , пошто им га је предао на чување.

Но све ово је речено да би се приближио начин живљења у то време и да би се избегло посматрање прошлости, кроз садашњу призму, пошто многи прошлост са ове дистанце, посматрају са осећањима и тренутним искуствима и доносе веома погрешне закључке.

Ови сироти сточари, који побегоше на пределе Црне Горе, дадоше новом крају у који доспеше, а то су оне 4 нахије, по старом крају име Црна Гора. Носталгија је таква да људи врло често посежу да новом крају дају име старог краја у ком су живели.
Но они су ту затекли и доста староседелаца или некадашњих Зећана, Дукљана или како су се већ у разним периодима звали, обично по том крају, како се он звао у разна времена. Оно што је упечатљиво до дана данашњега, ови староседеоци имају врло јаку свест о свом српском пореклу, док код ових придошлица, макар да су прошли и векови, постоји криза идентитета, у њиховој подсвести још постоји та Црна Шума, без обзира што је и њихов стари крај, врло просрпскии дан данас, одакле су потекли многи српски витезови попут Љутице Богдана или Милоша Обилића , који је рођен баш у том крају који се звао Црна Гора или Црна Шума, у селу ОБЉАЈ , које је добило ИМЕ ПО ОБЛОЈ СТЕНИ КОЈА ДОМИНИРА ИЗНАД УЛОШКЕ КОТЛИНЕ са десне стране Неретве.

Вероватно зато што је то тако, данашњи Калиновчани су и одржали српску традицију, за разлику ових несретних ,,Црношумњака“, наводим ово име како би се лакше схватило и име Црна Гора и Црногорци. Калиновчани, или старо име Кучевљани, нису доживели то нагло мењање средине, али су кроз векове оно што је носило српско име још више ојачали, у сталној борби да га задрже услед јаких притисака окупатора, те исламизације и германизације,

За разлику од њих, Црношумњаци су стално имали у подсвести да нису своји на своме и да су уљези у те нове просторе, где је био ипак јак осећај српства, и осећајући се мање вредним у односу на домицилне, стално су мислили на неку нову промену где би они водили главну реч, па макар и основали државу која ће да се зове Црна Шума, дакле Црна Гора. Ваљда ови што буду читали, схватиће што помињем Црну Шуму, чисто ради лакшег усвајања појма.

Не ретко и данас, када путника нанесе пут у залеђе Цетиња и Боку Которску, и пита неког мештанина:  Јесте ли ви староседелац овде,  јесте ли Црногорац? -  мислећи безазлено на миграције у прошлом столећу, не знајући за ова предходна збивања, он ће вас одмерити од главе до пете да се увери која је намера питања, и онда одговорити:
,,А, не чоче, ја сам ту одувјек, моја лоза и постојање. Шта, зар ти ја личим на сточара, нисам ја Црногорац!“

Ја бих ради разумевања појма ГОРА додао и Црношумњак.

Светимир
15. јануар 2016.

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

ЛИКА ИЗ МАЛЕ АЗИЈЕ

О ЛИКИ МАЛОАЗИЈСКОЈ

.

Некадашња Ликија (Лика) је данас југозапад турског полуострва у регији града Карија. Кроз малоазијску Лику протицала је река Србица са истоименим градом који вероватно настао у осмом веку ст. ере, мада се ту живело још у бронзано доба. Река и истоимени град Србица су претворени у Ксантос, намерно или случајно, по „грчом“ обичају да наше називе прекрштавају јер „име Србин не годи грчком уху“.

Рашански Солуми из малоазијске Лике су заједно са Аморитима градили Јерусалим. Личани нису међусобно ратовали већ се удруживали и помагали. Песник Илијаде наводи да је у тројанском рату ликијски принц Сарпедон био на страни Тројанаца. По легенди, Лика је име добила по Лику, сину Сарпедоновом, а Личани су се око 1400 године ст. ере са осталом браћом Србима, Хетима и Хетитима борили у бици код Кадеша.

Истраживања су показала, да им је језик ближи хетском него јелинском. На ликијском, реч “лада“ од ариј. рад’а, Венера а значи жена, док „ликос“, од ариј. врика, означава вука-тотемску животињу код Срба. У науци се име малоазијске Лике изводи управо по овој речи, а Лика хелмска је планински регион у данашњој Хрватској који је познат по великом броју вукова. Реч “лика“ означава слој (белине) између коре и дрвенастог дела биљке, али, семантички овај назив за регију, ороним, лично и водоиме долази од ариј. лика, „опасан“, придевак за злодуха чије је станиште или обитавање у кори дрвета.

Азијски Личани су своје порекло рачунали по мајчиној линији, а жена је могла да председава и народном Скупштином. Ако је жена живела са робом њихово дете је било слободно, што је свакако податак из суживота са другим народима, јер су Срби ропство од искона сматрали недостојним човека. Момир у Илијади назива Аполона „просветљеним“ или „чувеним ликијским стрелцем“, јер су Личани били „просветљен народ који је живео у земљи светлости“, а луч је србска реч за светло. Једна србска изрека гласи: „Светла лика и образа чиста“. За лик човечији, ако је он поштен Срби и данас кажу да је „светао“, док „оличити“ значи очистити до сјаја.

