Archive for the Category » Zaveštanja predaka «

Спасавање моштију Светог кнеза Лазара

.

Дванаест пута сељене свете мошти

Мученичка смрт кнеза Лазара, целовитост његових моштију и њихова мироточивост, сматрају се пресудним елементима који су, према хришћанским обичајима, утицали на брзу канонизацију Кнеза Лазара – мученика и формирање његовог култа.

Овај култ живи у српском народу већ више од шест векова и има своје посебно место и значај у колективном памћењу Срба. Највећу улогу у томе имале су мошти Светога Кнеза, које су 12 пута сељене, од Приштине до Сент-Андреје и назад, делећи судбину његовог народа.

Након погубљења кнеза Лазара у Косовској бици на Видовдан 28. јуна 1389. године, његово тело сахрањено је у Приштини. Према сведочанству Пећког родослова, турски султан Бајазит „када виде са каквим достојанством прими смрт овај хришћански кнез, он после допусти монасима који искаху тело Лазарево, те га они узеше и часно погребоше у цркви Св. Вазнесења у Приштини.“ Ту је Кнежево тело почивало наредне две године.

Српски услов за мир са Турцима био је да се дозволи пренос Кнежевих моштију из Приштине у његову задужбину манастир Раваницу: „Синови кнеза Лазара, Стефан и Вук, са својом мајком Милицом, закључише да је од Бога и од људи зазорно што часне мошти њиховог оца и мужа нису положене у Кнежеву задужбину манастир Раваницу.“ Међутим, изгледа да су Турци још неко време одуговлачили са дозволом за пренос моштију. Принцеза Оливера, тада већ супруга Бајазита I, имала је пресудан утицај на то да султан коначно дозволи пренос. Транслација тела Кнеза Лазара је извршена 27. и 28. јуна 1391. године, на другу годишњицу Косовске битке.

Према анонимном писцу „Слова о кнезу Лазару“, пре почетка преноса моштију, патријарх Данило III и српски епископи служили су свечану литургију у цркви Св. Вазнесења. Том приликом, први пут после сахране 1389. године, откривено је тело кнеза Лазара. Утврђено је да су мошти „нетљене и читаве, да су мироточиве и да испушташе многи и благоухани мирис.“

Кнежеве мошти су из Приштине „с великим плачем“ испратили Вук Бранковић и његова супруга, Лазарева најстарија кћи Мара. Мошти су преноћиле у манастиру Нова Павлица на Ибру, у цркви Ваведења Пресвете Богородице. Овај манастир је задужбина браће Мусића, Стефана и Лазара, синова Лазареве сестре Драгане. Браћа Мусићи су погинули уз свог ујака у Косовској бици и сахрањени су у својој задужбини. У истој цркви сахрањена је и њихова мајка која је ту живела под монашким именом Теодосија.

У порти Нове Павлице Лазареве мошти дочекала је кнегиња Милица са синовима. Патријарх Данило III, у делу које такође носи назив Слово о кнезу Лазару, овако је описао потресни тренутак када је кнегиња Милица дочекала ћивот са моштима свога мужа: Благочестива и достојна хвале кнегиња Милица, са прељубазна два сина њена и са свима благородницима, изишавши у сретање и близу бивши моштију новомученика Лазара, на њих је пала и загрлила их. Изван себе је била, као да је постала полумртва. А затим, тргнувши се као од сна, вапајима великим уздисаше:

,,Авај мени, што ми се деси! Изненада ми љуто оружје прође кроз душу моју. Слично Јеремији и мени ово дође. Послушај ме како уздишем, како тужим, а нема никога да ме утеши. Девојке моје и младићи моји одведени су у ропство. Обешчади ме мач као смрт у дому. И сви непријатељи моји чуше за зло моје и зарадоваше се. Тако примих изненада. Ово ли ја чеках: пасти и лишити се супружанства и милог ми и љубазног господина кнеза, са светлим и изабраним и мужаственим и храбрим оружницима. Плачите са мном поља и долине, што бисте заједничари тела и крви ових.  Ридајте са мном и тужите ви мајке прељубазне деце, жене добропобедних мужева, рођаци љубазних својих…“

И сви остали ово слушаху, и вапајима и гласовима и уздасима све место оно испуњаваху. А мноштво људи благородних и народа стече се, и сви саставише плач и ридање неутешно. Од болова и уздаха срца као лавови да ноктима утробе раздираху. Синови оца зваху, и потчињени господара свога. Сви скупа заједно страдаху и трпљаху болове, страдајући као да су ван себе“.

Пошто су преноћиле у цркви, Кнежеве мошти су сутрадан наставиле пут Раванице. У цркви Вазнесења Господњег у Раваници литургију су служили патријарх Данило и други архијереји у присуству игумана, монаха и чланова Државног сабора. Том приликом је, највероватније, пошто су се стекли сви услови, паралелно обављен и чин канонизације Светог Кнеза, од када је добио назив Свети Кнез Лазар.

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Љубав кнеза Јована Владислава и принцезе Косаре

ЉУБАВ СРБСКОГ КНЕЗА (КРАЉА) ЈОВАНА ВЛАДИСЛАВА И ПРИНЦЕЗЕ КОСАРЕ
​Једна романтична и једна метафизичка љубав надахнула је толике србске уметнике и духовнике: од попа Дукљанина, Стевана Сремца, до Аве Јустина и Светог Николаја – да на уздарје своме роду дарују узнесене беседе, песме и приче.Љубав Јована Владимира, србског кнеза (краља) из Зете (вл. око 989–1015) и принцезе Косаре, ћерке цара Самуила, светли непомућеним сјајем већ хиљаду година. Мера је витешког и побожног жртвовања кроз страдалничко мученичко погубљење, зарад задобијања духовне бесмртности – кроз, како пише у Летопису попа Дукљанина (око 1160–1180), неустрашивост и родољубље.Крајем десетог века (око 998.) Самуило, кренуо је у освајање Зете и крајева данашње северне Албаније.

„Добар пастир даје своју душу за своје стадо”, пре заробљавања, на планини Облик, изговорио је Владимир јеванђељску изреку, додавши: „Дакле, боље је, браћо, да ја дам своју душу за све вас и да својевољно дам своје тијело да га касапе или убију, него да се ви изложите опасности од глади или мача”.

На планини званој Облик или Косигор, србског кнеза, “захваљујући“ издаји, Самуило зароби и одведе у Преспу крај Охрида.

У заточеног, наочитог, Владимира загледа се принцеза Косара, ћерка цара Самуила. Она замоли оца да србског кнеза ослободи из тамнице и затражи да се уда за њега. Цар јој испуни молбу и пусти Владимира из тамнице. Након венчања, он му, како вели поп Дукљанин, преда на управу „земљу и краљевство његових предака”.

Picture

У слози с Косаром, Владимир, кога називају и краљем, владао је Зетом и данашњом северном Албанијом. Изненада, међутим, после једног неуспелог војног похода, умре цар Самуило и царску власт приграби Јован Владислав, Косарин брат од стрица. Сурово се осветио за убиство свог оца, учињеног по заповести Самуиловој. Није поштедео чак ни србског кнеза Владимира, зета Самуиловог. Вероломни лукавац, притворно, пошаље Владимиру најпре златни, а потом и дрвени крст. Домами га у Преспу, где Јовану Владимиру буде одрубљена глава. Свети Јован Владимир примио је венац мученички по старом календару 22. маја 1015. године, а по новом 4. маја.Мученичка смрт кнеза (краља) Јована Владимира, чуда која су се дешавала на његовом гробу – исцељење болесних, предање о загонетној смрти његовог убице Владислава, који је у паници страдао кад му се Јован Владимир причинио на коњу, Косарин одлазак у манастир – допринели су стварању његовог светитељског култа. Знаменитом, светом међу владарима, великомученику Јовану Владимиру, мироточцу и чудотворцу писане су службе, грчке и словенске похвале, грчка и словенска житија. Народ је испредао легенде и предања.

