Мумија Српкиње из Кине

Срби су од искона живели преко Хималајских планина по данашњем такозваном Тибету и у такозваној Китајској империји, па од ових час потискивани даље Сибиру, час опет покоравани и преливани у Китајце (Кинезе), имамо исувише како историјских дата, тако и остатака трагова о истоме.

Ово је само део из истраживачког рада Милоша Милојевића о пореклу Срба, односно, како он каже, о “огромном и бројном народу који је у једно давно време ширио своје гране од Индије до Атлантика”.

Китајци, пише даље Милојевић, ни најмање не крију ово: су се на неколико тисућа година пре Христа доселили у данашњи Китај, које са острва, које из друге, топлије земље преко мора – Африке, а које из прибрежних земаља, да су у данашњем Китају затекли сасвим друге народе, другог типа и језика, да су их које истребили и прогнали, а које, опет, прелили у свој сопствени народ.

Племенима мењали имена

У неколико наврата у својим истраживањима Милојевић се враћа овом периоду. У једном делу он каже и ово:

“Китајци су сами записали да су доласком у нову средину нашли староседеоце белог типа за разлику од њих који се и данас хвале својим црним монголско-етиопским типом… Да је тај народ говорио и другим језиком, непојмљивим за старе Китајце, такође нема сумње, као и да је се звао многим другим разним племенским и пределним именима, која Китајци, по свом обичају, предеваху у чудновата и обична стварна, то јест давајући им друга имена, подобна налазећим се око њих стварима и животињама.”

Иако су Китајци мењали имена српским племенима опет је некако сачувано оно првобитно, изворно Сјаб, Сјабри, Сјамбри, Селби, Сембри, односно Срби. Чинили су то мењање имена дуго и упорно, чак још триста година после Христовог рођења и тако су оне силније и бројније постепено прелили у свој народ. Заправо не све. Велики део се борио против насилника Китајаца, Монгола, Манџура, час примирујући се, час бежећи у суседне земље, а када су се Китајци раширили, Срби су ишли даље тражећи сигурна уточишта. Као потврду оваког опхођења Китајаца према другим народима Милојевић наводи и судбину народа Тангута који је око 2282. године пре Христа преселио, односно побегао из Китаје у Хунунору, а када су Китајци и ту стигли око 444. пре Христа, један део Тангута се преселио на запад, док се други покорио и касније претопио у Китајце.

На крају овог дела истраживања Милојевић напомиње да и Кинези посежу за фалсификовањем историје. Према њиховим истраживањима кинеска држава је стара више од 20.000 година и да се не слажу са истраживањима Европљана који им старину признају само од 3.082. године пре Христа.

Потврду Милојевићеве тезе да су пре Кинеза та подручја насељавали Срби налазимо и у још једном податку. Наиме, 19. фебруара 1981. године лист “Чикаго трибјун” је донео вест, а друга светка гласила убрзо пренела да је нађена најстарија кинеска мумија. Мумифицирано тело била је жена беле расе. Чак је и други програм париске телевизије као ударну вест објавио како је: “У Кини пронађена мумија плаве Кинескиње”.

Полазећи од Милојевићевих истраживања, а и од свега онога што је познато из историје не само о “кинеским” већ и о Србима Сибира, према којима овај део Русије и носи име, та мумија може да буде само нека тада високоуважена Српкиња.

…

Извор:

http://nebeskiprsten9.blogspot.com/2012/05/mumija-srpkinje-iz-kine.html

.

 Миленко Николић:

Најстарија историја Андалузије

.

Историја Андалузије је обичан конструкт у којем ништа није како треба! Као пример за то узећемо историју Кордобе.

Већ је у IX. веку према важећој хронологији, заједно са Палермом, Kордоба је била културни град Европе. Овај град се данас назива Цордоба и пише се са сербским „Ц“ (С). А како се данашњи град Цордоба звао у нашој исфабрикованој старој  историји? У Пидаловој историји Шпаније овај град се зове : 1. Corduba (Сардуба) – од 218 – 133 пре н.е. Том II, 1, стр. 300, 44, 46. 2. Corduba (Сордуба ) од 154 – 000, Том II, 1 стр. 85, 414, 3. Cordoba ( Сордоба) од 12 – 7 н.е., Том II, 2 стр. 90, 383, 92. 4. Carduba (Сардуба) за време Римљана, Том II 2, стр. 50 и Том II 1 стр. 415. 5. Cordusa (Сордуса) Sorbusa (Сорбуша) – ( види слику бр. 2 – 3).

Сваки пут се слово „Ц“ чита као сербско «С»! Према томе се данашњи град Кордоба у старини звао Сордоба! Да ли све ово може да значи нешто друго него Србија?

