.

Грци су ушли у моју сферу интересовања из оправданих разлога. Пошто се моја истраживања баве историјом античке Италије, грци се појављују у многим документима као незаобилазни фактор, тако да сам силом прилика био доведен у ситуацију да се позабавим и питањем грка.

Све што ћу да поставим у ову објаву преузето је од других историчара, а с посебним освртом на грчке историчаре.

Грци су себе звали Хелени, претпоставка је да је то име преузето од легендарне Тројанске личности Јелене која је хеленизована у Хелену.

Разлог за повезивањем свог са идентитетом Јелене, вероватно је дошао из жеље да се докаже присутност Грка на тим просторима у периоду Тројанског рата. Дакле њихово присуство би требало да датира негде око 1200- те године пре Христа.

Пошто не постоје писани трагови, измишљен је „Грчки мрачни век“ који је трајао све до 800- те године пре Христа.

За тај мрачни период оптужени су Дорјани.

Грчки историчари не пишу о свом пореклу, тако да је мало трагова о њима, а они датирају од 800-те године пре Христа.

Претпоставка која данас превладава у научним круговима јесте да су Грци пореклом са простора Египта и Етиопије који су дошли у две колоне, на просторе данашње Грчке и на просторе античке Италије.

У Италији су се поистоветили са Сабињанским краљем Латином и узели за себе идентитет : ЛАТИНИ.

А на просторима Грчке су то урадили преко Јелене и тако постали ХЕЛЕНИ. За племе које није имало свој идентитет сасвим је логично да га потражи у неком другом народу.

Енглези су Хелене назвали Грцима прилагођавајући се латинском називу Граециа:

The name of Greece differs in Greek compared with the names used for the country in other languages and cultures, just like the names of the Greeks. The ancient and modern name of the country is Hellas or Hellada, and its official name is the Hellenic Republic “Helliniki Dimokratia”. In English, however, the country is usually called Greece, which comes from the Latin Graecia (as used by the Romans) and literally means ‘the land of the Greeks’.

Та имена заузврат прате њихово порекло од Граецуса, латинске адаптације грчког имена Γραικοι , што значи „грчки“, али његова етимологија остаје неизвесна. Није јасно зашто су Римљани државу назвали Граециа, а њене људе Граеци, али Грци су своју земљу називали Хелас, а себе Хеленес. Извршено је неколико нагађања.

William Smith у свом Речнику грчке и римске географије примећује да странци често људе називају другачијим именом (ексонимом) од њиховог родног (ендоним).

Those names, in turn, trace their origin from Graecus, the Latin adaptation of the Greek name Γραικός (pl. Γραικοί), which means ‘Greek’, but its etymology remains uncertain. It is unclear why the Romans called the country Graecia and its people Graeci, but the Greeks called their land Hellas and themselves Hellenes. Several speculations have been made.

William Smith notes in his Dictionary of Greek and Roman Geography that foreigners frequently refer to people by a different name (an exonym) from their native one (an endonym).

Аристотел (рођен: 384. пне, умро: 322 пне) је први употребио име Граеци (Γραικοι) у својој метеорологији. Написао је да су подручје око Додоне и реке Ацхелоус били насељени Сели и људима, који су се звали Граеци, али су се у његово време звали Хеленес.

Aristotle (Born: 384 BC, Died: 322 BC) was the first to use the name Graeci (Γραικοί), in his Meteorology. He wrote that the area around Dodona and the Achelous River was inhabited by the Selli and a people, who had been called Graeci but were called Hellenes by his time.

Према Хесиоду, у свом Каталогу жена, Граецус је био син Пандоре и Зеуса и дао је име људима који су следили хеленске обичаје. Његов брат Латинус своје је име дао Латинима. Слично томе, истоименој Хелени је требало дати име Грци, односно Хелени.

According to Hesiod, in his Catalogue of Women, Graecus was the son of Pandora and Zeus and gave his name to the people who followed the Hellenic customs. His brother Latinus gave his name to the Latins. Similarly, the eponymous Hellen is supposed to have given his name to the Greeks, or Hellenes.

На просторима античке грчке живео један народ, а грци су га поделили на тзв. Племена: Јонијци, Дорци, Еолијани и Ахејци.

Пошто је учестало правило да се сви они називају Грцима ја ћу се користити искључиво грчким историчарима и њиховим изворима, како би схватили да ова „племена“ не припадају Хеленској групи, поставит ћу о сваком од њих понаособ цитате из грчких извора, да бих вам на крају доказао да сва та племена имају заједничког сродника који се зове ПЕЛАЗГИ.

Напомена: Грци су сва имена особа, градова, територија хеленизовали, тако да смо ускраћени за веродостојна и орогонална имена.

