Мези (лат. Moesi, грч. Μυσοί), Межани или Мижани су били трачко племе које је у I веку п. н. е. насељавало област између Доњег Дунава и планине Балкана.

Претпоставља се да су током бронзаног доба Мизи насељавали земље источно од Мораве и Дунава, а касније мигрирали на југоисток у Малу Азију, све до Месопотамије, о чему сведоче археолошка налазишта Брњичке групе. Херодот у својим списима говори да су пред Тројански рат Мизи прешли Босфор и дошли до Јонског мора. Након пропасти Хетитске државе почео је други талас миграције Миза ка Малој Азији. Након напуштања Мале Азије долазе на Балкан крајем XIII—XII век п. н. е., и тамо налазе Хетитску империју у стању пропадања.

Хомер у својој „Илијади“ помиње Мизе као савезнике Тројанаца. Страбон говор о њима да су дошли са Дунава током Тројанског рата и населили места где су пре њих живели Фригијци. По њима се подручје на северозападу зове Мезија. Њихов језик, по Страбону, је био „мешавина“ су фригијског и лидијског језика.

Два беху огранка Межана у Илирику, односно горњи и доњи. Горња Мезија, према Јохану Леунклавијусу и Laцу, јесте Србија, док Куспинианус каже да је Босна. Халкокондил, Лац и Куспинианус сведоче да је Доња Мезија заправо Бугарска. Јорданес Алан назива обе Мезије Малом Скитијом која, према неким тврдњама, обухвата такођер и земљу Беса и Трибала. Од Беса потекоше Срби у Босни.

Колико Мези беху храбри и поносни (каже Луције Флор у 12. поглављу 4. књиге), страшно је и изговорити. Кад римски конзул Марко Крас бијаше већ спреман заметнути бој с њима, један заповедник Межана изађе из редова своје војске и дозвавши оне из римске војске упита их ко су, па кад му одговорише да су то Римљани, господари свих народа, Межани нато узвикнуше: „Бит ће тако ако ви победите“!

Покорени су од римског императора Марка Краса 29. године п. н. е.

По освајању Мезије, Крас је претвара у римску провинцију која се простирала на данашњој територији уже Србије. Даљи напредак ова провинција доживљава у време цара Тиберија када се проширује на простор данашње Србије и север данашње Бугарске све до ушћа Дунава у Црно Море а на југу се простире до планине Балкан. Под владавином цара Домицијана Мезија је подељена на Моезиа Супериор (Горња Мезија) и Моезиа Инфериор (Доња Мезија).

.

.

Казану тврдњу, која се чини као да смо је начули у дубоком сну, разјашњава увјерљиво Грегор Данковски, професор грчког језика. Он у свом дјелу ”Грци као племенски сродници Словена”, из 1828.године, наводи да је ”Хомер писао познатим дијалектом прасловенског језика” и да је сам Платон тврдио да ”Грци дуго нису разумевали ИЛИЈАДУ, него су имали учитеље који су је тумачили’‘. Ово казивање добија пуну увјерљивост, када се Данковски позива на ”оца историје” – Херодота.

Херодот у својим списима тврди да је на Балкану пре Грка живио један стари народ који он назива ”Варвари” или Пелазги. Те Пелазге, мирне и радине, покорили су грчки преци, који су на Јонска острва стигли као ратници семитско-етиопске расе, од којих су настали Елини, а потом Грци. Херодот, истина, није назначио ко су били ти ”Варваро-Пелазги”, али каже да су се они ”много пре Грка нашли на путу знања” и да су они својим побједиоцима – Грцима, ”били у много чему учитељи: научили их вјештини обрађивања земље, градњи путева, архитектури…

Пелазги су им, такође, предали своју веру и азбуку. Њихов језик се прометнуо у грчки”.

По Херодоту, Грци су највећим дијелом и постали од тих ”варвара” – Пелазга. ”Ови тако (након потчињавања тих ‘варвара’ од малених постадоше велики и бројни”, каже он. ”… Затим је”, цитира га Данковски, ”настао грчки језик, употребљаван увек упоредо с тим варварским…”
И Платон, који је рођен неколико година након Херодотове смрти, у једном од својих дијалога наводи, да су и у његово доба, у Грчкој, жене ”варварске” говориле ”варварским језиком”, јер су ”оне боље од покорених мужева чувале традицију”.

