Долина Трачких краљева

На слици: Трачки краљ Сеут III из Долине трачких краљева

 

Долина Трачких краљева се налази између венаца планина Балкан и Средна Гора, у близини Казанлука, на подручју у коме је некада било Одриско Краљевство, а данашња Бугарска. Овде је пронађен Сеутхополис, главни град Одриског Краљевства, (најмоцнијег и најхрабријег од свих трацких краљевстава) који нажалост данас лежи на дну језера Копринка. Бројни пројекти су рађени последњих година у покушају представљања јединог преживелог трачког града. Долина Казанлука у централној Бугарској је посута трачким гробницама, од којих је мали број детаљно истражен. Најимпресивније налазиште у региону је гробница у Казанлуку, која потиче са краја 4. и почетка 3. века пре нове ере. Гробница Казанлук обухвата улазну просторију – дромос, која је била мањи простор за ствари потребне покојнику у загробном животу, и округлу просторију у којој је сахрањено тело трачког владара. Очуване величанствене фреске у улазној и главној гробници у Казанлуку представљају најбоље очувана уметничка дела трачке културе раног хеленистичког периода. Зидно сликарство гробнице Казанлук представља сцене световног и војног живота, као и загробног живота сахрањеног трачког краља. Гробница обухвата приказ владарског пара током свечаности, мужа и жене који се држе за руке, седећи за столом на коме је храна, док их окружују бројне слуге који приносе поклоне и музичари који забављају краљевски пар. …. Мада украсно сликарство гробнице у Казанлуку обухвата релативно мале површине, непознати уметник је створио изузетно уметничко дело. Захваљујући својој изузетној историјској и уметничкој вредности и значају, гробница Казанлук има ограничену посету, коју одређује Национални Инстутит за заштиту непокретног културног наслеђа Бугарске. Међутим, у непосредној близини се налази музеј са изложеним потпуно истоветним копијама фресака. Трачка гробница у Казанлуку од 1979. године припада УНЕСЦО светком културном наслеђу.

По истраженим археолошким налазима који представљају трачку културу су гробне хумке богатих представника трачких владара и аристократије, који су сахрањивани у монументалним и импресивним гробницама. Одећа преминулих богатих Трачана је било посебно раскошна и обухватала је златни и сребрни накит, златне ланце и украшавање тела преминулих мушкараца заштитним оклопом од племенитих метала. У Бугарској постоји између 10000 и 60000 трачких гробница. Једна од највећих и најлепше украшених трачких тумула је гробница у близини села Мезек, Свиленград. Гробнице откривене у Казанлаку, селу Свештари у општини Исперих, као и гробница у селу Александрову, Општина Хасково су светски познате по величанственим фрескама. Пронадено трачко благо открива богатство локалног племства и описује неке од њихових религиозних обреда. Посебно је величанствено злато из Панадириста, које обухвата 9 златних посуда које су префињено израдене и раскошно украшене композицијама које представљају људске ликове. Највеце до сада истразено трачко налазиште је у селу Рогозен, откривено 1985. године, које обухвата 165 сребрних судова укупне тезине 20 кг, од којих је вецина богато украшена типичним трачким сценама – лов који обухвата разноврсне дивље звери, архетипске фигуре богиња у кочијама које вуку крилати коњи или које јасу лавицу златне главе. Многи предмети налазиста у Рогозену су исписани грчким повезаним словима и представљају неколико краљевских трачких имена и географских појмова у југоисточној Тракији. Изузетни сребрни предмети из Рогозена су припадали богатим владарима племена Трибали. Израђени су, сакупљени и поклоњени током дугог историјског периода од краја 6. века до средине 4. века пре нове ере, током око 150 година. Предмети из налазишта Рогозен су вероватно сакривени због опасносности која је претила освајачким нападима македонских владара Филипа II и Александра Великог, које су нападали племена Трибала 341., 339 и 335. године пре нове ере. Мање у обиму, са 5 пронађених предмета, али врхунски прецизне израде су златни и сребрни предмети пронадени 1974. у селу Борову, општина Русе. Сребрни детаљи коњских амова са занимљиво представљеним ликовима и животињама одликују трачко злато пронађено у близини села Луковита и Летница.

1993. године је у Оструши откривена највећа трачка историјска целина, из средине 4. века пре нове ере. Трацка гробница у Оструши обухвата површину од 100 м2 и чине је 5 правоугаоних и округлих просторија, соба у којој је сахрањено тело владара, израђена од великих камених блокова тежине 60 тона. У близини града Шипка, око 1 км од главног пута између Казанлака и Шипке је откривена гробница Голиама Косматка из 5. века пре нове ере. Гробница Голиама Косматка садржи три просторије и улазни ходник – дромос, који је дужине 26 метара. Гробница – тумулус Голиама Косматка је откривена у потпуно очуваном стању, која садржи потпуно очуван гроб трачког краља, који је сахрањен са својим коњем. Трачки краљ је сахрањен у каменом саркофагу, са преко 20 златних предмета, међу којима су златни венчић за храстовим лишћем, сребрне и бронзане посуде, јединствена бронзана глава у природној величини, украшена на местима очију полудрагим камењем. Претпоставља се да је ова гробница припадала трачком краљу Сеуту III, оснивачу града Сеутополиса, главног града Одриске краљевине, која се налазила у непосредној близини.

.

2004. године су археолози дошли до новог сензационалног открића – у трацкој гробници Светица је пронађена прекрасна златна маска, бочица и златан прстен. Претпоставља се да је у гробници Светица сахрањен велики трачки краљ Тереус. 45. године нове ере су Римљани освојили Тракију. На Балкану је процес романизације који се проширио на читаво Римско царство означио спајање древних хеленских и трачких култура са новим културним трендовима које су увели освајачи. Промена је очигледна, посебно у трацком налазишту Перперикон, где су светилишта уклесана у стенама у периоду од 1. до 4. века нове ере примила јединствена класична обележја.

Izvor - http://www.panacomp.net/dolina-trackih-kraljeva/

 

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Слободан М. Филиповић- ВЕЛИКА ТАРТАРИЈА

Слободан М. Филиповић
ВЕЛИКА ТАРТАРИЈА
.

