Archive for the Category » Sloveni i Srbi – Indijanci Evrope «

СЛОВЕНСКА ГЕРМАНИЈА

Ivo Vukčević – SLOVENSKA GERMANIJA 

- Odlomak -

Karta preuzeta od Blagoja Mišića

 

DEO III

1. BELI SRBI
Kad se uzmu u obzir konvencionalni izvori, u njima nećemo naći nijedan zapis o protopoljskoj civilizaciji, o socijalnim i političkim ustanovama Poljske u vekovima pre obrazovanja srednjovekovne poljske države u X veku. Poljska se u istorijskim spisima prvi put pominje sredinom X veka kroz nekoliko veoma kratkih pomena kralja Mješka (963-992). U jednom, „kralja Misaka, pod čijom su vladavinom živeii Sloveni“, i drugom, Mješka „kralja Severa“.

ONOMASTIČKI DOKAZI
Međutim, postoji obilje onomastičkih dokaza da su Srbi naseljavali veliki deo teritorije preistorijske Poljske i igrali prvenstvenu ulogu na početnom stupnju Corona Regnum Poloniae.

BIALI SERBOWIE
U studiji iz sredine XX veka istaknuti poljski istoričar T. Levicki navodi brojna imena mesta sa etnikonom Serb kako u srcu, tako i na periferiji poljskih zemalja (T. Lewicki, Konstantego Porfirogenety i Biali Srbowie w polnocnej Polsce, RoH 22, 1956). Ono što je najzvažnije jeste činjenica da je najveća koncentracija od više od trideset šest navedenih imena mesta od etnonima Serb u geografskom centru protopoljskog naroda.(48) Tačnije, imena mesta u Gnjeznu, centru Vjelkopoljske ili Velike Poljske, i njegovoj okolini, i Poznanju, prvim prestonicama poljske države i sedištima prvog poljskog metropolisa i biskupije. Stara slovenska reč gniezno ima značenja gnezdo, kolevka, srce, središte, jezgro. Jedan noviji dokaz prvenstva Gnjezna u poljskoj istorijsko-nacionalnoj svesti nalazi se u rečima pape Jovana Pavla II, izgovorenim u Gnjeznu 1979. godine: „Pozdravljam ovde s poštovanjem gnezdo Pjastovića, izvorište istorije otadžbine.“

POREKLO OTADŽBINE
U ovoj istorijskoj oblasti, okruženoj rekom Vartom na zapadu, rekom Notec na severu i jezerom Goplo na istoku, sa ogromnim tvrđavama u Kursvici, Gnjeznu i Poznanju, i manjim utvrđenjima u Kleckom, Ostrosu, Lednickom, Gjezu, Ladu i Tšemesnu, u ovom gnezdu Pjastovića, ovom izvorištu istorije otadžbine, nalazi se veliki broj srpskih etnonima. U stvari, u ovoj oblasti srpska imena mesta nalaze se u većem broju nego ikad igde u Evropi.

(48) S. Kozierovvski, Atlas nazw geograficznych Stowianszczyzny Zachodniej, 1934; Badania nazw topograficznych starej VVielkopolski, 1939. W. Taszycki, Najdavvniejsze polski imiona osobowe, RoP 3, 1925.

Sarbia, Sarbia, Sarbia, Sarbia, Sarbino, Sarbinovo, Sarbinovo, Sarbi-novo, Sarbinovka, Sarbin, Sarbina, Sarbino, Sarbice, Sarbicko, Sarbka, Sarbka, Sarbskie Huby.

MALOPOLJSKA
Kao preovlađujući slovenski elemenat Srbi se takođe pojavljuju i u drugom centru ujedinjenog poljskog naroda. Profesor Levicki smatra da su srpski nazivi mesta od politicki strateškog značaja bili skoncentrisani u Malopoljskoj. U zemljama drevnih Vislana, od reke Vis, Visla, Vistula, sa centrom u Vislici, jednom od najstarijih poljskih gradova, sedištu legendarnog kneza Vis-lava, nalazimo mesta Szarbia i Szarbkov. Severno od Vislice, između drevnih gradova Malogošča i Sandomježa, leže Sarbin i Szarbsko.

MAZOVIJA
Istočno od Vjelkopoljske, etnikon Serb je dosta zastupljen u nekadašnjem vojvodstvu Mazovija (koje se ujedinilo sa Poljskom 1526. godine), gde je etnikon Serb prisutan kako u nazivima mesta, tako i u prezimenima. Severno od Szarba, na primer, nalazi se Sarbievo, mesto u kojem se rodio veliki pesnik i klasicista Maćej Kažimjež Sarbjevski’(1595-1649).