Херодотово и Платоново спочитавање ”варварског језика” и Пелазга, о којима не говоре ко су, не само Данковски већ и више слависта – историјски и филолошки доказује:
”Да су ти тајанствени Пелазги, што су од Грка називани ‘варварима’, били антички Срби”.
”А пошто се грчки народ”, каже се даље, ”бројчано повећавао на рачун погрчавања Пелазга –
ништа толико није природно као помисао, да су ти ‘варваро-Пелазги – Срби‘ у новонастали грчки језик унијели не само своје лексичко богатство, већ и многе друге духовне одлике, због којих француски слависта Сипријан Робер и каже:
”Мноштво грчких митова може се објаснити само помоћу српских обичаја, веровања, предања …”
Уз ово Роберово карактеристично и истанчано запажање, стоје и упозоравајуће ријечи Милоша С. Милојевића:
”Тек када се језик тог славног (грчког) народа буде ваљано проучио, откриће се ствари нечувене.”

.

Трачко-фригијски шлем 

.
Трагање је открило да се и латински језик, баш као и грчки, развио из пелазгијског. Француски историчар Левек налази ”фрапантну аналогију” између латинског и словенских језика, па то објашњава тиме да су Пелазги преци Словена -антички Срби.

На основу анализе и истицања упоредних примјера из ”фрапантне аналогије” латинског и словенских језика, Левек закључује:
”Да је словенски (антички српски) дао прве и најстарије елементе латинском језику
– да су староседеоци Лацијума (гдје је зачет латински) били словенске расе
– да су се они тамо настанили у време, док се језик још ограничавао гогово само на изразе најпречих потреба”.

.
Грегор Данковски није се у свему сложио са својим савремеником Левеком, те при крају свог дјела ”Грци као племенски и језички сродници Словена” пише:
”Осећам се позваним, да мишљење господина Левека у овом предмету коригујем:
Прво: Да су словенске (античких Срба) речи које се односе не само на основне потребе, већ и на истанчанија осећања, а и на више појмове, истог порекла са грчким, као и да је граматичка конструкција оба језика једна те иста.
Друго: Да је латински са словенским (српским) јединствен особито у речима, које су истовремено
власништво и грчког”.

 Грегор Данковски  у закључку каже:
”Следећа констатација би требало да јасно покаже степен сродности између словенског, грчког и латинског.

Јер од три рођене сестре:
Једна је остала верна наслеђеном матерњем језику (србски);
Друга је своме материнском језику дала највише знање (грчки);
Трећа је смешала свој матерински језик с једним страним језиком (латински)”.

Истраживања ће вјероватно докучити још много наслућених, нерасвијетљених или заборавом прекривених истина о језику и народу СОРАБСКОМ, САРБАРСКОМ, СИРБИРСКОМ – античком СРПСКОМ, који, како неко од врлих слависта рече: ”долази из тако давне прошлости, да се чак ни време његовог постојања не може данашњим мјерилима установити”

.

Диодор Сицилијски у својим списима тврди да су најстарије митолошке приче о Аргонаутима, Амазонкама, Атлантиди и другим ”преузете од српских песника, Хомерових савременика, који су писали своје песме на пелазгијском језику и старим писмом”. По њему, први пјесник који је писао пелазгијским језиком и старим писмом био је Орфеј, који је живио неколико вјекова прије Хомера.
Емил Бирнуф, којег смо упознали као сјајног зналца ВЕДА, предходнице сваког знаног пјесништва, истиче, такође, да орфичке химне не ”спадају у власништво грчких предака и грчке традиције”. ”Орфеј је”, каже он, ”можда компоновао своје песме на самом првобитном језику – ведском”.

.
Дионисије са Сицилије, баш као и његов земљак Диодор и лингвиста Бирнуф, пориче припадност орфичких химни грчкој традицији. Он ни Орфеја не убраја у Грке. У једном од његових списа стоји:
”Орфеј је био Трачанин. Он је својим познавањем певања и поезије надилазио све људе, о којима је сачувано сећање. Састављао је славне песме, особито по складности стихова. У том погледу он је достигао такво савршенство, да му се приписује моћ да је лепотом својих песама и музике омамљујуће деловао не само на људе, већ и на животиње, птице, па и дрвеће… Био је највећи песник и музичар доба у којем је живео…”
(Књига IV, гл. 25.)
”Одликовао се и ученошћу, особито познавањем теологије. Орфеј је путовао и у Египат, где је стекао још велики број нових знања. Захваљујући свему томе, он је постао и најславнији човек свога времена доктрином о теологијама и мистеријама”.

.

Орфеј са карактеристичном фригијском (бригијском) капом

.
И чувена Илијада није плод грчког језика.
У студији Олге Луковић читамо:
”… Сасвим је сигурно, да је ‘Илијада’ била писана језиком, који још није био грчки… Цела митологија у ‘Илијади’ трачког је порекла! Има само један народ који може тако да пева и тај народ још увек пева на исти начин; то су Срби! Не долазе узалуд научници из целог света да слушају српске гусле, како би објаснили извесне ‘хомерске проблеме’… Но, то је посебна студија”.