Аријска или сарбатска (скитска)1 империја носила је миленијумима различита имена, а позната је као Велика Тартарија и Могулска Азија.2 Назив Могул је од персијског облика имена Могол за Монгола, што долази од ариј. мангула, зло, несрећа, невоља, али, значи и грешка или кршење начела, одакле је медицински израз “монголизам”. Реч Могул погрешно се тумачи од јелинског mogol, велики, која је такође од ариј. мег’а, велики.
На карти А. Отелија из 1570 године налази се Велика Тартарија. Такође, на карти света П. Планциа из 1594 године, као и првом издању Британике из 1771 године. Велика Тартарија се на северу од Москве граничила са Сибиром, а јужно од ње су: астраганска, черкеска, дагестанска, док је калмичка на северозападу од Каспијског мора до Сибира. Московска Тартарија је обухватала Кубан и Малу Тартарију, а постојале су још узбекистанска и монголска у северној Персији и Индији, као и тибетска на северозападу Кине.
У средњем веку аријско-сарбатска или руска империја на Западу је названа Велика Тартарија. Одакле потиче ово име? Зашто није Велика Сарбатија која се простирала од Атлантског до Тихог океана, када се Русија баш тако звала до краја 16 века? Не може се прихватити скраћена верзија историје Фоменка и Носовског, о светској културној доминацији Сарбата у 14. веку (Д. Бајда, Е. Љубимова), када су они културни источник света нашег међуледеног доба а њихови преци присутни од протоисторије.
Сигурно, да регија Тартарије није добила име по граду Тара у Сибиру, већ је уведена као прикривени погрдан израз за станишта варварских србских, алијас “словенских” народа. Јер, Тартар је друго име за Нав или “доњи свет”, коме по у србском предању припада све оно што је страно и непријатељско народу. У случају назива Тартарија, митски принцип је једноставно инверзно преузет и примењен у погрдном смислу. Зло није много паметно, али је “превртање на главу” идеолошки принцип увек веома делотворан.
Реч “тартар”, у значењу Нав или доњи свет који се налази под Земљом толико дубоко колико је небо високо, долази по имену бога Таре, ариј. тара, “Терач”, придевак бога Нава (= таритá, “Вођа”), одакле је срб. “тратина”, ливада или необрађена земља Нава. У руском предању, Тар и Тара су божански пар богова природе и мудрости који је дао девет књига светих Веда. Аријски Тара је отац библијског Аврама, ариј. аб’ирāма, “Усхићујући”, “Очаравајући”, бог Нава и отац светих шамана, по Светом писму кнез историјски из Ура и заједнички праотац ришћана и обрезаних.
Хуманистичка наука на Западу, већ неколико стотина година води специјалан психолошки рат против србских народа заснован на слабљењу самосвести и наметању осећања ниже вредности, а једна од бројних метода је итерминолошки рат. Јер, скоројевићи имају психолошку потребу да све почне са њима. Тако је нулти меридијан премештен из Гизе за 30 степени у Гринич, а константна звездана година у биолошком ритму Земље, демагошки интеркалацијом замењена покретном тропском и наметнута као светски календар.
Уосталом, примери нису ни потребни, јер су на саборима у Ферари и Фиренци још далеке 1438(9) године, донете одлуке о денационализацији и католичењу Срба и Руса. Поред тога, Ватикан је донео и буле којима полаже право на целу планету Земљу (1454 г.), на свo приватно власништво (1481 г.) и право контроле над свим душама (1537 г.)!
Да ли је ватикански културни империјализам разлог, што руска историографија никако не може да се курталише наметнуте ватиканско-коминтерновске терминологије? Шта значи неспојива кованица “словено-аријска” империја? “Словени” је назив за непостојећи народ, који је као збирно име уведено са Орбинијем да замени сарбатско у циљу његовог “брисања”. Насупрот томе, Арији (Меди или Сарбати ) су већ у освит историје пре 4000 година имали своје историјско име медски Сарбати, старинци Хелма или Балкана који се у средњем веу најчешће јављају као Срби и Руси.
Шта ћемо онда са 3700 година временске разлике између Арија и “Словена”? Треба увести терминолошки тачан назив, заједнички и историјски оправдан а то су Сарбати! Поготово, што њихово опште србско име претходи аријском на Истоку, јер, то је пранарод “који се састојао од Сораба, Серба, Рашана, чије је заједничко име било Срби” (А. Пикте).3
Немачки историчар Ото Хене Амрајн протеран је из Швајцарске у првој половини 19 века, због тврдње противне Светом писму, да је почетак културе међуледеног доба настао у Подунављу: “Сви бели народи између Архипелага и Инда…дошли су из Европе и та сеоба белаца је највећа тема препотопске историје”.

Слободан М. Филиповић

.

1. Скити су се звали Сарбатима (Вадианус), за које Херодот каже да говоре искварено скитски. Сарбати су преци Словена (Пасхална хроника), исто, што и Меди, Рашани или Арији а главно су племе Германа (Прокопије). Од Сарбата су настали Анти, Венети и Словени (Јордан).
2. Азио је старо име бригијског Сарда, културне престонице Истока и Запада по којој је добио име цео континент.
3. Срби или Арији као општи народни називи имају преко 750 историјских имена, али, данашњих 12 народа имају веома млада имена (6-9 век), осим македонског (8 век ст. ере), што је име регије, као и руског имена које је скраћени облик имена Рашани или Расени (13 век ст. ере) са дериватима Руси, Раси, Роси.

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Хрвати дрско присвајају Мирослављево јеванђеље

ХАЗУ својата Мирослављево јеванђеље

 

.

Разлог ове хрватске клептоманске амбиције је теза савремених хрватских историчара да сви ћирилски споменици западно од Дрине припадају хрватској културној баштини.

 Мирослављево јеванђеље, најзначајнији и најлепши српски рукописни споменик, проглашен је за „дјело писано хрватском ћирилицом и старославенским језиком хрватске редакције”!

То је обзнањено на међународном научном скупу „Хрватска ћирилична баштина”, одржаном крајем прошлог месеца у Загребу, под окриљем Хрватске академије знаности и умјетности, а поводом петстоте годишњице ћириличног „Дубровачког молитвеника”, штампаног у Венецији 1512. године. Ово клептоманско откриће промовисао је један од учесника скупа, Кристијан Кухар са загребачког Старославенског института.

Већ две деценије хрватски језикословци и историчари средњовековља присвајају овај култни српски спис настао под покровитељством Немањиног брата, хумског кнеза Мирослава. Један од њих, Милко Брковић, историчар из Завода за повијесне знаности ХАЗУ и професор Мостарског свеучилишта, тврди да је језик Мирослављевог јеванђеља „хрватска редакција старославенских глагољских књига”.

Међутим, својатање чувеног јеванђеља само је сегмент хрватских аспирација на читаво средњовековно српско културно наслеђе у Босни, Херцеговини и Далмацији.

„Ова хрватска чежња континуирана је на аустријску културну политику у Босни и Херцеговини”, сматра археолог Ђорђе Јанковић, професор на Академији за конзервацију и рестаурацију СПЦ. Један од кључних потеза у стварању „босанске” нације и културе било је преименовање историјског босанско-херцеговачког и приморског (далматинског) писма, ћирилице, у „босанчицу”. За надгробне споменике, мраморове, скован је дотад непознати термин „стећци”. Тако су ћирилични натписи на мраморју постали епитафи писани „босанчицом на стећцима”.

А од деведесетих година прошлог века хрватски аутори замењују термин босанчица изразом „хрватска ћирилица”.

.

Археолог Ђорђе Јанковић

Фотографија корисника Max Milosevich

.

Овај, пре свега ментални, страховити заокрет у односу према омраженој ћирилици, пред широм публиком настоји се оправдати на прилично духовите начине. Тако се истиче супремација „трописмене” хрватске културе (латиничне, глагољичне и ћириличне) над другим европским националним, „једнописменим” културним корпусима. А хрватски аутор Винко Грубишић, смело и искрено тумачи да је разлог хрватског отпора према ћирилици „страх од препознавања себе у другима”.

Даље, амбициозни хрватски иноватори морали су се одрећи теза великих имена српскохрватске лингвистике, католика, Ватрослава Јагића и Милана Решетара. Јагић је установио да средњовековни глагољички корпус припада хрватској филологији, а ћирилични српској, а Решетар је објаснио откуд разлике у српској ћирилици западно и источно од Дрине.

Дубровчанин Милан Решетар је утврдио да тип српске ћирилице који је назван босанчицом потиче с двора краља Драгутина Немањића, односно да је реч о брзописној ћирилици. Користила се за исписивање повеља, посветних натписа и епитафа на мраморју, а одликују је лигатуре (спајање слова) и скраћивање речи што је обележавано титлама (знацима за испуштена слова).

Хрватски жал за Мирослављевим јеванђељем лако је разумљив, кад се има у виду да су многи најстарији српски ћирилични артефакти похрањени по хрватским збиркама и музејима.

Такав је случај с Поваљским прагом (12. век) који се налази у сплитском Музеју хрватских археолошких споменика или с Хумачком плочом, такође из 12. века, која је 1867. године била узидана у зграду фрањевачког самостана у Хумцу код Љубушког, а данас се налази у музејској збирци овог самостана. Оба поменута епиграфа описана су у четвртом издању књиге Бранкице Чигоје

„Најстарији српски ћирилски натписи”, објављене пре четири године у Београду.

На наше питање зашто академска заједница Србије прећуткује ове и сличне провокације које стижу из Хрватске, наш саговорник, професор Јанковић, одговара: „Не постоје одговарајући академски изрази којима би изразио своје мишљење о овдашњој академској заједници”.

 

Глагољаши пишу ћирилицом?

Илустративан пример хрватског присвајања ћириличних споменика је ћирилични натпис уклесан у камену, нађен 2003. године на локалитету Подворнице у Лиштанима код Ливна. Археолошким захватом на локалном гробљу откривена је плоча са следећим, мајсторски урезаним текстом:

Овде лежи поп Тјеходраг који је имао пет синова и сви су убијени у истој години”.

Хрватска ауторска тројка, тумачи налаза, датирали су овај епиграф у 12. век и утврдили су да је реч о хрватском „попу глагољашу”. Будући да је већ тада католичким свештеницима била строго забрањена женидба, поменута тројка извела је мисаони дриблинг: „Као нелатински свећеник могао је имати дјецу са законитом супругом на ваљан, али не и на допуштени начин”.