О овоме светом и славном кнезу србском и дивном мученичу писао је Ава Јустин, речи похвалне упућивао Свети Николај, приповедака „Владимир Дукљанин” једна је од најбољих прича Из књига староставних Стевана Сремца. Историјску драму о Владимиром животу Владимир и Косара Лазар Лазаревић штампао је у Будиму, 1829, а истоимено дело написао је и Петар Прерадовић. Мученичка смрт Владимирова навела је Јована Стерију Поповића да напише жалосну игру Смрт краља Владислава. О овоме великомученику приповедао је народ, певане су му црквене песме, а за „Песму о краљу Владимиру” из Разговора угодног народа словинског Андрије Качића-Миочића сматрало се да је народна.
Мученичка смрт кнеза (краља) Јована Владимира, чуда која су се дешавала на његовом гробу – исцељење болесних, предање о загонетној смрти његовог убице Владислава, који је у паници страдао кад му се Јован Владимир причинио на коњу, Косарин одлазак у манастир – допринели су стварању његовог светитељског култа. Знаменитом, светом међу владарима, великомученику Јовану Владимиру, мироточцу и чудотворцу писане су службе, грчке и словенске похвале, грчка и словенска житија. Народ је испредао легенде и предања.

О овоме светом и славном кнезу србском и дивном мученичу писао је Ава Јустин, речи похвалне упућивао Свети Николај, приповедака „Владимир Дукљанин” једна је од најбољих прича Из књига староставних Стевана Сремца. Историјску драму о Владимиром животу Владимир и Косара Лазар Лазаревић штампао је у Будиму, 1829, а истоимено дело написао је и Петар Прерадовић. Мученичка смрт Владимирова навела је Јована Стерију Поповића да напише жалосну игру Смрт краља Владислава. О овоме великомученику приповедао је народ, певане су му црквене песме, а за „Песму о краљу Владимиру” из Разговора угодног народа словинског Андрије Качића-Миочића сматрало се да је народна.
Приредила: Мирјана Ђорђевић
Preuzeto sa -
http://srbski.weebly.com/srbi-svi-i-svuda/ljubav-srbskog-kneza-jovana-vladimira-i-princeze-kosare#.WTSqi1a9bVE.facebook
Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Долина Трачких краљева

На слици: Трачки краљ Сеут III из Долине трачких краљева

 

Долина Трачких краљева се налази између венаца планина Балкан и Средна Гора, у близини Казанлука, на подручју у коме је некада било Одриско Краљевство, а данашња Бугарска. Овде је пронађен Сеутхополис, главни град Одриског Краљевства, (најмоцнијег и најхрабријег од свих трацких краљевстава) који нажалост данас лежи на дну језера Копринка. Бројни пројекти су рађени последњих година у покушају представљања јединог преживелог трачког града. Долина Казанлука у централној Бугарској је посута трачким гробницама, од којих је мали број детаљно истражен. Најимпресивније налазиште у региону је гробница у Казанлуку, која потиче са краја 4. и почетка 3. века пре нове ере. Гробница Казанлук обухвата улазну просторију – дромос, која је била мањи простор за ствари потребне покојнику у загробном животу, и округлу просторију у којој је сахрањено тело трачког владара. Очуване величанствене фреске у улазној и главној гробници у Казанлуку представљају најбоље очувана уметничка дела трачке културе раног хеленистичког периода. Зидно сликарство гробнице Казанлук представља сцене световног и војног живота, као и загробног живота сахрањеног трачког краља. Гробница обухвата приказ владарског пара током свечаности, мужа и жене који се држе за руке, седећи за столом на коме је храна, док их окружују бројне слуге који приносе поклоне и музичари који забављају краљевски пар. …. Мада украсно сликарство гробнице у Казанлуку обухвата релативно мале површине, непознати уметник је створио изузетно уметничко дело. Захваљујући својој изузетној историјској и уметничкој вредности и значају, гробница Казанлук има ограничену посету, коју одређује Национални Инстутит за заштиту непокретног културног наслеђа Бугарске. Међутим, у непосредној близини се налази музеј са изложеним потпуно истоветним копијама фресака. Трачка гробница у Казанлуку од 1979. године припада УНЕСЦО светком културном наслеђу.

По истраженим археолошким налазима који представљају трачку културу су гробне хумке богатих представника трачких владара и аристократије, који су сахрањивани у монументалним и импресивним гробницама. Одећа преминулих богатих Трачана је било посебно раскошна и обухватала је златни и сребрни накит, златне ланце и украшавање тела преминулих мушкараца заштитним оклопом од племенитих метала. У Бугарској постоји између 10000 и 60000 трачких гробница. Једна од највећих и најлепше украшених трачких тумула је гробница у близини села Мезек, Свиленград. Гробнице откривене у Казанлаку, селу Свештари у општини Исперих, као и гробница у селу Александрову, Општина Хасково су светски познате по величанственим фрескама. Пронадено трачко благо открива богатство локалног племства и описује неке од њихових религиозних обреда. Посебно је величанствено злато из Панадириста, које обухвата 9 златних посуда које су префињено израдене и раскошно украшене композицијама које представљају људске ликове. Највеце до сада истразено трачко налазиште је у селу Рогозен, откривено 1985. године, које обухвата 165 сребрних судова укупне тезине 20 кг, од којих је вецина богато украшена типичним трачким сценама – лов који обухвата разноврсне дивље звери, архетипске фигуре богиња у кочијама које вуку крилати коњи или које јасу лавицу златне главе. Многи предмети налазиста у Рогозену су исписани грчким повезаним словима и представљају неколико краљевских трачких имена и географских појмова у југоисточној Тракији. Изузетни сребрни предмети из Рогозена су припадали богатим владарима племена Трибали. Израђени су, сакупљени и поклоњени током дугог историјског периода од краја 6. века до средине 4. века пре нове ере, током око 150 година. Предмети из налазишта Рогозен су вероватно сакривени због опасносности која је претила освајачким нападима македонских владара Филипа II и Александра Великог, које су нападали племена Трибала 341., 339 и 335. године пре нове ере. Мање у обиму, са 5 пронађених предмета, али врхунски прецизне израде су златни и сребрни предмети пронадени 1974. у селу Борову, општина Русе. Сребрни детаљи коњских амова са занимљиво представљеним ликовима и животињама одликују трачко злато пронађено у близини села Луковита и Летница.

1993. године је у Оструши откривена највећа трачка историјска целина, из средине 4. века пре нове ере. Трацка гробница у Оструши обухвата површину од 100 м2 и чине је 5 правоугаоних и округлих просторија, соба у којој је сахрањено тело владара, израђена од великих камених блокова тежине 60 тона. У близини града Шипка, око 1 км од главног пута између Казанлака и Шипке је откривена гробница Голиама Косматка из 5. века пре нове ере. Гробница Голиама Косматка садржи три просторије и улазни ходник – дромос, који је дужине 26 метара. Гробница – тумулус Голиама Косматка је откривена у потпуно очуваном стању, која садржи потпуно очуван гроб трачког краља, који је сахрањен са својим коњем. Трачки краљ је сахрањен у каменом саркофагу, са преко 20 златних предмета, међу којима су златни венчић за храстовим лишћем, сребрне и бронзане посуде, јединствена бронзана глава у природној величини, украшена на местима очију полудрагим камењем. Претпоставља се да је ова гробница припадала трачком краљу Сеуту III, оснивачу града Сеутополиса, главног града Одриске краљевине, која се налазила у непосредној близини.

.

2004. године су археолози дошли до новог сензационалног открића – у трацкој гробници Светица је пронађена прекрасна златна маска, бочица и златан прстен. Претпоставља се да је у гробници Светица сахрањен велики трачки краљ Тереус. 45. године нове ере су Римљани освојили Тракију. На Балкану је процес романизације који се проширио на читаво Римско царство означио спајање древних хеленских и трачких култура са новим културним трендовима које су увели освајачи. Промена је очигледна, посебно у трацком налазишту Перперикон, где су светилишта уклесана у стенама у периоду од 1. до 4. века нове ере примила јединствена класична обележја.

Izvor - http://www.panacomp.net/dolina-trackih-kraljeva/

 

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Заборављено гробље Немањића

 Заборављено гробље Немањића

Новопазарски археолози открили тајанствено средњовековно српско гробље. У српској некрополи покојници су сахрањивани од 12. до 18. века

 

.

ПОСВЕЋЕНО тле храстовог гаја на брду Главица у зеленој дежевској долини крије мистериозно српско средњовековно гробље, открили су недавно археолози Музеја Рас у Новом Пазару. Хиљаде огромних камених споменика необичних облика покрива као дивовски плочник купасто узвишење на чијем је врху огроман храст. Његова моћна крошња надноси се над „часну трпезу“ коју је хируршки прецизно отесао од камена неки давно заборављени мајстор.
Прастаро гробље налази се на самом крају дежевске долине, крај села Љуљац, тамо где се појас плодне равнице сужава и претвара у успон на стрме обронке Голије.