POMERANIJA
U jezičkom, kulturnom i geografskom pogledu, Pomeranija je bila sastavni deo civilizacije Baltičkih Slovena zapadno od reke Odre. U vlasti i politici imala je jake veze sa moćnom Veletskom / Lužičkom federacijom. Isti fak-tori koji su povezivali stanovnistvo zapadne Pomeranije sa Baltičkim Slovenima, odvajali su ga od Poljskih Slovena. Smešteni u pomorskim gradovima-državama, moreplovci Pomeranije imali su daleko razvijeniju industriju, zanatstvo, trgovinu i kulturu. Pojedini germanski istoričari veruju da je Pomeranija izvorna i integralna srpska zemlja.(49) Jedan istoričar govori o Pomeraniji kao o prvoj srpskoj zemiji ili Surpe-Sorbenland. Još jedan germanski istoričar piše da je „čitava baltička obala do Vistule, sa kopnom, biia naseljena Srbima-Vendima“. Naravno, i ovde nalazimo dokaz srpskog osvajanja i naseljavanja u imenima mesta kao što su Sarbia, Sarbinovo i Sarbsko. Izvestan pokazatelj značaja i intenziteta pomorske trgovine u Pomeraniji nalazi se u činjenici da je misionarsko delovanje biskupa Otoa početkom XII veka ponekad bilo osujećeno činjenicom da su u gradovima, jednom za drugim, stanovnici bili više na

(49) L. Quandt, Zur Urgeschichte der Pomoranen, BaL 22, 1868. S. Kozierowski, Nazwy rzeczne w Lecirji przybattyckiej i w przylegtych cz^šciach Slowianszczyzny polnocno-zachodniej, SIO 9, 1930. R. Kiersnovvski, Plemiona Pomorza Zachodniego w švvietle naj-starszych žrodel pisanych, SIA 3, 1951-2. J. Dowiat, Ekspansja Pomorza zachodniego na ziemie wielecko-obodrzyckiej w dmgiej pofowie XII wieku, PtZ 59, 1959. L. Leciejevvicz, Pocza.tki nadmorskich miast na pomorzu zachodnim, 1962. W. Losinski, Osadnictwo ple-mienne Pomorza (VI-X wiek), 1982.

moru nego u svojim domovima: „Tako smo stigli u Kolobregu, koja je smeštena na samoj obali mora. Gotovo svi njeni stanovnici bili su pomorci, koji su poslovali sa trgovcima sa udaljenih ostrva, a oni koji su zatečeni kod kuće rekoše da ne mogu prihvatiti ništa novo u odsustvu svojih sugrađana, i na toj osnovi odupreše se na neko vreme propovedanju jevanđelja (C.H. Robinson, The Life ofOtto of Pomerania 1060-1139, 1920).

more »

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

О имену Козаци

.

Слободни коњички војнички ред Козака просторно обухвата сливове Дона, Дњепра и Урала, а настао је као одговор на агресију Татара, Литаваца и Пољака у 14. и 15. веку. Козаци су по сопственом предању пореклом Срби, али њихово име се не тумачи помоћу србског језика, већ по наметнутом принципу владајуће науке да се за тумачење користи било који други језик осим србског! Овај прећутно погрешан научни став, проистиче из сасвим просте научне чињенице да је србски био древни или „мајка језик“ на планети Земљи!

Тако је србски именослов у семантици имена Козак „обогаћен“ још једном лингвистичком инверзијом, с татарским козак, „лако наоружан војник“. Ако знамо, да на руском казак значи коњаник, онда тумачење добија на тежини, јер коњ је код старих Срба био животиња Сунца, па је чак додаван као предметак у божанским именима. Како су коњаници код старих Срба били искључиво „племенита рода“, њихова одлика је била ношење перчина (кика) по божанском примеру. Дуга коса је значи била ознака виших сталежа, што је временом прерасло у народно име.

Сходно наведеном, име Козаци треба тумачити као Косаци, ариј. кешара (кесара), „кос(м)ати“, име бога Нава < кеша (кеса), коса, као атрибут бога Сунца, јер коса најбоље преноси електро магнетна својства. Отуда, коса је симбол душе у србској митологији, а косматост атрибут огранулог Сунца. Србски мит недри чудновату митолошку длаку црвене боје, девојке сјајне као Сунце. Та златна „длака“ даје сво знање овога света од његовог постања, када је цар расцепи на двоје! Не само да је коса у миту обележје за светлост Сунца, већ је и замена за човека:

Шта је откуп брате?

Русе косе сејо!

Сеја косе одрезала,

те је брата откупила.

Код старих Срба је било у обичају да се прво воће као и прва коса намењују за душу (шишано кумство), па се не треба чудити што је коса у прошлости била статусни симбол. Потврду дају и вилинска имена Коса, Косара, Косана… или ороним Космај, јер, спота ове некадашње србске Свете горе везује се за косу и косматост, без обзира да ли је у питању шума Свете горе, коса њених посвећеника или врста винове лозе.