Јелини су безуспешно хтели да покоре мирољубиве Личане. Када су 540. ст. ере Персијанци напали Ликију, а Срби видели да се не могу одбранити, окупили су жене и децу на Акропољ у Србици и запалили их, а затим кренули на јуриш и сви изгинули до последњег. Жртвовање је било можда узалудно, јер су Персијанци у владавини били врло благи. Србицу су обновиле породице које су биле у то време ван града, у летњиковцима у брдима.
Плиније је написао да је у Ликији у савезу било 70 градова, али да је у његово време у првом веку тај број пао на 36. Највећи су били Србица, Мира, Тло, Патара, Лето, Пинара, Олимп, Кекова… Ришћански Свети Никола је рођен у Мири, био је њен владика и ту је и сахрањен а касније пребачен у Костур. Већи град је у „Скупштини савеза“ имао по три гласа, а мањи градови два или један. Државе које су биле многољудније имале су три представника, а малобројније по два или једног. Овај србски скупштински систем, узет је за модел Устава САД, при давању одређеног броја представника у федералним државама.

Ликијци су били мајстори у тесању гробница у стенама. Клесали су и велелепне саркофаге које су постављали уз море јер по србском веровању душа одлази на “онај свет“ воденим путем а односе је птице-демони. Нађено је 95 саркофага у 950 гробница уклесаних у стене. Најлепша гробница је „Нереидина“ из Србице која се налази у Британском музеју.

 

Гробнице у древном граду Мира  у античкој Ликији

.

Када су 42. г. ст. ере „Римљани“ под вођством Брута освојили Ликију, Србичани су опет уместо ропства изабрали масовна самоубиства спаљивањем. Ужаснути Брут, обећао је војницима награду за сваког Личана којег спасу, али је само 150 људи преживело.
Данас се град Србица зове Есенида, по преименованој реци Есениди раније Sirbes, Србица, која се улива у Средоземно море.

Поред Троје, у Тројади је постојао још један град Србица на реци Србици (Скамандар). У Бригији (најзападнијој покрајини мале Азије) такође је постојао је град Срб. Он је био у „великој“ Бригији, алијас Фригији око извора река Сангрије и Србице (данас Сарабада) до језера Тата.

У данашњој Хрватској, у Лици постоји град Срб на реци Уни која се звала Србица али су јој Млечани променили име. У Немачкој, у покрајини Лужичка Србија је градић Срб, на реци Србици. Поред места Пела (Бела) где је рођен Лесандар Македонски постоји град Србица, који се на турском зове Серфиџе. Такође, постоје град и река Србица на Косову.

Ликијску стелу или белег познатији као “Ксантос стела“, са натписом на каменој стени помиње Херодот у својој „Историји“ као „врло знаменити уметнички споменик“. Стела је сада знатно оштећена. Текст је на ликијском писму које је врло слично азбучном писму из Винче, док у потпису стоје „Зрби“. На њој је уписано 320 речи, а стара је око 2800 година. Светислав Билбија је превео на србски запис који носи наслов: „Порука Србима уклесана на обелиску у престоници Ликије“. Срби се помињу у порукама под бројевима 9 и 13: „Жалопојке матере Срба, бол велики овде оплакују, покој највише очевима да одузму; Срби да се крве за циму (врхове) да спрече Комеју да оде-воћке посађено зрно сазежите нека ништи…“

Када је Лесандар Велики победио Персијанце у Малој Азији и ослободио Личане, они су се придружили Лесандровој војсци и учествовали у походу на Индију. Хроничари су забележили, да су се Личани споразумевали са Лесандром на његовом језику. Када су пали под власт Рима њихово стање се није много погоршало, али јесте под »Византијом« која их је „погрчила“ и одузела им србско обележје. Ствар се погоршала с Арапима, који су опустошила Лику. Остала је, скоро ненасељена до доласка Турака у 13-ом веку.

+ Синиша Јаконић,
приредио С. Филиповић

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Морана, богиња зиме и смрти

.

МОРАНА (МОРА)

Морана је богиња смрти, зиме и патње (море). Негде се звала и Вада (можда што је вадила душе), а Мрзалом су је крстили Чеси, Моравци, Словаци, Пољаци и Русини. Ово је разумљиво, јер су ови народи били суочени са оштрим и дужим зимама, а оне су, у давна времена, биле тешке за преживљавање.

Дани посвећени Морани били су од Божића до Богојављења 19. јануара, када се, по старом веровању, отварао Пакао, (a у хришћанству се верује да се те ноћи ,, Небо отвара“ и ,,Бог се јави“.)

