Archive for the Category » Sloveni i Srbi – Indijanci Evrope «

Срби пре Данаца у Данској

(Према Милошу С. Милојевићу)
 
Око 98.године пре Христа, хорде Немаца, Гота и Дајчера, бежећи пред најездом туркменских племена са Црног и Каспијског мора, нападну Србе. Прво нападну она србска племена која су живела у данашњој Бесарабији, или БЕЛОЈ СРБИЈИ, Влашкој и Молдавији, па „пошто им не успе да се настане у ове српске земље и стану под заштиту Рима, они се упуте на север, опет преко српских земаља, и једва се скрасе у данашњој ДАНИЈИ (Данска) која се тад звала СРБИЦА..Као доказ, Милојевић наводи имена српских владара пре него што је Данска створена: Сегуб или Сегуд се помиње као први књез или жупан, а престо (столица) му је била у граду СРБИЦИ
Тројданс или Тројанс
Теломир, који је „столицу“(престо) пренео из Србице на острво ВИТОСЛАВ (Готи су га прозвали Зеланд, а данас је Лангеланд))
Острад или Острој
Тројдан други
Орел или Торел
Јело,Јелацхин односно Јелашин
Вико,Војка
Богој или Богшо (написано је Boghscho)ЛАНГЕЛАНД се звао ВИТОСЛАВЗет БОГОЈЕВ звао се Вичан или Вићан и управљао је градом и облашћу СУЗИЦОМ (или Слезвигом) на реци Слију, а житељи те области били су Сљевонићи- српска племена. ВИТОСЛАВ је било име за Зеландију (данашњи Лангеланд), а ВИТЕЛОШСКИЈА ОСТРВА .ПРВИ „ДАНАЦ“ је пола НЕМАЦ (ГОТ), пола СРБИН 

У време поморског рата (морске војне, каже Милојевић) СРПСКОГ КРАЉА БОГОЈА против Фриза (Французи данашњи- које су у то време Римљани звали Саксонцима, у значењу саксум=стрменити брег или литица) један витославски (зеландски) великаш Хумл (ожењен Српкињом, Вићановом ћерком, односно Богојевом унуком) наговори Богоја да одвоји део земље (Витославска, односно Зеландска острва) под своју власт.

Немац Хумл и Српкиња (из владарске породице) су имали сина ДАНА, па је по њему данашња Данија (Данска) и добила име, као отцепљена српска земља.(Зет припремио, унук отцепио)

Дакле, први владар Србице/Даније/Данске био је полу-Србин Дан.
more »

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

Први Хусари били Срби

 Mađari već vekovima predstavljaju svoju zemlju kao kolevku Husara, elitnih jedinica lake konjice iz ratova protiv Turaka, što nije ništa drugo do kićenje srpskim perijem. Mnogobrojni naučni radovi potvrđuju da je sama reč „husar“ srpskog porekla, i da su prvi husarski odredi formirani u Srbiji. Uz to, Srbi su kumovali nastanku i ugarskih, i poljskih, i ruskih husara.

Priča o ovim vojnicima prepoznatljivim po dolamama, britkim sabljama i markantnoj pojavi, počinje krajem 14. veka sa srpskim odmetnicima, nekom vrstom hajduka. Naime, prvi husari bili su članovi ovdašnje niže vlastele i otpušteni telohranitelji plemića, koji su sa dolaskom Turaka izgubili sve osim konja i sablje, razni najamnici i skitnice. Te neregularne jedinice izdržavale su se pljačkanjem teritorije pod turskom kontrolom, ali se nisu zadržavali isključivo na tome, tako da i najstariji ugarski dokumenti husare opisuju kao razbojnike. Prema linigvistima, ova reč ušla je u ugarski govor iz srpskog jezika. Njen koren, srpsko – hrvatsko „husa“, znači razbojništvo, pljačku, što upućuje na to da je husar bio pomešan sa latinskim korsar (corsarius), odnosno pirat, odakle se razvilo južnoslovensko GUSAR.

Srpski husar na konju, 15. vek, rekonstrukcija Vsevolda Guljeviča (Vojni Muzej Beograd)

  more »

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

Како је потонула Ада Кале?

Ада Кале на Ђердапу, 1909. године

 

Кроз орнаменте на прозорима који обликују речи Ада Кале падају зраци новембарског сунца, и осветљавају велику просторију у којој у сваком детаљу дише Оријент – у изрезбареним столицама, ниским столовима, плочицама са арабескама на поду, лустерима. Ваздух је помало тежак и устајао, осећа се да просторија одавно није отварана. Емил Попеску доноси кафу и сипа је у филџане. Шири се мирис који препознајем, мирис кафе скуване од зрна која је неко сам испекао и самлео у ручном млину. Нисам га одавно осетио, али остао ми је у ноздрвама пре четрдесет година. Имао сам седам година, стрина ме је повела на пијацу у Вишеград и у посету код пријатеља Муслимана. Код Турака, како се, тада без злобе, по српским селима са друге стране Дрине говорило. Тада сам први пут осетио ујед Оријента који ми је заувек остао у крви, гонећи ме да га касније тражим на свакој страни света.

