СРБИ И КАЛЕНДАРСКО ПИТАЊЕ

„СРБИ И КАЛЕНДАРСКО ПИТАЊЕ“

После серије мултидисциплинарних предавања, организованих  у удружењу „Милутин Миланковић“ на тему „Срби и календарско питање“, одржан је и „округли сто“. Подршку је дала и Влада Србије, са материјалном потпором штампања прикладне монографије. Циљ и мотив ових предавања, било је питање реформе јулијанског „календара (?)“, валидног по научној методологији и рачунању времена.

Организатори предавања у Удружењу, унапред су донели конвенцију, да „не постоје никакви разлози за супростављање примени Миланковићеве реформе јулијанског „календара“, јер се ради о научнoj методологији рачунања времена. Из овог унапред прокламованог става, проистичу два битна питања: Прво, да ли је ова констатација уоппште тачна, и друго, постоји ли неко рационалније и тачније научно решење?

Да би се одговорило на ова питања, морамо прво указати на чињеницу, да у суштини не постоји никакво „календарско питање“ јер је то чиста заблуда и екуменска демагогија, проистекла из насилног папског указа у 16 веку ширеног присилом. Административни папски указ је из јединственог србског народног, црквеног и државног календара, избацио еталон константне звездане године и заменио га покретном сунчевом, а разлика, коју прави покретна сунчева једноставно приписао звезданој години!?

Тако је, насилно спроведена намера постала заблуда, у којој је тачно проглашено за нетачно а нетачно за тачно, јер, зрак светлости по апсолутном критеријуму, тобоже тачније геоцентричне корекције путује са Сунца нешто више од осам минута, док је хелиоцентричној за тај пут са звезда потребно 3,5 године! Уосталом, спирала симбола за време која пресликава вечност, има у тачкама пресека управо еталон звездане године, познате у Ведама као „точак Закона“.

Онда је на „мала врата“ мартовски стил замењен јануарским, а ова „јулијанска“ корекција помпезно проглашена за календар? „Мало мачку говеђа глава“! Не постоји никакв „јулијански календар“, већ само србски, у који спадају и „византијски“, грегоријански и Миланковићев, јер су то све корекције проглашене за календаре! Али, нетачни називи су били у служби прикривања србског календара.

Папска демагогија је чак драмски представљена, као претња „разиласка са звездама“. Па, господо скоројевићи, вратите сидералну годину звезданог закона и звезде ће опет бити на своме месту, сагласно закону октава! Јер, једини исправан почетак циклуса године, јесте о пролећној равнодневици на кардо правцу географског истока.

Тада, Сунце пресеца геомагнетни екватор Земље, временски близак максималном дотоку енергије са нашег Сунца и дубине васионе, који стоји у вези мистеријске обнове Природе о пролећној равнодневици, када јачају ковекциона струја или магнетне буре у васиони, што се може упоредити са буђењем природе на Земљи (М. Стеванчевић). Јер, мистеријска обнова природе у пролеће, стоји у директној вези са опстанком човека.

Мистерија обнове природе у пролеће, предпоставља циклусно знање које на планети Земљи има само народ Срба. Упоришне тачке циклуса звездане године налазе се још на источном хоризонту Лепенског Вира, а оне су данас главни Ристови празници: Божић, Васкрс, Ивањдан и Госпојина! Отуда, упоришне тачке циклуса године неподмитљиво сведоче о континуитету мезолитске културе, присутне у правоверју Срба од искона на хиперборејској и прасрбској реци Дунав.

„Јулијанска“, „византијска“, грегоријанска и корекција Миланковића нису календари, иако их тако зову из преваре, већ су само нетачне корекције које су такође прерасле у заблуду. Сви стилови (јулијански, јеврејски, византијски и црквени) који нису на кардо правцу географског истока су измишљени, јер немају потврду у природи! О томе сведочи преступни дан (29.2) који може бити само на почетку или крају циклуса. Такође, нису у истој календарској години, нити на јужној (званично северној) полулопти Земље или десној страни кола небеског, где се налази магнетни фокусатор Часнога крста!

Осим тога, поред бесмисленог почетка од средине месеца (21.3), уместо од младине и првог дана календарског месеца, о произвољности и демагогији насилне папске административне реформе србског календара, сведочи и замена почетног сазвежђа у тропском Зверокругу. Ватикан је заменио почетно сазвежђе Бика у константној звезданој години, са Овном у покретној тропској. Значи, привидно кретање Сунца у циклусу године (12 месеци), замењено је ретроградним циклусом окретања замишљене осе обртања Земље око пупка неба (25.920 г.).

Вишевековно и упорно инсистирање на наметнутом календарском питању, које реално не постоји, јер је настало увођењем покретне сунчеве године, данас налази упориште и решење у прихватању Миланковићеве секуларне корекције србског календара. Њој претходи поставка Максима Трпковића гимназијског професора, који је по оцени двоструке стручне комисије, научне и црквене, задовољио како научне и тако и канонске захтеве рачунице епакта у корекцији календара. СПЦ је прихватила решење Трпковића, доставивши предлог Свеправославном конгресу у Цариграду 1923 године, али је он одбијен, са образложењем да Васкрс не може да буде у недељи пуног Месеца.

Миланковић је са поставком Трпковића отишао је на Комисију православних цркава која је у току сесије прерасла у „Свеправославни конгрес“, иако на њему није учествовало ни пола православних цркава! Осим тога, Конгрес није био легална установа црквеног одлучивања јер је то Сабор. Тамо је изнет практичан захтев, да Трпковићева корекција буде што дуже временски сагласна са грегоријанском интеркалацијом. Како су Трпковићева и грегоријанска корекција србског календара, требале да се разиђу већ 2000 године, Миланковић је задржао основну идеју Трпковића, али је предложио другу варијанту решења.

Миланковић је израдио нову корекцију, Он је истакао, да Трпковићева рачуница није “строго научна” и да су му “рачуни погрешни”. Упркос томе, прихватио је Трпковићев предлог рачунице, са коментаром, да се то “може учинити на бесконачно много начина”. Да изјава Миланковића није тачна, доказао је математичар Јован Кечкић, јер се рад Трпковића и Миланковића разликује само по различитим остацима при деоби броја девет. Јован Кечкић је “бесконачно много” комбинација Миланковића свео на девет могућности.

Деоба броја девет има девет могућности остатка: 0,1,2,3,4,5,6,7 и 8. Ако, хоћемо, да од тих девет могућих изаберемо два остатака, онда има само девет парова: 0 4, 1 5, 2 6, 3 7, 4 8, са разликом 4 између остатка и 0 5, 1 6, 2 7, 3 8, са разликом 5 између остатка. Трпковић је узео први пар 0 4 а Миланковић трећи 2 6:
0 4 1 5 2 6 3 7 4 8 0 5 1 6 2 7 3 8 2200 2300 2000 2100 2200 2300 2400 2000 2100 2700 2800 2400 2500 2600 2700 2800 2500 2600 Критика Ј. Кечкића на Миланковићев поступак, односи се само на текст од 30 јуна, приказан 1923 године на скупу Академије природних наука СКА.

Трпковић је радио помоћу епактног рачуна који је одобрила двострука комисија, а Миланковић је заменио епактни са астрономским рачуном. Разлика је у томе, што је између Трпковићева корекција помирила науку и црквени канон у епактном рачуну, а Миланковић, који из Трпковићевог рачуна узео варијанту која је више одговарала тропској години, пореметио ритам календара астрономским рачуном!

Али, остаје нејасно, зашто СПЦ о томе ћути, када је још папски математичар Скалигер навео пет корекција које не ремете ритам звезданог календара. Јер, за разлику од математички дотераних решења која су само фикција, србски календар линеарно сабира природне временске јединице које нису цели бројеви! У томе се огледа генијалност србског календара, унакаженог бесмисленим корекцијама иза којих се крије идеолошко наметање екуменизма.

Једино решење преваре прерасле у заблуду, јесте враћање непокретне звездане године, са стилом о пролећној равнодневици на кардо правцу географског истока!

Слободан М. Филиповић

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Енеј и Тројански натпис

Енеј на илустрацији из Ватиканског Кодекса

.

Један од поетски најлепших античких гробних натписа, јесте онај на Енејевом споменику из Крешчента, али не и најстарија знаменитост античких Срба. “Историчари антике нису до данас потврдили, да је још од правремена српски („словенски“) род био раширен по свим деловима старе Европе, где су према томе и оставили своје знаменитости (Волански, 1852).

