Александар Асов сматра да се сви догађаји који су се одигравали у историји заправо земаљске манифестације односа који владају међу боговима. Тако по Асову, сви историјски догађаји могу да се сведу на доживљаје из живота Дајбога (његово путовање у подземни свет, брак и сукоб са Мораном итд). У овом чланку бавићемо се нечим много приземнијим, међутим, нећемо запоставити улогу коју су стари богови имали и још увек имају у историји европских народа.Наша анализа односиће се на однос несловенских народа према старој вери Словена, пре свега према једном од словенских врховних богова- Световиду.
Споменули смо већ да је Световид био поштован не само од стране балтичких Словена већ и од стране осталих словенских племена. Утицај овог бога на Рујане био је огроман што се види из обичаја да се ништа не предузима без дивинације уз помоћ Световидовог белог коња. Световид је омогућавао Рујанима победе у рату и чинио од њиховог острва значајан трговачки центар, о чијој слави и богатсву сведоче препуне ризнице храма у Аркони. Све то чинило је да балтички Словени постану трн у оку својих суседа, католичких Германа. Уље на ватру доливала је чињеница да су Рујани тврдоглаво одбијали да се одрекну паганизма и пређу у хришћанство, због чега су Германи предузели низ веома оштрих мера. Када је дански краљ Валдемар 1168. године пребацио своје трупе на Рујан, почело је страховито разарање тамошњих храмова које је пратило пљачкање њихових ризница. Највећу претњу Валдемар је видео у Световиду због чега је послао Данце Есбена и Свена да поруше арконски храм. Есбен и Свен су након рушења извукли из храма Световидов кип и на очиглед народа почели да га уништавају. Њихов поступак имао је за циљ да покаже окупљеним Рујанима како њихов бог није толико моћан колико су они заправо мислили, будући да није био способан да се одбрани. Многи Рујани тада су исмејали Световида и одрекли се старе вере прешавши у хришћанство.

more »

Irska Tara

Nakon potonuća Atlantide pre 12.500 godina, vremenski i klimatski uslovi na Britanskim ostrvima su se znatno promenili. Nestankom atlantskih planinskih venaca vetar zapadnjak je zapuhao ovim prostorima; nestankom kontinenta, topla golfska struja se pruzila do severa Evrope i rastopila ledene gromade. Kopno je ozelenilo, biljni svet ozivio i privukao zivotinjski. Napokon se, pred izbeglicama sa Atlantide, pojavilo novo, privlacno tlo.

Pet je mitskih naroda naseljavalo Irske obale.

Prvi su dosli Partoloni. Oralna tradicija ih pominje kao prve doseljenike koji su ubrzo nestali. Njihovo ime na staroirskom znaci “oni koji su odavno otisli na drugu stranu”.

Visoki, jaki Nemedi su bili sledeći. Sebe su zvali “decom Sunca” i na Irsko kopno su se iskrcali oko 10.000 godina pre nove ere. Ovi Atlantidjani su plovili na srebrnim brodovima koji su bili ukraseni zmijolikim likovima. Bili su predvodjeni svojim liderom Nemed (Nemed – “sveta osoba”). Zemlja se pocinje obradjivati, zivotinje (konji, krave) pripitomljavati, tlo fertilizirati, metalurgija buja. Nakon doba razvoja i procvata doslo je do postepenog nestanka i ovog naroda.

Slicni po stasu, Fomori (Pomori ili Pomorjani) postaju slijedećim vladarima. Irske legende se sjecaju spiritualnih Fomora kao “podvodnih ljudi” koji su kontrolisali prirodne sile, a poticali su sa “potonulog ostrva”. (Roberts, “Atlantians Traditions in Ancient Britain”). Keltski mitovi poblize objasnjavaju odnose ova prva tri naroda. Govore o tri stotine godina sukoba izmedju Partolona i Fomora u kojima Partoloni konacno stradaju od epidemije. Ni Nemedi nisu bili bolje srece u duelu sa Fomorima. Naime, Fomorski kraljevi Mork i Konan su izgradili stakleni toranj na Tori ostrvu odakle su upravljali svojim kraljevstvom. Od Nemed su trazili strasni danak: da dve trećine svoje novorodjene dece predaju Fomorima. Ratovi koji su sledili su uzrokovali desetkovanje Nemed, a zatim i njihov nestanak.