Међутим, како објаснити да католички „нелатински” свештеник (који се не користи латиницом већ глагољицом) има епитаф исписан ћирилицом? И ту је нађен соломонски излаз из ребуса: попу Тјеходрагу ћирилица је служила за „свакодневну употребу”!

 

Политика, 09/12/2012

 

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Мислав Хорват : Измишљени хрватски краљеви

Мислав Хорват :

Хрватски краљеви, тролови, караконџуле и остала митска бића

Једну младу жену из Србије данима је преко фејса малтретирао неки Хрват и тражио да изађу заједно. Причао јој је о хрватским краљевима и истицао хрватску супериорност над Србима. Очајна, обратила ми се за помоћ. Мало људи у Србији зна да читава супериорна хрватска повијест нема више од 150 година. Тек у другој половини 19. вијека Беч је стварао институције, Ватикан католичио, а католички попови и бечки ђаци измишљали приче из непостојеће хрватске повијести. Како је у 19. вијеку много Срба студирало у Бечу, студенти из тадашње Хрватске срели су се са јунацима и догађајима из српске прошлости. Један, којем се српска повијест посебно свидјела звао се Иван Кукуљевић Сакцински. Он ће касније заједно са неколицином католичких свећеника измислити низ хрватских краљева, ископати многе лажне налазе… све оно што смо имали прилике гледати у научно-фантастичној серији “Хрватски краљеви”.

Симболи једне нације и државе су грб, химна и застава. Хрватски грб први пут се налази грбовнику у фојничком католичком манастиру, као један од грбова српских земаља цара Душана из 14. вијека. Хрватску химну „Лијепа наша“ написао је Србин из Винковаца Јосиф Руњанин. Хрватска застава са распоредом боја црвен-бијели-плави први пут је употребљена као српска застава Сретењским уставом 1835. године, али је забрањена ради протеста Турске. Касније је бан Јелачић ту исту заставу узео за заставу Велике Илирије. Аустрија ју је одмах забранила, да би је касније одредила за хрватску заставу и тако је остало до данас.

Оно што нису украли Србима, Хрвати су измишљали, а често су њихови краљеви настали на темељу сјећања на локалне српске кнезове и жупане, који онда у фантазијама ватиканских фалсификатора постају хрватски краљеви. Један од посебно популарних измишљених краљева је Звонимир. Прича каже да је Звонимир убијен 20.4. 1089. јер су Хрвати одбили његов позив за судјеловање у крсташком рату, а он их је на самрти проклео: “да хиљаду година неће имати владара свог језика!”. Након Звонимирове смрти, Хрватском је завладао мађарски краљ Бела. Хиљаду година касније, кад се клетва испунила дошао је Фрањо Туђман.

Ово је наравно тотална небулоза. Крсташки рат је избио тек 10 година касније и према томе, Звонимир за њега 1089. није могао знати осим ако није био видовит. У разним верзијама Звонимир је убијан и 1059. и 1079., већ према дневно политичким потребама. Како је могуће да народ само тако убије краљ који има своју гарду која га чува? Ко би се уопће усудио убити папиног вазала у папској земљи? Папа би ескомуницирао његове убице и на њих посало војску. Мађарски краљ Бела који је према овој причи завладао Хрватском умро је 30 година прије наводног убиства Звонимира. Заправо се ради о преписаној чешкој легенди о смрти кнеза Већеслава касније познатог као свети Вацлав. Осим тога, Хрвати јесу имали владара који је говорио на њиховом језику, звао сеАлександар Карађорђевић.

Као доказ постојања хрватског краља Звонимира дуго се наводила тзв. “Башћанска плоча” коју су идеолози хрватства називали “темељним спомеником хрватске писмености” и датирали је у 11. вијек. На тој плочи неки свећеник спомиње краља Звонимира. Плочу је “пронашао” Иван Кукуљевић Сакцински. Међутим, најновије анализе су показале да је плоча фалсификат. Облик и стил плоче немају везе са 11. вијеком. Црква у којој је плоча пронађена грађена је најраније у 14. вијеку у стилу касне романике. Како је плоча кориштена у цркви као преграда, израђена је када и црква. На плочи се налазио неки рељеф преко којег су фалсификатори уклесали садашњи текст. Када је све ово откривено, хрватски су историчари рекли да иако је плоча фаслификат, можда је постојао неки текст који спомиње Звонимира, па је стољећима касније исклесан у плочи. Можда, а можда га је исклесао и ванземаљац.

Један од археолошких проналазака на који су Хрвати највише поносни је крстионица кнеза Вишеслава која је наводно доказ да су Хрвати примили католичанство до 9. вијека. Ту крстионицу је католички свећеник Лука Јелић датирао на почетак 9 вијека., а по њему је она из Нина. Нин је мало мјесто у Крајини, гдје су по њиховим фантазијама столовали непостојећи хрватски краљеви и зато им је било важно да баш тамо постоји нека крстионица. Крстионицу је Муссолини поклонио Павелићу и од тада се чува у Хрватској. Ипак, недавно је водећи хрватски археолог, професор емеритус Никола Јакшић призано да нити је Вишеслав био Хрват, нити та крстионица има везе са Хрватима. Јакишић је након 40 година истраживања закључио да не постоји никакав хрватски споменик из раног средњег вијека и да никакви Хрвати у то доба уопће не постоје на овим просторима.

Крстионица је нађена у 19. вијеку у Венецији. Убрзо за њу сазнају идеолози хрватства. 1911. католички свећеник Лука Јелић пише како је у Нину пронашао темеље те крстионице. Тако је “Вишеславова крстионица” ушла у све хрватске уџбенике. Када су археолози отишли у Нин, схватили су да је Јелић измислио те темеље и да они не постоје. Данас се зна да је крстионица израђена за потребе покрштавања Срба на источној обали Јадрана, крајем 9. и почетком 10. вијека и свако се својим очима може увјерити да на њој стоји уклесано име српског кнеза Војислава, а не Вишеслава који није ни постојао.

Још луђа прича хрватске митолошке хисториографије је она о “персоналној унији” са Угарском. Како су најзападније српске земље биле врло сиромашне, српски владари нису имали претјерани интерес да их бране. Тако су Мађари освојили подручје од Загреба до Задра у 12. вијеку и држали га све док Угарска није пала под турску власт. Хрвати то раздобље називају “Хрватско-Угарским краљевством” и “персоналном унијом”. Кажу да су само имали истог владара као и Мађари, али своју државу. То је као да Срби кажу да су били у Српско-османском царству, персоналној унији и да су са Турцима дјелили само султана. У ту сврху измишљена је тзв. “Пацта Цонвента” која је наводни документ из 12. вијека. Међутим, Пацта Цонвента је писана језиком из 15. вијека, у њој се налази низ грешака, нпр. Коломан се наводи као син Ладислава, а био му је нећак. У мађарским изворима нема спомена о Пацти Цонвенти, нити је ико спомиње прије 17. вијека. Суочени са тим аргументима хрватски повјесничари признају да је Пацта Цонвента фалсификат, али кажу да је можда постојао неки усмени договор са непостојећим хрватским племством. Можда, а можда је постојао о усмени договор са троловима

Кад им се спомене да се за разлику од Срба никад нису бунили него били вјерни слуге својих окупатора, Хрвати наводе Матију Губца којег је посебно форсирала комунистичка историографија. Наводно је извијесни Матија Губец подигао буну, истјерао угарску војску из Загорја, буна је ипак разбијена, а он окруњен круном од гвожђа и убијен 1573. Да је стварно у то доба неко успио истјерати угарску војску, то би подручје одмах освојили Турци. На попису кметова мађарске породице Hennyngh у селу Хижаковец из 1574. спомиње се и Матија Губец, а он је по овој измишљеној причи тада наводно већ годину дана мртав. Заправо се ради о некој локалној тучи у околини Загреба коју је умирило осам војника. Читава легенда је преписана према буни коју је водио Ђерђа Дожа против мађарског племства у Банату.