- Реч је о невероватној српској некрополи где су покојници сахрањивани од 12. до 18. века. Споменици су монументални и јединствени, ништа слично није виђено. Нажалост, није било новца за детаљнија истраживања – прича Драгица Премовић Алексић, директор Музеја Рас у Новом Пазару.

Она је открила древно гробље и нада се да ће држава наћи новац за детаљније истраживање некрополе, пре него што је униште пљачкаши археолошког блага који су преровили сва стара српска гробља у околини.

Археолози сматрају да је само мистично страхопоштовање које шире камени споменици сачувало од пљачкаша брдо изнад дежевске „Долине краљева“, у којој су се налазили дворови Немањића.
- Неки споменици су огромне фино исклесане плоче с урезаним крстовима, на другима су представљани и ликови покојника, а трећи изгледају као украшени кров куће „на две воде“.

Најнеобичније смо назвали „делфини“ јер су исклесани од огромних камених блокова у облику рибе, једног од најстаријих хришћанских симбола.

Има и усправних минуциозно украшених споменика с ликовима – упућује нас Драгица Премовић Алексић док са јаког подневног сунца улазимо у дубоку сенку и тишину храстовог гаја.

.

.

Ту се указује невероватан призор густо начичканих камених громада покривених дебелом маховином које се зракасто шире око часне трпезе под старим храстом.
Неколико десетина метара даље, на подножју брега где престаје линија дрвећа, подигнута је жичана ограда крај које је и модерно гробље.
- Иако се нове некрополе подижу преко старих, овде то није случај. Главица је табу за народ околних села, који чува предање о дворовима и имањима Немањића у дежевској долини.

Ова необична некропола могла би да буде градско гробље из средњовековног периода кад је по предању дежевска долина била густо насељена – закључује Драгица Премовић Алексић.

Нажалост, врло је могуће да то неће још дуго трајати јер, као што је наведено: „… пљачкаши археолошког блага су преровили сва стара српска гробља у околини.“

Извор:

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:444423-Novi-Pazar-Zaboravljeno-groblje-Nemanjica

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Србски Бог Бел, Бели

.

Србски Бог Бел, Бели, у хебрејском оригиналу се пише као “BjL”, али је усвојен начин изговора Baal. Baal је у Старом Завету, описан као Бог са негативним карактеристикама. Зашто? Судећи и по данашњем времену, када се све србско оцрњује и даље, јасно нам је ко је тај, ко тако нешто протежира, јер су се исти људи бавили како превођењем, тако и преправљањем Старог Завета.

За тренутак, оставимо Стари Завет мало по страни, и рецимо, да је код Срба који су били широко распрострањени и најмасовнији народ тог времена и доба, било велико поштовање Бога Баала. Погледајмо још једном, како се његово име писало на хебрејском језику, који год тада у том времену, тај језик био, значи, писало се “BjL”. Читано језиком Срба, звучало би пре као Бјал, Бјел, Бел, а не као Baal, јер, то и јесте био Бог Бел, Бели. Име Белово се могло чути свуда, где су били Срби Аријевци, а у његовом слављењу су били видљиви сви елементи ведског поимања Бога. Срби су често и радо себе звали Белим, управо због поштовања овог Бога, а Стари Завет сведочи о масовности Белових верника у Палестини и Сирији.

Но, ту није крај невероватних открића о Богу Белом у Старом Завету. Погледајмо, како у Петој Мојсијевој књизи, зову Белога “Очи су ваше виделе, шта учини Господ с Velefegora. Ово је још лошије превођењe Библије, јер је очигледно име Velefegor, само преписано са латинског. У хебрејском оригиналу стоји “BjL PhjVUr”. Опет лако читљиво на србском језику “Бјел Пхјевур” – Пјевур, односно, Бели Први, јер он и беше међу свим аријевским Боговима, први и највиши.

Проучавајући Бога Бела Пјевура, може се открити још много занимљивости. Бел, Бал, Пел, Пал су разни облици речи којим су га звали. Да поновимо, слова “б”, “п” и “в” се лако мешају, а у латинском преводу, постаде чак и Vall. Полазећи од овога, сада нам је јасно, како је Палестина добила име ПАЛстан = Земља, стан, станиште Бога Бела. Лако је разумети, који је Бог поштован на ПЕЛопонезу од стране ПЕЛазга, и ко су у ствари били ти Пелазги, Пеласти – Беласти.

Јасно нам је и откуда се прастара ИЛИрија прозваше БАЛканом. Нисмо далеко од истине, ако изнесемо чињеницу да је Бјел Пјевур у Европи био у ствари Бели Первун, Бели Перун. Бог Перун је код родноверних Срба био Бог највиши Бог, Бог муње и грома. У хришћанском поимању родноверног Православља, Бога Перуна је заменио Свети Илија, па се зато БАЛкан називао и ИЛИријом. Зашто је Перун у ствари BjL? Објаснимо ово на следећем примеру, да се име Бога Перуна код Пољака и данас пише “Piorun”, код Грка је име Бога Перуна мало преличено у Κεραυνός(Кераунос, Пераунос). Дакле, име Бога Перуна на пољском језику, када преведемо на hindu језик, добијамо реч “बिजली”, која се изговара као “Bijalee” и као што видимо хебрејска реч “Bjl” за Бога Бела, истоветна је са хинду речју “Вijalee”, и да ова тврдња буде сасвим јасна, рецимо и то, да hинду реч “bijalee” на србском језику се преводи као “муња”, што је још један показатељ, да се од БАЛбилона, па, до БАЛтика, славило име Белово.

Срби су сами себе радо звали Бели и Перуна су свуда славили, и уопште, требало би да се при изучавању имена народа и градова, увек има на уму важност Бога Белог на европском континенту. Тако би нам било јасније и откуд главном граду Србије, име Београд – BELgrad, Белов град, а схватили бисмо и да је народ, који је у историји познат као Трибали, које су у књигама из званичне историје, Грци помињали на нашим територијама, да нису били Трибали, већ Срби који су славили ТриБала, троичног Бога Бала, Бела.

Рецимо и то, да су латински извори, често на србским територијама помињали Венде, и можда се баш у тој речи крије и назив за племе мајку, јер се национална песма Индије и зове “Vande Mataram”. Интересантно је рећи, да је друго име за Индију – Bhaarat, Срби би рекли “Брат”, који је поштовао Бога Перуна, јер се у Индији и данас прославља Дан Бога Перуна, који се назива “Bali Perunnal” – “Велики Дан жртвовања”, који се још зове и Bakrid.

Овде додајмо и то, да су Нина Беловог, поред имена Бог Бел, називали и Бог Бак. У Старом Завету, стоји и то, да су око олтара Белог Првога, подизани лугови, у Судијама 6:28, каже се “а то раскопан олтар Белов и луг код њега исечен”. Са овим можемо да закључимо, да су сви данашњи народи на северу Европе, који су поштовали Белог Перуна били Срби. Не заборавимо, да су и келтски Друиди живели у шуми, поштовавши Бога Луга. Келти су свакако били србо–аријевског стабла, које је покривало целу Европу.

Спону Бога Белог Перуна са лугом, још чине и сведочанства, да су србски богови у светилиштима, увек били представљени као огромни дрвени кипови. Ти дрвени кипови су били свуда, где су живели Срби, и називали су се Кумири. И данас, широм Индије, постоји прегршт градова назива Кумир: Kumir, држава Odisha, India; Kumir, држава Jharkhand, India, и многи други. Можда је нама Србима у овом тренутку помало несхватљиво, али као да су народи Индијског потконтинента и тог дела света, задржали веровања, која смо и ми некад имали, само у другом облику. С обзиром да и данас, Срби поштују места звана Запис на којима доминира велики стари храст, лако је претпоставити да су Срби као поштоваоци, и народ Белог Перуна, били распрострањени широм Европе, а узевши у обзир све наведено, и поред свих изречених доказа, стварно је неозбиљно од САНУ и СПЦ, да могу тек тако олако прећи преко чињенице, да су Срби били и на просторима Азије и Индијског потконтинента.

