Константинова Даровница је фалсификат

.

Лоренцо ( Лаврентије) Вала о Константиновој Даровници

Лоренцо Вала (око 1407 – 1. август 1457) био је италијански хуманиста, говорник и папин секретар. Познат је по открићу да је ,,Константинова даровница“ ФАЛСИФИКАТ.

Лоренцо Вала пориче из угледне породице у Пјаченци. Отац му је био адвокат. Године 1431. приступио је цркви у покушају да постане апостолски секретар. Како му то није успело, запутио се у Павију где је добио место професора захваљујући својој речитости. Вала се прославио издавањем два дела: De Voluptate и De Elegantiis Latinae Linguae. Међутим, Валино најпознатије дело јесте De falso credita et ementita Constantini Donatione declamatio. Писао га је између 1439. и 1440. године. У њему је изложио доказ да је Константинова даровница фалсификат. Да даровница није оригинална Вала је утврдио на основу стила латинског писма којим је писана, а који није припадао добу Константина Великог. Валино дело је завршено 1440. године, али је цензурисано од стране цркве. Објављено је тек 1517. године с почетком реформације. Постало је једно од најпопуларнијих књига међу протестантима. На енглески језик превео га је Томас Кромвел 1537. године.

Константинова Даровница је “најпознатије фалсификовање у историји, којом је цар Константин требало да се одрекне круне и царства (на Западу), да би је предао у руке папе Силвестра, као компензацију за то, што је био излечен од лепре од стране тог истог папе…
Донација је тада постала моћно оружје у духовном арсеналу средњевековног папства и темељ папске идеологије…
Прихваћена је као оригинални документ неколико векова после њеног настанка“

Лоренцо Вала је након објављивања свога најпознатијег дела наставио да се бави филолошким радом.

Доказао је и да је писмо Христа Авгару фалсификат.

Извор и назив дела :

Наслов : De falso credita et ementita Constantini donatione declamatio …

Аутор : Lorenzo Valla

Издавач : J. Marcus, 1620

Оригинал из : Универзитет у Генту

Дужина : 104 страница

Линк :

https://books.google.co.in/books?id=d2g8AAAAcAAJ&printsec=frontcover&hl=sr&source=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false

Извор:
https://www.facebook.com/photo.php?fbid=1429152920450040&set=ms.c.eJw9ysEJACAMA8CNJKlpQ%7E%3BdfTKjo9zgqmhkdUALC4gV7IPNByWR56w%7E%3BOKB7HZg1j.bps.a.1429152500450082.1073742515.100000660388697&type=3&theater

 

Category: Drevni spisi  Comments off

И Срби творци свог страдања …

 

Аутор – Слободан Јарчевић

1.

У сваком од протеклих ратова у 20.веку , Срба је побијено више од једног милиона. Уз то, Срби су губили своје историјске земаље, од Срба су се стварале несрпске нације, српски језик се означавао другим именима (македонским, хрватским, бошњачким, црногорским…), српско културно благо проглашавано је благом других народа, Срби су присиљавани да из православне вере прелазе у католичку и исламску… Ове нецивилизоване и геноцидне мере  су над Србима спроведене, а и спровођене у време разбијања Југославије од 1990. до 1999. године. Све ово је против Срба програмирано (столећима) у кабинетима државника Западне Европе и Турске. Нажалост, српски државници и српски научници никад нису били свесни да је реч о стратегији од које споменуте државе никад не одустају, те нису одговарајуће поступали, да би то убудуће спречили или, на неки начин, избегли. Тако су се почињали бранити кад је то било касно, те многи планетарни злочини геноцида против Срба обављани у великим размерама – што се тиче уморених Срба, отимања њихове земље, уништавања и присвајање српске културне баштине, итд.

            Српски државници и научници нису схватали да се ове мере против Срба припремају у току мира, те су и сами (несвесно) помагали будућим непријатељима, што се може оценити и закључком да су и сами били творци свог страдања – страдања свог народа. Скретаћемо пажњу у више саопштења о таквим поступцима српских државника и научника.

Данас ћемо то почети с поступком цара Душана Немањића, који је желео да помогне суседној српској држави – Дубровнику, не верујући да ће ти Срби (по стратегији Римокатоличке цркве) расрбљивати Србе на територији коју је Душан Немањић поклонио Дубровчанима. Није веровао ни да ће ти Срби католици Дубровника приморавати православне Србе да постану католици. А потомци тих православних Срба ће (као католици) обављати злочине геноцида у Првом светском рату (као војници Аустроугарске) и у Другом светском рату (као војници фашистичке Хрватске). Цар Душан се изврсно борио против ширења римокатоличке вере у Србији и то је било регулисано његовим закоником, где су се католици звали и богумилима и патеренима, но, с обзиром да су Дубровчани били Срби, њима је веровао и није ни претпоставио да ће они против православних мера предузети прогон и забрану православне вере. Зато је Дубровнику уступио Пељешац и друге територије око Дубровника. Тако давно, врсни српски државник, Душан Силни Немањић није очекивао дубровачки прогон Срба, поклонио им је територије и тиме, како смо навели, учествовао је у творби српсог страдања. Ево текст о томе дубровачког историчара:

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Crni magovi sa Atlantide

Zašto je potonula Atlantida i uništeni Slavni gradovi?

.
U drevna vremena Zlatnog Doba Atlantide, kraljevi i sveštenstvo Atlantide poštovali su Kult Sunca.
Jednom godišnje, a i više puta ako je bilo potrebito, sastajali su se kraljevi Slavnih gradova u Gradu Prozirnih sjena Atlantide, da bi na miran način riješili nastale nesuglasice i probleme. Prije te mirne rasprave kraljevi iz Slavnih gradova pili bi iz zlatnih pehara vodu prožetu miomirisima najrjeđih cvijetova koji su tada rasli i cvali. Taj napitak bio je nazvan ‘nektar Bogova‘ i trebalo je da označi zajedničko nadahnuće svim kraljevima koji bi nakon ispijanja ‘nektara Bogova’ utonuli u san. Ujutro bi svako od njih ispričao svoj san. Na kraju kralj iz Grada Prozirnih sjena pokušao bi donijeti zajednički zaključak s kojim bi svi ostali tada trebalo da se slože. Bio je to blagoslov Božanstva koji se dugo slivao na Atlante, baš poput reke koja je tekla iz planina prema Gradu Prozirnih sjena, obavijajući ga nekakvom mističnom koprenom.

No, razvoj materijalnog bogatstva napokon je doveo do kobne reakcije. Razvojem bogatstva rasla je i razvijala se osobnost, a s osobnošću razvijala se i oholost i žeđ za vlašću. Upravo ova oholost i žeđ za vlašću najveći je zamah dobila kod četvrte podvrste Atlanta. Bila je to rasa Helakhty (Hladne vatre – po Athumanunhu) koji su bili mješanci Belanmunga i ostalih Atlanta. Bila je to rasa blijedo-žućkaste puti. Helakthy su svoja kraljevstva razvijali na područjima kontinenta MU (Lemurija).

Uporedo s njihovim kraljevima razvijalo se i njihovo sveštenstvo, odnosno, Crni magovi koji su se počeli baviti Crnom magijom. Ta Crna magija suštinski se razlikovala od Bijele magije koju su razvili Beli magovi Belanmunga. Tako dok Bela magija djeluje u skladu s Božanskim, Crna magija doziva u pomoć niže sile i nagone.

