Archive for the Category » Sloveni i Srbi – Indijanci Evrope «

Говор Словенског изасланика Александру Великом

ГОВОР СЛОВЕНСКОГ ИЗАСЛАНИКА  АЛЕКСАНДРУ ВЕЛИКОМ

.

То што Словени рекоше тада Александру, знатно се разликује од обичаја римских и грчких … Па иако би се могло расправљати о њиховим речима, ми ћемо их овдје тачно пренијети.  Један од њих, најстарији, овако збораше:

,,Да су Богови хтјели да ти обим тела буде сразмјеран похлепи душе, запремина свијета не би ти достајала,  једном би руком додиривао Исток, а другом Запад. А то кад би постигао, прохтело би ти се да откријеш гдје се толики сјај божански крије, јер толика је твоја жеља за стварима које не можеш постићи. Ти из Европе идеш у Азију, и из Азије прелазиш у Еуропу. И кад буде побиједио читав људски род, са шумама и са звијерима, са снијегом и с ријекама, ти ћеш ратовати. Но зар не знаш да велика стабла дуго расту, да би затим у трен била ишчупана? Луд је ко само ниихов плод мотри, а не мјери им висину. Пази да, желећи до врха стићи, не паднеш заједно с гранама за које ћеш се држати. Лав је знао који пут скончати као храна малих птица, а жељезо рђа изједа. Нема ствари тако постојане, да јој не би пријетила погибељ од неке друге слабе.
Шта ми имамо с тобом? Ми не ступисмо никада на тло твоје земље. Како знаш где си дошао? Зар нам није допуштено остати непознатима, живети сред ових великих шума? Ми се не смемо никоме покорити и не желимо никоме господарити. Предајемо вам овдје своје дарове, како бисте могли упознати народ славенски – пар волова, плуг, стреле, копља и пехар. Ствари су то којима се обичавамо служити, с пријатељима, а против непријатеља. Љетину стечену трудом волова дарујемо пријатељима и с њима у пехарима вино као жртву боговима приносимо, а непријатеље издалека стрелама, а изблиза копљем ударамо. Тако смо победили краља Скитије, краља Медије и краља Персије. Пут нам се све до у Египат отворио. Но ти, који се толико дичиш да си дошао разбојнике свих народности прогонити где год би стигао, ти сам ниси ништа друго доли разбојник. Заузео си Лидију и запосео Сорију; држиш у својој моћи Персију, под твојом су влашћу Бактријци, у Индију желиш отићи, а већ пружаш своје лакоме и незаситне руке према нашм стадима.

Чему сва то богатства, кад изазивају у теби све већу глад? Ти си тај којем је више него иком другом преобиље донијело глад, те што више имаш, то жељ-није жудиш за оним што немаш. Зар се не сећаш колико је већ времена прошио откако опсједаш Бастане желећи силом однети побједу? Согданци су наново заратили. Теби рат из побједе изниче. Премда те држе већим и снажнијим од других, свеједно нико не трпи туђинца за господара. Пријећи чеш Тану [Дон], па ћеш спознати ширину простора којим се протеже. Словене ти никад нећеш покорити. Наше ће убоштво бити брже од твоје војске која са собом носи плен многих народа, а кад будеш веровао да смо далеко, угледат ћеш нас у свом шатору. Истом брзином прогонимо и бежимо. Чујемо да је у Грка словенска осама пословично извргнута руглу, но нама су драже ненастањене и необрађене шуме неголи градови и богати поседи. Држи стога чврсто у рукама своју срећу, јер је пролазна и не можеш је на силу задржати. Будеш ли слиједио тај корисни савјет, боље ћеш своју срећу зауздати и лакше ћеш њоме управљати. У нас се каже да срећа нема ноге, него само руке пернате, те кад пружа руке, не да перје дотаћи.

На крају, ако си ти Бог, људима мораш поделити благодати, а не одузимати им оне које већ имају. Но ако си чојек, држи увек на уму то што јеси. Глупо је увек држати на уму ствари због којих себе самога заборављаш. С ким не будеш заратио, тај ће ти бити пријатељ, јер чврсто је пријатељство само међу једнакима, а како се чини – једнаки су међусобно они који нису окушали своје снаге. Не вјеруј да су ти пријатељи они које си покорио, јер не може бити пријатељства између господара и слуге. И у миру нам је обичај на рат мислити. Грцима је обичај бити на опрезу, те све биљеже и зазивају Богове. Ко не поштује људе, обмањује Богове, а ни теби не требју пријатељи у чију добронамерност сумњаш. У нама ћеш сигурно пронаћи чуваре Азије и Еуропе. Дотичемо Бактрију тамо гдје је Танаис дијели, а онкрај Танаиса, па све до Тракије, глас се проноси да се Македонија с трачанским брдима спаја. Ти размисли желиш ли нас на границама оба своја царства за прииатеље или непријатеље.“

Одломак из књиге Мавра Орбина ,,Краљевство Словена“ страна 81.

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

Весна, богиња пролећа …

Жива / Goddess Dziva:

.

Промена природе и доношење новог живота у многим митологијама старог света углавном је везано за вишу силу представљену женским ликом. Словенска митологија доноситељицу пролећа и бујање живота повезивала је са богињом Весном. Појава у женском обличју која се представља са венцима цвећа у коси која побеђује богињу леда и мрака Морану, карактеристична је за словенске народе, мешу којима су се и у данашње време сачували неки обичаји карактеристични за поштовање овог божанства. . Приписивано јој је управљање сунчевом светлошћу , без које нема буђења природе и бујања живота, па је за обреде коришћена ватра. Данашњи хришћански обичаји у којима се налазе остаци прасловенске традиције су Врбица, Цвети, Младенци… Словени на свим просторима које су насељавали, да би им ћерке биле ведре и радосне, као и цветокоса богиња, често су давали име Весна. Пролеће на руском се такође каже ВЕСНА.


Весна је код Словена била Богиња Пролећа, а повезивана је и са младошћу. Весна је богиња која је код народа била јако омиљена јер је смењивала владавину зиме и смрти, односно Морене. Морена је владала зимом, а тај период су Словени (поготово северни) повезивали са смрћу. Зима је у то време била обележена недостатком хране, разним болестима које проузрокује хладноћа, а тиме и са много смрти. Весна доноси зелена поља, цветање, пријатно време, погодније за живот и рад. Овим променама у природи Весна доноси радост у домове Словена. Пролеће су Словени славили управо из разлога што побеђује зиму и представља најаву за летње доба. Како је пролеће у народу симболизовало почетак лепог доба, кад природа цвета, буди се, поново рађа и живот се обнавља, тако је и Весна добила улогу као Богиња Младости.