Ови споменици се и данас могу видети, не само у старој Европи, већ у целом античком свету од Норвешке до Бајкалског језера, јужно до западне Индије, а одатле до Гибралтара и по целој афричкој обали. Оригинални текст натписа који је протумачио Волански, у преводу Николића гласи:
„Рајски боже, изнад Виме и Диме, Есмену рашански.
Штити мој дом и децу, најлепши Есмене.
Далко је Хакатско царство и подземни свет где одлазим ја.
Тако заиста јесте, као што сам ја Енеј царске крви.
Седиш с Ладом у рају и црпиш из Лете заборав,
ах, мој верни драги“.
Овај епитаф, потиче без сумње из времена блиског Илионској војни, званој Тројански рат и односи се на Енеја, славног Тројанца царске крви, а не његовог унука који је носио исто име по свом деди. Чак, и да је обрнуто, није мање вредан, јер је у питању мала временска разлика а иста култура. То објашњава примедбе оних, међу којима је и Волански, који тврде да је за време Енеја била расенска (етрурска) култура а за време његовог унука латинска.
После пропасти Илиона, алијас Троје, Енеј и Антенор су морали тражити нову домовину са својим Венетима. Прво дођоше у Македонију, па преко мора за Сицилију и даље до Лаурентинског подручја. Тако је ова регија добила име Троја. Овде склопи Енеј пријатељство са Латином, краљем сарбинских старинаца и тадашњих становника те области. То су исти они Сарбини, којима је владајућа наука је избацила слово “р” из имена, па их зове Сабини (= Абориџини!?). За њих Италикус бележи да су исто што Расени и Спартанци (< Сарпати, Сарбати) Дановог племена, а сви заједно истог порекла са хамовским Бригима (Фригима) и Дарданцима.
Енеј је оженио Латинову ћерку Лавинију, удомивши се у Лаурентанији са својим Тројанцима. Из првог рата са Рутулима, изашао је Енеј као победник, али његов пријатељ, старац и добротвор погибе. Да би Енеј имао неку шансу, против озбиљног локалног противника Расеније (Етрурије), уједини он Лаурентанце и његове Тројанце.
Ова два народа, не само да су живели по истим законима него су носили исто рашанско (србско) име, јер Лаурентанија је добила име по титуларном називу Лари, од ариј. лали, у значењу: запоседнутост злодухом. То је било почасно име античких србских кнежева и краљева Апенина, које је касније код Латина постало синоним за заштитнике домаћег огњишта. Тако, два уједињена србска народа добише име Латини, по којима ће се од касније звати један део Срба и Рашана (Расена).
На овај начин постадоше Сарбини још вернији Енеју, баш као и његови Тројанци. Отприлике, овако Ливије описује Енејев почетак у новој домовини, која се тада није звала Етрурија него Лаурентанија насељена Расима или Сарбинима (Сабинима). Ливије каже да је ова Расенија била моћна држава, која се није простирала само на копну, већ и морем у целој дужини Италије. То што се Расенија простирала од Алпа до Сицилијског мореуза, ипак није било довољно нашим „ствараоцима“ историје, па су је они изврнули и изопачили, као што су већином учинили, тако да се и данас у целој светској историји пише о некој Етрурији у Италији, а нигде о Расенима (Рашанима).
Овде се говори лаурентинском подручју, као једној провинцији царства Расена или србског народа. Али, Расенија, алијас Етрурија се није простирала само на овој територији, већ су јој припадала оба Србска мора (Тиренско и Јадранско), комплетна данашња Италија, не само до Алпа, како извештава Ливије, него до Херцинских планина (баварско-чешка граница), а западно је обухватало и Боденско или Србско језеро (Lacus Veneticus).
Само, против једне од србских краљевинa, Расеније, Енеј није хтео ратовати. Борба се за његове Латине заврши повољно, али за Енеја је то било последње животно дело, јер, он је остао да лежи сахрањен на обали Нумикуса. Тај предео се назива Локални Јупитер, а зову га и “Iupiter Indiges” (Ливије).

Натпис на Енејевом епитафу, по форми слова и писму припада винчанској курилици, која је у то време била распрострањена по целој Европи, у Азији до Индије и Северноафричкој обали. Вијугави начин писања на овом споменику је типичан. Споменик је лежао хоризонтално и читалац је морао обилазити око њега приликом читања. Овај стил исписивања споменика је на пределу античке Србије (Данска, Норвешка, Свенска (Шведска), Балтичко море) био у употреби до средњег века.
Да бисмо потпуно разумели садржај текста овог споменика, морамо се прво позабaвити неким догађањима која се овде помињу. Да се подсетимо, неких античких писаца који описују Енејев опроштај од Троје. Пошто је он, његовог старог оца Анхиоса узео на леђа и младог сина Асканија за руку, хтео је да пође не узимајући ништа више. Рушитељи Илиона, алијас Троје, које Ливије назива Анивери, понудише му и друга богатства. Ипак, Енеј узе само своје светиње што је запрепастило победнике. Сведоци смо, тужне чињенице да Срби и дан данас селе своје мртве!
Нико до данас, није објаснио опширније те светиње него садржај текста на Енејевом споменику. Те светиње су богови његовог србског народа: Есмен, Вина, Дима (Дина), Ладо и Хаката, чија је семантика позната и србска:
Есмен, ариј. шамана, “уништилац” име цара Смрти, по коме је шаманизам, магијска пракса лечења и прорицања.
Вина, б’има,“ужасна”, вилинско име богиње Нава.
Дима (Дина), ариј. дин, бог Правде и Врлине.
Ладо, ариј. рад’а, Рада, име за звезду Венеру. Ладо и Лада су у србској митологији божански пар, тек пробуђене природе на небу пролећне равнодневице. Каламбур и божанска спота за маленог Ладу је ариј. ладика, дечак.
Хаката, ариј. хатака, магијски напитак или река подземног царства, изворно оличење каријске богиње Нава,1 која је касније код Јелина псоглава богиња смрти, господарица царства Нава, секса, магије и смрти.
Уз помоћ Воланског, дознајемо ко су ти богови. Есмен је син Судука, старог божанства Мисираца и Феничана. Овај Есмен је сматран за осмо и врховно име седам кабира, а стајао је изнад свих божанстава, као бог Неба и васионе. Енеј је њега, са другим божанствима спасао из пожара Илиона, алијас Троје и донео са собом у Расенију (Етрурију), али у новој домовини он није био домаћи бог. Вима и Дима су божанства, која су на епитафу потчињена Есмену (Есмуну), а такође су у новој домовини били изобичајена.
Вима (= Бима) је придевак богиња Нава, а Дима је богоисти син старог тројанског хероса Дардана. Ладо је бог рата античких Срба, који се помиње у предкрстјанском и ришћанском времену. Хакатино царство припада мртвима код старих Срба, док је Лета, ариј. рату, небеска рајска река, у тексту натписа име за рајску реку.
“Све што је данас код других „Словена“ легенда, живи још и данас у овојkar непроменљивој Илирији (Србији) као живи елемент”. Ове речи је изговорио пре 150 година Сипријан Робер, професор славистике на Сорбони, а ми прилажемо овај текст као доказ његове тврдње, да је стил и поетизам античких Срба, после скоро 3200 година остао непромењен као да је јуче написан.

Приредио С. Филиповић из грађе М. Николића

O Eнеју и Дидони, краљици Картагине, на линку -

 http://vesna.atlantidaforum.com/?p=2227 

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Веселин Ђуретић: Како исправити историјску неправду

.

Потискивање геноцида у Јасеновцу има за циљ да се потисну сви претходни над Србима почињени геноциди, да би се наш народ учинио одговорним и за наставак Другог светског рата 1991-1995.

Непосредно пре писања овог текста прочитао сам књижицу Јована Пејина „СТЕПИНАЦ – Томас де Торкинада“. Док је Пејин ову личност сагледао у конкретном контексту, на функционалан проблемско-историјски начин, др Момчило Диклић је то урадио у ширем контексту, оном који показује разне облике антисрспког завереништва. Било би добро да и Диклићева књига буде преведена на главне светске језике. Обе оне представљају удар на титовске стереотипе.

Данас констатујем да су се све претходне српско-хрватске уравниловке завршавале гњилим компромисима на српски рачун, док су њихови резултати означавали наша стална одступања и губитке територија. Данас се ови компромиси називају политика мира у региону, а то за Србе значи политику прихватања наметнутих им свршених чинова. И још једно одступање.

Питање је, шта је све одређивало оваква наша тумарања?!

Одговор је: Прво смо југословенством потиснули српство, потом смо због својих сирових социјално-интернационалистичких заноса уништили горњи друштвени слој. Таквим понашањем постали смо „сирак тужни без игђе икога“, без савезника. Отвориле су се бреше и у наше тело и у наше биће, кроз које су лако продирали ватикански прозелитизам на terra missionisи германски Drang nach Osten.
Потом су преко стаљинске Коминтерне, односно њене секције КПЈ, наше друштвено-политичке позорнице преплавили лумпер пролетери и лумпер сељаци, што је зауставило природно-историјски развитак, деградирало његове тековине, те отворило врата и нашим конвертитима и разним туђинима да створе нове синтетичке творевине на рачун етнојезички комплементарне српске матице. Умножили су се СРБОФОБИ ношени фројдовским убилачким синдромом нарцизма малих растојања. И Јасеновац, и Јадовно, и бројне крашке јаме, били су полигони њихових конвертитских огледања.
Код Срба римокатолика, тзв. Хрвата, предводник њихов био је „Бог Марс“, у име којег је зборио и творио Павелићев викар Алојз Степинац, док је врховни командант овога био „Хитлеров папа“ Пија XII, који је Свевишњег сатански употребљавао. Око 12.500 католичких фратара поздравило је стварање НДХ-а, док је неколико хиљада њих и лично учествовало у покољима над Србима.
Православни Бог није био ,,дорастао“ оваквим сатанским „боговима“, утолико пре што су ови ђаволови шегрти после руске октобарске револуције добили идеологију широке социјалне мобилности, која је обичан „пук“ преко ноћи награђивала великим положајима, чак и новим нацијама, а њих су они користили као врло уносно занимање.
Очитовало се својеврсно насиље над историјом, ретроградног карактера, насиље које је показивало да се иза налази Света столица. Ђукановићево признање албанског Косова и његово пријатељство са Тачијем, као и обојице са Загребом, говори да је на делу познати ватикански пројекат стварања велике католичке Хрватске са Црном Гором и Албанијом. Вероватно се и од Мила и од Хашима очекује да крену Руговиним католичким путем.
Јосип Броз Тито је помоћу оваквих анационалних типова Србима наметнуо разне социјалне симетрије, да би и помоћу њих, и то на самом крају рата своје Хрвате превео некажњено на страну победника (не урачунавам ту далматинске Србе римокатолике). Броз је Немце ослободио од плаћања хиљада милијарди долара ратних репарација, јер их је требало платити Србима, што су му ови узвратили почетком 90-тих наметањем независне Хрватске, у многоме на српски рачун. Италијанске ратне репарације, плаћене у територијама у Далмацији, Тито је уступио Хрватској, убици а не српској жртви. Република Србија обавезна је да покрене и то питање, и то у директним разговорима са Италијом.