1. Насељена већ у предисторији, Кордоба се појављује у историји када су се њени житељи прикључили војсци Картагињана под Ханибалом, који је кренуо на Рим 206. г. ст. ере. Римљани су освојили насеље које су повремено проглашавали главним градом провинције Hispania Ulterior. Ту је била домовина римских научника…, Луканија и песника Сенеке који је рођен у Кордоби (владајуће учење).

2.  После Пунских ратова претор Клаудије Маркел 169. г. ст. ере оснива Кордобу и Колонија патриција постаје главни град римске провинције Баетика[1] (Jan Gympel, Geschichte der Architektur: von der Antike bis heute, Könemann, 2005.)

Уз 2 : Нисмо имали Пунске ратове, нити „Пуне“ као народ! Али смо имали народ „Пани“ сербске обожаваоце бога Пана, који су живели на северноафричкој обали и на Пиринејском полуострву, због чега се њихова земља звала Панија, данашња Шпанија. Социјални слој „патриција“ је нова измишљотина, као и претор Клаудије, пре свега римска провинција Баетика и све друго што је у вези са Римљанима и Римским царством.

Западни Готи, који су владали Кордобом, после пада Римског царства 572. Године, остају без видног утицаја. Сасвим је другачије са Маврима. Они су 711. започели свој освајачки поход и око годину дана после тога Кордоба је била део огромног арапског царства. Испочетка је град неколико деценија био под влашћу калифа из Дамаска (важеће учење). …Изумитељи историје овде нису претерали. Они су само створили конструкт у коме нема ниједне тачне реченице.

3. Коментар уз 1 : Ханибал, Римљани са њиховим сеобама, римски научници Луканиус и песник Сенека, наводни римски писац, писац Ренесансе (Christoph Pfister, Die Matrix Der Alten Geschichte, Dillum, 2006)[2], као и провинција Хиспаниа су све измишљотине после 1500. године!

Уз 3 : Нисмо имали ни Западне, нити Источне Готе! Готи су Гети, сербски ратници у Европи и на северноафричкој обали. Нисмо имали ни Римљане, као ни Мавре, а Арапе тек 1000 година касније.

Сада наша историја није само противуречна, већ постаје и преварантска .

more »

.

СИРМИОНЕ је град у покрајини Бреша, у Ломбардији на обалама језера ГАРДА, у северној Италији. Град се граничи са покрајином Верона ( регија Венето).

Назив подсећа на СИРМИУМ, некада СИРБИЈУМ, па је онда и ово сигурно било СИРБИОНЕ, посебно ако се зна да је у близини северније манастир САБИОНА, ценатр СЕРБА тога краја у првим вековима хришћанства.

Занимало ме и порекло назива језера Гарда, ово ГАРДА, да ли је од ГРАД, германска верзија искривљена ГАРД.

Како се само СИРМИОНЕ спомиње као антички град, испада да је онда то језеро добило име по том ГРАДУ, ГРАДСКО ЈЕЗЕРО ИЛИ ЛАГО ДИ ГАРДА, ЈЕЗЕРО ОД ГРАДА.

Дакле, нема сумње да су србски топоним и ГАРДА и СИРМИОНЕ, као и СИРМИУМ тј СИРБИУМ.

.

Први трагови људске присутности на подручју Сирмионе датирају из 6. – 5. миленијума пре Хр.. Трагови насеља сојеница које је постојало у 3. и 2. миленијуму пре Христа пронађени су поред града.

Почевши већ око 1. века. пре Хр., подручје језера Гарда, укључујући и део где је данашњи Сирмионе, постало је омиљено одмаралиште за богате породице из Вероне, тада највећег римског града у североисточној Италији. Римски пјесник Гај Валерије Катул нахвалио је љепоте града Сирмионе и опевао своју вилу на обалама језера Гарда.

Пред крај Римског царства (4. – 5. век.) Сирмионе постаје утврђење за одбрану јужних обала језера. Насеље Сирмионе постојало и након провале Лонгобарда у северну Италију. Пред крај Лонгобардског краљевства, град је био главни правосудни  центар који је био подложан једино краљу. Анса, жена посљедњег краља Лангобарда Десидерија, оснива цркву и манастир у граду.

Око 1000. године Сирмионе је веројатно био слободна градска комуна, попут осталих северно-италијанских градова. Али је почетком 13. века потпао под власт веронских феудалаца из породице Скалијер.

У истом раздобљу Сирмионе је постао уточиште бројних Патарена (Богумила), које је прогонила Католичка црква.

Сирмионе је био власништво Млетачке Републике од 1405. до 1797., када је потпао под аустријску марионетску државу под називом Ломбардско-венетско Краљевство. Након тога је 1860. године ушао у састав Краљевине Италије.

.

ВИЛА  КОСЕРИЋ  ( VILLA VON KOSERITZ )

.