Весна представља једно од најсветлијих божанстава и зато је била међу народом омиљена. О тој чињеници сведочи и то да је нарочито код Срба често женско име Весна. Људи су давали ћеркама то име верујући да ће њихове ћерке бити радосне и веселе попут богиње Весне, односно, попут пролећа. Да је Весна светло божанство говори и то да на староиндијском реч вас значи бити светао, јасан,светлост. А управо та реч се налази у корену Весниног имена. Ова чињеница говори такође о томе да је Весна била божанство још док су Словени били у Индији, и пре него сто су се доселили у Европу. Наиме, Весна је била узор женама. Била је лепа и моћна, око себе је ширила опојне мирисе. Поред лепоте, приписивана јој је и моћ над топлотом Сунца, без кога не би могло да дође пролеће.

Весна никад није била усамљена. Њу су пратили Геровит, који је бдио над њом, и Стрибог, бог ветра и ваздуха. Весна је богиња победница. Она побеђује смрт и зиму, и доноси своју владавину у природу. Ову победу је народ обележавао у својим обичајима. Према легенди, Стрибог је Весну доносио сваког пролећа на крилима лаког и пријатног поветарца. У обрачуну између Морене и Весне, Словени су се увек опредељивали за Весну. У обичајима су Словени на грани носили лутку Весне, док је лутка Морене била топљена у реци или спаљивана. Овај обичај је симболично обележавао победу Весне над Мореном. Наравно, никад Веснина победа није коначна, већ се циклично све понавља сваке године.

Борба између Весне и Морене показује да Весна има особине која су честе међу смртницима, нетрпељивост према другим женама, љубомору и тежњу ка моћи. Траг о савезу Весне и народа може се наћи и у молитвама и многим магијским радњама, којима је такође мотив било терање зиме и смрти из домова, где би Морана намеравала узимати душе и наносити патње. Наиме, веровало се да Весна помаже људима и да опоравља зимом нарушено здравље и усклађује природу да буде хармонична, а тиме крепи и ум и срце људи. Овиме је Весна доносила слогу и љубав. Један од празника посвећених Весни славио се са супружницима који су склопили брак предходне године. Био је то један од најрадоснијих празника Словена. За ту прилику су спремани колачи са медом, названи меденчићима. Међутим, овај празник је касније црква везала за дан чедрдесет мученика, 23. март, и данас познат као Младенци. 

Веснин цветни празник такође се одржао и данас се назива Цвети. У Весниним обредима давало се верницима да прогутају лесков пупољак или глогов лист. Деца су у време цветања врба кићена врбиним ресама, а око врата су им се стављали звончићи. Овај обред је и у хрићанству одржао своје име, а име му је Врбица. Јаја су се фарбала у пролеће, обично у црвену боју, која је симболизовала сунце, ватру и топлину, коју је Весна доносила својим доласком. Јаја су се заједно са хлебом и вином поклањала домаћину куће. Кукавицу су Словени сматрали злом срећом на пролеће, а поготову кад закука, док је ластавица била срећна птица, чак поистовећивана са Весном, јер су ластавице једини опипљиви весник пролећа. Ластавице никад нису ловљене, чак су породице сматрале срећом кад би ластавице свиле гнездо испод њиховог крова. Обреде посвећене Весни красиле су и Додоле, младе девојке које су певале песме посвећене Весни, а биле су украшене лишћем и цветним венцима. Додоле су биле део ритуала дозивања кише, који није приређиван само у част Весне, већ и многих других богова.

Весну су Словени доживљавали као лепу, насмејану младу девојку окићену венцима и у белој хаљини. Коса јој је била украшена цветним звонима. Имала је крупне очи. У доњем делу струка имала је велики цветни венац. Бића посвећена Весни су била ласте, кукавице и роде. Празници која су у били посвећени Весни су у хришћанству задржани, а то су Врбица, Цвети и Младенци.

Весна је код Словена била богиња пролећа, а повезивана је и са младошћу. Весна је богиња која је код народа била јако омиљена јер је смењивала владавину зиме и смрти, односно Морене. Морена је владала зимом, а тај период су Словени (поготово северни) повезивали са смрћу. Зима је у то време била обележена недостатком хране, разним болестима које проузрокује хладноћа, а тиме и са много смрти. Весна доноси зелена поља, цветање, пријатно време, погодније за живот и рад. Овим променама у природи Весна доноси радост у домове Словена.Пролеће су Словени славили управо из разлога што побеђује зиму и представља најаву за летње доба. Како је пролеће у народу симболизовало поцетак лепог доба, кад природа цвета, буди се, поново рађа и живот се обнавља, тако је и Весна добила улогу као богиња младости. Весна представља једно од најсветлијих божанстава и зато је била међу народом омиљена. О тој чињеници сведочи и то да је нарочито код Срба често женско име Весна. Људи су давали ћеркама то име верујући да ће њихове ћерке бити радосне и веселе попут богиње Весне, односно, попут пролећа. Да је Весна светло божанство говори и то да на староиндијском реч вас значи бити светао, јасан, светлост. А управо та реч се налази у корену Весниног имена. Ова чињеница говори такодје о томе да је Весна била божанство још док су словени били у Индији, и пре него сто су се доселили у Европу. Наиме, Весна је била узор женама. Била је лепа и моћна, око себе је ширила опојне мирисе. Поред лепоте, приписивана јој је и моћ над топлотом Сунца, без кога не би могло да дође пролеће. Весна никад није била усамљена. Њу су пратили Геровит, који је бдио над њом, и Стрибог, бог ветра и ваздуха. Весна је богиња победница. Она побеђује смрт и зиму, и доноси своју владавину у природу. Ову победу је народ обележавао у својим обичајима. Према легенди, Стрибог је Весну доносио сваког пролећа на крилима лаког и пријатног поветарца. У обрачуну између Морене и Весне, Словени су се увек опредељивали за Весну. У обичајима су Словени на грани носили лутку Весне, док је лутка Морене била топљена у реци или спаљивана. Овај обичај је симболично обележавао победу Весне над Мореном. Наравно, никад Веснина победа није коначна, већ се циклично све понавља сваке године.

more »

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

Мези и Мезија

Мези (лат. Moesiгрч. Μυσοί), Межани или Мижани су били трачко племе које је у I веку п. н. е. насељавало област између Доњег Дунава и планине Балкана.

Претпоставља се да су током бронзаног доба Мизи насељавали земље источно од Мораве и Дунава, а касније мигрирали на југоисток у Малу Азију, све до Месопотамије, о чему сведоче археолошка налазишта Брњичке групеХеродот у својим списима говори да су пред Тројански рат Мизи прешли Босфор и дошли до Јонског мора. Након пропасти Хетитске државе почео је други талас миграције Миза ка Малој Азији. Након напуштања Мале Азије долазе на Балкан крајем XIIIXII век п. н. е., и тамо налазе Хетитску империју у стању пропадања.