 

БАЛБЕК И ХРАМ БОГУ БАЛУ (БЕЛУ)
.
Баалбек je jедно од најфасцинантнијих археолошких налазишта на површини планете а налази се у данашњем Либану.
У доба античког Рима био је познат као Хелиополис или Град Сунца.
Један од најважнијих делова Балбека, и његове најсветије области у паганска времена, је био такозвани Храм Баал, или римски Храм Јупитера. Према мишљењу конвенционалних археолога, то је било феничанско уточиште посвећено богу Балу или Белу, Белобогу, грчки град назван Хелиополис (Град Сунца), који је још од времена цара Аугуста био римска колонија. Истина је, да тачна старост овог места остаје мистерија, али неки истраживачи сматрају да је ово древно мегалитско налазиште старо најмање 12.000 година, с тим да би могло бити и старије од 20.000 година.

У Баалбеку се налази савршено уклопљено камење од 1.500 тона који формирају темеље које ни велики римски храм не би могао да обухвати. Наша наука и техника данас не могу да их објасне. Како бисте објаснили древно вађење, превоз и постављање супермасивног камења које имају преко 100 тона, а камоли 1.000 тона? То су највећа камења са којима се радило на земљи! Мистерија је како је такво камење могло бити померано, чак и нашој данашњој науци и техници. Такође је чињеница да Римљани нису користили ову врсту каменог рада.

Међу најинтригантнијим од ових мегалита је ТРИЛИТОН – три колосална блока са мерама од 22 метара у дужини, 4,5 метара висине и 3,5 метара ширине. Њихова тежина варира између једне и две хиљаде тона. Може ли неко да објасни како је то постигнуто, хиљадама година раније?

Ђорђе Петковић о богу Баалу -
https://www.facebook.com/photo.php?fbid=1840791216202429&set=a.1477006609247560.1073741828.100008147055467&type=3&theater

.
Видео-материјал о Баалбеку -
https://www.youtube.com/watch?v=TtlBZx6mL5g

Извор -

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=831534876984573&set=a.246529768818423.1073741825.100003842059043&type=3&theater

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

ЦАРИЦА МАРА

.

- Поштујем сваку одлуку свога оца и мајке – рекла је мирно Mapa – и спремна сам да је извршим.
- Нека си благословена, кћери моја! – рекао је деспот Ђурађ, потрешен. – Ти си ми најмилије дете, a баш тебе морам жртвовати за спас династије и Србије. Мада ћеш бити царица моћнога Царства Исламског, срце ће ми стално пуцати од бола што ћеш живети c неверником. Али те неће мимоићи слава мученице за веру православну, јер султан Мурат не тражи да пређеш у ислам.

Тако је ово саветовање завршено одлуком која је у сва срца уливала наду да ће се у Србији одржати какав-такав мир, али и тугу због жртве која се том миру приноси.

Султан Мурат II  је у Србији под деспотом Ђурђем Бранковићем гледао најтежу препреку својим освајачким плановима на Балкану и у средњој Европи. Иако је Ђурађ, дошавши на престо Деспотовине, признао вазалство и уредно плаћао данак, код обеју страна јавило се н-поверење. Мурат је био добро обавештен o свему штo je деспот предузимао да се осамостали. Знао је и да Ђурађ није у добрим односима са царем Жигмундом, који се био докопао угарске круне и насто-јао да дође у посед Србије, и да му од Уrapa прети опасност још откако су отели Београд и од њега створили своје упориште на Балкану. Затоје у деспотовој спремности да c њим склопи трајан мир, нудећи му за жену своју кћер мезимицу, видео и његову жељу да се у тешкој ситуацији ослони на султанову снагу да би имао одрешене руке према Угарској. Али је Мурат у тој понуди видео и своје интересе. Оженити се Маром значило је добити за жену лепотицу високог рода, кћер хришћанског владара, и у томе се изједначити са дедом Бајазитом, a том женидбом стећи и право претендента на српски престо.

Тако je Mapa, обучена у раскошне хаљине, у пратњи стотине коњаника у панцирима, које је предводио кнез Гвозденовић и пажева који су носили богате дарове султану, са својом браћом Гргуром и Стефаном приспела у Једрене. Осредњег раста, млада и веома лепа, достојанственог држања, већ при првом сусрету изазвала је дивљење Мурата II. Мимо свих османских дворских обичаја, султан је изишао да је дочека на улазу у царску палату. He обзирући се на своје достојанственике и кнегињичину пратњу, при-шао joj je и помогао да сјаше c коња. Затим ју је три-пут пољубио у чело и поздравио речима:
- Добродошла, султанијо, у мој двор. Велики Алах и пророк Мухамед, c твојим пристанком, дали су ми те за жену, a тиме обдарили најлепшим створом света. Сва обећања која сам дао деспоту, оцу твоме, у погледу твога живота у мом дому, биће испуњена. При руци ће ти увек бити Таил-ефендија, да у сваком трену задовољи сваку твоју жељу. У крилу сараја које је искључиво намењено теби, у посебној одаји смештена је капела, у којој ће се, кад год зажелиш, обављати служба и верски обреди твоје цркве. Желим да се овде осећаш владарком и господарицом мога срца.
- Узвишени султане, мада нисам упућена у обичаје који владају на твоме двору, спремна сам да као жена цара над царевима испуњавам све дужности и обавезе – одговорила je Mapa пољубивши Мурату руку, изненађена, као и сви присутни, толиком његвом пажњом.
- Нека је слава свемоћном Алаху! Твоје господство султаније имаће од данас првенство у моме дому и сву пажњу мојих покорних слугу.

Затим će Mapa опростила од браће, па су је Таил–ефендија и дворкиње повели у њене одаје, a султан је отишао у престону дворану да тамо прими  Српске изасланике, које је, као и стране, увек  примао свечано, седећи на златном престолу, украшеном слоновачом, бисерима и драгим камењем -да им укаже посебну пажњу, али и покаже своју моћ и сјај. Такав је био дворски церемонијал који је завео још Бајазит I, па су се тога придржавали и његови наследници.
V присуству кнеза Витомира, обављене су све формалности око потврђивања женидбеног уговора, a затим је султан отпустио своје достојанственике и остао c њим у дужем разговору. Знајући да је кнез пријатељски расположен према Турској и да његовим речима може веровати, Мурат II се распитивао o стању у Србији и њеним односима са суседним државама, нарочито са Угарском, као и o политичким приликама на Балкану и у средњој Европи. Витомирови одговори потврђивали су оно што је султану већ било познато, али су му помогли да jao није прозре претензије Уrapa и да схвати да Ђурђев страх пред опасношћу која му прети од северног су-седа није безразложан.
Богато обдаривши Марину браћу и кнеза Гвозденовића и увећавши, до српске границе, њихову пратњу стотином спахија, отпустио их je c налогом да његовом тасту однесу поздраве и поруку да границе Деспотовине нису угрожене од Турака и да султан своју реч o миру и пријатељству неће погазити.

На султановом двору у Једрену, Mapa je првих дана осећала велику збуњеност. Сарај се много раз-ликовао од дворова хришћанских владара. Био је то читав град, опасан високим зидом, који су дању и ноћу чувале јаничарске страже, распоређене свуд унаоколо на одређеном одстојању једна од друге. Престона дворана, у којој је султан примао страна посланства и високе достојанственике свога цар-ства: везире, војсковође и бирану улему, дворана Царског дивана и све службе које су обављале по-слове са спољним светом, налазиле су се у спољаш-њем двору. Огромно двориште c вртовима, окруже-но разним зградама, где су се непрекидно мотали дворани и служинчад, и харемом c лепотицама које су чували евнуси, чинило је унутрашњи двор. V њемуje султан водио свој лични живот.

Павиљон у који је смештена Mapa – са две своје пратиље поведене из Смедерева, калуђерицом Јефимијом и старим калуђером Глигоријем, кога је деспот одредио за душебрижника својој кћери – био је, као и све просторије у сарају, раскошно опремљен. Али је у њему владала нека необична тишина, која је више уливала страх него спокојство. Служавке и евнуси који су је дворили кретали су се бешумно, појављивали се нагло као да ничу из земље, дубоко се клањали и пресамићени слушали њене заповести, a затим испуњавали дословно сваки њен захтев и жељу. Било joj je необично да слуша те пригушене гласове, једва чујне опрезне кораке људи који као да су се шуњали, да гледа лица под увек истом маском, испод које се није могло наслутити шта се крије – радост или бол, туга, очајање.