Шта још рећи о народу који је језик украо Србима, којем је граматику  написао Србин Ђура Даничић, народу који није имао ни презимена ни земље, док Срби и у Хасбуршкој монархији и у Османском царству имали своју земљу, а најстрија српска презимена нађенасу у Дечанској христовуљи из 1330. године. Чак и иритантни хрватски поздрав “бок”долази од искварене варијанте аустријског њемачког “мајн бокн” што значи “мој наклон”. Када су покатоличени расрбљени сељаци стизали у Загреб они нису разумјели њемачки, па су поздрав “мајн бокн” помјешали са својим “помоз Бог” у конструкцију “бок или бог” која се и данас у Хрватској користи.

Она жена са почетка ове приче, коју је Хрват малтретирао преко фејса и молио је да изађе са њима, обратила се мени за помоћ. Одговорио сам јој:

- Реци му да ћеш се изаћи са њим под условом да први састанак буде на гробу неког хрватског краља. –

Никад јој се више није јавио.

Мислав Хорват

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Срби и Арапи на Јадранском мору

.

Први могући контакт Срба са Балкана са исламским светом, које историјски извори називају Арапи, Мавари или Сарацени забележен је у дубровачкој традицији (забележеној током 16. и 17. века као ,,Анали Рагушког анонимуса“, (,,Annales Ragusini anonymi“), у којима се наводи да су 656. Срби безуспешно опседали тадашњи романски (византијски) Епидаурус, у чему су им помогли Сараценски бродови. Поменута хроника помиње и 740. као годину рушења Епидауруса од стране самих Сарацена.

Јаке везе Арапа и Срба почињу од друге половине 7. века. Балкански Срби, тада још увек независни и не-хришћани, од тада се суочавају са ширењем прво византијске власти са истока, а касније и франачке власти са запада, а паралелно са овим, почело је међу Србима ширење западног, односно источног хришћанства. У таквој ситуацији, дошло је на појединим подручјима до отпора византијској и касније франачкој власти. Будући да су Арапи представљали овим, тада најјачим хришћанским државама и највеће непријатеље, дошло је и до природног савезништва између Арапа и Срба против заједничких непријатеља.

Што се историјских извора тиче, главни би био и један од иначе најзначајнијих извора за проучавање раног средњег века Јужних Словена, венецијански хроничар Јован Ђакон (Iohannes Diaconus, дело Chronicon Venetum са почетка 11. века). Са арапске стране, извесно сведочанство је забележио хроничар Ибн Хавкал (Ibn Hauqāl). На самом Балканском Полуострву, први историјски евидентиран контакт Срба и Арапа се догодио 805. године, поводом устанка Срба на Пелопонезу против византијске власти. Том приликом, у помоћ устаницима је дошла арапска флота, која је напала византијску луку Патрас (Πατραι), али напад се, као и цео устанак завршио неуспехом.

Од тог времена Арапи, који су у међувремену оформили јаку морнарицу, почињу са учесталим упадима у Јадранско Море, где циљ њихових пљачкашких акција постају византијски, венецијански и франачки градови, поседи и бродови. Први такав упад је забележен 827. године, кад је венецијанска флота имала први окршај са арапским бродовима. Управо те године, почиње и систематско арапско освајање византијске Сицилије.

Занимљиво је да управо у време експанзије арапске морнарице на Јадарнском Мору, паралелно се јавља и експанзија србске морнарице, описане највише управо у овом извору. Будући да су Србима и Арапима непријатељи тада били исти, највероватније је да је развој морнарице Срба на источној обали Јадранског Мора био уско повезан везама са Арапима.

Сицилијански Арапи су у акцији 838. године заузели византијски град Бриндизи у Јужној Италији, формирајући на тај начин и прву базу у Јадранском Мору за даља гусарења. Ускоро, долази до великог продора арапске морнарице у Јадранско Море. Под вођством Калфуна 30/03/841. арапска флота пљачка и руши до тад значајан византијски град Осор на острву Цресу, а потом тешко поражава венецијанску морнарицу код острва Суска.
Током те две године (841/842) од византијских градова на Јадранском Мору, страдали су на западној обали Анкона, а на источној Котор, Росе и околина Дубровника.

Последњи продор арапске морнарице 875. оставља по страни србску источну обалу Јадранског Мора усредсређујући се на венецијанске и папске поседе на његовој западној обали. Византија, а ускоро и западноевропске државе су после неколико векова дефанзиве, прелазе у противнапад према исламском свету.   Арапи на Јадранском Мору се од тада више не помињу.

Извод из: Iohannes Diaconus, Chronicon Venetum II/51

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Заборављено гробље Немањића

 Заборављено гробље Немањића

Новопазарски археолози открили тајанствено средњовековно српско гробље. У српској некрополи покојници су сахрањивани од 12. до 18. века

 

.

ПОСВЕЋЕНО тле храстовог гаја на брду Главица у зеленој дежевској долини крије мистериозно српско средњовековно гробље, открили су недавно археолози Музеја Рас у Новом Пазару. Хиљаде огромних камених споменика необичних облика покрива као дивовски плочник купасто узвишење на чијем је врху огроман храст. Његова моћна крошња надноси се над „часну трпезу“ коју је хируршки прецизно отесао од камена неки давно заборављени мајстор.
Прастаро гробље налази се на самом крају дежевске долине, крај села Љуљац, тамо где се појас плодне равнице сужава и претвара у успон на стрме обронке Голије.

- Реч је о невероватној српској некрополи где су покојници сахрањивани од 12. до 18. века. Споменици су монументални и јединствени, ништа слично није виђено. Нажалост, није било новца за детаљнија истраживања – прича Драгица Премовић Алексић, директор Музеја Рас у Новом Пазару.

Она је открила древно гробље и нада се да ће држава наћи новац за детаљније истраживање некрополе, пре него што је униште пљачкаши археолошког блага који су преровили сва стара српска гробља у околини.

Археолози сматрају да је само мистично страхопоштовање које шире камени споменици сачувало од пљачкаша брдо изнад дежевске „Долине краљева“, у којој су се налазили дворови Немањића.
- Неки споменици су огромне фино исклесане плоче с урезаним крстовима, на другима су представљани и ликови покојника, а трећи изгледају као украшени кров куће „на две воде“.

Најнеобичније смо назвали „делфини“ јер су исклесани од огромних камених блокова у облику рибе, једног од најстаријих хришћанских симбола.

Има и усправних минуциозно украшених споменика с ликовима – упућује нас Драгица Премовић Алексић док са јаког подневног сунца улазимо у дубоку сенку и тишину храстовог гаја.

.

.

Ту се указује невероватан призор густо начичканих камених громада покривених дебелом маховином које се зракасто шире око часне трпезе под старим храстом.
Неколико десетина метара даље, на подножју брега где престаје линија дрвећа, подигнута је жичана ограда крај које је и модерно гробље.
- Иако се нове некрополе подижу преко старих, овде то није случај. Главица је табу за народ околних села, који чува предање о дворовима и имањима Немањића у дежевској долини.

Ова необична некропола могла би да буде градско гробље из средњовековног периода кад је по предању дежевска долина била густо насељена – закључује Драгица Премовић Алексић.

Нажалост, врло је могуће да то неће још дуго трајати јер, као што је наведено: „… пљачкаши археолошког блага су преровили сва стара српска гробља у околини.“

Извор:

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:444423-Novi-Pazar-Zaboravljeno-groblje-Nemanjica

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Зашто Србија нема излаз на Јадранско море?

Историчар и књижевник Мр. Миле Дакић о нестајању српске Далмације и губитка српског излаза на Јадранско море

.
Колико је политика великих сила, посебно В. Британије и Ватикана,  учиниле да Срби и Србија немају излаз на Јадранско море?

Шта су на том плану учинили комунисти са Титом на челу, а шта сами Срби својом погрешном политиком сталних уступака и повлачења?

.

 Прворазредна трагична табу тема о некада српској Далмацији и српском Дубровнику, чини окосницу српских заблуда и бјежања од себе. Да ли су Хрвати средином 19. вијека, за свој књижевни језик, преко Вука Караџића и Ђуре Даничића узели српски језик,1 за свој књижевни језик,2 који им је послужио за освајање, претежно српске Далмације, дијелова Босне и Дубровника.3 Да ли су се могли с кајкавским језиком домоћи Далмације и Дубровника? 4 Који су српски политичари и државници одговорни за највећи и најсрамнији пораз свога народа на Балкану, што данас Србија нема излаз на Јадранско море и што је изгубљен један најсрпскији град 18. и 19. вијека, Дубровник. Разумљиво је, да је југославенско комунистичка историографија гушила сваку помисао о наведеним истинама, али је несхватљиво садашње поимање прошлости, посебно у нашим историјским уџбеницима.