Stotine godina su prolazile i doslo je do novog talasa imigranata. Rasa niskih i snaznih Atlantidjana, tamnije puti, sa nekadasnjih istocnih planinskih venaca potonulog kontinenta, dolazi u Irsku. Novi kolonizatori su se zvali Fir-Bolg. Njihova osnovna karakteristika je bila da su znali kako da upravljaju energijom uzduz zemljanih energetskih tokova i pri tome da pomeraju velike kolicine kamena i tla za izgradnju ceremonijalnih objekata i veštačkih brezuljaka. Cesto su ova brda podizali u obliku zmije u znak sjecanja na Atlantidu. Jedan od primera je Glen Flochan u blizini gradica Oban, dugacak preko 100 metara i visok 7. Naravno, najimpresivniji objekat je Tara hram, gigantskih razmera: preko 250 metara dugacak i tridesetak metara sirok. Tara je koristena za metafizicke proslave u kojima su se praktikovali rituali svete Atlantske Sunceve magije. Tara je ostala duhovno srediste Irske iu narednih 11.000 godina.

Poslednji, peti, preistorijski narod u Irskoj, bili su Tuata-de-Danan. Plavokosi i crvenokosi Atlantidjani sa plavim ocima, poticali su sa severnih oblasti Atlantide. Njihovo ime u prevodu znaci “poplava”. Koristili su metale, posedovali natprirodne moći i ostali upamceni kao mudar i duhovno superioran narod.

more »

ЗАБОРАВЉЕНИ  БЕЛИ  ИРСКИ  РОБОВИ

Дошли су као робови: људски терет превожен британским бродовима на путу за Америку. Били су послати из Ирске, на стотине хиљада мушкараца, жена, па чак и најмлађе деце.
Кад год би се побунили, кажњавани су на најсуровији начин. Робовласници би објесили своју људску имовину, или им постављали руке и ноге на ватру, као један од облика кажњавања. Неки су спаљивани живи а глава им је остављана на копљима на тржишту робова, као упозорење осталим заробљеницима.
Стварно не морамо проћи кроз све ове крваве детаље, зар не? Знамо јако добро злочине из трговине афричким робљем.
Али о афричком робљу се много писало и говорило, а о ирском робљу?
Краљ Џемс VI и Карло I су наставили поробљавање Ираца. Британац Оливер Кромвел продубио је ову праксу дехуманизовања својих сусједа.
У Ирској је трговина робљем почела када је Џемс VI продао 30.000 ирских заробљеника као робове у Нови свет. Његова Прокламација из 1625.г. је омогућила продају ирских политичких затвореника у иностранство, као и продају енглеским досељеницима у Западној Индији.
До средине 1600, Ирци су били главни робови продавани у Антигву и Монтсерат. У то вријеме, 70% од укупног становништва Монтсерата су били ирски робови.
Ирска је убрзо постала највећи извор људске стоке за енглеске трговце. Већина раних робова у Новом свијету су заправо били БЕЛИ.

Од 1641. до 1652, више од 500.000 Ираца је убијено од стране Енглеза и још 300.000 је продано у робље. Ирско становништво је пало са око 1.500.000 на 600.000 у једном десетљећу.