Влашићи (Плејаде) такође носе име по богу Нава, ариј. вала-џа (вала-са), власи (косе), „длакави“, „косати“, оличење сазвежђа Влашићи (Волосожари), које „затвара“ Ђурђевска зора а отвара Видовданска јер се у том периоду Влашићи не виде на небу. Али, Влашићи нису само оличење скотног бога већ и бога Рата (Картикеја). Отуда се у Несторовим листинама заклиње Волосом (= Велес).

У чешким споменицима 15. и 16. века Велес је сатана под утицајем хришћанства. Његова птица је гуска а празник св. Влахо (Влахос, Власиј, Власов дан), познатији као св. Блаж (16 фебруар).

Постоје ли синонимни примери у историји за божанско народно име по коси?

Постоје. На првоме месту медски Хикси које би требало звати Перчинаши, јер је њихово име од ариј. шик’а (кик’а), кика, перчин. Код Мисираца су познати као хека к’асевет, а код Арапа под именом Хасаки. Вероватно по перчину носе име и њихови рођаци Касити (асир. кашу), који су сами себе звали „љубимци Мардукови“ (Сербонови). Јелински писци их зову Косаји, Кисаји или Каспи. Ахајци из Илијаде такође носе придевак „косати“, а они су изворно Меди или Сарбати. Још један историјски народ носи божанско име по коси, а то су Хазари или Косари. Бели Хазари су били плавокоси и црвенокоси људи, дуге распуштене косе, чије је писмо потекло од српског (Марваруди).

Познато је, да су Срби до Првог србског устанка носили перчин. Прича се, како је Црни Ђорђе усред устанка наредио да се секу перчини, јер, скоро да га је убио борби неки Турчин који га је дохватио за перчин. Ова наредба, умало није изазвала устанак у устанку, који је подигнут у Шумадији на простору некадашње Медије.

Слободан М. Филиповић

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

Срби у Шведској пре Шведа…

 

Одломци из књиге дуго скриваног српског историчара Милоша С. Милојевића „Одломци српске историје“ ( објављене први пут 1872.године).       Ови одломци се односе на сакривану и мало знану српску историју, у време кад су преци данашњих „Еуропљана“ пешице и кроз трње гмизали према мирним и развијеним српским светилиштима и градовима на крајњем Северу (стране 222-242).

Кад кажем Срби, то се односи на заједничке претке Лужичких и Балканских Срба, али и остала словенска племена која су променила главно и почетно име..
Срби живљаху на бреговима СРПСКОГ( Белог) или данашњег Балтичког мора, каже М.Милојевићу поменутој књизи на странама 222-224)..Још се звало ЕРСКО МОРЕ по српском племену Ера или Ерула које је живело на обалама.. То су они Срби који дођоше из Сибирије (сеоба из Индије, трећи правац), гоњени Китајцима/Кинезима и населише северну данашњу Европу пре свих народа. Још неколико стотина година пре нове ере Финикињани (Феничани данас) су куповали јантар/ћилибар од тих „Балтичких“ Срба.

Из Сибирије су српска племена насељавала данашњу Русију, Шведску, Данију, а отуда су (као и из Хвалијског/Каспијског мора и из Мале Азије) насељавали данашњу Ђерманију, нешто Француске, Белгије итд….

СРБИ БИЛИ ПРЕ ШВЕДА

По Милојевићу, који се ослања и на дело Александра Вељтмана, Срби су живели у целој данашњој Ђерманији пре Ђермана, у Данији пре Данаца која се звала тада баш Србица, и делу Шведске ( Богусланска и Смоландска област). Сама „званична“ историја помиње стварање скандинавских земаља тек око десетог века нове ере, а помињу се Венди (Винди, име за Србе, касније Словене-из Виндије) у скандинавским изворима да су постојали и у петом веку нове ере..Данас су потомци Винда измешани са немачком популацијом, а имена су замењена, п ипак нека с још увек препознатљиво српска. Милојевић наводи:

Српска имена насеља и река у Шведској: 
Богуслан
Смоланд
Богуш
Нерика
Даљекарлија
Умео Здрављан
Севар
Река Јадерн,
Медопад
,Гередањен Маљунга,
Сиљан,
Божан језеро
Река орша
Мора
Мотала река
Скора
Бравичен
Супебра
Раба
Села острво
река Даља

Племена српска у Шведској: 
Богуслани
Богуши
Смољани
Рекарни
Миљани

Србска лична имена у Шведској:
Богуш
Годрун
Вулистан
Љуба
Раде
Рашко
Драго
Лакман
Бојемунд
Одо
Ателстан
Ивар
Горда
Сидок
Татил
Ласкар
Сваран
Смирди
Милан
Божа
Радан

Чак и у 13.веку нове ере забележено је три имена Срба : Вукашин, Ђурађ, Нелпан..