Тих првих дана и њоме су овладале туга и безнадежност. У својим раско-ним одајама осећала се као у предворју неке гробнице одакле никада више неће моћи да види свет, да пуним плућима удахне ваздух, слободно се прошета пољем и шумом. Чинило joj će да овом мраку и пустоши у њеној души нема краја, да joj je живот запечаћен злом судбином. Завидела је и робињама које обављају тешке и понижавајуће послове на томе што се слободно крећу, a она, ето, иако увијена у свилу и гримиз, окићена златом и бисерима, као да је већ мртва…

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Сабазије (Сабазиос)- трачко-фригијски бог коњаник

.
Сабазије (старогрчки: Σαβαζιος, Сабазиос) је номадски коњаник и небески бог-отац Фригијаца и Трачана. У индоевропским језицима, попут Фригијског, -zios (-ије) у његовом имену потиче од dieus, заједничког прекурсора латинског deus (Бог) и грчког zeus. Иако су Грци тумачили Фригијског Сабазија [1] као Зевса и као Диониса (Зеус Сабазиос), увек је приказиван, чак и у римско доба, у седлу као номадски бог-коњаник, што му даје карактеристичан амблем моћи.

Могуће је да су миграционим кретањима Фригијци донели Сабазија са собом, кад су се населили у Анадолији у раном првом миленијуму пре нове ере, а да порекло Бога треба тражити у Македонији и Тракији. За недавно откривено древно светилиште, Перперикон, у данашњој Бугарској се верује да је светилиште посвећено Сабазију. Македонци су такође познати као коњаници, одгајивачи коња и коњообожаваоци до времена Филипа II, чије име значи „љубитељ коња“.

Могући рани сукоб између Сабазија и његових следбеника и древне богиње мајке Фригијаца (Сибеле или Кибеле) можда се огледа у Хомеровом кратком осврту на младалачке подвиге Пријама, који је помагао Фиргијце у њиховим биткама са Амазонкама. Аспект верског компромиса, слично другим таквим митским усагалашавањима широм Егејског културе, може се наћи код фригијског краља Гордија и његовом прихватању Кибеле од Миде.
Један од древних верских створења био је Лунарни Бик. Односи Сабазија са божанством Бика могу се претпоставити по начину на који његов коњ ставља копито на главу бика, у римском мермерном рељефу у Бостонском Музеју лепих уметности. Иако римска по времену, таква представа је знатно ранијег датума.

 

Бог на коњу

.
Неколико стела „Бога јахача“ се налази у Бурдур музеју у Турској. За време владавине римског цара Гордијана III  Бог на коњу се појављује на новцу кованом у Телосу, у суседној Ликији и на Иструсу у покрајини Доња Мезија, између Тракије и Дунава. Обично се мисли да је деда младог цара дошао из Анатолијске породице, због његовог необичног надимка, Гордије. Слика бога или хероја на коњу који се бори са змијом, коју гази његов коњ, појављује се на келтским вотивним стубовима, а са доласком хришћанства се трансформише у слику Светог Ђорђа и змаја, чији најранији познати описи су из десетог и једанаестог века у Кападокији и једанаестог века у Грузији.

Сабазиос  у Атини

Демостен наводи екстатичне источне обреде, које су практиковале углавном жене у Атини, из реторичких разлога ради омаложавања свог противника Асхинса због учешћа у култним ритуалима његове мајке:
„Након доспећа у зрело доба подржавао си своју мајку у њеним иницијацијама и другим ритуалима, и читао наглас култне списе … Гладио си дебеле змије и махао њима изнад главе, узвикујући Euoi saboi и hues attes, attes hues.“ [2]

 

.

Преображење у Сабазија

Сматра се да је пренос Сабазија до римског света у знатној мери посредован Пергамом. Природно синкретичан приступ грчке религије замаглио је разлике. Каснији грчки писци, као што је Страбон у првом веку нове ере, повезивао је Сабазија са Загрејом, међу фригијским министарима и учесницима светих обредима Рее и Дионијуса. Страбонов сицилијански савременик Диодор Сикул повезивао је Сабазиоса са тајном „другог“ Диониса, потомка Зевса и Персефоне, веза коју не потврђују сачувани натписи о Зевсу Сабазију. Хришћанин Климент Александријски је сматрао да су тајне мистерије Сабазија, на начин на који су их Римљани практиковали, укључивале змију, хтонско створење невезано за небеског бога Фригијаца: „Бог у недрима је препознајућа ознака сабазијских мистерија“. Климент наводи: „То је змија, која је прошла кроз груди посвећених“. [3]

 

.

Знатно касније, византијско-грчка енциклопедија, Суда (10. век?), наводи:

„Сабазије … је исто што и Дионис. Он је попримио овај облик из обреда који су се односи на њега; за варваре који су узвикивали баханалски узвик ‘sabazein’. Стога неки од Грка следе и називају крик ‘sabazmos‘; тиме Дионис [постаје] Сабазије. Они су такође називали места посвећена њему и његовим Баханткињама „саби“ … Демостен их помиње у говору „у име Ктесифона“. По неким изворима Саби је термин за оне који су посвећени Сабазију, то јест Дионису, као што се и онај посвећен Баху назива Бахи. По тим изворима Сабазије и Дионис су једно исто. Исто тако се тврди да Грци зову Бахи Саби.“ [4]

Култ Сабазија је исто тако повезан са култом Хроноса, Сатурна и првобитно Јупитера. Припадајући симболи соларног и пољоприпредног божанства (бога жетве) су тирс, срп (нарочито у хетитском тумачењу), јечам. Божанско пиће пиво, према наводима Амијана за време Валенса (родом из Цибеле) звано је сабијум. [5]
Према савременим научницима ниједан храм посвећен Сабазију, богу јахачу није пронађен.

Мале заветне РУКЕ, обично од бакра или бронзе, са ПОДИГНУТА ТРИ ПРСТА (што је и данас карактеристичан србски поздрав) су повезане са култом Сабазија. Многе од ових руку имају малу перфорацију у основи, што сугерише да су можда биле везане на дрвене мотке и ношене у процесијама. [6]

Христос са ТРИ подигнута прста…

Црква Свети Алфонсо у Риму
Church of Sant’Alfonso in Rome

Оригонални линк:
http://vultus.stblogs.org/2009/06/the-heart-of-jesus-and-the-pri.html

 

 

 

Референце

[1] E.N. Lane, Corpus Cultis Jovis Sabazii 1989 for The Classical Review, 1991:125.
[2] Demosthenes, De corona 260; Attis, serpent cult, Sabazios, Dionysus (Aeschines is characterised as „ivy-bearer“ and „liknos-carrier“), and „cultic writings“, which may have insinuated Orphic connections as well, are not otherwise linked in cult, save in their foreignness in fifth-century Athens.
[3] Clement of Alexandria, [Protrepticus (Clement)], 1, 2, 16.
[4] Sudas, under ‘Sabazios,’ ‘saboi’; Sider, David. „Notes on Two Epigrams of Philodemus“. The American Journal of Philology, 103.2 (Summer 1982:208-213) pp209f.
[5] Погледај Сабајаријус: вино, пиво и Амелијан
[6] M.J. Vermaseren, Corpus Cultis Jovis Sabazii, in Études Préliminaires aux Religions Orientales dans l’Empire Romain 100.1 (Leiden, etc: Brill) 1983

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Две Хиландарске повеље о Кастриотима

Душан Синдик:

Две повеље у Хиландару о Ивану Кастриоту и синовима

Грбовник Кастриота из збирке Венецијанских племићких грбовника:

http://daten.digitale-sammlungen.de/~zend-bsb/wasserzeichen-projekte.php?seite=00095&id=00001426&bibl=bsb&kennziffer=29082916290211112908

Евгенију Павловичу Наумову

У Архиву манастира Хиландара међу српским документима под бројевима 82 и 105 чувају се ДВЕ ПОВЕЉЕ од којих je прву, дакле ону под бр. 82, издао арбанаски великаш Иван Кастриот манастиру Хиландару, а другу, ону под бр. 105, издао je манастир Хиландар Ивану Кастриоту. Обе повеље су већ давно објављене тако да овога пута вероватно ништа ново неће бити саопштено.[1] С друге стране ово je можда згодна прилика да се на оба документа подсетимо и укажемо поново на њихову занимљиву садржину.