Моранаје приказивана као изданак зиме. Била је обучена у бело, прсти су јој били дуги, у облику леденица, а њено оружје је била метла, којом је разбацивала или скупљала снег, стварајући опасне сметове и затрпавајући путеве. Тиме је изазивала, уз помоћ и вукова, белу смрт за оне који су се, у време вејавице, затицали далеко од куће. Због оваквих представа Богиње смрти, Словени су белу боју користили као знак жалости.
Морана је летела на метли и на љусци од јајета и ове одлике ће, касније, бити приписане новом духовном бићу – вештици. Иначе, из описа Моране је произишло и страшило звано Баба Рога.јер је и Морана представљана са рогом. Попут Баба Роге, настале су Баба Руга, Баба Козма и Баба Јага.
Поред тога што је одузимала животе, Морана је уживала да наноси патњу људима и животињама. Улазила је кроз кључаоницу у куће, ноћу, да би мучила људе, најрадије децу, тако што их је притискала и одузимала им дах током сна. Тиме их је, духовно и телесно, слабила. Ова делатност Моране пропраћена је код Срба узречицама: „Ноћна мора“, „Притисла ме мора“, „Гушила ме мора“ итд, а ови појмови су пренесени и на остале људске недаће, па је у нашем речнику успомену на Богињу Морану (Мору) сачувало и неколико других изрека: „Мори ме жеђ“, „Мори ме љубав „, “ Смори ме
терет (тежак рад) “ и друге. А кад је у питању најгори облик испољавања Богиње Моране, Срби су задржали о њему израз: „Завладала мора на људима“. Или, „Завладала мора на стоци“.
По овоме се види да је српски језик својеврсна, богата, археолошка ризница.

Пошто је Морана овако опасна, Словени су је препознавали у великом броју облика. Она је била скривена у црној мачки – кад прелази пут, лептирици — у том облику Морана преноси душе покојника, црном гаврану, кукавици, мишу (можда због тога изазива и данас страх код жена) петлу – кад кукуриче поред прозора, свињи – кад се примакне кућном зиду, псу – кад завија и сови – кад крешти. Појава црног коња и црног коњаника, сматрана је прерушеном Мораном.

Срби су сматрали да су смреча и чемпрес дрвећа мртвих, а она се и данас често саде поред гробница. Орах је, такође, сматран дрветом доњег света а његови плодови су представљали душе покојника.

Кад би се десило да умре девојка, онда су јој облачили белу венчаницу, јер је бела одећа била и Моранина, а при сахрани је коришћена музика. При свим сахранама, рођаци и пријатељи умрле особе су се обраћали Морани плачом, нарицањем и бусањем у прса. Том приликом су се Моранина култна места обележавала врпцом или поређаним белуцима.

Од овако опаке Моране, Словени су се бранили стављањем испред куће преслице, вретена исекире – окренуте према истоку. Од ње су се бранили и разноврсним амајлијама, белим луком, церовим младицама са кореном мајчином душицом, кићењем коња босиљком, хватањем устима јајета на концу, стављањем јабуке са забоденим новчићем на гроб и храњењем живине у кругу.

Да би се заштитили од Моране, Словени су организовали и машкаре. Морану је представљала Баба Јага са рогом на глави.
Маскирана омладина је прескакала ватру, али обавезно у групи с непарним бројем учесника. Главна личност маскара био је Дедица, прекривен белим и црним кожама преко главе у облику торбе, на којој су били отвори за очи и отвори за браду и бркове – од кудеље или длаке коњског репа. На рукама је носио прапорце. Да би напакостили Богињи Морани, Словени су, пред крај зиме, правили њен лик од крпа, палили га и дозивали пролећну Богињу Весну да дође уместо ње.

Од наведених веза са духовним појавама, животињама и биљкама, Морани су припадали још: глогов колац, гајде и разне амајлије, а од природних појава: вејавица, мраз и велика студен. Њено култно место, поред храмова, била су само гробља.

На кипу Моране изрезбарена је поцепана одећа, украшена људским лобањама, а цела фигура стоји на глоговом коцу. Представљена је као ружна и крезуба жена, са неуредном косом.
Њене функције у хришћанству покривају, делимично, свети: Игњат, Мрата, Тодор и Стефан.

Извор -

ИСТОРИЈСКЕ СКРИВАЛИЦЕ -
http://www.dzambas.ch/dzblog/wp-content/uploads/2013/09/Slobodan_Jarcevic_-_Istorijske_skrivalice.pdf

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

ДАЖБОГ И СРБИ

.

 Оно што Дажбога приближава Србима је и крст са четири огњила - чиме је било украшено попрсје Дажбогових кипова. Наравно, овај знак је остао као централни део данашњег српског грба, па је и то разлог што су Срби себе поистовећивали са Дажбогом, а раније са вуком.

Дажбог је један од Сварожића – син Вишњег Бога Сварога.

Име му је везано за старији словенски назив за кишу (дажд, дожд). Дажбог је сунчани бог, па је био задужен да усклађује одлике сунца и кише, чијим дејствима на ливаде и оранице је омогућавао бујну испашу и зреле плодове. Словени су најчешће молили Дажбога да им подари довољно кише. То су чинили бројним разноврсним обредима, који су се са Дажбога преносили и на друге богове. Било је то мудро опредељење – ради обезбеђења подршке целог Пантеона. Верници су били уверени да Весна, Лада, Стрибог и други богови могу подсетити на потребу за кишом, иначе доброг, бога Дажбога. Били су сигурни да уз наклоност Пантеона (у том случају Неба) неће засушити земља, нити ће усахнути усеви и трава.
Део обреда за дозивање кише задржао се дуго кроз векове и у хришћанству, а неки трагови су очувани и до наших дана. Чак и данас у неким селима, жене излазе у време сушних дана да запевају незаборављене строфе некад певаних песама Дажбогу. Као и у стара времена, оне, том приликом, себе називају Додолама – девојкама које су дозивале Дажбога да подари кишу.