ЕОЛЦИ

Еолци су били једно од четири главна племена у која су се Грци делили у древно доба (заједно с Ахејцима, Дорцима и Јоонима).

The Aeolians were one of the four major tribes in which Greeks divided themselves in the ancient period (along with the Achaeans, Dorians and Ionians).

Пореклом из Тесалије, чији се део звао Аеолис, Еолци се често појављују као најбројнији међу племенима раних времена.

Еолски народи били су распрострањени у многим другим деловима Грчке, попут Аетолије, Лоцриса, Коринта, Елиса и Мессеније. У Егејском мору су настањивалина острво Лезбос и регион Аеолис, назван као такав после њих, у Малој Азији.

Према Херодоту, Еолци су се раније звали Пеласгијани.

According to Herodotus the Aeolians were previously called Pelasgians.

Јонијци

Када је у питању популација, „јонска“ дефинише неколико група у Класичној Грчкој. У најужем смислу односила се на регион Иониа у Малој Азији. У ширем смислу могло би се користити за описивање свих говорника јонског дијалекта, који су поред оних у Ионији такође обухватали становништво Еубеје, Кикладе и многих градова основаних јонским колонистима.

Јонијци су се преселили у Атику и помешали се са локалним становништвом Атике, а многи су касније емигрирали на обалу Мале Азије основајући историјски регион Јонију.

За разлику од штедљивих и милитаристичких Дорјана, Јоничани су познати по својој љубави према филозофији, уметности, демократији и задовољству – јонским особинама.

Име Јонаца

За разлику од “Еолијанаца” и “Доријанаца”, “Јонијци” се појављују у језицима различитих цивилизација широм источног Медитерана и далеког истока као на индијском потконтиненту. Траг Јонаца започиње у микенским записима на Криту.

Name of the Ionians

Unlike “Aeolians” and “Dorians”, “Ionians” appears in the languages of different civilizations around the eastern Mediterranean and as far east as the Indian subcontinent. The trail of the Ionians begins in the Mycenaean records of Crete.

Фрагментарна линеарна Б таблета из Кнососа (таблета Ксд 146) носи име и-ја-во-не, а Вентрис и Цхадвицк тумаче као вероватно дативни или номинативни случај * Иавонес, етничког имена. Кноссос таблете датирају са 1400 или 1200 Б.Ц.

Mycenaean

A fragmentary Linear B tablet from Knossos (tablet Xd 146) bears the name i-ja-wo-ne, interpreted by Ventris and Chadwick as possibly the dative or nominative plural case of *Iāwones, an ethnic name. The Knossos tablets are dated to 1400 or 1200 B.C.

У књизи Постанка енглеске Библије Јаван је син Јафета. Библијски научници верују да Јавана готово универзално представљају Јоне; то јест, Јаван је Јон. Јеврејски је Иаван, множина Иәваним.

Књижевни докази Јонаца воде у континенталну Грчку у микенско доба пре него што је постојала Јонија. Чини се да су класични извори одлучни да ће се они тада звати Јонићи, заједно са другим именима. То се не може документовати натписним доказима, а ипак књижевни докази, који су очигледно делимично легендарни, изгледа да одражавају општу вербалну традицију.

Херодот од Халиканаса тврди: сви су Јони који су атенског порекла и одржавају наслеђе Апатурију.

Даље објашњава

Читава хеленска залиха тада је била мала, а последња од свих њених грана и најмање посматрана била је јонска; јер није имао значајан град осим Атине.

Јонијци су се из Атине проширили на друга места у Егејском мору: Сифнос и Серифос, Накос, Кеа и Самос. Али нису били само из Атине:

Ти Јони, док су били на Пелопонезу, пребивали су у ономе што се сада назива Ахеја, а пре него што су Данаус и Ксутхус дошли на Пелопонез, као што Грци кажу, називали су их Егејским Пеласгијама. Названи су Јоионима по Иону, Ксусусовом сину.

Дакле још једна потврда од стране Херодота да су Јонци ПЕЛАЗГИ.

Herodotus of Halicarnassus asserts:

all are Ionians who are of Athenian descent and keep the feast Apaturia.

He further explains

The whole Hellenic stock was then small, and the last of all its branches and the least regarded was the Ionian; for it had no considerable city except Athens.

The Ionians spread from Athens to other places in the Aegean Sea: Sifnos and Serifos, Naxos, Kea and Samos. But they were not just from Athens:

These Ionians, as long as they were in the Peloponnesus, dwelt in what is now called Achaea, and before Danaus and Xuthus came to the Peloponnesus, as the Greeks say, they were called Aegialian Pelasgians. They were named Ionians after Ion the son of Xuthus.

У Страбоновом извештају Атика се звала Јонија. Они Јонијци су колонизовали Аигиалију, такође мењајући име у Јонија. Када су се Херакледе вратили, Ахајци су одвезли Јонеце назад у Атину. Кренули су у Анатолију и основали 12 градова у Карији и Лидији по узору на 12 градова Ахеје, некада јонских.