1800.  гроф Курт фон Косерић (Kurt Von Koseritz), Немац лужичко-србског порекла, купио је парк у Сирмионеу  и започео је 1898. године изградњу велелепне виле. Изграђена је у строгом неокласичном стилу, са великим колонадама које подржавају фасаду. Вила је украшена вермонским мермером који је превезен преко језера на баржама и, осликана фрескама а прозори са витражом.

Када је избио рат са Аустријом, гроф је био приморан да напусти Италију и врати у своју земљу. Умро је без наследника.

Данас је Вила Косерића позната као Вила Кортина, и преуређена је у један од најлепших хотела у граду Сирмионе.

.

Словени су себе сматрали  “унуцима Дајбога”, док су се појци, музиканти називали “Велесовим унуцима”. Према томе, лепе вештине су биле под заштитом Небеског Пастира који је терао звездана стада и облаке, јер Велес није био само заштитник стада земаљских, већ и стада небеских. Звезде су представљале душе предака које живе у Наву, “где је све као и овде, где ору и жању и млате и требе”. Перун је међутим, био окружен херојима палим на пољу славе. Слава је богиња Земља, а поље славе исто је што и поље земље. Древни Словени славили су и бога ветра, Стрибога. Словени-Руси славили су Стрибога, који је, преображен у птицу Стратим, могао да изазове или обузда невреме. Важни храмови Стрибога налазили су се на морским острвима, у близини речних ушћа, где би трговачки бродови често пристајали (на пример, на острву Березањ, недалеко од ушћа Дњепра). Пред сам излазак на отворено море, руски бродови би пристајали на њему, а трговци би Стрибогу приносили богате дарове.

Према предању, Стрибог је рођен из даха бога Рода. Попримивши обличје ветрова, Стрибог се по земљи жестио, а са Перуном је заједнички управљао громовима и муњама. Стрибог, бог ветра, долетао је на поље славе и задахњујући лица рањених, олакшавао им последње часове живота. Крв је натапала земљу и зато је земља на којој је проливена словенска крв, такође била словенска.

Словенски витези у бој полазе на саможртвовање, а не на убијање

Јуриј Мирољубов, велики руски научник, посебно поглавље свог истраживања посветио је предхришћанској словенској религији и из његових радова сазнајемо да су тиркизна боја, огрлице, прстење и други украси омиљени код Словено-Руса, јер је то боја Јаворуна, Аврана (Варуна код Ведејаца). Авран-Јаворуна-Варуна је божанство које делује увек и свуда. Он је врховни давалац и одржавалац живота, он је Дајбог или, код балтичких Венда, Подага. Сва племена Словена веровала су у Подагу-Дажбога-Добрату-Дајбога. На северу су постојала и друга божанства, на пример Семик (Сома код Ведејаца), коме је на југу одговарао Самосвјат или Всебог, Самобог, Добрат или Свјато (Свенто на западу), јер су у народу Самосвјат и Огњебог били синоними. Световид и други богови исти су код свих Словена и то доказује њихово етничко религијско јединство. Словени су веровали да борбе богова происходе из њихове суштине. Па ипак, сви богови су Сварогова деца.

Међу њима је и Огњебог (Агни код Ведејаца), који у виду и лику Сварога прима себи људски род и зато је прибежиште рода и чувар Нава. Ту је и бог гостопримства Радгост. Велес, као покровитељ стоке, светлости и топлоте, такође је увек присутан. У време несрећа, ратова и крви, Перун лети са својом коњицом јунака у помоћ Словенима. Мач Перуна (Индре), такозвани Мач-Извор доносио је победу над непријатељем. Погинуле у боју, Перун је примао у редове своје бесмртне коњице, стављајући их на беле коње, давао им је у руке Сварогов мач. Перун је свеприсутан и понекад грми како би показао да је “Перун овде”. Перун као заштитник земљорадника и пастира даје траву, кишу, гром, сноп, храст, хлеб. У редоследу ових појмова постоји узајамна веза јер једно зависи од другог. У време рата, Перун одлази у помоћ Словенима, али он нема ништа заједничко са германским богом рата Тором. Долазећи у помоћ, он не подстиче на убијање као такво, јер словенски витези пред својом војском у бој полазе на саможртвовање, а не на убијање. С тим у вези је и непостојање људских жртава код Словена.