Хомер у својој „Илијади“ помиње Мизе као савезнике Тројанаца. Страбон говор о њима да су дошли са Дунава током Тројанског рата и населили места где су пре њих живели Фригијци. По њима се подручје на северозападу зове Мезија. Њихов језик, по Страбону, је био „мешавина“ су фригијског и лидијског језика.

Два беху огранка Межана у Илирику, односно горњи и доњи. Горња Мезија, према Јохану Леунклавијусу и Laцу, јесте Србија, док Куспинианус каже да је Босна. Халкокондил, Лац и Куспинианус сведоче да је Доња Мезија заправо Бугарска. Јорданес Алан назива обе Мезије Малом Скитијом која, према неким тврдњама, обухвата такођер и земљу Беса и Трибала. Од Беса потекоше Срби у Босни.

Колико Мези беху храбри и поносни (каже Луције Флор у 12. поглављу 4. књиге), страшно је и изговорити. Кад римски конзул Марко Крас бијаше већ спреман заметнути бој с њима, један заповедник Межана изађе из редова своје војске и дозвавши оне из римске војске упита их ко су, па кад му одговорише да су то Римљани, господари свих народа, Межани нато узвикнуше: „Бит ће тако ако ви победите“!

Покорени су од римског императора Марка Краса 29. године п. н. е.

По освајању Мезије, Крас је претвара у римску провинцију која се простирала на данашњој територији уже Србије. Даљи напредак ова провинција доживљава у време цара Тиберија када се проширује на простор данашње Србије и север данашње Бугарске све до ушћа Дунава у Црно Море а на југу се простире до планине Балкан. Под владавином цара Домицијана Мезија је подељена на Моезиа Супериор (Горња Мезија) и Моезиа Инфериор (Доња Мезија).

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

Шопи, старинци Хелма (Балкана)

.

Једна легенда каже, да када је Бог стварао свет – првог дана је створио једног Шопа, другог дана другог, и тако редом све до шестог дана, а онда се уморио и сео седмог дана да се одмори, па направио калуп по коме је створио све остале људе. Поред ове легенде постоји веровање, да кад Бог зажели да види како живе људи на Земљи, сиђе на Балкан (Стару планину) до врха Видлич, изнад Забрђа, код Цариброда.

Шоп(ов)и су стариначки народ Хелма и потомци Срибала („грчки“ Трибала), које Кедрин сврстава у Србе а Халкокондил у илирске Србе и најстарији народ на свету. Шопи су као и Срибали сродници медских Рашана, али их етимолошки изводе од Сапеја, назива за једно егејско племе које је само облик рашанског народног и античког имена Сапаи, данас познатог под именом Шопи, Шопови, које семантички долази од исквареног облика назива Со(р)би, Са(р)би или (Се(р)би. Под овим именом на Балтику постоји србско племе Саби, док на Истоку у Петоречју постоје србски Соби, по којима је читава Индија добила име Софир (< Собир) како бележи Свето писмо.

Границе Шоплука нису сасвим јасне, нити су икада биле чврсто одређене, али се под овим именом подразумева заједнички назив за прилично велику област предоминантно планинског карактера, која се пружа на југу од Атоса у Грчкој, преко Плачковице и Малешких планина, даље, од белопаланачко-власинско-пчињског предела на западу, до Искера, Дупнице и Струме укључујући и софијски простор на истоку, па на север планинским венцем Балкана (Стара планина) до Јужних Карпата и даље на север, закључно с Лужичким Србима.

Још је бугарски просветни радник Филаретов, писао Вуку Караџићу да се они разликују од Шопова:Бугари источне Бугарске, западну Бугарску називају Шоплуком. По наречју и карактеру, они и данас имају више србске него бугарске карактеристике. Шопи се разликују од осталих Бугара, како карактером тако оделом и обичајима. Код Бугара, за Шопе постоји назив „белодрешковци“, за разлику од Бугара који носе црну одећу. Јиричек (Путовања по Бугарској) наводи, да без обзира на етнографску неопредељеност имена Шоп, не може се порећи да становници око софијског, брезничког и радомирског поља чине засебну целину, људи високог раста у белим оделима, „белодрешковци“, који се разликују од “црнодрешковаца” из источне Бугарске са својим узаним „чачкали чакширама“ и сурим долактицама.

Све до пре Балканских ратова, па и данас, обични Бугари су сматрали Шопе за нешто посебно разликујући их од осталиих Бугара. Aнтон Страшимиров наводи, да потпуни бугарски тип не постоји, вероватно због тога што су Бугари настали од мешавине различитих народа. Високе, танке, плавокосе и плавооке људе срећемо ближе ка србско-бугарској граници, док у другим деловима Бугарске углавном су ниски, тамнокоси и тамнооки. П. Славејков у свом популарном чланку о Шопима („Неколко думи за Шопите“), путујући по западној Бугарској, сматра све западно од Вита и Искера са пиротским, алексиначким и књажевачким крајем за територију са једним дијалектом којој је центар пиротски крај. У својим лингвистичким расправама даље пише: По наречју и по наравственој бити, Шопи имају сличност са Србима…

Када су 1836. године тражили прикључење Србији, Шопи су се определили по осећању припадности србском роду, па се у централним деловима Шоплука не може наићи на џамије. Према извештају за нишку епархију из 1878. године, поред цркава у скоро сваком селу било је чак 13 манастира у пиротском округу: Суковски, Темски, Погановски, Ржански, Изатовски, Смиловски, Дивљански… Отуда, Србска православна црква признаје преко 30 светитеља шопског порекла, већином великодостојника међу којима је и шест испосника земљорадника: Јован Рилски, Прохор Пчињски, Гаврило Лесновски, Јоаким Сарандинопољски, Петар Коритски, Јанићије из планине Дивеч и мученик занатлија Ђорђе Кратовац. Крсна слава у Шоплуку је веома поштована, а поред верских обичаја, Слава има и улогу мирења међу родбином и пријатељима.

Шопи по Цвијићу, спадају у централни тип који се у његово време простирао од Дунава, долином Мораве и реке Ихтиман између Софије и Црног мора, па све до Егеја у дужини од 1200 километара. На овај снажан антроплошки тип утицала је планиска изолованост и оскудица, која је ове људе научила трезвености, скромности, једноставности и умерености. Телесно добро развијени и темељни, Шопи се одликују великом издржљивошћу у раду и упорном истрајношћу у постизању циља. Осећају се особине сличне шумадијским, има не само духовне живости већ веселости и смисла за шалу.