О мирисима прича и Емил Попеску: „Када сам чуо да ће изградњом бране потопити острво, хтео сам да сачувам бар нешто што је све нас одавде, из Турну Северина, везивало за то место. Нисам живео на Ади, али сам тамо одлазио често док сам био дете, па као младић. Као да је било јуче, то је била корпа цвећа на Дунаву, руже, смокве, грожђе, маслине, људи… Имао сам тамо много пријатеља, хтео сам и њима да помогнем, да када их иселе имају где да раде оно исто што су тамо радили. Правили су ратлук, џем од ружа, ону кафу. Последњи пут водио сам тамо сина када је имао четири године, каже да и данас све памти.“

Ада Кале је нестала 1970. године. Тада су таласи реке покрили острво дуго 1750 метара, широко једва пола километра, на коме се накупило легенди и историје довољно за неколико светова.

more »

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

Први краљеви Грчке и затирање србских трагова

Otto Friedrich Ludwig von Wittelsbach (1815-1867), први краљ Грчке

 

ПРВИ КРАЉЕВИ ГРЧКЕ И ЗАТИРАЊЕ ТРАГОВА СЕРБА НА ЊЕНОМ САДАШЊЕМ ТЛУ 

Због пропаганде германско-нордијске историјске школе, мало коме је познато да Грчка никада није постојала као јединствена држава (нити под тим називом) пре 1829. године.
Наиме, постојали су полиси, тзв. градови државе, као и неки савези истих, али не и држава под називом – Грчка.

Уз помоћ француских трупа, те војног притиска Британије и Русије, Грци (Хелени) формирају (октобра 1828. године) Владу на Пелопонезу.

На челу новоформиране републиканска Владе, био је Јоанис Антониос Каподистриас (1776-1831), који је убијен већ 1931. године, у сплеткама страних обавештајних служби, док су непосредни извршиоци (читај: оруђе) атентата били Георгиос Мавромихалис (1800-1831) и Константинос Мавромихалис (1797-1831), син и брат Петросa Мавромихалисa (1765-1848), хероја грчког ослободилачког покрета.
Константинос се после атентата (на Каподистриаса) чак и крио у француској амбасади.

На упражњено чело Грчке, долазе прави завереници, тј. немачки принц Ото – Баварски (1815-1867), син Лудвига I (1786-1868), краља Баварске (владао: 1825-1848) и Терезе Шарлоте (1792-1854).
Како је Ото имао 17 година (када је стигао у Грчку), као регент (који ће у име Ота владати Грцима) стигао је и гроф Јозеф фон Амансперг (1787-1853), тадашњи министар иностраних послова и финансија (1828-1831) Баварске краљевине.
Гроф Армансперг ће чак бити и председник Владе Грчке (период: 1835-1837).

Краљ Ото I је био од малих ногу одушевљен грчком историјом, али и разочаран, што види на све стране словенско становништво у Грчкој, па чак и Шиптари чине (у то време) већину становништва у Атини.
Он уз помоћ неких (тада водећих) немачких историчара, успева да наметне свету фалсификовану историју Грчке, а започиње и хеленизацију свега (на тлу) ове нове земље.

Од немачких научника, који су се прихватили фалсификовања историје Серба и Словена издвајају се:

· – Јохан Цојне (1778-1853), географ

· – Јохан Дројсен (1808-1884), историчар

Немачки принц Кристијан Вилхелм фон Шлезвиг-Холштајн[20] (1845-1913), из севернонемачке племићке породице – Олденбург, постаће нови (други) краљ у целој историји грчке државе, под именом Георг I (владао: 1863-1913).

Мада је раширено уверење да је грчки краљ Георг I по националности Данац, то уопште није тачно, јер му је мајка била Немица Лујза Вилхелма фон Хесен-Касел (1817-1898), а отац такође Немац Кристијан фон Шлезвиг-Холштајн (1818-1906), који ће постати и краљ Данске (1863), под именом – Кристијан IX (владао: 1863-1906).  Управо је ова породична веза са Данском, извор за погрешан начин закључивања о националној припадности овде помењаног немачког принца.

more »

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

КО СУ ВЛАСИ?

 

(Из Књиге: Досељавање Срба у Хрватску и Далмацију)

Адам Прибичевић: Национално име српско и странци (1955.)

 

Како је настао назив Власи за Србе?

Стари Романи, у средњевековној Рашкој, називани су Власима. Они су били сточари и зато потлачени. Ако би се Србин оженио Влахињом, деца би падала у нижи сталеж Влаха. После се назив протегао на све сточаре, и Србе.

Кад су се помуслиманили Срби у Босни, стали су овим погрдним називом звати своју браћу, те се тај назив раширио и међу муслиманима у северној Србији и прешао у Аустрију.