Једно полузаборављено божанство на које подсећа Велесова књига јесте Вим. Себо или Всебог имао је три лица: Себо, Вим и Дим. Ово тројство помиње Мирољубов, записујући предања из древне Русије. Вим и Дим су епитети у вези са ведским Шивом. Треба приметити да се Шива код Веда значајно разликује од Шиве код Индуса, јер је током протеклих миленијума Шиви Индуса, придодато много тога страног. Током тог времена је Брама, божанство недовољно јасно у ведизму, постало главно у Индији, тако да чак и религија Индуса носи назив браманизам, који се наравно, дели на многе секте. Код Словена, међутим, Брама представља “врата за небо”, која су огњена и зато везана за Огњебога (Анги), Перуна, Јарила, Дајбога и Хороса. Кроз Браму долазе до Вишњег сви они који су достојни божје љубави.

Слава Вишњем Богу

Уопште је словенска религија блиска ведизму, како по именима божанстава, тако и по погледу на свет. Ведизам је мисаона религија у којој закони Мане одређују моралне постулате, а остатак чине хвалоспеви. Слава, као дан славе у Србији, указује на основу нашег пређашњег битисања, јер смо као и Ведејци, превасходно славили богове не трежећи много од њих. Догмата није било у ведизму нити код Словена. Било је прослављања богова којима су приношене мирољубиве жртве и у чију су се славу певале химне.

Свевишњи или Вишњи је један вид означавања Бога у хришћанству. Вишну је такође Вишњи у директном значењу те речи. Он је са Перуном (Варуном) чувар небеса и будући да је небо изнад свега видљивог, самим тим је Вишњи. У словенском скупу богова, као и у ведизму, он је врховно биће изнад свега видљивог и невидљивог. Аналогијом сличности имена богова: Исвара-Сварог, Варуна-Перун, Дајбог-Питаре Даја, Тримурти-Триглав, Земе-Земља, Иерор-Јаро, Арија-Иреј, Веда-Вјада, имамо основу за закључак да сличност речи Вишну-Вишњи, није само пука коинциденција. Таква блискост у називима ведских и словенских богова, представља знак блискости Словена и Ведејаца.

Подсетимо се чињенице да се једно од главних словенских племена, још до прошлог века називало Венди, а друго Венети. “Венде” припада западно-словенским језицима, што значи “водичи”, или “предводници”. Катехизис говори о Христу као “светлост од светлости”. Празновање Божића симболично означава рађање светлости и топлоте које долазе од Сунца, одозго из вишњег, односно Вишњег. Према томе, да је Вишну близак Вишњем, у овом случају је јасно и без посебног коментарисања. Вишњи и Вишну повезује и назив светог дрвета вишње. Из многих записа и предања о словенској митологији, налазимо податке да је дрво вишње сматрано светим, а његовим цветовима су украшаване божићне иконе, што је директно упућивало на народно поимање “рођења” света. Плодови вишње имали су религијско значење, јер су се по традицији стављали уз мед који се правио на Бадње вече, уочи Божића. Даље, када се припремало жито за покојника, на њему су се правили крстићи од вишања. Страци на југу Русије поштапају се вишњевим штапом, јер се сматра да то дрво даје снагу итд. Када се блиски и драги благосиљају, обично се то пропрати речима: “Нека те Вишњи чува”, или “Нека ти Вишњи подари срећу…” Божићна песма анђела преведена на словенски гласи: “Слава вишњем Богу”. Могуће је да су под појмом Вишњи, Словени подразумевали све богове и у том случају Вишњи означава становника неба.

( Весна Пешић за часопис »Српско Огледало« бр. 86 )

.

МОРАНА (МОРА)

Морана је богиња смрти, зиме и патње (море). Негде се звала и Вада (можда што је вадила душе), а Мрзалом су је крстили Чеси, Моравци, Словаци, Пољаци и Русини. Ово је разумљиво, јер су ови народи били суочени са оштрим и дужим зимама, а оне су, у давна времена, биле тешке за преживљавање.

Дани посвећени Морани били су од Божића до Богојављења 19. јануара, када се, по старом веровању, отварао Пакао, (a у хришћанству се верује да се те ноћи ,, Небо отвара” и ,,Бог се јави”.)

Моранаје приказивана као изданак зиме. Била је обучена у бело, прсти су јој били дуги, у облику леденица, а њено оружје је била метла, којом је разбацивала или скупљала снег, стварајући опасне сметове и затрпавајући путеве. Тиме је изазивала, уз помоћ и вукова, белу смрт за оне који су се, у време вејавице, затицали далеко од куће. Због оваквих представа Богиње смрти, Словени су белу боју користили као знак жалости.
Морана је летела на метли и на љусци од јајета и ове одлике ће, касније, бити приписане новом духовном бићу – вештици. Иначе, из описа Моране је произишло и страшило звано Баба Рога.јер је и Морана представљана са рогом. Попут Баба Роге, настале су Баба Руга, Баба Козма и Баба Јага.
Поред тога што је одузимала животе, Морана је уживала да наноси патњу људима и животињама. Улазила је кроз кључаоницу у куће, ноћу, да би мучила људе, најрадије децу, тако што их је притискала и одузимала им дах током сна. Тиме их је, духовно и телесно, слабила. Ова делатност Моране пропраћена је код Срба узречицама: “Ноћна мора”, “Притисла ме мора”, “Гушила ме мора” итд, а ови појмови су пренесени и на остале људске недаће, па је у нашем речнику успомену на Богињу Морану (Мору) сачувало и неколико других изрека: “Мори ме жеђ”, “Мори ме љубав “, ” Смори ме
терет (тежак рад) ” и друге. А кад је у питању најгори облик испољавања Богиње Моране, Срби су задржали о њему израз: “Завладала мора на људима”. Или, “Завладала мора на стоци”.
По овоме се види да је српски језик својеврсна, богата, археолошка ризница.