Један француски дипломата, који је за време Милоша дуже боравио у Србији, забележио је како је породица носилац друштвеног статуса за разлику од Француске где је то појединац. У старо време презимена су се завршавала на „ин“, „ев“ и „ов“ а то су патронимични додаци: Антин, Котин, Стојин, Тодоров… у смислу фамилијарне припадности, јер су у средњем веку постојала само имена а уместо презимена служиле су титуле. У пиротском крају презимена су уведена тек после ослобођења од Турака, али поред њих постоје надимци или „прекори“, за које М. С. Лаловић каже: И данас се дешава, да дошљак или гост лакше нађе некога по прекору него по презимену. Цвијић је врло добро запазио вредност хумора у вези прекора: То је смисао за комичност која потиче од интелигенције и финог посматрања туђих акција, нарочито њихових побуда… када умеју да процене људе, њихове особине и страсти.

Испитујући дијалекте источне и јужне Србије, филолог Александар Белић, пропутовао је део Шоплука, где је обишао многа села и градове слушајући изворни говор становништва. Дијалекте је груписао у тимочко-лужнички, сврљишко-заплањски и јужноморавски говор. Утицаја на шопске дијалекте од стране бугарских говора није било много. Белић даље наводи, да је тимочко-лужнички говор врло добро сачувао свој стари фонетски и морфолошки склоп. Његове фонетске црте и то све, од прве до последње представљју црте старог србског језика или измене које су се извршиле специјално у овом говору.

Шопи су стариначки или рашански народ са Хелма, па је бесмислено изједначавати их етнички са новопридошлим туранским Булгарима. А. Белић закључује, да шопски дијалекти нису прелазни у смислу мешаних говора, они у основи представљају своје србске корене за које се несумњиво може утврдити, да се један њихов део одвојио и од 13-ог века почео самостално развијати. На шопском језику су писала и два великана србске књижевности. „Ивкова слава“ и „Зона Замфирова“ Стевана Сремца писани су на сврљишко-заплањском под-дијалекту, а „Коштана“ и „Нечиста крв“ Боре Станковића на моравско-вардарском (врањском) дијалекту.

Кроз историју је утицај свих цивилизацијских промена код Шопа био најслабији због њихове антропогеографске специфичности. Из тог разлога, Шоплук као област најчистије патријархалне културе централног типа недри потребу, да се испитају трагови архаичне србске културе која постоји у континуитету од неолита Хелма.

 Из књиге ,,Шопски речник“  Танасија Тасева

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

Праиндоевропски бог Перкунос

Picture

 .
​Перкунос је један од најзначајнијих индоевропских богова. Перкунос у буквалном преводу значи “ударач“ или “бацач“, у смислу варничар или онај који пали, веома снажно “удара“ ватром. Повезан је са плодношћу и кишом али и са муњама и грмљавином која прати кишу, односно олујом. Сматрају га једним од најстаријих богова индоевропске религије, заједно са богињом Артемидом (Сербоном).У санскриту, тј. Рг Ведама се у истом значењу, помиње као Парјаниа који је убио чудовиште Вртр. Сматра се и да је Персеј који убија чудовиште Медузу такође персонификација овог бога. Скандинавски бог Тор иако именом није сродан Перкуносу поседује много сличних елемената. Немци данас помињу и неког свог бога под називом Фриг (име асоцира на зиму и хладноћу) као и Донара, што није ништа друго него њихово виђење Перуна. Обележавао се наводно у зимском сунцостају (лат.солстицију), а обичај је био да се на тај дан прави колач са сликом, гле чуда, Немци кажу точка који симболизује преслицу. Питам се чији је то симбол?

У ирској митологији наилазимо на Фергуса Мек Ројха митског јунака са карактеристикама Перкуноса. Овај јунак је познат по свом мачу који се зове “Цаладболг“, а верује се да су Велшани у њему нашли инспирацију за Екскалибур (мач краља Артура).Перкунос се помиње у Несторовој хроници и у Паисијевом зборнику, а један од најстаријих писаних помена овог бога датира из 980 године у опису богова пантеона Владимира из Украјине. Облик имена Перкунос се налази у “старом пруском“ непромењен – Перкунос, у Литванији је то Перкунас, а и у Летонији Перконс, код Пољака је Пјорум, Чеси кажу Пераун, Словаци Перон или Парон, код данашњих Руса, Белоруса, Украјинаца, Бугара, Румуна… је Перун. И код Срба се бог Перкунос, назива Перун и сећање на њега је, за разлику од неких, поменутих, веома живо. Ипак, заједничко за све Словене је и то што Перкунос (Перун) представља Бога грмљавине и кише, односно плодности и славио се у лето, у доба жетве. Постоје и мит који говоре о томе како Перун у зиму губи своје оружје и снагу и како на пролеће поново добија снагу и убија зиму, доносећи прве кише. Чињеница је да зими нема киша и олуја и да су облаци и грмљавине веома ретке, па се тиме може објаснити “губљење оружја и снаге“. Представљен је као груб ратник са дугом брадом (има ратна облежја као и већина словенских богова), сматрало се да у својим двоколицама језди небом и изазива грмљавину, а невернике, кривоклетнике и уопште грешне људе гађа муњама као копљем (овде видимо неке сличности са Зевсом). Негде се каже да је имао лук, а да су му муње биле стреле… Колико је био важан по питању заклетве и праведности сведочи и податак да су  се наши преци након неке погодбе заклињали у њега. Понекад је представљен и са великим, каменим маљем којим гађа грешнике и претвара у камен. Ето, откуда Тору чекић.

Некад су у храмовима посвећеним овом божанству гореле “вечне ватре“. Верује се да то вуче корене још из времена кад људи нису умели сами да је запале него су се искључиво ослањали на ону коју би изазвала муња. Муње су често ударале у старе, огромне грмове (Срби за храст кажу грм), па је могуће и да је ово дрво због тога посвећено Перуну. Срби често помињу Додолу као Перунову жену. Занимљиво је да су понекад раздвајали Перуна и Додолу и призивали само њу у помоћ током сушних година. Овој Богињи је посвећено на десетине песама (тзв. Додолски циклус) и уопште код Срба је најбоље сачувано усмено предање на Перуна и Додолу.

Рани хришћански мисионари су демонизовали овог Бога, и из њихових писаних извора може се закључити да им је био најомраженији. Повезиван је чак са ђаволом. Очигледно је био велика препрека у ширењу нове вере јер су га се староверци тешко одрицали. Слободно можемо рећи да га се Срби нису одрекли. Преузимањем хришћанства, Свети Илија је преузео улогу Бога Перуна и верује се да је слава померена на Перунов дан. Данас Свети Илија језди србским небом у својим двоколицама и доноси нам кишу, а нама Србима још остаје да чекамо час кад ће ударити по силним неверницима и кривоклетницима.