Али никад турска држава није звала Србе Власима, већ увек Србима. Кад Мехмедпаша Соколовић пише команданту Темишвара Анд. Баторију 1551. г. он каже:“И шта ми шаљеш писма и све ми српским језиком шаљи, а не фруски (француски)“. Дакле, не каравлашки јер је знао ко су Срби и ко су Власи. Да је рекао Баторију: „пиши ми влашки…“ добио би румунско писмо, јер је и Батори знао ко су Власи, а ко су Срби.

Чак да су се Срби сами некад пред муслиманима, Хрватима или Швабом тим именом звали, знајући да га они тако зову и да ће га тако боље разумěти, то би било без икаква значаја. Они су говорили и муслиманима да су раја (стадо), као су их они звали, па ипак нису били стадо.

Но, на вишим мěстима су били упућени, па су Србе звали Србима или Рашанима или опет: „Србима и Рашанима или Власима“.

Наведено је већ да је Никола Јуришић звао Србе само Србима, а цар Фердинанд И у даној привилегији, Србима или Рашанима.

Навешћемо тих примěра још:

Ерцерцог Матија назива Србе из Вараждинског ђенералата 1604. г. и 1605. г., у два акта, само Србима.

У папској були од 21. новембра 1611. г. зову се ови исти Срби само Србима, на више мěста.

А у були папе Павла В од исте године, о оснивању манастира Марче, зову се Срби Србима.

Цар Фердинанд II  потврђује Симеону Вратању за епископа ових Срба: „Влаха и Срба“.

У привилегији цара Фердинанда II, од 15 новембра 1627. г, даној Србима, он их зове Србима.

Тако Србе зову Србима и цареви Рудолф, Леополд, Јосеф II, Карло ВИ, Марија Терезија и даље сви.

Тако исто Ратни Савěт и Ср. Градцу, Царска Тајна Канцеларија, Дворски Ратни Савěт, Угарска Дворска Канцеларија, министар барон Бартенштајн, референт за српске послове – зову и Србе у Хрватској Србима.

Хрватски бан Адам Бацани даје 1696. г. заштитну диплому српском народу змеђу Купе и Уне (Банија) и назива га влашким или српским народом.

Гроф Ђуро Зрињски, насељавајући Србе на своја имања око Гомирја, зове их 1602. г. „Власима или Србима“.

Године 1744. пише осорски бискуп Матија Караман против Срба у Далмацији и зове их „Сервијани, који су дошли у то врěме из Босне“. Године 1750. пише, да далматинске Србе раставља од аустријских Велебит.

У једном извěштају Задарске надбискупије из 1760. г. каже се за Србе: „илирски, влашки, словенски или српски народ!“.

Године 1706. побунили су се Срби у Славонији, која је на картама била обěлěжена као „Мала Влашка„, јер су и римокатоличке штокавце звали Србима. Пуковник барон Нехем јавља из Осěка Ратном Савěту „да су се побуњени Срби у Малој Влашкој добровољно разишли“. Чак 1572. г. обěлěжио је др. Волфганг Ланц, на карти, изданој у Амстредаму, крај од Валпова и Ђакова на исток: „РАШКА„.

Загребачки бискуп Микулић Игњатије зове их 1688. г. у уговору Србима, насељеним на његову имању око Трепче у Банији „Србима које обично Власима зову“.

Нински бискуп Блаж пише 1609. г. да су дошли из Лике два посланика, ради пресељења у Далмацију и донěла писмо „српски писано“.

Сењски бискуп С. Главинић путује кроз Лику и бěлěжи колико гдě има поримокатоличених муслимана, римокатолика и Срба „шизматика“.

Јуна 23. године 1640, пише загребачки бискуп Б. Висковић, да треба протерати марцанског „српског епископа“ Максима Петровића и поставити језуита Леваковића. На више мěста, у овом другом писму папском нунцију у Бецу, надбискупу Гаспару Матеју, он Србе зове „Власи или Срби“.

Загребачки бискуп Л. Петретић (1648. – 1667.) зове у неким својим донацијама и декретима Србе у Хрватској више пута само Србима, а некад „Власима или Србима“. У једном свом дугом извěштају Дворском Савěту од 21. априла 1662. г. чак каже да су дошли из „Краљевине Србије“. За језик Срба у Вараждинском ђенералату каже: „српски језик, који се код нас влашки назива“.

Године 1703., сењски бискуп Мартин Брајковић, у писму цару, зове Србе „Моралци или Срби“.

Чак и надахњивач све хајке на православље, надбискуп и кардинал Колонић, зове све Србе у Аустрији Србима.

Још 1810. г., Константин Станић, крижевачки унијатски бискуп, у историју уније, поднешеној царском двору, зове српски народ, досељен у Хрватску, искључиво Србима. Тога послě не би нипошто учинили Дрохобецки, Њаради или Симрак.

