RUŠENJE HRAMA SVETOVIDA NA OSTRVU RUJAN (RIGEN)

.

1168. godina – oblak stao nad Arkonom…

Na isti način, kao i dva veka ranije, u bezobzirnom hrišćanskom divljanju uništen je jedan od najvećih naših svetilišta starim bogovima, onaj u Arkoni, na ostrvu Rigen (Rujnu), posvećen Svetovidu (Svetom Vidu), od strane Danaca..

Polabski Sloveni, odani svom bogu Svetom Vidu, kojeg su smatrali i bogom plodnosti i obilja, ali i rata, jer jedno je s drugim neraskidivo povezano, posto su se naši preci za svoju egzistenciju neprekidno morali boriti, prvenstveno protiv germanskih pretenzija, a potom i podmukle invazije ološa i bandita, koji su nastupali ,, u Hristovo ime” , branili su taj posljednji bastion stare vere do zadnjeg čoveka.

Danski kralj Valdemar, koji je u ime judeo-hrišćanske vere, ali i pohlepe, jer Arkona beše mesto na kom su se čuvale mnoge dragocenosti (ratni trofeji su svi bili posvećeni Svetovidu), naposljetku je zauzeo utvrđenje 1168.godine.
Događaj je opisao Saks Gramatik, ne propuštajući priliku da, dakako, kao pravi sledbenik Hrista, pored autentičnih podataka, doda i hrpu izmišljotina.
“Danski kralj Valdemar beše poslao Esberna i Svena, da hram razore. Morali su uzeti željezo, i čuvati se da kip pri padu ne prignječi koga, jer bi tada neznabošci vjerovali da se njihov bog sveti… Idol pade… Hram beše ukrašen purpurnom materijom, koju je vlaga tako iskvarila, da su od nje sve komadi otpadali. Po zidovima hrama bijaše i životinjskih rogova. Najedanput spaziše jednoga zlog duha, kako uteče iz hrama u obliku jedne crne životinje”.

“Narediše stanovnicima, da idol uvežu konopcima i da ga izvuku iz grada. Ali, uslijed kakvog vjerskog straha, oni zapovjediše najamnicima stranim i zarobljenicima, da obore kip boga, misleći, da je bolje, da ova prezrena lica izlože gnjevu njegovom. Vjerovali su da će Nj. Veličanstvo Bog, koga su tako dugo obožavali ljuto kazniti sve one, koji se usude na nj. dići ruke. Čuli su se najrazličniji žagori. Jedni žaljahu, što se njihov bog tako vređa, drugi ga ismijavahu. Najpošteniji, naravno, stiđahu se, što su se dali za tako dugi niz godina zavaravati tako grubim kultom. Idol bi odvučen u polje, gdje ga je grdna gomila svijeta ljubopitno posmatrala. Kad bi u večer, kuhari ga razlupaše, isjekoše u komade, da njima lože vatru. Rujani su zatim morali predati i sve blago, koje bješe posvećeno Svetovidu…”

more »

Буњевци и Шокци су две посебне етничке групе, међусобно врло сличне, али ипак свака од њих љубоморно истиче своју посебност. Буњевци живе у Бачкој, а Шокци на нешто ширем подручју Војводине, Славоније и Барање.

Уважени српски историчар Лазо М. Костић наводи да је енглески географ и политичар сер Артур Еванс држао предавање о Словенима Јадрана у Краљевском географском друштву и, према француском преводу, тада је рекао да „у Суботици и њеној околини има 70.000 Срба католика (Буњеваца), који су дошли тамо из Херцеговине”. Сер Артур Еванс ово предавање држао је јануара 1916. године. Костић наводи и „бачког Швабу” др Паула Флеша, који је написао и издао 1953. године књигу под насловом „Златна Бачка” у којој каже да је из 88 латинских, немачких и аустроугарских монографија и историјских докумената утврдио да су се Буњевци доселили у Бачку 1687. године као „католички Срби”.

Лазо М.Костић њихов територијални размештај овако прецизира: “Буњевци живе само у Бачкој, и то северној: у Суботици (која је њихова метропола), јужно и северно од ње. Севернији Буњевци живе у тзв. Бајском троуглу, у оном делу Бачке који је остао под Мађарском. Шокци живе претежно у Барањи али такође и у јужној Бачкој (уз Дунав). И њих има у мађарском делу Барање можда више него у на шем (док је Буњеваца у Бајском троуглу мање него код нас). Шокаца је раније било много више. Цела католичка Славонија се звала Шокадија. И данас још понеки Славонац католичке вере каже да је Шокац.” (стр. 60-61.)
Буњевци су име добили по реци Буни, левој притоци Неретве. Одатле су пошли, негде у 15. веку, на запад, и прво се обрели у Далмацији, где је један део њих и остао(у 19. веку начисто асимиловани у Хрвате), а други, већи, кренуо ка Бачкој. Највероватније је да су у Далмацији и постали икавци, мада их и данас, колико ми је познато има екаваца и ијекаваца. Оно што је још карактеристично је да су далматински Буњевци славили славу, што је још један од доказа србског идентитета.

Према првом угарском статистичком прегледу, из 1840. године, у Хрватској и Славонији је живело укупно 1.605.730 становника, а од тога 777.880 Хрвата, 297.747 Шокаца и 504.179 Срба или Раца, како су их још увек називали. Из табеле се види да у Пожешкој и Вировитичкој жупанији није било ниједног Хрвата. Ту су живели само Срби и Шокци, као и у сремском делу Војне крајине. Забележено је да су Шокци живели и у неким деловима Босне, а Буњевци у северној Далмацији, што указује на чињеницу да је то првобитни назив за покатоличене Србе, поготово што је у Срему и Славонији све до данашњег времена за Србина који би се покатоличио уобичајено говорено да се пошокчио.

more »

Revolucionarno arheološko otkriće

Slavic Epic – After the Battle of Grunwald
11. jun 2005,  Izvor: ,,Indipendent“

Europe living on the ruins of the Serbian civilization:

https://www.facebook.com/Zavestanja.predaka/photos/a.140101162730137.31058.135266586546928/1042759675797610/?type=3&theater

.

London — Londonski ,,Indipendent“ preko cele naslovne stane objavljuje članak o pronalasku najstarije civilizacije u Evropi.

Prema pisanju lista, ta civilizacija je 2.000 godina starija od Stounhendža u Velikoj Britaniji. Ustanovljeno je da ispod polja i gradova u Nemačkoj, Austriji, Češkoj i Slovačkoj postoji mreža od više od 150 ogromnih hramova, izgrađenih pre 7.000 godina, odnosno oko 300 godina pre sličnih hramova u Mesopotamiji, prenosi BBC.