Током 6. века пре нове ере, јонски обални градови, попут Милета и Ефеса, постали су жариште револуције у традиционалном размишљању о природи. Уместо да објашњава природне појаве користећи традиционалну религију / мит, културна клима је била таква да су мушкарци почели да формирају хипотезе о природном свету засноване на идејама добијеним из личног искуства и дубоког размишљања. Ти људи – Талес и његови наследници – називали су се физиолозима, онима који су говорили о природи. Били су скептични према религиозним објашњењима природних појава и уместо тога тражили су чисто механичка и физичка објашњења. За њих се сматра да су од пресудног значаја за развој “научног става” према проучавању природе.

Дорци

Дорци су били једна од четири главне етничке групе међу којима су се Хелени (или Грци) Класичне Грчке сматрали подељеним (заједно са Еолијанцима, Ахејцима и Јоонима). Они се скоро увек називају само “Доријанима”, како их у најранијим књижевним помињању називају у Одисеји, где их је већ могуће наћи на острву Криту.

Били су разнолики у начину живота и друштвеној организацији, варирајући од насељеног трговачког центра града Коринта, познатог по украшеном стилу уметности и архитектуре, до изолационистичке, војне државе Спарте. Па ипак, сви Хелени су знали који су локалитети Дорски, а који не. Доријске државе у рату могу вероватније, али не увек, рачунати на помоћ других Дорјана. Дорци су се разликовали дорским дијалектом и карактеристичним друштвеним и историјским традицијама.

The Dorians were one of the four major ethnic groups among which the Hellenes (or Greeks) of Classical Greece considered themselves divided (along with the Aeolians, Achaeans, and Ionians). They are almost always referred to as just “the Dorians”, as they are called in the earliest literary mention of them in the Odyssey, where they already can be found inhabiting the island of Crete.

They were diverse in way of life and social organization, varying from the populous trade center of the city of Corinth, known for its ornate style in art and architecture, to the isolationist, military state of Sparta. And yet, all Hellenes knew which localities were Dorian, and which were not. Dorian states at war could more likely, but not always, count on the assistance of other Dorian states. Dorians were distinguished by the Doric dialect and by characteristic social and historical traditions.

У једном крајњем случају Édouard Will закључује да у грчкој култури петог века није постојала истинска етничка компонента, упркос антидоријским елементима у атенској пропаганди.

Порекло Дорјана

Дорско језеро у Македонији сугерише на њихово порекло и потврду да су боравили на просторима Македоније.

Извештаји се разликују у зависности од места порекла Дорјана. Једна теорија, за коју се увелико верује да је настала у северним, северозападним планинским пределима Грчке, древној Македонији и Епиру, одакле су их нејасне околности довеле на југ Пелопонеза, на одређена егејска острва, Магна Граециа, Лапитхос и Крит. Митологија им је дала грчко порекло и истоименог оснивача, Дорусова сина Хелена, митолошког хеленског патријарха.

Accounts vary as to the Dorians’ place of origin. One theory, widely believed in ancient times, is that they originated in the north, north-western mountainous regions of Greece, ancient Macedonia and Epirus, whence obscure circumstances brought them south into the Peloponnese, to certain Aegean islands, Magna Graecia, Lapithos and Crete. Mythology gave them a Greek origin and eponymous founder, Dorus son of Hellen, the mythological patriarch of the Hellenes.

Постмиграциона расподела Дорјана

Иако се већина Дорских насеља налазила на Пелопонезу, настанили су се и на Родосу и Сицилији, у садашњој јужној Италији. У Малој Азији је постојао доријски хексаполис (шест великих доријанских градова): Халикарнасос (Халицарнассус) и Книдос (Цнидус) у Малој Азији, Кос и Линдос, Камеирос и Иалиссос на острву Родос. Тих шест градова касније би постали супарници јонским градовима Мале Азије. Дорјани су такође настањивали Крит,Сиракузу на Сицилији. Друге такве “доријанске” колоније, пореклом из Коринта, Мегаре и Дориана, испуњавале су јужне обале Сицилије од Сиракузе до Селинуса. (ЕБ 1911).

Мушко име, Дориеус, појављује се у Линеарним Б таблетама на Пилосу, једном од региона који су Дориани настањивали. Пилос таблета Фн867 бележи оброке жита и животне намирнице издате слугама „верских достојанственика“ који славе верски фестивал Потније, богиње мајке. Друго име за богињу Сербону.

Дорски „дијалект“ говорио се у северозападној Грчкој, Пелопонезу, Криту, југозападној Малој Азији, најјужнијим острвима Егејског мора и разним доријанским колонијама Магна Граециа у Јужној Италији и Сицилији. Након класичног периода углавном је замењен атичким дијалектом на којем је почивао коински или “заједнички” грчки језик хеленистичког периода.

