
Otto Friedrich Ludwig von Wittelsbach (1815-1867), први краљ Грчке
.
.
Александар Асов сматра да се сви догађаји који су се одигравали у историји заправо земаљске манифестације односа који владају међу боговима. Тако по Асову, сви историјски догађаји могу да се сведу на доживљаје из живота Дајбога (његово путовање у подземни свет, брак и сукоб са Мораном итд). У овом чланку бавићемо се нечим много приземнијим, међутим, нећемо запоставити улогу коју су стари богови имали и још увек имају у историји европских народа.Наша анализа односиће се на однос несловенских народа према старој вери Словена, пре свега према једном од словенских врховних богова- Световиду.
Споменули смо већ да је Световид био поштован не само од стране балтичких Словена већ и од стране осталих словенских племена. Утицај овог бога на Рујане био је огроман што се види из обичаја да се ништа не предузима без дивинације уз помоћ Световидовог белог коња. Световид је омогућавао Рујанима победе у рату и чинио од њиховог острва значајан трговачки центар, о чијој слави и богатсву сведоче препуне ризнице храма у Аркони. Све то чинило је да балтички Словени постану трн у оку својих суседа, католичких Германа. Уље на ватру доливала је чињеница да су Рујани тврдоглаво одбијали да се одрекну паганизма и пређу у хришћанство, због чега су Германи предузели низ веома оштрих мера. Када је дански краљ Валдемар 1168. године пребацио своје трупе на Рујан, почело је страховито разарање тамошњих храмова које је пратило пљачкање њихових ризница. Највећу претњу Валдемар је видео у Световиду због чега је послао Данце Есбена и Свена да поруше арконски храм. Есбен и Свен су након рушења извукли из храма Световидов кип и на очиглед народа почели да га уништавају. Њихов поступак имао је за циљ да покаже окупљеним Рујанима како њихов бог није толико моћан колико су они заправо мислили, будући да није био способан да се одбрани. Многи Рујани тада су исмејали Световида и одрекли се старе вере прешавши у хришћанство.
Tehnička kultura starih civilizacija velika je zagonetka. Da li su Stari Sloveni imali robote?!
„”Za Boga, šura, nevolja me tera; ište otac da mu donesem Gvozdena čoveka, da se s njime razgovara.” Onda mu šura odgovori: “Počekaj malo; sad ću ja izaći, ali se nemoj prepadati ni straviti.” Kad malo čas, ali eto ti Gvozdena čoveka. Veliki je, strašan je! vuče budžu za sobom, sve ore zemlju, ide za njim brazda kao da osam volova ore. Kad car izdaleka ugleda gde ide Gvozden čovek, on se poplaši, te zatvori dvorove, pa pobegne na gornje čardake, i zatvori se. Kad dođe Gvozden čovek, stane lepo na vratima lupati da mu otvore, a kad vidi da niko ne otvora, on bubne pesnicom u vrata, a vrata se odmah na dvoje raspadnu, tako otvori redom sva vrata i dođe pred cara. Kad dođe pred cara, zapita ga: “Šta si me zvao?” A car ćuti kao nem. “Ta šta ti imaš sa mnom.” reče Gvozden čovek, pa ga zvrcne u čelo, a car odmah dušu ispusti. Onda Gvozden čovek uzme zeta svoga pa ga postavi za cara, i tako je najmlađi sin sa svojom ženom carovao do svoga veka.“