Стрефан Србски
.
Референце:

  • Oxford Introduction to Proto-Indo-European and the Proto-Indo-European World, by J. P. Mallory and Douglas Q. Adams, Oxford University Press, Oxford, 2006. 
  • The Mythology of the Aryan Nations by George W. Cox; Kegan Paul, Trench & Co, London, 1887. 
  • Indo-European and the Indo-Europeans: A Reconstruction and Historical Analysis of a Proto-Language and a Proto-Culture (Trends in Linguistics: Studies and Monographs 80, 2 Vol. Set), by Thomas V. Gamkrelidze and Vjaceslav V. Ivanov, with Werner Winter, ed., and Johanna Nichols, translator (original title Indoevropeiskii iazyk i indoevropeistsy), M. De Gruyter, Berlin & NY, 1995.
  • wikipedia.org

Извор:

http://srbski.weebly.com/srbi-svi-i-svuda/1095505

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

На Балкану, пре Грка живео је један стари народ

НА БАЛКАНУ, ПРЕ  ГРКА  ЖИВЕО  ЈЕ  ЈЕДАН  СТАРИ  НАРОД…

.
Казану тврдњу, која се чини као да смо је начули у дубоком сну, разјашњава увјерљиво Грегор Данковски, професор грчког језика. Он у свом дјелу “Грци као племенски сродници Словена“, из 1828.године, наводи да је “Хомер писао познатим дијалектом прасловенског језика“ и да је сам Платон тврдио да “Грци дуго нису разумевали ИЛИЈАДУ, него су имали учитеље који су је тумачили“.
Ово казивање добија пуну увјерљивост, када се Данковски позива на “оца историје“ – Херодота.
Херодот у својим списима тврди да је на Балкану пре Грка живио један стари народ који он назива
“Варварима“ и Пелазгима. Те Пелазге, мирне и радине, покорили су грчки преци, који су на Јонска острва стигли као ратници семитско-етиопске расе, од којих су настали Елини, а потом Грци.
Херодот, истина, није назначио ко су били ти “варваро-Пелазги“, али каже да су се они “много пре Грка нашли на путу знања“ и да су они својим побједиоцима – Грцима, “били у много чему учитељи: научили их вјештини обрађивања земље, градњи путева, архитектури…

Пелазги су им, такође, предали своју веру и азбуку. Њихов језик се прометнуо у грчки“.

По Херодоту, Грци су највећим дијелом и постали од тих “варвара“ – Пелазга. “Ови тако (након потчињавања тих ‘варвара’ од малених постадоше велики и бројни“, каже он. “… Затим је“, цитира га Данковски, “настао грчки језик, употребљаван увек упоредо с тим варварским…“
И Платон, који је рођен неколико година након Херодотове смрти, у једном од својих дијалога наводи, да су и у његово доба, у Грчкој, жене “варварске“ говорчиле “варварским језиком“, јер су “оне боље од покорених мужева чувале традицију“.
Херодотово и Платоново спочитавање “варварског језика“ и Пелазга, о којима не говоре ко су, не само Данковски већ и више слависта – историјски и филолошки доказује:
“Да су ти тајанствени Пелазги, што су од Грка називани ‘варварима’, били антички Срби“.
“А пошто се грчки народ“, каже се даље, “бројчано повећавао на рачун погрчавања Пелазга -
ништа толико није природно као помисао, да су ти ‘варваро-Пелазги – Срби‘ у новонастали грчки језик унијели не само своје лексичко богатство, већ и многе друге духовне одлике, због којих француски слависта Сипријан Робер и каже:
Мноштво грчких митова може се објаснити само помоћу српских обичаја, веровања, предања …“
Уз ово Роберово карактеристично и истанчано запажање, стоје и упозоравајуће ријечи Милоша С. Милојевића:
“Тек када се језик тог славног (грчког) народа буде ваљано проучио, откриће се ствари нечувене.“

.

Трачко-фригијски шлем 

.
Трагање је открило да се и латински језик, баш као и грчки, развио из пелазгијског. Француски историчар Левек налази “фрапантну аналогију“ између латинског и словенских језика, па то објашњава тиме да су Пелазги преци Словена -антички Срби.

На основу анализе и истицања упоредних примјера из “фрапантне аналогије“ латинског и словенских језика, Левек закључује:
“Да је словенски (антички српски) дао прве и најстарије елементе латинском језику
- да су староседеоци Лацијума (гдје је зачет латински) били словенске расе
- да су се они тамо настанили у време, док се језик још ограничавао гогово само на изразе најпречих потреба“.

.
Грегор Данковски није се у свему сложио са својим савремеником Левеком, те при крају свог дјела “Грци као племенски и језички сродници Словена“ пише:
“Осећам се позваним, да мишљење господина Левека у овом предмету коригујем:
Прво: Да су словенске (античких Срба) речи које се односе не само на основне потребе, већ и на истанчанија осећања, а и на више појмове, истог порекла са грчким, као и да је граматичка конструкција оба језика једна те иста.
Друго: Да је латински са словенским (српским) јединствен особито у речима, које су истовремено
власништво и грчког“.
У прилогу овој корекцији Данковски наводи и примјере, а онда у закључку каже:
“Следећа констатација би требало да јасно покаже степен сродности између словенског, грчког и латинског.

Јер од три рођене сестре:
Једна је остала верна наслеђеном матерњем језику (србски);
Друга је своме материнском језику дала највише знање (грчки);
Трећа је смешала свој матерински језик с једним страним језиком (латински)“.
Истраживања ће вјероватно докучити још много наслућених, нерасвијетљених или заборавом прекривених истина о језику и народу СОРАБСКОМ, САРБАРСКОМ, СИРБИРСКОМ – античком СРПСКОМ, који, како неко од врлих слависта рече: “долази из тако давне прошлости, да се чак ни време његовог постојања не може данашњим мјерилима установити“

.

Диодор Сицилијски у својим списима тврди да су најстарије митолошке приче о Аргонаутима, Амазонкама, Атлантиди и другим “преузете од српских песника, Хомерових савременика, који су писали своје песме на пелазгијском језику и старим писмом“. По њему, први пјесник који је писао пелазгијским језиком и старим писмом био је Орфеј, који је живио неколико вјекова прије Хомера.
Емил Бирнуф, којег смо упознали као сјајног зналца ВЕДА, предходнице сваког знаног пјесништва, истиче, такође, да орфичке химне не “спадају у власништво грчких предака и грчке традиције“. “Орфеј је“, каже он, “можда компоновао своје песме на самом првобитном језику – ведском“.