Пошто је Морана овако опасна, Словени су је препознавали у великом броју облика. Она је била скривена у црној мачки – кад прелази пут, лептирици — у том облику Морана преноси душе покојника, црном гаврану, кукавици, мишу (можда због тога изазива и данас страх код жена) петлу – кад кукуриче поред прозора, свињи – кад се примакне кућном зиду, псу – кад завија и сови – кад крешти. Појава црног коња и црног коњаника, сматрана је прерушеном Мораном.

Срби су сматрали да су смреча и чемпрес дрвећа мртвих, а она се и данас често саде поред гробница. Орах је, такође, сматран дрветом доњег света а његови плодови су представљали душе покојника.

Кад би се десило да умре девојка, онда су јој облачили белу венчаницу, јер је бела одећа била и Моранина, а при сахрани је коришћена музика. При свим сахранама, рођаци и пријатељи умрле особе су се обраћали Морани плачом, нарицањем и бусањем у прса. Том приликом су се Моранина култна места обележавала врпцом или поређаним белуцима.

Од овако опаке Моране, Словени су се бранили стављањем испред куће преслице, вретена исекире – окренуте према истоку. Од ње су се бранили и разноврсним амајлијама, белим луком, церовим младицама са кореном мајчином душицом, кићењем коња босиљком, хватањем устима јајета на концу, стављањем јабуке са забоденим новчићем на гроб и храњењем живине у кругу.

Да би се заштитили од Моране, Словени су организовали и машкаре. Морану је представљала Баба Јага са рогом на глави.
Маскирана омладина је прескакала ватру, али обавезно у групи с непарним бројем учесника. Главна личност маскара био је Дедица, прекривен белим и црним кожама преко главе у облику торбе, на којој су били отвори за очи и отвори за браду и бркове – од кудеље или длаке коњског репа. На рукама је носио прапорце. Да би напакостили Богињи Морани, Словени су, пред крај зиме, правили њен лик од крпа, палили га и дозивали пролећну Богињу Весну да дође уместо ње.

Од наведених веза са духовним појавама, животињама и биљкама, Морани су припадали још: глогов колац, гајде и разне амајлије, а од природних појава: вејавица, мраз и велика студен. Њено култно место, поред храмова, била су само гробља.

На кипу Моране изрезбарена је поцепана одећа, украшена људским лобањама, а цела фигура стоји на глоговом коцу. Представљена је као ружна и крезуба жена, са неуредном косом.
Њене функције у хришћанству покривају, делимично, свети: Игњат, Мрата, Тодор и Стефан.

…

Извор –

ИСТОРИЈСКЕ СКРИВАЛИЦЕ –
http://www.dzambas.ch/dzblog/wp-content/uploads/2013/09/Slobodan_Jarcevic_-_Istorijske_skrivalice.pdf

.

 Оно што Дажбога приближава Србима је и крст са четири огњила – чиме је било украшено попрсје Дажбогових кипова. Наравно, овај знак је остао као централни део данашњег српског грба, па је и то разлог што су Срби себе поистовећивали са Дажбогом, а раније са вуком.

Дажбог је један од Сварожића – син Вишњег Бога Сварога.

Име му је везано за старији словенски назив за кишу (дажд, дожд). Дажбог је сунчани бог, па је био задужен да усклађује одлике сунца и кише, чијим дејствима на ливаде и оранице је омогућавао бујну испашу и зреле плодове. Словени су најчешће молили Дажбога да им подари довољно кише. То су чинили бројним разноврсним обредима, који су се са Дажбога преносили и на друге богове. Било је то мудро опредељење – ради обезбеђења подршке целог Пантеона. Верници су били уверени да Весна, Лада, Стрибог и други богови могу подсетити на потребу за кишом, иначе доброг, бога Дажбога. Били су сигурни да уз наклоност Пантеона (у том случају Неба) неће засушити земља, нити ће усахнути усеви и трава.
Део обреда за дозивање кише задржао се дуго кроз векове и у хришћанству, а неки трагови су очувани и до наших дана. Чак и данас у неким селима, жене излазе у време сушних дана да запевају незаборављене строфе некад певаних песама Дажбогу. Као и у стара времена, оне, том приликом, себе називају Додолама – девојкама које су дозивале Дажбога да подари кишу.