Odlomak je iz srpske narodne pripovetke „Gvozdeni čovek“. Zaista, da li bi iole bilo pogrešno zaključiti, na osnovu ovog odlomka, da su stari Sloveni (Srbi), pošto su narodne epske pesme i priče putokaz u njihovu kulturu, imali neku vrsti poljoprivredne mehanizacije?!! „Gvozdeni čovek“ u najmanju ruku ovde predstavlja-traktor, sa dodatnim alatkama („vuče budžu za sobom“)! No, treba pročitati i ostatak ove pripovetke! U njoj car, nateran od carice ljubomorne na najmlađeg sina i njegovu prelepu ženu, hoće sina da se ratosilja, tako što mu poverava naizgled nemoguće zadatke: da sa jednim „kablom“ (misleći na zahvat vode kantom iz bunara), napoji 100 volova; da sa jednim parčetom proje nahrani 100 svinja! Uz pomoć „šure“, carev najmlađi sin sve to uspeva, a na kraju car od njega traži da mu dovede „Gvozdenog čoveka“ da se s njime razgovara! Gvozdeni čovek bi sam carićev šurak, a kako se car proveo vidi se iz kraja priče! No, dok ovako opisani „Gvozdeni čovek“ neskriveno upućuje na zaključak da je reč o nekoj poljoprivrednoj mašini, tačnije-traktoru, u prva dva nemoguća zadatka takođe možemo, skriveno, metaforički, da prepoznamo neki oblik poljoprivredne mehanizacije, odnosno tehnike ili tehnologije hranjenja i pojenja, kao da je kod starih Slovena zaista i postojala neka mehanička (ili i električna, odnosno benzinsko-strujna?) tehnologija koja se koristila, recimo za navodnjavanje oranica (jednim „kablom“ da napoji), ili za svakodnevno podmirivanje marve, baš kao na savremenim farmama! Zaista reč „kabl“ za vedro vode je neobična i upućuje na zaključak da je reč o nekoj tehnologiji, naročito što danas dobro znamo šta reč „kabl“ predstavlja! „Nemogući carevi zadaci“ u stvari su metafora za tehnička dostignuća Starih Slovena zarad racionalizacije obrade njiva i brige o stoci! Opet, u srpskim imenima imamo tragove koji upućuju na ovu priču o „Gvozdenom čoveku“, odnosno na povezanost gvožđa i čoveka: zar nemamo podosta Gvozdena, Gvozda, ili Gvozdenovića?! Da li je kultura starih Slovena, za koju je nedvosmisleno utvrđeno da je poznavala lutke, napravila i korak dalje, stvorivši mehaničku, pokretnu lutku, tj.-robota, „Gvozdenog čoveka“!?
Irska Tara
Nakon potonuća Atlantide pre 12.500 godina, vremenski i klimatski uslovi na Britanskim ostrvima su se znatno promenili. Nestankom atlantskih planinskih venaca vetar zapadnjak je zapuhao ovim prostorima; nestankom kontinenta, topla golfska struja se pruzila do severa Evrope i rastopila ledene gromade. Kopno je ozelenilo, biljni svet ozivio i privukao zivotinjski. Napokon se, pred izbeglicama sa Atlantide, pojavilo novo, privlacno tlo.
Pet je mitskih naroda naseljavalo Irske obale.
Prvi su dosli Partoloni. Oralna tradicija ih pominje kao prve doseljenike koji su ubrzo nestali. Njihovo ime na staroirskom znaci “oni koji su odavno otisli na drugu stranu”.
Visoki, jaki Nemedi su bili sledeći. Sebe su zvali “decom Sunca” i na Irsko kopno su se iskrcali oko 10.000 godina pre nove ere. Ovi Atlantidjani su plovili na srebrnim brodovima koji su bili ukraseni zmijolikim likovima. Bili su predvodjeni svojim liderom Nemed (Nemed – “sveta osoba”). Zemlja se pocinje obradjivati, zivotinje (konji, krave) pripitomljavati, tlo fertilizirati, metalurgija buja. Nakon doba razvoja i procvata doslo je do postepenog nestanka i ovog naroda.