Зашто се и сада избјегавају истине? Зашто и послије непоправљивих година и вјекова не смијемо знати истине?

Зашто се толико скривао од јавности попис становништва у Далмацији, аустријског статистичара др Адолфа Фикера, по којем је у Далмацији 1857. године живјело 88,92% Срба (католика, православаца и мухамеданаца), 10,84% Талијана и 0,24 Арнаута.5

Да су историјске чињенице темељито његоване, а не скриване, од Херцеговаца, Далматинаца, Дубровчана и осталих на Балкану, можда и не би било рата унутар исте крви. Не би на челу злочинаца у Пребиловцима били бивши Срби, конвертити. Ако се отворено не каже шта се десило, буде се свакојаке слутње, па и оне које доказују да је српским политичарима, краја 19. и 20. вијека уграђен, поред анационалног и синдром бесмисла за сваку разумну националну политику. Да ли су српске вође знале и знадемо ли ми данас, шта за једну државу значи излаз на море, или један традиционални српски град Дубровник? Јадранско море, његова сјеверозападна балканска обала је, у најмању руку, и српска, и кроз вијекове на дохвату руке, далеко најбројнијем народу Балкана ! На томе испиту су пали: српска политика, вјера и династија. О томе се упорно ћути. Да ли се икада запитамо, колико има злонамјерних прљавштина и неистина у нашој историографији? Надајмо се, да су прошла времена када се морало говорити и писати, да смо се заједно доселили, да смо истовремено имали своје државе и територије, а све у име Југославије, југославенства, братства и јединства.

Невјеројатно је, да најбројнији народ на Балкану ( српски народ ), доживи такве губитке и депресије у земљама гдје је био најбројнији и најдржавотворнији. Срби су у 20. вијеку изгубили: Јужну Србију, Далмацију, Херцеговину, Скадар, најсрпскији град 19. вијека – Дубровник, дијелове Горског Котара, Западну Босну, Лику, Кордун, Банију, Западну и Источну Славонију, Барању, Црну Гору, Косово и Метохију. Али нису само то губици српског народа. С губитком територија и природних богатстава нестајао је и српски народ. У Републици Хрватској је прије 20 година било 19,6% Срба, а сада их има око 3%. Србија, некадашњи Пијемонт српства и славенства је довела под знак питања себе и друге проређене Србе око себе. Све је то резултат неимања националног програма и неразума у бављењу политичким пословима и визијама. Чудесно је, да Далмација ( у којој није било Хрвата до почетка 20. вијека ), Дубровник ( у којем се није знало за Хрвате до 1. свјетског рата ), постану хрватске територије и градови. То је, у ствари, више него успјешна политика која је остварила такве резултате.

Србија је послије побједоносних ратова мијењала име државе, зидала и створила друге државе на својим развалинама. У томе расулу Србије и српског народа, не могу се амнестирати, прије свих: краљ Александар Карађорђевић,6 југославенство, комунизам Јосипа Броза и његових српских анационалиста. За посебну су осуду они који су одбацили Србе Далмације и Дубровника ( католике) и тиме остали без излаза на Јадранско море. То није само неправда и штета. То је чињеница која изазива осуде, презире и сажаљења према српским политичарима 20. вијека. Да ли су се противв српског народа уротиле неке тајне силе унутар српског корпуса које притајено дјелују? Да ли је све морало ићи најпогубнијом могућом варијантом? Зашто су Срби ликвидирали и прогонили најсрпскије кадрове у 19. и 20. вијеку? Тај унутрашњи усуд и проклетство нестајања Срба и Србије је давно започео и не престаје, да би држава Србија, у биткама за своју и туђу слободу, крајем 20. вијека постала радионицом за настајање нових нација, држава и на њеном етничком простору, а затим жртвом агресије и државом без државних граница. Инерција губитништва се посебно разгарала послије српског напуштања Срба Дубровника и Далмације. Ово текуће је, можда, и казна Божја.

Нико се не би чудио, да је Дубровник у вјековима породице Гундулић пао под нечију власт, јер српске државе тада и није било, али пасти у временима снажне српске кнежевине и краљевине, па и Краљевине Југославије? То је неопростиво ! Да ли се данас, бар неко у српском корпусу запита за цијену таквог губитништва? Ова чињеница није само срамотна. Она је била и благовремена опомена за будућност, из које српске вође 20. и 21. вијека нису баш ништа научиле, па су пустиле низ воду: Стару Србију, Републику Српску Крајину ( Сјеверну Далмацију, Лику, Кордун Банију, Славонију и Барању ), Косово и Метохију, Црну Гору, Босанску Крајину,7 па и Републику Српску. Зашто се чудити новим губицима српских крајева у Хрватској, Босни, Црној Гори и Србији? Српска ријека је остала без својих вјековних притока, без снаге, па усахњује и нестаје. Неки текући детаљи нас опомињу, да процес растурања Србије није завршен.

Усуд Срба на западу се наставља. Званичну Србију не мучи тај проблем. На почетку смо новог таласа српског осипања – нестајања и конвертитског синдрома. Небрига матице је толико очита, да је изазивала и изазива жал, револт и инат код Срба: Далмације, Дубровника, Босне и Срба Крајишника. Све више се код Срба на западу осјећа и проводи идеја покатоличења и прихватања хрватства из нужде, баш онако како се то прије 100 година догађало у Далмацији и Дубровнику.8 Опет се ради о биолошком опстанку. Други излаз не постоји, јер је Србија, као никада раније, у чудесном самосатирању кроз читав период 20. и 1. деценији двадесет првог вијека. У таквим условима је од припадника српског народа стварала и ствара најжешће непријатеље српства и Србије, а све то због „бола без пребола“ јер србијанска политика не може замислити живот без Хрвата, Словенаца и других новорођених етникуса на Балкану. Политичари Србије настављају праксу својих претходника, да на кољенима остваре љубав оних којима су нешто раније на длану подарили националне државе,9 а ови и не сањају о новом заједништву. Наступила су времена да су Срби у Србији у правној позицији мањине( пред судовима, становању, запошљавању, социјалним правима, у медијима, ТВ играма и забавним програмима ) У Војводини се најчешће и не говори о српском народу, него о српској заједници, а на Косову и у Црној Гори о српској мањини. У условима самооптуживања српства и Србије за геноцид, политика Србије ствара гађење код западних Срба који су у три протекла рата проживјели чудесне геноцидне походе НДХ и Републике Хрватске (Јасеновац, Јадовно, Пребиловци, Глинску цркву, Садиловац, Коларић код Војнића. Петрову гору, Козару, Дивосело, Дерезу, Слобоштину, Пакрачку Пољану, Марино Село, Вуковар, Госпић, Међуријечје Крке и Чиколе, Дивосело, Равне Котаре, злочин Граховљани у Славонији, Сисак, „Бљесак“„Олују“ и стотине других масовних стратишта српског народа. Треба тражити од сваког живућег Србина да упозна збиље наведених злочина, па да онда трасира свој животни пут. Зачуђујуће је колико су: југославенство и комунизам испрали српске мозгове, да су их неутралисали за било какву борбу и национални опстанак. И поред свега проживљеног многи Срби на западу су схватили, да морају напустити свој Стаклени штап и да било какав ослонац траже на страни својих традиционалних прогонитеља, да се препусте нежељеној судбини и да максимално, као раније развијају самоубилачку традицију конвертитства и мржње према ранијим нестварним сновима, који су ( историја је то потврдила ) несагледиво опасни за будућност српства и Србије. Некадашње притоке Србије мијењају своје токове, не у Србију него против ње. На жалост, све ближе смо остварењу наслова једне књиге, чији су аутори познате свјетске личности:10 „Србија мора умрети“

Територијална проширења обећана Србији „Лондонским Уговором“ од стране сила Антанте, закључен 26. априла 1915. у Лондону

.