Обманути свет није знао за титовске обмане, па је на крају Павелић био изједначен, прво са Љотићем, затим са српским добротвором генералом Недићем, па са предводником српског покрета отпора југословенске оријентације, ђенералом Михаиловићем. А хрватске геноцидне убице су постали ,,ослободиоци“. Да Титов вођа и учитељ Стаљин не би открио ове велике преваре, Црвена армија је после ослобођења Београда била упућена према Мађарској, иако је за њу био краћи пут према северу, изнад Саве на Загреб. Разлог за то је јасан: Постојала је опасност да би Руси на овом путу могли открити хрватске фабрике смрти, нарочито јасеновачку, које су још радиле пуном паром, и да би били сучељени са десетинама хиљада хрватских хитлероваца. Ови су се против Руса већ били „јуначки“ доказали код Стаљинграда.
Са овим у вези руској браћи желим да ставим на знање нешто што они још не знају: да многи Срби мисле да крајем 1944. Београд није био ослобођен, него да је тада сломљена кичма народној Србији и српству. То је и сам Тито признао када је својим следбеницима поручио да на Србију гледају као на последње упориште окупатора.
О великој антисрпској завери посебно говори факат да је Јасеновац сво време рата радио без сметњи са Титове стране, можда и уз неки споразум, о чему говоре чињенице да се Броз више пута састајао са врхом НДХ-а и са Ватиканом. Мени је мој Зећанин генерал В.Терзић, заменик начелника Генералштаба, причао да су крајем 1942. били „изгубили“ врховног команданта, да би га пронашли у једној католичкој цркви, близу Бихаћа, иза олтара, како разговара са неким фратрима. Веровати је да су то били изасланици Павелићевог велепосланика код папе Рушиновића. Проф. Смиља Аврамов открила је да се Тито после бекства из Дрвара маја 1944. у Риму састао са папом. А ја томе додајем и то да су у Лондону и раније били инсталирани људи који су били задужени да уз помоћ Ватикана остваре превођење Хрвата на победничку страну.
Најуспешнија је била „трећа линија хрватске политике“, она која је манипулисала са неруском Совјетијом. Преко ње Стаљинов „Валтер“ Србима је наметнуо национални концепт који је темељно разбијао њихове земље.
Данас се „случај Јасеновац“ покреће у пакету са „случајем Сребреница“, с намером да се потисну претходни геноциди над Србима, те да се Србима припише геноцид. Циљ је и да се муслимани, ратно „цвијеће“ хрватског народа, поново употребе ради освајања „босанског трбуха“, да би постали „етничко тесто“, односно да би поново били пребачени на путеве покатоличења. То што у нашој Народној скупштини усвојена Резолуција о Сребреници још није повучена, говори да су Срби још полуокупирани.

Да закључим: Предлажем да Народна скупштина Републике Србије, као и народна представништва Републике Српске и Црне Горе, донесу следеће одлуке:
Прво, да затражи стварање Међународне комисије која би утврдила приближно тачан број јасеновачких жртава, али и оних страдалих на другим стратиштима и безданим јамама. Садашње процене броја страдалих крећу се између 700.000 и милион и по.
Друго, да српска народна представништва затраже да све владе света ураде за Србе оно што су урадиле за Јермене: да натерају Хрватску да призна да је убила приближно исти број Срба, Рома и Јевреја, као и Османлије Јермена.
Треће, да од Владе САД затражи да напокон оствари наум свог председника Рузвелта да се Хрвати као геноцидан народ ставе под старатељство ОУН, јер оно што данас раде са Србима РСК потврђује да не заслужују опроштај. У образложењу овог предлога треба навести да, уколико се Загреб оглуши постоје две могућности опасне за мир у свету: Једна је да, Хрвати охрабрени пријемом у ЕУ и НАТО, крену у освајање „босанског трбуха“; друга могућност може да дође из крајишко-српских редова: да они ову бананолику државу диверзијама испресецају и потпуно неутралишу. Ако Хрватска не промени своју политику, Србија је упућена да све односе са њом сведе на обичне конзуларне односе, на међуљудске комуникације , јер се ради о истом народу.
Србе не треба да иритирају честе дивљачке провокације са хрватске стране, јер је њихов циљ да се наши народи што више удаље, па није случајно ни то што се Загреб плаши порука које долазе преко „Пинкових“ фолклорних манифестација, јер оне потврђују ту истородност народа. Ово хрватско бежање од изворишта данас је немогуће због интернет комуникација.
Четврто, Народна скупштина Србије позвана је да напокон реши и Кумановско питање. Зна се, да је Тито ову област, овај центар српског херојског слободарства у борби против Османлија, привремено даровао Македонцима; да би ојачао позиције Лазара Колишевског. Пошто се показало да је то урађено да би ту били насељени Шиптари, Србија је упућена да затражи да се Титов дар анулира, и да јој се овај крај врати, али без узурпатора.
Пето, Народна скупштина Србије треба да поништи целокупно Титово законодавство којим је отуђивао Косово и Метохију, пре свега, Закон о забрани повратка Срба, али и да од Савета безбедности ОУН затражи да се откаже послушност Шиптарима који су овде насељени у доба Муслолинијеве, Хитлерове, Титове и НАТО окупације.
Шесто,  пошто се рађа нови свет као антитеза претходним насиљима, кололнијалним и империјалистичким, свет којег данас персонификује Владимир Владимирович Путин, и Срби и сви стари народи упућени су да затраже да им се поврате бар древни споменици самобитности: Срби чезну за три своје престонице – Скадром, Скопљем и Призреном; Грци и сви православни народи за цариградском Светом Софијом; Јермени за својим Араратом – да би бацили поглед на крваве развалине своје некада велике постојбине; храбри Курди чезну за заједничким домом.

Верујем да ни интегралистички ни глоблаистички пројекти не могу без овога донети стабилан мир међу народима. И питам се, шта то нас Србе нагони да упорно тражимо заједништво са онима који су нам све одузели. Истицањем економских разлога као најбитнијих показујемо да нисмо више историјски народ. Крајње је време да се уразумимо да не би поново упали између две столице.

Веселин Ђуретић, историчар

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

ЦАРИЦА МАРА

.

- Поштујем сваку одлуку свога оца и мајке – рекла је мирно Mapa – и спремна сам да је извршим.
- Нека си благословена, кћери моја! – рекао је деспот Ђурађ, потрешен. – Ти си ми најмилије дете, a баш тебе морам жртвовати за спас династије и Србије. Мада ћеш бити царица моћнога Царства Исламског, срце ће ми стално пуцати од бола што ћеш живети c неверником. Али те неће мимоићи слава мученице за веру православну, јер султан Мурат не тражи да пређеш у ислам.

Тако је ово саветовање завршено одлуком која је у сва срца уливала наду да ће се у Србији одржати какав-такав мир, али и тугу због жртве која се том миру приноси.

Султан Мурат II  је у Србији под деспотом Ђурђем Бранковићем гледао најтежу препреку својим освајачким плановима на Балкану и у средњој Европи. Иако је Ђурађ, дошавши на престо Деспотовине, признао вазалство и уредно плаћао данак, код обеју страна јавило се н-поверење. Мурат је био добро обавештен o свему штo je деспот предузимао да се осамостали. Знао је и да Ђурађ није у добрим односима са царем Жигмундом, који се био докопао угарске круне и насто-јао да дође у посед Србије, и да му од Уrapa прети опасност још откако су отели Београд и од њега створили своје упориште на Балкану. Затоје у деспотовој спремности да c њим склопи трајан мир, нудећи му за жену своју кћер мезимицу, видео и његову жељу да се у тешкој ситуацији ослони на султанову снагу да би имао одрешене руке према Угарској. Али је Мурат у тој понуди видео и своје интересе. Оженити се Маром значило је добити за жену лепотицу високог рода, кћер хришћанског владара, и у томе се изједначити са дедом Бајазитом, a том женидбом стећи и право претендента на српски престо.

Тако je Mapa, обучена у раскошне хаљине, у пратњи стотине коњаника у панцирима, које је предводио кнез Гвозденовић и пажева који су носили богате дарове султану, са својом браћом Гргуром и Стефаном приспела у Једрене. Осредњег раста, млада и веома лепа, достојанственог држања, већ при првом сусрету изазвала је дивљење Мурата II. Мимо свих османских дворских обичаја, султан је изишао да је дочека на улазу у царску палату. He обзирући се на своје достојанственике и кнегињичину пратњу, при-шао joj je и помогао да сјаше c коња. Затим ју је три-пут пољубио у чело и поздравио речима:
- Добродошла, султанијо, у мој двор. Велики Алах и пророк Мухамед, c твојим пристанком, дали су ми те за жену, a тиме обдарили најлепшим створом света. Сва обећања која сам дао деспоту, оцу твоме, у погледу твога живота у мом дому, биће испуњена. При руци ће ти увек бити Таил-ефендија, да у сваком трену задовољи сваку твоју жељу. У крилу сараја које је искључиво намењено теби, у посебној одаји смештена је капела, у којој ће се, кад год зажелиш, обављати служба и верски обреди твоје цркве. Желим да се овде осећаш владарком и господарицом мога срца.
- Узвишени султане, мада нисам упућена у обичаје који владају на твоме двору, спремна сам да као жена цара над царевима испуњавам све дужности и обавезе – одговорила je Mapa пољубивши Мурату руку, изненађена, као и сви присутни, толиком његвом пажњом.
- Нека је слава свемоћном Алаху! Твоје господство султаније имаће од данас првенство у моме дому и сву пажњу мојих покорних слугу.