Породице су се распадале, јер Британци нису допустили ирским очевима да воде њихове жене и дјецу са собом преко Атлантика. То је довело до беспомоћног становништва, бескућника жена и дјеце. Британско рјешење је било да их продају на аукцијама.
Тијеком 1650-их, преко 100.000 ирске дјеце старости од 10 до 14 година одузети су од својих родитеља и продати као робље у Западну Индију, Вирџинију и Нову Енглеску. У истом том десетљећу, 52.000 ирских (углавном жена и деце) су продати Барбадосу и Вирџинији.
Још 30.000 Ирских мушкараца и жена превезено је и продато најбољем понуђачу. 1656. године, Кромвел је наредио да се 2000 ирске дјеце одвезу на Јамајку и продају као робови енглеских досељеника.
Многи људи и данас избегавају да назову ирске робове оним што они заиста јесу: робови. Они ће их условно називати “дужничким службеницима” како би описали шта се догодило с Ирцима. Међутим, у већини случајева из 17. и 18. века, ирски робови нису били ништа више од људске стоке.
Као примјер, афричка трговина робљем је тек почела у том истом раздобљу. Добро је забележено да су афрички робови били много скупљи од ирских, чак и до десет пута, а и често су третирани далеко боље од својих ирских колега. Афрички робови су на тржишту вредели током касних 1600, 50 £ стерлинга а Ирски робови не више од 5 £ стерлинга. Ако су на плантажама ирски робови тучени до смрти, то никада није био злочин. Смрт ирског роба је била само финансијски губитак, али далеко јефтинија од убијања скупљих афричких робова.
Енглески господари су убрзо почели узгој ирских жена за свој особни ужитак и за већу добит. Чак и ако ирска жена некако добије своју слободу, њезина дјеца ће остати робови свог господара. Дакле, ирске мајке, чак и са овом новом стеченом еманципацијом, ће ретко напуштати своју дјецу и остаће у ропству.
С временом, Енглези су смислили бољи начин за кориштење ирских жена, како би повећали своју тржишну зараду: Насељеници су почели укрштати ирске жене и дјевојке (чак млађе од 12 г.) са афричким људима и тако произвести робове с светлијим теном. Ови нови “мулат” робови имали су већу цену него ирска ,,стока” и, исто тако, омогућило је енглеским насељеницима уштедети новац, него купити нове афричке робове.
Ова пракса укрштања ирских жена с афричким људима протегла се на неколико десетљећа, а била је толико раширена да је у 1681, донет пропис којим се забрањује пракса парења ирских робиња и афричких робова у сврху израде робова за продају. Укратко, то је било заустављено само зато што је ометало зараду великих робовласничких превозничких компанија који су довозили робље из Африке.

Енглеска је наставила да превози бродовима десетине хиљада ирских робова за више од једног стољећа. Записи наводе да је након ирског устанка 1798, хиљаде ирских робова продато у обе Америке и Аустралију. Било је страшног злостављања и афричких и ирских заробљеника. Један британски брод је бацио 1302 роба у Атлантски океан, да би посада имала довољно хране за јести.
1839. г. Британија је напокон одлучила да оконча своје властито суделовање у Сотонином ,,аутопуту у пакао” и зауставила је превоз робова. Иако њихова одлука није спријечавала гусаре раде оно што желе, нови закон полако је закључио ово поглавље ирске беде.
Али, ако неко, црно на бело, верује да је ропство било само афричко искуство, онда потпуно греши. Ирско ропство је заиста постојало, али је обрисано из нашег сећања.
Но, зашто се о том тако ретко расправља? Да ли сећање на стотине хиљада ирских жртава не заслужује нешто више од спомена непознатог писца?
Или је њихова прича била она коју су им енглески учитељи наменили: Да у потпуности нестане, као да се никада није догодила.
Нико од ирских жртава се није никад вратио натраг у домовину како би описао своје искушење. То су изгубљени робови, који су временом због пристрасних књига из историје потпуно заборављени.

Извор:

http://americankabuki.blogspot.com/2014/12/irish-forgotten-white-slaves.html

.

Ко су били Викинзи? Да ли су они заиста били дружине убица с далеког севера који су поштовали ватру?

Не! Истраживања показују, да су Викинзи (Нормани) претежно били мирни трговци, јер, где су археолошки докази за наводне викиншке пљачке? Недостају, као много тога.

.

Године 1697. у Стокхолму је до темеља изгорео Шведски краљевски двор ТРИ КРУНЕ, заједно са шведском националном архивом и јединственим, историјским подацима писаних мастилом и гушчијим пером. После пожара шведска историја је постала НАЦИОНАЛНА БАЈКА коју су писали ватикански мештри за фалсификовања. Пожар је највероватније подметнут да би се затрло србо-расенско порекло ткзв. Скандинаваца.

Нормани не воде порекло из неких северних земаља, јер су ове слабо настањене и данас (да би могле да обезбде описане хорде) већ из Нормандије, по којој су и добили име, а колонизациони талас се кретао у супротном смеру правцем севера“ (Г. Л. Гајзе).