Helakhtyski kraljevi poželjeli su gospodariti, pa su odlučili osvojiti cijeli Svijet i pokoriti sve svoje susjede. Prekršili su savez i bratski dogovor Slavnih gradova. Uveli su Žrtvu krvi i umjesto ‘nektara Bogova‘ pili su krv ubijenih životinja, najčešće bikova.

Helakhty su prekinuli božansku hijerarhiju i okrenuli je naopako. Tako su oni umjesto sa silama odozgo sklopili savez sa silama odozdo, pa je tako nastala i prva organizacija Zla na Zemlji. U toj organizaciji Zla svatko je želio uništiti onoga drugoga, svi su ratovali protiv svih, a carovale su zavist, zloća, zloba, strah i nasilje.

Crni magovi ne samo da su surađivali sa štetnim silama, već su razvijali i nove opasne sile, pa su misli Crnih magova ubrzo postale i njihovi tiranini. Grade se i niču Crni hramovi u kojima se obožavaju monstrumi, nemani i još uvijek živi pterodaktili koji proždiru ljude, a ljudi su prisiljavani da obožavaju i njeguju kult osobnosti tirannina.

Tako Čovjek postaje tiranin, muškarac traži od slabijih (žena, starci i djeca) da mu postanu robovi i da ga obožavaju. Žena Muškarcu postaje sredstvo tjelesnog užitka, pa se strahovitom brzinom razvija seksualna mahnitost. Pojavljuje se poligamija i ljudska je vrsta spremna na degeneraciju.

Bogataši u hramove stavljaju svoje likove od ORIHALKA, zlata i bazalta (slike i kipove), pa traže od siromašnih i slabijih da ih obožavaju. Čak su se pojavili i posebni sveštenici koji su sprovodili obrede obožavanja tih izopačenih kultova ličnosti.

Svemoćni proroci, egoizam, anarhija i ostala slična zla uzimaju maha cijelom Atlantidom i Atlanti su napokon prisiljeni da se podijele na dva tabora.      Oni koji su ostali vjerni staroj tradiciji okupljali su se u Slavnim gradovima oko svojih kraljeva (Slavni ili Slaveni), ali su ubrzo postali tek MANJINA, jer je velika većina prihvatila mračnu religiju Hladnih vatri.

Rat je bio neizbježan, a Atlantida postaje pozornica strašne borbe između Crne i Bele magije.

U strašnom ratu Hladne vatre zauzmu grad Prozirnih sjena, pa prvobitna kultura i civilizacija Atlanta počinje nepovratno propadati. Prokletstvo Naxyrh uzdrma napokon i savez Slavnih gradova, a Kult Krvi napokon potisne Kult Sunca.

Crna magija odnela je pobjedu nad Belom magijom, te nastanu VELIKE SEOBE NARODA.

Sve se ispremiješa i započinje katastrofa napokon, nakon strašne bitke, nazvane po Athumanunhu, ‘Bitka iza Tamne strane Mjeseca‘,  a posle nje uslijede još neke u određenim razmacima. Evo, to je po Athumanunhu uvod u potonuće Atlantide i propast Slavnih gradova.

Izvor:

http://blog.dnevnik.hr/enhu/2008/01/1623943957/athumanunhova-legenda.html

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Древно племе Меди

 

Код др Олге Луковић Пјановић се налази један тачан закључак у вези Меда који она преноси од Апендинија.

Племе Меда је првородно у Тракији, на то подсећају више њих, међу којима Ливије, који их назива Меди, Мадуатени или Мадитени, очевидно од мед. Полибије, који као и Ливије сведочи да су суседи Македоније; Птоломеј, област Меда с оне стране Дунава зове Тракија. Тако су Медо -Сармати и Медо-Сигини били исто што и Трачани, а азијска Медија је настала од трачко- медијских насеобина, које су до тамо стигле, како се то код Херодота може закључити“ (65.I.254).            Медију су Грци називали Арија и Меде Арима. Плиније и Трог Помпеј кажу да су Сармати пореклом од Меда. А Бошар каже: Сармати, Парти и Меди су били рођаци (2.I.III.XIV). Алфред Мори, позивајући се на Плинија (VI.VII) каже да су Сармати пореклом од Меда (77.ст.228), Затим исти писац каже:                “Винди (Венети) су били, као и Сармати, пореклом од Меда“ (77.ст.231). Бошар каже: Медију данас, већим делом, зову Серван (Сербан) (2 .I. IV. XXXIII). Ово “Серван“ читајте – Сербан. Медијски краљ, који је освојио Асирију, звао се Сарбак. Код Диодора са Сикеле стоји “Арбак“, без почетног слова С (110.II.459). Други грчки писци помињу овога краља као “Киаксарес“? Његов четврти наследник зове се Сарбиан, а код Диодора “Арбианес“, опет без почетног слова ‘сима’. Ова два имена медијских владара, судећи према њиховом облику, делују као лична имена, пре него титуле. У каснијим временима ми налазимо код партских и персијских царева титуле “Сарбараза“. Такву титулу је имао, чак у седмом веку н.е. цар Хозрое, “Chosroes Persarum rех Sarbaraza“ (149.I.721). Неће бити да је Диодор изоставио почетно слово ‘сима’ у овим именима, него је то учињено цензуром или нечијом грешком.

То нијe једини случај преправке српског имена, него је то стална пракса при издавању дела античких писаца. То је толико постало “нормално“ на Западу, да су те преправке чак потписивали. Приликом издања дела Диона Касиуса, (видети под бројем 175), инспектор париске Академије Е. Грос, скида почетно слово С са српског имена и уместо Сардеји, како је било код Диона, оставља Ардеји. Он ту преправку потписује и на дну странице даје следеће објашњење. Е. Gros: “Je donne le texte tel qu’il est dans Reimar, sauf Σαρδιαιων que je remplace par ‘Αρδιαιωνε comme plus haut“ (175.I.259). “Дајем текст онакав какав је код Рајмара, изузев Сардијон који сам ја заменио са Ардијон.“  У Пловдиву се, у античком времену, налазио храм бога Medyzeus-a (160.I.93). Као што му само име говори, ово божанство је било месно божанство племена Меда. У истом извору налазимо и закључак да се “Медари из унутрашњости Хелмског полуострва не могу одвојити од Меза у Подунављу“ (160.II.59). Херодот каже да су Меде сви звали Арима, ‘Αριος, то јест Аријевцима (39.VII.62). Међу овим Аријевцима на Истоку он помиње и Сигине са Дунава, по којима је римска тврђава Сингидунум добила свије име. Страбон за Сигине каже да су они на Истоку усвојили персијски начин живота (86.XI.XVI). Подунавски Сигини су отишли на Исток заједно са Медима и населили су се у земљи познатој под именом Карманија, која се помиње као Сигистан ел Керман или Сирјан. Када Херодот говори о Сигинима на Дунаву он каже да се код њих налази доста медијских обичаја.

У Медији азијској налазимо помен и српског ратничког сталежа Гета. Мајани каже: “Гатас“, ирански народ, су имали језик тако близак ведском да онај ко је разумео један од њих разумео је и други“ (12.ст.241). Код Диодора имамо податак да је царица Семирама логоровала са војском на планини Багистан, што је савремени Бехистан. Он каже да се планина тако звала зато што је била посвећена Богу (Бог – стан). Био је и један град са именом Багистана, југоисточно од Екбатана. Иако је Екбатан био главни град Медије, најславнији град био је Низа, по коме су били надалеко чувени медијски коњи у целој Азији. Име града Низа је промењено у Рага (на српском се тако зове стари коњ), па затим Селеук I даје овоме граду име Европо, по истоименом родном граду крај Вардара, а то је савремени Техеран. Млађи брат првог краља Македоније, Пердике I Карановића, по имену Европ, владао је око 700. г. п.н.е. на Средњем Повардарју. Његова кнежевина се звала Европа. По овој кнежевини континент Европа је добио своје име.