List navodi da će to otkriće iz temelja promeniti postojeća shvatanja o kamenom dobu u Evropi, pošto se do sada smatralo da se monumentalna arhitektura pre Evrope razvila u Mesopotamiji i Egiptu, piše list.“

Izvor: http://www.arheologija.fr.gd/EKSLUZIVNO.htm

Nije teško pogoditi da je ta najstarija civilizacija – Sloveni, odnosno LUŽIČKI SRBI, koji i su i danas najbližii genetski srodnici Balkanskim Srbima.

Evo dokaza: http://vesna.atlantidaforum.com/?p=148

Istina koja polako izlazi na videlo, a koju ,,civilizirani Evropljani“ po svaku cenu žele da sakriju, je – da je cela Evropa nastala na ruševinama prastare slovenske (srpske) civilizacije.

Drezden u Nemačkoj, otkopano praistorijsko slovensko naselje u centru grada

Није ни чудо што су крајем 2. светског рата тзв. “савезници” сравнали цео Дрезден са лица земље.

Drezden – ( posle savezničkog bombardovanja )

 

Europe living on the ruins of the Serbian civilization:

https://www.pinterest.com/pin/465559680212448466/?lp=true

https://www.facebook.com/Zavestanja.predaka/photos/a.140101162730137.31058.135266586546928/1042759675797610/?type=3&theater

Veneti,  prećutana istorija

Професор Анатолиј Кљосов, својим генеолошким истраживањима коначно срушио мит о измишљеним ,,Индоевропљанима” као зачетницима евроазијске цивилизације:

.
ПРАПОСТОЈБИНА СЛОВЕНА, АРИЈЕВАЦА, „ИНДОЕВРОПЉАНА“

Анатолиј Алексејевич Кљосов је председник научне консултативне управе Међународног генеалошког бироа.Професор је биологије Харвардскогуниверзитета. У СССР је био доктор хемијских наука, професор Московскогдржавног универзитета.За истраживања у области биолошке катализе додељена му је награда Лењинског комсомола (1978) и Државна награда СССР (1984). Оснивач је Руске академије ДНК-генеалогије. Живи у Њутону, Масачусетс.

ПРАПОСТОЈБИНА СЛОВЕНА, АРИЈЕВАЦА, „ИНДОЕВРОПЉАНА“

,,У ком смеру се кретао аријевски, прасловенски ток – на запад, у Европу, или обрнуто, на исток ? По регионима – пре више или мање од 4.500 година? Индију, како смо видели – мање, од 4.500 до 3.850 година. Значи да се ток са територије садашње Русије кретао на исток.
А западно? И ево ту наша прича излази у сасвим неочекивани, такорећи, ракурс.

Прикупио сам хаплотипове од 25 маркера рода R1a1 из свих земаља Европе, и за сваку земљу или регион одредио хаплотип заједничког претка дотичне популације, и када је тај предак живео. И испоставило се да је у готово читавој Европи, од Исланда на северу па до Грчке на југу, заједнички предак био исти !
Другим речима, потомци су своје хаплотипове као штафету преносили сопственим потомцима по поколењима, разилазећи се из једног истог историјског места, прапостојбине Прасловена, прапостојбине „Индоевропљана“, прапостојбине Аријеваца – за коју се испоставило да је Балкан.

И то не просто Балкан, већ Србија, Косово, Босна, Македонија. То је ареал најстаријих хаплотипова родаR1a1. И доба када је живео прапредак, на које указују најстарији, највише мутирани хаплотипови – то је пре 12.000 година. Тачније, пре 12.200 година, али то је већ претерано. У археологији и лингвистици не знају за такве прецизности у толикој давнини.

ДНК-генеалогија сасвим одређено указује да су током готово 6.000 година наши прасловенски балкански преци живели у тим крајевима, никуда се нарочито не крећући. Ако су се и кретали – трагови тих активиста у хаплотиповима наших савременика засад нису пронађени. Могуће да нису ни остали.
Aли пре око 6.000 година је започела Велика сеоба народа –изгледа, у вези са преласком на нове облике привређивања и потребом за освајањем нових територија.

Прво померање је било на северне Карпате, на територију источне Буковине. Тамо где је пронађена загонетна Трипољска култура, која је по мишљењу археолога исто тако загонетно и нестала. А она није нестала. Потомци Трипољаца исто тамо и живе. Њихов заједнички предак је, по локалним хаплотиповима, живео пре 6.000 година иприпадао роду R1a1. Прасловен. И хаплотип тога претка нам је сада познат. Он је исти као и хаплотип претка Источних Словена. Иста породица.

И даље су кренули да се разилазе таласи миграција рода R1a1 на све стране,са Балкана (археолошка култура Винча и њој сродне) и из Буковине (трипољска култура). Практично на све стране – пре 4.000-5.000 година, треће-четврто хиљадулеће пре наше ере.
Izvor: Руски весник, бр. 21, 2008
Kompletan tekst na:

https://www.scribd.com/doc/53093311/Anatolij-Kljosov-Otkud-su-se-pojavili-Sloveni

Srbograd, Dun Sorvio, Sorbiodunum in England

The outer defence was first made, it appears, in the Early Iron Age, and its British namein its genitival form was

Sorvioduni or Sorbioduni.

.

With the advent of the Saxons itsname underwent a change, and the ending — dunum (as the genitive is commonlyextended) was replaced by

burg or burh , each meaning a defensive place.The name appears as Searobyrg in the Anglo-Saxon Chronicle, and is Sarisberi e in Domesday Book. (fn. 2

The use of the abbreviation Sar’ was common; it is discussed elsewhere. (fn. 3)http://www.british-history.ac.uk/report.aspx?compid=41775

.

http://www.british-history.ac.uk/source.aspx?pubid=371

http://books.google.co.uk/books?id=RmgEAAAAQAAJ&pg=PA141&dq=Old+Sarum+serb&hl=sr&ei=8GFETbKZBKeAhAeFt4SjAg&sa=X&oi=book_result&ct=result&resnum=3&ved=0CC8Q6AEwAg#v=onepage&q=Old%20Sarum%20serb&f=false

THE  PRIMITIVE  RACES  OF  DEVON ( PART in)

.

I. Tthree legions which can be proved to have been stationed in Britain, viz., thesecond, sixth, and twentieth, were composed of Roman citizens, and therefore their  prevalent language must have been Latin.  (Vide “Whitaker, Hist. Manchester, bk. i., c. 6.)