Slicni po stasu, Fomori (Pomori ili Pomorjani) postaju slijedećim vladarima. Irske legende se sjecaju spiritualnih Fomora kao “podvodnih ljudi” koji su kontrolisali prirodne sile, a poticali su sa “potonulog ostrva”. (Roberts, “Atlantians Traditions in Ancient Britain”). Keltski mitovi poblize objasnjavaju odnose ova prva tri naroda. Govore o tri stotine godina sukoba izmedju Partolona i Fomora u kojima Partoloni konacno stradaju od epidemije. Ni Nemedi nisu bili bolje srece u duelu sa Fomorima. Naime, Fomorski kraljevi Mork i Konan su izgradili stakleni toranj na Tori ostrvu odakle su upravljali svojim kraljevstvom. Od Nemed su trazili strasni danak: da dve trećine svoje novorodjene dece predaju Fomorima. Ratovi koji su sledili su uzrokovali desetkovanje Nemed, a zatim i njihov nestanak.
Stotine godina su prolazile i doslo je do novog talasa imigranata. Rasa niskih i snaznih Atlantidjana, tamnije puti, sa nekadasnjih istocnih planinskih venaca potonulog kontinenta, dolazi u Irsku. Novi kolonizatori su se zvali Fir-Bolg. Njihova osnovna karakteristika je bila da su znali kako da upravljaju energijom uzduz zemljanih energetskih tokova i pri tome da pomeraju velike kolicine kamena i tla za izgradnju ceremonijalnih objekata i veštačkih brezuljaka. Cesto su ova brda podizali u obliku zmije u znak sjecanja na Atlantidu. Jedan od primera je Glen Flochan u blizini gradica Oban, dugacak preko 100 metara i visok 7. Naravno, najimpresivniji objekat je Tara hram, gigantskih razmera: preko 250 metara dugacak i tridesetak metara sirok. Tara je koristena za metafizicke proslave u kojima su se praktikovali rituali svete Atlantske Sunceve magije. Tara je ostala duhovno srediste Irske iu narednih 11.000 godina.
Poslednji, peti, preistorijski narod u Irskoj, bili su Tuata-de-Danan. Plavokosi i crvenokosi Atlantidjani sa plavim ocima, poticali su sa severnih oblasti Atlantide. Njihovo ime u prevodu znaci “poplava”. Koristili su metale, posedovali natprirodne moći i ostali upamceni kao mudar i duhovno superioran narod.
ЗАБОРАВЉЕНИ БЕЛИ ИРСКИ РОБОВИ
Дошли су као робови: људски терет превожен британским бродовима на путу за Америку. Били су послати из Ирске, на стотине хиљада мушкараца, жена, па чак и најмлађе деце.
Кад год би се побунили, кажњавани су на најсуровији начин. Робовласници би објесили своју људску имовину, или им постављали руке и ноге на ватру, као један од облика кажњавања. Неки су спаљивани живи а глава им је остављана на копљима на тржишту робова, као упозорење осталим заробљеницима.
Стварно не морамо проћи кроз све ове крваве детаље, зар не? Знамо јако добро злочине из трговине афричким робљем.
Али о афричком робљу се много писало и говорило, а о ирском робљу?
Краљ Џемс VI и Карло I су наставили поробљавање Ираца. Британац Оливер Кромвел продубио је ову праксу дехуманизовања својих сусједа.
У Ирској је трговина робљем почела када је Џемс VI продао 30.000 ирских заробљеника као робове у Нови свет. Његова Прокламација из 1625.г. је омогућила продају ирских политичких затвореника у иностранство, као и продају енглеским досељеницима у Западној Индији.
До средине 1600, Ирци су били главни робови продавани у Антигву и Монтсерат. У то вријеме, 70% од укупног становништва Монтсерата су били ирски робови.
Ирска је убрзо постала највећи извор људске стоке за енглеске трговце. Већина раних робова у Новом свијету су заправо били БЕЛИ.
Од 1641. до 1652, више од 500.000 Ираца је убијено од стране Енглеза и још 300.000 је продано у робље. Ирско становништво је пало са око 1.500.000 на 600.000 у једном десетљећу.
Породице су се распадале, јер Британци нису допустили ирским очевима да воде њихове жене и дјецу са собом преко Атлантика. То је довело до беспомоћног становништва, бескућника жена и дјеце. Британско рјешење је било да их продају на аукцијама.