Де Бунсен сматра да су Меди и Хиксоси исти народ. Берозова изјава да су Меди освојили Бабилонију не може се доводити у сумњу. Из Месопотамије Меди су отишли у Египат (30.ст.48). Стара Медија је обухватала следеће покрајине, према савременим називима: Ширван, Азербејџан, Гилан, Масандеран и Ирак Ађеми, Персијски цар Дарије је био од Меда (6). У савременом Ирану постоје градови са именима, Сараб и Сабзавар. Медијска и Персијска имена, која су до нас стигла преко Грка, су сва преличена, као на пример, име Ратабан које Грци пишу као “Артабанос“.

Халдејски историчар Бероз, из трећег века п.н.е, писао је да је династија која je владала у Еламу, пре 2000. г. п.н.е. била “медијска“ (12.ст.45). Елам је један од Семових синова у Изороду. У Старом завету Еламом се зове предео западно од реке Тигра, на његовом доњем току. Сумери су овај предео називали Халтам, а Грци Елимаис. Ова покрајина није увек имала исто пространство, али углавном се односи на доње Међуречје и на Сузијану. Када се говори о Еламу, у време о коме пише Бероз, то се односи и на Вардунију. Берозова медијска династија је Нинова династија. Медијско племе било је главно аријевско племе које је отишло из Европе у Азију. Зато Беда говори о народу Јафетову да се он простирао од Медије до Гибралтара.

.

.

У Старом завету “Мадај“, то јест Меди, су приказани као један од синова Јафетових који се појављује далеко од Европе, у Азији. О њима доста говори Стари Завет а такође и асирски записи, пошто су они били главно аријевско племе у Азији. У једном оштећеном запису из времена Хамурабија, почетак 18. века п.н.е. говори се о неким народима у Северној Вардунији и помињу се “Манда“, то јест Меди (12.ст.47). Неброд се доводи у везу са Медима који су освојили Бабилон, о чему пише Бероз (30.ст.47). “Манда“ се помиње и у записима из времена цара Саргона I, сина Ниновог, (12.ст.48) и у свим каснијим временима. Многи научници су се бавили Медима и Мајани каже: “Билабел подразумева под овим Манда, Несите. (Несити су једно српско племе из Мале Азије, наша примедба.) Форер их види у владајућој касти Митана, а кимерски Теушпа се назива ‘ратник Манда’ од стране асирског цара Асархадона. Дигдамес је за Асирце ‘краљ хорда Манда’, а за Грке он је Кимер. Олбрајт (Albright) претпоставља Тидеала, краља Гоима, (Изород 14.) Јарахабију ‘вођи Манда’.

Тако ови Мада или Манда су једно индо-аријевско месиво из којег узастопно избијају Несити, Митани, Кимери, Меди и, бар делимично, Скити; исто тако група кентум (Хитити) и она сатум (Митани)“ (12.ст.237).

Медима се називају не само Аријевци из Медије и Аријане, који се појављују и у Месопотамији, него и разна племена из Мале Азије, укључујући и Кимере, који су били у Малој Азији и изнад Црног 36 мора и одатле отишли на запад све до Британије. Очито је да се овде ради о нама већ добро познатој појави, а то је да су народи са Блиског истока, који су добро познавали Меде, поистовећавали са њима и друга истородна племена, припаднике истога народа. Тако су и Римљани називали Илирима сва српска племена на Балканском полуострву. Ово ни мало не умањује значај Меда, него само доказује да су они имали својих сународника на врло широком простору.

.

.

Географски распоред Меда из Старог завета, не оних у Азији, него места њиховог порекла у Европи, међу Јафетовим синовима, задавао је доста тешкоћа свим заветословцима. Па ипак, то није било тако тешко решити. Да се поново осврнемо на Александра Великог и на онај његов славни говор пред војском у Индији. Износећи шта је све до тада постигао, Александар каже: “Orsus a Масеdonia, imperium Graeciae teneo, Thraciam et Illyrios subegi, Triballis Maedisque imperito…“ (7.lib.IX.cap.VI). “Почевши са Македонијом, држим власт над Грчком, покорио сам Тракију и Илирију, Трибалима и Медима заповедам…“ То значи да су Меди суседи или близу Трибала и у сваком случају унутар Александрове царевине која се у Европи простирала до Дунава на северу и до реке Босне на западу. Меде треба тражити на томе простору.

Човек који је најближе пришао решењу питања порекла Меда био је учени Енглез из шеснаестог века, Џозеф Меде. Као да је због свога презимена био предодређен да реши то питање! Пошто је добро размотрио размештај Јафетових народа у Европи, дошао је до закључка да за европске Меде није преостало друго место до Македонија. Меде је уочио да се једна покрајина у Македонији  звала Ематиа, Aemathia, на грчком и латинском језику. Грчки писци кажу да је то било раније име земље која је касније названа Македонијом. Меде каже да су Грци додали префикс АЕ, и слово Д претворили у ТХ, те да је право име ове земље било Мадиа или Медиа. Меде каже: “If anу man question how AE come in, I coud ask him likewise how EU come into Euphrates, wich the Hebrews and those of Mesopotamia call Perath; or how AE into Aegyptus, which temselves and their neighbours the Arabians call Cuphti; od how AE into Aethiopia which some think to be so called of Theops or Theophi, … it is no unusual thing in the changing of a name out of one language into another to prefix a Vowel or Diphthong … Aemathia = the land of Madai“ (35.ст.281). “Ако ико пита како је АЕ дошло ту, ја могу да питам њега исто тако како је ЕУ дошло у Еуфрат, који Јевреји и они из Месопотамије зову Перат; или како је АЕ дошло у Аегиптус, који они сами зову и њихови суседи Арапи – Кофти: или како је дошло АЕ у Аетиопиа за коју неки мисле да се тако зове по Теопсу или Теофи … није необична ствар да у промени имена из једног језика у други дода се један самогласник или дифтонг …Аематиа = земља Мадај.“ На истом месту Меде још каже: Аристотел помиње неку земљу Медику, χωρα Μηδικη, до Пеоније, а код Римљана постојала је “префектура Медика“. Изократ помиње неког Меда, краља ових предела. Грци зову европске Меде “Мадаји“, а оне у Азији “Меди“ (33.ст.281). Едуард Велс, позивајући се на свог великог претходника Медеа, каже: “Има једно племе у Македонији које се зове Меди или Моеди“ (31.ст.71). Ако се узима у обзир Македонија Филипа Великог и Александра Великог, која је имала границу на Дунаву и обухватала Срем, онда су Моеди односно Моеси стварно једно племе у Македонији. У време Римљана постојала је Горња и Доња Моесиа и то име се задржало и код средњевековних Срба. Горња “Моезија“ или Мезија је Моравска Србија, а доња Мезија је земља између венца Старе планине и Дунава, савремена северна Бутарска. Стари писци су почињали Мезију од северне границе Македоније, а то је од Радовиша и Берова па до Дунава. На сред те Медије налази се предео Серди, са главним градом Сердиком, то је савремена Софија. Серди и Сердика нису друго до Серби и Сербица.

