Archive for the Category » Zaveštanja predaka «

Греси прелепе Евдокије

Евдокија, прва протерана принцеза са двора Немањића

.

Звала се Евдокија, синовица цара Исака Другог Анђела и кћерка потоњег цара Алексија Трећег, cтрана принцеза која је доведена у Србију из Византије (Ромеје), да се уда за наследника Немањиног, средњег сина Стефана.

Брак Стефана и Евдокије склопљен је по свој прилици, 1191. године у складу са политичким циљевима земљаља – Византије и Србије. Евдокија је, са својом пратњом, пошла из Цариграда пут Србије познатим римским путем Вија Егнација. Идући према северу, дошла је до Скопља и ту ју је дочекао млади Стефан.

Држава коју је наследио Стефан, још за владе свог оца Стефана Немање (1166-1196), знатно је узнапредовала, како у територијалном тако и у политичком и државотворном смислу. Иако још „варварска“ за Византинце, постала је фактор на који се мора рачунати.
Стефан је био је мудар и даровит државник, васпитан у византијском духу. Као сналажљив дипломата и обазрив и срачунат војсковођа, ктитор велелепне Жиче, важио је за једног од најдаровитијих Немањића.

Однос Стефана и Евдокије у почетку је био идиличан и поред тога што је византијској принцези било потребно времена да се навикне на скромне услове живота.
Док је кормило Рашке држао њен свекар Немања, Евдокија није покушавала да се меша у послове државе , била је повучена принцеза, која се највише занимала за одгајање својих синова Радослава и Владислава и ћерке Комине. Са ступањем њеног супруга на престо, она је решила да учествује у владању Србијом.

Током година проблеми у браку су се само гомилали. Према неким тврдањама, Стефану је сметало што је лепа Евдокија привлачила превише мушке пажње, а и он сам био је врло неверан.

Од тренутка када је постала велика жупанка, Евдокија је почела да користи своје право да учествује у владању српском државом. Чак су, изгледа, Срби морали пристати, стоји забележено, да Евдокија буде учесница највише власти у Рашкој као што су биле августе у Византији. Евдокија је имала јак утицај на васпитање деце, посебно сина Радослава, који је учен и научен да се више осећа као Грк него као Србин. То ће га касније скупо коштати.

Да би се осветила мужу за наводна неверства, Евдокија се и сама упустила у брачне преваре. Постоје извори који кажу да ју је Стефан ухватио у неверству, па је због тога наредио да јој се скину хаљине, и нагу, само у кошуљи, отерао је из Србије. Има и оних записа у којима се тврди да је Евдокија била болесна. Наводи се да је имала шугу.

Било како било, тек, Евдокија је, не рачунајући њену свекрву Ану, била прва византијска принцеза на двору Немањића, али и прва жена која је морала да напусти Србију.

Суштина њеног краха је била и политичке природе. Зашто? Евдокија, принцеза с Босфора, била је потребна у време склапања мира с Византијом. То је одговарало и једној и другој страни. Али, углед и моћ Византије нагло су опадали, а Латини су се приближавали Цариграду. Евдокија је сада постала сметња за нове односе с Латинима.

Након десет година заједничког живота, Стефан је, 1201. године, отерао Евдокију. Цариградска црква разрешила је њихов брак 1201/1202.

Неверство Евдокијино, без обзира на све друге околности, оставило је трага на Стефановој души. Да није лако поднео срамоту због жениног неверства, потврђују речи које је касније записао: Часна жена у дому мужа свога дража је од свакога бисера и драгога камена.

Стефан се три пута женио, али су све три његове жене биле само велике жупанке, ниједна краљица.

Евдокија се удавала још два пута, али јој се те удаје нису посрећиле. Последњи траг о њој датира из 1219. године, када је, у Никеји, присуствовала устоличењу свог бившег девера, монаха и архимандрита Саве у чин архиепископа.

( Аутор: Томислав Симић Калпачки )

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

ASTARTA

.

ASTARTA je vrlo drevna Boginja plodnosti, ljubavi i rata. Bila je sa ljudskom rasom od početka. Astarta je prikazivana kao Visoka sveštenica, vrlo lijepa sa plavom kosom. Njeni roditelji su Ningal i Nanna. Astartine boje su crvena i plava. Nekada se pojavljuje sa krilima – koje imaju crvene i plave pruge po sebi.

Ona je uvijek bila jako popularna i voljena u prostorima gdje je poštovana.

Zato što je sa ljudima od početka, znana je po nekoliko različitih imena u mnogim različitim prostorima i kulturama. Bila je znana Kanaancima i Sirijcima kao ASTARTE, Sumeranima kao INANA, Vaviloncima je bila znana kao IŠTAR, Asircima i Akađanima – ASHTART, ASHTORETH; ASHERAH, Egipćanima kao ISIS, ASHET i ASET, Feničanima je bila znana kao TANIT-ASHTART i ASHTAROTH. Njeno Ugaritsko ime je bilo ANAT.

Zajedno sa Ea-om ili Dagonom  i  Baalom, kada je judeo-hrišćanstvo stupilo na scenu, Astarta je demonizovana i završila je u grimoarima, kao jedna od vhovnih princeza Pakla. Ova tri Božanstva su bila najpopularnija bića na Bliskom Istoku. Njihova reputacija je uništena, zlobno su klevetani,  demonizovani i etiketirani kao „zlo“.

Kao sumerska Boginja „Inanna“ bila je znana kao moćan ratnik i njena sveta životinja bila je LAV. Skulpture lavova su čuvale njen hram u gradu Nimrudu.

Njen sveti grad bio je Uruk, jedan od najstarijih gradova Sumera gdje je imala svoj hram. Pod njenom vladavinom, ljudi Sumera i njene zajednice su napredovali i razvijali se. Imala je hramove i svetišta u mnogim gradovim Drevnog Bliskog Istoka.

Njen sumerski naziv „Kraljica Nebesa“ su ukrali hrišćani i iskoristili ga za svoju „Devicu Mariju“.

„Iako se Astarta u Sidonu poštovala, ne sme se zaboraviti da je njeno ime bilo Aštart, ime koje Izraelci pišu sa pet suglasnika ‘strt, i izgovaraju vokalima slične hebrejske riječi „sramota“, čineći Sidonsku boginju da se pojavljuje u nečistoj formi Astoret“

(Izvadak iz „Recovering Sarepta, A Phoenecian City by James B. Pritchard, 1978)

Astarta je takođe bila vavilonska Boginja. Vavilonski spisi je nazivaju „Svetlo Sveta“ i „Djeliteljka Snage“.

Legenda o Astarti ili Ištar u početku se poklapa s pričom o Inani, no zatim se od nje postupno udaljuje i prerasta u zaseban mit, posebno u poznatom spjevu ,,Ep u Gilgamešu“. Za razliku od Dumuzija, junak Gilgameš odbija nasrtljivu Ištar, čime ju je strašno razljutio. Osvetila mu se tako, što je stvorila velikog nebeskoga bika i poslala ga na zemlju kako bi zgazio ili rogom usmrtio Gilgameša, kojeg je ipak spasio prijatelj Enkidu. Njega je, pak, Ištar poslije usmrtila svojim čarolijama.. Neutješan zbog gubitka prijatelja, Gilgameš se zaklinje da nikada neće umrijeti, pa kreće u potragu za besmrtnošću.

.

„Od raznih izgovaranja imena, Astarta je pronađena u Pismima iz Tel Amarne. Hebrejska Astoret je došla kada je rabinska škola Masoreta u 6. stoljeću odlučila priključiti konvencionalni sistem da bi nadopunili manjak glasnika u pisanom hebrejskom, i u isto vrijeme da bi ubacili u imena stranih božanstava glasnike od riječi „bošet“, što znači odvratnost“.

( Izvadak iz „Who’s Who Non-Classical Mythology by Egerton Sykes, 1993)

.

IŠTARINA VRATA

Резултат слика

.

Ištarina vrata sagrađena u oko 575. godine prije Hrista, i bila su glavni ulaz u Vavilon. To su osma od osam vrata u unutarnji grad.Bio je to jedan od najimpresivnijih spomenika na Bliskom Istoku. Ištarina vrata, kao deo Baalovog hrama sagradio je Nabukodonozor II. oko 575. pr. Hr.. Vrata su bila trostruko ukrašena s 575 reljefa koji prikazuju lavove kao Ištarine simbole, zmajeve, kao Mardukove bikove kao Adadove simbole. Likovi su bijele i svjetlosmeđe boje na plavoj podlozi. Grad je bio opasan dvostrukim zidom s 8 velikih vrata od kojih su svaka bila posvećena jednom bogu. (Ištarina su bila sjeverna).

Vrata su obnovljena i dio su zbirke u Staatliche Museen u Berlinu.

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

ЦИНЦАРИ

.

Лаза Костић: Цинцари

Посебан феномен представљају Куцовласи или Цинцари којих је у време турске окупације било у свим деловима Србије, а у слободној српској држави њихов број се непрекидно повећавао територијалним ширењем у јужном правцу. Куцовласи се поприлично разликују од Влаха, али су у основи истог порекла и језика. У Македонији су их још називали Арванитима или Арванитовласима. Назив Куцовласи је грчког порекла. О њима пише и Константин Јиречек: “Данашњи Маћедорумуни називају себе Араман. Словени су их, као и Италијане, називали свагда Власима.“ (стр. 22.)