Тсакониан, потомак Дорјана , још увек се говори у неким деловима јужне арголидске обале Пелопонеза, у модерној префектури Аркадије.

Остале културне разлике

У културолошком смислу, уз дорски дијалект, дорске колоније задржале су свој карактеристични дорски календар који се врти у кругу фестивала од којих су Хиацинтхиа и Царнеиа били посебно важни.

Дорски начин у музици такође се приписивао дорским друштвима и повезивали су га класични писци са борилачким особинама.

Дориски архитектонски поредак у традицији коју је наследио Витрувије укључио је дорски ступ, који се истакао својом једноставношћу и снагом.

Дорци су, чини се, понудили култ централног копна за Хелиос. Расипање култова бога сунца у Сициону, Аргосу, Ермионију, Епидауру и Лаконији изгледа да сугерише да је божанство било значајно важно у дорјанској религији, у поређењу с другим деловима древне Грчке. Поред тога, Дорци су можда увели његово поштовање на Родос.

У грчкој историографији многи аутори спомињу Дорјане. Главни класични аутори који пишу о њиховом пореклу су Херодот, Тукидид и Паусаније. Највећи аутори су, међутим, живели у хеленистичким и римским временима, дуго након главних догађаја. Овај привидни парадокс не мора нужно дискредитирати касније писце који су се ослањали на ранија дела која нису преживела. О обичајима спартанске државе и њеним славним појединцима детаљно су изложени аутори попут Плутара и Диодора Сицулуса.

In Greek historiography, the Dorians are mentioned by many authors. The chief classical authors to relate their origins are Herodotus, Thucydides and Pausanias. The most copious authors, however, lived in Hellenistic and Roman times, long after the main events. This apparent paradox does not necessarily discredit the later writers, who were relying on earlier works that did not survive. The customs of the Spartan state and its illustrious individuals are detailed at great length in such authors as Plutarch and Diodorus Siculus.

Хомерова Одисеја има једну референцу на Дорјане:

“Постоји земља која се зове Крит, усред винско-мрачног мора, поштена, богата земља, род с водом, а у њој је много људи, који су урачунати у деведесет градова. Сви немају исти говор, али њихови језици су помешани. Тамо живе Ахајци, тамо су великана родних Кретанаца, тамо су Цидонци, и Дорјани који машу перјаницама и добри Пеласгијани. “

Homer The Odyssey has one reference to the Dorians:

“There is a land called Crete, in the midst of the wine-dark sea, a fair, rich land, begirt with water, and therein are many men, past counting, and ninety cities. They have not all the same speech, but their tongues are mixed. There dwell Achaeans, there great-hearted native Cretans, there Cydonians, and Dorians of waving plumes, and goodly Pelasgians.”

Дакле и код Хомера проналазимо Пелазге на острву Крит.

Херодот

Херодот је био из Халикарнасуса, Дорске колоније на југозападној обали Мале Азије; следећи књижевне традиције у време када је писао јонским језиком, као један од последњих аутора који је то учинио.

Херодот даје општи приказ догађаја названих “Дорска инвазија”, представљајући их као преношење становништва. Њихов првобитни дом био је у северној централној Грчкој поред Тесалије:

Пеласгијци … су некада били суседи народа који се сада зову Дорјани и у то време су насељавали земљу која се сада назива Солунија.”

“the Pelasgians … were once neighbors of the people now called Dorians, and at that time inhabited the country which now is called Thessalian.”

То су били Лацедаемони и Атињани, бивши дорски, други јонске крви. И заиста су ове две нације од најранијег времена држале најзнаменитије место у Грчкој, једна је Пеласгић, други је био хеленски народ.

Који је био језик Пелазга, не могу са сигурношћу да кажем. Ако, пак, можемо створити претпоставку за језик којим су данас говорили Пеласги, – на пример, они који живе у Крестону изнад Тиренаца, који су раније живели у кварту названом Тесалиотис, а били су комшије народа сада звани Дорјани.

Пеласги су говорили ,,варварски језик”. Да је то заиста тако и да је цела раса Пеласгика говорила истим језиком, Атињани, који су сигурно били Пеласги, мора да су променили језик у исто време када су прешли у хеленско тело…

И на крају Херодот додаје:

Пеласги су, с друге стране, били, како мислим, варварска раса која се никада није умножила.

Pelasgi, on the other hand, were, as I think, a barbarian race which never greatly multiplied.