Постојала је и једна покрајина Месија или Медија у Малој Азији, коју Грци називају “Мисиа“ или “Мизиа“. Азијска Мезија је обухватала северозападни део Мале Азије, тамо где је касније била  Фригија и Лидија. У римском времену сматрали су Пергам за стони град Мезије. Када се ово има у виду, постаје сасвим јасно зашто се Кимери из Мале Азије називају у асирским записима – Медима. А исто тако постаје јасно зашто се Меди у Старом завету убрајају у европске народе. Исто тако нам сада постаје јасна изјава Александра Великог када каже: “Заповедам Трибалима и Медима“.

Сада можемо да извучемо закључак: Меди су Срби, заправо једно велико српско племе, које је чинило главнину Нинове војске приликом освајања Азије. Зато смо већ на почетку рекли да је Бак, односно Нино, кренуо на поход на исток из Србије, а не из Грчке, како би се то могло разумети из Ариановог писања. Сходно томе, Бак се враћао победоносно из Индије у Србију, одакле је и пошао. Пошто је Македонија створена као држава крајем деветог века п.н.е и пошто се и она, као што смо видели, Македонија раније звала Медија, ми не можемо рећи да је Нино пошао из Македоније која није још постојала. Сада нам постаје јасно откуда обичаји код Срба да сваке треће године прослављају Баков тријумфални повратак из Индије. Отуда Александар Велики тако тачно познаје Баков поход. Јасно је зашто се Грци томе противе и настоје да све то доведу у сумњу.

Извор:

http://www.zapadnisrbi.com/images/PDF/Jovan-Dereti-Anticka-Srbija.pdf

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Стари србски град Келн …

 .

Владајућа наука је већ безброј пута поновила и причу о градњи Келнског ДомаКада је у 13. веку довршена изградња цркве св. Куниберта, 15. 8. 1248 г. започета је изградња Дома. Али, никада нисмо поверовали да је Cöle (утврда) Келна у „средњем веку“ могла да има толико монументалних цркава, нити да је св. Гереон, чија је доња градња из Константиновог „времена“ могао да потиче из 4. века, јер се у Келну не налази ниједна зграда старија од 350 година!

Веома често научници раде независно једни од других на истој ствари, па у нашем случају имамо пример истог закључка код Фистера, потпуно супротан шарлатанским причама Скалигера, Патоа или Калвина: У Келну, тачно у дан знају када су почели изградњу споменика: 15 августа 1248, а Дом је наводно завршен око 1560 године. Датум 1248 је апсурдан, али и 1560 година је прерана за почетак изградње! Изградња Дома у Келну је започета сигурно тек у последњој четвртини 17 века. А оно што данас видимо, највећим је делом градња 19 и 20 века (Фистер, Матрица старе историје). Његов закључак је веома прецизан: Само подградња грађевине и део хора указује на стара времена, остало спада у 19. век!

За Келнски Универзитет се такође тврди, да је веома стар, чак и са катедрама за стару историју, филологију и археологију, историју уметности. У историји града Келна стоји, да је у 15. веку овај универзитет био важан и далеко изван границе, до Шкотске и Скандинавије. Али, у 15. веку нисмо имали Шкотску! Ова земља се у старини звала Северна Хумбриа или Симбриа (Србија)! Док је у оно време у Скандинавији живео дивљи народ Свени, Сверинги, србски поклоници бога Сварога, који и данас себе називају Свени а не Швеђани! Келн нема ниједну грађевину из оног времена, а осим тога у 15. веку нисмо имали немачки народ нити немачки језик! Средња Европа између Алпа и Балтика је још до 13, 14. века била само дивљина, па самим тим није било ни културе нити трговачких путева. Тек касније је настао први трговачки пут средње Европе, који је приликом састављања историје добио име „Лимес“.

Наша историја говори о „старим Грцима“ и “грчком“ сликарству на вазама, „старим Римљанима“, „Цезару и Клеопатри“, „старим Германима“, чак се зна и за „Римско царство немачке нације“, за Cöle, Colonia Agripina или Убијце! Али, све су то измислили Скалигер, Петавије и Калвин који нису живели око 1500 године већ око 200 година касније! Исто тврди Кр.Фистер (Матрица старе историје, 48,9). Недавно је град Келн поред катедрале подигао зграду која је добила звучно име: “Римско германски музеј“ града Келна. Јели то провокација? Сад имамо катедралу која није изграђена између „1248 и 1560 године“, већ су је изградили скорашњи пруски краљеви и „Римско-германски музеј“ у којем је све погрешно датирано и погрешно дефинисано. Јер, Римљане имамо тек недавно од 15. века као становнике града Рима, а Германе никад нисмо ни имали као Немце већ Суребе, односно Србе! Дакле, Римско-германски музеј мора да добије неко друго име.

Сада, од историје уметности овога града прелазимо на историју народа.

Стара историја Келна започиње са измишљеним народима на Рајни, јер град Келн се налази на овој реци. Прво владајуће учење заступају Јакоб и Елза Грим, Цезар, Тацит… На горњој Рајни су у време Германије прве становали Раси, који су прешли Рајну, и нису били Инскаевони већ Суеви. На горњој Рајни никад није била „Германија прва“ већ Расиа (Србија) коју неки зову Сабадиа, Сападиа што такође значи Србија. Народ у овој Србији се није звао „Раси“ већ Рашани (Rassna) или Срби! После проналаска латинског језика који никад није био народни језик, већ језик шарлатаназа међусобну комуникацију и послове (Ф.Ј.Е. Милер), Расија је добила име „Ретија“ а народ име Расна, Рашани (Раци, Рети).

За народ Искавеони историја не зна, већ само митологија, а Суеви су Срби, јер, главно племе Германа су били Суреби (Раси) којима је скинуто слово „р“, па су постали Суеби, Суеви и Свеви о чему сведоче латинске карте пре нове ере. Плиније назива Расе именом Черуски, а од Искаевона помиње само Сугамбере или Симбре (Кимбре) у Историји природе IV, 28. Владајућа наука каже, да се првобитно име Сугамбери односило на писце четвртог века, а од Сугамбера је потекла краљевска лоза. Али, писце из четвртог века нисмо имали, јер, нема списа ни после 11. века. (В. Топер). Само, што је званична хронологија погрешна, па нигде нећете наћи штампане или рукописне текстове који су знатно старији од трећег века (Фистер, Матрица старе историје, 218).

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

АТЛАНТИДА ( ЦАРСТВО СЕНКИ )

АТЛАНТИДА (ЦАРСТВО СЕНКИ)

.

Пространо острво, или можда чак континент, које одједном израња из зеленог мора, из џиновског светског океана с оне стране Хераклових стубова, како би, исто тако неочекивано, опет у њему потонуло. То се десило у неко неодређено, далеко време; његова пропаст, према Платону, пада у годину 9.600 пре Христа.

Та је пропаст била последица гнева богова, самог Зевса у ствари. Нестаће у ватри, у небеском огњу који ће се сручити на острво, потом ће се таласи склопити над једним у суштини већ посусталим, окамењеним светом. Катастрофа ће се одвити током само „једног јединог дана и једне једине ноћи“ (Платон, на основу египатских предања). Али ће море на том месту, по тврдњама помораца, миленијумима потом остати непловно: један Платонов савременик говори о „дванаест дана пловидбе иза Хераклових стубова“ (Гибралтарског теснаца), коју отежавају пешчани спрудови, муљ, морска трава и пловућац (последица вулканских ерупција), што подсећа на неку врсту проширеног, џиновског Саргашког мора.