Веровало се да је Дажбог на Небу у време дужих (летњих) дана, а да је преко зиме на земљи, или испод земље. Преко зиме је (вероватно зато што тад није било потребе за кишом на њивама) Дажбог добијао друге обавезе, па се сматрао и богом доњег света и мртвих. Али, због свог боравка под земљом, Дажбог је имао и лепша задужења. Сматран је заштитником рудара, посебно оних који су вадили руду злата и сребра. Захваљујући овој улози, он је замишљан као сребрени бог, са дугом брадом од злата.

Од свих словенских богова, Дажбог је био најомиљенији међу Србима. Он је наследио вука из претходних религиозних периода: тотемизма и анимизма. Тад је код Словена био обожаван бели хроми вук, који је био предводник, па су му приписиване најплеменитије одлике, укључујући и оне које красе ратнике и војсковође. Управо те одлике су, изгледа, определиле Србе да се идентификују са вуком. Отуд тако много имена и презимена са основом „вук“: Вук, Вукан, Вукадин, Вучета, Вучковић,
Вучичевић, Вучић и друга. У последњем рату, Срби су имали и прослављену бригаду „Вукова са Вучјака“ у Босни и Херцеговини.

У средњем веку је „вук“ значио исто што и „Србин“, а то све има везе и са Дажбогом, јер су Срби, све до наших дана, градоносни облак звали вуком.
Идентификација Срба са вуком и Дажбогом произвела је више Дажбогових задужења, па су му се Срби обраћали и ради добијања других дарова – поред оних с кишом. Тако су му и име променили у Дајбог или Дабог. Сходно овоме, умножиле су се многе изреке и заклетве као: „Дај Боже“, „Нека да Бог“, „Бог ти давао“, „Да Бог добра“ и увек су биле посвећене Дажбогу, којег су Срби спустили на Земљу и сматрали га својим пријатељем и помагачем. Међутим, српски народни гениј је и ту пријатну
бесмислицу уочио, па је исковао једну мало подругљиву пошалицу за своје претеривање према Дажбогу: „Да мије дамије“.

Дажбог (Дајбог) се спомињао код Срба у предањима и поезији и увек је представљан као благ и мудар старац, с достојанственом брадом и седом косом. Био је заогрнут кожухом – чиме је симболизовано богатство. Као и сваки мудрац, Дажбог је носио у руци штап. Био је у равни с богом Перуном и Велесом. Пре него што ће се одлучити за хришћанску религију, руски кнез Владимир је у престоном Кијеву подигао велики кип Дажбогу.

Иначе, обожавање Бога Дажбога имало је велике размере, па су средњевековни хришћански емисари чинили све да се овај словенски бог сатанизује. Упорно су га представљали као Хромог Дабу, који је код Словена представљао духовну појаву, сличну ђаволу у хришћанству. Звали су га злим духом из пакла.

Но, представа о Богу Дажбогу је издржала дуго код Срба, па све до овог века он је, на
пример, у Неготинској крајини поистовећиван са божићним положником – под именом Радован.
Свако кишовито време било је Дажбогово и тад су му Словени захваљивали за даровану кишу. Његове су звезде, муње и Месец, а од духовних појава Дабо, суђенице, ноћни јахач, вукодлаци. Поред честих обреда око дозивања кише, пред његовим кипом су обављана и гатања, прорицања молитве бабица за здраве принове и њихове мајке.

Култна места су му била испод црних, кишоносних, облака и на местима с провалијама или пећинама.

За њега су били везани: со, хлеб, кожух, вериге, тепсије и разне амајлије. Од биљака: црвени плодови, иванчица и босиљак, а од животиња: хроми бели вук, змија и петао.
У Хришћанству га покрива Свети Сава, који носи Дажбогове одлике: доброту и
предусретљивост, Свети Сава је замишљан са штапом, који је био и једно од главних Дажбогових обележја. Дажбогове функције, делимично, покривају свеци: Јован, Арханђел Георгије, Мрата, Никола и Герман.

На Дажбоговом кипу, као и на Радгостовом, био је изрезбарен хлеб и чинијица са сољу, коју је држао у левој руци. У десној је имао штап. Поред споменутог крста са огњилима, на Дажбоговом кипу су биле слике са детаљима народног веза – код Срба сачуваних на деловима одеће.

Извор – Слободан Јарчевић – ,,Историјске скривалице“

http://www.dzambas.ch/dzblog/wp-content/uploads/2013/09/Slobodan_Jarcevic_-_Istorijske_skrivalice.pdf

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

Богиња Живота, Жива …

.

Богиња Жива или Сива  код старих Срба и Словена је замишљана као лепа жена, с распуштеном црном косом и развијеним грудима. Код Венда, како су записали хроничари у Западној Европи, представљана је и са косом боје злата. Сматрана је Шумском Мајком, јер је боравила у великим шумама. Звали су је још и: Дивом, Дабживом, Ивом, Дијевом и Даринком. Култ јој је био најраширенији у Полабљу, где јој је лик стављан и на заставе.