Веровало се да је Дажбог на Небу у време дужих (летњих) дана, а да је преко зиме на земљи, или испод земље. Преко зиме је (вероватно зато што тад није било потребе за кишом на њивама) Дажбог добијао друге обавезе, па се сматрао и богом доњег света и мртвих. Али, због свог боравка под земљом, Дажбог је имао и лепша задужења. Сматран је заштитником рудара, посебно оних који су вадили руду злата и сребра. Захваљујући овој улози, он је замишљан као сребрени бог, са дугом брадом од злата.

Од свих словенских богова, Дажбог је био најомиљенији међу Србима. Он је наследио вука из претходних религиозних периода: тотемизма и анимизма. Тад је код Словена био обожаван бели хроми вук, који је био предводник, па су му приписиване најплеменитије одлике, укључујући и оне које красе ратнике и војсковође. Управо те одлике су, изгледа, определиле Србе да се идентификују са вуком. Отуд тако много имена и презимена са основом “вук”: Вук, Вукан, Вукадин, Вучета, Вучковић,
Вучичевић, Вучић и друга. У последњем рату, Срби су имали и прослављену бригаду “Вукова са Вучјака” у Босни и Херцеговини.

У средњем веку је “вук” значио исто што и “Србин”, а то све има везе и са Дажбогом, јер су Срби, све до наших дана, градоносни облак звали вуком.
Идентификација Срба са вуком и Дажбогом произвела је више Дажбогових задужења, па су му се Срби обраћали и ради добијања других дарова – поред оних с кишом. Тако су му и име променили у Дајбог или Дабог. Сходно овоме, умножиле су се многе изреке и заклетве као: “Дај Боже”, “Нека да Бог”, “Бог ти давао”, “Да Бог добра” и увек су биле посвећене Дажбогу, којег су Срби спустили на Земљу и сматрали га својим пријатељем и помагачем. Међутим, српски народни гениј је и ту пријатну
бесмислицу уочио, па је исковао једну мало подругљиву пошалицу за своје претеривање према Дажбогу: “Да мије дамије”.

Дажбог (Дајбог) се спомињао код Срба у предањима и поезији и увек је представљан као благ и мудар старац, с достојанственом брадом и седом косом. Био је заогрнут кожухом – чиме је симболизовано богатство. Као и сваки мудрац, Дажбог је носио у руци штап. Био је у равни с богом Перуном и Велесом. Пре него што ће се одлучити за хришћанску религију, руски кнез Владимир је у престоном Кијеву подигао велики кип Дажбогу.

Иначе, обожавање Бога Дажбога имало је велике размере, па су средњевековни хришћански емисари чинили све да се овај словенски бог сатанизује. Упорно су га представљали као Хромог Дабу, који је код Словена представљао духовну појаву, сличну ђаволу у хришћанству. Звали су га злим духом из пакла.

Но, представа о Богу Дажбогу је издржала дуго код Срба, па све до овог века он је, на
пример, у Неготинској крајини поистовећиван са божићним положником – под именом Радован.
Свако кишовито време било је Дажбогово и тад су му Словени захваљивали за даровану кишу. Његове су звезде, муње и Месец, а од духовних појава Дабо, суђенице, ноћни јахач, вукодлаци. Поред честих обреда око дозивања кише, пред његовим кипом су обављана и гатања, прорицања молитве бабица за здраве принове и њихове мајке.

Култна места су му била испод црних, кишоносних, облака и на местима с провалијама или пећинама.

За њега су били везани: со, хлеб, кожух, вериге, тепсије и разне амајлије. Од биљака: црвени плодови, иванчица и босиљак, а од животиња: хроми бели вук, змија и петао.
У Хришћанству га покрива Свети Сава, који носи Дажбогове одлике: доброту и
предусретљивост, Свети Сава је замишљан са штапом, који је био и једно од главних Дажбогових обележја. Дажбогове функције, делимично, покривају свеци: Јован, Арханђел Георгије, Мрата, Никола и Герман.

На Дажбоговом кипу, као и на Радгостовом, био је изрезбарен хлеб и чинијица са сољу, коју је држао у левој руци. У десној је имао штап. Поред споменутог крста са огњилима, на Дажбоговом кипу су биле слике са детаљима народног веза – код Срба сачуваних на деловима одеће.

…

Извор – Слободан Јарчевић – ,,Историјске скривалице”

http://www.dzambas.ch/dzblog/wp-content/uploads/2013/09/Slobodan_Jarcevic_-_Istorijske_skrivalice.pdf

.