Један картагински морепловац (Химилко), морској трави која „подсећа на грмље“, додаје и „морске немани које се стално крећу тамо-амо“ те „дивље звери (што) пливају међу успореним бродовима који као да гамижу“, морем без дашка ветра. Сећање на острво, међутим, живеће дуже: хиљадама и хиљадама година, у мрачним и магловитим легендама безбројних народа о Земљи мртвих или Зеленој земљи, која почива негде на Западу, у безмерном Океану (отуда и име Гренланду, „Зеленој земљи“). Али, то су забрањени светови мртвих. Пловидба иза Хераклових стубова остаће још задуго забрањена, не само из разлога феничанског монопола над мореузом. Једна енглеска мапа, из 1500., приказује Атлантиду спојену са Лабрадором и Гренландом, као да још увек постоји.

Патуљци и дивови

Њени становници, према Рене Генону, дошли су са Севера у сам освит људске историје, из земље која је исто тако напречац нестала у космичкој катаклизми, али овог пута у катаклизми изазваној залеђивањем.

Овде, на том рајском острву-континенту, избеглице из Хипербореје, истински људи-богови, створили су нову људску расу – кромањонца, са својим савршеним особинама, расу која је познавала поморство, земљорадњу, магију и вештину обраде метала. Тим вештинама научио их је сам титан Атлас, за кога старо предање тврди да је носио свет на својим плећима. Диодор Сицилијански каже да је то само митски израз за чињеницу да је Атлас био познавалац астрономије и да је изумео сферу.

Управо по титану Атласу добила је име цивилизација која је, према Платону, неговала обичај жртвовања бикова, (који је у Алантиди култна животиња), а према другим ауторима, и ритуалном једењу свежег биковског меса и испијању његове крви – обичај који ће се веома дуго задржати на Медитерану, и то понајвише у његовом западном делу. Корида је остатак древног ритуала свете игре с биковима, а тај исти култ се, како сведочи археологија, дуго одржавао и на Криту. Траг о томе дошао је до нас у виду мутне легенде о Минотауру коме су жртвоване девојке и младићи у лавиринту у коме је, тобоже, био заточен. Данас Атласово име носи Океан и једна планина у Африци.

Атлантиђани су познавали метал – тајанствени ОРИХАЛК, астрономију и навигацију, те вештину грађења бродова и писмо. Ако је веровати Платону и његовом египатском извору, њихова војна сила, у тако давно доба, није имала достојног такмаца у свету. Отуда колоније расејане широм Старог али и Новог света – Америке. Та се колонизација генерално одвијала у смеру северозапад-југоисток, широм земљине кугле, од северозападног Атлантика све до Пацифика, остављајући за собом бројне трагове, а један од најупечатљивијих је онај у виду имена афричких Мавара, библијских Аморејаца, пацифичких Маора… – свих у истом значењу, „народа који је пристигао са Запада“. Археологија ће овом миту дати неочекивану потрвду, у виду тзв. загонетке КРОМАЊОНЦА. Кромањонац се појављује одједном и без прелазних облика. Појављује се на северозападу Европе, потискујући неандерталца, патуљка високог нешто преко једног метра, најпре у планинске забити, које су, тада као и касније, прибежиште свих архаичних раса.
.

Атлантида и Амазонке

.

Други поклоници атлантских митова додали су овој причи, самој по себи фасцинантној, нове и ништа мање чудесне детаље. Диодор Сицилијански, у трећој књизи своје Историјске библиотеке, у којој описује географију источно-алтантског региона, износи сложену повест ратова које су АМАЗОНКЕ, а потом још један народ „жена-ратница“, ГОРГОНЕ, водиле са атлантским колонистима у северозападној Африци.Пошто су освојиле све градове на острву Хесперији, Амазонке су потукле суседне Либијце и сва околна номадска племена и основале велики град Херсон. Одатле су напале становнике далеке Атлантиде, најцивилизованији народ западно од Нила.

Кад је Амазонска краљица Мирина заузела и разорила Керну, један од најзначајнијих градова Атлантиде, остали градови су се предали без борбе.

Амазонска краљица је према пораженим становницима Атлантиде поступила врло часно; склопила је с њима пријатељство, а да би им надокнадила губитак Керне, на месту разореног града подигла је нови град — Мирину, који је населила заробљеницима и свима онима који су желели ту да живе.

Отада су становници Атлантиде дуго времена указивали Амазонкама божанске почасти.

Извор:
Диодор са Сицилије: III, 52—3;
Диодор са Сицилије: III, 54;
Диодор са Сицилије: III, 55.

Историја која обилује невероватним детаљима и чудесним преокретима. Велики грчки географ Страбон (54. год. пре Христа), као и Помпоније Мела (80. год. пре Христа), поклањајући веру Платону, о Атлантиди пишу као о посве реалној земљи.

Владимир Шчербаков, у својој књизи Атланти, говори о раси људи-џинова – у ствари, истинских људи-богова – раси која је „располагала техником, летелицама различите конструкције, које су летеле на висини од неколико километара. Њихова наука наводно била је блиска уметности и личила је на магију(…) Имали су ракете, млазњаке и железничке пруге, епизодне намене, најчешће у циљу разноде. Није било рачунарске технологије али сваки од Атланта могао је успешно (због неупоредиво већих мисаоних моћи од данашњег човека али и због дужине живота, која се бројала у стотинама година – прим. Б. Н.) да се мери с компјутером у компликованим прорачунима. Уместо компјутерских, постојале су живе игре(…) Постојали су и индустријски центри са подземним фабрикама и научно-истраживачким комплексима“, те летећи и подводни градови, заштићени провидним куполама.

И даље каже: „Изузетно високи – до 3 метра, Атланти су могли да утичу на сав живи свет (…) Працивилизација је постојала. Али постојали су и ратови, и то магијски, јер другачије ни не можемо да их назовемо услед својих скучених видика.“ А ти су ратови, у коначном, довели до уништења технократске острвске цивилизације која је своје колоније расејала широм света, до катаклизме која је погодила не само њу већ и целу земљу и сво ондашпње човечанство, доводећи до геолошких, климатских и других промена, па и до истребљења појединих људских раса и многих животињских врста (мамути).

Треба имати у виду да се ова шема одвише добро уклапа у древне легенде и бајке: о патуљцима који настањују пећине и живе у утроби земље; о људима дивовима, који живе на острвима или пристижу са њих (кромањонац је имао просечну висину од преко два метра); о борбама Богова са Титанима који сви одреда потичу са Запада (као што се и предање о ЗМАЈЕВИМА савршено уклапа у још једну мистерију прошлости Земље, а то су ишчезли џиновски гуштери из доба јуре).

.Aтлантиђани и змајеви

.

Летећи градови и огњене стреле?