II. Two other legions, portions of which might have brought in a non-Latin element,viz., the seventh and tenth, were probably composed of Frisians and Batavians.

III. The Dalmatian cohort stationed at Brandon, under the command of the Count of the Saxon Shore, is the principal Slavonic corps of whose presence we find any trace in  Britain.  (Vide Latham, Eng. Lan. p. 3.)*

I am indebted for the stove details to a learned member of the Plymouth Institution, who like myself is by no means inclined to laugh at the theory of the Eastern origin of the ancient inhabitants of Devon.

IV. Even supposing, what is most improbable, that a Dalmatian, Pannonian or other legion speaking an Eastern dialect of Arya to have been stationed in South Devon, thiswould not suffice to explain either the antiquarian or philological phenomena on whichthe Oriental theory rests.

The name Beltor is usually regarded as connected with the Hebrew and Semetic Bayal or Baal, a lord, applied to the sun and, in an idolatrous sense, very frequent in Holy Writ. The Slavonic accepts this same root in both its secondary meanings —1 st, as anidolatrous term, hence Balwan an idol; 2 nd, as a name of the sun, hence Biala white. In both these senses we may see traces of it in our ancient British names. The former mythicterm is possibly connected with that fabulous personage, king Belinus, from whom Billingsgate was said to be called, and it is possible that some words now corrupted into”well” or “val ” may have anciently been Bel or Baal, used in an idolatrous sense.

The other use of  Baal as a symbol of light or brightness is more important. The two principal tribes or nationalities of the east and centre of England of whom we read, wererespectively called Cymri or Kymri, and Belgae. The former of these names Welsfordderives, and probably with truth, from the Hebrew Chum, and the Arabic Kahm, black, which root becomes in Servian Kara, hence Cymri means “dark men” in the Slavonic and Semetic languages. Now

in Slavonic, Belgae means just the opposite, deriving from a Hebrew root,  Baal, Biala “white,” “fair”— Belgae “the fair men.”

So the difference of  Kymri (Cymri) and Belgae seems to sink into that of dark men and fair men.

The hut circle and rock pillar as well as the characteristic Danmonian names are ever found near ancient and exhausted tin-workings, the number and extent of which mustastonish every traveller over Dartmoor, who does not reflect that this region suppliedmost of the tin of the ancient world. Thus is the idea of mining brought home to us inconnection with that mysterious nation whose traces we have been endeavouring tofollow both in philology and antiquities, and it would be strange if the word “mining”never occurred in eastern Aryan forms in our local names. It does occur, however, and ina remarkable manner. The chief mining town of the Moor is yet called by the most un-English name, Horra-bridge. Now the word Horraln in the Bohemian form or Goraln in the Polish form of  Slavonic means “a miner.” It is but a slight corruption of thatuniversal word Hor, a hill which the  Slavonians, being a nation mostly dwelling in plains, associated with the idea of mines.

Nor is Horrabridge the only place where we find traces of this word  St. Gorran,  in Cornwall, is the Polish form of the same word, and by it we may be afforded a new keyto one of the great problems of English history. Even the  “I” in the  Slavonic Goralny, “aminer,”  is to be found in the old Gornish name for the miners of the west of the county Gorleuen and it is highly probable that the same name was originally connected withthat mysterious race of the east of England, of Leicestershire, and the adjacent counties : the ancien Goranians (Gorani-Brđani).

Such are but a very few instances of the many names scattered over the south of  Devonand the adjacent county, that seem to bear the impress of  an Oriental or Venedic origin.  The circumstances of their deposition, if we may use the geological term, and the tribesto which they originally belonged are at present very difficult for us te discover; but their existence at all seems to invest with a semblance of truth the ancient and despised Welshtraditions, and to give a kind of certainty to the vague theories long entertained byantiquaries on most unsatisfactory bases. The dreams of Polwhele and his fellowlabourers become almost inductive realities. The vague conjectures of the antiquary andthe fables of the mythologists concerning the Oriental population of our southern coasts become altered into a very high probability. There is much, however, that remains to be done. That this mysterious nation was of Aryan origin, we have no reason to doubt, nor that they spoke the ancient Arya in its Eastern purity, free from the complexities that havecorrupted the Celtic and the Gothic tongues. At the same time the question may arisewhether they were as Polwhele supposed, Asiatic tribes direct from the regions of the East; or as the traditions affirm, for I cannot but think that the Trojan myth refers to this people, an Asiatic colony from Italy, a doctrine which the strong Latin influence in Cornish would seem to favour; or merely some wandering  Venedic tribes from Eastern Europe, driven perhaps before the Cymri (Cymerians) in their Western march.

This latter theory (except in the name Bud being applied anciently to the Slavonians, and in the use of  Horra, Gorran, Gorleuen for mountaineers), has not so much basis inthis district as in others where similar names occur. The region of South Devon is by nomeans the only locality of these traces of extinct Aryan races. The whole of the south of  England contains them from the great trilithic temple of  Stonehenge, itself evidently thework of a race similar to that which raised our Devonian cromlechs and rock-circles. That marvellous work is generally believed to have been the national temple of theancient population of southern England. If anywhere then, in Wilts should we expectstriking Oriental words, and such we find. The very name of the county is Slavonic. The Wilty were a Slavonic tribe who lived on the borders of Saxony during the middle ages, whose name was probably derived from the Slavonic Wilk a wolf,

a widely extended Aryan word. The term Wilseten may be Saxon, and the Wilty have come over with Cerdic, as adventurers and conquerors of  Wessex; but the application of the name to thecounty of  Stonehenge and the name of the river Willy, seem to point to a greater antiquity. The name of  Wiltshire’s ancient capital,  Sarum, is especially important  SzafFarzik gives :  Sarum as the name of an old Sarmatian city of the Don !

The spellingis the same in both and seems to give Sarum in Wilts a similar relation to the Euthenian Sarum that New Plymouth has to Plymouth.

The word Sarum is not however Slavonic, though Severnoi is still used for Northern, but Persian.

.

Sara in Zend, Szaffarzik says, means ” the desert or steppe,” an epithet peculiarly applicable to Salisbury Plain, on the border of which old Sarum was built. No place in England more deserves the sameepithet as Zahara (for Zahara is of the same root) than Salisbury Plain. Whoever hastraversed it on a dark winter’s day will have felt itsloneliness, as near as anything English can be, to the sameness of the Russian steppe or African desert.

In Dorsetshire we do not find many of these Oriental names till we reach the frontiersof  Devon where two occur;  Sherborne ( Serbona) in Dorset, and Chard

in Somerset.

.