Нападно међусобно обраћање Немаца тепањем: „стари Викинже“, заснива се на заблуди да су Немци потомци Викинга који су само још један од измишљених народа у време Карла Великог. Крваве пљачке и пожари Викинга у Европи од 793. до 911. године су се одиграле само у аналима и на пергаменту (Х. Илиг). „Не треба да трагамо за остацима огромних флота и војски, који су ускоро после 850. године имале око 700 бродова и тиме су обухватили 30-50.000 људи. Не треба више да верујемо да су у деветом веку Викинзи оспорили Сараценима читаву Андалузију и да су далеко продрли у Средоземно море. Не треба више ни да трагамо, за викиншком заоставштином која недостаје управо за ово време, дакле не повезује 7. и 10. век, а њихова разарања градова археолошки се не могу доказати, иако су то у Келну и Тријеру покушали“ (Х. Илиг, Браунфелс).

.
Да би се разумели измишљени Викинзи, морамо прво да објаснимо погрешно схваћени појам „Нормани“! У нашој измишљеној старој историји владају два погрешно протумачена појма „Нордмани и Нормани“. Према Зaривару, баварском географу анонимусу, Нордмани нису Германи већ Срби из Вилкинланда, Велике (Северне) Србије, према Нестору из Северије, а по Вељтману из Сабе. За разлику од њих, Нормани су Срби из старе србске кнежевине Норманије (Нормандија) по којој су добили своје име.

Писац историје Дудо од Ст. Квентина  је око 1020. године за новац написао дело (Р. Симек,), у којем је описао прву норманску експедицију из Данске у Француску, које никада није било. Иако је Дудо чисто србско име, биће да је он чиста измишљотина 17 века, која има за циљ потврду измишљене сеобе народа са севера према југу.
Као савременик Дудоа, јавља се у 11. веку „хроничар Адам од Бремена, аутор хамбуршке црквене историје, који је такође учествовао у измишљеној историји. Он је добио задатак да опише христијанизацију скандинваских народа, пре свега „Норвежана“ од стране „Викинга“, али кога је у 11. веку требало покрштавати у данашњој Норвешкој? На то ствараоци историје нису мислили. Сем тога Скандинавија је много касније покрштена. Укратко, у 11. веку није било Викинга, сеобе народа, пре свега не из Скандинавије према југу, нити је било покрштавања, није било „Шведске“, ни „Норвешке“, нити писаца историје Дудоа као и Адама од Бремена.
Навешћемо разлоге зашто је Викинге требало измислити. Почев од 17. века, систематски, без памети се радило на изради наше историје. Измишљањем Викинга за време измишљеног Карла, створена је основа за даља измишљања.

.

.

Шта се заиста десило? Сада се скандинавски Срби зову „Викинзи“, а они су Варјази, Норвежани, Швеђани, Данци, Руси…  Они су од стваралаца историје добили задатак: да спроведу скандинавску експанзију према југоистоку, да се позабаве оснивањем држава, да шире хришћанство, а што је најважније, да оснују државу „Рус“. За овај задатак, морао је да се нађе један „варјаг“ Рурић (849. г.), кога су одмах прогласили за „оснивача Рус“, а по њему и династију „Руриковић“ која се угасила са Иваном Грозним и његовим сином Димитријем. Сада, овај Рурић више није био краљ Срба или Србин из Велесербије, Вилкинланда (Ф. В. Вељтман) или „Словен“ (М. Орбини), већ „Норман“ у значењу: Герман из Скандинавије. „Норманисти полазе од тога да је појам „Рус“ за житеље данашње Русије у „викиншко време“ скандинавског порекла, па су и они били „Скандинавци“ (Р. Симек).
Само, што назив Скандинавци долази од ариј. сканда, име за србског бога Рата (свенски (швед.) Скан, Јужна Свенија -Шведска). Отуда, Равенски назива Скандинавију именом Скитија, а народ Белке (Belcae), док Хвољосин, Велтман и Чудинов за Скандинавце кажу да су германизовани Срби и Руси. Потврду дају и руски летописи, у којима су Варјази и Сарбати на Балтичком (Варешком) мору себе звали Росима и „Готима“ емотикон smile Гети). Данашњи Свени (које зову „Швеђани“), у почетку су себе такође звали Русима а касније Норманима. Да назив Варјази није етнички, доказ је и то, што су Рурић и његови себе звали Русима (Дринов) и Норманима. Они нису знали ни за какве „Словене“.