Тијеком 1650-их, преко 100.000 ирске дјеце старости од 10 до 14 година одузети су од својих родитеља и продати као робље у Западну Индију, Вирџинију и Нову Енглеску. У истом том десетљећу, 52.000 ирских (углавном жена и деце) су продати Барбадосу и Вирџинији.
Још 30.000 Ирских мушкараца и жена превезено је и продато најбољем понуђачу. 1656. године, Кромвел је наредио да се 2000 ирске дјеце одвезу на Јамајку и продају као робови енглеских досељеника.
Многи људи и данас избегавају да назову ирске робове оним што они заиста јесу: робови. Они ће их условно називати “дужничким службеницима” како би описали шта се догодило с Ирцима. Међутим, у већини случајева из 17. и 18. века, ирски робови нису били ништа више од људске стоке.
Као примјер, афричка трговина робљем је тек почела у том истом раздобљу. Добро је забележено да су афрички робови били много скупљи од ирских, чак и до десет пута, а и често су третирани далеко боље од својих ирских колега. Афрички робови су на тржишту вредели током касних 1600, 50 £ стерлинга а Ирски робови не више од 5 £ стерлинга. Ако су на плантажама ирски робови тучени до смрти, то никада није био злочин. Смрт ирског роба је била само финансијски губитак, али далеко јефтинија од убијања скупљих афричких робова.
Енглески господари су убрзо почели узгој ирских жена за свој особни ужитак и за већу добит. Чак и ако ирска жена некако добије своју слободу, њезина дјеца ће остати робови свог господара. Дакле, ирске мајке, чак и са овом новом стеченом еманципацијом, ће ретко напуштати своју дјецу и остаће у ропству.
С временом, Енглези су смислили бољи начин за кориштење ирских жена, како би повећали своју тржишну зараду: Насељеници су почели укрштати ирске жене и дјевојке (чак млађе од 12 г.) са афричким људима и тако произвести робове с светлијим теном. Ови нови “мулат” робови имали су већу цену него ирска ,,стока” и, исто тако, омогућило је енглеским насељеницима уштедети новац, него купити нове афричке робове.
Ова пракса укрштања ирских жена с афричким људима протегла се на неколико десетљећа, а била је толико раширена да је у 1681, донет пропис којим се забрањује пракса парења ирских робиња и афричких робова у сврху израде робова за продају. Укратко, то је било заустављено само зато што је ометало зараду великих робовласничких превозничких компанија који су довозили робље из Африке.
Енглеска је наставила да превози бродовима десетине хиљада ирских робова за више од једног стољећа. Записи наводе да је након ирског устанка 1798, хиљаде ирских робова продато у обе Америке и Аустралију. Било је страшног злостављања и афричких и ирских заробљеника. Један британски брод је бацио 1302 роба у Атлантски океан, да би посада имала довољно хране за јести.
1839. г. Британија је напокон одлучила да оконча своје властито суделовање у Сотонином ,,аутопуту у пакао” и зауставила је превоз робова. Иако њихова одлука није спријечавала гусаре раде оно што желе, нови закон полако је закључио ово поглавље ирске беде.
Али, ако неко, црно на бело, верује да је ропство било само афричко искуство, онда потпуно греши. Ирско ропство је заиста постојало, али је обрисано из нашег сећања.
Но, зашто се о том тако ретко расправља? Да ли сећање на стотине хиљада ирских жртава не заслужује нешто више од спомена непознатог писца?
Или је њихова прича била она коју су им енглески учитељи наменили: Да у потпуности нестане, као да се никада није догодила.
Нико од ирских жртава се није никад вратио натраг у домовину како би описао своје искушење. То су изгубљени робови, који су временом због пристрасних књига из историје потпуно заборављени.