What the language of the Pelasgi was I cannot say with any certainty. If, however, we may form a conjecture from the tongue spoken by the Pelasgi of the present day, – those, for instance, who live at Creston above the Tyrrhenians, who formerly dwelt in the district named Thessaliotis, and were neighbours of the people now called the Dorians

Pelasgi spoke a barbarous language. If this were really so, and the entire Pelasgic race spoke the same tongue, the Athenians, who were certainly Pelasgi, must have changed their language at the same time that they passed into the Hellenic body…

Сада смо дошли до веома интересантне речи : ВАРВАРИ

Дакле Херодот као и Демонстен користе исту реч, Демонстен у својим Филипикама Филипа II назива варваром, а Херодот ту реч користи за Пелазге.

На грчком језику појам БАРБАРИ или ВАРВАРИ:

Barbarous and Barbaric

Обе речи потичу од грчке речи која значи “страно”. Изворна реч скована је као реч глупости која означава звук језика који није грчки. За старе Грке, једини цивилизовани језик био је грчки. Све друго је било глупост.

Барбар није био само странац; био је нецивилизован и бруталан.

Both words derive from a Greek word meaning “foreign.” The original word was coined as a nonsense word to indicate the sound of a language other than Greek. For the ancient Greeks, the only civilized language was Greek. Anything else was gibberish.

A barbarian was not just foreign; he was uncivilized and brutal.

Између 431. и 404. године пре нове ере, Спарта је била главни непријатељ Атине током Пелопонеског рата, из кога је изашла победоносно, иако уз велику цену изгубљених живота. Пораз Спарте од Тебе у битци код  Леуктре 371. године пре нове ере завршио је истакнуту улогу Спарте у Грчкој.

Хомер спомиње Спарту у свом каталогу бродова у Илиади, Књига II. Он каже: „Људи из ваљаних земаља Лацедаемона дубоко у брдима; од Пхариса и Спарте и Мессе богатих голубима; из Брисеиае и прелепе Аугеиае; они из Амикле и приморске утврде Хелос; сељани Оетилуса и Лааса – сви су они стигли под Менелаусом, краљевог брата од гласног ратног крика, са шездесет бродова, и имали су своју одвојену станицу. “

Спарта је била град у Лакедомији, а становници Лакедоније су се звали Дорци.

Према Страбону, Тепротанци (заједно с Цхаонијанцима и Молоссианима) били су најпознатији међу четрнаест племена Епира, као што су некада владали читавим регионом. Хаони су прво владали Епиром, док су Тепротанци и Молосијци владали након тога. Плутарх нам говори да су Теспротијанци, Цхаонијци и Молоссианс била три главне скупине племена која су се појавила у Епиру, а сва три су била најмоћнија међу свим осталим племенима. Страбо такође бележи да су Тепротијци, Молосијани и Македонци старе мушкарце називали пелиојима, а старице пелијајима.

Њихови сенатори звани су Пелигонес, слично македонским Пелиганесима. Средином 4. века пре нове ере натпис из Гоуманија указује да је организација тепротске државе била слична оној из других Епирота.

Назив Пеласгианс, старогрчки: Πελασγοι, Пеласгои, једнина: Πελασγος, Пеласгос) класични су грчки писци користили или за позивање на становништво које је било предака или претеча Грка или да означи све предкласичне Грке. Опћенито, “Пеласгиан” је схватио у широј мери све домородачке становнике регије Егејског мора и њихове културе, “појам за све древне, примитивне и вероватно староседилачке људе у грчком свиету”.

Становништво идентификовано као “Пеласги” говорило је језиком или језицима које су у то време Грци идентификовали као “варварске”.

Постојала је и традиција да су велики делови Грчке пре хеленизације били Пелагијански. Ови делови су у великој мери спадали, на територију коју су до 5. века пре нове ере насељавали они говорници старогрчког језика који су идентификовани као Јонијци и Еолијани.

Пеласги се први пут појављују у Хомеровим песмама: они за које се у Илиади тврди да су Пеласгијци, спадају у савезнике из Троје. У одељку познатом као Каталог Тројанаца помињу се градови и Тракије југоисточне Европе (тј. На хелеспонтинској граници Тракије). Хомер њихов град или кварт назива “Лариса” и окарактерише га као плодно, а његове становнике као прослављене због њиховог угледа. Он бележи њихове поглаваре као Хипота и Пилаја, сина Лета и сина Теутамовог, тако им свима даје имена која су била грчка или тако темељито хеленизирана да је уклоњен било који страни елемент.

У Одисеји, Одисеј, који утиче на то да је и сам Крит, настањен Пеласгима међу племена у деведесет градова на Криту, “језик се меша са језиком раме уз раме”. Последњи на његовом списку, Хомер их разликује од осталих етничких група на острву: “прави Крети”, Ахајци, Цидонци (града Цидониа модерна Ханија), Дорјани и “племенити Пеласгианс”.

Према мору леже Каријци и Паојани, са закривљеним луковима, те Лелегес и Цауцонес, и добри Пеласги.