Цинцара је, како пише Лаза Костић, “било и у првобитној Србији, али само у градовима, где су се мешали са Грцима, тако да их је местимично тешко издвојити. Било их је и у Војводини, можда процентуално више него у Србији. Чак и у Босни (Петракис, Хаџи-Костић, Јеремић итд.), али су они сви посрбљени. Чак су давали Србији деценијама државнике и дипломате највећег домета. О њима детаљно пише бивши професор историје и социологије на Београдском универзитету др Душан Ј. Поповић у књизи “О Цинцарима” (два издања између ратова).” (стр. 22-23.)

Данас Цинцара, јасно идентификованих, има само у јужним српским земљама и зато их Костић назива Јужним Власима. Иако су званичне југословенске статистике све Влахе укључивале у једну категорију, Костић инсистира да су се Цинцари по језику “доста разликовали од српских Влаха, по националној свести још више. Не може бити говора о некој заједничкој националној кохезији, о осећању етничког јединства. Никад у историји није међу њима постојала никаква повезаност, најмање етничка.” (стр. 24.) По свим пописима становништва у XXвеку, број грађана који се изјашњавао да говори влашки језик у Јужној Србији износио је до 10.000.

О њиховом етничком супстрату, пореклу и називу Костић даје један врло прегледан и јасан резиме: “Јужни Власи су свуда у свету познати или под именом Влах са неким адјективом, или под именом Румун, опет са ближом ознаком. Куцовлах значи Влах који храмље, који се клати, а друге се речи већ лакше разумеју. Цинцарима, пак, тај свет зову само Срби (неки суседи су то од Срба преузели). Вероватно то долази од броја цинц тј. пет, који се тако често од њих чује, а који српском уху необично звучи. Тако Италијане у Немачкој и Швајцарској зову чинкели (“мали чинкве”), јер тај исти број пет (ит. чинкве) тако често чују од њих. Цинцари су остаци старих римских колониста и има их спорадично по целом Балкану. Али груписани су били највише у оном делу Турске који сада чини тромеђу Српске Македоније, Грчке Македоније и арбанашког Епира (Битољ, Струга, Корча, Костур, Воден). Одатле су се селили махом у градове и ту брзо денационализовали (постајући Грци у Турској и Грчкој, а Срби и Бугари у слободним државама Србије и Бугарске). Практично, њих више нема у тим градовима. Али у неким насељима Македоније они су се задржали у првобитном облику, груписани. Доскора је било и номада Цинцара у самој српској Македонији. То су тзв. Громочлије (досељени са Громоча у јужној Албанији). Живели су у нашој источној Македонији, бавећи се углавном сточарством. Нису имали никакве везе са својим сународницима у западној Македонији. Југословенске власти су их после оба рата трајно населиле по западној Македонији. Сви се ти Цинцари званично, тј. статистички означују као Власи.” (стр. 23.)

Лингвистичком анализом Костић долази до закључка да “не само да се цинцарски или “јужнорумунски” језик знатно разликује од дако-румунског који се говори у Румунији, него и тај јужнорумунски се рачва на два доста различита дијалекта (једнако као њима сродни Реторомани у Швајцарској). Тај језик се дели на два дијалекта: аромунски, чији припадници живе у Македонији, Бугарској и Албанији, и маглено-румунски, чији су припадници живели у Грчкој све до после Првог светског рата, када их је румунска влада преселила у Добруџу.” (стр. 24.) Цинцари су “подељени и живе у свим балканским државама, свуда као “ишчезавајућа мањина”, без везе између једних и других.” (стр. 24.)

Јован Цвијић се позива на веродостојне путописце који су тврдили да их је у прошлом веку било око пола милиона, а у његовом времену су се свели на око 150.000. Он каже да се Цинцари јављају “као етнографска острва у основној словенској и грчкој маси становништва и то највише у југозападном делу Полуострва, поглавито у Македонији, Епиру и Тесалији.” (стр. 24.) Све донедавно их је било највише у Албанији, а у Бугарској су, на исти начин као у Србији у јавном и друштвеном животу напредовали до највиших положаја и стицали велике заслуге и почасти.

У студији „С ове и с оне стране Дунава“, 1885. године, о Цинцарима је писао и белгијски научник Лавлеј: “Ван њихове земље порекла има их свуда по Оријенту. Нигде нису толико јаки да образују групу за себе, сем у селу Словик код Тузле, у Истри код Монте Мађоре и језера Чеспитал, и понегде друго. Каква штета да их нема у Босни неколико хиљада. Они више него Јевреји доприносе повећању богатства, јер су не само фини трговци, већ и изванредни радници.” (стр. 24-25.)

Међу Цинцарима је било и много печалбара и запажено је од стране њихових савременика да са лакоћом савлађују језике народа у чијој средини раде и зарађују. Неки су донедавно живели номадским животом. Сви покушаји румунске владе да им образују румунску националну свест били су неуспешни, а примећено је да их најлакше асимилују Грци, а уосталом, у Грчкој их је највише и било.

У Македонији су их после Другог светског рата насилно денационализовали, као и Србе. На њихову посебну везу са Грцима указивао је 1921. године Јован Цвијић: “Аромунске оазе Балканског полуострва могу имати известан национално политички значај само ако остану у вези са Грцима, у чијој су близини и под чијим су културним утицајем. Румунска пропаганда није направила великих успеха, али је ипак грчки утицај њоме унеколико ослабљен. Поред ње и против ње Аромуни се ипак у Македонији претапају у Грке. Осим тога има у последњим деценијама случајева да Аромуни и у Македонији губе своју народност прелазећи у Словене. Међутим, последњи је редован случај са оним Аромунима, који остану дуго година у губертлуку или се стално настане у Србији и Бугарској. Нарочито их нестаје мешовитим женидбама. Напослетку, Цинцари су често без деце или с мало деце.” (стр. 25.)

Многи аутори тврде да су Цинцари некада представљали најкултурнији етнички елемент Балкана, мада никада нису имали неку своју посебну културу. Цвијић каже да су они у неким деловима Балкана били главни носиоци византијске културе, дајући јој и свој сопствени печат. За њих Костић закључује: “Уопште је то један јако позитиван народ, коме ми имамо много шта да захвалимо. Велики део наших књижевника је цинцарског порекла и цинцарске крви, међу њима сви наши сатиричари (Стерија, Нушић итд.), да о дипломатама и политичарима не говоримо. Било је и ванредних јунака међу њима. Доста је споменути Јанка од Охрида, који “свијетом иде, свуђе кавгу тражи, ђе је кавге да се онђе нађе.” Зове се још и Цинцар-Јанко. Није се склањао од кавге и мејдана.“ (стр. 26.)

Интересантно је да у српском народу само неки левичари и касније комунисти нису били наклоњени Цинцарима. Поједини левичарски књижевници су чак према њима показивали велику нетрпељивост, попут др Мирка Косића чију је студију “Јужнословенско питање”, штампану 1918. године у Цириху на немачком језику, пронашао Лазо Костић претражујући швајцарске библиотеке. У својој идеолошкој заслепљености, робујући марксистичком погледу на свет и комунистичким предрасудама, Косић је писао да балканска буржоазија “има један знатан део цинцарске крви, оне мешетарске и зеленашке класе која је у виду градских Куцовлаха или Аромуна заразила готово читаву балканску буржоазију. Она носи и тако многобројне пословне политичаре и пирате који су се окомили на концесије балканских парламената. Таква буржоазија, жељна пљачке налази се у највећем делу балканских држава.” (стр. 26.) Веће пљачке од левичарске ипак балкански народи ни под Турцима нису доживели.

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Шест Морава у срцу Европе …

.

ШЕСТ МОРАВА У СРЦУ ЕВРОПЕ …
.
У историји, али и за садашњи европски опстанак врло су битне, али су и скоро непознате и неприметне реке, њих најмање шест, које носе назив МОРАВА. Једна од Морава је она која данас пролази кроз Чешку, Словачку и Аустрију, а остале су жиле куцавице Балкана и Србије. Раздваја их и спаја – река Дунав у коју се све уливају.

У овом осврту на значај и доказ присуства Словена у историји, и утицају на формирање савремене Европе, као и случајности истог назива реке на више географских паралела, поменућемо најбитније Мораве које су данас познате. Био би обиман посао уколико би се покушало враћати кроз историју, врло оскудну подацима и претраживати умногоме скривену, конфузну и неистинуту документацију о присуству и животу Словена у Европи, као и покушати реконструисати промене назива река.

Да МОРАВЕ нису јединствене, и случајност, као пример може да послужи, а свако може узети карту Европе, одвојити доста времена и покушати да преброји све топониме од севера до југа и слева на десно – за назив: БИСТРИЦА. Као илустрацију, напоменуо бих само да на српском Косову постоји 5 река које носе називе Бистрица: Пећка, Дечанска, Лоћанска, Призренска и Кожњарска. У истраживању поред река треба тражити и села, планине, области и слично, као и преведене називе за Бистрицу на разне европске језике…

У Србији и данас постоји заиста огромно етнолошко и литературно наслеђе везано за Мораве. Умногоме Срби све воде зову Моравама. Као доказ те везе и испреплетености наводимо једну српску народну песму, уз напомену да се у литератури наводи да је такво богатство постојало и у Моравској, али да се данас то богатсво свело на бледе назнаке.
,,Што Морава мутна тече, ај вај! / Морава тече свако вече. / Да ли паша коња јаше?/ Ил’ старице платно беле? / Нити паша коња јаше. / Нити старице платно беле. / Већ се купају две сестрице. / Магдалена и Калена. / Магдалена препливала. / Калена се утопила. / “Магдалена, мила сестро! / Не говори нашој мајци / Да сам јој се утопила / Већ да сам се удомила! / Бистра вода младожења! / До два брега, два девера! / Две рибице – јетрвице! / Ситан песак – сви сватови!“
(Записао Вук Караџић, «Даница» 1827.година)

Треба додати и податак да су први помени назива Морава у Моравској, као и у Србији у IX веку – у доба пре доласка Мађара у словенски међупростор, и пре стварања мађарске државе 903. године.
Као доказ присуства, у разним облицима изговора својом једноставном сличношћу могу да посведоче и река Мура у Словенији и река Морача у Црној Гори, вероватно као и многе друге реке и речице сличних језичких карактеристика.