Sherb or SERB is still the name of an entire nationality of  Eastern and Sauthern Europe, the Servians, whoonce had several large tribes near the Elbe on the Saxon frontier, from whence they were driven south or into Poland, by the Germans. This name Serb may be of still greater antiquity and connected with Sarum, for even till late years the ancient population of  Cornwall were called Sarazin (Saracen), by the Cornish, and their deserted stream-works Atal  Sarazin. From this, I imagine that this word was the real name of our ancient population, perhaps from their capital being the “City of the Desert” near Stonehenge. The word Sara-zin would mean “Man of the Desert” .  Sara,  Zendic for Desert,  In or Jin,  being an Oriental termination for man. Of course this theory has its weak side, as  Saracen mighthave been brought by the Crusaders into Cornwall; but we may ask why should the Cornishmen think those ancient miners were the Moslem foes of Christendom, unlessthey had a tradition of their Eastern origin?

Of the Cornish name Sarazin we find little trace in the Roman Itineraries, at least in Devon. From Richard of Cirencester, we read that Devon and Cornwall were people during the Roman dominion by three tribes greater antiquity and connected with Sarum, for even till late years the ancient population of  Cornwall were called.

I. The Cimbri, Kimri (a branch of the Welsh Cymri probably), who peopled the borders of Devon and Somerset, and probably most of North Devon. These may have been a purely Cymrian tribe, and to their descendants possibly we might owe the strong predominant Celtic influence in Cornish, in which most of the Oriental elements of our Devonian names seem absorbed. The more resolute of the other Britons joined this tribe on the Saxon invasion and thus formed the Cornish nationality, spreading west from the Exe, until the reign of Athelstan, when the Celtic element was pushed back to the Tamar, and the Saxon influence infused into our Devonian nationality. This Cymrian element hassince become so strong in Cornwall as almost to demolish the remains of all non-Celtic population.

II. The Danmonii, whom the Romans found the most powerful people of the West, inhabiting the south coast of Devon and Cornwall, a nation of laborious miners, to whomit may be that we owe much of our Dartmoor antiquities and the Aryan names of  South Devon.

II. The Carnabii, or the Gorleuen of the west, perhaps our oldest Aryan population, or the driven to the far west by the tide of successive invasions.  The name Carnabii as I have said, would mean, ” the miners ” in Venedic.

Now from my slight acquaintance with what remains of the old Cornish, I should be byno means inclined to class it with the Oriental forms of Aryan.

Of course, all languages of the same family have more or less similarity to each other, and so we must expect to findin the Cornish several words common to all the languages of Europe. There are indeed some few Cornish words that have a striking similarity to Slavonic (of which I haveformed a list), but the mass of the language like the other Celtic tongues is either sui generis or else showing close affinity to the Latin, and to the Latin only of continental languages. I cannot but think, however, that a careful philological analysis of the Cornish;  an examination of its divergencies from the other tongues in the Celtic family, andespecially of those words which appear entirely distinct from all the continental forms of Aryan; the elimination of such words as seem to be of a recent Saxon or Latin derivation; an inquiry into the origin of the few, but yet important Venedic forms. an explanation of the strong Latin tendency of the language in general, might, if carefully conducted, leadto the most important results in illustrating the aboriginal ethnology of the West of England.

(W. S. Lach Sztrma)

.

Да ли сте се икада запитали због чега се српска историја проучава само од Немањића, иако су Срби постојали хиљадама година пре тога?

Да ли је реч о српској религији која је из одређених разлога морала бити заборављена, или можда уништена
Занимљив је податак колико се наш народ отуђио од своје изворне религије, старе више хиљада година. Иако се зна да припадамо словенској групи народа, мало људи је упознато са нашом правом религијом, нашим божанствима и свим оним знањем које су наши преци имали. Огромно духовно знање које се налазило у древним старословенским списима изгубљено је и заборављено. Томе су у сваком случају заслужни разни политички трендови кроз које је наш народ пролазио, као и прихватање других религија које су се на један перфидан начин бориле против словенске духовности.

И тако година за годином, век за веком, Словени су се под присилом страних религија све више одвајали од своје вере, изгубивши тиме свој генетски код који је записан унутар сваке словенске душе. Насилно мењање своје традиције и духовности створило је велику религиозну забуну која се кроз историју све више повећавала.

Рушење словенских паганских храмова, прогањање и убијанмје свештеника, паљења књига и протеривања које су словенски народи преживљавали, створило је један велики отпор према религији која јој се наметнула. И тако из одређених политичких разлога, Срби заборављају своју праву веру и прихватају другу која ни по генетском коду ни по пририди Словена никада није могла бити стварно прихваћена.

Словенски паганизам је религија која потиче из древних Веда, јер као што знамо Срби су Индусима донели ВЕДЕ, што су потврдили многи светски историчари. Самим тим словенска религија је идентична ведској аријевској религији, о чему сведочи српски језик који је од свих језика нејсличнији санскриту, древеном језику на коме су записани најстарији свети списи – ВЕДЕ.

И тако се кроз време изгубила читава ризница знања којом је наш народ располагао. Један део Срба се потурчио и примио ислам (муслиманску веру), други део Срба се покрстио и примио хришћанство (јеврејску традицију) а касније је део Срба прихватио комунизам који је пропагирао атеизам. Шта је на крају остало од Српске религије? Питамо се како се многи називају Србима а не знају да наброје ни три словенска бога, а да и не говоримо о суштини словенске религије.

Зашто уопште говорим о овоме? Разлог је врло интересантан, а он је да су словенски чаробњаци и свештеници били врсни астролози, и да су савршено пратили кретање планета на небу, и на основу тога организовали своје животе. Све ово се дешавало неколико хиљада година пре него што су Грци и Римљани имали било какав наговештај о атрологији. Сво знање које ми данас сматрамо да долази од старих Грка односно Римљана, јер користимо њихове називе сазвежђа и планета, уствари долази управо од наше словенске религије. Грци су све научили од Словена (Срба), што је познато изузетно малом броју људи. Тек данас када многи раде на обнови старословенске религије, неке чињенице излазе на светлост дана. Из тог разлога сам одлучио да дам основни преглед словенских богова, односно планета и сазвежђа, које су касније грци присвојили. Тако ми данас користимо њихове називе не знајући да су она везана за нашу религију и нашу традицију.

КО ЈЕ УКРАО “ЗВЕЗДАНУ КЊИГУ“ ?