more »

Ruski atlantolog Vladimir Ščerbakov, pozivajući se na naše zaboravljene naučnike svetskog glasa Milutina Milankovića i Radivoja Pešića, tvrdi da je možda baš nestala Atlantida bila drevna postojbina PraslovenaDzinovski ledeni breg, dvаput veći od Menhetna, prošle nedelje odvojio se od Antarktika i krenuo ka Argentini. Dugačak je 66 kilometara, a širok 21 kilometar. Uzdiže se 55 metara iznad morske površine, a ispod mora seže još 270 metara. Naučnici su mu dali ime “B 10A” i prate ga satelitima, upozoravaju brodove, ali “B10A” se kruni na manje gromade nevidljive za satelitske oči…

“U Vedelovom moru možete da vidite mnoštvo velikih bregova dužine oko tri kilometra”, kaže Karlos Rinaldi, direktor Argentinskog antarktičkog instituta. Još 1995. godine argentinski naučnici bili su užasnuti kada su na antarktičkoj ledenoj ploči Larsen primetili pukotinu dugu 65 kilometara!

.
Šta nam se to dešava?

.
Milutin Milanković (1879 – 1958), jedan od najvećih naučnika 20. veka, objasnio je o čemu se radi. Po njegovoj “teoriji osunčavanja”, na planeti Zemlji dešavaju se ciklične promene klime u zavisnosti od pomeranja polova i promena položaja ledenih pokrivača na Zemljinim polovima.

Tako Milankovićeva teorija objašnjava mnoge, doskora neobjašnjive pojave kao što su ostaci tropske flore i faune ispod danas zaleđenih delova planete, pod antarktičkim ledom!? Zatim, nestanak dinosaurusa, mamuta, velika nalazišta nafte i uglja u danas pustinjskim zonama planete. Ali, Milankovićeva “teorija osunčavanja” objašnjava i poremećaje i prekide u razvoju ljudske civilizacije, nagle prekide i premeštanje žarišta civilizacije sa jednog na drugi kraj planete.

Milankovićevu teoriju podupiru i arheolozi; pojava piramida u Sibiru i drevnih gradova i civilizacija na vrhovima Anda, Himalaja, Kavkaza i Altaja. I savremeni zagovornici postojanja Atlantide pozivaju se na Milankovića.

Atlantolog Vladimir Ščerbakov kaže: “Za atlantologe, prema Milankovićevoj teoriji doba i otopljavanja, kao redovnom premeštanju Severnog i Južnog pola, koje je praćeno delimičnim otopljavanjem ledenih pokrivača i stvaranjem novih, objašnjiva je i katastrofa sa velikim asteroidom koji je dramatično uništio Atlantidu.”
Ščerbakov dalje tvrdi da je Milankovićeva teorija “produžila” i starost ljudske vrste na planeti: “Sada se starost ljudske vrste i paleloit računaju milionima, a ne hiljadama godina!”

.

Pismo staro 225 000 godina

Na slici: Tartarija tabla, kultura Vinče

.

Paleloit se, posle Milankovića, deli na rani paleloit (od nekoliko miliona godina do 225 000 godina, zatim, na srednji paleloit od 225 000 godina do 55 000 godina i na kasni paleloit od 25 000 do 9 000 godina.
Tako je i stradanje Atlantide pomereno na 10 000 godina pre naše ere, stvaranje kineske civilizacije, takođe, a profesor Radivoje Pešić, čovek koji je otkrio i dešifrovao vinčansko pismo, pominje tragove pismenosti stare 225.000 godina (!!?) otkrivene na našem nalazištu Jovanica.
Profesor Pešić je, baš, kao i Milanković, bio ne samo usamljen i marginalizovan u našoj naučnoj javnosti već i proganjan, tako da je morao da se skloni u Italiju gde je na Univerzitetu u Milanu nastavio svoja komparativna istraživanja o etrurskom i vinčanskom pismu.