Као посебан пример, треба споменути збирку старих мапа земаља Љутића и Бодрића (Северна Европа и Прибалтик) коју је 1965. године објавила Чехиња Хана Скалова. У њој се као топоними истог или сличног назива наводе и више пута: Morava (2x), Moraš (2x), Moravce, Moravica, Morazena (2x), Moračane, Morčanь, Morčik, Morčino, Mordovice, Moravec (2x) Morazini, Morchyna, Morica (10x), Moriaa, Moric, Moryčine, Moryčane (3x), Morignev, Morichovichi, Morko, Morkovici (3x), Morin (5x), Morina (3x), Moršov, Morvica, Morzlo, Morzy, Morana (5x) …

МОРАВА НА ТРОМЕЂИ ЧЕШКЕ, СЛОВАЧКЕ И АУСТРИЈЕ
.
Познат је назив области у јужној Чешкој, кроз коју највећим делом протиче Морава, под називом Моравска. Она се данас граничи са далеко познатијим историјским областима као што су Бохемија и Шлезија. На том простору је од VIII до X века постојала изузетно значајна држава за све Словене – Великоморавска.

Данашња река Морава извире у Чешкој, испод Краљевог снежника, планине на северозападу, у близини Пољске границе. У дужини од 354 км у свом току ка југу прима бројне притоке (Крупа, Брана, Десна, Моравска Сазава, Бечва, Хана, Древнице, Олшава, Величка, Дија, Мијава) и пролази кроз велики број места (Литовел, Оломоуц, Кромјержиж, Отроковице, Весели над Моравом…). Река је крувудава и на више места вештачки усмерена. Код места Рохатец постаје чешко-словачка државна граница. Доласком до града Ланжхот излази из Чешке и постаје аустријско–словачка граница, све до уливања у реку Дунав код тврђаве Девино, у близини Братиславе.
Не би требало заборавити и тзв. Моравска врата која је природна и историјска транзитна удолина између Чешке и Пољске. Спајају Мораву са Одром и Вислом, као и преко Моравске Остраве и Новог Бохумина, Краков и Варшаву. Спајају и Вроцлав и Берлин на северо-западу са путевима који воде с југа.
Место уливања Мораве у Дунав, у подножју тврђаве Девин. Табла даје обавештење да река чини државну границу (аустријско – словачку).

СРПСКЕ МОРАВЕ (и на Косову, и у Македонији)
.
Нешто низводније од Београда и Смедерева у Србији, према Ђердапској клисури и археолошким налазиштима Винчанске културе и Лепенског вира, а у близини места Дубравице, и одмах до места Костолац и археолошког налазишта из римског периода – Виминацијум, улива се у Дунав река Велика Морава, и постаје део њеног црноморског слива.

Тешко је рећи да ли је Србија цела, сама по себи Друга великоморавска држава?

Важност река Морава у Србији је несагледив и безгранично различит како за саму нашу државу, тако и за Балкан и Европу. Као први и довољан доказ наводимо вековну историјску чињеницу – сви путеви у свим смеровима и сва освајања преко Балкана, од најраније историје до данас, ишла су долинама неке од Морава или, и кроз неке од њених притока.
Да би се схватила, већ горе поменута српска Морава потребно је видети карту, уочити невероватну бројност топонима и видети кроз која све места ова река пролази. Ти топоними имају доста примеса турских речи, али ни скоро пет стотина година њиховог присуства на територији вековне Српске државе нису учинили да они нису задржали српске језичке карактеристике и да су у корену лако препознатљиве и свесловенске.

Велика Морава  је највећа домаћа река и њен слив (Поморавље) чини 42 % територије Србије. Међутим, један део горњег слива Ибра припада Црној Гори, а део у сливу Нишаве налази се у Бугарској. Слив Велике Мораве чине три целине: Велика Морава, Јужна Морава и Западна Морава.
Велика Морава настаје од Јужне и Западне Мораве, које се спајају код Сталаћа у централној Србији. Има 32 притоке – 12 са леве и 20 са десне стране. Веће притоке су: Јовановачка река, Црница, Раваница, Лепеница, Ресава и Јасеница.
Раваница извире у Шареном кладенцу, североисточно од Сењског рудника. У горњем току долина Раванице је прилично плитка, да би потом ушла у клисуру. У клисури је подигнут манастир Раваница, задужбина српског кнеза Лазара из друге половине XIV века. После његове погибије у бици на Косову, 1389. године, у манастир су пренете његове мошти, након чега је манастир постао место ходочашћа. Највећа притока Раванице је Зубрава, која јој дотиче са десне стране. У Велику Мораву се улива код Ћуприје. Лепеница истиче у Голочелу из извора Студенац, а утиче у Мораву источно од Баточине. Познати немачки путописац Феликс Каниц записао је приликом пропутовања кроз Србију у другој половини XIX века, да Лепеница тече мирно и тромо као мали поток, док се у рано пролеће претвара у пустошну бујицу која разара мостове и плави целу околину. Ресава постаје спајањем Злотске реке и Карапланџиног потока, који се састају у котлиници Ресави. У Лисини се у Ресаву с десне стране улива Чемерница, која тече испод одсека планине Бељанице. Код реке Дворишта Ресава улази у последњу клисуру – Манасијску. У њој је почетком XV века подигнут манастир Манасија, задужбина српског деспота Стефана Лазаревића. Манастистир је био средиште српске културе. У њему је настао Моравски стил изградње средњевековних цркава и фрескосликарства. У преписивачким одељењима препивана су и сачувана су најстарија књижевна дела словенског али и европског средњевековља. Утицај “Моравске школе“ осетио се и помиње се у бројним хроникама тадашњих европских империја.

Јужна Морава постаје од Биначке Мораве и Прешевске Моравице, које се спајају код Бујановца на Косову. Биначка Морава, дужа саставница, настаје од Големе и Слатинске реке код села Клокота у данашњој Македонији. Она прво протиче кроз Гњиланску котлину, затим кроз Уљарску клисуру, Изморничко проширење и Кончуљску клисуру, и улази у Врањску котлину где се спаја са Прешевском Моравицом. Прима укупно 157 притока – река, речица и потока – 75 левих и 82 десне. Већина њих лети пресушује. Значајни токови су Ветерница, Јабланица, Пуста река и Топлица са леве, а Врла, Власина, Нишава, Топоничка река и Сокобањска Моравица са десне стране.
Врла је мала река и извире испод Виљег кола на падинама Варденика. Власина се улива у Јужну Мораву око 8 километара источно од Лесковца. Прима велики број притока и важније су: Градска река, Тегошница, Лужница и Пуста река с десне, и Бистрица и Растовница с леве стране. Јабланица настаје од Бањске и Туларске реке, које се спајају код села Маћедонце. У Јужну Мораву улива се 3 км низводно од Печењевца. Најдужа притока Јабланице је Шуманска река која, удружена с Јабланицом, наноси велике штете Лебану. Топлица највећа је лева притока Јужне Мораве. Постаје од неколико речица које одводњавају источне падине Копаоника. Нишава је највећа притока Јужне Мораве. Постаје од Гинске реке и Врбнице, које се састају у близини села Тодена у Бугарској. У Србију Нишава улази 6 км узводно од Димитровграда. Највеће притоке су јој Темштица са десне и Јерма са леве стране. У Влашкој клисури између села Бобовишта и Власи, налази се манастир Поганово. Изградио га је српски великаш Константин Дејановић Драгаш, сестрић цара Душана, 1395. године. Због вредних фресака, које представљају најзначајнија остварења тог доба на Балкану. Топоничка река се улива у Јужну Мораву недалеко од села Мезграје. Постаје од два потока. Десни извире испод јужних падина Девице, а леви источно од Големог врха.

Сокобањска Моравица постаје од два потока Изгаре и Тисовика, који извиру на падинама планине Девице. Горњи ток Моравице до ушћа Сесалачке реке, у време јачих киша остаје без воде, тако да се у народу Моравицом зове тек низводнији део. Осим Сесалачке реке, Моравица добија воду и од отоке врела познатог као врело Моравице. У Сокобањској котлини Моравица прима своју најдужу леву притоку, Градашницу. На реци постоји 11 водопада.