Чак су, у многим споменицима, па и у пописима становништва, и римокатолици штокавци означавани као Срби или Власи римокатоличке вěре. Сам кардинал гроф Колонић, препоручује фрањевце за свештенике „Србима који су католици„.

Одлични етнограф аустријски Церниг говори о „тзв. Власима“, тврдећи да то нису Власи , већ Срби.

Познати мађарски историчар, државник и велики посěдник у хрватској, па и у Банији, Н. Иштванфи, назива изасланике, који су дошли 1596. г. из Босне у Петрињу, ради преговора о пресељавању у Банију, Србима. У то врěме, и он је био у Банији, пошто је био дошао у Загреб, да инсталира хрватске банове Г. Станковачког и И. Драшковића, као царев комесар. Он Србе зове Трачанима.

Знаменити историчар римске цркве, језуита др. Н. Нилес, увěк назива Србе у Хрватској Србима, а за Гомирје каже да је Српски манастир. Године 1770., чувени хрватски писац Адам Крчелић, спомиње војводу Ковачевића „Србина“, као ктитора „цркве православне у Капели код Бěловара“ и пише да су се Срби почели насељавати у Хрватској и Славонији за цара Фердинднда. Он и унијате зове „Србима, које уопште зову Власима„. Каже да Власи у Хрватској нису Романи, већ Срби.

Румунски митрополит Анд. Сагуна, Румун из Ердеља, који зна ко су Власи, написао је 1862. г. у нěмачком дěлу „Историја грчко-источне цркве у Аустрији“: „Католички Хрвати назвали су српске колонисте „Власима“, да им се тиме наругају и обěлěже да они не припадају истом народу са католичким Хрватима“.

Мађарски писац Чапаловић пише такође 1819. г. у своме дěлу у устројенству православне цркве у Аустроугарској 1877. г.: „Због исте вěре с Власима, римски католици зову Србе, подругљиво, и Власима“.

Једнако зову Србе Србима велики познаваоци српске историје у Аустрији, Ваничек, Швикер, Бидерман, па Јиречек, па Хрвати Рачки, Јагић, Шишић и други.

Но, данас Иван Мештровић пише, без либљења, бесмислицу, да су западни Срби Власи који су се славизирали међу Хрватима, иако не говоре ни чакавским, ни кајкавским говором др. Мачека, већ дробњачким говором Вука Караџића! Старчевићанство је, као политички сифилис, изазвало код савремене хрватске интелигенције омекшање мозга.

Што се тиче цинцарског, влашког и грчког порěкла, г. Мештровића и данашње његове кардаше бије аустријска статистика од 1821. г. У провинцијалу (градјанској хрватској) она је нашла: Срба 125.528, Влаха 122, Грка 136, Цинцара 473.

У Војној Граници: Срба (сербен) 297.005, Влаха 363, Грка 171, Цинцара 675.

Али, што је занимљиво, у Банији, на Кордуну и у Лици ни једног јединог Влаха, Грка или Цинцара! Њих је било само у Срему, а мање у Славонији.

.

more »

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

Рат против Световида

 

 

Александар Асов сматра да се сви догађаји који су се одигравали у историји заправо земаљске манифестације односа који владају међу боговима. Тако по Асову, сви историјски догађаји могу да се сведу на доживљаје из живота Дајбога (његово путовање у подземни свет, брак и сукоб са Мораном итд). У овом чланку бавићемо се нечим много приземнијим, међутим, нећемо запоставити улогу коју су стари богови имали и још увек имају у историји европских народа.Наша анализа односиће се на однос несловенских народа према старој вери Словена, пре свега према једном од словенских врховних богова- Световиду.
Споменули смо већ да је Световид био поштован не само од стране балтичких Словена већ и од стране осталих словенских племена. Утицај овог бога на Рујане био је огроман што се види из обичаја да се ништа не предузима без дивинације уз помоћ Световидовог белог коња. Световид је омогућавао Рујанима победе у рату и чинио од њиховог острва значајан трговачки центар, о чијој слави и богатсву сведоче препуне ризнице храма у Аркони. Све то чинило је да балтички Словени постану трн у оку својих суседа, католичких Германа. Уље на ватру доливала је чињеница да су Рујани тврдоглаво одбијали да се одрекну паганизма и пређу у хришћанство, због чега су Германи предузели низ веома оштрих мера. Када је дански краљ Валдемар 1168. године пребацио своје трупе на Рујан, почело је страховито разарање тамошњих храмова које је пратило пљачкање њихових ризница. Највећу претњу Валдемар је видео у Световиду због чега је послао Данце Есбена и Свена да поруше арконски храм. Есбен и Свен су након рушења извукли из храма Световидов кип и на очиглед народа почели да га уништавају. Њихов поступак имао је за циљ да покаже окупљеним Рујанима како њихов бог није толико моћан колико су они заправо мислили, будући да није био способан да се одбрани. Многи Рујани тада су исмејали Световида и одрекли се старе вере прешавши у хришћанство.

more »

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

Mit o Gvozdenom čoveku

 

                Tehnička kultura starih civilizacija velika je zagonetka. Da li su Stari Sloveni imali robote?!