Изнад азурних обала Црног мора у храмовима града Сурожа обожавано је Божанство Сунца. Словени ово море називају Сурошким морем, а град Сурож био је изузетно богат, па су многи бродови често упловљавали у његову луку. Ту су били усидрени многи бродови као на пример грчки, персијиски, етрурски, египатски. Ипак грчки бродови овде нису упловили ради трговине, већ су се са бродова искрцали ратници. Грци проваљаују у храмове, руше божанства и износе драгоцености које су овде биле енормне. Пуно књига, злата и сребра, однешено је у Грчку. Тако су у једном моменту Грци заузели град Сурож. Међу изузетно вредним стварима које су украли је и посуда слична оној која се налазила у Ретри са цртежима и фигурама небских сазвежђа древних Словена.

Грци су се трудили да одгонетну значење Звезданих Богова и онога што је изнад њих било написано, међутим словенска наука је за њих највећим делом остала нерешива мистрерија. Након тога, они су дали своја тумачења словенских сазвежђа и божанстава. Онда су Грци прекрстили словенске богове у грчка имена и од тада датира ,,грчка митологија”. Ипак стари Грци су говорили да су свето звездано знање добили од Хиперборејаца са севера, како су називали Словене. Све се ово догодили негде око 4.века пр.н.ере.

Најстарија књига која садржи знање о звездама назива се „Звездана књига Коледа“. Стари Словени су ову књигу добили од бога Коледа (Кришне). Овде се налазе песме о стварању света, и свему оном што је потребно за астролошку науку. Бог Коледо пренео је ову науку о Великом Колу, и направио први Календар (дар Коледа). Према традиционалним астролошким прорачунима ово се последњи пут догодило око 6530. год. пр.н.ере. Касније су мудрац Браг и његов син Усењ преносили даље астролошку науку.

Да су астролошким знањем Словени одлично владали не сведоче само записи и легеде, већ и остаци древних опсерваторија на северу и јужном Уралу. Током експедиције Е.С. Лазарева и В.Н. Димина на планини Нинчурт у близини језера Сејд, откривене су рушевине палеолитске астрономске опсерваторије која је саграђена у међуледеном добу, док је на јужном Уралу пронађен град храм Аркаим који је у исто време саграђен као календар и опсерваторија.
Према Словенима центар неба је Поларна звезда око које се окреће звездано небо, или како су га они називали Коло Сварога. Ту се налази пут који води ка божанским световима. Управо у овој тачки налази се врх планине Алатир, у Ведама позната као Меру планина. На њеном врху налази се стабло јабуке са златним плодовима, а онај ко успе да их окуси постаје Владар света. Око ове јабуке крећу се сазвежђа Мали и Велики Медвед.

САЗВЕЖЂА КОД СЛОВЕНА

Имена сазвежђа и пласнета које данас користимо везана су за грчке односно римске називе. Размишљајући макар на осонову имена, схватамо да је њихова астрономска и астролошка школа нешто што требамо ценити без премца. Ипак сво знање којим су Грци и Римљани располагали само је део онога што су Словени хиљадама година пре њих користили. Иако су наша имена сазвежђа мого старија, услед завере против словенских народа она су скоро потпуно заборављена. Историја се из познатих разлога није превише бавила Словенима, па је тиме у заборав послата читава култура и велико духовно богатство.

На сву срећу уласком Урана у сазвежђе Риба, многа заборављена и скривена (Рибе) учења биће пробуђена (Уран). Управо се то дешава већ неколико година у назад. У Русији се враћа словенки паганизам и то на велика врата. Чињенице да је тамо продато 3.000 000 примерака „Велесове књиге“ (словенска Библија) потврђује ову чињеницу. У Србији такође постоје групе које раде на обнови страословенске религије. Из тог разлога ево неколико детаља о томе како су наши преци астролози звали зодијачка сазвежђа.

Сазвежђе Овна код Словена се звало Белојер, а представљао је први месец, почетак пролећа и процват. Име је добио по богу Белојеру, односно Јару или Јарилу, који је био разапет на крсту заједно са 70 кнежева на горском врху у близини реке Еток. Бусова супруга царица Евлисија, скинула је тело свог мужа заједно са осталим кнежевима. Тела су им после тога била спаљена, а након 40 дана Бус Белојер васкрсава и силази на Алатиур гору, овенчан славом.
Оно се назива још и сазвежђе Јагњета. У њему се у близини земљиног пола, може видети сазвежђе Коледа и Радунице (Кефеј и Касиопеја). Сазвежђе Коледа налазило се на граници Риба и Овна, док се сазвежђе Радунице налазило негде на прелази Овна и Бика.

Сазвежђе Ладе представља Бика, или како су га називали Словени – Крава. Лада је богиња љубави, слоге, благостања и мира. Из вимена ове краве тече млечна река коју називамо Млечни пут. Ова крава се звала Земун.У овом месецу Словени су фарбали јаја у луковину у част Златног јајета. Њих су носилу у храмове и нудили их богу Роду, а онда би их котрљали по земљи и разбијали. Јаја се овде везују за плодност и њима су поздрављли пробуђену природу.
Нама позната група звезда као Плејаде, уствари су Ладине ћерке-Пленкиње. Оне се такође сматрају ћеркама Светогора и Пленке. На граници између Бика и Близанаца налазило се сазвежђе Јарила нама данас познато као сазвежђе Ориона.

Сазвежђе Купале повезано је са Близанцима. Овде су близанци Овсењ и Коледо. Њихова мајка је Златогорка Маја а отац Дажбог. Овсењ је рођен пре Коледа, па је упрегао којне у небеске кочије правећи пут своме брату Коледу, који представља силазак самог бога Кришне на земљу. Зато се ово сазвежђе назива сазвежђе Кочијаша. Обојица се појављују у време летњег и зимског солстицијума. На дан празника Коледа Овсењ испраћа стару годину, а Коледо дочекује нову годину, односно ново Сунце. Овај су празник узели и хришћани, а славе га као божић.

Близанцима се такође сматрају Купала и Кострома (Кастор и Полукс), који су били брат у сестра. Пошто нису знали да су у крвном сродству они су се венчали, а када су то сазнали од туге су се удавили у реци. Из тог разлога Близанци имају симболику смрти, а то је представљено сазвежћем Вука и Вучића који се налазе испод Купалових и Кастроминих ногу. Грци су ова сазвђа назвали Мали и Велики Пас.

Сазвежђе Кресења посвећено је богу Коледу (Кришни) и његовом силаску на земљу. Ово је повезано са Знаком Рака. Из веда знамо да се Кришна појавио у лунарној династији, а пошто Луна или Месец влада Раком, ова теорија се потврђује. Коледо је вратио људима ведско знање које је временом било изгубљено због ратова, епидемија и мразева. Овде се налази и сазвежће Црног Змаја у коме су грци видели Хидру.