Западна Морава је лева саставница Велике Мораве. Она постаје спајањем Моравице и Ђетиње код села Лепосавића. Моравица извире на западном огранку Голије, па је називају и Голијска Моравица. Њено слабо врело народ назива „Глава Мораве“. Ђетиња извире на југозападу планине Таре и прима 35 притока – претежно потока и поточића. Највећа јој је притока Скрапеж, који извире на југоисточним падинама Повлена.
Западна Морава прима 85 притока, а међу њима се посебно истиче Ибар, а потом Расина и Бјелица, док су од левих притока веће само Чемерница с Дичином и Гружа. Бјелица је главни ток Драгачева. Извире на у крају Пјесковите равни, а улива се у Западну Мораву код Гугаљског моста. Највеће су јој притоке Рђанска река, Горушица и Врањица. Чемерница је лева притока Западне Мораве, у коју утиче неколико километара низводно од Чачка. Највећа јој је притока Дичина коју прима код Прељине. Ибар је највећа притока Западне Мораве. Извире из јаког крашког врела испод северне падине планине Хајле, а утиче у Западну Мораву 4,5 км источно од Краљева. Низводно од бране ХЕ „Газиводе“ долина Ибра се постепено проширује и код Косовске Митровице улази у доњи крај Косовског поља, где прима Ситницу. Од Звечана до села Матаруге, 20 км од ушћа у Западну Мораву, Ибар прима још две значајније десне притоке, Рашку и Студеницу. За извориште Ситнице узимају се два мања водотока – река Топлица и северни крак Неродимке, док јужни отиче ка Лепенцу. Река тече целом дужином од 90 км кроз Косово поље, стварајући многе меандре. Они су нарочито изразити и бројни у доњем току Ситнице, низводно од ушћа Лабе. Рашка извире из пећине испод кречњачког одсека брда Голача, 15 км западно од Новог Пазара. Значајније притоке су јој Људска река, Јошаница и Дежевска река.
Због своје питоме и богате природе, долине Рашке и њених притока погодовале су подизању бројних културно-историјских споменика. Ту је створена прва српска држава са престоницом Рас у X веку, изграђена Петрова црква, једна од најстаријих на тлу Србије, подигнут манастир Ђурђеви ступови, задужбина Стефана Немање из XII века, као и чувени Сопоћани, задужбина краља Уроша I, из средине XIII века. Сопоћанске фреске представљају највећи уметнички домет не само у средњовековној Србији него и у Европи, због чега је манастир уписан у светску културну баштину и стављен под покровитељство УНЕСКА.
Расина је последња значајнија притока Западне Мораве. Настаје на падинама Гоча и Жељина од изворишних кракова Велике и Бурманске реке, а утиче у Западну Мораву 5 км низводно од Крушевца.
.
Након набрајања симболичног броја топонима на и око српских Морава може само да се потврди констатација да су источници реке Мораве, али и српско-словенске културе: на Косову и Метохији и делом у северној Македонији (Биничка Морава), не само као реке, већ и као источници духовне културе и порекла.

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Легенда о Јасмини, Црном витезу и Плавој Ружи

.

Писани и усмени извори јасно обавештавају о драматичним сукобима између кнеза-вазала Стефана Лазаревића и преживелих косовских витезова, Перјаника, а очигледно је да је ондашња Србија билa подељена на две Србије. У писаном извору из млетачког извештаја, који је превео професор Андре Стевановић 1914. године, пише:
“Стефан, син Лазарев, као и његови нови велможи, држаше веру у Србију унутар Османског царства,  док у самосталну и слободну земљу Србију, Лазареву небесну Србију, беху још веровали витезови повратници с Косова поља, умирући због сна који није могао бити досањан, али је био вредан умирања’”.


ЈАСМИНА, кћи властелина Славише од Немић-града”, како су је звали  горштаци са Оровачких планина, на чијим се југозападним присојима и налазе развалине тог средњовековног града, ступила је у њихове редове. Отац јој беше пострадао на Косову, што довољно говори о разлогу таквог њеног поступка.

Једне познојесење вечери с краја новембра, док је вечерала са дворанима у трпезарији,
тргао ју је резак звук трубе и повик стражара на кули понад градске капије. Мирно је устала, са клина на зиду скинула тешки огртач од црног плиша и подигнуте главе ужурбаним корацима напустила одају, узгред добацивши дворанима да остану где јесу. Таман што је изашла у предворје окружено високим бедемима и кулама, низ степенице стрча до зуба наоружан стражар, и узбуђено рече: “Веровали или не, госпо, испред капије је ЦРНИ ВИТЕЗ од Каменграда!
Тражи да га пустимо унутра! Вели, мора с вама да разговара!”
“Чујем да с поља рже више коња… ко је још с њим?”, мирно ће Јасмина, поцрвеневши нагло и љутито напућивши уснице; смртно је волела тог тајновитог и сиромашног витеза од Каменграда, као и он њу, али јој њена надмоћ у богатству и бахато господско држање нису дозвољавали да с њим има било шта, а камо ли да љубави.
“Не знам, госпо! Има их више! Сви јашу на црним ђогатима! Од главе до пете су у црним
одеждама од чоје, сем сјајних панцира које преко одежде носе! И огртачи су им црни, са
капуљачама одзада! Сви носе сјајне кациге, са по два соколова крила са стране! Витезови су, види се! Сем Црног витеза, ниједног другог не познајем!”
“’Добро де, пусти их у град, Јоване!”

Јасмина скрсти руке на груди, док двојица стражара отрчаше и извукоше палије, гурајући тешку храстову капију оковану великим гвозденим чавлима. За оне који су јој напокон дошли, знала је да су јој морали доћи, чудећи се да нису и пре. Када десетине витезова ујахаше у покалдрмљено предворје и сјахаше као један, слуге однекуда истрчаше, прихватише уморне ђогате и одведоше кроз другу капију у стају иза града.

ЦРНИ ВИТЕЗ скиде кацигу и стави под леву мишку, обраћајући се тихо младој господарици Немић-града:
“Ти, Јасмина, богата си и пребогата. Злато и друге драгоцености, које си наследила од покојног оца Славише, мога побратима којег прождера сумрак оног Видовог дана на Косову, спаковаћеш се и уз пратњу напустити Немић. Твоји војници, дворани, такође иду са тобом у Камен-град.

.

.

ОНИ долазе, Јасмина! Гардисти кнеза-вазала и турски јаничари начинили су покољ СЕБАРА, наших присталица у Колубарју. Сада су већ у Подгорју, и опсели су староставни град Ваган на Јадру. Наш побратим Борко тамо ће их намучити и задржати, али не задуго.

Онда ће ударити на град Мазу, на планини Мази, где ће се до последњег ратника борити господарица града, ПЛАВА РУЖА. Чула си за њу? Та плавокоса ратница била је с нама, Перјаницима…на Косову онога непролазнога дана! Страх ме је да ће пострадати све градине Перјаника у Мачви! Али, ако нам се то и деси… буди сигурна да ће последњи пасти Камен-град понад кањона Љубовиђе”.
“’Како то мислиш?!”, плану млада госпа са Немића, додајући: “Теби да поверим своје злато и сопствени живот, не пада ми на памет! Када си са мојим оцем отишао пут Косова поља, ниси дошао да ми кажеш да одлазиш! Отишао си без поздрава… а тамо си могао погинути, баш као мој отац и витез Митар од Вележ-града на Медведнику! Само мислиш на рат!”
Нешто касније, када већ тамна ноћ беше овладала над Кулама Немић-града, док су витезови јели и пили вино у трпезарији, Црни витез обљуби Јасмину у потаји њених одаја. Око поноћи, колона витезова са младом Јасмином и послугом која је климала у позадини водећи товарне коње, изјаши из Немић-града и кроз густу маглу изгуби се друмом преко планина.

Други дан по доласку у Камен-град, смештен на заравни високе и неприступачне стене на ободу дубоког кањона Љубовиђе, Црни витез и госпа Јасмина венчали су се у градској цркви у присуству бројних монаха из Подриња. Три дана су пристигли витезови из Моравске Србије јели и пили са витезовима из Камен-града, наздрављали младенцима, док под град не допадоше гласоноше и подвикнуше Црном витезу да здружени одреди гардиста и јаничара долазе.
Без журбе и страха, Камен-град су одмах напустили сви дворани и склонили се у скровите вртаче Оровачких планина. Сво злато младе господарице Камен-града и града Немића спаковано је у оловне шкриње и похрањено у једној дубокој и тајновитој пећини недалеко од града.

.

Плавокоса ратница, Плава ружа од Подгорја

.

Трећег дана потом, уочи Светог Николе, крсне славе Црног витеза и госпе Јасмине, око хиљаду до зуба наоружаних коњаника нашло се под зидинама града. Здружене одреде српских гардиста и турских јаничара предводио је иначе озлоглашени Јигит-паша, Стефанов лични пријатељ и потчињени заповедник.
Коњица гардиста и јаничара стала је избацивати пламтеће стреле на посаду града, а затим грунула на јуриш ка градској капији, сулудо гинући и стрпоштавајући се уз ужасну вриску у околне амбисе дубоког кањона реке Љубовиђе. Бројни стрелци са бедема и високих кула скидали су већ усплахирене и помамљене коњанике непријатеља као чисту мету. Трећег дана опсадног стања, видећи да Стефанови гардисти безвољно кидишу на градске зидине, а да су бројни побегли у гудуре планина.

Црни витез се попне на понајвишу кулу и грлено подвикне: “Браћо Срби, гардо Стефана вазалчића, одступи и бежи назад! Ако не смете да приђете нама, извлачите се и спашавајте русе главе! Послушајте ме, да међусобно не проливамо крв… Српску крв!”
Дабоме, пошто већ беше пао и снег а хладноћа постала неподношљива, обраћање Црног витеза је упалило. Где групно, где појединачно, гардисти су окретали леђа јаничарима и напуштали поприште боја.