„“Za Boga, šura, nevolja me tera; ište otac da mu donesem Gvozdena čoveka, da se s njime razgovara.“ Onda mu šura odgovori: „Počekaj malo; sad ću ja izaći, ali se nemoj prepadati ni straviti.“ Kad malo čas, ali eto ti Gvozdena čoveka. Veliki je, strašan je! vuče budžu za sobom, sve ore zemlju, ide za njim brazda kao da osam volova ore. Kad car izdaleka ugleda gde ide Gvozden čovek, on se poplaši, te zatvori dvorove, pa pobegne na gornje čardake, i zatvori se. Kad dođe Gvozden čovek, stane lepo na vratima lupati da mu otvore, a kad vidi da niko ne otvora, on bubne pesnicom u vrata, a vrata se odmah na dvoje raspadnu, tako otvori redom sva vrata i dođe pred cara. Kad dođe pred cara, zapita ga: „Šta si me zvao?“ A car ćuti kao nem. „Ta šta ti imaš sa mnom.“ reče Gvozden čovek, pa ga zvrcne u čelo, a car odmah dušu ispusti. Onda Gvozden čovek uzme zeta svoga pa ga postavi za cara, i tako je najmlađi sin sa svojom ženom carovao do svoga veka.“
Odlomak je iz srpske narodne pripovetkeGvozdeni čovek“. Zaista, da li bi iole bilo pogrešno zaključiti, na osnovu ovog odlomka, da su stari Sloveni (Srbi), pošto su narodne epske pesme i priče putokaz u njihovu kulturu, imali neku vrsti poljoprivredne mehanizacije?!! „Gvozdeni čovek“ u najmanju ruku ovde predstavlja-traktor, sa dodatnim alatkama („vuče budžu za sobom“)! No, treba pročitati i ostatak ove pripovetke! U njoj car, nateran od carice ljubomorne na najmlađeg sina i njegovu prelepu ženu, hoće sina da se ratosilja, tako što mu poverava naizgled nemoguće zadatke: da sa jednim „kablom“ (misleći na zahvat vode kantom iz bunara), napoji 100 volova; da sa jednim parčetom proje nahrani 100 svinja! Uz pomoć „šure“, carev najmlađi sin sve to uspeva, a na kraju car od njega traži da mu dovede „Gvozdenog čoveka“ da se s njime razgovara! Gvozdeni čovek bi sam carićev šurak, a kako se car proveo vidi se iz kraja priče! No, dok ovako opisani „Gvozdeni čovek“ neskriveno upućuje na zaključak da je reč o nekoj poljoprivrednoj mašini, tačnije-traktoru, u prva dva nemoguća zadatka takođe možemo, skriveno, metaforički, da prepoznamo neki oblik poljoprivredne mehanizacije, odnosno tehnike ili tehnologije hranjenja i pojenja, kao da je kod starih Slovena zaista i postojala neka mehanička (ili i električna, odnosno benzinsko-strujna?) tehnologija koja se koristila, recimo za navodnjavanje oranica (jednim „kablom“ da napoji), ili za svakodnevno podmirivanje marve, baš kao na savremenim farmama! Zaista reč „kabl“ za vedro vode je neobična i upućuje na zaključak da je reč o nekoj tehnologiji, naročito što danas dobro znamo šta reč „kabl“ predstavlja! „Nemogući carevi zadaci“ u stvari su metafora za tehnička dostignuća Starih Slovena zarad racionalizacije obrade njiva i brige o stoci! Opet, u srpskim imenima imamo tragove koji upućuju na ovu priču o „Gvozdenom čoveku“, odnosno na povezanost gvožđa i čoveka: zar nemamo podosta Gvozdena, Gvozda, ili Gvozdenovića?! Da li je kultura starih Slovena, za koju je nedvosmisleno utvrđeno da je poznavala lutke, napravila i korak dalje, stvorivši mehaničku, pokretnu lutku, tj.-robota, „Gvozdenog čoveka“!?

more »

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

IRSKA TARA

Irska Tara

Nakon potonuća Atlantide pre 12.500 godina, vremenski i klimatski uslovi na Britanskim ostrvima su se znatno promenili. Nestankom atlantskih planinskih venaca vetar zapadnjak je zapuhao ovim prostorima; nestankom kontinenta, topla golfska struja se pruzila do severa Evrope i rastopila ledene gromade. Kopno je ozelenilo, biljni svet ozivio i privukao zivotinjski. Napokon se, pred izbeglicama sa Atlantide, pojavilo novo, privlacno tlo.

Pet je mitskih naroda naseljavalo Irske obale.

Prvi su dosli Partoloni. Oralna tradicija ih pominje kao prve doseljenike koji su ubrzo nestali. Njihovo ime na staroirskom znaci „oni koji su odavno otisli na drugu stranu“.