Сазвежђе Лава у словенској астрологији повезује се са Дажбогом, а у том сазвежђу налазе се и сазвежђа Гавран и Црни Змај, одмах испод ногу Лава. Сазвежђе Лава често се приказивало са Малим Лавићем, који се налазио изнад главеВеликог Лава. Велики Лав овде представља Перуна док мали Лав представља Дажбога. Звезда Регул која се овде такође налази на старословенском значи Мали цар. Прва песма из „Звездане књиге Коледа“ приписује се знаку Лава.

Сазвежђе Маје посвећен је Маји Златогорки, коју данас називамо Девица. Она је родила бога Коледа који је словенима дао „Звездану књигу“. Звездани лик Маје приказан је као девојка која у руци држи класје. Код словена она је била заштитница поља, а њене златне плетенице поредили су са класјем жита. Овде се налази и звезда Спика што значи Клас.

Сазвежђе Велеса повезано је са знаком Ваге. Он је људе научио да обрађују земљу, описменио их („Велесова књига“) и открио им је тајне уметности. Изнад сазвежђа Велеса видимо звездани лик Великог Медведа најјаче животиње северних шума. Велес је често био приказиван у лику медведа. Он је био заштитник богатства и трговине, а понекад се појављивао као ратник са копљем у руци. Велес је први супружницима ставио круне на венчању, и тиме је освештавао љубав. Заштитник је заљубљених. Његови атрибути су круна, вага и жртвеник. Он је први увео систем приношења жртава (само плодове воћа и поврћа, а никако месо) на жртвеник.

Сазвежђе Перуна повезује се са знаком Шкорпије, а заштитник (владар) је Перун Громовник. У борби између Перуна и звери Скипер, Перун побеђује па док му је звер била под ногама нудила му је сва богатства овог света да је пусти. Ипак Перун чудовиште убија и баца га у провалију. Он такође окреће Точак Сварога (звездано небо) а у рукама држи муњу, а понекад змију.

Сазвежђе Китовраса протиче у знаку Стрелца, а њима влада кентаур Китоврас. Рођен је у ери Јарца када је бог Индра ударио буздованом у стену а из камена који се отворио појавио се Китоврас и Квасура. Буздован је Индри излио бог Сварог, па је према томе кентаур Китоврас син Сварога. Звездани лик Китовраса представља полу човека полу коња који потеже стреле из лука. Према „Звезданиј Књизи“ одапињање стреле представља крај ере Јарца и пошетак ере Китовраса. јер се стрела граничила са сазвежђем Водолије.

Сазвежђе Коледа протиче у знаку Јарца, а заштитници овог сазвежђа су Индра, Коледо и Кришна. Сазвежђе Јарца приказује лик бога Дије, а карактеристика му је полу-рибља, полу-јарећа (Јарац са репом Рибе). Бога Дија дојила је небеска коза Сида, родоначелница подземних духова. У Индији ова богиња се зове Сати (Шивина жена), у Египту Сида се огледа кроз бога зла Сета, кога су хришћани касније из ко зна ког разлога назвали Сатаном.

Сазвежђе Кришњег везујемо за знак Водолије. Сви богови по којима су сазвежђа добила имена уствари воде порекло од Кришне, који је извор свих инкарнација. Многи имају нетачну информацију да је Кришна инкарнација Вишнуа, што уствари није истина. Кришна је ади-пуруша што значи првобитна особа. Изнад сазвежђа Кришњег налазисе сазвежђе Крилатог Којна. То је коњ Кришњег, а назива се Белогривиа, (у ведама је Хајагрива). Захваљујући њему Кришњи је стигао до своје принцезе Раде коју је касније и оженио. Поред његових копита налази се Лабуд који је Кришни указао на радину љубав. По грчком тумачењу овај крилати коњ је Пегаз.

Сазвежђе Рода везује се за зодијачки знак Рибе. Две спојене Рибе симболизују дуалност свемира, подела свега на позитивно и негативно, на свет физички и свет духовни. Ове две Рибе се зову Јава и Нава. Ово је такође сазвежђе распетог Бога, где богиња смрти Мара разапиње Дажбога на Белогорју (Кавказ). Након распећа Дажбог се преобраћа у Вишњег Бога. Он је прародитељ Словена. Грци су у овоме видели Андромеду која је прикивана за стену чекала да је неман растргне. У сваком случају Рибе увек предсрављају неку жртву, па било да је то Дажбог, Исус, Озирис или Один, жртвовање за добробит других у увом сазвежђу увек је присутна. Воден, божанство мора и океана такође се поистивећује са овим сазвежђем.

ПЛАНЕТЕ У СЛОВЕНСКОЈ АСТРОЛОГИЈИ

Словени су од давнина били поклоници Сунца. Зато и није чудо што је највећу број храмова био посвећен управо овом божанству. Словени су Сунце звали разним именима као на пример, Сура, Хорз, Ра, Јарила, Световид, Дажбог. Бог Сунца је најстарија личност у универзуму укључујући људе и полубогове. Његова љубав са Свароговом ћерком Волињом, била је крунисана сином Хорзом, који аутоматски постаје наследник Бога Сунца. У „Велесовој књизи“се каже да је Бог један и бројан, и да због тога постоји много ликова бога Сунца. Сунце-Дажбог се појављује у лику Лава са златном гривом. Лав је цар међу животињама, а Сунце је цар межу свим планетама и звездама. У словенској астрологији Сунце се сматра божијим оком, а његови зраци су руке које грле читав свет. Вечно је младо јер се стално поново рађа, а у исто време је и најстарије. Даје снагу, знање, величанственост, здравље и врховну власт. Словени су га сматрали божијим изаслаником у нашем универзуму.

Божанство које је владало Месецом звало се Велес. Он је често био прикативан као Јелен. Велес Лунарни дочекиваоје душе људи који су умирали и спроводио их је на други свет.У Велесовој књизи пише „У ноћи је Велес ходао Сваргом по Млеку Небеском. Ходао је у својој палати ка Садава- звезди до двери Ирија (раја)“ Душе умрлих прво доспевају на Месец где иг дочекује Велес, а нако тога иду на Сунце, јер је лунарни зрак само одраз сунчевог зрака.
Смаргл, бог жртвовања, домаћег и небеског огњишта, такође је бог лунарне светлости. Ипак његов задатак је другачији од Велесовог.Велес преносу људима заповести од Бога, док Смаргл преноси молбе људи Богу. Он стоји целе ноћи и осветљава земљу. Месец је противник Сунца. Уз помоћ Китовраса Месец је преотео жену бога Сунца Зору-Зореницу, па се Хорз дао у потеру и пронашао Зору у Месечевој палати. Уз помоћ Сварожића Хорз је успео да преузме Зору и врати је Сунцу. Кроз историју су се увек супротстављале религије које су обожавале Лунарни и Сунчане богове.