Код Срба, у околини Алексинца, сачувана је успомена на Богињу Живу и овде су је звали Девицом.

Њен кип у храмовима је био испод венца винове лозе, чиме је симболизована Богињина моћ у очувању живота. Имала је лепу капу с накитом, испод које јој је била пуштена бујна, расплетена црна коса. На њеној хаљини су били изрезбарени знаци плодности.  Живиним кипом су доминирале груди , које су симболизовале раскошну плодност и изворе здравља. У рукама је најчешће држала двоје новорођенчади, а у неким храмовима су виђени њени кипови с јабуком у десној и грожђем у левој руци.

Наши преци су једни другима, кроз песму и здравице у част Живе, призивали добро здравље и дуг живот. Наше данашње здравице су очувани делови обреда у част Богиње Живе, као: „Живели“, „Жив био својој мајци“, „Жив и здрав био“, „Уздравље“ и друге.

Пошто је Жива даровала живот и бдела над њим, као и на плодовима, жене су посвећивале много времена гатању пред њеним киповима. Хроничар Хелмолд је забележио да су се таква места гатања, у Полабљу, често звала Гаталачки брег или, једноставно, Гатало. Да би се Жива умилостивила, пред кип су јој полагани: разни плодови, житарице и цвеће, а у њену част је жртвован и петао – као симбол сунца. Живи је поверавана брига о деци, чија је заштитница била – пре других богова. Пошто је потомство било најпречи смисао људске заједнице, најмудрије је било да се оно преда у руке Богињи Живота.

Она је бранила децу од урокљивих очију и од опасних демона. Да би јој се захвалили за ово доброчинство, верници су стављали поред колевки: бели лук, гребен и срп. А за напредак и добро здравље, над дечијом главом је ломљена погача – умешана трећег дана по рођењу. Било је обавезно да рођаци и пријатељи дарују новорођенчад и то: чарапама, кошуљама, новцем, јелом и пићем.

И у то давно време, а у част Богиње Живе, детету је требало пронаћи кума, који је, уз давање имена, одсецао прамен дечије косице. Како знамо, овај обред кумства задржао се, до данас, код Срба; и православне, и муслиманске, и католичке вероисповести.

У част Богиње Живе, пред Нову годину (17. децембра) кувана је варица од жита или другог зрневља. Заслађивана је медом и давана је, три дана, деци против малих богиња и женама дојиљама.

Субота је била дан Богиње Живе.
Као дароватељица живота, Жива је била везана за кишоносне облаке – без којих није било ни зрелих плодова, ни сочне траве за испашу. Поред споменутих дарова, жртве петла и гатања, у част Живе одржавани су сабори и литије у храмовима, али и у домовима, пољима и испод светих дрвета – данас дрвета записи.

Од животиња, симболизују је: петао и змија, а од биљака: бели лук, леска, глог,
имела, врба, грожђе, жито и остали плодови.

Пошто је плодност била оно што је давало живот, словенске жене су имале на располагању безброј симбола плодности, које су везле или ткале на одећи, постељини и теписима. Многи од њих се и данас користе на овим производима код словенских, па и других, народа.

Функције Богиње Живе у хришћанству покрива Света Варвара, а делимично Богородица и свеци: Сисоје, Лазар, Герман и Илија.

Извор -

ИCТОРИЈСКЕ СКРИВАЛИЦЕ -

http://www.dzambas.ch/dzblog/wp-content/uploads/2013/09/Slobodan_Jarcevic_-_Istorijske_skrivalice.pdf

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Крушедол и два Ђорђа Бранковића

.

Постоје два Ђорђа Бранковића који се историјски повезују са манастиром Крушедол – гроф Ђорђе Бранковић (1645-1711), и деспот Ђорђе Бранковић (1461-1516).

.

ГРОФ ЂОРЂЕ БРАНКОВИЋ

Гроф Ђорђе Бранковић (1645-1711) је родом био из Јенопоља, а од раних почетака био је припреман за дипломатску службу коју је успешно и започео код ердељског кнеза. Томе је највише допринео његов старији брат, ердељски митрополит Сава II..Ђорђев  посао је био одржавање веза са Турском па се тако упознао са стањем у тој империји. Због веза са опозицијом у Ердељу, посао је морао напустити те је прешао у Влашку где је као посланик влашког кнеза радио на учвршћивању веза између Влашке и Аустрије, због чега ће од цара Леополда I на крају добити титулу барона Угарске. Упоредо, радио је и на решавању свог личног питања- успостављање слободне илирске краљевине под врховном влашћу Аустрије, у којој би он био деспот.О томе је поднео представку аустријском цару који његово мишљење није делио. Цар није желео да на јужним освојеним границама ствара словенску државу.