Затим će Mapa опростила од браће, па су је Таил–ефендија и дворкиње повели у њене одаје, a султан је отишао у престону дворану да тамо прими  Српске изасланике, које је, као и стране, увек  примао свечано, седећи на златном престолу, украшеном слоновачом, бисерима и драгим камењем -да им укаже посебну пажњу, али и покаже своју моћ и сјај. Такав је био дворски церемонијал који је завео још Бајазит I, па су се тога придржавали и његови наследници.
V присуству кнеза Витомира, обављене су све формалности око потврђивања женидбеног уговора, a затим је султан отпустио своје достојанственике и остао c њим у дужем разговору. Знајући да је кнез пријатељски расположен према Турској и да његовим речима може веровати, Мурат II се распитивао o стању у Србији и њеним односима са суседним државама, нарочито са Угарском, као и o политичким приликама на Балкану и у средњој Европи. Витомирови одговори потврђивали су оно што је султану већ било познато, али су му помогли да jao није прозре претензије Уrapa и да схвати да Ђурђев страх пред опасношћу која му прети од северног су-седа није безразложан.
Богато обдаривши Марину браћу и кнеза Гвозденовића и увећавши, до српске границе, њихову пратњу стотином спахија, отпустио их je c налогом да његовом тасту однесу поздраве и поруку да границе Деспотовине нису угрожене од Турака и да султан своју реч o миру и пријатељству неће погазити.

На султановом двору у Једрену, Mapa je првих дана осећала велику збуњеност. Сарај се много раз-ликовао од дворова хришћанских владара. Био је то читав град, опасан високим зидом, који су дању и ноћу чувале јаничарске страже, распоређене свуд унаоколо на одређеном одстојању једна од друге. Престона дворана, у којој је султан примао страна посланства и високе достојанственике свога цар-ства: везире, војсковође и бирану улему, дворана Царског дивана и све службе које су обављале по-слове са спољним светом, налазиле су се у спољаш-њем двору. Огромно двориште c вртовима, окруже-но разним зградама, где су се непрекидно мотали дворани и служинчад, и харемом c лепотицама које су чували евнуси, чинило је унутрашњи двор. V њемуje султан водио свој лични живот.

Павиљон у који је смештена Mapa – са две своје пратиље поведене из Смедерева, калуђерицом Јефимијом и старим калуђером Глигоријем, кога је деспот одредио за душебрижника својој кћери – био је, као и све просторије у сарају, раскошно опремљен. Али је у њему владала нека необична тишина, која је више уливала страх него спокојство. Служавке и евнуси који су је дворили кретали су се бешумно, појављивали се нагло као да ничу из земље, дубоко се клањали и пресамићени слушали њене заповести, a затим испуњавали дословно сваки њен захтев и жељу. Било joj je необично да слуша те пригушене гласове, једва чујне опрезне кораке људи који као да су се шуњали, да гледа лица под увек истом маском, испод које се није могло наслутити шта се крије – радост или бол, туга, очајање.

Тих првих дана и њоме су овладале туга и безнадежност. У својим раско-ним одајама осећала се као у предворју неке гробнице одакле никада више неће моћи да види свет, да пуним плућима удахне ваздух, слободно се прошета пољем и шумом. Чинило joj će да овом мраку и пустоши у њеној души нема краја, да joj je живот запечаћен злом судбином. Завидела је и робињама које обављају тешке и понижавајуће послове на томе што се слободно крећу, a она, ето, иако увијена у свилу и гримиз, окићена златом и бисерима, као да је већ мртва…

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Константинова Даровница је фалсификат

.

Лоренцо ( Лаврентије) Вала о Константиновој Даровници

Лоренцо Вала (око 1407 – 1. август 1457) био је италијански хуманиста, говорник и папин секретар. Познат је по открићу да је ,,Константинова даровница“ ФАЛСИФИКАТ.

Лоренцо Вала пориче из угледне породице у Пјаченци. Отац му је био адвокат. Године 1431. приступио је цркви у покушају да постане апостолски секретар. Како му то није успело, запутио се у Павију где је добио место професора захваљујући својој речитости. Вала се прославио издавањем два дела: De Voluptate и De Elegantiis Latinae Linguae. Међутим, Валино најпознатије дело јесте De falso credita et ementita Constantini Donatione declamatio. Писао га је између 1439. и 1440. године. У њему је изложио доказ да је Константинова даровница фалсификат. Да даровница није оригинална Вала је утврдио на основу стила латинског писма којим је писана, а који није припадао добу Константина Великог. Валино дело је завршено 1440. године, али је цензурисано од стране цркве. Објављено је тек 1517. године с почетком реформације. Постало је једно од најпопуларнијих књига међу протестантима. На енглески језик превео га је Томас Кромвел 1537. године.

Константинова Даровница је “најпознатије фалсификовање у историји, којом је цар Константин требало да се одрекне круне и царства (на Западу), да би је предао у руке папе Силвестра, као компензацију за то, што је био излечен од лепре од стране тог истог папе…
Донација је тада постала моћно оружје у духовном арсеналу средњевековног папства и темељ папске идеологије…
Прихваћена је као оригинални документ неколико векова после њеног настанка“

Лоренцо Вала је након објављивања свога најпознатијег дела наставио да се бави филолошким радом.

Доказао је и да је писмо Христа Авгару фалсификат.

Извор и назив дела :

Наслов : De falso credita et ementita Constantini donatione declamatio …

Аутор : Lorenzo Valla

Издавач : J. Marcus, 1620

Оригинал из : Универзитет у Генту

Дужина : 104 страница

Линк :

https://books.google.co.in/books?id=d2g8AAAAcAAJ&printsec=frontcover&hl=sr&source=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false

Извор:
https://www.facebook.com/photo.php?fbid=1429152920450040&set=ms.c.eJw9ysEJACAMA8CNJKlpQ%7E%3BdfTKjo9zgqmhkdUALC4gV7IPNByWR56w%7E%3BOKB7HZg1j.bps.a.1429152500450082.1073742515.100000660388697&type=3&theater

 

Category: Drevni spisi  Comments off

И Срби творци свог страдања …

 

Аутор – Слободан Јарчевић

1.

У сваком од протеклих ратова у 20.веку , Срба је побијено више од једног милиона. Уз то, Срби су губили своје историјске земаље, од Срба су се стварале несрпске нације, српски језик се означавао другим именима (македонским, хрватским, бошњачким, црногорским…), српско културно благо проглашавано је благом других народа, Срби су присиљавани да из православне вере прелазе у католичку и исламску… Ове нецивилизоване и геноцидне мере  су над Србима спроведене, а и спровођене у време разбијања Југославије од 1990. до 1999. године. Све ово је против Срба програмирано (столећима) у кабинетима државника Западне Европе и Турске. Нажалост, српски државници и српски научници никад нису били свесни да је реч о стратегији од које споменуте државе никад не одустају, те нису одговарајуће поступали, да би то убудуће спречили или, на неки начин, избегли. Тако су се почињали бранити кад је то било касно, те многи планетарни злочини геноцида против Срба обављани у великим размерама – што се тиче уморених Срба, отимања њихове земље, уништавања и присвајање српске културне баштине, итд.

            Српски државници и научници нису схватали да се ове мере против Срба припремају у току мира, те су и сами (несвесно) помагали будућим непријатељима, што се може оценити и закључком да су и сами били творци свог страдања – страдања свог народа. Скретаћемо пажњу у више саопштења о таквим поступцима српских државника и научника.

Данас ћемо то почети с поступком цара Душана Немањића, који је желео да помогне суседној српској држави – Дубровнику, не верујући да ће ти Срби (по стратегији Римокатоличке цркве) расрбљивати Србе на територији коју је Душан Немањић поклонио Дубровчанима. Није веровао ни да ће ти Срби католици Дубровника приморавати православне Србе да постану католици. А потомци тих православних Срба ће (као католици) обављати злочине геноцида у Првом светском рату (као војници Аустроугарске) и у Другом светском рату (као војници фашистичке Хрватске). Цар Душан се изврсно борио против ширења римокатоличке вере у Србији и то је било регулисано његовим закоником, где су се католици звали и богумилима и патеренима, но, с обзиром да су Дубровчани били Срби, њима је веровао и није ни претпоставио да ће они против православних мера предузети прогон и забрану православне вере. Зато је Дубровнику уступио Пељешац и друге територије око Дубровника. Тако давно, врсни српски државник, Душан Силни Немањић није очекивао дубровачки прогон Срба, поклонио им је територије и тиме, како смо навели, учествовао је у творби српсог страдања. Ево текст о томе дубровачког историчара:

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Crni magovi sa Atlantide

Zašto je potonula Atlantida i uništeni Slavni gradovi?