.
Дионисије са Сицилије, баш као и његов земљак Диодор и лингвиста Бирнуф, пориче припадност орфичких химни грчкој традицији. Он ни Орфеја не убраја у Грке. У једном од његових списа стоји:
Орфеј је био Трачанин. Он је својим познавањем певања и поезије надилазио све људе, о којима је сачувано сећање. Састављао је славне песме, особито по складности стихова. У том погледу он је достигао такво савршенство, да му се приписује моћ да је лепотом својих песама и музике омамљујуће деловао не само на људе, већ и на животиње, птице, па и дрвеће… Био је највећи песник и музичар доба у којем је живео…“
(Књига IV, гл. 25.)
“Одликовао се и ученошћу, особито познавањем теологије. Путовао је и у Египат, где је стекао још велики број нових знања. Захваљујући свему томе, он је постао и најславнији човек свога времена доктрином о теологијама и мистеријама“.

.

Орфеј са карактеристичном фригијском (бригијском) капом

.
И чувена Илијада није плод грчког језика.
У студији Олге Луковић читамо:
“… Сасвим је сигурно, да је ‘Илијада’ била писана језиком, који још није био грчки… Цела митологија у ‘Илијади’ трачког је порекла! Има само један народ који може тако да пева и тај народ још увек пева на исти начин; то су Срби! Не долазе узалуд научници из целог света да слушају српске гусле, како би објаснили извесне ‘хомерске проблеме’… Но, то је посебна студија“.

(Драшко Шћекић: ,,Сораби“- одломак)

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

СРБИ И НЕМЦИ

Сима Лукин-Лазић:

,,Они Срби у некадашњој Сараматији, данашњој Русији, Пољској и Галицији основаше ВеликуСрбију, која се звала још Бијела Србија. или Бојка.

Они тамо даље на западу, иза Висле и Одре и око ријеке Лабе, Сале и Мулде основаше Полапску Србију.

Ниже њих, у данашњој Баварској и Чешкој, остали Полапски Срби основаше другу Бијелу Србију,

која се такође звала Бојка по српском племену Бојки или Боји.

А од те Бојке српске касније Швабе створише своју Бојарију (Баварску) и Бојемију (Чешку), коју Швабе и данас зову: Бемен.

Они најсјевернији Срби дуж Балтичког Мора основаше Балтичку Србију.

Временом, Балтички Срби продријеше чак у Данску, па тамо основаше Данску Србију.

Од тих Срба одвоји се велико племе Рујанци и населише се још сјеверније у самом Балтичком Мору на великом острву, које се по њима зове Рујан, а Швабе га данас зову Риген. Рујанци бијаху врло велики јунаци, те једно вријеме и сва остала племена српска признаваху њихово првенство и власт.“

“Сви ови сјеверни Срби дијељаху се у многа племена. Најглавнија бјеху: Полапски Срби, Лужички Срби, Љутице, Бодрице, Рујанци и Боји илити Бојки. Ови Срби живљаху одвојено сваки за се у својим племенским државицама, али сви држаху једне обичаје и говораху једним истим језиком, тако да им је ‘готово свака ријеч једнака била’…

“Дуго времена сјеверни Срби живљаху мирно и дивно напредоваху у просвјети и радиности. И тек негдје у другом или трећем стољећу по Христу дођоше они у ближи додир са Ђерманима (Нијемцима). Нијемци се лукаво лагацко увукоше међу Србе, па како бијаху у свему слабији од Срба, дуље вријеме живљаху са Србима у љубави. У тој слози затече их и четврто стољеће.

КАДА СУ ЊЕМЦИ ,,ПОМОЛИЛИ РОГОВЕ“ ПРОТИВ БАЛТИЧКИХ СРБА?

Чим је за Нијемце и Данце прошла прва опасност од хунске најезде, одмах они ,,помолише рогове“ против Срба, и упињаху се свом силом, да их одроде. У томе им много поможе и само Хришћанство, које Нијемци донијеше међу сјеверне Србе.

“Балтички и Полапски Срби ни за живу главу не шћедоше да се одрекну старе своје вјере многобожачке јер новом вјером (хришћанском) њемачки попови убијаху стару народност српску, а уз то чињаху над Србнма и многа нечовјештва. Из тога се изродише дуги и крвави ратови на живот и смрт.
Силна српска племена Бодрице и Љутице највећма се одликоваше у тим ратовима против Данаца, Саксонаца и Франака. (Данци су огранак скандинавских Шведа, а Саксонци су њемачко племе као и Франци).“

“Још у првом рату Срби страшно поразише Саксонце, а у другом потукоше и Саксонце и Данце, па убише и самог краља данског. Славне српске војсковође Звјездодраг, Бјелослав и Дерван потукоше много пута војску франачку, а Дерван освоји цијелу Саксонску и Тирингију и опустоши их. Тако и Лужички Срби (Сораби) одржаше многе побједе у борбама против Карла Великог, краља франачког, те само у једиом боју паде 32.000 Франака. Бодрички вођа Драшко погибе у боју против Данаца, а затим Бодрице три пута застопице разбише Данце и освојише велики дио њихове земље. За тим опет у три битке потукоше 50.000 франачких војника.

Једном приликом Срби Љутице Богдана под својим краљем Рашком  превалише преко мора, и завојштише чак на Енглеску.                                                                               more »

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

СЛОВЕНСКА ГЕРМАНИЈА

Ivo Vukčević – SLOVENSKA GERMANIJA 

- Odlomak -

Karta preuzeta od Blagoja Mišića

 

DEO III

1. BELI SRBI
Kad se uzmu u obzir konvencionalni izvori, u njima nećemo naći nijedan zapis o protopoljskoj civilizaciji, o socijalnim i političkim ustanovama Poljske u vekovima pre obrazovanja srednjovekovne poljske države u X veku. Poljska se u istorijskim spisima prvi put pominje sredinom X veka kroz nekoliko veoma kratkih pomena kralja Mješka (963-992). U jednom, „kralja Misaka, pod čijom su vladavinom živeii Sloveni“, i drugom, Mješka „kralja Severa“.

ONOMASTIČKI DOKAZI
Međutim, postoji obilje onomastičkih dokaza da su Srbi naseljavali veliki deo teritorije preistorijske Poljske i igrali prvenstvenu ulogu na početnom stupnju Corona Regnum Poloniae.