20.септембра 1688.године Бранковићу је издана диплома којом му је додељена титула грофа. Преко његових захтева о посебној територији прешло се на тренуак ћутке, а грофовска титула дарована му је због тога што се рачунало на његове услуге приликом дизања на устанак православног народа у Турској, јер је Аустрија намеравала да изврши продор ка југу, уништи царство Османлија и загосподари њиховим земљама у Европи. Бранковић се упутио на ратиште у уверењу да не ради супротно споразуму који је, чинило ми се, постигао у Бечу, па је из Оршаве упутио народу проглас, назвавши себе наследним деспотом и законитим господаром “отачаства својих предака“.

У међувремену су аустријске власти сазнале за Бранковићеве везе са Русијом. Крај његовог подухвата био је тиме предодређен. Цар, као што је напред напоменуто,  није желео да на јужним освојеним границама ствара словенску државу, а како су му сметале и Бранковићеве везе са Русијом, он је наредио да Бранковић буде ухапшен, што се и догодило, у Кладову, 29.октобра 1689.године. Несрећни гроф је затворен у Сибињу, потом у Бечу, да би 1703.године био интерниран и послат у (данас) чешки град Хеб, где је и умро 1711.године. Године проведене у Бечу, неважно што су то године под надзором аустријских власти, биле су пресудне за грофа Бранковића, јер управо тада успоставља контакте са српским старешинама, као што се и боље упознао са тешкоћама у којима су живели Срби, у периоду око Велике сеобе и након ње. У својим Хроникама писаће о тим догађајима и сусретима са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем и српским намесницима.

Немају право они који те власти (аустријске) бране да су затварањем Бранковића склонили из јавног живота једног непоштеног мистификатора, оне у то нису улазиле, непоштено је било све у оном времену, обележеном најдубљом кризом људске савести.

Oпширну биографију грофа Бранковића најпотпуније је дао Јован Радонић који има неколико књига који се баве животом и делима грофа док је најоштрије о грофу писао Иларион Руварац. Иларион Руварац и Јован Радонић су једини који су о самом грофу Бранковићу, као и о његовим наследницима, знали нешто више из разлога јер су располагали породичном архивом Бранковића.

Живот грофа Бранковића је свакако инспиративан, пун необичних преврата, и приказује га као човека са циљем, са визијом, који је стремио ка испуњењу своје визије до краја живота. Његова визија започиње утврђивањем сопственог порекла, у циљу да докаже да је легитимни наследник последњих српских деспота. Нетачно се приписује Ђорђу Бранковићу да је сам смислио ону лозу својих предака која га је повезивала са династијом последњих српских деспота средњег века: он је, сасвим извесно, само преузео породично предање о пореклу, заједно са документима, стварним или лажним, који су сведочили о томе и на тој основи истакао своје владарске претензије – Бранковић је само покушавао да нагомилавањем разних доказа, међу којима има и  очевидних измишљотина, његових или наслеђених, докаже своје родословље, и тиме је наговестио почетке модерне историјске критике код Срба. Може се, заједно са тим, истаћи претпоставка да Бранковић није био свесна лажа и варалица, и да је он одиста веровао у своје порекло. Он не оставља само утисак мистификатора него и човека занесеног својом идејом, каквих је било у том периоду. Он је на крају постао свестан мученик за своја уверења и за права свог православног народа, и у томе је, као заточеник, издржао више од две деценије. Сматрао је себе “трагичном личношћу која страда и пати за општу ствар. Тешио се у затвору тиме да су и Немањићи страдали док су се прославили и да, уопште, нема славе без страдања.“

Овај моменат је кључан за културу сећања, за колективно памћење, то је почетна тачка од које се даље, одмах након грофове смрти,  развија култ грофа Бранковића, а култ се заснива на његовим писањима и извођењима порекла од светих деспота Бранковића (последњих средњевековних деспота), а тиме и од светородне лозе Немањића, што ће у перцепцији Срба 18.века, у оквирима Хабзбуршке монархије, бити сасвим довољно да га схвате као легитимног световног поглавара, постављајући га на важно место у српској историји. Тај култ ће, почевши од момента његове смрти, расти и достизати свој врхунац физичким преносом грофовог тела и похрањивањем у Крушедол, да би одатле настављао свој развој, све до кулминације у 19.веку, који можемо сматрати и веком трагања за националним колективним идентитетом, трагањем за херојима прошлости и херојима пожртвованости за народ, где се живот и смрт грофа Бранковића савршено уклопила. Од тог тренутка, ствар је била на принципима културе сећања да сачувају од заборава овакву историјску личност.

КРУШЕДОЛ КАО МНЕМОТОП

 

Два су кључна питања зашто манастир Крушедол, и на који начин  се успоставља култ грофа Ђорђа Бранковића?