.
U drevna vremena Zlatnog Doba Atlantide, kraljevi i sveštenstvo Atlantide poštovali su Kult Sunca.
Jednom godišnje, a i više puta ako je bilo potrebito, sastajali su se kraljevi Slavnih gradova u Gradu Prozirnih sjena Atlantide, da bi na miran način riješili nastale nesuglasice i probleme. Prije te mirne rasprave kraljevi iz Slavnih gradova pili bi iz zlatnih pehara vodu prožetu miomirisima najrjeđih cvijetova koji su tada rasli i cvali. Taj napitak bio je nazvan ‘nektar Bogova‘ i trebalo je da označi zajedničko nadahnuće svim kraljevima koji bi nakon ispijanja ‘nektara Bogova’ utonuli u san. Ujutro bi svako od njih ispričao svoj san. Na kraju kralj iz Grada Prozirnih sjena pokušao bi donijeti zajednički zaključak s kojim bi svi ostali tada trebalo da se slože. Bio je to blagoslov Božanstva koji se dugo slivao na Atlante, baš poput reke koja je tekla iz planina prema Gradu Prozirnih sjena, obavijajući ga nekakvom mističnom koprenom.

No, razvoj materijalnog bogatstva napokon je doveo do kobne reakcije. Razvojem bogatstva rasla je i razvijala se osobnost, a s osobnošću razvijala se i oholost i žeđ za vlašću. Upravo ova oholost i žeđ za vlašću najveći je zamah dobila kod četvrte podvrste Atlanta. Bila je to rasa Helakhty (Hladne vatre – po Athumanunhu) koji su bili mješanci Belanmunga i ostalih Atlanta. Bila je to rasa blijedo-žućkaste puti. Helakthy su svoja kraljevstva razvijali na područjima kontinenta MU (Lemurija).

Uporedo s njihovim kraljevima razvijalo se i njihovo sveštenstvo, odnosno, Crni magovi koji su se počeli baviti Crnom magijom. Ta Crna magija suštinski se razlikovala od Bijele magije koju su razvili Beli magovi Belanmunga. Tako dok Bela magija djeluje u skladu s Božanskim, Crna magija doziva u pomoć niže sile i nagone.

Helakhtyski kraljevi poželjeli su gospodariti, pa su odlučili osvojiti cijeli Svijet i pokoriti sve svoje susjede. Prekršili su savez i bratski dogovor Slavnih gradova. Uveli su Žrtvu krvi i umjesto ‘nektara Bogova‘ pili su krv ubijenih životinja, najčešće bikova.

Helakhty su prekinuli božansku hijerarhiju i okrenuli je naopako. Tako su oni umjesto sa silama odozgo sklopili savez sa silama odozdo, pa je tako nastala i prva organizacija Zla na Zemlji. U toj organizaciji Zla svatko je želio uništiti onoga drugoga, svi su ratovali protiv svih, a carovale su zavist, zloća, zloba, strah i nasilje.

Crni magovi ne samo da su surađivali sa štetnim silama, već su razvijali i nove opasne sile, pa su misli Crnih magova ubrzo postale i njihovi tiranini. Grade se i niču Crni hramovi u kojima se obožavaju monstrumi, nemani i još uvijek živi pterodaktili koji proždiru ljude, a ljudi su prisiljavani da obožavaju i njeguju kult osobnosti tirannina.

Tako Čovjek postaje tiranin, muškarac traži od slabijih (žena, starci i djeca) da mu postanu robovi i da ga obožavaju. Žena Muškarcu postaje sredstvo tjelesnog užitka, pa se strahovitom brzinom razvija seksualna mahnitost. Pojavljuje se poligamija i ljudska je vrsta spremna na degeneraciju.

Bogataši u hramove stavljaju svoje likove od ORIHALKA, zlata i bazalta (slike i kipove), pa traže od siromašnih i slabijih da ih obožavaju. Čak su se pojavili i posebni sveštenici koji su sprovodili obrede obožavanja tih izopačenih kultova ličnosti.

Svemoćni proroci, egoizam, anarhija i ostala slična zla uzimaju maha cijelom Atlantidom i Atlanti su napokon prisiljeni da se podijele na dva tabora.      Oni koji su ostali vjerni staroj tradiciji okupljali su se u Slavnim gradovima oko svojih kraljeva (Slavni ili Slaveni), ali su ubrzo postali tek MANJINA, jer je velika većina prihvatila mračnu religiju Hladnih vatri.

Rat je bio neizbježan, a Atlantida postaje pozornica strašne borbe između Crne i Bele magije.

U strašnom ratu Hladne vatre zauzmu grad Prozirnih sjena, pa prvobitna kultura i civilizacija Atlanta počinje nepovratno propadati. Prokletstvo Naxyrh uzdrma napokon i savez Slavnih gradova, a Kult Krvi napokon potisne Kult Sunca.

Crna magija odnela je pobjedu nad Belom magijom, te nastanu VELIKE SEOBE NARODA.

Sve se ispremiješa i započinje katastrofa napokon, nakon strašne bitke, nazvane po Athumanunhu, ‘Bitka iza Tamne strane Mjeseca‘,  a posle nje uslijede još neke u određenim razmacima. Evo, to je po Athumanunhu uvod u potonuće Atlantide i propast Slavnih gradova.

Izvor:

http://blog.dnevnik.hr/enhu/2008/01/1623943957/athumanunhova-legenda.html

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Древно племе Меди

 

Код др Олге Луковић Пјановић се налази један тачан закључак у вези Меда који она преноси од Апендинија.

Племе Меда је првородно у Тракији, на то подсећају више њих, међу којима Ливије, који их назива Меди, Мадуатени или Мадитени, очевидно од мед. Полибије, који као и Ливије сведочи да су суседи Македоније; Птоломеј, област Меда с оне стране Дунава зове Тракија. Тако су Медо -Сармати и Медо-Сигини били исто што и Трачани, а азијска Медија је настала од трачко- медијских насеобина, које су до тамо стигле, како се то код Херодота може закључити“ (65.I.254).            Медију су Грци називали Арија и Меде Арима. Плиније и Трог Помпеј кажу да су Сармати пореклом од Меда. А Бошар каже: Сармати, Парти и Меди су били рођаци (2.I.III.XIV). Алфред Мори, позивајући се на Плинија (VI.VII) каже да су Сармати пореклом од Меда (77.ст.228), Затим исти писац каже:                “Винди (Венети) су били, као и Сармати, пореклом од Меда“ (77.ст.231). Бошар каже: Медију данас, већим делом, зову Серван (Сербан) (2 .I. IV. XXXIII). Ово “Серван“ читајте – Сербан. Медијски краљ, који је освојио Асирију, звао се Сарбак. Код Диодора са Сикеле стоји “Арбак“, без почетног слова С (110.II.459). Други грчки писци помињу овога краља као “Киаксарес“? Његов четврти наследник зове се Сарбиан, а код Диодора “Арбианес“, опет без почетног слова ‘сима’. Ова два имена медијских владара, судећи према њиховом облику, делују као лична имена, пре него титуле. У каснијим временима ми налазимо код партских и персијских царева титуле “Сарбараза“. Такву титулу је имао, чак у седмом веку н.е. цар Хозрое, “Chosroes Persarum rех Sarbaraza“ (149.I.721). Неће бити да је Диодор изоставио почетно слово ‘сима’ у овим именима, него је то учињено цензуром или нечијом грешком.

То нијe једини случај преправке српског имена, него је то стална пракса при издавању дела античких писаца. То је толико постало “нормално“ на Западу, да су те преправке чак потписивали. Приликом издања дела Диона Касиуса, (видети под бројем 175), инспектор париске Академије Е. Грос, скида почетно слово С са српског имена и уместо Сардеји, како је било код Диона, оставља Ардеји. Он ту преправку потписује и на дну странице даје следеће објашњење. Е. Gros: “Je donne le texte tel qu’il est dans Reimar, sauf Σαρδιαιων que je remplace par ‘Αρδιαιωνε comme plus haut“ (175.I.259). “Дајем текст онакав какав је код Рајмара, изузев Сардијон који сам ја заменио са Ардијон.“  У Пловдиву се, у античком времену, налазио храм бога Medyzeus-a (160.I.93). Као што му само име говори, ово божанство је било месно божанство племена Меда. У истом извору налазимо и закључак да се “Медари из унутрашњости Хелмског полуострва не могу одвојити од Меза у Подунављу“ (160.II.59). Херодот каже да су Меде сви звали Арима, ‘Αριος, то јест Аријевцима (39.VII.62). Међу овим Аријевцима на Истоку он помиње и Сигине са Дунава, по којима је римска тврђава Сингидунум добила свије име. Страбон за Сигине каже да су они на Истоку усвојили персијски начин живота (86.XI.XVI). Подунавски Сигини су отишли на Исток заједно са Медима и населили су се у земљи познатој под именом Карманија, која се помиње као Сигистан ел Керман или Сирјан. Када Херодот говори о Сигинима на Дунаву он каже да се код њих налази доста медијских обичаја.

У Медији азијској налазимо помен и српског ратничког сталежа Гета. Мајани каже: “Гатас“, ирански народ, су имали језик тако близак ведском да онај ко је разумео један од њих разумео је и други“ (12.ст.241). Код Диодора имамо податак да је царица Семирама логоровала са војском на планини Багистан, што је савремени Бехистан. Он каже да се планина тако звала зато што је била посвећена Богу (Бог – стан). Био је и један град са именом Багистана, југоисточно од Екбатана. Иако је Екбатан био главни град Медије, најславнији град био је Низа, по коме су били надалеко чувени медијски коњи у целој Азији. Име града Низа је промењено у Рага (на српском се тако зове стари коњ), па затим Селеук I даје овоме граду име Европо, по истоименом родном граду крај Вардара, а то је савремени Техеран. Млађи брат првог краља Македоније, Пердике I Карановића, по имену Европ, владао је око 700. г. п.н.е. на Средњем Повардарју. Његова кнежевина се звала Европа. По овој кнежевини континент Европа је добио своје име.