Каснији грчки писци су понудили мало једногласности око тога која су места и региони били „пеласгијски“. Један од првих био је Хесиод; он назива оракуларну Додону, идентификовану референцом на “храст”, “седиште Пеласгијаца”

Асиј од Самоса (старогрчки: Ασιος ο Σαμιος) описује Пеласга као првог човека, рођеног на земљи.

У представи Аесцхилус-а “Добављачи” Данаиди који беже из Египта траже азил од краља Пеласгуса од Аргоса, за који каже да се налази на Стримону, укључујући Перрхаебију на северу, Солунску Додону и обронцима планина Пиндус на западу и обали море на истоку; то је територија која укључује али нешто већи од класичног Пеласгиотиса.

Софокл представља Инацхуса, у фрагменту нестале представе под називом Инацх, као старешину у земљама Аргоса, брдима Херана и међу Тирсенои Пеласгои, необичну конструкцију именице “Тирсенианс-Пеласгианс”.

Еурипидес становнике Аргоса назива “Пеласгианс” у својим Орестесима и Феничанкама. У изгубљеној представи под називом Архелаус каже да је Данаус, дошавши у град Инацхус (Аргос), формулисао закон по којем ће се Пеласгијци сада звати Данаанс.

Хекатеј Милетов у фрагменту из Генеалогиа наводи да је генос („клан“) који потиче из Деукалиона владао Тесалијом и да се по краљу Пеласгус звала „Пеласгија“. Други фрагмент каже да је Пеласгус био син Зеуса и Ниобе и да је његов син Лицаон основао династију аркадских краљева.

Према Хелланицусу, из Пеласгуса и његове жене Мениппе потицала се је група краљева: Пхрастор, Аминтор, Теутамидес и Нанас (краљеви Пеласга у Тесалији). За време Нанасове владавине, Грци су протерали Пеласге који су отишли у Италију. Стигли су на ушће реке По, у близини Расенског града Спине…

У Историјама, грчки историчар Херодот из Халиканаса написао је, са несигурношћу, о језику Пеласга:

Не могу са сигурношћу да кажем на којем су језику Пеласгијци говорили, али могли бисмо размотрити говор Пеласгијанаца који и данас постоје у насељима изнад Тиреније у граду Крестону, бивших суседа Дораца који су у то време живели у земљи која се сада звала Тхессалиотис; такође Пеласгијци који су некада живели са Атињанима, а затим настанили Плакију и Скајлаке у Хеллеспонту; и заједно са онима који су живели са свим осталим заједницама и некада су били Пеласгијани, али су променили имена. Ако се може судити по овим доказима, Пеласгијци су говорили барбарским језиком.

И тако, ако се на свим тим местима говорио пелашки језик, становници Атике који су били изворно Пеласги, сигурно су научили нови језик када су постали хелени.

Херодот алудира на друге области у којима су пелашки народи живели под измењеним именима; Самотраке и “пеласгијски град Антандрус”. Спомиње да је на острвима Лемнос и Имброс било пелашког становништва. Они из Лемноса којег он представља као Хеллеспонтине Пеласгианс који су живели у Атини, а које су Атињани преселили на Лемнос.

Херодот спомиње и Цабеири, Пеласгијанске богове , чије обожавање даје представу о месту где су некада били Пеласги.

Штавише, не мислим да је Пеласгијанац, који је остао варвар, икада знатно порастао у броју или моћи.

Он наводи да су се Пелазги у Атини звали „Цранаи“ и да је становништво Пеласга међу Јонама Пелопонеза било „Егиалиан Пеласгианс“. Штавише, Херодот спомиње да су Еолци, према Хеленима, од давнина били познати као “Пеласгијци”.

У историји Пелопонешког рата грчки историчар Тхуцидидес је написао о Пелазгима наводећи да:

Пре времена Хелена, … земља се звала по именима различитих племена, нарочито Пеласгијана.

Он сматра да су Атињани живели у раштрканим независним насељима Атике, али у неко време након Тезеја су променили пребивалиште у Атину, која је већ била насељена. Земљиште испод Акропоља звало се “пелагијанац” и сматрало се проклетим, али су се Атињани свеједно населили тамо.

и наставља … мешовите варварске расе које говоре два језика. Ту је и мали калцидни елемент; али већи број су Тирено-Пеласгиђани који су се некоћ настанили у Лемносу и Атини, и Бисалтијци, Крестонци и Еонијци…

Историчар Ефор, градећи на фрагменту Хесиода који сведочи о традицији староседилачког Пелагијског народа у Аркадији, развио је теорију о Пеласгијанцима као народу који живи “војни начин живота”

Пелопонез се звао “Пеласгија”. Peloponnese was called “Pelasgia”.