Краљ Шведски увек је имао у титули да је владар „шведски, норвешки и вендски ( веноски/српски).
Део који је био насељен Србима/Виндима у данашњој Шведској је област Богуслан (пишу као Бохуслан), дакле западни јужни део (познат је град Готаборгна реци Готи).

more »

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

Срби пре Данаца у Данској

(Према Милошу С. Милојевићу)
 
Око 98.године пре Христа, хорде Немаца, Гота и Дајчера, бежећи пред најездом туркменских племена са Црног и Каспијског мора, нападну Србе. Прво нападну она србска племена која су живела у данашњој Бесарабији, или БЕЛОЈ СРБИЈИ, Влашкој и Молдавији, па „пошто им не успе да се настане у ове српске земље и стану под заштиту Рима, они се упуте на север, опет преко српских земаља, и једва се скрасе у данашњој ДАНИЈИ (Данска) која се тад звала СРБИЦА..Као доказ, Милојевић наводи имена српских владара пре него што је Данска створена: Сегуб или Сегуд се помиње као први књез или жупан, а престо (столица) му је била у граду СРБИЦИ
Тројданс или Тројанс
Теломир, који је „столицу“(престо) пренео из Србице на острво ВИТОСЛАВ (Готи су га прозвали Зеланд, а данас је Лангеланд))
Острад или Острој
Тројдан други
Орел или Торел
Јело,Јелацхин односно Јелашин
Вико,Војка
Богој или Богшо (написано је Boghscho)ЛАНГЕЛАНД се звао ВИТОСЛАВЗет БОГОЈЕВ звао се Вичан или Вићан и управљао је градом и облашћу СУЗИЦОМ (или Слезвигом) на реци Слију, а житељи те области били су Сљевонићи- српска племена. ВИТОСЛАВ је било име за Зеландију (данашњи Лангеланд), а ВИТЕЛОШСКИЈА ОСТРВА .ПРВИ „ДАНАЦ“ је пола НЕМАЦ (ГОТ), пола СРБИН 

У време поморског рата (морске војне, каже Милојевић) СРПСКОГ КРАЉА БОГОЈА против Фриза (Французи данашњи- које су у то време Римљани звали Саксонцима, у значењу саксум=стрменити брег или литица) један витославски (зеландски) великаш Хумл (ожењен Српкињом, Вићановом ћерком, односно Богојевом унуком) наговори Богоја да одвоји део земље (Витославска, односно Зеландска острва) под своју власт.

Немац Хумл и Српкиња (из владарске породице) су имали сина ДАНА, па је по њему данашња Данија (Данска) и добила име, као отцепљена српска земља.(Зет припремио, унук отцепио)

Дакле, први владар Србице/Даније/Данске био је полу-Србин Дан.
more »

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

Први Хусари били Срби

 Mađari već vekovima predstavljaju svoju zemlju kao kolevku Husara, elitnih jedinica lake konjice iz ratova protiv Turaka, što nije ništa drugo do kićenje srpskim perijem. Mnogobrojni naučni radovi potvrđuju da je sama reč „husar“ srpskog porekla, i da su prvi husarski odredi formirani u Srbiji. Uz to, Srbi su kumovali nastanku i ugarskih, i poljskih, i ruskih husara.

Priča o ovim vojnicima prepoznatljivim po dolamama, britkim sabljama i markantnoj pojavi, počinje krajem 14. veka sa srpskim odmetnicima, nekom vrstom hajduka. Naime, prvi husari bili su članovi ovdašnje niže vlastele i otpušteni telohranitelji plemića, koji su sa dolaskom Turaka izgubili sve osim konja i sablje, razni najamnici i skitnice. Te neregularne jedinice izdržavale su se pljačkanjem teritorije pod turskom kontrolom, ali se nisu zadržavali isključivo na tome, tako da i najstariji ugarski dokumenti husare opisuju kao razbojnike. Prema linigvistima, ova reč ušla je u ugarski govor iz srpskog jezika. Njen koren, srpsko – hrvatsko „husa“, znači razbojništvo, pljačku, što upućuje na to da je husar bio pomešan sa latinskim korsar (corsarius), odnosno pirat, odakle se razvilo južnoslovensko GUSAR.

Srpski husar na konju, 15. vek, rekonstrukcija Vsevolda Guljeviča (Vojni Muzej Beograd)

  more »

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

Како је потонула Ада Кале?