Visoki, jaki Nemedi su bili sledeći. Sebe su zvali „decom Sunca“ i na Irsko kopno su se iskrcali oko 10.000 godina pre nove ere. Ovi Atlantidjani su plovili na srebrnim brodovima koji su bili ukraseni zmijolikim likovima. Bili su predvodjeni svojim liderom Nemed (Nemed – „sveta osoba“). Zemlja se pocinje obradjivati, zivotinje (konji, krave) pripitomljavati, tlo fertilizirati, metalurgija buja. Nakon doba razvoja i procvata doslo je do postepenog nestanka i ovog naroda.

Slicni po stasu, Fomori (Pomori ili Pomorjani) postaju slijedećim vladarima. Irske legende se sjecaju spiritualnih Fomora kao „podvodnih ljudi“ koji su kontrolisali prirodne sile, a poticali su sa „potonulog ostrva“. (Roberts, „Atlantians Traditions in Ancient Britain“). Keltski mitovi poblize objasnjavaju odnose ova prva tri naroda. Govore o tri stotine godina sukoba izmedju Partolona i Fomora u kojima Partoloni konacno stradaju od epidemije. Ni Nemedi nisu bili bolje srece u duelu sa Fomorima. Naime, Fomorski kraljevi Mork i Konan su izgradili stakleni toranj na Tori ostrvu odakle su upravljali svojim kraljevstvom. Od Nemed su trazili strasni danak: da dve trećine svoje novorodjene dece predaju Fomorima. Ratovi koji su sledili su uzrokovali desetkovanje Nemed, a zatim i njihov nestanak.

Stotine godina su prolazile i doslo je do novog talasa imigranata. Rasa niskih i snaznih Atlantidjana, tamnije puti, sa nekadasnjih istocnih planinskih venaca potonulog kontinenta, dolazi u Irsku. Novi kolonizatori su se zvali Fir-Bolg. Njihova osnovna karakteristika je bila da su znali kako da upravljaju energijom uzduz zemljanih energetskih tokova i pri tome da pomeraju velike kolicine kamena i tla za izgradnju ceremonijalnih objekata i veštačkih brezuljaka. Cesto su ova brda podizali u obliku zmije u znak sjecanja na Atlantidu. Jedan od primera je Glen Flochan u blizini gradica Oban, dugacak preko 100 metara i visok 7. Naravno, najimpresivniji objekat je Tara hram, gigantskih razmera: preko 250 metara dugacak i tridesetak metara sirok. Tara je koristena za metafizicke proslave u kojima su se praktikovali rituali svete Atlantske Sunceve magije. Tara je ostala duhovno srediste Irske iu narednih 11.000 godina.

Poslednji, peti, preistorijski narod u Irskoj, bili su Tuata-de-Danan. Plavokosi i crvenokosi Atlantidjani sa plavim ocima, poticali su sa severnih oblasti Atlantide. Njihovo ime u prevodu znaci „poplava“. Koristili su metale, posedovali natprirodne moći i ostali upamceni kao mudar i duhovno superioran narod.

more »

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

Заборављени бели ирски робови

ЗАБОРАВЉЕНИ  БЕЛИ  ИРСКИ  РОБОВИ

 

Дошли су као робови: људски терет превожен британским бродовима на путу за Америку. Били су послати из Ирске, на стотине хиљада мушкараца, жена, па чак и најмлађе деце.
Кад год би се побунили, кажњавани су на најсуровији начин. Робовласници би објесили своју људску имовину, или им постављали руке и ноге на ватру, као један од облика кажњавања. Неки су спаљивани живи а глава им је остављана на копљима на тржишту робова, као упозорење осталим заробљеницима.
Стварно не морамо проћи кроз све ове крваве детаље, зар не? Знамо јако добро злочине из трговине афричким робљем.
Али о афричком робљу се много писало и говорило, а о ирском робљу?
Краљ Џемс VI и Карло I су наставили поробљавање Ираца. Британац Оливер Кромвел продубио је ову праксу дехуманизовања својих сусједа.
У Ирској је трговина робљем почела када је Џемс VI продао 30.000 ирских заробљеника као робове у Нови свет. Његова Прокламација из 1625.г. је омогућила продају ирских политичких затвореника у иностранство, као и продају енглеским досељеницима у Западној Индији.
До средине 1600, Ирци су били главни робови продавани у Антигву и Монтсерат. У то вријеме, 70% од укупног становништва Монтсерата су били ирски робови.
Ирска је убрзо постала највећи извор људске стоке за енглеске трговце. Већина раних робова у Новом свијету су заправо били БЕЛИ.

Од 1641. до 1652, више од 500.000 Ираца је убијено од стране Енглеза и још 300.000 је продано у робље. Ирско становништво је пало са око 1.500.000 на 600.000 у једном десетљећу.