Најпре неколико речи о породици Кастриота. Најстарији до сада познати податак о овој породици сачуван je у Хисторијском архиву у Дубровнику. Реч je о познатом документу, тј. о заклетви Александра, господина Канине и Валоне из 1368. године, да ће бити пријатељ Дубровника. Међу сведоцима овог „писанија“ наведен je канински кефалија Кастриот.[2] Иван Кастриот наших докумената вероватно je потомак споменутог кефалије из Канине. Познати документи не дозвољавају да се нешто прецизније каже о степену њихова сродства.

Посматрајући спољне особине повеље под бр. 82, опажа се да je писана на пергаменту ширине 25,8 дужине 34,2 цм, на средњовековном српскохрватском језику, ћириличким писмом, рашким правописом, канцеларијским брзописом, црним мастилом у 25 редова урачунавши ту и потпис. Сачуван je траг округлог воштаног печата чији je пречник могао бити до 5 цм. На полеђини je запис савремен или врло близак времену постанка повеље: + Књига Кастриотова за села. Знатно изнад тога записа, руком вероватно друге половине XIX века латиницом N (вероватно: numero), испод тога 35, а још ниже 6934 года, највероватније руком Порфирија Успенског. Окренут за 180° налази се запис монаха Никандра, вероватно из четврте деценије XIX века: Сеи хрисовуль есть господара Ивнна Kacтpiωта албанскаго, и копίе егω вь немъ есть. И пише како даеть монастирю нашему две села во Албанiи и суща съ церковьίю Прес(ве)ты, Б<огоро>д<и>цы тамо сущίа, и ωписуеть вс по синорами, и прочат. Запис je подвучен валовитом цртом. Између текста записа и црте оловком вероватно XX века: Бр. 94. Уз повељу се чува и препис споменутог монаха Никандра. Он je себи дозволио да преписавши верно цео текст повеље дода и потпис по својој замисли: Милостию Божијею Јоаннь Кастриоть господар албанскии и прочат.

Повеља не почиње КРСТОМ, тј. симболичном инвокацијом, него се на почетку налази нека врста комбинације између вербалне инвокације и интитулације: По неизрецивом милосрђу владике мога Христа, ja, грешни и недостојни, не смем се назвати роб Христа Бога мога, Иван Кастриот, са мојим синовима Станишом и Репошем, Константином и Ђурђем. Такорећи у једном даху одмах се на овакав почетак наставља нарација-експозиција: Потрудих се, по господину Богу моме сведржитељу и помоћу госпође Богородице Лаври хиландарској. У продужетку експозиције следи прича о саветовању са синовима, о читавом поступку и одлуци да се у оквиру могућности учини поклон светом манастиру.

Затим долази диспозиција у којој су наведени поклони, а то су у овом случају села Радостуше са црквом посвећеном Пресветој Богородици, и село Требиште. Села су поклоњена са великим повластицама – имунитетима. Као што ће се из даљег излагања видети, очигледно je да су у то време, реч je о првој половини XV века, традиције српске државе из времена царства још веома снажне, па се то огледа и у овој повељи. Као и у повељама српских средњовековних владара, тако се и овде имунитети могу поделити на судске и економске. У судске имунитете убрајају се изузимање испод власти краљевских, тј. државних чиновника. У овом случају: кефалије, власника и псара, а у економске ослобађање од десетака и то: житног, винског и пчелињег, као и других дажбина као што су: траварина, торовнина и динари поклони. Тарановски je вероватно у праву када сматра да десетак не треба дословно схватити као десетину производа, него само као известан део (проценат) убране летине. На такав закључак упућује помен великог и малог десетка у Светостефанској хрисовуљи.[3] Травнина je била надокнада за коришћење пашњака. Њена вредност одређивана je у зависности од врсте и количине стоке а вероватно и од величине пашњака. Не би требало искључити ни могућност одредбе ad hoc или чак и погодбе, јер разни документи пружају различите податке. На могућно значење термина торовнина указује податак по којем се ова дажбина плаћала када се јагњила овца на црковној земљи. Динар поклони, вероватно je означавао неку врсту милостиње. Једино су цркви остављена права у складу са законима тих села. Није нам, међутим саопштена и садржина тих права, тако да то за сада остаје непознато. На крају диспозиције записана je општа повластица да су села ослобођена свих работа малих и великих. На основу такве формулације можда не би било погрешно закључити да су и све дажбине набројане у овој повељи биле испуњаване у виду радне ренте.

Реченица: И сије моје записаније да пръбивајет’ тврьдо и непоколебимо, подсећа на короборацију, али je уствари увод у санкцију. Сама формула санкције je уобичајена као и у већини рашких повеља за манастире и цркве a њене казнене одредбе су само духовног карактера. Ипак, треба споменути да се међу клетвама, намењеним претежно посмртном животу прекршилаца одредби повеље налази и жеља која може донети и несрећу на овом свету. Ради се о жељи да прекршилац оболи од проказе Геозијеве, тј. од лепре. Ово је јединствен случај међу санкцијама средњовековних повеља писаних на нашем језику.

Датум повеље садржи само годину 6934, тј. годину од стварања света. Зато се као датум издавања повеље мора узети у обзир све време од 1. септембра 1425. до 31. августа 1426. године.

 

Племена Кастриоти – КИМЕРИ (ЦИМЕРИ)

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Задужбине Немањића – Метеори

МЕТЕОРИ

Манастирско насеље Метеора смештено је на огромним и стрмоглавим стенама које се нагло уздижу на северозападном делу Тесалијске равнице (Грчка), где се сусрећу са подножјем масивног планинског ланца Пиндос.

Према предању, први пустињаци населили су Метеоре много пре десетог века наше ере. Они су живели у пећинама и пукотинама стена и веома вешто правили мале молитвенике где су се посвећивали молитви и постојаном изучавању раних православних текстова. Oснивањe првог манастира Дупјани, негде у 11. веку, а потом и цркве Протат по угледу на цркву под истим именом на Светој Гори (Атос) означило је почетак организоване монашке заједнице на Метеорима.

 Метеори

 Метеори

Величанственост пејзажа и сигурност од нападача, пљачкаша и злочинаца коју су монаси уживали живећи на једва приступачним врховима ових стрмоглавих стена, водило  је годинама ка стварању велике, присне заједнице састављене од више манастира потпомогнутих многобројним поклонима и привилегованим одобрењима од стране побожних владара и аристократа. Данас само шест манастира још увек живи: Преображење, Варлам, Свети Никола Анапавсис, Русану, Света Тројица и Свети Стефан.

 Метеори

 Метеори

ВЕЛИКИ МЕТЕОРИ – ПРЕОБРАЖЕЊЕ

Монах Атанасије je дошао са Свете Горе на Метеоре 1334. године. Имао је тада само једну жељу – да оснује манастир организован на исти начин као што су манастири на Атосу. Окупио је око себе више монаха из суседства и попео се на Платис Литос – огромну стену која се уздиже 613 метара изнад нивоа мора – где су започели подизање прве од зграда која је касније постала чувени манастир Велики Метеорон. Атанасије је поставио прва правила монашког живота на Метеорима.

За време владавине византијског цара Андроника Млађег (1328-1344) краљ Србије Стефан Душан, окупирао је Тесалију и оближње провинције, а свог полубрата Симеона именовао деспотом Атолије. После смрти Стефана Душана, Симеон се прогласио краљем и царем и ујединио Тесалију и Епир. Симеон је био веома побожан човек и увелико је помагао манастире Метеора. Умро је 1371. остављајући свог сина Јована Уроша Палеолога, тада ученика на Светој Гори, да га наследи.

На повратку у Тесалију да преузме престо, Јован Урош је на Метеорима сусрео монаха Атанасија. Млади владар је био дубоко дирнут спокојством живота и личним квалитетима Атанасија. Његова приврженост Атанасију је била плод великог пријатељства и дубоког поштовања за задатак који је Атанасије извршавао са таквом мудрошћу и стрпљењем. Јован се одрекао престола и, бирајући тежак монашки пут, постао брат Јоасаф.