(Драшко Шћекић: ,,Сораби”- одломак)

Сима Лукин-Лазић:

,,Они Срби у некадашњој Сараматији, данашњој Русији, Пољској и Галицији основаше ВеликуСрбију, која се звала још Бијела Србија. или Бојка.

Они тамо даље на западу, иза Висле и Одре и око ријеке Лабе, Сале и Мулде основаше Полапску Србију.

Ниже њих, у данашњој Баварској и Чешкој, остали Полапски Срби основаше другу Бијелу Србију,

која се такође звала Бојка по српском племену Бојки или Боји.

А од те Бојке српске касније Швабе створише своју Бојарију (Баварску) и Бојемију (Чешку), коју Швабе и данас зову: Бемен.

Они најсјевернији Срби дуж Балтичког Мора основаше Балтичку Србију.

Временом, Балтички Срби продријеше чак у Данску, па тамо основаше Данску Србију.

Од тих Срба одвоји се велико племе Рујанци и населише се још сјеверније у самом Балтичком Мору на великом острву, које се по њима зове Рујан, а Швабе га данас зову Риген. Рујанци бијаху врло велики јунаци, те једно вријеме и сва остала племена српска признаваху њихово првенство и власт.”

”Сви ови сјеверни Срби дијељаху се у многа племена. Најглавнија бјеху: Полапски Срби, Лужички Срби, Љутице, Бодрице, Рујанци и Боји илити Бојки. Ови Срби живљаху одвојено сваки за се у својим племенским државицама, али сви држаху једне обичаје и говораху једним истим језиком, тако да им је ‘готово свака ријеч једнака била’…

”Дуго времена сјеверни Срби живљаху мирно и дивно напредоваху у просвјети и радиности. И тек негдје у другом или трећем стољећу по Христу дођоше они у ближи додир са Ђерманима (Нијемцима). Нијемци се лукаво лагацко увукоше међу Србе, па како бијаху у свему слабији од Срба, дуље вријеме живљаху са Србима у љубави. У тој слози затече их и четврто стољеће.

КАДА СУ ЊЕМЦИ ,,ПОМОЛИЛИ РОГОВЕ” ПРОТИВ БАЛТИЧКИХ СРБА?

Чим је за Нијемце и Данце прошла прва опасност од хунске најезде, одмах они ,,помолише рогове” против Срба, и упињаху се свом силом, да их одроде. У томе им много поможе и само Хришћанство, које Нијемци донијеше међу сјеверне Србе.

”Балтички и Полапски Срби ни за живу главу не шћедоше да се одрекну старе своје вјере многобожачке јер новом вјером (хришћанском) њемачки попови убијаху стару народност српску, а уз то чињаху над Србнма и многа нечовјештва. Из тога се изродише дуги и крвави ратови на живот и смрт.
Силна српска племена Бодрице и Љутице највећма се одликоваше у тим ратовима против Данаца, Саксонаца и Франака. (Данци су огранак скандинавских Шведа, а Саксонци су њемачко племе као и Франци).”

”Још у првом рату Срби страшно поразише Саксонце, а у другом потукоше и Саксонце и Данце, па убише и самог краља данског. Славне српске војсковође Звјездодраг, Бјелослав и Дерван потукоше много пута војску франачку, а Дерван освоји цијелу Саксонску и Тирингију и опустоши их.

Тако и Лужички Срби (Сораби) одржаше многе побједе у борбама против Карла Великог, краља франачког, те само у једиом боју паде 32.000 Франака. Бодрички вођа Драшко погибе у боју против Данаца, а затим Бодрићи три пута застопице разбише Данце и освојише велики дио њихове земље. За тим опет у три битке потукоше 50.000 франачких војника.

Једном приликом Срби Љутице Богдана ( Љутићи) под својим краљем Рашком  превалише преко мора, и завојштише чак на Енглеску.

.                                                                          more »

Ivo Vukčević – SLOVENSKA GERMANIJA 

– Odlomak –

Karta preuzeta od Blagoja Mišića

.

Слободни коњички војнички ред Козака просторно обухвата сливове Дона, Дњепра и Урала, а настао је као одговор на агресију Татара, Литаваца и Пољака у 14. и 15. веку. Козаци су по сопственом предању пореклом Срби, али њихово име се не тумачи помоћу србског језика, већ по наметнутом принципу владајуће науке да се за тумачење користи било који други језик осим србског! Овај прећутно погрешан научни став, проистиче из сасвим просте научне чињенице да је србски био древни или „мајка језик“ на планети Земљи!