Породице су се распадале, јер Британци нису допустили ирским очевима да воде њихове жене и дјецу са собом преко Атлантика. То је довело до беспомоћног становништва, бескућника жена и дјеце. Британско рјешење је било да их продају на аукцијама.
Тијеком 1650-их, преко 100.000 ирске дјеце старости од 10 до 14 година одузети су од својих родитеља и продати као робље у Западну Индију, Вирџинију и Нову Енглеску. У истом том десетљећу, 52.000 ирских (углавном жена и деце) су продати Барбадосу и Вирџинији.
Још 30.000 Ирских мушкараца и жена превезено је и продато најбољем понуђачу. 1656. године, Кромвел је наредио да се 2000 ирске дјеце одвезу на Јамајку и продају као робови енглеских досељеника.
Многи људи и данас избегавају да назову ирске робове оним што они заиста јесу: робови. Они ће их условно називати „дужничким службеницима“ како би описали шта се догодило с Ирцима. Међутим, у већини случајева из 17. и 18. века, ирски робови нису били ништа више од људске стоке.
Као примјер, афричка трговина робљем је тек почела у том истом раздобљу. Добро је забележено да су афрички робови били много скупљи од ирских, чак и до десет пута, а и често су третирани далеко боље од својих ирских колега. Афрички робови су на тржишту вредели током касних 1600, 50 £ стерлинга а Ирски робови не више од 5 £ стерлинга. Ако су на плантажама ирски робови тучени до смрти, то никада није био злочин. Смрт ирског роба је била само финансијски губитак, али далеко јефтинија од убијања скупљих афричких робова.
Енглески господари су убрзо почели узгој ирских жена за свој особни ужитак и за већу добит. Чак и ако ирска жена некако добије своју слободу, њезина дјеца ће остати робови свог господара. Дакле, ирске мајке, чак и са овом новом стеченом еманципацијом, ће ретко напуштати своју дјецу и остаће у ропству.
С временом, Енглези су смислили бољи начин за кориштење ирских жена, како би повећали своју тржишну зараду: Насељеници су почели укрштати ирске жене и дјевојке (чак млађе од 12 г.) са афричким људима и тако произвести робове с светлијим теном. Ови нови „мулат“ робови имали су већу цену него ирска ,,стока“ и, исто тако, омогућило је енглеским насељеницима уштедети новац, него купити нове афричке робове.
Ова пракса укрштања ирских жена с афричким људима протегла се на неколико десетљећа, а била је толико раширена да је у 1681, донет пропис којим се забрањује пракса парења ирских робиња и афричких робова у сврху израде робова за продају. Укратко, то је било заустављено само зато што је ометало зараду великих робовласничких превозничких компанија који су довозили робље из Африке.

Енглеска је наставила да превози бродовима десетине хиљада ирских робова за више од једног стољећа. Записи наводе да је након ирског устанка 1798, хиљаде ирских робова продато у обе Америке и Аустралију. Било је страшног злостављања и афричких и ирских заробљеника. Један британски брод је бацио 1302 роба у Атлантски океан, да би посада имала довољно хране за јести.
1839. г. Британија је напокон одлучила да оконча своје властито суделовање у Сотонином ,,аутопуту у пакао“ и зауставила је превоз робова. Иако њихова одлука није спријечавала гусаре раде оно што желе, нови закон полако је закључио ово поглавље ирске беде.
Али, ако неко, црно на бело, верује да је ропство било само афричко искуство, онда потпуно греши. Ирско ропство је заиста постојало, али је обрисано из нашег сећања.
Но, зашто се о том тако ретко расправља? Да ли сећање на стотине хиљада ирских жртава не заслужује нешто више од спомена непознатог писца?
Или је њихова прича била она коју су им енглески учитељи наменили: Да у потпуности нестане, као да се никада није догодила.
Нико од ирских жртава се није никад вратио натраг у домовину како би описао своје искушење. То су изгубљени робови, који су временом због пристрасних књига из историје потпуно заборављени.

Извор:

http://americankabuki.blogspot.com/2014/12/irish-forgotten-white-slaves.html

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

ИЗМИШЉЕНИ ВИКИНЗИ

.
Ко су били Викинзи? Да ли су они заиста били дружине убица с далеког севера који су поштовали ватру?
Не! Истраживања показују, да су Викинзи (Нормани) претежно били мирни трговци, јер, где су археолошки докази за наводне викиншке пљачке? Недостају, као много тога.
.
Године 1697. у Стокхолму је до темеља изгорео Шведски краљевски двор ТРИ КРУНЕ, заједно са шведском националном архивом и јединственим, историјским подацима писаних мастилом и гушчијим пером. После пожара шведска историја је постала НАЦИОНАЛНА БАЈКА коју су писали ватикански мештри за фалсификовања. Пожар је највероватније подметнут да би се затрло србо-расенско порекло ткзв. Скандинаваца.