Извор:
http://americankabuki.blogspot.com/2014/12/irish-forgotten-white-slaves.html
Нормани не воде порекло из неких северних земаља, јер су ове слабо настањене и данас (да би могле да обезбде описане хорде) већ из Нормандије, по којој су и добили име, а колонизациони талас се кретао у супротном смеру правцем севера“ (Г. Л. Гајзе).
Будика, ратничка краљица
Будика (lat. Boudica; Boudicca; Boadicea) је била краљица британског келтског племена Ицени, која је предводила устанак против римске власти на Британским острвима 60. године н. е. Тацит, међутим, наводи 61. као годину избијања устанка, међутим, данас се историчари углавном слажу да је устанак дигнут ипак годину дана раније, а да се те, 61. године завршио.
Будика је била жена иценског краља, Пресутага, који је владао територијом данашњег Норфолка у источној Британији. Према Тациту, кад је стари иценски старешина умро, римски војници су опљачкали иценске територије а робови иценски двор, Будика је била избичевана а његове две кћерке силоване.
Будика је подигла онда устанак и успела је да сакупи војску од неких 120.000 људи од којих су многи били и припадници других британских племена, такође огорчени на Римљане. Ицени су склопили савез са суседним племеном, Триноватима. Будика је била изабрана за вођу.
Устаници су напали прво Камолодунум (лат. Camolodunum; данас Колчестер), град у ком су се населили римски ветерани и сравнили га са земљом, а становнике најстрашније мучили пре него што су их побили, а затим су кренули на Лондинијум (данас Лондон).
Светоније Паулин, управник провинције Британије, који се у том моменту налазио у Мони (данас Англси), одмах је кренуо ка Лондинијуму, али кад је схватио да не може да га одбрани, евекуисао га је, а град је био уништен до темеља. Исту судбину је доживео и Веруламијум (данас Сент Oлбанс). Процењује се да је у та три града страдало неких 70-80.000 Римљана и Римљанки.
.
Прича о српској принцези која је шест деценија седела на Kонстантинопољском престолу и била мајка двојице последњих источно-римских царева.
Царица Јелена Палеологина (1364-1450), Мајка Константина XI, последњег византијског императора, и његовог старијег брата (и претходника на престолу) Јована VIII, српска принцеза из породице Драгаш-Дејановић, директни изданак светородне лозе Немањића (под старост замонашена с именом Ипомонија), готово шест деценија седела је на цариградском престолу.
Из дуге поворке ликова који су током 1.123 године седели на константинопољском престолу, један бисмо желели посебно да осветлимо: заборављени лик што нас проматра из сумрака Царства чије је сунце већ готово сасвим зашло и зоре светости чији су зраци неугасиви – лик царице Јелене Палеологине.
„Господарка Римљана“ постала је удајом за Манојла II Палеолога, као једна од ретких царица словенског и једина српског порекла. Њен супруг, најплеменитији автократор Манојло II Палеолог, заиста хришћански Цар и философ, био је надалеко познат по својој учености и образовању. Једном је његов заклети непријатељ Бајазит „Муњевити“ рекао је за Манојла: „Чак и онај ко не би знао ко је он, само на основу његовог држања могао би да закључи како би му пристајало да буде цар“. Јелена, директан потомак српских владара Стефана Немање и Стефана Првовенчаног, те краљева Уроша, Милутина и Стефана Дечанског, према сачуваним сведочанствима савременика била je украшена сваком врлином, а понајвише благошћу и смирењем. Међу житељима Константинопоља (Цариграда, данас Истанбула) царица је уживала изузетно и неподељено поштовање: хроничар три генерације династије Палеолога и сведок последњих деценија Византије Георгије Сфранцес назива је „светом госпођом“, а један од отаца ренесансе, философ Георгије Гемист Плитон, за њу вели да је „добротом ограђена душа“. Набрајајући врлине које је Јелена поседовала, оне које се иначе најређе јављају – љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброту, веру, кротост и уздржање – будући патријарх Георгије Схоларије за њу каже да их је имала „готово једина међу људима“ и назива је „најсветијом међу царицама“.