Персепољ, Град Небески на земљи

Персепољ, величанствени комплекс палата који је основао Дарије Велики, грађен током једног века као седиште владе за краљеве Ахеменидског царства и као центар церемонијалних активности и свечаности. Древни Персијанци звали су га Парса, а модерни Иранци Такхт-е Јамшид или „Престо Јамшида“. Изграђен у подножју Кх-Рахмата (Планине милости, или Планине чари), у равници Марв Дашт, 644 км од савременог Техерана.

Дарије Велики, трећи владар из ахеменидске династије, одлучио је да подигне велелепни дворац, Град Небески на земљи, који ће постати обредно средиште огромног царства.  Подизање овог града почело је 518. године пре нове ере. Тада, велико царство Ахеменида простирало се на преко три континента.  Наредио је да се широка тераса једним својим делом усеца у саму планину Кухе Рахмет, Планину милости. Иако су овај град потом градили и Даријев син Ксеркс и Ксерксов наследник Кир Велики, Парса је још увек остала недовршена када ју је уништио Александар Велики 330. године пре нове ере.

Персепољ, величанствена престоница највећег царства које је свет икада видео, данас је шума камених стубова и тераса. Старо средиште Персијског царства, а сада део Унескове светске културне баштине – Персепољ – саграђен је од тамносивог мермера из оближње планине, на огромној пола вештачкој – пола природној заравни. Богатство града се види у екстравагантној конструкцији грађевина, које су инспирисане месопотамским моделима.

…

Повратак затрпаног царства

.
Након што су уништене 331-330. године пре нове ере, рушевине су остале скривене испод сопствених развалина, док их коначно нису ископали археолози из Оријенталног института Универзитета у Чикагу између 1930. и 1939. године.

Још од Средњег века, европски путници су били задивљени рушевинама овог древног персијског града. Поред сале за гледаоце археолози су, међу осталим споменицима, пронашли и три украшена гроба, степениште Дворане савета и Ксерксов харем. Откривени су камени делови зграде с врло сликовитим, плитким рељефима, који су дали слику религије и друштвене хијерархије Персепоља. Градитељи Персепоља, цареви су династије која је покорила све ране цивилизације Средњег истока, што се може видети на овим рељефима. На њима су приказани припадници 31 народа како одају почаст персијској моћи. Међу овим пораженим народима су Египћани, Либијци, Трачани, Киликијци и народ са Кипра.

Највећа и најсложенија зграда је сала за гледаоце, или Апдана, коју крактерише велика тераса, чија се источна страна наслања на планину, док остале три стране формирају потпорни зид. Тераса има више од 36 огромних стубова, од који су неки и данас ту, а може јој се прићи преко два монументална степеништа.

Уздизање Персијанаца

.
Иран, „Земља Аријеваца“, раскршће је Европе, Азије и Арабије, где се смењују равнице, планине и пустиње. Још пре 1000 година су Аријевска племена Кавказа освојила овај предео.

Постојала су два потпуно независна краљевства, на северу Медско, а на југу Персијско. Медско краљевство је прво почело да показује своју снагу покоравајући јужне суседе и уништивши Асирско царство уз помоћ Вавилонаца 612. г.п.н.е. Међутим, средином VI века почело је драматично уздизање југа, краљевства Персијанаца.

Оснивач Персијског царства, Кир Велики, освојио је Медско краљевство, дошавши чак до данашњег Авганистана, за њим Лидију, краљевину која је владала грчким насељима у Малој Азији, па чак и сам Вавилон. Освајање је било незаустављиво. Победе су се ређале првенствено због надмоћности персијских стрелаца. Киша њихових стрела и јуриши моћне коњице разбијали су непријатеља, избегавајући борбу прса у прса.

Кир Велики је до средине VI века пре нове ере објединио све освојене земље. То је био један огроман посед, који се простирао од Индије до Средоземног мора. Назвао га је Ахеменидско царство, по свом претку Ахемену. Владао је из престонице коју је изградио у Пасагарди.

Кир није био сасвим обичан сурови диктатор, јер је својим поданицима, припадницима разних народа, дозвољавао да задрже своје обичаје и верске установе. Уместо масакра и протеривања, увео је трпељивост.

Краљ над краљевима – Дарије I

.

.
После његове смрти, царство је имало пар криза под слабијим владарима, али убрзо је дошло до учвршћивања и оснаживања царства, када је на власт ступио још један Ахеменид, Дарије I (522.-486. г.п.н.е.).

У рукама овог цара заправо је било једно светско царство. Да би истакао своју величину, себи је узео титулу „Краљ над краљевима“. Владао је преко сатрапа, намесника који су убирали порез са освојених области, у локалним производима, племенитим металима, а на западу – златном новцу. Златни дарик, назван по цару, постао је међународна валута западног дела царства.

Дарије је заправо основао две престонице. Једна је била Суза, где је смештен центар царске управе, близу успешних градова Месопотамије. Друга, Персепољ, у забаченој равници Марв Дашта у персијској постојбини. Улога овог града је била обредна- да учврсти царско величанство Даријеве Ахеменидске династије, те су се у овој престоници одржавала крунисања царева.