Нормани не воде порекло из неких северних земаља, јер су ове слабо настањене и данас (да би могле да обезбде описане хорде) већ из Нормандије, по којој су и добили име, а колонизациони талас се кретао у супротном смеру правцем севера“ (Г. Л. Гајзе).

Нападно међусобно обраћање Немаца тепањем: „стари Викинже“, заснива се на заблуди да су Немци потомци Викинга који су само још један од измишљених народа у време Карла Великог. Крваве пљачке и пожари Викинга у Европи од 793. до 911. године су се одиграле само у аналима и на пергаменту (Х. Илиг). „Не треба да трагамо за остацима огромних флота и војски, који су ускоро после 850. године имале око 700 бродова и тиме су обухватили 30-50.000 људи. Не треба више да верујемо да су у деветом веку Викинзи оспорили Сараценима читаву Андалузију и да су далеко продрли у Средоземно море. Не треба више ни да трагамо, за викиншком заоставштином која недостаје управо за ово време, дакле не повезује 7. и 10. век, а њихова разарања градова археолошки се не могу доказати, иако су то у Келну и Тријеру покушали“ (Х. Илиг, Браунфелс).
.
Да би се разумели измишљени Викинзи, морамо прво да објаснимо погрешно схваћени појам „Нормани“! У нашој измишљеној старој историји владају два погрешно протумачена појма „Нордмани и Нормани“. Према Зaривару, баварском географу анонимусу, Нордмани нису Германи већ Срби из Вилкинланда, Велике (Северне) Србије, према Нестору из Северије, а по Вељтману из Сабе. За разлику од њих, Нормани су Срби из старе србске кнежевине Норманије (Нормандија) по којој су добили своје име.
Писац историје Дудо од Ст. Квентина  је око 1020. године за новац написао дело (Р. Симек,), у којем је описао прву норманску експедицију из Данске у Француску, које никада није било. Иако је Дудо чисто србско име, биће да је он чиста измишљотина 17 века, која има за циљ потврду измишљене сеобе народа са севера према југу.
Као савременик Дудоа, јавља се у 11. веку „хроничар Адам од Бремена, аутор хамбуршке црквене историје, који је такође учествовао у измишљеној историји. Он је добио задатак да опише христијанизацију скандинваских народа, пре свега „Норвежана“ од стране „Викинга“, али кога је у 11. веку требало покрштавати у данашњој Норвешкој? На то ствараоци историје нису мислили. Сем тога Скандинавија је много касније покрштена. Укратко, у 11. веку није било Викинга, сеобе народа, пре свега не из Скандинавије према југу, нити је било покрштавања, није било „Шведске“, ни „Норвешке“, нити писаца историје Дудоа као и Адама од Бремена.
Навешћемо разлоге зашто је Викинге требало измислити. Почев од 17. века, систематски, без памети се радило на изради наше историје. Измишљањем Викинга за време измишљеног Карла, створена је основа за даља измишљања.
.
Odin was the leader of the Norse gods and has a myriad of names including All Father, Ygg, Bolverk (evil doer), and Grimnir. He also has many functions within the myths including being a god of war, poetry, wisdom, and death. However, he is not considered the "main" god of each of these functions
.
Шта се заиста десило? Сада се скандинавски Срби зову „Викинзи“, а они су Варјази, Норвежани, Швеђани, Данци, Руси…  Они су од стваралаца историје добили задатак: да спроведу скандинавску експанзију према југоистоку, да се позабаве оснивањем држава, да шире хришћанство, а што је најважније, да оснују државу „Рус“. За овај задатак, морао је да се нађе један „варјаг“ Рурић (849. г.), кога су одмах прогласили за „оснивача Рус“, а по њему и династију „Руриковић“ која се угасила са Иваном Грозним и његовим сином Димитријем. Сада, овај Рурић више није био краљ Срба или Србин из Велесербије, Вилкинланда (Ф. В. Вељтман) или „Словен“ (М. Орбини), већ „Норман“ у значењу: Герман из Скандинавије. „Норманисти полазе од тога да је појам „Рус“ за житеље данашње Русије у „викиншко време“ скандинавског порекла, па су и они били „Скандинавци“ (Р. Симек).
Само, што назив Скандинавци долази од ариј. сканда, име за србског бога Рата (свенски (швед.) Скан, Јужна Свенија -Шведска). Отуда, Равенски назива Скандинавију именом Скитија, а народ Белке (Belcae), док Хвољосин, Велтман и Чудинов за Скандинавце кажу да су германизовани Срби и Руси. Потврду дају и руски летописи, у којима су Варјази и Сарбати на Балтичком (Варешком) мору себе звали Росима и „Готима“ емотикон smile Гети). Данашњи Свени (које зову „Швеђани“), у почетку су себе такође звали Русима а касније Норманима. Да назив Варјази није етнички, доказ је и то, што су Рурић и његови себе звали Русима (Дринов) и Норманима. Они нису знали ни за какве „Словене“.
Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off