Како наводи професор Тимотијевић у свом тексту[66], после смрти патријарха Чарнојевића, на иницијативу јенопољског митрополита Исаије Ђаковића, долази до стварања црквене организације Срба у Хабзбуршкој монархији. За средиште новостворене митрополије изабран је манастир Крушедол, док је по његовом имену новостворена црквена организација добила назив Крушедолска митрополија. Избор уопште није био случајан јер је Крушедол почетком 18.века уживао статус водећег фрушкогорског манастира и сматран је за најугледније верско средиште Срба у подунавским областима. Овакав статус је манастир стекао одмах по оснивању, а његов историјски значај друге Студенице могуће је потпуније сагледати само у контексту јасно схваћене намене коју су му одредили оснивачи јер иза ктиторског чина подизања манастира откривају се сложени верско-политички разлози и условљености историјским околностима, које су одредиле водећи статус манастира у подунавским областима. Наиме, идеја ктитора била је да Крушедол буде култно и митрополијско средиште, и та идеја је негована кроз читав 16. и 17.век и била је основа препорода до којег долази након Велике сеобе у 18.веку[67]. На традицији некадашње крушедолске митрополије и политичког тумачења култа сремских деспота Бранковића, чији култ у време турске владавине Сремом по популарности превазилази и стари култ Срба светитеља из светородне куће Немањића, брањене су идеје самосталности и верског идентитета новоосноване Карловачке митрополије. Дакле, сагледан у својој двојној светлости, Крушедол је један од кључних споменика српске културе у првој половини 16.века, а као маузолеј последњих деспота из куће сремских Бранковића везује се за средњевековну традицију гробних цркава. Он је и последњи владарски маузолеј и њиме се закључује традиција српских династичких гробних цркава средњег века, док, са друге стране, као прво митрополијско средиште српске православне цркве у угарским земљама, постаје чврсто упориште верско-политичког програма новоосноване Карловачке митрополије у 18.веку.

Поставља се питање на који начин је гроф инкорпориран у овај контекс?  Који је то легитимни чин који једну фигуру уздиже на виши ниво, актуелизује је и поставља на јасно одређено место у верско-политичком програму? Једноставно, сахраном у манастиру, односно шире гледано преносом његових посмртних остатака и полагањем истих у манастир Крушедол. То је чин којим гроф Ђорђе Бранковић на велика врата, након своје смрти, улази у историју Срба. Наравно, томе је допринела и живописна биографија и његово дело Хронике, које су се одлично уклопиле у верско-политички програм црквених првака.

Средином 18.века проширен је меморијални карактер Крушедола када је у главну манастирску цркву положено тело грофа Ђорђа Бранковића. Заточени гроф преминуо је у Хебу 19.децембра 1711, а као шизматик сахрањен је ван католичког градског гробља. Није му била испуњена ни последња жеља да буде сахрањен свечано и по православном обреду.

У време аустријског рата за наследство, који је избио по ступању на престо царице Марије Терезије, петроварадински оберкапетан Атанасије Рашковић, потомак старе племићке кнежевске породице иѕ Старог Влаха и зет патријарха Арсенија IV Јовановића, доспео је у Хеб и његовим настојањем су током октобра 1743. земни остаци грофа Бранковића пренесени у Карловце, где их је дочекао патријарх са народом. Они су прво положени у карловачку Саборну цркву, где су очитане молитве, а потом су свечано испраћени до Крушедола. Поводом преноса гробних остатака грофа Бранковића у Крушедол, трудом кнеза Рашковића и уз благослов патријарха Арсенија IV, у северозападном делу припрате ископана је нова гробница. Неколико година касније посмртни остаци грофа извађени су и пренети у костурницу, где су се налазили приликом генералне визитације 1753.

Пренос посмртних остатака грофа Бранковића из Хеба и њихово полагање у Крушедол одраз су идеологије новог времена и најављују уобличавање култа световних великана – хероја, који ће међу Србима добити пун замах тек у  19.веку, а како овде видимо, гроф Бранковић је први пример тога.

Гробница грофа Бранковића је ископана тачно наспрам гробнице владике Максима, или деспота Ђорђа Бранковића пре замонашења, сина Стефана Слепог, тако да су оне и формално постављене паралелно. Десни део припрате, са гробницом владике Максима намењен је сахрањивању црквених великодостојанственика док је леви део припрате, са гробницом грофа Бранковића намењен световним великанима.

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

ПРОКЛЕТИЈЕ, ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ

.

Вила јесте на горама српским,
На горама – Тројанским планинама,
А то име – ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ,
Народ јесте баш заборавио,
Јер то име вредније од злата,
На сву жалост, Србин променио,
Баш чувени Јоване Цвијићу.
Немци њега јесу преварили,
Рекли су му да га саветују,
Кобајаги за добробит српску.
На сву жалост послуша их Цвијић,
Избрисао име тих планина -
То чинио на почетку века,
На почетку века двадесетог.
Тим горама, дао ново име,
Мучно име, ето, ПРОКЛЕТИЈЕ -
Како би се са земаља српских,
Избрисале све ознаке древне,
Које беху сигурни подаци,
О повјести српскијех предака.
Тим се сакри да је ТРОЈА српска
А била је где је СКАДАР данас,
Па се зато те оближње горе
И прозвале – ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ.

Вид Маливук, одломак из песме
Невесиње, 3. септембар 7525 (2017)

Слободан Јарчевић:

ЦВИЈИЋ МЕЊА ИМЕ ТРОЈАНСКИХ ПЛАНИНА

 ПРОКЛЕТИЈЕ (планине у Црној Гори, Србији и Албанији) су се раније звале ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ, али је 1907. картограф Јован Цвијић занемарио то древно име  Тројанске планине и убележио у картографију Југославије да се те планине зову: Проклетије.