Ада Кале на Ђердапу, 1909. године

 

Кроз орнаменте на прозорима који обликују речи Ада Кале падају зраци новембарског сунца, и осветљавају велику просторију у којој у сваком детаљу дише Оријент – у изрезбареним столицама, ниским столовима, плочицама са арабескама на поду, лустерима. Ваздух је помало тежак и устајао, осећа се да просторија одавно није отварана. Емил Попеску доноси кафу и сипа је у филџане. Шири се мирис који препознајем, мирис кафе скуване од зрна која је неко сам испекао и самлео у ручном млину. Нисам га одавно осетио, али остао ми је у ноздрвама пре четрдесет година. Имао сам седам година, стрина ме је повела на пијацу у Вишеград и у посету код пријатеља Муслимана. Код Турака, како се, тада без злобе, по српским селима са друге стране Дрине говорило. Тада сам први пут осетио ујед Оријента који ми је заувек остао у крви, гонећи ме да га касније тражим на свакој страни света.

О мирисима прича и Емил Попеску: „Када сам чуо да ће изградњом бране потопити острво, хтео сам да сачувам бар нешто што је све нас одавде, из Турну Северина, везивало за то место. Нисам живео на Ади, али сам тамо одлазио често док сам био дете, па као младић. Као да је било јуче, то је била корпа цвећа на Дунаву, руже, смокве, грожђе, маслине, људи… Имао сам тамо много пријатеља, хтео сам и њима да помогнем, да када их иселе имају где да раде оно исто што су тамо радили. Правили су ратлук, џем од ружа, ону кафу. Последњи пут водио сам тамо сина када је имао четири године, каже да и данас све памти.“

Ада Кале је нестала 1970. године. Тада су таласи реке покрили острво дуго 1750 метара, широко једва пола километра, на коме се накупило легенди и историје довољно за неколико светова.

more »

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

Први краљеви Грчке и затирање србских трагова

Otto Friedrich Ludwig von Wittelsbach (1815-1867), први краљ Грчке

 

ПРВИ КРАЉЕВИ ГРЧКЕ И ЗАТИРАЊЕ ТРАГОВА СЕРБА НА ЊЕНОМ САДАШЊЕМ ТЛУ 

Због пропаганде германско-нордијске историјске школе, мало коме је познато да Грчка никада није постојала као јединствена држава (нити под тим називом) пре 1829. године.
Наиме, постојали су полиси, тзв. градови државе, као и неки савези истих, али не и држава под називом – Грчка.

Уз помоћ француских трупа, те војног притиска Британије и Русије, Грци (Хелени) формирају (октобра 1828. године) Владу на Пелопонезу.

На челу новоформиране републиканска Владе, био је Јоанис Антониос Каподистриас (1776-1831), који је убијен већ 1931. године, у сплеткама страних обавештајних служби, док су непосредни извршиоци (читај: оруђе) атентата били Георгиос Мавромихалис (1800-1831) и Константинос Мавромихалис (1797-1831), син и брат Петросa Мавромихалисa (1765-1848), хероја грчког ослободилачког покрета.
Константинос се после атентата (на Каподистриаса) чак и крио у француској амбасади.

На упражњено чело Грчке, долазе прави завереници, тј. немачки принц Ото – Баварски (1815-1867), син Лудвига I (1786-1868), краља Баварске (владао: 1825-1848) и Терезе Шарлоте (1792-1854).
Како је Ото имао 17 година (када је стигао у Грчку), као регент (који ће у име Ота владати Грцима) стигао је и гроф Јозеф фон Амансперг (1787-1853), тадашњи министар иностраних послова и финансија (1828-1831) Баварске краљевине.
Гроф Армансперг ће чак бити и председник Владе Грчке (период: 1835-1837).

Краљ Ото I је био од малих ногу одушевљен грчком историјом, али и разочаран, што види на све стране словенско становништво у Грчкој, па чак и Шиптари чине (у то време) већину становништва у Атини.
Он уз помоћ неких (тада водећих) немачких историчара, успева да наметне свету фалсификовану историју Грчке, а започиње и хеленизацију свега (на тлу) ове нове земље.

Од немачких научника, који су се прихватили фалсификовања историје Серба и Словена издвајају се:

· – Јохан Цојне (1778-1853), географ

· – Јохан Дројсен (1808-1884), историчар

Немачки принц Кристијан Вилхелм фон Шлезвиг-Холштајн[20] (1845-1913), из севернонемачке племићке породице – Олденбург, постаће нови (други) краљ у целој историји грчке државе, под именом Георг I (владао: 1863-1913).

Мада је раширено уверење да је грчки краљ Георг I по националности Данац, то уопште није тачно, јер му је мајка била Немица Лујза Вилхелма фон Хесен-Касел (1817-1898), а отац такође Немац Кристијан фон Шлезвиг-Холштајн (1818-1906), који ће постати и краљ Данске (1863), под именом – Кристијан IX (владао: 1863-1906).  Управо је ова породична веза са Данском, извор за погрешан начин закључивања о националној припадности овде помењаног немачког принца.

more »

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

КО СУ ВЛАСИ?

 

(Из Књиге: Досељавање Срба у Хрватску и Далмацију)

Адам Прибичевић: Национално име српско и странци (1955.)