Тако је србски именослов у семантици имена Козак „обогаћен“ још једном лингвистичком инверзијом, с татарским козак, „лако наоружан војник“. Ако знамо, да на руском казак значи коњаник, онда тумачење добија на тежини, јер коњ је код старих Срба био животиња Сунца, па је чак додаван као предметак у божанским именима. Како су коњаници код старих Срба били искључиво „племенита рода“, њихова одлика је била ношење перчина (кика) по божанском примеру. Дуга коса је значи била ознака виших сталежа, што је временом прерасло у народно име.

Сходно наведеном, име Козаци треба тумачити као Косаци, ариј. кешара (кесара), „кос(м)ати“, име бога Нава < кеша (кеса), коса, као атрибут бога Сунца, јер коса најбоље преноси електро магнетна својства. Отуда, коса је симбол душе у србској митологији, а косматост атрибут огранулог Сунца. Србски мит недри чудновату митолошку длаку црвене боје, девојке сјајне као Сунце. Та златна „длака“ даје сво знање овога света од његовог постања, када је цар расцепи на двоје! Не само да је коса у миту обележје за светлост Сунца, већ је и замена за човека:

Шта је откуп брате?

Русе косе сејо!

Сеја косе одрезала,

те је брата откупила.

Код старих Срба је било у обичају да се прво воће као и прва коса намењују за душу (шишано кумство), па се не треба чудити што је коса у прошлости била статусни симбол. Потврду дају и вилинска имена Коса, Косара, Косана… или ороним Космај, јер, спота ове некадашње србске Свете горе везује се за косу и косматост, без обзира да ли је у питању шума Свете горе, коса њених посвећеника или врста винове лозе.

Влашићи (Плејаде) такође носе име по богу Нава, ариј. вала-џа (вала-са), власи (косе), „длакави“, „косати“, оличење сазвежђа Влашићи (Волосожари), које „затвара“ Ђурђевска зора а отвара Видовданска јер се у том периоду Влашићи не виде на небу. Али, Влашићи нису само оличење скотног бога већ и бога Рата (Картикеја). Отуда се у Несторовим листинама заклиње Волосом (= Велес).

У чешким споменицима 15. и 16. века Велес је сатана под утицајем хришћанства. Његова птица је гуска а празник св. Влахо (Влахос, Власиј, Власов дан), познатији као св. Блаж (16 фебруар).

Постоје ли синонимни примери у историји за божанско народно име по коси?

Постоје. На првоме месту медски Хикси које би требало звати Перчинаши, јер је њихово име од ариј. шик’а (кик’а), кика, перчин. Код Мисираца су познати као хека к’асевет, а код Арапа под именом Хасаки. Вероватно по перчину носе име и њихови рођаци Касити (асир. кашу), који су сами себе звали „љубимци Мардукови“ (Сербонови). Јелински писци их зову Косаји, Кисаји или Каспи. Ахајци из Илијаде такође носе придевак „косати“, а они су изворно Меди или Сарбати.

Још један историјски народ носи божанско име по коси, а то су Хазари или Косари. Бели Хазари су били плавокоси и црвенокоси људи, дуге распуштене косе, чије је писмо потекло од српског (Марваруди).

Познато је, да су Срби до Првог србског устанка носили перчин. Прича се, како је Црни Ђорђе усред устанка наредио да се секу перчини, јер, скоро да га је убио борби неки Турчин који га је дохватио за перчин. Ова наредба, умало није изазвала устанак у устанку, који је подигнут у Шумадији на простору некадашње Медије.

Слободан М. Филиповић

.

Одломци из књиге дуго скриваног српског историчара Милоша С. Милојевића „Одломци српске историје“ ( објављене први пут 1872.године).       Ови одломци се односе на сакривану и мало знану српску историју, у време кад су преци данашњих „Еуропљана“ пешице и кроз трње гмизали према мирним и развијеним српским светилиштима и градовима на крајњем Северу (стране 222-242).

Кад кажем Срби, то се односи на заједничке претке Лужичких и Балканских Срба, али и остала словенска племена која су променила главно и почетно име..
Срби живљаху на бреговима СРПСКОГ( Белог) или данашњег Балтичког мора, каже М.Милојевићу поменутој књизи на странама 222-224)..Још се звало ЕРСКО МОРЕ по српском племену Ера или Ерула које је живело на обалама.. То су они Срби који дођоше из Сибирије (сеоба из Индије, трећи правац), гоњени Китајцима/Кинезима и населише северну данашњу Европу пре свих народа. Још неколико стотина година пре нове ере Финикињани (Феничани данас) су куповали јантар/ћилибар од тих „Балтичких“ Срба.