Нова времена нас неће питати, шта смо радили, него шта смо учинили за свој народ и српску државу. Србија се и даље одриче мноштва српских права и интереса. Она не поставља питање колика је вриједност имовине протјераних Срба из Хрватске, сада држављана Србије? То је чудесан и необјашњив мук, а ради се ( нико неће да израчуна ) о десетинама или стотинама милијарди Евра. Она не тражи од Хрватске љетовалишта и хотеле српских фирми на Јадранском мору. Не тражи реализацију Споразума о сукцесији, гдје су заробљена огромна средства државе и грађана Србије.11 Ово стање нас подсјећа на давну изјаву Војислава Лубарде: „Сине, ако икада мораднеш с ону страну Дрине, знај да добра бити неће. Немају га они ни за себе, а камо ли за друге“.12

Све је почело, када је већи дио српске интелигенције запљуснуо талас југославенства, па је подржала став Скупштине Краљевине Србије од 7. децембра 1914. године, да је ратни циљ: „ ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца.“13 Тада су положени темељи чудесне српске самоуништавајуће идеологије, која је спречавала квалитетна и дугорочна рјешавања српског питања на балканским просторима. Та идеолошка и национална погибељ ће се снажно манифестирати већ у другој години Првог свјетског рата, око непотписивања Лондонског пакта ( којег су Срби одбили ради спасавања Хрвата и Словенаца ). Да је потписан, можда би Србија данас имала у своме посиједу 2/3 обале и острва Јадранског мора. Одбијањем Лондонског пакта, Србија је у Италији добила заклетог непријатеља, а на себе навукла АУМ и Њемачку с још већом жестином. То је и Италија тражила од њих.

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Događaji pre Potopa

Veliki potop je bio restartovanje Zemlje, ali šta je bilo pre toga?

noa-640x450-min

.

Šta ako su ljudi zaista vrste sa amnezijom? Šta ako nismo u mogućnosti da se setimo našeg pravog porekla? Kakve su šanse da zaboravljeni vremenski perod postoji u našoj istoriji?

Mnogi veruju da je napredna civilizacija postojala na Zemlji pre Velikog potopa koji je preplavio zemlju. Mnogi veruju da je Veliki potop na neki način bio restartovanje Zemlje.

Prema mišljenju mnogih, Velika poplava je zauvek promenila civilizaciju kakvu poznajemo.

Veliki potop ima svoje korene kod drevnih Sumera. Odatle, priče o kataklizmičkoj poplavi se šire među kulturama širom sveta. Bez obzira gde pogledamo, u Aziju, Afiku, Ameriku ili Evropu, naći ćemo dokaze priča koje opisuju kataklizmičku poplavu koja je preplavila zemlju.

Eridu Postanak, za koji se veruje da je sastavljen oko 2.300 p.n.e., je najraniji iskaz o Velikoj poplavi, koji prethodi popularnijoj Velikoj poplavi koja je opisana u biblijskoj knjizi Postanja.

Ali, da li ste se ikada zapitali šta se desilo na Zemlji pre poplave? Mnogi veruju da su na Zemlji postojale napredne civilizacije pre Velikog potopa koji je preplavio zemlju. Mnogi veruju da je Veliki potop na neki način bio restartovanje Zemlje.

 Zaharija Sičin opisuje iskaze pre i posle Velike poplave u svojoj knjizi Kosmički kod: Šesta knjiga Zemaljske hronike.

 

Događaji pre Potopa

Pre 450.000 godina

Na Nibiru, dalekom članu našeg solarnog sistema, život se suočava sa sporim istrebljenjem kako atmosfera planete propada. Svrgnut od strane Anua, vladar Alalu beži u svemirskom brodu i nalazi utočište na Zemlji. On otkriva da Zemlja ima zlato koje se može koristiti za zaštitu atmosfere Nibirua.

Pre 445.000 godina

Predvođen Enkijem, sin Anua, Anunaki je sleteo na Zemlju, uspostavio stanicu I Eridu-Zemlja – za vađenje zlata iz voda Persijskog zaliva.

Pre 430.000 godina

Zemljina klima se popravlja. Više Anunakija stiže na Zemlju, a među njima i Enkijeva polusestra Ninhursag, šef medicinskih usluga.

Pre 416.000 godina

Kako proizvodnja zlata posrće, Anu stiže na Zemlju sa Enlilom, naslednikom. Odlučeno je da dobiju vitalno zlato miniranjem u južnoj Africi. Enlil dobija komandu nad Zemaljskom misijom; Enkiju je dodeljena Afrika. Na odlasku sa Zemlje, Anua izaziva Alalov unuk.

Pre 400.000 godina

Sedam funkcionalnih naselja u južnoj Mesopotamiji uključuje svemirsku luku (Sipar), komandni centar misije (Nipur), metalurški centar (Šurupak). Rude stižu brodovima iz Afrike; prefinjeni metal je poslat gore orbiterima, a zatim prebačen u svemirske brodove koji periodično stižu sa Nibirua.

Pre 380.000 godina

Dobijanjem podrške Igigija, Alaluov unuk pokušava da preuzme vlast nad Zemljom. Enliliti dobijaju rat starih bogova.

Pre 300.000 godina

Anunakiji koji naporno rade u rudnicima zlata se bune. Enki i Nnhursag stvaraju Primitivne radnike kroz genetsku manipulaciju Ape žene; oni preuzmaju ručne poslove Anunakija. Enlil napada rudnike, dovodi Primitivne radnike u Edin u Mesopotamiji. S obzirom na njihovu sposobnost razmnožavanja, Homosapiensi počinju da se množe.

Pre 200.000 godina

Život na Zemlji opada tokom novog ledenog doba.

Pre 100.000 godina

Klima ponovo greje. Anunaki (biblijski Nefilim), na Enlilovo sve veće nezadovoljstvo, se ženi ćerkom Čoveka.

Pre 75.000 godina

“Gašenje Zemlje“ – počinje novo ledeno doba. Regresivne vrste Ljudi lutaju zemljom. Kromanjonac preživi.

Pre 49.000 godina

Enki i Ninhursag uzdižu ljude Anunaki porekla da vladaju u Šurupaku. Enlil je besan. Kuje zaveru da uništi čovečanstvo.

Pre 13.000 godina

Shvativši da će prolaz Nibirua u blizini Zemlje izazvati ogromnu plimu, Enlil traži od Anunakija da se zakune da će predstojeću nestreću zadržati sakriti od čovečanstva.

Događaji nakon Potopa

11.000 p.n.e.

Enki krši zakletvu, nalaže Ziusudri/Noju da izgradi brod. Potop se širi Zemljom; Anunakiji svedoče razaranju iz svojih orbitirajućih letelica.

Enlil pristaje da dodeli oruđa i semena ostatku čovečanstva; poljoprivreda počinje u brdima. Enki pripitomljava životinje

10.500 p.n.e.

Nojinim potomcima su dodeljena tri regiona. Ninurta, prvi Enlilov sin, pregrađuje planine i prazni reke kako bi Mesopotamiju načinio naseljivom; Enki privaja dolinu Nila. Poluostrvo Sinaj je zadržao Anunaki; osnovan je kontrolni centar na planini Moriah (budući Jerusalim).

9.780 p.n.e.

Ra/Marduk, Enkijev prvi sin, deli vladavinu nad Egiptom između Ozirisa i Seta.

9.330 p.n.e.

Set zatvara Ozirisa i nastavlja samostalnu vladavinu nad dolinom Nila.

 8.970 p.n.e.

Horus osvećuje svog oca Ozirisa i počinje “First Pyramid War“. Set beži u Aziju, zaplenjuje poluostrvo Sinai i Kanan.

8.670 p.n.e.

Protiveći se kontroli nad svim svemirskim stanicama na Zemlji od strane Enkijevih sinova i kćeri, Enlilovi naslednici pokreću “Second Pyramid War.“ Pobednik Ninurta prazni Veliku piramidu i odnosi opremu.

Ninhursag, polusestra Enkija i Enlila, vodi mirovnu konferenciju. Vladavina nad Egiptom prelazi sa Ra/Marduk dinastije na Tota.

8.500 p.n.e.

Anunaki uspostavlja ispostave na ulazu u svemirske objekte; Jerihon je jedna od njih.

7.400 p.n.e.

Kako se era mira nastavlja, Anunakiji daju neke nove prednosti čovečanstvu; počinje neolitsko doba. Polu-bogovi vladaju Egiptom.