 

Како је настао назив Власи за Србе?

Стари Романи, у средњевековној Рашкој, називани су Власима. Они су били сточари и зато потлачени. Ако би се Србин оженио Влахињом, деца би падала у нижи сталеж Влаха. После се назив протегао на све сточаре, и Србе.

Кад су се помуслиманили Срби у Босни, стали су овим погрдним називом звати своју браћу, те се тај назив раширио и међу муслиманима у северној Србији и прешао у Аустрију.

Али никад турска држава није звала Србе Власима, већ увек Србима. Кад Мехмедпаша Соколовић пише команданту Темишвара Анд. Баторију 1551. г. он каже:“И шта ми шаљеш писма и све ми српским језиком шаљи, а не фруски (француски)“. Дакле, не каравлашки јер је знао ко су Срби и ко су Власи. Да је рекао Баторију: „пиши ми влашки…“ добио би румунско писмо, јер је и Батори знао ко су Власи, а ко су Срби.

Чак да су се Срби сами некад пред муслиманима, Хрватима или Швабом тим именом звали, знајући да га они тако зову и да ће га тако боље разумěти, то би било без икаква значаја. Они су говорили и муслиманима да су раја (стадо), као су их они звали, па ипак нису били стадо.

Но, на вишим мěстима су били упућени, па су Србе звали Србима или Рашанима или опет: „Србима и Рашанима или Власима“.

Наведено је већ да је Никола Јуришић звао Србе само Србима, а цар Фердинанд И у даној привилегији, Србима или Рашанима.

Навешћемо тих примěра још:

Ерцерцог Матија назива Србе из Вараждинског ђенералата 1604. г. и 1605. г., у два акта, само Србима.

У папској були од 21. новембра 1611. г. зову се ови исти Срби само Србима, на више мěста.

А у були папе Павла В од исте године, о оснивању манастира Марче, зову се Срби Србима.

Цар Фердинанд II  потврђује Симеону Вратању за епископа ових Срба: „Влаха и Срба“.

У привилегији цара Фердинанда II, од 15 новембра 1627. г, даној Србима, он их зове Србима.

Тако Србе зову Србима и цареви Рудолф, Леополд, Јосеф II, Карло ВИ, Марија Терезија и даље сви.

Тако исто Ратни Савěт и Ср. Градцу, Царска Тајна Канцеларија, Дворски Ратни Савěт, Угарска Дворска Канцеларија, министар барон Бартенштајн, референт за српске послове – зову и Србе у Хрватској Србима.

Хрватски бан Адам Бацани даје 1696. г. заштитну диплому српском народу змеђу Купе и Уне (Банија) и назива га влашким или српским народом.

Гроф Ђуро Зрињски, насељавајући Србе на своја имања око Гомирја, зове их 1602. г. „Власима или Србима“.

Године 1744. пише осорски бискуп Матија Караман против Срба у Далмацији и зове их „Сервијани, који су дошли у то врěме из Босне“. Године 1750. пише, да далматинске Србе раставља од аустријских Велебит.

У једном извěштају Задарске надбискупије из 1760. г. каже се за Србе: „илирски, влашки, словенски или српски народ!“.

Године 1706. побунили су се Срби у Славонији, која је на картама била обěлěжена као „Мала Влашка„, јер су и римокатоличке штокавце звали Србима. Пуковник барон Нехем јавља из Осěка Ратном Савěту „да су се побуњени Срби у Малој Влашкој добровољно разишли“. Чак 1572. г. обěлěжио је др. Волфганг Ланц, на карти, изданој у Амстредаму, крај од Валпова и Ђакова на исток: „РАШКА„.

Загребачки бискуп Микулић Игњатије зове их 1688. г. у уговору Србима, насељеним на његову имању око Трепче у Банији „Србима које обично Власима зову“.

Нински бискуп Блаж пише 1609. г. да су дошли из Лике два посланика, ради пресељења у Далмацију и донěла писмо „српски писано“.

Сењски бискуп С. Главинић путује кроз Лику и бěлěжи колико гдě има поримокатоличених муслимана, римокатолика и Срба „шизматика“.

Јуна 23. године 1640, пише загребачки бискуп Б. Висковић, да треба протерати марцанског „српског епископа“ Максима Петровића и поставити језуита Леваковића. На више мěста, у овом другом писму папском нунцију у Бецу, надбискупу Гаспару Матеју, он Србе зове „Власи или Срби“.

Загребачки бискуп Л. Петретић (1648. – 1667.) зове у неким својим донацијама и декретима Србе у Хрватској више пута само Србима, а некад „Власима или Србима“. У једном свом дугом извěштају Дворском Савěту од 21. априла 1662. г. чак каже да су дошли из „Краљевине Србије“. За језик Срба у Вараждинском ђенералату каже: „српски језик, који се код нас влашки назива“.