Нису ли управо атлантиђански они ратови који су се водили уз помоћ фантастичних оружја, описани у прастаром индијском спеву Махабхарата? У трећој књизи древног епа помиње се, на пример, и „летећи град“, Сабха: „Дошао је (Салва) у Двараку са својим летећим градом званим Сабха и напао без милости младе краљевиће Вршнија(…) Потом је одлетео у небо са Саубхом.“ Једно од оружја које се користе у борби назива се оружје мудрости, Прађнастра. Битка коју богови воде између себе одвија се потом у ваздуху, изнад мора које кључа, а укључује и оружја „која продиру у све“, те громове и огњене стреле, које коначно разарају летећи град који се, потом, сурвава у море. Вимана су летелице које се описују у спеву Рамајана. Неке од њих, тзв. Јалајан, биле су способне да се крећу кроз ваздух и кроз воду, друге, опет, зване Тричакра-рама, беху „возила са три точка намењена искључиво за дејства из ваздуха“.Тешко је, или немогуће, одредити време и место на коме се ове битке епске снаге воде. Али готово је извесно да оне нису производ пуке уобразиље и да чувају сећање на нешто значајно и прадавно, нешто што сасвим надилази нашу моћ поимања.Према Шчербакову (али и неким другим ауторима), трагови працивилизације Атланта расејани су по читавој земаљској кугли – од Атлантика и Америке до Хималаја и Пацифика – и то у виду гробница дуговечних људи-џинова, те археолошких трагова и остатака високотехнолошке цивилизације која надмашује све потом виђено у историји. Једна од тих некропола је и она пронађена у близини реке Харганаик-Гол, у унутрашњој Монголији, четрдесетих година XX века, коју је предводио И. А. Јефремов. Испод камене плоче овде су ископани остаци џина чија је висина износила око два и по метра.Тибетански лама Лобсанг П. Рампа (који је на Тибету досегао највећи степен духовног посвећења), веома детаљно описује оно што је назвао кључним догађајем свог живота: он је посетио једну пећину у Тибету, где је, међу осталим, видео летеће направе и холограмске пројекције, те најзад очувана људска тела унутар саркофага од црног камена, од којих је највеће припадало мушкарцу висине од невероватних пет метара.Слична места, тврди лама Лобсанг, могуће је наћи широм света. Али, најчудесније од свега јесте што је лами посета овом тајном месту омогућила доживљај реалности од пре много хиљада година: „Сфера је приказала свет из далеке прошлости(…) Земљом су ходали другачији људи(…) Скоро приљубљене уз земљу, летеле су тајанствене машине (…) које су, уосталом, могле да се вину неколико миља увис“. Потом следи опис уништења, које читаву Земљу прекрива пепелом и гримизноцрвеним облацима. Али су скровита места попут овог остала да сведоче о постојању „древне цивилизације морског типа из доба Атлантиде“ и о њеним супериорним достигнућима.

.

Земљотрес који је означио смак света

1869. године у градићу Левардену у северној Холандији откривени су остаци ДРЕВНЕ КЊИГЕ која је пружила закаснелу и неочекивану потврду Платону и класичним географима који су прихватали постојање Атлантиде. Књига је, према породици која ју је поседовала, добила име ,,Ура Линда Бук“. Она садржи веома исцрпну историју Фригијаца, изузетно старог народа који је данас углавном германизован. У њој се, међу осталим, говори о потопљеној земљи Атлан (подваријанта имена је Алдланд), а сама књига је, према њеним ауторима, први пут записана 3.449 година по уништењу земље Атлан (примерак који се чува у леварденској библиотеци је, разуме се, само позни препис, и то из године 1256. после Христа).Катастрофа која ју је задесила овде је описана следећим речима:„Читаво лето Сунце се скривало иза облака као да више није хтело да види земљу. А на Земљи је завладала вечита тишина и влажна тешка магла висила је изнад домова и поља као поквашено једро. Ваздух је био тежак и мучан; људи су заборавили на радост и весеље. Тада се разлегао земљотрес који као да је најављивао смак света. Планине су бљувале ватру каткад нестајући, пропадајући у недра, каткад се издижући још више.

Алдланд, коју морепловци називају Атлан, потонула је, над планинама се издигоше побеснели таласи, а оне, који су се спасли ватре, прогутао је морски бездан. Тло је горело не само у земљи Финда већ и у Твискланду. Шуме су пламтеле, и сву земљу је прекривао пепео кад би ветрови дунули из тог правца. Реке су промениле свој ток и у њиховим ушћима настала су нова острва од песка и наплавина. Све је то трајало три године, затим је завладао мир, и поново су се појавиле шуме…“

Наслеђе Атлантиде

Можда су светлокоси Гуанчи, староседеоци које су шпански освајачи затекли на Азорским острвима (и сасвим истребили негде око 1500. године), последњи потомци злосрећних Атлантиђана?

Шпански редовници забележили су митове овог прастарог народа који је за себе веровао да га је сам Бог заборавио оставивши га да живи на овом забаченом острву.

Можда су то (и) Баски, за које Ото Мук у својој књизи о Атлантиди тврди да их извесне језичке сродности и неки обичаји повезују са појединим индијанским племенима са супротне стране океана?

Цивилизације Астека и Маја, баш као и Египта и старе Картагине, носе одређене црте које их веома лако и природно доводе у везу. Тзв. киклопске грађевине, разбацане широм Старог и Новог света, могле би бити остаци грађевинске вештине Атлантиђана.

Можда су Азорска острва заиста последњи земни остатак овог ишчезлог континента, они врхови снегом покривених атлантидских планина, које тако сликовито описује Платон?

…Кромањонац се појављује у Европи пре неких 40.000 хиљада година, доносећи са собом почетке земљорадње, поморства и уметности. Доноси и карактеристчну опсесију мртвим (из које ће се можда изродити обичај мумификације, карактеристичан на многе цивилизације атлантског региона), култ бика и црвене боје (којом премазује своје мртве), култ кости и камена (који је „кост земље“). То је, углавном, оно што се описује као „атлантидски културни комплекс“. (Није искључено да у атлантидско наслеђе спада и вештичарење, ритуални канибализам и сурови обичај жртвовања људи, забележен с обе стране Атлантика, примерице код Астека и код Картагињана, који су, опет, можда тек последица дегенерације, изопачености позне атлантидске традиције? Платон помиње изопаченост касне атлантидске цивилизације, али списак тих „грехова“ ни код њега није децидиран ни изричит.)Кромањонац се, како је већ речено, појављује из „археолошког ниоткуда“. Не постоје прелазни облици између њега и аутохтоног неандерталца, којег за релативно кратко време потискује. Орињачки човек и њему сродни облици нису последица еволуције неандерталског човека ка кромањонцу већ пре дегенерисани облици, подваријанте кромањонца, или плод његових укрштања са домородачким становништвом. Та инвазија постепно ствара стару Европу Ибера, иберске расе. Тек касније, крајем неолита, уследиће инвазије Аријеваца из неког мистериозног центра на крајњем северу Евроазије, које неки ирски митови памте као народ Туата Де Данан, истински божанску расу, описујући и ратове које су они водили са Фоморцима (Поморцима), народом помораца приспелом са Запада (потомака Атлантиђана?) које они затичу на острву.Догађаји о којима је реч не спадају у историју већ пре у митску, легендарну прошлост Земље. То сећање на њих не чини их мање истинитим; легенда је, напротив, оно што је битно, вредно памћења и знања.

Борис Над

Из књиге „Неми богови“, „Жагор“, Београд, 2008.

http://arktogeja.blogspot.rs

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Руско-србске династичке везе

Проф. Радмила Војновић

РУСКО-СРПСКЕ ДИНАСТИЧКЕ ВЕЗЕ

Српски Краљевски Дом и
Дом Романових су једна породица

 

Поводом сахране чланова нашег Краљевског Дома желимо да укажемо на духовно-династичке и геополитичке аспекте руско-српских односа, важне за доношење одлука о дугорочном цивилизацијском избору: изабрати такозване евроатлантске, европске и НАТО интеграције или уједињење са Русијом, центром наше православне, словенске цивилизације, вековним покровитељем, заштитником.