Након година непомућене сарадње са Јоасафом, која је резултирала даљим развијањем манастира и његовим све већим утицајем, Атанасије је умро и био сахрањен у свом манастиру. Јоасаф га је наследио као игуман и довршио задатак који су он и Атанасије заједно започели.

 Манастир Преображење

Врх стене на којој је изграђен манастир Преображење Спаситеља, познат као Велики Метеорон, је широк око 6 хектара. Стена се некад звала Платис Литос (Широк Камен), али јој је Атанасије променио име у Метеорон (метеор или, у овом случају, ваздушни простор) зато што је била виша од свих осталих около. У прошлим временима се успињало висећим лествама или мрежом (званом вризони) у којој су посетиоци, пртљаг и залихе подизани горе ка манастиру уз помоћ чекрка. Међутим, од 1923. године кратак тунел са степеницама издубљеним у стену су мало олакшали пењање.

Саборна црква манастира, црква Преображење, коју је прво изградио Атанасије, је касније поново подигнута од самог темеља. Главна црква је изграђена у атонском стилу, у облику крста са куполом и бочним капелама, испуњена предивним фрескама (1552.) које је насликао непознати уметник. Без олтара је дугачка 32 метра. Дванаестострана купола је ослоњена на четири стуба и уздиже се на висину од 24 метра. На северној страни нартекса је гроб двојице оснивача манастира, Атанасија и Јоасафа, поред кога је фреска са њиховим портретима и манастиром између.

 У манастирском комплексу

 Црква Преображење

 У манастирском комплексу

Изузетно вредан уметнички рад је и позлаћени дрвени иконостас, подигнут 1791. године, украшен фигурама животиња и биљним мотивима.

Осим главне цркве у оквиру манастирског компекса се налази мала капела Јована Крститеља, као и капела Светог Константина и Јелене. Кухиња је једна од најстаријих зграда, у чијем центру се налази велико огњиште где су се припремали скромни оброци за монахе. Одмах до кухиње се налази трпезарија, а иза ње је манастирска болница, изграђена 1572. године.

Изнад подрума се налазе старе келије са ниским вратима и прозорчићима на њима. Чекрк на торњу још увек постоји, као и пекара која је некада производила на стотине векни хлеба сваког дана за заједницу и њене госте.

Први пустињаци су се попели на стену помоћу скеле направљене од греда учвршћених клиновима у пукотине. Трагови оваквих скела се и данас могу видети.

 Детаљ из кухиње
 Кухиња
 Детаљ из кухиње

Izvor:

http://www.zaduzbine-nemanjica.rs/Meteori/index.htm

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Како је ГРЧКА настала на србској земљи?

 

КО СУ ГРЦИ, КАДА ЈЕ НАСТАЛА ГРЧКА ДРЖАВА, КО ЈЕ ОСНОВАО АТИНУ, КО ЈЕ ЛЕОНИДА И КО СУ СПАРТАНЦИ, КОЈА СУ ГРЧКА ПЛЕМЕНА ВОДИЛА ТОЈАНСКИ РАТ, КО ЈЕ ОМЕР (ХОМЕР), КО ЈЕ ОРФЕЈ , КО ЈЕ  ЈАСОН И АРГОНАУТИ И ГДЕ СУ ТРАЖИЛИ ЗЛАТНО РУНО ….

МОЖЕМО НАВЕСТИ БАРЕМ ЈОШ ТРИДЕСЕТАК ПИТАЊА, НА КОЈА , НА ПРВИ ПОГЛЕД СЛЕДЕ ТАЧНИ ОДГОВОРИ ДАТИ НА ОСНОВУ ЗНАЊА СТЕЧЕНИХ НА ЧАСОВИМА ИСТОРИЈЕ У ОСНОВНОЈ ШКОЛИ.
НА ПИТАЊЕ : ‘‘КО СУ ГРЦИ‘‘???
ОДГОВОР КОЈИ ЋЕ ДАТИ 98% СРБА , И НАРАВНО ПРИПАДНИЦИ ДУГИХ НАРОДА НАРОЧИТО ЗАПАДНО ЕВРОПЉАНА БИЋЕ :
‘‘ГРЦИ СУ НАЈСТАРИЈИ НАРОД ЕВРОПЕ, НАРОД АНТИКЕ, ОНИ СУ ДОНЕЛИ СВЕТУ ДЕМОКРАТИЈУ, НАУКУ, АРХИТЕКТУРУ, УМЕТНОСТ ‘‘, И ТАКО ДАЉЕ, И ТАКО ДАЉЕ….., ЈЕР СУ НАС И ЊИХ ТАКО УЧИЛИ, ВЕЋ ГЕНЕРАЦИЈАМА, ОД БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА ДО ДАНАС , А НАМЕРА ИМ ЈЕ ДА НАШУ ДЕЦУ И ДАЉЕ УПУЋУЈУ У ИСТОРИЈСКА ЗНАЊА, НА ОСНОВУ ЗАКЉУЧАКА И ТАЈНИХ АНЕКСА ПОМЕНУТОГ КОНГРЕСА КОЈИ ЈЕ ОДРЖАН, ДА ПОДСЕТИМ 1878. ГОДИНЕ ??
ОДГОВОРИ НА ОСТАЛА ПОСТАВЉЕНА И НЕ ПОСТАВЉЕНА ПИТАЊА СА ПОЧЕТКА ОВОГ ТЕКСТА ЋЕ СЕ ЗАСНИВАТИ НА ИСТОРИЈИ КОЈУ УЧИМО У НАШИМ ШКОЛАМА (МИСЛИМ НА СВЕ НИВОЕ ОБРАЗОВАЊА, ЗАКЉУЧНО СА ФАКУЛТЕТИМА, НАЖАЛОСТ И СА ФАКУЛТЕТИМА ГДЕ СЕ ИЗУЧАВА ИСТОРИЈА И АРХЕОЛОГИЈА).
ОДГОВОРИ НА ПОСТАВЉЕНА ПИТАЊА НИСУ ТАЧНИ!!
ДА, НИСУ ТАЧНИ, ОДНОСНО,ТАЧНИ СУ У ОДНОСУ НА НАУЧЕНЕ ЛАЖИ ИЗ КЊИГА КОЈЕ СУ НАПИСАНЕ НА ОСНОВУ ‘‘ГЕРМАНСКЕ ИСТОРИЈСКЕ ШКОЛЕ‘‘, КОЈА ЈЕ ВЕКОВИМА ФАЛСИФИКОВАЛА ИСТОРИЈСКЕ СПИСЕ АНТИЧКИХ, РОМЕЈСКИХ И РАНОХРИШЋАНСКИХ ИСТОРИКА И ХРОНИЧАРА.
ЗАШТО СУ ТО РАДИЛИ ? ОДГОВОР СЛЕДИ У СЛЕДЕЋОЈ ОБЈАВИ, А САДА ВРАЋАМО СЕ
‘‘ ВЕЛИКОМ, НАЈВЕЋЕМ АНТИЧКОМ НАРОДУ , ГРЦИМА‘‘ .
ПРВО,РОДЕ СВЕ ШТО СТЕ УЧИЛИ ИЗ ИСТОРИЈЕ НИЈЕ ТАЧНО , ЛАЖ И САМО ЛАЖИ, ЈЕР МИ СРБИ, БРАЋО И СЕСТРЕ СМО ПРВИ И ЈЕДИНИ ИСТОРИЈСКИ НАРОД ПРВЕ ЕВРОПЕ . ТО ЈЕ ИСТОРИЈСКА ЧИЊЕНИЦА. ЗНАМ ДА ЋЕ МНОГИ КОЈИ ЧИТАЈУ ОВАЈ ТЕКСТ ДА МИ СЕ СМЕЈУ И ПРОГЛАСИЋЕ МЕ ЛУДИМ И ФАНТАЗЕРОМ, АЛ ИПАК ПРОЧИТАЈТЕ ТЕКСТ ДО КРАЈА.

.
ЗАШТО ГРЦИ  И ‘‘ АНТИЧКА ГРЧКА‘‘ ?