3.800 p.n.e.

Urbana civilizacija započinje u Sumeru kako Anunakiji ponovo tu uspostavljaju stare gradove, počevši sa Eridu i Nipurom.

Anu dolazi na Zemlju. Novi grad, Uruk, sagrađen je u njegovu čast; on gradi hram u čast njegove unuke Inane/Ištar.

 

Izvor -

http://www.svettajni.com/da-li-ste-znali/kosmicki-kod-veliki-potop-je-bio-restartovanje-zemlje-ali-sta-je-bilo-pre-toga/

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Србски Бог Бел, Бели

.

Србски Бог Бел, Бели, у хебрејском оригиналу се пише као “BjL”, али је усвојен начин изговора Baal. Baal је у Старом Завету, описан као Бог са негативним карактеристикама. Зашто? Судећи и по данашњем времену, када се све србско оцрњује и даље, јасно нам је ко је тај, ко тако нешто протежира, јер су се исти људи бавили како превођењем, тако и преправљањем Старог Завета.

За тренутак, оставимо Стари Завет мало по страни, и рецимо, да је код Срба који су били широко распрострањени и најмасовнији народ тог времена и доба, било велико поштовање Бога Баала. Погледајмо још једном, како се његово име писало на хебрејском језику, који год тада у том времену, тај језик био, значи, писало се “BjL”. Читано језиком Срба, звучало би пре као Бјал, Бјел, Бел, а не као Baal, јер, то и јесте био Бог Бел, Бели. Име Белово се могло чути свуда, где су били Срби Аријевци, а у његовом слављењу су били видљиви сви елементи ведског поимања Бога. Срби су често и радо себе звали Белим, управо због поштовања овог Бога, а Стари Завет сведочи о масовности Белових верника у Палестини и Сирији.

Но, ту није крај невероватних открића о Богу Белом у Старом Завету. Погледајмо, како у Петој Мојсијевој књизи, зову Белога “Очи су ваше виделе, шта учини Господ с Velefegora. Ово је још лошије превођењe Библије, јер је очигледно име Velefegor, само преписано са латинског. У хебрејском оригиналу стоји “BjL PhjVUr”. Опет лако читљиво на србском језику “Бјел Пхјевур” – Пјевур, односно, Бели Први, јер он и беше међу свим аријевским Боговима, први и највиши.

Проучавајући Бога Бела Пјевура, може се открити још много занимљивости. Бел, Бал, Пел, Пал су разни облици речи којим су га звали. Да поновимо, слова “б”, “п” и “в” се лако мешају, а у латинском преводу, постаде чак и Vall. Полазећи од овога, сада нам је јасно, како је Палестина добила име ПАЛстан = Земља, стан, станиште Бога Бела. Лако је разумети, који је Бог поштован на ПЕЛопонезу од стране ПЕЛазга, и ко су у ствари били ти Пелазги, Пеласти – Беласти.

Јасно нам је и откуда се прастара ИЛИрија прозваше БАЛканом. Нисмо далеко од истине, ако изнесемо чињеницу да је Бјел Пјевур у Европи био у ствари Бели Первун, Бели Перун. Бог Перун је код родноверних Срба био Бог највиши Бог, Бог муње и грома. У хришћанском поимању родноверног Православља, Бога Перуна је заменио Свети Илија, па се зато БАЛкан називао и ИЛИријом. Зашто је Перун у ствари BjL? Објаснимо ово на следећем примеру, да се име Бога Перуна код Пољака и данас пише “Piorun”, код Грка је име Бога Перуна мало преличено у Κεραυνός(Кераунос, Пераунос). Дакле, име Бога Перуна на пољском језику, када преведемо на hindu језик, добијамо реч “बिजली”, која се изговара као “Bijalee” и као што видимо хебрејска реч “Bjl” за Бога Бела, истоветна је са хинду речју “Вijalee”, и да ова тврдња буде сасвим јасна, рецимо и то, да hинду реч “bijalee” на србском језику се преводи као “муња”, што је још један показатељ, да се од БАЛбилона, па, до БАЛтика, славило име Белово.

Срби су сами себе радо звали Бели и Перуна су свуда славили, и уопште, требало би да се при изучавању имена народа и градова, увек има на уму важност Бога Белог на европском континенту. Тако би нам било јасније и откуд главном граду Србије, име Београд – BELgrad, Белов град, а схватили бисмо и да је народ, који је у историји познат као Трибали, које су у књигама из званичне историје, Грци помињали на нашим територијама, да нису били Трибали, већ Срби који су славили ТриБала, троичног Бога Бала, Бела.

Рецимо и то, да су латински извори, често на србским територијама помињали Венде, и можда се баш у тој речи крије и назив за племе мајку, јер се национална песма Индије и зове “Vande Mataram”. Интересантно је рећи, да је друго име за Индију – Bhaarat, Срби би рекли “Брат”, који је поштовао Бога Перуна, јер се у Индији и данас прославља Дан Бога Перуна, који се назива “Bali Perunnal” – “Велики Дан жртвовања”, који се још зове и Bakrid.

Овде додајмо и то, да су Нина Беловог, поред имена Бог Бел, називали и Бог Бак. У Старом Завету, стоји и то, да су око олтара Белог Првога, подизани лугови, у Судијама 6:28, каже се “а то раскопан олтар Белов и луг код њега исечен”. Са овим можемо да закључимо, да су сви данашњи народи на северу Европе, који су поштовали Белог Перуна били Срби. Не заборавимо, да су и келтски Друиди живели у шуми, поштовавши Бога Луга. Келти су свакако били србо–аријевског стабла, које је покривало целу Европу.

Спону Бога Белог Перуна са лугом, још чине и сведочанства, да су србски богови у светилиштима, увек били представљени као огромни дрвени кипови. Ти дрвени кипови су били свуда, где су живели Срби, и називали су се Кумири. И данас, широм Индије, постоји прегршт градова назива Кумир: Kumir, држава Odisha, India; Kumir, држава Jharkhand, India, и многи други. Можда је нама Србима у овом тренутку помало несхватљиво, али као да су народи Индијског потконтинента и тог дела света, задржали веровања, која смо и ми некад имали, само у другом облику. С обзиром да и данас, Срби поштују места звана Запис на којима доминира велики стари храст, лако је претпоставити да су Срби као поштоваоци, и народ Белог Перуна, били распрострањени широм Европе, а узевши у обзир све наведено, и поред свих изречених доказа, стварно је неозбиљно од САНУ и СПЦ, да могу тек тако олако прећи преко чињенице, да су Срби били и на просторима Азије и Индијског потконтинента.

 

БАЛБЕК И ХРАМ БОГУ БАЛУ (БЕЛУ)
.
Баалбек je jедно од најфасцинантнијих археолошких налазишта на површини планете а налази се у данашњем Либану.
У доба античког Рима био је познат као Хелиополис или Град Сунца.
Један од најважнијих делова Балбека, и његове најсветије области у паганска времена, је био такозвани Храм Баал, или римски Храм Јупитера. Према мишљењу конвенционалних археолога, то је било феничанско уточиште посвећено богу Балу или Белу, Белобогу, грчки град назван Хелиополис (Град Сунца), који је још од времена цара Аугуста био римска колонија. Истина је, да тачна старост овог места остаје мистерија, али неки истраживачи сматрају да је ово древно мегалитско налазиште старо најмање 12.000 година, с тим да би могло бити и старије од 20.000 година.

У Баалбеку се налази савршено уклопљено камење од 1.500 тона који формирају темеље које ни велики римски храм не би могао да обухвати. Наша наука и техника данас не могу да их објасне. Како бисте објаснили древно вађење, превоз и постављање супермасивног камења које имају преко 100 тона, а камоли 1.000 тона? То су највећа камења са којима се радило на земљи! Мистерија је како је такво камење могло бити померано, чак и нашој данашњој науци и техници. Такође је чињеница да Римљани нису користили ову врсту каменог рада.

Међу најинтригантнијим од ових мегалита је ТРИЛИТОН – три колосална блока са мерама од 22 метара у дужини, 4,5 метара висине и 3,5 метара ширине. Њихова тежина варира између једне и две хиљаде тона. Може ли неко да објасни како је то постигнуто, хиљадама година раније?