Де Бунсен сматра да су Меди и Хиксоси исти народ. Берозова изјава да су Меди освојили Бабилонију не може се доводити у сумњу. Из Месопотамије Меди су отишли у Египат (30.ст.48). Стара Медија је обухватала следеће покрајине, према савременим називима: Ширван, Азербејџан, Гилан, Масандеран и Ирак Ађеми, Персијски цар Дарије је био од Меда (6). У савременом Ирану постоје градови са именима, Сараб и Сабзавар. Медијска и Персијска имена, која су до нас стигла преко Грка, су сва преличена, као на пример, име Ратабан које Грци пишу као “Артабанос“.

Халдејски историчар Бероз, из трећег века п.н.е, писао је да је династија која je владала у Еламу, пре 2000. г. п.н.е. била “медијска“ (12.ст.45). Елам је један од Семових синова у Изороду. У Старом завету Еламом се зове предео западно од реке Тигра, на његовом доњем току. Сумери су овај предео називали Халтам, а Грци Елимаис. Ова покрајина није увек имала исто пространство, али углавном се односи на доње Међуречје и на Сузијану. Када се говори о Еламу, у време о коме пише Бероз, то се односи и на Вардунију. Берозова медијска династија је Нинова династија. Медијско племе било је главно аријевско племе које је отишло из Европе у Азију. Зато Беда говори о народу Јафетову да се он простирао од Медије до Гибралтара.

.

.

У Старом завету “Мадај“, то јест Меди, су приказани као један од синова Јафетових који се појављује далеко од Европе, у Азији. О њима доста говори Стари Завет а такође и асирски записи, пошто су они били главно аријевско племе у Азији. У једном оштећеном запису из времена Хамурабија, почетак 18. века п.н.е. говори се о неким народима у Северној Вардунији и помињу се “Манда“, то јест Меди (12.ст.47). Неброд се доводи у везу са Медима који су освојили Бабилон, о чему пише Бероз (30.ст.47). “Манда“ се помиње и у записима из времена цара Саргона I, сина Ниновог, (12.ст.48) и у свим каснијим временима. Многи научници су се бавили Медима и Мајани каже: “Билабел подразумева под овим Манда, Несите. (Несити су једно српско племе из Мале Азије, наша примедба.) Форер их види у владајућој касти Митана, а кимерски Теушпа се назива ‘ратник Манда’ од стране асирског цара Асархадона. Дигдамес је за Асирце ‘краљ хорда Манда’, а за Грке он је Кимер. Олбрајт (Albright) претпоставља Тидеала, краља Гоима, (Изород 14.) Јарахабију ‘вођи Манда’.

Тако ови Мада или Манда су једно индо-аријевско месиво из којег узастопно избијају Несити, Митани, Кимери, Меди и, бар делимично, Скити; исто тако група кентум (Хитити) и она сатум (Митани)“ (12.ст.237).

Медима се називају не само Аријевци из Медије и Аријане, који се појављују и у Месопотамији, него и разна племена из Мале Азије, укључујући и Кимере, који су били у Малој Азији и изнад Црног 36 мора и одатле отишли на запад све до Британије. Очито је да се овде ради о нама већ добро познатој појави, а то је да су народи са Блиског истока, који су добро познавали Меде, поистовећавали са њима и друга истородна племена, припаднике истога народа. Тако су и Римљани називали Илирима сва српска племена на Балканском полуострву. Ово ни мало не умањује значај Меда, него само доказује да су они имали својих сународника на врло широком простору.

.

.

Географски распоред Меда из Старог завета, не оних у Азији, него места њиховог порекла у Европи, међу Јафетовим синовима, задавао је доста тешкоћа свим заветословцима. Па ипак, то није било тако тешко решити. Да се поново осврнемо на Александра Великог и на онај његов славни говор пред војском у Индији. Износећи шта је све до тада постигао, Александар каже: “Orsus a Масеdonia, imperium Graeciae teneo, Thraciam et Illyrios subegi, Triballis Maedisque imperito…“ (7.lib.IX.cap.VI). “Почевши са Македонијом, држим власт над Грчком, покорио сам Тракију и Илирију, Трибалима и Медима заповедам…“ То значи да су Меди суседи или близу Трибала и у сваком случају унутар Александрове царевине која се у Европи простирала до Дунава на северу и до реке Босне на западу. Меде треба тражити на томе простору.

Човек који је најближе пришао решењу питања порекла Меда био је учени Енглез из шеснаестог века, Џозеф Меде. Као да је због свога презимена био предодређен да реши то питање! Пошто је добро размотрио размештај Јафетових народа у Европи, дошао је до закључка да за европске Меде није преостало друго место до Македонија. Меде је уочио да се једна покрајина у Македонији  звала Ематиа, Aemathia, на грчком и латинском језику. Грчки писци кажу да је то било раније име земље која је касније названа Македонијом. Меде каже да су Грци додали префикс АЕ, и слово Д претворили у ТХ, те да је право име ове земље било Мадиа или Медиа. Меде каже: “If anу man question how AE come in, I coud ask him likewise how EU come into Euphrates, wich the Hebrews and those of Mesopotamia call Perath; or how AE into Aegyptus, which temselves and their neighbours the Arabians call Cuphti; od how AE into Aethiopia which some think to be so called of Theops or Theophi, … it is no unusual thing in the changing of a name out of one language into another to prefix a Vowel or Diphthong … Aemathia = the land of Madai“ (35.ст.281). “Ако ико пита како је АЕ дошло ту, ја могу да питам њега исто тако како је ЕУ дошло у Еуфрат, који Јевреји и они из Месопотамије зову Перат; или како је АЕ дошло у Аегиптус, који они сами зову и њихови суседи Арапи – Кофти: или како је дошло АЕ у Аетиопиа за коју неки мисле да се тако зове по Теопсу или Теофи … није необична ствар да у промени имена из једног језика у други дода се један самогласник или дифтонг …Аематиа = земља Мадај.“ На истом месту Меде још каже: Аристотел помиње неку земљу Медику, χωρα Μηδικη, до Пеоније, а код Римљана постојала је “префектура Медика“. Изократ помиње неког Меда, краља ових предела. Грци зову европске Меде “Мадаји“, а оне у Азији “Меди“ (33.ст.281). Едуард Велс, позивајући се на свог великог претходника Медеа, каже: “Има једно племе у Македонији које се зове Меди или Моеди“ (31.ст.71). Ако се узима у обзир Македонија Филипа Великог и Александра Великог, која је имала границу на Дунаву и обухватала Срем, онда су Моеди односно Моеси стварно једно племе у Македонији. У време Римљана постојала је Горња и Доња Моесиа и то име се задржало и код средњевековних Срба. Горња “Моезија“ или Мезија је Моравска Србија, а доња Мезија је земља између венца Старе планине и Дунава, савремена северна Бутарска. Стари писци су почињали Мезију од северне границе Македоније, а то је од Радовиша и Берова па до Дунава. На сред те Медије налази се предео Серди, са главним градом Сердиком, то је савремена Софија. Серди и Сердика нису друго до Серби и Сербица.

Постојала је и једна покрајина Месија или Медија у Малој Азији, коју Грци називају “Мисиа“ или “Мизиа“. Азијска Мезија је обухватала северозападни део Мале Азије, тамо где је касније била  Фригија и Лидија. У римском времену сматрали су Пергам за стони град Мезије. Када се ово има у виду, постаје сасвим јасно зашто се Кимери из Мале Азије називају у асирским записима – Медима. А исто тако постаје јасно зашто се Меди у Старом завету убрајају у европске народе. Исто тако нам сада постаје јасна изјава Александра Великог када каже: “Заповедам Трибалима и Медима“.

Сада можемо да извучемо закључак: Меди су Срби, заправо једно велико српско племе, које је чинило главнину Нинове војске приликом освајања Азије. Зато смо већ на почетку рекли да је Бак, односно Нино, кренуо на поход на исток из Србије, а не из Грчке, како би се то могло разумети из Ариановог писања. Сходно томе, Бак се враћао победоносно из Индије у Србију, одакле је и пошао. Пошто је Македонија створена као држава крајем деветог века п.н.е и пошто се и она, као што смо видели, Македонија раније звала Медија, ми не можемо рећи да је Нино пошао из Македоније која није још постојала. Сада нам постаје јасно откуда обичаји код Срба да сваке треће године прослављају Баков тријумфални повратак из Индије. Отуда Александар Велики тако тачно познаје Баков поход. Јасно је зашто се Грци томе противе и настоје да све то доведу у сумњу.

Извор:

http://www.zapadnisrbi.com/images/PDF/Jovan-Dereti-Anticka-Srbija.pdf

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Стари србски град Келн …

 .

Владајућа наука је већ безброј пута поновила и причу о градњи Келнског ДомаКада је у 13. веку довршена изградња цркве св. Куниберта, 15. 8. 1248 г. започета је изградња Дома. Али, никада нисмо поверовали да је Cöle (утврда) Келна у „средњем веку“ могла да има толико монументалних цркава, нити да је св. Гереон, чија је доња градња из Константиновог „времена“ могао да потиче из 4. века, јер се у Келну не налази ниједна зграда старија од 350 година!

Веома често научници раде независно једни од других на истој ствари, па у нашем случају имамо пример истог закључка код Фистера, потпуно супротан шарлатанским причама Скалигера, Патоа или Калвина: У Келну, тачно у дан знају када су почели изградњу споменика: 15 августа 1248, а Дом је наводно завршен око 1560 године. Датум 1248 је апсурдан, али и 1560 година је прерана за почетак изградње! Изградња Дома у Келну је започета сигурно тек у последњој четвртини 17 века. А оно што данас видимо, највећим је делом градња 19 и 20 века (Фистер, Матрица старе историје). Његов закључак је веома прецизан: Само подградња грађевине и део хора указује на стара времена, остало спада у 19. век!