ЗАТО ШТО СУ ПРОТО ГРЦИ УПОТРЕБЉЕНИ ЗА ОСНОВ СВИХ ЛАЖИ СВЕТСКЕ ЗВАНИЧНЕ ИСТОРИЈЕ, КРУНИСАНЕ БЕРЛИНСКИМ КОНГРЕСОМ.
ДА СУ ГРЦИ БИЛИ ИСТОРИЈСКИ НАРОД, СТВАРАЛИ ДРЖАВЕ, ИМАЛИ КРАЉЕВИНЕ И ЦАРСТВА, БИЛО БИ ПОМЕНА О ТИМ ДРЖАВАМА И ВЛАДАРИМА, У СПИСИМА И ПОВЕЉАМА И У ПЕРИОДУ ПРЕ ПЕТОГ ВЕКА СТАРЕ ЕРЕ.
ЗАТО ШТО ГРЦИ НИСУ ИСТОРИЈСКИ НАРОД , БАРЕМ НЕ ДО 1823.ГОД. после Христа, КАДА СУ ПРВИ ПУТ У ИСТОРИЈИ, ДОБИЛИ ДРЖАВУ УЗ ПОМОЋ СВОЈИХ МЕНТОРА КОЛОНИЈАЛНИХ ИМПЕРИЈА ЗАПАДНЕ ЕВРОПЕ.
ОВО ЈЕ ИСТИНА О ХЕЛМУ И ЊЕГОВОЈ ДЕЦИ, ПРОТО ЕВРОПЉАНИМА ТАЧНИЈЕ ПРОТО СРБИМА, НАРОДУ КОРЕНУ СВИХ ЕВРОПСКИХ НАРОДА, И ГРЦИМА НАРАВНО.

ОВАКО ЈЕ ПОЧЕЛО :

Групе људи, које у освит цивилизације,на крају последњег леденог , дотадашњи, номадски сакупљако – ловни начин живота постепено мењају, и устаљују се на местима са богатим природним условима за добар живот. Такве услове им је пружио Хелм.Природни услови хелма, људским заједницама у периоду раног мезеолита 9.500. година пре Христа,омогућили су да створе, вероватно прве сталне људске насеобине. Та станишта су откривена на обалама реке Дунав,данас тај предео ми зовемо Лепенски вир.Лепенски Вир је корен прве цивилизације у Европи,и претеча је потоњих култура Старчева и Винче. Те прве цивилизације су се претакале једна у другу на истим територијама у континуитету хиљадама година, од Лепенског Вира, до данас без прекида.То је период од 12.000. година цивилизације, на територији данашње Србије, која је у центру, у односу на укупан ареал на ком су до сада откривена станишта наших далеких предакa. Управо континуитет живота наших пра родитеља,на стаништима која су у током више хиљaда година еволуирала из неолитских станишта у данашња насеља и градове на овим нашим просторима, је доказ да је Хелм колевка цивилизације.Прото народ ХЕЛМА, први ЕВРОПЉАНИ ИЛИ АРИЈЕВЦИ, КАКО КАЖЕ ОНАЈ КО ЈЕ ДЕМОНТИРАО ЗВАНИЧНУ ИСТОРИЈУ СА ЈОВАНОМ И. ДЕРЕТИЋЕМ, ЈЕ АНАТОЛИЈ КЉОСОВ .

АРИЈЕВЦИ, тај Један Јединствени Род (Данас Срби, Руси, Украјинци итд…) насељавали су те просторе још пре 12.000 година!Временом, део Аријеваца је из разних разлога о којима Кљосов говори, почео да се расељава на друге просторе по Планети Земљи, тако да се после 200 и нешто покољења, односно пре 4500 година, део Аријеваца преселио на источно-европску равницу, на тим просторима појавио се тада предак данашњих савремених Руса, Белоруса, Украјинаца, то је род R1a1.

Прапостојбина Аријеваца – за коју се испоставило да је Балкан. И то не просто Балкан, већ Србија, Косово, Босна, Македонија. То је ареал најстаријих хаплотипова рода R1a1. Доба када је живео наш прапредак, на које указују најстарији, највише мутирани хаплотипови – то је пре 12.000 година. Тачније, пре 12.200 година, али то је већ претерано. У археологији и лингвистици не знају за такве прецизности у толикој давнини.
ДНК-генеалогија сасвим одређено указује да су током готово 6.000 година наши прасловенски балкански преци живели у тим крајевима, никуда се нарочито не крећући. Ако су се и кретали – трагови тих активиста у хаплотиповима наших савременика засад нису пронађени. Могуће да нису ни остали.

Али пре око 6.000 година започела је Велика сеоба народа – изгледа, у вези са преласком на нове облике привређивања и потребом за освајањем нових територија. Прво померање је било на северне Карпате, на територију историјске Буковине. Тамо где је пронађена загонетна Трипољска култура, која је, по мишљењу археолога, исто тако загонетно и нестала. А она није нестала. Потомци Трипољаца исто тамо и живе. Њихов заједнички предак је, по локалним хаплотиповима, живео пре 6.000 година и припадао роду R1a1. Прасловен. И хаплотип тога претка сада нам је познат. Он је исти као и хаплотип претка Источних Словена. Иста породица.
И даље су кренули да се разилазе таласи миграција рода R1a1 на све стране, са Балкана (археолошка култура ВИНЧА и њој сродне) и из Буковине (Трипољска култура). Практично на све стране – пре 4.000–5.000 година,треће-четврто хиљадулеће пре наше ере.Немачка – исти хаплотип са 25 маркера. као код Источних Словена, пре 4.800 година.
И испоставило се да је у готово читавој Европи, од Исланда на северу па до Грчке на југу, заједнички предак био исти!
НАДАМ СЕ ДА ЈЕ САДА МАЛО ЈАСНИЈЕ,  КО ЈЕ НАСЕЛИО И КАДА ТЕРИТОРИЈЕ КОЈЕ СУ САДА ГРЧКА И АЛБАНИЈА ??
НА ТО ПИТАЊЕ , НАЈСАЖЕТИЈИ ОДГОВОР ДАЈЕ  VICTOR DURUY:
‘‘ ТО ЈЕ БИО ЈЕДАН ВЕЛИКИ НАРОД, ПЕЛАЗГИ, КОЈИ СУ КАКО ИЗГЛЕДА, НАСТАЊИВАЛИ МАЛУ АЗИЈУ, ГРЧКУ И И ЈЕДАН ДЕО ИТАЛИЈЕ, ГДЕ СУ ОСТАВИЛИ СВОЈ ЈЕЗИК ПО КОЈЕМ ЈЕ УОБЛИЧЕН ГРЧКИ И ЛАТИНСКИ, КАО И СВОЈЕ БОГОВЕ КОЈЕ СУ УСВОЈИЛИ ЈЕЛИНИ И ИТАЛИОТИ.

КО СУ ПЕЛАЗГИ ?

ПРЕМА СТАРИМ ПРЕДАЊИМА ПЕЛАЗГИ СЕ ДЕЛЕ НА МНОШТВО ПЛЕМЕНА, КОЈА СУ ЧИНИЛЕ ЈУЖНО ОД ДУНАВА ИЗМЕЂУ ЈАДРАНА И ЦРНОГ МОРА, ТРИ ГЛАВНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ: ИЛИРЕ ТРАЧАНЕ И ПЕЛАЗГЕ. ОВЕ ПЕЛАЗГЕ НАЗИВАЋЕМО ЈЕЛИНСКИМ, ДА БИ ПРАВИЛИ РАЗЛИКУ ОД ОНИХ ШТО СУ ПРЕШЛИ У ИТАЛИЈУ.СВА ПЛЕМЕНА НА ПОМЕНУТИМ ПРЕДЕЛИМА, БИЛА СУ ВРЛО СРОДНА.У ЛЕГЕНДАМА СУ ЧЕСТО УДРУЖЕНИ И МНОГА БОЖАНСТВА, ПОШТОВАНА ОД ПРВИХ НАРОДА ГРЧКЕ(ТЕРИТОРИЈАЛНО),ДОШЛА СУ У ИСТУ ПРЕКО МАКЕДОНИЈЕ И ТЕСАЛИЈЕ. ПЕЛАЗГИ СУ ДОШЛИ СА СЕВЕРА И ЦЕЛУ ЈЕ ЗАПОСЕЛИ‘‘

(навод из књиге СЕРБИ НАРОД И РАСА НОВА ВУЛГАТА,аутор др ЈОВАН И. ДЕРЕТИЋ)
ПРОВЕРИ : VICTOR DURUY- HIST DES GRECS, LIBRAIRIE HACHETTE, PARIS 1887.
VICTOR DURUY, СВАКАКО НИЈЕ СРБИН.

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off