 

 

Српски Краљевски Дом је део Императорског Дома Романових, који ове године слави јубилеј четири века. Русија се после колосалне геополитичке и војне катаклизме у двадесетом веку, совјетског периода, сада вратила у време либералне Привремене владе Керенског, клатно руске историје враћа се обнови Самодржавне Православне Империје, јача монархистичко језгро руског народа, јачањем РПЦ, императорска круна је у рукама Свјатјејшег Патријарха Московског, многи у Русији и Србији говоре о великој дивјејевској тајни, пророчанству св.Серафима Саровског, да ће после великог рата, мученичке смрти руског Цара владати седам деценија кабалистичка петокрака, да ће се Русија поново обновити као океан народа, којој ће се придружити други словенски народи, и да ће опет бити Цар Православни, Император Трећег Рима, Москве, ослободилац Цариграда, Другог Рима.

 

 

Верујемо да ће наш Краљевски Дом Карађорђевића бити на челу српског народно-црквеног сабора, који ће донети одлуку о присаједињењу Српских земаља Православној Руској Империји, која је вековима у своје окриље примала мале народе, штитила их од Кине, Ирана, Турске, помогла им да од номада постану цивилизовани народи, градила им путеве, школе, болнице, и помогла да сачувају своју самобитну културу, језик, обичаје. Реч је о кавкаским, средњеазијским, сибирским, северним народима, који данас чине око шеснаест посто становништва Русије, који су током протеклих векова тражили и добијали заштиту и покровитељство Русије, јер су били изложени геноциду, пљачки, рушилачким нападима Перије, Турске, Немачке, и источних орди. Неки од ових народа, например део Грузина, постали су тројански коњ западних конквистадорских структура (ЕУ, САД, НАТО, НВО), заборављајући да их је Русија спасила од потпуног уништења од стране Турске.

 

 

Поменимо још незахвалне балтичке народе, које су Немци скоро истребили и асимиловали, Русија је им помогла да опстану као народи, а они данас у својим државицама, које постоје опет захваљујући Русији и СССР, руски народ дискриминишу, Руси имају статус неграђана, и такав однос према Русима НВО и ЕУ подржавају.

 

 

Позивамо Краљевски Дом Карађорђевића да стане на чело српског народа као проруски, словенофилски, да служи својим прецима, који су били и остали васељенски светионик и чувари Божије Правде и Истине, помагачи слабих и немоћних, покровитељи Добра у свету, борци против Тајне Безакоња, светског зла.

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Сабазије (Сабазиос)- трачко-фригијски бог коњаник

.
Сабазије (старогрчки: Σαβαζιος, Сабазиос) је номадски коњаник и небески бог-отац Фригијаца и Трачана. У индоевропским језицима, попут Фригијског, -zios (-ије) у његовом имену потиче од dieus, заједничког прекурсора латинског deus (Бог) и грчког zeus. Иако су Грци тумачили Фригијског Сабазија [1] као Зевса и као Диониса (Зеус Сабазиос), увек је приказиван, чак и у римско доба, у седлу као номадски бог-коњаник, што му даје карактеристичан амблем моћи.

Могуће је да су миграционим кретањима Фригијци донели Сабазија са собом, кад су се населили у Анадолији у раном првом миленијуму пре нове ере, а да порекло Бога треба тражити у Македонији и Тракији. За недавно откривено древно светилиште, Перперикон, у данашњој Бугарској се верује да је светилиште посвећено Сабазију. Македонци су такође познати као коњаници, одгајивачи коња и коњообожаваоци до времена Филипа II, чије име значи „љубитељ коња“.

Могући рани сукоб између Сабазија и његових следбеника и древне богиње мајке Фригијаца (Сибеле или Кибеле) можда се огледа у Хомеровом кратком осврту на младалачке подвиге Пријама, који је помагао Фиргијце у њиховим биткама са Амазонкама. Аспект верског компромиса, слично другим таквим митским усагалашавањима широм Егејског културе, може се наћи код фригијског краља Гордија и његовом прихватању Кибеле од Миде.
Један од древних верских створења био је Лунарни Бик. Односи Сабазија са божанством Бика могу се претпоставити по начину на који његов коњ ставља копито на главу бика, у римском мермерном рељефу у Бостонском Музеју лепих уметности. Иако римска по времену, таква представа је знатно ранијег датума.

 

Бог на коњу

.
Неколико стела „Бога јахача“ се налази у Бурдур музеју у Турској. За време владавине римског цара Гордијана III  Бог на коњу се појављује на новцу кованом у Телосу, у суседној Ликији и на Иструсу у покрајини Доња Мезија, између Тракије и Дунава. Обично се мисли да је деда младог цара дошао из Анатолијске породице, због његовог необичног надимка, Гордије. Слика бога или хероја на коњу који се бори са змијом, коју гази његов коњ, појављује се на келтским вотивним стубовима, а са доласком хришћанства се трансформише у слику Светог Ђорђа и змаја, чији најранији познати описи су из десетог и једанаестог века у Кападокији и једанаестог века у Грузији.

Сабазиос  у Атини

Демостен наводи екстатичне источне обреде, које су практиковале углавном жене у Атини, из реторичких разлога ради омаложавања свог противника Асхинса због учешћа у култним ритуалима његове мајке:
„Након доспећа у зрело доба подржавао си своју мајку у њеним иницијацијама и другим ритуалима, и читао наглас култне списе … Гладио си дебеле змије и махао њима изнад главе, узвикујући Euoi saboi и hues attes, attes hues.“ [2]

 

.

Преображење у Сабазија

Сматра се да је пренос Сабазија до римског света у знатној мери посредован Пергамом. Природно синкретичан приступ грчке религије замаглио је разлике. Каснији грчки писци, као што је Страбон у првом веку нове ере, повезивао је Сабазија са Загрејом, међу фригијским министарима и учесницима светих обредима Рее и Дионијуса. Страбонов сицилијански савременик Диодор Сикул повезивао је Сабазиоса са тајном „другог“ Диониса, потомка Зевса и Персефоне, веза коју не потврђују сачувани натписи о Зевсу Сабазију. Хришћанин Климент Александријски је сматрао да су тајне мистерије Сабазија, на начин на који су их Римљани практиковали, укључивале змију, хтонско створење невезано за небеског бога Фригијаца: „Бог у недрима је препознајућа ознака сабазијских мистерија“. Климент наводи: „То је змија, која је прошла кроз груди посвећених“. [3]

 

.

Знатно касније, византијско-грчка енциклопедија, Суда (10. век?), наводи:

„Сабазије … је исто што и Дионис. Он је попримио овај облик из обреда који су се односи на њега; за варваре који су узвикивали баханалски узвик ‘sabazein’. Стога неки од Грка следе и називају крик ‘sabazmos‘; тиме Дионис [постаје] Сабазије. Они су такође називали места посвећена њему и његовим Баханткињама „саби“ … Демостен их помиње у говору „у име Ктесифона“. По неким изворима Саби је термин за оне који су посвећени Сабазију, то јест Дионису, као што се и онај посвећен Баху назива Бахи. По тим изворима Сабазије и Дионис су једно исто. Исто тако се тврди да Грци зову Бахи Саби.“ [4]

Култ Сабазија је исто тако повезан са култом Хроноса, Сатурна и првобитно Јупитера. Припадајући симболи соларног и пољоприпредног божанства (бога жетве) су тирс, срп (нарочито у хетитском тумачењу), јечам. Божанско пиће пиво, према наводима Амијана за време Валенса (родом из Цибеле) звано је сабијум. [5]
Према савременим научницима ниједан храм посвећен Сабазију, богу јахачу није пронађен.