У словенској религији планета Меркр је поистовећена са Кришњем. Он је прикривен и тајан бог, исто као и Хермес, од кога потиче реч херметизан, односно херметичке наке или скривене науке. Касније су Римљани Хермеса поистоветили са Меркуром. Кришњи је био први од синова бога што значи да је био нај ближи Сунцу. Из тог разлога се Словени поистивећују са планетом Меркур. Кришњи је први људима донео ватру. Последњи пролаз пред улазак у свет богова, пред вратима Сунца, налази се на Меркуру. На њему има доста живих бића где је између осталих станује цела Велесова дружина, Китоврас, Квасура, Вавила итд. Китоврас понекад има задатак да преведу душе у друге светове.

По старословенској традицји Венера је била Маја Златогорка врховна богиња љубави и плодности. Она је мајка за све створене универзуме. Супруга је врховног бога Вишњег и везујемо је за љубав, склад, лепоту, брак и слично.Родила се из цвета Астре, па је зато неки називају и Астарата или Иштар.Лада је код словена такође богиња љубави и лепоте. Она је персонификација рађајуће природе, бујности, плодности и рађања. Изузетно је лепа и складно грађена. Пут јој је млечно-бела и нежна.. Очи су јој боје љубичице, а усне боје малине и јагоде, док јој је коса ватрено златаста.Од речи Лада Енглези користе реч ладy, што значи госпођа Весна је такође божанство које је код Словена имало значење данашње Венере. Она је заоденута пелероном од пупољака и цвећа, остављајућу за собом опојни мирис. Када ђоде њен период године, крећу поворке лепих девојака које су славиле њене моћи и обожавали њену лепоту (русалке, краљице, додоле, лазарице и сл).У њену част певало се и играло.

Марс је код Словена био Бог Јарила. Он је сејао смрт, а богиња смрти Мара је била под његовом управом. Она је својом косом докрајчивала смртно рањене ратнике. Јарило је ратник и зато влада планетом Марс. На ову планету после смрти долазе они који су обожавали овог бога. Бића која живе на Марсу су ратници који жуде да освоје земљу или да међусобно ратују. Они воле борбу и такмичења, и од свега највише у томе и уживају.
Код Словена Јупитер је Перун, односно врховни бог. Њега су највише обожавали Срби. На овој планети се налази и Перунов дворац, а такође ту је и његов син Дажбог. Коло Сварога ипак окреће Перун, а из „Велесове књиге“ сазнајемо да је ово Коло ништа друго до Јупитеров дванаестогодишњи циклус. Свака година овог круга има своје божанство и свету животињу. Зато се тврди да је Перун Јупитер, односно да је Јупитер Перун. Он такође држи муње у рукама и баца их на земљу. У хришћанству је он Илија Громовник.
Сатурна код Словена представља Световид, а то је управо онај који се касније рађа као Светогор и постаје цар Атлантиде.Он је такође Свет-род, Сат-род, код Етрураца је Сатре, код римљана Сатурн. код Египћана Сет, и на крају код хришћана Сатана. Он је код Словена представљао судбину односно карму. Његов трон је далеко од Сунца, а веровало се да је то пут за паклене планете.
Иако су Уран, Нептун и Плутон откривени релативно скоро, Словени имају богове који се поиствећују са овим планетама. Тако је Сварог уствари Уран, творац нашег света и неба. Сварга уствари значи „небеско краљевство. Стрибог се такође поистовећује са Ураном, јер он влада јаким ветровима и олујама.

Нептун би био Воден, Бог вода, језера и мора. Аријевски „Ванда“ значи вода. Њега су обожавало морнари и рибари, а хришћани са га касније покрстили као Св. Николу.

Плутон је код Словена Бог Виј, а Римљани га називају Вијовис. За њега се каже да је одгајио Велеса, а он је управо онај који спроводи душе како на рајске (Ириј) тако и на паклене планете, односно царство Плутона.
У словемској астрологији се такође предвиђа судбина појединца, друштва или државе. Да би се особа могла бавити словенском астрологијом мора познавати Звездани закон, који се зове Прав. Такође је неопходно познавати особине сазвежђа, звезда, планета, митове и предања. Морало би се живети унутар мистерије и у складу са словенским календаром. То омогућава да се живи унутар звезданог ритма универзума.

Словенски чаробњаци и звездари (астролози), знали су за двадесетчетворочасовно, годишње и епохално кретање неба. Познавали су зодијак и пратили кретање планида (планета). Данас астролози примарно узимају дванаест сазвежђа, односно оно што је у равни са еклиптиком (сунчев пут). Сферична слика се скоро уопште не користи, јер су зодијачка сазвежђа подељена само зато што леже на путу Сунца. Словени су имали специфичне прорачуне за прорачунавање под каквом је звездом особа рожена. Свако данас зна положај Сунца у хороскопу, али ретко ко зна под којом је звездом рођен, што је по Словенима изузетно важно.

Словени су познавали изузетно компликоване прорачуне што овде нећемо објашњавати. Нпр.нестанак Атлантиде се десио када је Денебола пролазила кроз нулти звездани меридијан, односно када су се срели Светогор (Девица) и Перун (Лав). Тада је поморско царство нестало под водом.
Коледо је дао људима календар када је Полукс (Купала) пресецала нулти меридијан, јер је звезда Купала повезана како са Близанцима тако и са Раком. Након прорачунавања добија се 6530.пр.н.ере са осцилацијом од 30 година.

Аутор: Предраг Петковић

.

“Архив за словенску литературу, уметност и науку” ,  један потресан чланак о однарођавању древног српског племена Кашуба, са обала Балтичког мора.

Tекст који ћемо овде да цитирамо, тешка је оптужба бруталне и безобзирне германизације.