Истог дана пред мрак, на брегу са западне стране града изникла је овећа група коњаника у црним огртачима, предвођена витком и стаситом плавушом,  која је управо натезала тетиву самострела. Када је нагло отпустила тетиву, шиљак пернате стреле сикнуо је ваздухом као змија, након чега се доле под градом Јигит-паша трже на коњу као да га угризао поскок и наглавце сручи из седла.
ПЛАВА РУЖО!”, уследи повик витезова са бедема и кула Камен-града, јеком се разносећи по врзинама планине, дуго одјекујући и по увалама и затонима кањона реке Љубовиђе. У пуном галопу, чему се нико са Камен-града није надао, појавише се бројни одреди ратника од Подгорја. Предвођени Борком са Ваган-града на Јадру, ударише Турцима с леђа, на које већ беше као поводањ грунула коњица Плаве Руже од градине на Мази, правећи касапницу.

Уто кроз капију изјури и Црни витез са коњицом, придружујући се језивом покољу који је до пред мрак трајао на пољу испод града. До дуго у ноћ витезови су, потпомогнути СЕБРИМА из планинских насеобина, гонили и вијали слуђене и залутале Турке по кањону Љубовиђе, убијајући их немилице секирама, брадвама и џилитима.

Те ноћи на кулама Камен-града плануше ватре и испочетка се зачу тиха и тугаљива песма младе ратнице, Плаве Руже од Подгорја, која је опевала славну погибију на Косову пољу.  Жаловиту песму прихватише бројни витезови поређани на бедемима града, одакле се она разлеже планинама и дубодолинама ојађене и оскрнављене земље српске, заривши се у свенародну свест за сва времена.,,

Недуго затим кнез Стефан је морао по позиву Бајазита да по највећој цичи зими и снегу оде са пратњом у царску Брусу и објасни султану погибију Јигит-паше и пет стотина јаничара, а да своје мртве гардисте није ни споменуо. Дабоме, Бајазит је волео Стефана као свог сина и
као лојалног вазала и због његове сестре Оливере, опраштајући му и најтежа сагрешења.

По повратку на двор у Крушевцу, кнез се заклео с шаком на јеванђељу да ће убрзо уништити све очеве Перјанике Смрти, рекавши својим велможама: “Она песма са кула Камен-града, заклињем вам се моји одани, биће и последња песма уклетих очевих витезова”.

Закључујући ово казивање, стари горштаци ми рекоше како “уочи сваког Светог Николе на Камен-граду плану ватре и разлегне се жалопојка Лазаревих витезова, предвођена умилним и опојним гласом Плаве Руже”.


Живан Ј. Грујичић:” Жалопојка са Камен-града

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Историја Црне Шуме

.

Историја Црне Шуме

.

Погрешно тумачење историје најпре почиње од погрешног тумачења имена неког народа или краја, а тако се најлакше у даљњем тумачењу постиже погрешна перцепција.
Тако именица ГОРА у српском језику, знаци шума. Ретко који део нашег обичног народа, реч гора поистовећује са речи планина, док је случај са онима које ми називамо образованим и школованим људима, сасвим другачији и они то бркају са планином.
У многим деловима српског ареала, ЦРНА ШУМА значи и ЧЕТИНАРСКА ШУМА или ЦРНОГОРИЦА.

Познато је, да је некада планина Зеленгора и крај који се зове Загорје , по већинској црногоричној шуми носио име Црна Гора.
Десио се у прошлости пожар у којој је ова шума изгорела.
С временом када се шума обновила и зазеленела, народ овога краја назва је Зеленгора.
Но пре тога у овом крају, излазили су многи на катуне, претежно из јужне Херцеговине, из области зване Хумнина. Ту су били познати млеководи израђени од дрвета, којима се експресно млеко допремало у предео Тјентишта, где су биле Немањића млекаре и где се справљао сир и кајмак, у народу прозван ,,бели мрс“, који је у мијеховима допреман у Дубровник и даље лађама до многих дестинација,
Та традиција прераде и отпремања сира и кајмака, добро је позната и за време Херцега Шћепана.
Записано је – док Шћепан не отпреми сав свој бели мрс,  други нису то могли да чине, тек продајом његовог мрса и други би продавали Дубровчанима свој мрс.

Но времена се мењају, и доласком Турака многи сточари беже у околину данашњег Цетиња, склањајући се пред Турцима. Пошто су помагани у том пределу и од стране Млечана да се одупиру Турцима, тако је и Херцег Нови пао под Турке тек 1502, г, када се коначно рачуна пад Херцегове земље. Сам Херцег је побегао у тај град који по њему носи име, јер га је он и подигао.
Постоји изрека ,„Прође Ерецег и протера благо”.
Кажу да су му благо опљачкали Дубровчани , пошто им га је предао на чување.

Но све ово је речено да би се приближио начин живљења у то време и да би се избегло посматрање прошлости, кроз садашњу призму, пошто многи прошлост са ове дистанце, посматрају са осећањима и тренутним искуствима и доносе веома погрешне закључке.

Ови сироти сточари, који побегоше на пределе Црне Горе, дадоше новом крају у који доспеше, а то су оне 4 нахије, по старом крају име Црна Гора. Носталгија је таква да људи врло често посежу да новом крају дају име старог краја у ком су живели.
Но они су ту затекли и доста староседелаца или некадашњих Зећана, Дукљана или како су се већ у разним периодима звали, обично по том крају, како се он звао у разна времена. Оно што је упечатљиво до дана данашњега, ови староседеоци имају врло јаку свест о свом српском пореклу, док код ових придошлица, макар да су прошли и векови, постоји криза идентитета, у њиховој подсвести још постоји та Црна Шума, без обзира што је и њихов стари крај, врло просрпскии дан данас, одакле су потекли многи српски витезови попут Љутице Богдана или Милоша Обилића , који је рођен баш у том крају који се звао Црна Гора или Црна Шума, у селу ОБЉАЈ , које је добило ИМЕ ПО ОБЛОЈ СТЕНИ КОЈА ДОМИНИРА ИЗНАД УЛОШКЕ КОТЛИНЕ са десне стране Неретве.

Вероватно зато што је то тако, данашњи Калиновчани су и одржали српску традицију, за разлику ових несретних ,,Црношумњака“, наводим ово име како би се лакше схватило и име Црна Гора и Црногорци. Калиновчани, или старо име Кучевљани, нису доживели то нагло мењање средине, али су кроз векове оно што је носило српско име још више ојачали, у сталној борби да га задрже услед јаких притисака окупатора, те исламизације и германизације,

За разлику од њих, Црношумњаци су стално имали у подсвести да нису своји на своме и да су уљези у те нове просторе, где је био ипак јак осећај српства, и осећајући се мање вредним у односу на домицилне, стално су мислили на неку нову промену где би они водили главну реч, па макар и основали државу која ће да се зове Црна Шума, дакле Црна Гора. Ваљда ови што буду читали, схватиће што помињем Црну Шуму, чисто ради лакшег усвајања појма.

Не ретко и данас, када путника нанесе пут у залеђе Цетиња и Боку Которску, и пита неког мештанина:  Јесте ли ви староседелац овде,  јесте ли Црногорац? -  мислећи безазлено на миграције у прошлом столећу, не знајући за ова предходна збивања, он ће вас одмерити од главе до пете да се увери која је намера питања, и онда одговорити:
,,А, не чоче, ја сам ту одувјек, моја лоза и постојање. Шта, зар ти ја личим на сточара, нисам ја Црногорац!“

Ја бих ради разумевања појма ГОРА додао и Црношумњак.

Светимир
15. јануар 2016.

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Богиња Живота, Жива …

.

Богиња Жива или Сива  код старих Срба и Словена је замишљана као лепа жена, с распуштеном црном косом и развијеним грудима. Код Венда, како су записали хроничари у Западној Европи, представљана је и са косом боје злата. Сматрана је Шумском Мајком, јер је боравила у великим шумама. Звали су је још и: Дивом, Дабживом, Ивом, Дијевом и Даринком. Култ јој је био најраширенији у Полабљу, где јој је лик стављан и на заставе.

Код Срба, у околини Алексинца, сачувана је успомена на Богињу Живу и овде су је звали Девицом.

Њен кип у храмовима је био испод венца винове лозе, чиме је симболизована Богињина моћ у очувању живота. Имала је лепу капу с накитом, испод које јој је била пуштена бујна, расплетена црна коса. На њеној хаљини су били изрезбарени знаци плодности.  Живиним кипом су доминирале груди , које су симболизовале раскошну плодност и изворе здравља. У рукама је најчешће држала двоје новорођенчади, а у неким храмовима су виђени њени кипови с јабуком у десној и грожђем у левој руци.

Наши преци су једни другима, кроз песму и здравице у част Живе, призивали добро здравље и дуг живот. Наше данашње здравице су очувани делови обреда у част Богиње Живе, као: „Живели“, „Жив био својој мајци“, „Жив и здрав био“, „Уздравље“ и друге.

Пошто је Жива даровала живот и бдела над њим, као и на плодовима, жене су посвећивале много времена гатању пред њеним киповима. Хроничар Хелмолд је забележио да су се таква места гатања, у Полабљу, често звала Гаталачки брег или, једноставно, Гатало. Да би се Жива умилостивила, пред кип су јој полагани: разни плодови, житарице и цвеће, а у њену част је жртвован и петао – као симбол сунца. Живи је поверавана брига о деци, чија је заштитница била – пре других богова. Пошто је потомство било најпречи смисао људске заједнице, најмудрије је било да се оно преда у руке Богињи Живота.