За Келнски Универзитет се такође тврди, да је веома стар, чак и са катедрама за стару историју, филологију и археологију, историју уметности. У историји града Келна стоји, да је у 15. веку овај универзитет био важан и далеко изван границе, до Шкотске и Скандинавије. Али, у 15. веку нисмо имали Шкотску! Ова земља се у старини звала Северна Хумбриа или Симбриа (Србија)! Док је у оно време у Скандинавији живео дивљи народ Свени, Сверинги, србски поклоници бога Сварога, који и данас себе називају Свени а не Швеђани! Келн нема ниједну грађевину из оног времена, а осим тога у 15. веку нисмо имали немачки народ нити немачки језик! Средња Европа између Алпа и Балтика је још до 13, 14. века била само дивљина, па самим тим није било ни културе нити трговачких путева. Тек касније је настао први трговачки пут средње Европе, који је приликом састављања историје добио име „Лимес“.

Наша историја говори о „старим Грцима“ и “грчком“ сликарству на вазама, „старим Римљанима“, „Цезару и Клеопатри“, „старим Германима“, чак се зна и за „Римско царство немачке нације“, за Cöle, Colonia Agripina или Убијце! Али, све су то измислили Скалигер, Петавије и Калвин који нису живели око 1500 године већ око 200 година касније! Исто тврди Кр.Фистер (Матрица старе историје, 48,9). Недавно је град Келн поред катедрале подигао зграду која је добила звучно име: “Римско германски музеј“ града Келна. Јели то провокација? Сад имамо катедралу која није изграђена између „1248 и 1560 године“, већ су је изградили скорашњи пруски краљеви и „Римско-германски музеј“ у којем је све погрешно датирано и погрешно дефинисано. Јер, Римљане имамо тек недавно од 15. века као становнике града Рима, а Германе никад нисмо ни имали као Немце већ Суребе, односно Србе! Дакле, Римско-германски музеј мора да добије неко друго име.

Сада, од историје уметности овога града прелазимо на историју народа.

Стара историја Келна започиње са измишљеним народима на Рајни, јер град Келн се налази на овој реци. Прво владајуће учење заступају Јакоб и Елза Грим, Цезар, Тацит… На горњој Рајни су у време Германије прве становали Раси, који су прешли Рајну, и нису били Инскаевони већ Суеви. На горњој Рајни никад није била „Германија прва“ већ Расиа (Србија) коју неки зову Сабадиа, Сападиа што такође значи Србија. Народ у овој Србији се није звао „Раси“ већ Рашани (Rassna) или Срби! После проналаска латинског језика који никад није био народни језик, већ језик шарлатаназа међусобну комуникацију и послове (Ф.Ј.Е. Милер), Расија је добила име „Ретија“ а народ име Расна, Рашани (Раци, Рети).

За народ Искавеони историја не зна, већ само митологија, а Суеви су Срби, јер, главно племе Германа су били Суреби (Раси) којима је скинуто слово „р“, па су постали Суеби, Суеви и Свеви о чему сведоче латинске карте пре нове ере. Плиније назива Расе именом Черуски, а од Искаевона помиње само Сугамбере или Симбре (Кимбре) у Историји природе IV, 28. Владајућа наука каже, да се првобитно име Сугамбери односило на писце четвртог века, а од Сугамбера је потекла краљевска лоза. Али, писце из четвртог века нисмо имали, јер, нема списа ни после 11. века. (В. Топер). Само, што је званична хронологија погрешна, па нигде нећете наћи штампане или рукописне текстове који су знатно старији од трећег века (Фистер, Матрица старе историје, 218).

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

АТЛАНТИДА ( ЦАРСТВО СЕНКИ )

АТЛАНТИДА (ЦАРСТВО СЕНКИ)

.

Пространо острво, или можда чак континент, које одједном израња из зеленог мора, из џиновског светског океана с оне стране Хераклових стубова, како би, исто тако неочекивано, опет у њему потонуло. То се десило у неко неодређено, далеко време; његова пропаст, према Платону, пада у годину 9.600 пре Христа.

Та је пропаст била последица гнева богова, самог Зевса у ствари. Нестаће у ватри, у небеском огњу који ће се сручити на острво, потом ће се таласи склопити над једним у суштини већ посусталим, окамењеним светом. Катастрофа ће се одвити током само „једног јединог дана и једне једине ноћи“ (Платон, на основу египатских предања). Али ће море на том месту, по тврдњама помораца, миленијумима потом остати непловно: један Платонов савременик говори о „дванаест дана пловидбе иза Хераклових стубова“ (Гибралтарског теснаца), коју отежавају пешчани спрудови, муљ, морска трава и пловућац (последица вулканских ерупција), што подсећа на неку врсту проширеног, џиновског Саргашког мора.

Један картагински морепловац (Химилко), морској трави која „подсећа на грмље“, додаје и „морске немани које се стално крећу тамо-амо“ те „дивље звери (што) пливају међу успореним бродовима који као да гамижу“, морем без дашка ветра. Сећање на острво, међутим, живеће дуже: хиљадама и хиљадама година, у мрачним и магловитим легендама безбројних народа о Земљи мртвих или Зеленој земљи, која почива негде на Западу, у безмерном Океану (отуда и име Гренланду, „Зеленој земљи“). Али, то су забрањени светови мртвих. Пловидба иза Хераклових стубова остаће још задуго забрањена, не само из разлога феничанског монопола над мореузом. Једна енглеска мапа, из 1500., приказује Атлантиду спојену са Лабрадором и Гренландом, као да још увек постоји.

Патуљци и дивови

Њени становници, према Рене Генону, дошли су са Севера у сам освит људске историје, из земље која је исто тако напречац нестала у космичкој катаклизми, али овог пута у катаклизми изазваној залеђивањем.

Овде, на том рајском острву-континенту, избеглице из Хипербореје, истински људи-богови, створили су нову људску расу – кромањонца, са својим савршеним особинама, расу која је познавала поморство, земљорадњу, магију и вештину обраде метала. Тим вештинама научио их је сам титан Атлас, за кога старо предање тврди да је носио свет на својим плећима. Диодор Сицилијански каже да је то само митски израз за чињеницу да је Атлас био познавалац астрономије и да је изумео сферу.

Управо по титану Атласу добила је име цивилизација која је, према Платону, неговала обичај жртвовања бикова, (који је у Алантиди култна животиња), а према другим ауторима, и ритуалном једењу свежег биковског меса и испијању његове крви – обичај који ће се веома дуго задржати на Медитерану, и то понајвише у његовом западном делу. Корида је остатак древног ритуала свете игре с биковима, а тај исти култ се, како сведочи археологија, дуго одржавао и на Криту. Траг о томе дошао је до нас у виду мутне легенде о Минотауру коме су жртвоване девојке и младићи у лавиринту у коме је, тобоже, био заточен. Данас Атласово име носи Океан и једна планина у Африци.

Атлантиђани су познавали метал – тајанствени ОРИХАЛК, астрономију и навигацију, те вештину грађења бродова и писмо. Ако је веровати Платону и његовом египатском извору, њихова војна сила, у тако давно доба, није имала достојног такмаца у свету. Отуда колоније расејане широм Старог али и Новог света – Америке. Та се колонизација генерално одвијала у смеру северозапад-југоисток, широм земљине кугле, од северозападног Атлантика све до Пацифика, остављајући за собом бројне трагове, а један од најупечатљивијих је онај у виду имена афричких Мавара, библијских Аморејаца, пацифичких Маора… – свих у истом значењу, „народа који је пристигао са Запада“. Археологија ће овом миту дати неочекивану потрвду, у виду тзв. загонетке КРОМАЊОНЦА. Кромањонац се појављује одједном и без прелазних облика. Појављује се на северозападу Европе, потискујући неандерталца, патуљка високог нешто преко једног метра, најпре у планинске забити, које су, тада као и касније, прибежиште свих архаичних раса.
.

Атлантида и Амазонке

.

Други поклоници атлантских митова додали су овој причи, самој по себи фасцинантној, нове и ништа мање чудесне детаље. Диодор Сицилијански, у трећој књизи своје Историјске библиотеке, у којој описује географију источно-алтантског региона, износи сложену повест ратова које су АМАЗОНКЕ, а потом још један народ „жена-ратница“, ГОРГОНЕ, водиле са атлантским колонистима у северозападној Африци.Пошто су освојиле све градове на острву Хесперији, Амазонке су потукле суседне Либијце и сва околна номадска племена и основале велики град Херсон. Одатле су напале становнике далеке Атлантиде, најцивилизованији народ западно од Нила.

Кад је Амазонска краљица Мирина заузела и разорила Керну, један од најзначајнијих градова Атлантиде, остали градови су се предали без борбе.

Амазонска краљица је према пораженим становницима Атлантиде поступила врло часно; склопила је с њима пријатељство, а да би им надокнадила губитак Керне, на месту разореног града подигла је нови град — Мирину, који је населила заробљеницима и свима онима који су желели ту да живе.

Отада су становници Атлантиде дуго времена указивали Амазонкама божанске почасти.

Извор:
Диодор са Сицилије: III, 52—3;
Диодор са Сицилије: III, 54;
Диодор са Сицилије: III, 55.

Историја која обилује невероватним детаљима и чудесним преокретима. Велики грчки географ Страбон (54. год. пре Христа), као и Помпоније Мела (80. год. пре Христа), поклањајући веру Платону, о Атлантиди пишу као о посве реалној земљи.