Јован Цвијић (Лозница, 11. октобар 1865 — Београд, 16. јануар 1927) је био српски научник, оснивач Српског географског друштва, председник Српске краљевске академије професор и ректор Београдског универзитета, почасни доктор Универзитета Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу. Бавио се подједнако друштвеном и физичком географијом, геоморфологијом, етнографијом, геологијом, антропологијом и историјом. Сматра се утемељивачем српске географије.

Чудо је на чудима, да овако образован српски интелектуалац занемари најпознатије географске мапе европских нароа и држава, штампане у Венецији 1690. године, у којима се Проклетије зову – Тројанске планине! Урадио је те мапе најпознатији европски картограф.и теолог, Коронели Винћензо Мариа, рођен у Равени 16. 8. 1650. Реч је о 400 европских мапа, међу којима је и мапа српских земаља – под насловом: „Мапа Илирукума“ („Мапа Илирије“). На њој је убележено, да су се данашње Проклетије звале: „Монти Троиана“ („Тројанске планине“). Те мапе су биле преведене на све западноевропске и словенске језике и немогуће је да Јован Цвијић није видео те мапе и да није схватио да је име српских планина везано за најпознатији рат из другог миленијума Старе ере и за најчувенија књижевна дела о том рату – поеме: „Илијада“, „Одисеја“, па и поема римског књижевника Вергилија: „Енејида“. У њима су, управо, описане Тројанске планине и данашњи град Скадар, на чијем месту је била историјска Троја (Илиј).

Но, наш академик Цвијић се одлучио – да Тројанским планинам да име Проклетије, а те планине су тако звали Шиптари на свом језику, који су стигли на Хелм (Балкан) тек 1043. године, кад им је српски краљ Војислав уступио део територије у данашњој Албанији. Занимљиво је да су ове планине почетком 20. столећа, носиле још неколико имена, али је један њихов врх имао непромењено историјско име – звао се ТРОЈАН.

Фотографија корисника Немања Вујковић Палалић

Ни то није упутило Цвијића да убележи у југословенску карографију право име овог горја око легендарне Троје (Скадра): Тројанске планине. Вероватно је подлегао колонијалној стратегији Аустрије, која је, често, у договору с Турском, брисала српске трагове из историје, па и српско име. Српско име јој је сметало из још научно не објашњених разлога, мада јој нису сметала имена других Словена: руско, полјско, украјинско, чешко, словачко, хрватско, словеначко, бугарско…

Ево како је тај Цвијићев поступак објаснила наша наука:

„.Проклетије су у прошлости различито називане: „Бериселди“, „Северноалбански Алпи“, „Алпи на југу Европе“, „Црногорски Алпи“ и др. [2] Данашњи назив у множини – Проклетије, јер означава већи број планинских венаца, први је увео чувени географ Јован Цвијић. Истражујући ову планинску групу, он је приметио да овдашње српско становништво назива Богићевицу, Гребен, Бјелич, Каранфиле и Тројан заједничким именом Проклетије, што значи проклете планине. Овај назив Цвијић је у својим радовима проширио на читав планински венац почев од Скадарског језера, па све до Ибра и Метохије. Назив је данас прихваћен у општој терминологији и топонимији. Албанско становништво Проклетије назива (алб. Бјесхкëт е Немуна) што у преводу значи „проклете“ или „забрањене“ планине. Назив Проклетије има двоструко етимолошко значење. Оно симболизује, не само природне одлике овог простора (кршевитост, дивљину, непроходност), већ и некадашње друштвено-историјске прилике које су биле присутне на овом простору (лична несигурност, анархија, разне опасности и др)“.

Нажалост, ово упућује на закључак, да је требало са српске земље уклонити све што упућује – да су српски крајеви у древним временима били насељени цивилизованим становништвом. Томе су, својим поступцима, доприносили српски и словенски државници и научници, јер, често, нису били свесни свог негативног учинка. То се уочава као негативност тек у нашем времену.

Срећом, западноевропски фалсификати о Србима и другим Словенима се полако откривају и схватају и о томе ће бити речи у децембру 2017. на Међународном општенаучном скупу у Санкт Петербургу у Русији, на којем ће се посветити пажња и препознавању одлика различитих култура, а уз то ће се трагати за пореклом европских народа, њиховим језицима и њиховом културном баштином – у древним временима.

И свакако, лако ће се доказати да су прапостојбине Словена и данашња Русија и Хелм (Балкан), а да су данашње Проклетије биле ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ – изнад легендарног града Троје на Скадарском језеру.

 Издавач „Мирослав“, Београд, Гоце Делчева 15, тел 011/297-0875, mirmi011@gmail.com објавио многе књиге о фалсификованој колонијалној германској историји Словена. Овај издавач има и песме препеване на десетерац: „Илијада“, „Одисеја“, „Енејида“ и „РгВеде“,  где се препознаје да је у њима реч о прецима Срба (Словена) у древним временима.

Извор -

https://www.zapadnisrbi.com/zapadni-srbi/republika-srpska-krajina/vlada-rsk-u-prognanstvu/730-s-jarcevic-cvijic-je-promijenio-ime-trojanskim-planinama

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off