Она је бранила децу од урокљивих очију и од опасних демона. Да би јој се захвалили за ово доброчинство, верници су стављали поред колевки: бели лук, гребен и срп. А за напредак и добро здравље, над дечијом главом је ломљена погача – умешана трећег дана по рођењу. Било је обавезно да рођаци и пријатељи дарују новорођенчад и то: чарапама, кошуљама, новцем, јелом и пићем.

И у то давно време, а у част Богиње Живе, детету је требало пронаћи кума, који је, уз давање имена, одсецао прамен дечије косице. Како знамо, овај обред кумства задржао се, до данас, код Срба; и православне, и муслиманске, и католичке вероисповести.

У част Богиње Живе, пред Нову годину (17. децембра) кувана је варица од жита или другог зрневља. Заслађивана је медом и давана је, три дана, деци против малих богиња и женама дојиљама.

Субота је била дан Богиње Живе.
Као дароватељица живота, Жива је била везана за кишоносне облаке – без којих није било ни зрелих плодова, ни сочне траве за испашу. Поред споменутих дарова, жртве петла и гатања, у част Живе одржавани су сабори и литије у храмовима, али и у домовима, пољима и испод светих дрвета – данас дрвета записи.

Од животиња, симболизују је: петао и змија, а од биљака: бели лук, леска, глог,
имела, врба, грожђе, жито и остали плодови.

Пошто је плодност била оно што је давало живот, словенске жене су имале на располагању безброј симбола плодности, које су везле или ткале на одећи, постељини и теписима. Многи од њих се и данас користе на овим производима код словенских, па и других, народа.

Функције Богиње Живе у хришћанству покрива Света Варвара, а делимично Богородица и свеци: Сисоје, Лазар, Герман и Илија.

Извор -

ИCТОРИЈСКЕ СКРИВАЛИЦЕ -

http://www.dzambas.ch/dzblog/wp-content/uploads/2013/09/Slobodan_Jarcevic_-_Istorijske_skrivalice.pdf

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Шта реч Србин значи у осталих народа

Милан Величковић

ШТА РЕЧ СРБИН ЗНАЧИ У ОСТАЛИХ НАРОДА

.

У Турака реч Серф, Сирф, Сирфиче, Сирб значи народ од једног истог рода и колена, и то народ: слободан, храбар, убојит, непокоран, ратоборан, дин душмански, или “асиј“ откуда је и Сефер или Сербер рат, војна итд. Отуда је Видински пашалук од Турака прозван “Сирфиче“, или “Сарб хази“ тј. права земља србска, а односно народа – народ србски. Ово је остало још од доба када су Турци под Сулејманом великим, својим султаном, 200.000 душа Срба иселили и населили нешто око данашњег Цариграда, где се налазе два Београда од данашњег Београда у Србији и Белградчика у Старој Србији, а нешто опет населили у Малој Азији… Сербез реч значи слободан рахат… насупрот Срб, што значи дин душманин или човек ког ваља и треба убити, као душманина турског и вере мухамедове, који се бије, бори и непокоран је власти султановој. Стога се у Турској још и дан данашњи нико несме звати Србиноми коме, од раје турске, рекне какав Турчин Србин, значи да хоће да га убије и за то дело не само да не одговара ником, него се још награђује са 30 дуката цесарских за сваку главу, док је за рајетина или Бугарина колико толико одговоран. Осим овог сами фанариоти , грчки и бугарски, прождеравши србску патријаршију, као и народ им, из мржње према Србима, што су им били отели земље пре Турака, свуда су гонили и уништавали име Срба, а подизали Бугара, као слабих, и то све по својој прастарој “византиској политици“. Да реч “Бугарин“ не значи Бугарина као засебна човека и народ, сведочи нам и то да Грци све славенско зову “волгарика“, па чак и књиге црквене, па и све народе славенске и чак и Србе у књежевини, Русе и остале све Славене зову: “Бугари или Болгари“. Ово је узрок што се толики србски народ тамо данас не зове Србином.осим овога било је и налога царских: да се Србином несме нико звати, но сви се морају, звати Бугарином, ако хоће да избегну реч раја, и бугарски језик мора се по школама предавати, што се још и данас чини; и све што је србско, а нарочито књига и школа гони се и утамањује.

 У семитских народа, као: Арапа, Халдеја и Јевреја реч Србин значи слободна човека, цара, господара, јунака, дива, а у неких и разбијника. Тако у арапском Сарб или Срб значи јуначину, силу, разбојника, непокорна човека, који друге покорава под туђу власт, одрасла, џина или дива. У Јеврејском, Сар, Сарб, значи господина, цара, независног човека светлог, у Халдејском Сар, Сарб – цар, господин, независан човек, човек јасан, светао, откуда је: Сер – круна, Саребит – храброст, јунаштво, у преносном смислу – гвожђе копље; Сараб – светли, јасни, Сураб, Сурах – господар, владалац, кнез, Серафим итд. Једном речју, у сва три та језика, као и у старом  Јелинском-грчком, не само тај корен, но и од њега све произведене речи казују: да Срб, Серб итд. Значи слободу, јасност, храброст, светлост, одважност, независност итд.

 Напротив у старих Парса, или данашњих Перса, Персијанаца реч “Сар“ значи главу, првенство, старешинство, независност… као и у нас, а тако исто и највише место, највишу моћ, савршенство… А ‘ бар ‘, или  ’ баре ‘ значи: чест, одсечак, одрезотину, комад одсечен…, дакле: главосек, или човек, који оно највише и најузвишеније и управо врх све моћи и савршенства – сече. Јасно и чисто Сарб или Срб, код ових, опет значи главосека, или човека, који у рату убијеном непријатељу сече главу. Осим тога ова иста реч у старом персијском значи као што смо већ горе побројали, још и силу, храброст, и највећу моћ…

Порекло имена СРБИН

Колико нам је познато, од свих данашњих европских народа, Срби су једини, који могу да нађу у једној од најстаријих ведских химни један облик свога имена. По расправи аустријског санскритолога Валтера Виста ( Walter Wüst. – Über das Alter des Rgveda und die Hauptfragen der indoarischen Früh-geschichte in.“Wiener Zeitschrift für die Kunde des Morgenlandes“(WZKM),Band XXXIV, S. 165.-215.) тај облик одговара и данас карактеристичном српском СРБЕНДА, уз незнатну алтерацију, која је довела до готово идентичне ведске форме СРБИНДА? (Jakob Wackernagel, лингвиста)

У Ведама, по Wüst-ovoj интерпретацији, СРБИНДА је властито име с одређеним значењем, ….које увек означава најбољег, најугледнијег, најхрабријег, највећег поштовалаца традиција, укратко – човека, који се увек наводи као пример и служи као пример за углед.

Wüst додаје и другу варијанту истога имена, која гласи: СИРБОИ, облик, уз који је лако поставити изведеницу:

СРБИНДА, СРИБИНДА  Тим поводом Wüst пише:“Doch halte ich die mitgeteilte Leseart “ Σιρβοι, – SIRBOI – für wichtig, weil sie eine schöne illustration zu dem Namen SRBINDA abgiebt“.

http://olgalukovic.wetpaint.com/page/Vedski+Srbinda

 Значај имена Срб

**Г. Шафарик, као најјезгровитији и најученији до сада слависта за име Срб објашњава овако:

 “Име тако старо, домаће и дубоко укорењено међу — свим — Словенима, а у странаца редко употребљавано, могло је само у својој домовини добити свој почетак и јестаствени значај. .“

**Коме није познато: да се Срби Сережани — која је реч постала од Серс, Серси, Серби— зову зато:

1. што су вечни војници,

2. што су особите храбрости и

3. што су граничари или Крајинари, Краишници.

**Код данашњих Белих Руса  Сјабр означава: силу, мложину, масу, народа од једног и истог рода и колена

**Даље реч: Срб, Србин, Сирб, Сирбин, Сарб и Сурб и т.д. није ништа друго осим брат, род, народ од једног и истог рода и племена: слободан, независан човек, господин, или човек занимајући се у собственом свом рођеном народу Серба, Сјабра, Семберија, Сербадија, Сарба, Серса и т.д. државним пословима.

Тако реч Србин, у Малоруса, Сирбин а у Горњо- Лужичких Сораба, Сорб значи: паметног, најпаметнијег, најразборитијег, најодабранијег, најузвишенијег, најслободнијег, најлепшег, најунаучнијег, највишег и т.д. човека, или једном речју човека: који је у свом народу Серба, Сјабра и т.д. са свима најбољим човечијим својствама обдарен. Овај значај још и дан данашњи траје у нашем народу. Он се ретко коме за живота даје, и ако се да коме, тај је од највеће важности и поште и готово и најсретнији човек. Бива обично после смрти кога, кад му све добре и хрђаве стране хладнокрвно оцене, да му кажу :

“Е брате, тај и тај пок. био је прави Србин и србски се понашао и живео.“

**Једном речју Србин, као што смо рекли, означава човека: најслободнијег, паметнијег, одабранијег, храбријег, праведнијег и т.д. Тако свим тим именима Срб, Србин, са разним произношењама, означавало је се, не само народ од једног и истог корена, рода и порода; него и народ који је био на високом ступњу изображења и који је живио, и живи, државним животом, у ком су обухваћени сви појави народног, државног живота.