Boginja Živa ili Siva je davnašnja boginja plodnosti iz slovenske mitologije. Ime Živa govori o tome da je ona ta koja daje život. Poput svake boginje o kojoj sam do sad pisala i kod Žive je naglašen atribut majke, ali kod nje je ovaj atribut naglašeniji nego kod drugih slovenskih boginja kao što su Vesna ili Lada.

Pošto se Živa negde pominje i kao Zizileja ovo ime je opisuje i kao zaštitnicu dece, koja bdi nad mališanima. Ukoliko obratite pažnju na njen fizički izgled, ona je predstavljena kao žena plave kose poput žita, u jednoj ruci drži jabuku, a u drugoj jagode. To govori da je Živa pravo božanstvo plodnosti.

Još jedna boginja plodnosti

Postoji legenda o Živinoj kosi koja kaže da njenu kosu spaljuje zli duh, a to navodi Svetovida, njenog pratioca, da joj napravi kosu od čistog zlata. Gotovo identična priča postoji i u nordijskoj mitologiji. Naime, boginji Sifvragolasti bog Loki odseca kosu na spavanju. Onda joj patuljci prave novu, zlatnu kosu. Tumačeći imena ovih boginja može se zaključti da je reč o istom božanstvu, i da Siva i Sif predstavljaju zemlju, koja kad rađa je prekrivena žitom, dok u drugom dobu godine ostaje bez svoje „zlatne kose„, to jest žita.

U Belorusiji postoji verovanje da je Siva tokom leta trudna, pa je tamo bilo zabranjeno zabijati sečiva u zemlju da ne bi povredili boginju. Ovakvo shvatanje vodi ka zaključku da je Siva boginja – zemlja, ili Majka zemlja. Nekada davno, da ne bi naljutili boginju plodnosti, muškarci su u poljima postavljali izrezbarene drvene statue sa likom Žive. Njoj su prinošene žrtve, a to je obično bilo cveće ili plodovi zemlje, međutim zabeleženo je prinošenje petla, kao žrtve za Živu. Petao je oduvek smatran za simbol plodnosti, otelotvorenje sunca koje daje život.

Živa se najviše poštovala na teritoriji oko reke Labe i zato spada u polapski panteon. Nju je slavilo pleme Ljutića, koje je lik ove boginje nosilo na svojoj ratničkoj zastavi. Ljutići su, navodno, izgubili zastavu sa Živinim likom prelazeći preko nabujale reke Milde. „Novgorodski spomenik“ iz 15. veka spominje božanstvo sličnog imena, a to je Diva. Živa se spominje u opisu grada Retre. Retra, koji je bio centar plemena Retara, bio je okružen šumom u kojoj je, prema legendi, živela Živa. Njen hram se nalazio u gradu Raciboru. Zbog Žive se i gatalo. Mesto ispred Živinog hrama na kome se gatalo nazivalo se Razibreg ili Gatalovo. Iako je malo toponima vezanih za Živu, postoje mnoga mesta koja u nazivu sadrže reč deva ili baba. Oba ova naziva označavaju boginju majku. Iz toga se može zakljčiti  da se na mestima koja sadrže ove nazive  obožavala Živa. Neka od njih su planine Babušnica, Devica i Dević u Srbiji kao i Baba u severnoistočnoj Makedoniji.

Godina u klasju žita

Ako, prema legendi, pratimo rast, spaljivanje i zaceljivanje Živine kose, to može da nam govori o ciklusu žita koje se u jesen žanje, da bi u proleće ponovo bilo posejano i spremno za narednu žetvu. Tako dolazimo do tvrdnje da je Živino doba godine jesen. To može da ima neke logike ako vežemo Vesnu za proleće, Ladu za leto, a Moranu za zimu. To su četiri faze boginje – zemlje, koja kroz četiri božanska lika prolazi godišnji ciklus plodnosti. Bez obzira što je svaka boginja bila vezana za određeno doba godine, one su se praznovale i onda kada nije bilo vreme njihove vladavine. Poznato je da su postojali zimski rituali vezani za Moranu i oni koji  se i dan danas održavaju kad nastupi proleće. To su mačkare. Poput Morane, i Živa se nije slavila samo u jesenveć i u leto, a obred koji je bio vezan za ovu boginju poznat je kao rusalje.

Rusalje su seoske žene koje, uz pomoć šamanske tehnike, padaju u trans. Naime, one plešu u kolu i posle nekog vremena padaju jedna za drugom ostajući tako da leže u izmenjenom stanju svesti. Prema nekim podacima, ovaj običaj je još prisutan u Srbiji, u selu Duboka kod Homolja, gde se na praznik Svete Trojice održava obred rusalja. Ovaj običaj zbog svoje neobičnosti privlači veliki broj radoznalaca i turista. Sem ovog vrlo neobičnog običaja, slovenske rusalje su nosile slamenu lutku koja je predstavljala boginju plodnosti.