Паусаниас у свом Опису Грчке спомиње Аркадије који наводе да је Пеласгус (заједно са његовим следбеницима) први становник њихове земље.

Страбо посвећује један део своје Географије Пеласгијанцима, који се односи и на његово сопствено мишљење и на мишљење претходних писаца. О властитом мишљењу каже:

Што се тиче Пеласга, готово сви се слажу, пре свега, да се неко древно племе с тим именом проширило по целој Грчкој, а нарочито међу Тесалијцима.

Он укључује и племена Епира као Пеласге (на основу мишљења „многих“). Лесбос је назван Пеласгиан. Цаере су насељавали Пеласги из Тесалије, који су га назвали по свом претходном имену, “Агилла”. Пеласгијци су се такође настанили око ушћа реке Тибер у Италији код Пиргија и још неколико насеља под краљем Малеосом.

Познати пример је валекторична фраза коју су спартанске мајке изговориле својим синовима пре него што су их послале у рат: „да се вратите живи са штитом, или мртав на њему“.

ENCYCLOPEDIA BRITANNICA о Дорцима

У грчком прдању сматрало се да су Дорци добили име по Дорис, малом округу у централној Грчкој. Према овој традицији, синови Хераклови, Хераклиди, Еурстеј из Микене их је извео из своје домовине на Пелопонезу. Хераклиди су се склонили са Аегимиусом, краљем Дорјана. Неколико генерација касније, браћа Хераклид Теменус, Аристодем и Цреспхонтес водили су „Доријане“ назад у успешну инвазију на Пелопонез и тако обновили њихово наслеђе.

In Greek tradition, the Dorians were thought to have gained their name from Doris, a small district in central Greece. According to this tradition, the sons of Heracles, the Heraclidae, were driven from their homeland in the Peloponnese by Eurystheus of Mycenae. The Heraclidae took refuge with Aegimius, the king of Doris. Several generations later, the Heraclid brothers Temenus, Aristodemus, and Cresphontes led the “Dorians” back in a successful invasion of the Peloponnese and thus recovered their heritage.

У овом делу текста откривамо да су Дорци били на веома ниском културном нивоу, а поседују „ гвоздене мачеве“:

Дорци су имали релативно низак културни ниво, а њихова једина главна технолошка иновација био је гвоздени мач. Дорци су уклонили задњу од пропадајуће микенске и минојске цивилизације јужне Грчке и утонули регион у тамно доба из којег су грчке градове-државе почеле да се појављују скоро три века касније.

The invading Dorians had a relatively low cultural level, and their only major technological innovation was the iron slashing sword. The Dorians swept away the last of the declining Mycenaean and Minoan civilizations of southern Greece and plunged the region into a dark age out of which the Greek city-states began to emerge almost three centuries later.

Кроз овај текст сазнајемо где су све Дорјани насељавали, тако да је више него јасно да су Дорјани управо народ који је настањивао Јужну Италију и Сицилију, а не грци, како нас учи званична историја, представљањем „Магна Грека“ као грчку колонију:

Дорјани који су се досељавали населили су се углавном у јужном и источном Пелопонезу, успостављајући снажне центре у Лаконији (и њеном главном граду, Спарти), Месенији, Арголији и регији Коринтског сужења. Населили су и јужна егејска острва Мелос, Тхера, Родос и Цос, заједно са острвом Крит. У ствари, Дорци су стигли до истока у градове Халицарнассус и Цнидус на обали копнане Анатолије (данас југозападна Турска). Велики талас обновљене колонизације који је започео у 8. веку пре нове ере довео је Дорјане досељенике на острво Цорцира (модерни Крф), у Сиракузу, Гела и Ацрагас (сада Агригенто) на Сицилији, у Тарас (сада Таранто) у Италији, и у Цирена у северној Африци, као и раштрканим местима на Кримском полуострву и дуж Црног мора. Спарта, Коринт и Аргос били су међу најзначајнијим градовима Дорског порекла.

The migrating Dorians settled chiefly in the southern and eastern Peloponnese, establishing strong centres in Laconia (and its capital, Sparta), Messenia, Argolís, and the region of the Isthmus of Corinth. They also settled the southern Aegean islands of Melos, Thera, Rhodes, and Cos, along with the island of Crete. In fact, the Dorians reached as far east as the cities of Halicarnassus and Cnidus on the coast of mainland Anatolia (now southwestern Turkey). A great wave of renewed colonization beginning in the 8th century BCE brought Dorian settlers to the island of Corcyra (modern Corfu), to Syracuse, Gela, and Acragas (now Agrigento) in Sicily, to Taras (now Taranto) in Italy, and to Cyrene in North Africa, as well as to scattered sites on the Crimean Peninsula and along the Black Sea. Sparta, Corinth, and Árgos were among the most important cities of Doric origin.