.
Zašto je Vinčansko pismo smetalo nekome?

Zato što je ukazivalo na najstarije tragove pismenosti u Podunavlju i Mediteranu, to jest, da je jedna arhaična ćirilica postojala na ovom balkanskom tlu još pre osam hiljada godina!

more »

Будика, ратничка краљица

Будика (lat. Boudica; Boudicca; Boadicea) је била краљица британског келтског племена Ицени, која је предводила устанак против римске власти на Британским острвима 60. године н. е. Тацит, међутим, наводи 61. као годину избијања устанка, међутим, данас се историчари углавном слажу да је устанак дигнут ипак годину дана раније, а да се те, 61. године завршио.

Будика је била жена иценског краља, Пресутага, који је владао територијом данашњег Норфолка у источној Британији. Према Тациту, кад је стари иценски старешина умро, римски војници су опљачкали иценске територије а робови иценски двор, Будика је била избичевана а његове две кћерке силоване.
Будика је подигла онда устанак и успела је да сакупи војску од неких 120.000 људи од којих су многи били и припадници других британских племена, такође огорчени на Римљане. Ицени су склопили савез са суседним племеном, Триноватима. Будика је била изабрана за вођу.

Устаници су напали прво Камолодунум (лат. Camolodunum; данас Колчестер), град у ком су се населили римски ветерани и сравнили га са земљом, а становнике најстрашније мучили пре него што су их побили, а затим су кренули на Лондинијум (данас Лондон).

Светоније Паулин, управник провинције Британије, који се у том моменту налазио у Мони (данас Англси), одмах је кренуо ка Лондинијуму, али кад је схватио да не може да га одбрани, евекуисао га је, а град је био уништен до темеља. Исту судбину је доживео и Веруламијум (данас Сент Oлбанс). Процењује се да је у та три града страдало неких  70-80.000 Римљана и Римљанки.

more »

.

Langobardi-Dugobradi su u I veku p.n.ere  bili u donjem delu reke Elbe ili Labe…u danasnjoj istočnoj Nemačkoj.

Pre nego sto su postali Langobardi, po legendi  Paulusa Diaconusa-(Đakon Pavle-VIII vek-„Orgio Gentis”) zvali su se WINNILERI ili Winni…Ko su Vini i Veni i Vendi…jasno je..

U Italiji postoje još uvek njihovi potomci,( čak i malo u Švajcarskoj)…U Italiji ih ima u još oko 7 sela oko oblasti Venetio, (šta znaci Vene,jasno je). Tu su u mestima kako ih oni zovu…Vusche-Vutsche, Robaan-Rovan, Lusaan, Ljetzan, Glisen…Vellje…Tschire…Sleghe…

Inače vise se ne zovu Langobardi već sebe zovu…Zimberi (čitaj Cimberi),Zimbarn…Tzimbar.

A koje veze imaju sa grčkim Kimberi ili latinskim Cimbri ili srbskom Semberijom i danskim poluostrvom Kimberijskim …zalljučite sami!

Po Longobardima je i oblast Lombardija dobila ime.

Pavle Đakon (Paul the Deacon ) u 8.veku objašnjava da se ime plemena Longobarda odnosi na tipični stil češljanja Long-barda, koje karakteriše DUGA BRADA, za razliku od Franaka, koji su se pažljivo brijali:

,,Ab intactae iron barbae longitude […] ita postmodum appellatos. Nam juxta illorum linguam „lang” longam, „bart” barbam significat. „ ( Paul the Deacon, Historia Langobardorum , I, 9)

Njihovo prvo (možda originalno ime Bradonja) ime je WINili, Winiler, Wannilowie (Długobrodzi), neki Vani. Đakon je zapisao da su sa ostrva SKADAN stigli na Labu.

Nije na odmet napomenuti ovde već objašnjeno, bitno značenje naziva Longobardi, koje je pripadalo vojsci, smeštenoj u pograničnom Lugu po drevnom izgovoru nazvanoj po gradu, stanici ili vьču Brdo (Bardovicus, Bardorum vicus),na levoj strani Elbe.

more »

.