 Порекло имена СРБИН

Остаје нам још да наведемо доказе из оца сад србског и индо-европских — језика,као и осталих слав. племена, из језика сада уопште и од свију тако званог санскритског

I. У санскритском језику, или праоцу свију садањих такозваних индоевропских језика, хрдь или срд —hrd —значи језгру, почетак, основ, средину, живот, срч, срце и т.д. а тако исто и првобитну створну силу, без које се неоживљава и неживи. Другим речима сан. поменуте речи значе и у правом и преносном смислу то исто што и наше: срце. Од овог је нашег, и горњих санскр: постала: среда, срч, срчаност, и т.д. а у преносном, сила моћ.

II. Санскр: реч ñq — su — звачи: прекрасни, јасносветли, блистајући се, руменобели, дивни, свети, преузвишени и т.д. рођај т.ј. она сама радња, којом се врши и свршава акт, по ком се дете раздваја од мајке. А та је реч ñq од корене речи хрдь или срдь срца, т.ј. начела, почетка, или оног из чега се ствара и оживљава што и т.д.

III. Такође санскритска реч сôуни — suni —јасно, светло, блистајуће се, руменобело, дивно, јасно, преузвишено, прекрасно свето, оно што је рођено т.ј. син у смислу оба рода. Ова је такође реч од оне прве и значи то исто што и наше: син, сунце, синути, сунути, блистати се, светлити се, величанственост, светост божанственост и т.д. Толики је значај у сан: сôуни — suni — а нашој дан: речи син за оба рода. Као син значи одвојак, одељеност, растављеност и т.д. од првобитног узрока и начела срца — у нашем народу трбуха — и преставља за се једну већ независну, одвојену, дивну и преузвишену целину, која је постала од узрока или начела срца, свршеним делом ñq — su — т.ј. јасно светлим прекрасним и т.д. рођајем. Ова иста реч, кад означава не suni сина нашег, него и сунце, опет значи одвојеност, засебну целину, сасмосталност и т.д. јер се и сунце рађа, и оно се, за време рођаја, одваја, а по рођају већ je се одвоило од небесних препона, или окружавајућих га тела из коих, као син из срца или утробе, јавља се на овај божији бели и светли свет. Тако исто и све речи , које су од овог корена, значе такође светлећу се и блистајућу се одвојеност, одвајање, засебност и.т.д. као сунути, синути, синати и т.д. Укратко: син и сунце једно исто значе у старих сан: или прастарих Срба, као и дан данашњи и сва својства сунчева придају се и сину у прастарих Срба, то јест: светлост, односно белоћу, руменило, односно бело-црвене власи, силу, топлоту, живот, моћ јачину снагу, преузвишеност и т.д.

IV. Од ових је речи постала старо синскритска: ñåðü — ser—која значи: прво породицу, или наше семја, колено, у вел: Руса при Волги Сербо породица, бело Руса Сјабри рођаци задругари, Луж Срба Сорби, браћа, рођаци, Сурба такође браћа рођаци, Сирбо браћа рођаци т.ј. људи или разни чланови од једног и истог оца, родитеља, прародитеља и т.д. Од ове је речи санскритска са — бва,

sa — bva — која значи: трајање, становање, живљење и т.д. укупног једнонародног на једном месту и у једној околини, којег се простор преставља у нас од скраћене санскр. речи сабва која је исто са наше “соба“. Друго у удаљенијем разпрострањенијем појму од ове је исте сан. речи: ser постала стара ђерманска: sipja — sibja — племе род, код Славена: Семја, Симја, племе род, и одтуда је и семениште – задружан живот, или живот, наших римокатоличких калуђера, треће иде појам од горње речи још даље и значи то исто што и дан. инђијска реч сермь, — serm—т.ј. нацију, народ, огроман и велики од једног и истог корена, рода и т.д. кои већ, као огромна маса једног народа живи у своим општинским склоповима.

Овој речи Серм одговара наша Семберија, Серберија, Сарбадија и т.д. која значе, силу мложину, огромноћу и т.д. разплођеног једног и истог народа, од једног оца и матере, од једних родитеља: дакле браћу, poђаке који су постали од једних родитеља односно оца и мајке и који састављају братску укупну и једноставну народност ит.д.

V. Од горње је речи постала санскритска: ñàðüìèü— sarm — која значи удаљавање, показивање, престављање неког савршенијег напретка од обичне само гомиле и мложине једнородног братског народа, дакле: савршенији општински живот од живота серм — ског т.ј. мањег општинског и неразвијенијег слабијег по сили мложини и развијености. Од ове је постала реч.

VI. Сарьда — sardha — и сарьба — sarbha — која значи силу, множину, узвишеност једног и истог народа од једног и истог прародитеља братски народ са јачијим друшственим свезама, који већ долази и у борбе и сукобе са другим, народима над коима се и показује њихна сила, мложина и т.д. Овој речи одговара наша: Сарба, Сјарби, Серби, Сорби, Сурби, Сербадија, Сорбадија, Сурбадија, Сјарбадија, Сирбадија и т.д. јер сан: а претовари се у нас:

1. у е као од бали — бели — наше бели,

2. у и као били,.

3. у ја као бјали, у је као звјезда у место звезда и т.д:

Све је ово до сада казано у односу према другим народима да реч Серб, Сјабр, Сирб, Сораб, и т.д. значе, у односу према туђинама: народ састављен од саме браће, рођака, суродица и т.д. и да све те речи у односу чланова тога народа једног према другом опет значе, ништа друго до: Брат. Дакле Сербин, Сјарбин, (нечитак ред набрајања), Сирбин, Серс, Сораб, Сурб и т.д. није ништа друго до чисти: и овејани само Брат и ништа друго.

VII. Санскрт: реч: срь — sr — наше срнути, насрнути и т.д. значи: излазити, показивати се сијати. светлити и т.д. једном речју: бити најугледнијим, највиђенијим, независнијим и т.д. међу свом својом једнородном и једнокрвном народношћу и браћом. Од ове је речи и постао срм или у односу на земљиште значи земљу која се са неколико страна, показује, види светли и т.д. као што је дан. Срем, међу неколико река, стари срп. Срем у бив: Мљетачкој републици и т.д. У другом смислу значи: брзи, хитри и јаки и т.д. као: сара — sara — стрела, cpь — sr — срна, срнути, оданост, сијати светлости, блистати и т.д.

VIII. Санскр, реч бpь — br — значи: бити, војевати, убијати, тући непријатеље свог рода и земље, и са овом кад се спои горње Ср излази Србр што значи: браниоц, управљач, вођ и т.д. једнокрвног и једнородног укупног народа. Одтуда су Сјабри, Сибри, Сербри, Собри, Субри, а нарочито и најчистије Срерси и т.д. Племе је на крају отпало по законима језика, као и у речи: братр па остало брат и т.д.

IX. Напослетку сапскритска реч: srmbh — срмбх — која значи: блистати, светлити, показивати се, бити јаснији, светлији и т.д. међу свом силом и мложином своје једнородне и једнокрвне браће и рођака у једном и истом огромном од једног оца и матере, народу, којој одговара: Срб, Србин, Србство, Србија, Србадија и т.д.

Све су ове речи постале од првобитне наведене прве речи — односно друге и треће — наведене и све скупа означавају:

I. Прекрасни, светао, руменобели, јасни сијајући се, свети и т.д. рођај, рађај кои се и неразликује од прекрасног црвено-рујног и светлог дивног и прекрасног светог животворећег небесног јарког дажијег најдивнијег створа сунашца.

II. Од овог и оваквог рођаја и порода: значи породицу, симју, — фамилију, — колено, појас, нараштај.

III. Од таквог и истог рођаја: једнородни, од једног оца и матере, и од браће састављен народ братски, српски.

IV. Народ који већ живи друшственим, општинским животом и задругама, у којима је развијена политична, независна свест, која се огледа у општинским и друшственим склоповима једног целог једнородног и братског српског народа.

V. Народ кои је са јаким братским свезама, сила, мложина, јачина снага и т.д. према осталим небратским народима, над којима се и огледа његова моћ, сила, јачина преимућство и снага.

VI. Народ бео, јасан, светао, свети, најбољи, праведнији и т.д. кои има савршене државне установе, кои је светао, знатан, чувен, слободан, у којег је подела власти занимања редова, који је на највишем ступњу изображења и т.д.

 VII. Међу самом том браћом, узвишенију светлију независнију, слободнију и т.д. браћу, или браћу која одправљају државне послове и т.д. једном речју Србин значи:

 “Брата, узвишеног, светлог, јасног, независног, изображеног, владајућег, човека и народ, кои стоји на највишем ступњу изображења, морално умног државног и т. д.“

 народ, независне, слободне беле, јасне, сунчане, дивне, преузвишене, управо божанствене, силне, храбре, надмоћне, никад неробујуће моћи и силе браће, рођака и т.д. међу којом је: државни и просветни ред поредак, правда, љубав, преузвишеност и т.д.

.

 Извор -

http://serbdom.wetpaint.com/page/%D0%9E+%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D0%BC%D0%B0

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Изгубљени град Аргос

.

Још од праисторије, Тимочка крајина и све њене природне благодети мамиле су разна племена и народе, а иза њих су остајала многа насеља и грађевине.

 Од свих њих, посебно интресовање изазива древни антички град Аргос, што због своје архитектуре, а још више због прича да је у њему сакривена велика количина злата и других вредних драгоцености.

Аргос је, како кажу историјски подаци, био античка тврђава, лоцирана код села Рготина, у околини данашњег града Бора. Сматра се да су је изградили Римљани, који су свуда около имали руднике и топионице. У кањону Борске реке било им је уточиште у које су се високодостојници повлачили, носећи све оно што су робови свакодневно копали у оближњим рудницима или испирали из златоносних река у источној Србији.