Године 1703., сењски бискуп Мартин Брајковић, у писму цару, зове Србе „Моралци или Срби“.

Чак и надахњивач све хајке на православље, надбискуп и кардинал Колонић, зове све Србе у Аустрији Србима.

Још 1810. г., Константин Станић, крижевачки унијатски бискуп, у историју уније, поднешеној царском двору, зове српски народ, досељен у Хрватску, искључиво Србима. Тога послě не би нипошто учинили Дрохобецки, Њаради или Симрак.

Чак су, у многим споменицима, па и у пописима становништва, и римокатолици штокавци означавани као Срби или Власи римокатоличке вěре. Сам кардинал гроф Колонић, препоручује фрањевце за свештенике „Србима који су католици„.

Одлични етнограф аустријски Церниг говори о „тзв. Власима“, тврдећи да то нису Власи , већ Срби.

Познати мађарски историчар, државник и велики посěдник у хрватској, па и у Банији, Н. Иштванфи, назива изасланике, који су дошли 1596. г. из Босне у Петрињу, ради преговора о пресељавању у Банију, Србима. У то врěме, и он је био у Банији, пошто је био дошао у Загреб, да инсталира хрватске банове Г. Станковачког и И. Драшковића, као царев комесар. Он Србе зове Трачанима.

Знаменити историчар римске цркве, језуита др. Н. Нилес, увěк назива Србе у Хрватској Србима, а за Гомирје каже да је Српски манастир. Године 1770., чувени хрватски писац Адам Крчелић, спомиње војводу Ковачевића „Србина“, као ктитора „цркве православне у Капели код Бěловара“ и пише да су се Срби почели насељавати у Хрватској и Славонији за цара Фердинднда. Он и унијате зове „Србима, које уопште зову Власима„. Каже да Власи у Хрватској нису Романи, већ Срби.

Румунски митрополит Анд. Сагуна, Румун из Ердеља, који зна ко су Власи, написао је 1862. г. у нěмачком дěлу „Историја грчко-источне цркве у Аустрији“: „Католички Хрвати назвали су српске колонисте „Власима“, да им се тиме наругају и обěлěже да они не припадају истом народу са католичким Хрватима“.

Мађарски писац Чапаловић пише такође 1819. г. у своме дěлу у устројенству православне цркве у Аустроугарској 1877. г.: „Због исте вěре с Власима, римски католици зову Србе, подругљиво, и Власима“.

Једнако зову Србе Србима велики познаваоци српске историје у Аустрији, Ваничек, Швикер, Бидерман, па Јиречек, па Хрвати Рачки, Јагић, Шишић и други.

Но, данас Иван Мештровић пише, без либљења, бесмислицу, да су западни Срби Власи који су се славизирали међу Хрватима, иако не говоре ни чакавским, ни кајкавским говором др. Мачека, већ дробњачким говором Вука Караџића! Старчевићанство је, као политички сифилис, изазвало код савремене хрватске интелигенције омекшање мозга.

Што се тиче цинцарског, влашког и грчког порěкла, г. Мештровића и данашње његове кардаше бије аустријска статистика од 1821. г. У провинцијалу (градјанској хрватској) она је нашла: Срба 125.528, Влаха 122, Грка 136, Цинцара 473.

У Војној Граници: Срба (сербен) 297.005, Влаха 363, Грка 171, Цинцара 675.

Али, што је занимљиво, у Банији, на Кордуну и у Лици ни једног јединог Влаха, Грка или Цинцара! Њих је било само у Срему, а мање у Славонији.

.

more »

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

Рат против Световида

 

 

Александар Асов сматра да се сви догађаји који су се одигравали у историји заправо земаљске манифестације односа који владају међу боговима. Тако по Асову, сви историјски догађаји могу да се сведу на доживљаје из живота Дајбога (његово путовање у подземни свет, брак и сукоб са Мораном итд). У овом чланку бавићемо се нечим много приземнијим, међутим, нећемо запоставити улогу коју су стари богови имали и још увек имају у историји европских народа.Наша анализа односиће се на однос несловенских народа према старој вери Словена, пре свега према једном од словенских врховних богова- Световиду.
Споменули смо већ да је Световид био поштован не само од стране балтичких Словена већ и од стране осталих словенских племена. Утицај овог бога на Рујане био је огроман што се види из обичаја да се ништа не предузима без дивинације уз помоћ Световидовог белог коња. Световид је омогућавао Рујанима победе у рату и чинио од њиховог острва значајан трговачки центар, о чијој слави и богатсву сведоче препуне ризнице храма у Аркони. Све то чинило је да балтички Словени постану трн у оку својих суседа, католичких Германа. Уље на ватру доливала је чињеница да су Рујани тврдоглаво одбијали да се одрекну паганизма и пређу у хришћанство, због чега су Германи предузели низ веома оштрих мера. Када је дански краљ Валдемар 1168. године пребацио своје трупе на Рујан, почело је страховито разарање тамошњих храмова које је пратило пљачкање њихових ризница. Највећу претњу Валдемар је видео у Световиду због чега је послао Данце Есбена и Свена да поруше арконски храм. Есбен и Свен су након рушења извукли из храма Световидов кип и на очиглед народа почели да га уништавају. Њихов поступак имао је за циљ да покаже окупљеним Рујанима како њихов бог није толико моћан колико су они заправо мислили, будући да није био способан да се одбрани. Многи Рујани тада су исмејали Световида и одрекли се старе вере прешавши у хришћанство.