BIALI SERBOWIE
U studiji iz sredine XX veka istaknuti poljski istoričar T. Levicki navodi brojna imena mesta sa etnikonom Serb kako u srcu, tako i na periferiji poljskih zemalja (T. Lewicki, Konstantego Porfirogenety i Biali Srbowie w polnocnej Polsce, RoH 22, 1956). Ono što je najzvažnije jeste činjenica da je najveća koncentracija od više od trideset šest navedenih imena mesta od etnonima Serb u geografskom centru protopoljskog naroda.(48) Tačnije, imena mesta u Gnjeznu, centru Vjelkopoljske ili Velike Poljske, i njegovoj okolini, i Poznanju, prvim prestonicama poljske države i sedištima prvog poljskog metropolisa i biskupije. Stara slovenska reč gniezno ima značenja gnezdo, kolevka, srce, središte, jezgro. Jedan noviji dokaz prvenstva Gnjezna u poljskoj istorijsko-nacionalnoj svesti nalazi se u rečima pape Jovana Pavla II, izgovorenim u Gnjeznu 1979. godine: „Pozdravljam ovde s poštovanjem gnezdo Pjastovića, izvorište istorije otadžbine.“

POREKLO OTADŽBINE
U ovoj istorijskoj oblasti, okruženoj rekom Vartom na zapadu, rekom Notec na severu i jezerom Goplo na istoku, sa ogromnim tvrđavama u Kursvici, Gnjeznu i Poznanju, i manjim utvrđenjima u Kleckom, Ostrosu, Lednickom, Gjezu, Ladu i Tšemesnu, u ovom gnezdu Pjastovića, ovom izvorištu istorije otadžbine, nalazi se veliki broj srpskih etnonima. U stvari, u ovoj oblasti srpska imena mesta nalaze se u većem broju nego ikad igde u Evropi.

(48) S. Kozierovvski, Atlas nazw geograficznych Stowianszczyzny Zachodniej, 1934; Badania nazw topograficznych starej VVielkopolski, 1939. W. Taszycki, Najdavvniejsze polski imiona osobowe, RoP 3, 1925.

Sarbia, Sarbia, Sarbia, Sarbia, Sarbino, Sarbinovo, Sarbinovo, Sarbi-novo, Sarbinovka, Sarbin, Sarbina, Sarbino, Sarbice, Sarbicko, Sarbka, Sarbka, Sarbskie Huby.

MALOPOLJSKA
Kao preovlađujući slovenski elemenat Srbi se takođe pojavljuju i u drugom centru ujedinjenog poljskog naroda. Profesor Levicki smatra da su srpski nazivi mesta od politicki strateškog značaja bili skoncentrisani u Malopoljskoj. U zemljama drevnih Vislana, od reke Vis, Visla, Vistula, sa centrom u Vislici, jednom od najstarijih poljskih gradova, sedištu legendarnog kneza Vis-lava, nalazimo mesta Szarbia i Szarbkov. Severno od Vislice, između drevnih gradova Malogošča i Sandomježa, leže Sarbin i Szarbsko.

MAZOVIJA
Istočno od Vjelkopoljske, etnikon Serb je dosta zastupljen u nekadašnjem vojvodstvu Mazovija (koje se ujedinilo sa Poljskom 1526. godine), gde je etnikon Serb prisutan kako u nazivima mesta, tako i u prezimenima. Severno od Szarba, na primer, nalazi se Sarbievo, mesto u kojem se rodio veliki pesnik i klasicista Maćej Kažimjež Sarbjevski’(1595-1649).

POMERANIJA
U jezičkom, kulturnom i geografskom pogledu, Pomeranija je bila sastavni deo civilizacije Baltičkih Slovena zapadno od reke Odre. U vlasti i politici imala je jake veze sa moćnom Veletskom / Lužičkom federacijom. Isti fak-tori koji su povezivali stanovnistvo zapadne Pomeranije sa Baltičkim Slovenima, odvajali su ga od Poljskih Slovena. Smešteni u pomorskim gradovima-državama, moreplovci Pomeranije imali su daleko razvijeniju industriju, zanatstvo, trgovinu i kulturu. Pojedini germanski istoričari veruju da je Pomeranija izvorna i integralna srpska zemlja.(49) Jedan istoričar govori o Pomeraniji kao o prvoj srpskoj zemiji ili Surpe-Sorbenland. Još jedan germanski istoričar piše da je „čitava baltička obala do Vistule, sa kopnom, biia naseljena Srbima-Vendima“. Naravno, i ovde nalazimo dokaz srpskog osvajanja i naseljavanja u imenima mesta kao što su Sarbia, Sarbinovo i Sarbsko. Izvestan pokazatelj značaja i intenziteta pomorske trgovine u Pomeraniji nalazi se u činjenici da je misionarsko delovanje biskupa Otoa početkom XII veka ponekad bilo osujećeno činjenicom da su u gradovima, jednom za drugim, stanovnici bili više na

(49) L. Quandt, Zur Urgeschichte der Pomoranen, BaL 22, 1868. S. Kozierowski, Nazwy rzeczne w Lecirji przybattyckiej i w przylegtych cz^šciach Slowianszczyzny polnocno-zachodniej, SIO 9, 1930. R. Kiersnovvski, Plemiona Pomorza Zachodniego w švvietle naj-starszych žrodel pisanych, SIA 3, 1951-2. J. Dowiat, Ekspansja Pomorza zachodniego na ziemie wielecko-obodrzyckiej w dmgiej pofowie XII wieku, PtZ 59, 1959. L. Leciejevvicz, Pocza.tki nadmorskich miast na pomorzu zachodnim, 1962. W. Losinski, Osadnictwo ple-mienne Pomorza (VI-X wiek), 1982.

moru nego u svojim domovima: „Tako smo stigli u Kolobregu, koja je smeštena na samoj obali mora. Gotovo svi njeni stanovnici bili su pomorci, koji su poslovali sa trgovcima sa udaljenih ostrva, a oni koji su zatečeni kod kuće rekoše da ne mogu prihvatiti ništa novo u odsustvu svojih sugrađana, i na toj osnovi odupreše se na neko vreme propovedanju jevanđelja (C.H. Robinson, The Life ofOtto of Pomerania 1060-1139, 1920).

more »

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

О имену Козаци

.

Слободни коњички војнички ред Козака просторно обухвата сливове Дона, Дњепра и Урала, а настао је као одговор на агресију Татара, Литаваца и Пољака у 14. и 15. веку. Козаци су по сопственом предању пореклом Срби, али њихово име се не тумачи помоћу србског језика, већ по наметнутом принципу владајуће науке да се за тумачење користи било који други језик осим србског! Овај прећутно погрешан научни став, проистиче из сасвим просте научне чињенице да је србски био древни или „мајка језик“ на планети Земљи!