Sličan ritual je bio priređivan za vreme letnjeg solsticija, koji je među Slovenima poznat kao praznik Kupala. Tokom ovog praznika, Živina lutka se potapala u vodu, što ovaj ritual čini sličnim sa ritualom potapanja Jarilove lutke. Cilj im je, čini se, isti, a to je plodnost. Sveštenici boginje Žive su na glavama nosili rogove koji su u svim plemenskim savezima na teritoriji Evrope bili poznati kao simbol plodnosti.

Žrtva su bili i trougaoni i četvrtasti venčići od pšeničnog klasja koje se po dolasku hrišćanstva drži kod ikone. U Crnoj Gori venci se pletu od crvenke i zovu ih lesarkama. Ti venci se peltu u celoj Evropi, a zabeleženo je da ih ima u Francuskoj pod nazivom bouquet de blé. Kod Niša je postojao običaj da kad se posletnje žito pokupi, zakolje se petao uz sam stožer na guvnu pošto se slama digne da bi ta krv došla do pšenice. Onaj ko je sejao pšenicu, uzme nešto pšenice i sipa je kroz probušenu slaninu, srebrni prsten i probušeni suncokret. Sa polja se kući nose sve stvari sem suncokreta, koji se ostavlja u žitnici i ne dira se.  Krvavo žito se pomeša sa ostalim žitom. Zaklani petao se spremi za jelo, čiji glavni deo pojede orač. U okolini Surdulice, petao se kolje kad se završi žetva. U Dragačevu se petao kolje kad se završi oranje. Tada se veseli, jede i pije. Piće koje se tom prilikom popije zove se prioranica. Uz piće se i moli: „Srećno veče i večerai mi oko večere; srećna prioranica! Da nam Bog da rodinju da je u zdravlju saberemo!„. To što se petao klao kad se sejalo posle oranja i žetve ima svoj koren u predikciji vremena.

…

Izvor –

http://www.rokselana.com/velika-boginja-plodnosti-ziva-svetovidova-pratilja-sa-zlatnom-kosom/

Мези (лат. Moesi, грч. Μυσοί), Межани или Мижани су били трачко племе које је у I веку п. н. е. насељавало област између Доњег Дунава и планине Балкана.

Претпоставља се да су током бронзаног доба Мизи насељавали земље источно од Мораве и Дунава, а касније мигрирали на југоисток у Малу Азију, све до Месопотамије, о чему сведоче археолошка налазишта Брњичке групе. Херодот у својим списима говори да су пред Тројански рат Мизи прешли Босфор и дошли до Јонског мора. Након пропасти Хетитске државе почео је други талас миграције Миза ка Малој Азији. Након напуштања Мале Азије долазе на Балкан крајем XIII—XII век п. н. е., и тамо налазе Хетитску империју у стању пропадања.

Хомер у својој „Илијади“ помиње Мизе као савезнике Тројанаца. Страбон говор о њима да су дошли са Дунава током Тројанског рата и населили места где су пре њих живели Фригијци. По њима се подручје на северозападу зове Мезија. Њихов језик, по Страбону, је био „мешавина“ су фригијског и лидијског језика.

Два беху огранка Межана у Илирику, односно горњи и доњи. Горња Мезија, према Јохану Леунклавијусу и Laцу, јесте Србија, док Куспинианус каже да је Босна. Халкокондил, Лац и Куспинианус сведоче да је Доња Мезија заправо Бугарска. Јорданес Алан назива обе Мезије Малом Скитијом која, према неким тврдњама, обухвата такођер и земљу Беса и Трибала. Од Беса потекоше Срби у Босни.

Колико Мези беху храбри и поносни (каже Луције Флор у 12. поглављу 4. књиге), страшно је и изговорити. Кад римски конзул Марко Крас бијаше већ спреман заметнути бој с њима, један заповедник Межана изађе из редова своје војске и дозвавши оне из римске војске упита их ко су, па кад му одговорише да су то Римљани, господари свих народа, Межани нато узвикнуше: „Бит ће тако ако ви победите“!

Покорени су од римског императора Марка Краса 29. године п. н. е.

По освајању Мезије, Крас је претвара у римску провинцију која се простирала на данашњој територији уже Србије. Даљи напредак ова провинција доживљава у време цара Тиберија када се проширује на простор данашње Србије и север данашње Бугарске све до ушћа Дунава у Црно Море а на југу се простире до планине Балкан. Под владавином цара Домицијана Мезија је подељена на Моезиа Супериор (Горња Мезија) и Моезиа Инфериор (Доња Мезија).