more »

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

Mit o Gvozdenom čoveku

 

                Tehnička kultura starih civilizacija velika je zagonetka. Da li su Stari Sloveni imali robote?!

„“Za Boga, šura, nevolja me tera; ište otac da mu donesem Gvozdena čoveka, da se s njime razgovara.“ Onda mu šura odgovori: „Počekaj malo; sad ću ja izaći, ali se nemoj prepadati ni straviti.“ Kad malo čas, ali eto ti Gvozdena čoveka. Veliki je, strašan je! vuče budžu za sobom, sve ore zemlju, ide za njim brazda kao da osam volova ore. Kad car izdaleka ugleda gde ide Gvozden čovek, on se poplaši, te zatvori dvorove, pa pobegne na gornje čardake, i zatvori se. Kad dođe Gvozden čovek, stane lepo na vratima lupati da mu otvore, a kad vidi da niko ne otvora, on bubne pesnicom u vrata, a vrata se odmah na dvoje raspadnu, tako otvori redom sva vrata i dođe pred cara. Kad dođe pred cara, zapita ga: „Šta si me zvao?“ A car ćuti kao nem. „Ta šta ti imaš sa mnom.“ reče Gvozden čovek, pa ga zvrcne u čelo, a car odmah dušu ispusti. Onda Gvozden čovek uzme zeta svoga pa ga postavi za cara, i tako je najmlađi sin sa svojom ženom carovao do svoga veka.“
Odlomak je iz srpske narodne pripovetkeGvozdeni čovek“. Zaista, da li bi iole bilo pogrešno zaključiti, na osnovu ovog odlomka, da su stari Sloveni (Srbi), pošto su narodne epske pesme i priče putokaz u njihovu kulturu, imali neku vrsti poljoprivredne mehanizacije?!! „Gvozdeni čovek“ u najmanju ruku ovde predstavlja-traktor, sa dodatnim alatkama („vuče budžu za sobom“)! No, treba pročitati i ostatak ove pripovetke! U njoj car, nateran od carice ljubomorne na najmlađeg sina i njegovu prelepu ženu, hoće sina da se ratosilja, tako što mu poverava naizgled nemoguće zadatke: da sa jednim „kablom“ (misleći na zahvat vode kantom iz bunara), napoji 100 volova; da sa jednim parčetom proje nahrani 100 svinja! Uz pomoć „šure“, carev najmlađi sin sve to uspeva, a na kraju car od njega traži da mu dovede „Gvozdenog čoveka“ da se s njime razgovara! Gvozdeni čovek bi sam carićev šurak, a kako se car proveo vidi se iz kraja priče! No, dok ovako opisani „Gvozdeni čovek“ neskriveno upućuje na zaključak da je reč o nekoj poljoprivrednoj mašini, tačnije-traktoru, u prva dva nemoguća zadatka takođe možemo, skriveno, metaforički, da prepoznamo neki oblik poljoprivredne mehanizacije, odnosno tehnike ili tehnologije hranjenja i pojenja, kao da je kod starih Slovena zaista i postojala neka mehanička (ili i električna, odnosno benzinsko-strujna?) tehnologija koja se koristila, recimo za navodnjavanje oranica (jednim „kablom“ da napoji), ili za svakodnevno podmirivanje marve, baš kao na savremenim farmama! Zaista reč „kabl“ za vedro vode je neobična i upućuje na zaključak da je reč o nekoj tehnologiji, naročito što danas dobro znamo šta reč „kabl“ predstavlja! „Nemogući carevi zadaci“ u stvari su metafora za tehnička dostignuća Starih Slovena zarad racionalizacije obrade njiva i brige o stoci! Opet, u srpskim imenima imamo tragove koji upućuju na ovu priču o „Gvozdenom čoveku“, odnosno na povezanost gvožđa i čoveka: zar nemamo podosta Gvozdena, Gvozda, ili Gvozdenovića?! Da li je kultura starih Slovena, za koju je nedvosmisleno utvrđeno da je poznavala lutke, napravila i korak dalje, stvorivši mehaničku, pokretnu lutku, tj.-robota, „Gvozdenog čoveka“!?

more »

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off