Из Сибирије су српска племена насељавала данашњу Русију, Шведску, Данију, а отуда су (као и из Хвалијског/Каспијског мора и из Мале Азије) насељавали данашњу Ђерманију, нешто Француске, Белгије итд….

СРБИ БИЛИ ПРЕ ШВЕДА

По Милојевићу, који се ослања и на дело Александра Вељтмана, Срби су живели у целој данашњој Ђерманији пре Ђермана, у Данији пре Данаца која се звала тада баш Србица, и делу Шведске ( Богусланска и Смоландска област). Сама „званична“ историја помиње стварање скандинавских земаља тек око десетог века нове ере, а помињу се Венди (Винди, име за Србе, касније Словене-из Виндије) у скандинавским изворима да су постојали и у петом веку нове ере..Данас су потомци Винда измешани са немачком популацијом, а имена су замењена, п ипак нека с још увек препознатљиво српска. Милојевић наводи:

Српска имена насеља и река у Шведској: 
Богуслан
Смоланд
Богуш
Нерика
Даљекарлија
Умео Здрављан
Севар
Река Јадерн,
Медопад
,Гередањен Маљунга,
Сиљан,
Божан језеро
Река орша
Мора
Мотала река
Скора
Бравичен
Супебра
Раба
Села острво
река Даља

Племена српска у Шведској: 
Богуслани
Богуши
Смољани
Рекарни
Миљани

Србска лична имена у Шведској:
Богуш
Годрун
Вулистан
Љуба
Раде
Рашко
Драго
Лакман
Бојемунд
Одо
Ателстан
Ивар
Горда
Сидок
Татил
Ласкар
Сваран
Смирди
Милан
Божа
Радан

Чак и у 13.веку нове ере забележено је три имена Срба : Вукашин, Ђурађ, Нелпан..

Краљ Шведски увек је имао у титули да је владар „шведски, норвешки и вендски ( веноски/српски).
Део који је био насељен Србима/Виндима у данашњој Шведској је област Богуслан (пишу као Бохуслан), дакле западни јужни део (познат је град Готаборгна реци Готи).

more »

(Према Милошу С. Милојевићу)

 

Око 98.године пре Христа, хорде Немаца, Гота и Дајчера, бежећи пред најездом туркменских племена са Црног и Каспијског мора, нападну Србе. Прво нападну она србска племена која су живела у данашњој Бесарабији, или БЕЛОЈ СРБИЈИ, Влашкој и Молдавији, па „пошто им не успе да се настане у ове српске земље и стану под заштиту Рима, они се упуте на север, опет преко српских земаља, и једва се скрасе у данашњој ДАНИЈИ (Данска) која се тад звала СРБИЦА..Као доказ, Милојевић наводи имена српских владара пре него што је Данска створена: Сегуб или Сегуд се помиње као први књез или жупан, а престо (столица) му је била у граду СРБИЦИ

Тројданс или Тројанс
Теломир, који је „столицу“(престо) пренео из Србице на острво ВИТОСЛАВ (Готи су га прозвали Зеланд, а данас је Лангеланд))
Острад или Острој
Тројдан други
Орел или Торел
Јело,Јелацхин односно Јелашин
Вико,Војка
Богој или Богшо (написано је Boghscho)ЛАНГЕЛАНД се звао ВИТОСЛАВЗет БОГОЈЕВ звао се Вичан или Вићан и управљао је градом и облашћу СУЗИЦОМ (или Слезвигом) на реци Слију, а житељи те области били су Сљевонићи- српска племена. ВИТОСЛАВ је било име за Зеландију (данашњи Лангеланд), а ВИТЕЛОШСКИЈА ОСТРВА .ПРВИ „ДАНАЦ“ је пола НЕМАЦ (ГОТ), пола СРБИН 

У време поморског рата (морске војне, каже Милојевић) СРПСКОГ КРАЉА БОГОЈА против Фриза (Французи данашњи- које су у то време Римљани звали Саксонцима, у значењу саксум=стрменити брег или литица) један витославски (зеландски) великаш Хумл (ожењен Српкињом, Вићановом ћерком, односно Богојевом унуком) наговори Богоја да одвоји део земље (Витославска, односно Зеландска острва) под своју власт.

Немац Хумл и Српкиња (из владарске породице) су имали сина ДАНА, па је по њему данашња Данија (Данска) и добила име, као отцепљена српска земља.(Зет припремио, унук отцепио)

Дакле, први владар Србице/Даније/Данске био је полу-Србин Дан.
more »