Да се неби користили језиком, званична историја нам објашњава да су у питању диалекти, овде се намеће логично питање, ако Дорски или Јонски нису језици, него диалекти, било би занимљиво да нам дозволе увид у те „диалекте“ :

Дорски је био један од главних дијалеката класичног грчког језика, заједно са дијалектним групама јонског-атичког, еолског и аркадо-кипарског језика. Али будући да је јонско-аттички дијалекат у Атини доминирао грчком културом од 5. века пре нове ере, врло је мало остатака древних списа на чистом дорском дијалекту.

Doric was one of the major dialects of the Classical Greek language, along with the Ionic-Attic, Aeolic, and Arcado-Cypriot dialect groups. But because the Ionic-Attic dialect of Athens dominated Greek culture from the 5th century BCE, very little remains of ancient writings in pure Doric dialect.

Дакле у пењдходном тексту нас обавештавају да су Дорјани били на релативно ниском културном нивоу, а овај текст нас обавештава о сасвим другој ситуацији:

Дорски народи имали су осебујни утицај на каснији развој грчке уметности. Заправо, круна достигнућа грчке уметности и архитектуре из 5. века пре нове ере настала су из комбинације уметности Дорских народа (уздржаношћу, снагом и монументалношћу) и јонских народа (својом грациозношћу, елеганцијом и украшеношћу). Масиван и једноставан дорски ред архитектуре своје је име добио по свом настанку у градовима на југу Егеја насељеним дорским. Зборни текстови у грчкој трагедији такође су били дорички изум.

The Dorian peoples had a seminal influence on the later development of Greek art. Indeed, the crowning achievements of Greek art and architecture from the 5th century BCE arose from the combination of the art of the Doric peoples (with its restraint, power, and monumentality) and that of the Ionian peoples (with its grace, elegance, and ornateness). The massive and simple Doric order of architecture earned its name from its origin in the Doric-populated cities of the southern Aegean. The choral lyrics in Greek tragedy were also a Doric invention.

Делови овог текста су преузети из Британске енциклопедије, тако свако ко је заинтересован за ове информације и њихову веродостојност, може да провери путем интернета.

На крају да додам и званични податак који говори о културном геноциду који су Грци извршили на територији која се данас зове Грчка:

Грчка држава је систематски замењивала географска и топографска имена не-грчког порекла грчким именима као делом политике и идеологије хеленизације. Главни циљ иницијативе био је асимилација или скривање географских или топографских имена која су се сматрала страним и раздвајала против грчког јединства или су сматрана „лошим грчким“. Имена која су се сматрала страним обично су била славенског порекла. Већина промена имена догодила се у етнички хетерогеним северним Грчким и арванитским насељима у централној Грчкој. Имена грчког порекла преименована су и у имена у Класичној Грчкој.

Политика је започела након независности Грчке од Отоманског царства почетком 1830-их, након територијалних пространства Грчке и наставила се са грчком Републиком. До данашњег дана употреба старог турског, албанског или славенског презимена од стране власти, организација и појединаца кажњава се према грчком закону.

The Greek state has systematically replaced geographical and topographic names of non-Greek origin with Greek names as part of a policy and ideology of Hellenization. The main objective of the initiative has been to assimilate or hide geographical or topographical names that were deemed foreign and divisive against Greek unity or considered to be “bad Greek”. The names that were considered foreign were usually of Slavic origin. Most of the name changes occurred in the ethnically heterogeneous northern Greece and the Arvanite settlements in central Greece. Place names of Greek origin were also renamed after names in Classical Greece.

The policy commenced after the independence of Greece from the Ottoman Empire in the early 1830s, after the territorial expanses of Greece and continued into the Greek Republic. To this day use of the old Turkish, Albanian, or Slavic placenames by authorities, organisations, and individuals is penalized under Greek law.

Старији облици преименованих насеља углавном су славенског или влашког порекла. Према истраживањима која су у току у Институту за неохеленска истраживања у Атини, између 1913. и 1996. године, у Грчкој су законски промењена имена 4,413 насеља. Преименовања су забележена у службеном гласилу Владе. Регионална подела преименовања је: Македонија: 1.805 ренаминга; Пелопонез: 827 преименовања; Средња Грчка: 519 преименовања; Тесалија: 487 преименовања; Епир: 454 преименовања; Тракија: 98 преименовања; Крит: 97 преименовања; Егејска острва: 79 преименовања; Јонска острва: 47 преименовања.

Поштовани пријатељи

Уверен сам да је било заморно прочитати све ове цитате, верујте да сам и ја уложио много напора како бих вам приближио стварно стањео античкој Грчкој.

Ово је само један мали део издвојен из обилне документације, једино ми преостаје да све те информације пренесем у књигу, за коју сам уверен да ћу ускоро и објавити.