Владимир Шчербаков, у својој књизи Атланти, говори о раси људи-џинова – у ствари, истинских људи-богова – раси која је „располагала техником, летелицама различите конструкције, које су летеле на висини од неколико километара. Њихова наука наводно била је блиска уметности и личила је на магију(…) Имали су ракете, млазњаке и железничке пруге, епизодне намене, најчешће у циљу разноде. Није било рачунарске технологије али сваки од Атланта могао је успешно (због неупоредиво већих мисаоних моћи од данашњег човека али и због дужине живота, која се бројала у стотинама година – прим. Б. Н.) да се мери с компјутером у компликованим прорачунима. Уместо компјутерских, постојале су живе игре(…) Постојали су и индустријски центри са подземним фабрикама и научно-истраживачким комплексима“, те летећи и подводни градови, заштићени провидним куполама.

И даље каже: „Изузетно високи – до 3 метра, Атланти су могли да утичу на сав живи свет (…) Працивилизација је постојала. Али постојали су и ратови, и то магијски, јер другачије ни не можемо да их назовемо услед својих скучених видика.“ А ти су ратови, у коначном, довели до уништења технократске острвске цивилизације која је своје колоније расејала широм света, до катаклизме која је погодила не само њу већ и целу земљу и сво ондашпње човечанство, доводећи до геолошких, климатских и других промена, па и до истребљења појединих људских раса и многих животињских врста (мамути).

Треба имати у виду да се ова шема одвише добро уклапа у древне легенде и бајке: о патуљцима који настањују пећине и живе у утроби земље; о људима дивовима, који живе на острвима или пристижу са њих (кромањонац је имао просечну висину од преко два метра); о борбама Богова са Титанима који сви одреда потичу са Запада (као што се и предање о ЗМАЈЕВИМА савршено уклапа у још једну мистерију прошлости Земље, а то су ишчезли џиновски гуштери из доба јуре).

.Aтлантиђани и змајеви

.

Летећи градови и огњене стреле?

Нису ли управо атлантиђански они ратови који су се водили уз помоћ фантастичних оружја, описани у прастаром индијском спеву Махабхарата? У трећој књизи древног епа помиње се, на пример, и „летећи град“, Сабха: „Дошао је (Салва) у Двараку са својим летећим градом званим Сабха и напао без милости младе краљевиће Вршнија(…) Потом је одлетео у небо са Саубхом.“ Једно од оружја које се користе у борби назива се оружје мудрости, Прађнастра. Битка коју богови воде између себе одвија се потом у ваздуху, изнад мора које кључа, а укључује и оружја „која продиру у све“, те громове и огњене стреле, које коначно разарају летећи град који се, потом, сурвава у море. Вимана су летелице које се описују у спеву Рамајана. Неке од њих, тзв. Јалајан, биле су способне да се крећу кроз ваздух и кроз воду, друге, опет, зване Тричакра-рама, беху „возила са три точка намењена искључиво за дејства из ваздуха“.Тешко је, или немогуће, одредити време и место на коме се ове битке епске снаге воде. Али готово је извесно да оне нису производ пуке уобразиље и да чувају сећање на нешто значајно и прадавно, нешто што сасвим надилази нашу моћ поимања.Према Шчербакову (али и неким другим ауторима), трагови працивилизације Атланта расејани су по читавој земаљској кугли – од Атлантика и Америке до Хималаја и Пацифика – и то у виду гробница дуговечних људи-џинова, те археолошких трагова и остатака високотехнолошке цивилизације која надмашује све потом виђено у историји. Једна од тих некропола је и она пронађена у близини реке Харганаик-Гол, у унутрашњој Монголији, четрдесетих година XX века, коју је предводио И. А. Јефремов. Испод камене плоче овде су ископани остаци џина чија је висина износила око два и по метра.Тибетански лама Лобсанг П. Рампа (који је на Тибету досегао највећи степен духовног посвећења), веома детаљно описује оно што је назвао кључним догађајем свог живота: он је посетио једну пећину у Тибету, где је, међу осталим, видео летеће направе и холограмске пројекције, те најзад очувана људска тела унутар саркофага од црног камена, од којих је највеће припадало мушкарцу висине од невероватних пет метара.Слична места, тврди лама Лобсанг, могуће је наћи широм света. Али, најчудесније од свега јесте што је лами посета овом тајном месту омогућила доживљај реалности од пре много хиљада година: „Сфера је приказала свет из далеке прошлости(…) Земљом су ходали другачији људи(…) Скоро приљубљене уз земљу, летеле су тајанствене машине (…) које су, уосталом, могле да се вину неколико миља увис“. Потом следи опис уништења, које читаву Земљу прекрива пепелом и гримизноцрвеним облацима. Али су скровита места попут овог остала да сведоче о постојању „древне цивилизације морског типа из доба Атлантиде“ и о њеним супериорним достигнућима.

.

Земљотрес који је означио смак света

1869. године у градићу Левардену у северној Холандији откривени су остаци ДРЕВНЕ КЊИГЕ која је пружила закаснелу и неочекивану потврду Платону и класичним географима који су прихватали постојање Атлантиде. Књига је, према породици која ју је поседовала, добила име ,,Ура Линда Бук“. Она садржи веома исцрпну историју Фригијаца, изузетно старог народа који је данас углавном германизован. У њој се, међу осталим, говори о потопљеној земљи Атлан (подваријанта имена је Алдланд), а сама књига је, према њеним ауторима, први пут записана 3.449 година по уништењу земље Атлан (примерак који се чува у леварденској библиотеци је, разуме се, само позни препис, и то из године 1256. после Христа).Катастрофа која ју је задесила овде је описана следећим речима:„Читаво лето Сунце се скривало иза облака као да више није хтело да види земљу. А на Земљи је завладала вечита тишина и влажна тешка магла висила је изнад домова и поља као поквашено једро. Ваздух је био тежак и мучан; људи су заборавили на радост и весеље. Тада се разлегао земљотрес који као да је најављивао смак света. Планине су бљувале ватру каткад нестајући, пропадајући у недра, каткад се издижући још више.

Алдланд, коју морепловци називају Атлан, потонула је, над планинама се издигоше побеснели таласи, а оне, који су се спасли ватре, прогутао је морски бездан. Тло је горело не само у земљи Финда већ и у Твискланду. Шуме су пламтеле, и сву земљу је прекривао пепео кад би ветрови дунули из тог правца. Реке су промениле свој ток и у њиховим ушћима настала су нова острва од песка и наплавина. Све је то трајало три године, затим је завладао мир, и поново су се појавиле шуме…“

Наслеђе Атлантиде

Можда су светлокоси Гуанчи, староседеоци које су шпански освајачи затекли на Азорским острвима (и сасвим истребили негде око 1500. године), последњи потомци злосрећних Атлантиђана?

Шпански редовници забележили су митове овог прастарог народа који је за себе веровао да га је сам Бог заборавио оставивши га да живи на овом забаченом острву.

Можда су то (и) Баски, за које Ото Мук у својој књизи о Атлантиди тврди да их извесне језичке сродности и неки обичаји повезују са појединим индијанским племенима са супротне стране океана?

Цивилизације Астека и Маја, баш као и Египта и старе Картагине, носе одређене црте које их веома лако и природно доводе у везу. Тзв. киклопске грађевине, разбацане широм Старог и Новог света, могле би бити остаци грађевинске вештине Атлантиђана.

Можда су Азорска острва заиста последњи земни остатак овог ишчезлог континента, они врхови снегом покривених атлантидских планина, које тако сликовито описује Платон?

…Кромањонац се појављује у Европи пре неких 40.000 хиљада година, доносећи са собом почетке земљорадње, поморства и уметности. Доноси и карактеристчну опсесију мртвим (из које ће се можда изродити обичај мумификације, карактеристичан на многе цивилизације атлантског региона), култ бика и црвене боје (којом премазује своје мртве), култ кости и камена (који је „кост земље“). То је, углавном, оно што се описује као „атлантидски културни комплекс“. (Није искључено да у атлантидско наслеђе спада и вештичарење, ритуални канибализам и сурови обичај жртвовања људи, забележен с обе стране Атлантика, примерице код Астека и код Картагињана, који су, опет, можда тек последица дегенерације, изопачености позне атлантидске традиције? Платон помиње изопаченост касне атлантидске цивилизације, али списак тих „грехова“ ни код њега није децидиран ни изричит.)Кромањонац се, како је већ речено, појављује из „археолошког ниоткуда“. Не постоје прелазни облици између њега и аутохтоног неандерталца, којег за релативно кратко време потискује. Орињачки човек и њему сродни облици нису последица еволуције неандерталског човека ка кромањонцу већ пре дегенерисани облици, подваријанте кромањонца, или плод његових укрштања са домородачким становништвом. Та инвазија постепно ствара стару Европу Ибера, иберске расе. Тек касније, крајем неолита, уследиће инвазије Аријеваца из неког мистериозног центра на крајњем северу Евроазије, које неки ирски митови памте као народ Туата Де Данан, истински божанску расу, описујући и ратове које су они водили са Фоморцима (Поморцима), народом помораца приспелом са Запада (потомака Атлантиђана?) које они затичу на острву.Догађаји о којима је реч не спадају у историју већ пре у митску, легендарну прошлост Земље. То сећање на њих не чини их мање истинитим; легенда је, напротив, оно што је битно, вредно памћења и знања.

Борис Над

Из књиге „Неми богови“, „Жагор“, Београд, 2008.

http://arktogeja.blogspot.rs

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off