Маштовити древни мајстори израђивали су накит од топљеног племенитог метала. Оно мало накита који су археолози борског Музеја рударства и металургије пронашли у околини града, прави су јувелирски бисери и маме пажњу сваког посетиоца тамошње галерије.

Сви ти дивни ланци, прстење, минђуше, брошеви, копче и шнале за косу које су украшавале царске даме пре две хиљаде година, нађени су код Кривеља, петнаестак километара далеко од села Рготине. Тамо, где ретки стари списи само узгред помињу град Аргос, за сада није било налаза.

Међутим, све то не обесхрабрује мештане околних села, а ни авантуристе из осталих делова Србије. Они и даље траже, јер је пракса показала да је највећи део вредних археолошких налаза до сада, био случајно пронађен. Тек након тога ишло се у потрагу за локалитетима и откопавали се темељи старих грађевина.

.
Прича о Аргосу је још занимљивија, јер се тврди да је тај град био сазидан у кањону, између високих литица кречних стена које окружују Рготину. Призор је и за данашње пролазнике импресиван јер се сјајнобели висови брда уздижу унедоглед и чини се као да се утапају у само небо.

‘Можда нас и та атмосфера тера да верујемо да су стари Римљани изабрали неку зараван која је са све три стране била окружена брдима и да су на њој сазидали град’ – каже један од мештана који се и сам активно бави потрагом за закопаним благом која је законом забрањена.

Он, као и други мештани, верује да су Римљани блокирали тешким стенама и сам улаз у град, тако да је светло допирало само из отвора изнад долине. Потом су у брду које им је чинило залеђину отворили улаз у пећину, још пространију од сазидане тврђаве, и у њој уредили собе за евентуалну заштиту од варварских племена.

‘Пећина је  кажу имала дубоко језеро окружено уским каналима, који су водили до пространих дворана. У једној од њих било је уређено много соба и све су имале купатила слична оном староримском, које и данас стоји у Брестовачкој Бањи, удаљеној од Рготине двадесетак километара. Друга, нешто мања дворана била је очигледно намењена забави.  У њој су били столови и столице чији су углови обложени вињетама кованим од злата.

На ниским, али дугим правоугаоним софрама, остало је много лепе грнчарије, чинија и чаша из којих су Римљани вероватно пили своја добра вина и уживали у укусној храни. Верујем да су ту уживали у оним познатим баханалијама на којима им и данашњи свет завиди. Скривеније одаје служиле су као ризнице. једна је била ковница новца. Радило се у њој више од двеста година. Друга је била остава. Метални ковчези били су пуни златника, сребрњака, накита и бакарних и глинених изрезбарених посуда – испричао је горе споменути трагач за благом.

ПРИЧА ПРАВОГ ПРОНАЛАЗАЧА

Сви би се у свету радовали да је из староримске империје остао тако добро сакривен објекат, да се с једног места може аутентично посведочити о овој вероватно најузбудљивијој епохи наше цивилизације.

 Цела прича везана је за судбину једног Рајка из суседног села Вражогрнац. Он је пре четири деценије трагајући за сопственим миром обилазио ове беле планине.  Током једне шетње наишао је на плочу. Вероватно је већ била мало померена, па је Рајко успео да уђе. Кад је видео све оно богатство,  решио је да обрадује своје сељаке. Знао је и он сам да се о римском граду Аргосу столећима прича, да врачаре бају не би ли нашле пут и да се сваке године изнова преврћу тавани не би ли се нашла која мапа остала од предака.

Сви су се у селу окупили око њега. Задивљено су гледали онај накит што је донео . Слушали су шта је све тамо видео. И исте те ноћи Вражогрнчани су се окупали,  јер се у походе за благом не иде нечист, и дошли су ту, надомак нашег села. За Рајком су се пели по стрмим литицама, пробијали кроз жбуње. И кад им је њихов водич рекао да су близу, одрони се један камен и полете према групици сељака. Рајко је на месту остао мртав, уста више никад није отворио, други су преживели, двојица теже повређена, тројица тек окрзнута.’

Од тада, већ пет деценија, народ са свих страна хрли у Рготину да нађе изгубљени град Аргос. Надлежни жмуре, било би то епохално откриће за свет, па таман да налазач успе и да изнесе све те силне количине скривеног злата. Понекад се само пронесе глас да је ту у околини, тај и тај, нашао то и то. У његовом дворишту после стварно, нешто на брзака, никне нова кућа, за час му се повећа стадо, а жена му носи неки нови накит.

Причају чак, а о томе су и новине писале, да се део римског блага затурио понегде, и да је у близини у месту Капиш, у близини сакривен сандук са благом. Над реком је кажу врба и једна њена дебела тужна грана погнула се баш тамо где је злато закопано.

На Капиш су многи долазили, али благо, колико се зна, није пронађено. Чак је дотична грана врбе одсечена. Из ината или да завара дошљаке из целе Србије.

Кажу и да је један Боранин, запослен у руднику Велики Кривељ, изнео из фирме нешто динамита. Више је пута минирао ргошко стење,  где год му се учинило да је камење вештачки пало и прекрило плочу, улаз у Аргос.

Јужну Србију је последњих година захватила права грозница потраге за закопаним благом. Време тешке немаштине и безнађа притисло је људе и многи су се окренули сновима о злату и изненадном богатству.

Измилели су на светлост дана стари турски рукописи, разне чудне направе за скидање проклетства са евентуално нађеног блага, а некима је пут до блага показан у сновима. Да није реч само о пустим маштањима показује и изненадна промена материјалног стања појединих копача злата.

И ова прича о потрази за благом сведочи да свако благо чува нека мистериозна сила. Сила која ће дозволити само одабранима да приступе благу.

Извор:

http://www.svettajni.com/drevne-civilizacije/izgubljeni-grad-argos-drevni-mitovi-anticke-tvrdave/

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Фригијска капа, светска а наша …

Фригијска капа је мекана капа која се сузује у стожац, а врх јој се преклапа према напред. Најчешће је црвене боје, а име је добила по малоазијској покрајини Фригији која је под вођством Кира Ii. постала дио Персијског Царства, а после и део велике државе Александра Великог и његових наследника (данас: средишњи дио Турске).

Фригијску капу су носили народи античке Азије (Парти, Парси), а преко Грка и осталих народа који су били у дотицају с хеленизмом проширила се и на друге земље и народе.

У антици је капа за Грке била симбол утицаја других народа (не-Грка) које су они сматрали ,,варварима“.

Током Римског Царства носили су је на прославама (нпр. сатурналијама).  Носили су је ослобођени робови чији су се потомци рађали као грађани Царства. Сматра се да је ту и корен симбола фригијске капе као слободе. Тај се симбол учвршћује Француском револуцијом.

У Француској се  14. јула 1789. догодила грађанска револуција. Револуционари, санкилоти, су се и одећом желели што више разликовати од аристократије, па су на главу ставили јакобинску капу, а то је заправо била фригијска капа. После су многи револуционари и они који су сматрали да се боре за праведну ствар у име слободе стављали на главу фригијску капу.

Где се може видети?

Мотив фригијске капе изузетно је познат и често се појављује на главама и смртника и божанстава, на сликама, киповима, кованицама, вазама, стубовима, документима, националним обележјима…

.

 Персијско божанство  Митра са фригијском капом

.

Анатолијски бог Атис  из 2. века пре Христа

.

Славолук Септимија Севера у Риму

(римски војник води заробљенога Парса с фригијском капом на глави)

.

Богиња лова  Артемида са фригијском капом  (4. век пре Христа)

.

 Парис Тројанац  са фригијском капом

.

 Трачки бог САБАЗИОС  са фригијском капом

Фотографија корисника Andjelka Galantic

Трачки песник Орфеј са фригијском капом

.

Андромеда и Персеј са фригијском капом

 

.

 На Трајановом ступу носе је  Дачани

.

На слици Ежена Делакроа ,,Слобода на барикадама“ главна женска фигура (Маријана) има на глави фригијску капу, која је постала и симбол Француске

.

На документу Декларације о правима човека и грађанина из 1789.

.

На раним приказима мудраца (мага) на мозаику из Равене где носе дарове новорођеном Исусу.

.

АМАЗОНКЕ са фригијским капама на саркофагу из Тоскане

.

.

Срби из Далмације са фригијском капом:

.

.

Фригијска капа на Балкану, у народној ношњи из Конавла код Дубровника:

КОНАВОСКИ  КОНДЕЉИ

.

.

Душан Димитријевић Војвода Дуле (1882-1964)  са фригијском капом,

био је четнички војвода у Старој Србији у време борби за Македонију почетком 20. века.

https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%94%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD_%D0%94%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B_%D0%91%D1%80%D1%92%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BD

Dusan Dimitrijevic.jpg   .

.

Илија Трифуновић-Бирчанин (1887-1943), четнички војвода…

https://en.wikipedia.org/wiki/Ilija_Trifunovi%C4%87-Bir%C4%8Danin

 

Војвода Илија Трифуновић Бирчанин.jpg

.

На минијатурној бронзаној композицији с Дијаниним ликом из Сиска (2. или 3. ст.), затим богиња КИБЕЛА је често представљерна са фригијском капом…,на грбовима Аргентине, Колумбије, Хаитија, Кубе, Никарагве, Салвадора, Боливије, Сената Ајове, на застави западне Вирџиније, Њу Џерсија, Њујорка, на наличју заставе Парагваја… и на многим грбовима и заставама.

Category: Zaveštanja predaka  Comments off