Мале заветне РУКЕ, обично од бакра или бронзе, са ПОДИГНУТА ТРИ ПРСТА (што је и данас карактеристичан србски поздрав) су повезане са култом Сабазија. Многе од ових руку имају малу перфорацију у основи, што сугерише да су можда биле везане на дрвене мотке и ношене у процесијама. [6]

Христос са ТРИ подигнута прста…

Црква Свети Алфонсо у Риму
Church of Sant’Alfonso in Rome

Оригонални линк:
http://vultus.stblogs.org/2009/06/the-heart-of-jesus-and-the-pri.html

 

 

 

Референце

[1] E.N. Lane, Corpus Cultis Jovis Sabazii 1989 for The Classical Review, 1991:125.
[2] Demosthenes, De corona 260; Attis, serpent cult, Sabazios, Dionysus (Aeschines is characterised as „ivy-bearer“ and „liknos-carrier“), and „cultic writings“, which may have insinuated Orphic connections as well, are not otherwise linked in cult, save in their foreignness in fifth-century Athens.
[3] Clement of Alexandria, [Protrepticus (Clement)], 1, 2, 16.
[4] Sudas, under ‘Sabazios,’ ‘saboi’; Sider, David. „Notes on Two Epigrams of Philodemus“. The American Journal of Philology, 103.2 (Summer 1982:208-213) pp209f.
[5] Погледај Сабајаријус: вино, пиво и Амелијан
[6] M.J. Vermaseren, Corpus Cultis Jovis Sabazii, in Études Préliminaires aux Religions Orientales dans l’Empire Romain 100.1 (Leiden, etc: Brill) 1983

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Зенобија, славна краљица Палмире

ЗЕНОБИЈА, КРАЉИЦА КАМЕНА И ПЕСКА

.

,,Када би знали каква је то жена, колико је разумна у доношењу одлука, одлучна кад издаје наређења, строга према војницима, а опет дарежљива када то околности захтевају, ипак непопустљива када то изискује стега… Ова жена задала је такав страх Египћанима и источним народима да ни Арапи, ни Сарацени, ни Јермени нису смели да јој се супротставе.” (Луције Домиције Аурелијан (270–275)

Зенобија, краљица Палмире,  према мишљењу многих, била је најплеменитија и најлепша жена Истока.  Дух јој је био божански силан, а лепота невероватна.

 ПАЛМИРА (грч. Παλμυρα) је антички град у централном делу данашње Сирије. Његово оригинално име потиче из арамејског језика и значи БЕЛМИРА (Б је у изговору прешло у П), јер је град био посвећен богу Белом, чији храм је био најимпозантнији део града. Локално становништво данас користи назив Тадмор. Налазила се у оази на пола пута између Еуфрата и средоземне обале и била је прво веће насеље на које су наилазили трговачки каравани на познатом Путу свиле. Ако су долазили с Истока, пут им се ту рачвао на северо-запад према Малој Азији и даље према Европи, или на југ према Египту. У повратку, Палмира је била најважније место за утовар робе продаване на истоку. Било да су долазили или одлазили, трговци су тамо морали да плате различите намете неопходне за наставак путовања. Датум припајања Палмире Римском царству није тачно утврђен, али се њен процват поклапа с временом римске владавине. Основно занимање становника Палмире, људи мешаног арамејског и арапског порекла, била је трговина која им је с временом донела завидно богатство.

Средином 3. века наступила је највећа криза у римској историји. Хроничар Оросије забележио је да су народи који су до тада боравили на границама напали Царство са свих страна: „Германи су нагрнули преко Алпа, упадајући у Рецију и сву Италију западно од Равене. Алемани су похарали галске провинције, па су и они прешли у Италију. Навала Гота разрушила је Грчку, Понт и Азију, прекодунавска Дакија заувек је изгубљена. Квади и Сармати харали су панонским провинцијама. Остали Германи опљачкали су Хиспанију и освојили је. Персијанци су запосели Месопотамију и сасвим опустошили Сирију. У бројним провинцијама сада су на рушевинама великих градова преостала само бедна и безначајна станишта која још носе њихова имена и спомен на њихову несрећу.”

.

Храм богу Белом, Палмира, Сирија ( Temple of Baal )

July 2006 Temple of Baal-Shamin Temple of Baal-Shamin, the Lord of the Heavens in Semitic pantheon, responsible for rain and fecundity. Temple was dated ca. AD 17 and its cella dated AD 130. It was completelly restored in 1954-6 by Swiss archeologists.:

more »

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Мези и Мезија

Мези (лат. Moesiгрч. Μυσοί), Межани или Мижани су били трачко племе које је у I веку п. н. е. насељавало област између Доњег Дунава и планине Балкана.

Претпоставља се да су током бронзаног доба Мизи насељавали земље источно од Мораве и Дунава, а касније мигрирали на југоисток у Малу Азију, све до Месопотамије, о чему сведоче археолошка налазишта Брњичке групеХеродот у својим списима говори да су пред Тројански рат Мизи прешли Босфор и дошли до Јонског мора. Након пропасти Хетитске државе почео је други талас миграције Миза ка Малој Азији. Након напуштања Мале Азије долазе на Балкан крајем XIIIXII век п. н. е., и тамо налазе Хетитску империју у стању пропадања.

Хомер у својој „Илијади“ помиње Мизе као савезнике Тројанаца. Страбон говор о њима да су дошли са Дунава током Тројанског рата и населили места где су пре њих живели Фригијци. По њима се подручје на северозападу зове Мезија. Њихов језик, по Страбону, је био „мешавина“ су фригијског и лидијског језика.

Два беху огранка Межана у Илирику, односно горњи и доњи. Горња Мезија, према Јохану Леунклавијусу и Laцу, јесте Србија, док Куспинианус каже да је Босна. Халкокондил, Лац и Куспинианус сведоче да је Доња Мезија заправо Бугарска. Јорданес Алан назива обе Мезије Малом Скитијом која, према неким тврдњама, обухвата такођер и земљу Беса и Трибала. Од Беса потекоше Срби у Босни.

Колико Мези беху храбри и поносни (каже Луције Флор у 12. поглављу 4. књиге), страшно је и изговорити. Кад римски конзул Марко Крас бијаше већ спреман заметнути бој с њима, један заповедник Межана изађе из редова своје војске и дозвавши оне из римске војске упита их ко су, па кад му одговорише да су то Римљани, господари свих народа, Межани нато узвикнуше: „Бит ће тако ако ви победите“!

Покорени су од римског императора Марка Краса 29. године п. н. е.

По освајању Мезије, Крас је претвара у римску провинцију која се простирала на данашњој територији уже Србије. Даљи напредак ова провинција доживљава у време цара Тиберија када се проширује на простор данашње Србије и север данашње Бугарске све до ушћа Дунава у Црно Море а на југу се простире до планине Балкан. Под владавином цара Домицијана Мезија је подељена на Моезиа Супериор (Горња Мезија) и Моезиа Инфериор (Доња Мезија).

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off