Наш цитат је подугачак стога, што све, што је у њему изложено, невероватно подсећа на оно, што се догађа са српским народом на Балкану данас, где се у XX веку примењује до танчина потпуно исти германски систем истребљивања, који је спроведен и у односу на северне Србе. Уосталом, о томе је с толико истанчаности писао Илија М. Живанчевић, но на жалост, и његово дело, као и толико других, писаних у истом духу, на неки чудан начин је остало у мраку. Ево сада на српском језику претходног текста, потписаног само иницијалима Ц. Ф., док је аутор у самом почетку сам себе назвао “Једним Кашубом” (von einem Kaschuben):

“Кашуби – огранак великог словенског стабла, насељавали су у најстаријим временима целу низију дуж Балтичког мора, између Одре и Висле, све до Неце и Варте. Већ са увођењем хришћанства, појавили су се и први почеци страног језика и страних обичаја у (њиховој) земљи… Пре тога, они нису били никоме потчињени и господовали су … по својој сопственој вољи…… али, немачки службеници настојали су свим силама, да у погледу културе старе становнике потискују све ниже, да би потом

– духовно и материјално осиромашени народ могли да лакше германизују.

Због тога и службене власти не поступају ни мало мање окрутно против словенских душебрижника, од верског старешине… Непосредна последица тога је била, да су католички душебрижници немачког језика имали свуда предност и имали само они наклоност, не само код верских, већ и код државних власти… У окрузима Лауенбурга, Битова, Столпа, Румелбурга и Новог Штетина, где је живело најмање 40.000 Кашуба, исто тако као и у Данцишком округу, где су Немци представљали највише четврти део становништва, у школским семинарима нема ни једног учитеља за словенски језик, управо као ни у богословском семинару у Пелпину, или у одговарајућим гимназијама…

Док се тако код омладине не негује никаква клица нечега бољег, док се угушује чак и сваки племенитији осећај настао сам од себе… дотле се ни старост не оставља недотакнута од разорних утицаја…

Тако се настоји још и данас свим могућим средствима, да се истребе остаци Кашуба на такав начин, да се не убијају више физички, већ духовно. И то се врши у ХIХ веку! Који циљ је довољно велики, да би могао такво једно средство да освешта? Али, већ се верује, да је дело потпуно извршенонемачки часописи и брошуре већ нам довикују с осећањем насладе: “Ви сте германизовани!

more »

Ево нас код једног врло растегљивог појма.

Његово основно значење добро је познато негрк. Проблеми дефинисања међутим, зачети су још у старини. Од половине другог века старе ере када је цела Хелада претворена у римску административну јединицу Ахају, Грци више нису могли, тачније смели, да за Римљане користе израз барбари. Отаџбина Грка припала је Ромуловим наследницима а панхеленско понижење лечило се старим новим мелемом, јер је у то доба појам варвари на посредан начин изједначава макар вербално победнике и покорене. Само век доцније Гај Јулије у својим Коментарима користи реч варвари за неримљане са којима долази у контакт на тлу данашње средње и западне Европе.

Завршна фаза изједначавања латинског и хеленског утицаја припала је Плутарху који Упоредним животописима покушава да помири, али чак више, чини ми се, да утеши своје земљаке. Његов варварин значи негрк-нелатин. Овај израз је претрпео силне промене још од оца историје у петом веку старе ере кад овај полугрк (што није небитно) Варварима назива припаднике много развијенијих цивилизација од хеленске, као на пример Египћане и Вавилонце, али вероватно само у значењу странац. Изгледа да је појам варварин у данашњем смислу формиран тек од најезде разних племена на Царство у позној антици, кад су се највише прославили и прочули Вандали.

.

Етимологизирање иде у два основна правца: први тврди како барбар долази од брбљач, брбљивац (који неразумљиво прича) и други који заступа тезу о брадоњама! Један од додатних проблема између осталих је и тај што се не зна до краја поуздано како су класични Хелени изговарали б (бету) упркос познатом школском примеру са блејањем оваца (бе, бе). С обзиром на велики број недовршених, неиздиференцираних гласова и међу гласова уопште, питање је да ли се та бета није некада изговарала и бвета?

Ово се питање даље компликовало кроз византијски период кад бета постаје вита отуда и традиционални српски изговор Визант, василевс итд. Потреба за бетом међутим осећала се код Ромеја итекако кроз читав средњи век, макар због писања страних речи. Тако код српског имена БОУКАН још и може да се предпостави о коме је реч али већ рецимо код БЕЛОС може да буде и Белош и Велош, као велебиље, Велебит, Велик.

Шта се ту онда ради? Не знам. Од две понуђене етимологије брбљач ми се чини уверљивија од брадоње. Поуздано се зна да у најстарије па и у класично доба сви одрасли Хелени пуштају браде и брадатост није никакво специјално варварско обележје.

Брада је по свему постала непопуларна тек од Александра Великог који је за разлику од оца Филипа бријао лице пошто се оно мало плавичастих длака и није могло звати брадом. Улизице око њега бријале су се да удовоље цару света како се војсковођа случајно не би осећао непријатно без браде, јер не треба заборавити да је до тада брада била важна ознака пола, година и достојанства. Из Александровог генералштаба прешла је мода бријања на официре и обичне војнике, па најзад и на народ. Тако ће разнежени и сексуално неопредељени хеленизам моду уклањања длака предати Римљанима.

С тог разлога мислим да Грци не би друге народе звали брадоњама а да притом сами имају браде. Како су, видели смо, и Египћани за Хелене варвари, и ту пада хипотеза браде, јер су Мисирци шта више избријавали читаву лобању.

.

Зато је сасвим могуће да барбар долази од наше речи барабар, бити исти с неким, једнак у групи шире тумачено саплеменик.

Утврђени индоевропски минимум бхер штрчати, оштрица чува се у нашим изданцима бора (игличасто па боде), брана (шиљак за оружје), ту је и брадва (секира оштрица која брије грање) али и брада (такође игличаста, накострешена, штрчи). Брада је издржала обичну метатезу практично код свих околних народа попут бирд (енг.) или бард, песник код Гала Келта – брадоња, јер стари су Гали бријали браду а пуштали бркове, изузев бардова песникa.

С тога је барабар, барбар, припадник вероватно неке предгрчке групе блиске Пелазгима али и старим Македонцима, можда Илирима.

.

Још Тукидид у свом Пелопонеском рату изричито зове Македонце варварима.

Најбоља је илустрација мржње Хелена према варварима у доба суноврата грчке слободе,  Демостенова трећа ,,Филипика“ у којој каже:

,,Филип Македонcки  не само што није Грк, нити је са Хеленима у било каквом сродству, већ није ни варварин из неке земље достојне поштовања, већ је то дрипац из Македоније, одакле ни доброг роба не можеш да набавиш.”

После овога став данашње грчке науке изгледа заиста гротескно у тврђењу како је Македонија класична земља старе Хеладе. Историја ваљда томе и служи, по једној од дефиниција, кao политичкa прерадa чињеница.

.

Радован Дамјановић (одломак из ,,Српско-српског речника”)

Izvor: http://www.srpskosrpski.org/ssr1.htm