Тако је србски именослов у семантици имена Козак „обогаћен“ још једном лингвистичком инверзијом, с татарским козак, „лако наоружан војник“. Ако знамо, да на руском казак значи коњаник, онда тумачење добија на тежини, јер коњ је код старих Срба био животиња Сунца, па је чак додаван као предметак у божанским именима. Како су коњаници код старих Срба били искључиво „племенита рода“, њихова одлика је била ношење перчина (кика) по божанском примеру. Дуга коса је значи била ознака виших сталежа, што је временом прерасло у народно име.

Сходно наведеном, име Козаци треба тумачити као Косаци, ариј. кешара (кесара), „кос(м)ати“, име бога Нава < кеша (кеса), коса, као атрибут бога Сунца, јер коса најбоље преноси електро магнетна својства. Отуда, коса је симбол душе у србској митологији, а косматост атрибут огранулог Сунца. Србски мит недри чудновату митолошку длаку црвене боје, девојке сјајне као Сунце. Та златна „длака“ даје сво знање овога света од његовог постања, када је цар расцепи на двоје! Не само да је коса у миту обележје за светлост Сунца, већ је и замена за човека:

Шта је откуп брате?

Русе косе сејо!

Сеја косе одрезала,

те је брата откупила.

Код старих Срба је било у обичају да се прво воће као и прва коса намењују за душу (шишано кумство), па се не треба чудити што је коса у прошлости била статусни симбол. Потврду дају и вилинска имена Коса, Косара, Косана… или ороним Космај, јер, спота ове некадашње србске Свете горе везује се за косу и косматост, без обзира да ли је у питању шума Свете горе, коса њених посвећеника или врста винове лозе.

Влашићи (Плејаде) такође носе име по богу Нава, ариј. вала-џа (вала-са), власи (косе), „длакави“, „косати“, оличење сазвежђа Влашићи (Волосожари), које „затвара“ Ђурђевска зора а отвара Видовданска јер се у том периоду Влашићи не виде на небу. Али, Влашићи нису само оличење скотног бога већ и бога Рата (Картикеја). Отуда се у Несторовим листинама заклиње Волосом (= Велес).

У чешким споменицима 15. и 16. века Велес је сатана под утицајем хришћанства. Његова птица је гуска а празник св. Влахо (Влахос, Власиј, Власов дан), познатији као св. Блаж (16 фебруар).

Постоје ли синонимни примери у историји за божанско народно име по коси?

Постоје. На првоме месту медски Хикси које би требало звати Перчинаши, јер је њихово име од ариј. шик’а (кик’а), кика, перчин. Код Мисираца су познати као хека к’асевет, а код Арапа под именом Хасаки. Вероватно по перчину носе име и њихови рођаци Касити (асир. кашу), који су сами себе звали „љубимци Мардукови“ (Сербонови). Јелински писци их зову Косаји, Кисаји или Каспи. Ахајци из Илијаде такође носе придевак „косати“, а они су изворно Меди или Сарбати. Још један историјски народ носи божанско име по коси, а то су Хазари или Косари. Бели Хазари су били плавокоси и црвенокоси људи, дуге распуштене косе, чије је писмо потекло од српског (Марваруди).

Познато је, да су Срби до Првог србског устанка носили перчин. Прича се, како је Црни Ђорђе усред устанка наредио да се секу перчини, јер, скоро да га је убио борби неки Турчин који га је дохватио за перчин. Ова наредба, умало није изазвала устанак у устанку, који је подигнут у Шумадији на простору некадашње Медије.

Слободан М. Филиповић

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

Срби у Шведској пре Шведа…

 

Одломци из књиге дуго скриваног српског историчара Милоша С. Милојевића „Одломци српске историје“ ( објављене први пут 1872.године).       Ови одломци се односе на сакривану и мало знану српску историју, у време кад су преци данашњих „Еуропљана“ пешице и кроз трње гмизали према мирним и развијеним српским светилиштима и градовима на крајњем Северу (стране 222-242).

Кад кажем Срби, то се односи на заједничке претке Лужичких и Балканских Срба, али и остала словенска племена која су променила главно и почетно име..
Срби живљаху на бреговима СРПСКОГ( Белог) или данашњег Балтичког мора, каже М.Милојевићу поменутој књизи на странама 222-224)..Још се звало ЕРСКО МОРЕ по српском племену Ера или Ерула које је живело на обалама.. То су они Срби који дођоше из Сибирије (сеоба из Индије, трећи правац), гоњени Китајцима/Кинезима и населише северну данашњу Европу пре свих народа. Још неколико стотина година пре нове ере Финикињани (Феничани данас) су куповали јантар/ћилибар од тих „Балтичких“ Срба.

Из Сибирије су српска племена насељавала данашњу Русију, Шведску, Данију, а отуда су (као и из Хвалијског/Каспијског мора и из Мале Азије) насељавали данашњу Ђерманију, нешто Француске, Белгије итд….

СРБИ БИЛИ ПРЕ ШВЕДА

По Милојевићу, који се ослања и на дело Александра Вељтмана, Срби су живели у целој данашњој Ђерманији пре Ђермана, у Данији пре Данаца која се звала тада баш Србица, и делу Шведске ( Богусланска и Смоландска област). Сама „званична“ историја помиње стварање скандинавских земаља тек око десетог века нове ере, а помињу се Венди (Винди, име за Србе, касније Словене-из Виндије) у скандинавским изворима да су постојали и у петом веку нове ере..Данас су потомци Винда измешани са немачком популацијом, а имена су замењена, п ипак нека с још увек препознатљиво српска. Милојевић наводи:

Српска имена насеља и река у Шведској: 
Богуслан
Смоланд
Богуш
Нерика
Даљекарлија
Умео Здрављан
Севар
Река Јадерн,
Медопад
,Гередањен Маљунга,
Сиљан,
Божан језеро
Река орша
Мора
Мотала река
Скора
Бравичен
Супебра
Раба
Села острво
река Даља

Племена српска у Шведској: 
Богуслани
Богуши
Смољани
Рекарни
Миљани

Србска лична имена у Шведској:
Богуш
Годрун
Вулистан
Љуба
Раде
Рашко
Драго
Лакман
Бојемунд
Одо
Ателстан
Ивар
Горда
Сидок
Татил
Ласкар
Сваран
Смирди
Милан
Божа
Радан

Чак и у 13.веку нове ере забележено је три имена Срба : Вукашин, Ђурађ, Нелпан..

Краљ Шведски увек је имао у титули да је владар „шведски, норвешки и вендски ( веноски/српски).
Део који је био насељен Србима/Виндима у данашњој Шведској је област Богуслан (пишу као Бохуслан), дакле западни јужни део (познат је град Готаборгна реци Готи).

more »

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off