Ђорђе Петковић о богу Баалу -
https://www.facebook.com/photo.php?fbid=1840791216202429&set=a.1477006609247560.1073741828.100008147055467&type=3&theater

.
Видео-материјал о Баалбеку -
https://www.youtube.com/watch?v=TtlBZx6mL5g

Извор -

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=831534876984573&set=a.246529768818423.1073741825.100003842059043&type=3&theater

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Весна, богиња пролећа …

Жива / Goddess Dziva:

.

Промена природе и доношење новог живота у многим митологијама старог света углавном је везано за вишу силу представљену женским ликом. Словенска митологија доноситељицу пролећа и бујање живота повезивала је са богињом Весном. Појава у женском обличју која се представља са венцима цвећа у коси која побеђује богињу леда и мрака Морану, карактеристична је за словенске народе, мешу којима су се и у данашње време сачували неки обичаји карактеристични за поштовање овог божанства. . Приписивано јој је управљање сунчевом светлошћу , без које нема буђења природе и бујања живота, па је за обреде коришћена ватра. Данашњи хришћански обичаји у којима се налазе остаци прасловенске традиције су Врбица, Цвети, Младенци… Словени на свим просторима које су насељавали, да би им ћерке биле ведре и радосне, као и цветокоса богиња, често су давали име Весна. Пролеће на руском се такође каже ВЕСНА.


Весна је код Словена била Богиња Пролећа, а повезивана је и са младошћу. Весна је богиња која је код народа била јако омиљена јер је смењивала владавину зиме и смрти, односно Морене. Морена је владала зимом, а тај период су Словени (поготово северни) повезивали са смрћу. Зима је у то време била обележена недостатком хране, разним болестима које проузрокује хладноћа, а тиме и са много смрти. Весна доноси зелена поља, цветање, пријатно време, погодније за живот и рад. Овим променама у природи Весна доноси радост у домове Словена. Пролеће су Словени славили управо из разлога што побеђује зиму и представља најаву за летње доба. Како је пролеће у народу симболизовало почетак лепог доба, кад природа цвета, буди се, поново рађа и живот се обнавља, тако је и Весна добила улогу као Богиња Младости.

Весна представља једно од најсветлијих божанстава и зато је била међу народом омиљена. О тој чињеници сведочи и то да је нарочито код Срба често женско име Весна. Људи су давали ћеркама то име верујући да ће њихове ћерке бити радосне и веселе попут богиње Весне, односно, попут пролећа. Да је Весна светло божанство говори и то да на староиндијском реч вас значи бити светао, јасан,светлост. А управо та реч се налази у корену Весниног имена. Ова чињеница говори такође о томе да је Весна била божанство још док су Словени били у Индији, и пре него сто су се доселили у Европу. Наиме, Весна је била узор женама. Била је лепа и моћна, око себе је ширила опојне мирисе. Поред лепоте, приписивана јој је и моћ над топлотом Сунца, без кога не би могло да дође пролеће.

Весна никад није била усамљена. Њу су пратили Геровит, који је бдио над њом, и Стрибог, бог ветра и ваздуха. Весна је богиња победница. Она побеђује смрт и зиму, и доноси своју владавину у природу. Ову победу је народ обележавао у својим обичајима. Према легенди, Стрибог је Весну доносио сваког пролећа на крилима лаког и пријатног поветарца. У обрачуну између Морене и Весне, Словени су се увек опредељивали за Весну. У обичајима су Словени на грани носили лутку Весне, док је лутка Морене била топљена у реци или спаљивана. Овај обичај је симболично обележавао победу Весне над Мореном. Наравно, никад Веснина победа није коначна, већ се циклично све понавља сваке године.

Борба између Весне и Морене показује да Весна има особине која су честе међу смртницима, нетрпељивост према другим женама, љубомору и тежњу ка моћи. Траг о савезу Весне и народа може се наћи и у молитвама и многим магијским радњама, којима је такође мотив било терање зиме и смрти из домова, где би Морана намеравала узимати душе и наносити патње. Наиме, веровало се да Весна помаже људима и да опоравља зимом нарушено здравље и усклађује природу да буде хармонична, а тиме крепи и ум и срце људи. Овиме је Весна доносила слогу и љубав. Један од празника посвећених Весни славио се са супружницима који су склопили брак предходне године. Био је то један од најрадоснијих празника Словена. За ту прилику су спремани колачи са медом, названи меденчићима. Међутим, овај празник је касније црква везала за дан чедрдесет мученика, 23. март, и данас познат као Младенци. 

Веснин цветни празник такође се одржао и данас се назива Цвети. У Весниним обредима давало се верницима да прогутају лесков пупољак или глогов лист. Деца су у време цветања врба кићена врбиним ресама, а око врата су им се стављали звончићи. Овај обред је и у хрићанству одржао своје име, а име му је Врбица. Јаја су се фарбала у пролеће, обично у црвену боју, која је симболизовала сунце, ватру и топлину, коју је Весна доносила својим доласком. Јаја су се заједно са хлебом и вином поклањала домаћину куће. Кукавицу су Словени сматрали злом срећом на пролеће, а поготову кад закука, док је ластавица била срећна птица, чак поистовећивана са Весном, јер су ластавице једини опипљиви весник пролећа. Ластавице никад нису ловљене, чак су породице сматрале срећом кад би ластавице свиле гнездо испод њиховог крова. Обреде посвећене Весни красиле су и Додоле, младе девојке које су певале песме посвећене Весни, а биле су украшене лишћем и цветним венцима. Додоле су биле део ритуала дозивања кише, који није приређиван само у част Весне, већ и многих других богова.

Весну су Словени доживљавали као лепу, насмејану младу девојку окићену венцима и у белој хаљини. Коса јој је била украшена цветним звонима. Имала је крупне очи. У доњем делу струка имала је велики цветни венац. Бића посвећена Весни су била ласте, кукавице и роде. Празници која су у били посвећени Весни су у хришћанству задржани, а то су Врбица, Цвети и Младенци.

Весна је код Словена била богиња пролећа, а повезивана је и са младошћу. Весна је богиња која је код народа била јако омиљена јер је смењивала владавину зиме и смрти, односно Морене. Морена је владала зимом, а тај период су Словени (поготово северни) повезивали са смрћу. Зима је у то време била обележена недостатком хране, разним болестима које проузрокује хладноћа, а тиме и са много смрти. Весна доноси зелена поља, цветање, пријатно време, погодније за живот и рад. Овим променама у природи Весна доноси радост у домове Словена.Пролеће су Словени славили управо из разлога што побеђује зиму и представља најаву за летње доба. Како је пролеће у народу симболизовало поцетак лепог доба, кад природа цвета, буди се, поново рађа и живот се обнавља, тако је и Весна добила улогу као богиња младости. Весна представља једно од најсветлијих божанстава и зато је била међу народом омиљена. О тој чињеници сведочи и то да је нарочито код Срба често женско име Весна. Људи су давали ћеркама то име верујући да ће њихове ћерке бити радосне и веселе попут богиње Весне, односно, попут пролећа. Да је Весна светло божанство говори и то да на староиндијском реч вас значи бити светао, јасан, светлост. А управо та реч се налази у корену Весниног имена. Ова чињеница говори такодје о томе да је Весна била божанство још док су словени били у Индији, и пре него сто су се доселили у Европу. Наиме, Весна је била узор женама. Била је лепа и моћна, око себе је ширила опојне мирисе. Поред лепоте, приписивана јој је и моћ над топлотом Сунца, без кога не би могло да дође пролеће. Весна никад није била усамљена. Њу су пратили Геровит, који је бдио над њом, и Стрибог, бог ветра и ваздуха. Весна је богиња победница. Она побеђује смрт и зиму, и доноси своју владавину у природу. Ову победу је народ обележавао у својим обичајима. Према легенди, Стрибог је Весну доносио сваког пролећа на крилима лаког и пријатног поветарца. У обрачуну између Морене и Весне, Словени су се увек опредељивали за Весну. У обичајима су Словени на грани носили лутку Весне, док је лутка Морене била топљена у реци или спаљивана. Овај обичај је симболично обележавао победу Весне над Мореном. Наравно, никад Веснина победа није коначна, већ се циклично све понавља сваке године.

more »

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off