Ова два града, својим путевима стизала су до најудаљенијих делова царства. Такозвани Царски пут водио је од Сарда, близу јонске обале, чак до Сузе, у дужини од чак 2 570 км. Његов источни крак водио је у Персепољ. До те мере је био развијен друмски саобраћај, да су имали курире на коњима дуж главног пута, по принципу штафетног система, са 111 станица за промену коња. То растојање су зато прелазили за само 7 дана.

Обредно срце царства
Дарије је почео изградњу Персепоља, а Ксеркс наставио. Средиште Персепоља је био комплекс дворана и палата, направљен на великој тераси, дугачкој 450 м и широкој 300 м.

Посетиоци су у Персепољ долазили преко широког церемонијалног степеништа. Оно је водило до величанствене Капије свих народа. Са обе њене стране стајао је по један бик висок 5,5 м, од углачаног црног камена. Рогови и папци били су им покривени златним листићима. Два тешка и златом украшена крила капије отварала су се ка пријемној дворани.

Када би посетиоци прошли кроз њена јужна врата, између два крилата бика с људским лицем, нашли би се пред Aпаданом, двораном за царска примања. С три њене стране, степеништа са уклесаним барељефима, односно плитким рељефима, водила су до огромних улазних тремова. Сваки је имао по 12 стубова с капителима у облику двоглавих бикова. Одатле би посетиоци закорачили, кроз 15 м висока позлаћена и посребрена врата, у главну дворану, Aпадану.

Овде се уздизала цела шума стубова, 2 м дебелих, 18 м високих, чији су капители, опет у облику бикова, придржавали кровне греде од чемпреса и кедровине. Дворана је била толико велика да је у њу могло стати чак 10 000 људи. И коначно би посетилац стизао до самог цара на престолу. Врхунац једног величанственог доживљаја, који се сигурно заувек памтио.

Издаја званичника
Фигуре званичника који су приказани на барељефима, првобитно су приказане како корачају према Ксерксу, који седи на свом престолу окружен личним сарадницима, а најстарији син стоји испред њега. Након што се десио дворски преврат, неуспешан додуше, а у њему су учешће узели неки од тих званичника, њихове су фигуре замењене изрезбареним чуварима. На тај начин се народу дало к знању да је цар један једини господар, коме се морају покоравати сви. Изасланици су свакодневно посећивали цара због званичних послова. На рељефима су приказани богати дарови које су доносили цару приликом ових посета. Ту су грбави бикови из Месопотамије, овнови из Киликије, скупоцене тканине из грчких градова Мале Азије, слонове кљове из Етиопије.

Само предводници делегација могли су ући у Aпадану, пред цара. Он сам, како и на приказима, седи на трону с високим наслоном, који се налази на ниском подијуму у центру дворане. Одевен је у раскошну одору, а изнад њега је балдахин, украшен златним крилима, симболом династије Ахеменида. У подножју трона диме се кадионице.

Ксеркс

Остале зграде у Персепољу су једноставно распоређене, по основном правилу с главном квадратном грађевином у самој средини. За разлику од камених стубова у ападани, у мање важним зградама они су начињени од дрвета и уметнути у камена подножја са жљебом.

Иза царске позорнице
У позадини ападане била је мала палата, Трипилон, где су примани персијски и медски племићи. Слуге, које би носиле широки сунцобран, допратиле би цара, који је и у овој палати седао на престо, смештен на висок подијум, подупрт статуама покорених народа.

Из Трипилона се ишло у задњи део цитаделе. Овде су били смештени царски харем и ризница блага стеченог у великим освајањима. Дарије, Ксерс и њихови наследници овде су саградили своје приватне палате и уз њих мање стамбене објекте.

Трећи, али једнако величанствени комплекс, био је зидом одвојен од осталих грађевина. Био је то царев ратни штаб, где је цар иступао као врховни војсковођа и заповедник оружаних снага царства. Овај комплекс био је већи, али нижи од ападане. Кров је подупирало 100 стубова, а врата су била изрезбарена приказом цара на престолу, на платформи коју уздижу персијски и медски војници.

Палата и све њене суседне, управне одаје, биле су широко отворене према дворишту, да би цар могао да врши смотру својих бројних ратних одреда.

Гробнице као доказ вере
У Персепољу, зачудо, није било храмова. То никако није значило да није било религије на царском двору. Сведочанство религијских уверења царства биле су гробнице Дарија и три његова наследника.

Гробне одаје Ахеменидских церева урезане су у стену литице код Накш-е Ростама, удаљене 13 км северно од Персепоља. Изграђене су тако да подсећају на палате. На фасади Даријеве гробнице уклесана је равна плоча на којој је приказан „Краљ над краљевима“ кога на огромној платформи носе сви народи на земљи. Дарије стоји с луком ослоњеним на стопало. Врши обред паљења ватре на олтару, а изнад њега лебди фигура унутар крилатог диска, симбола династије и благосиља цара. Ова фигура представља Ахура Мазду, „Мудрог господара“, оличење божанске доброте.

Религија Ахеменидске династије била је посвећена овом општем божанству. Веровали су да је видљиво у облику сунчеве светлости и прочишћавајућем дејству ватре. Обожавање Мазде имало је кључну улогу у схватању управе, јер врховни људи добили су власт од врховног бога, светлости света. Њихова власт схваћена је као његова воља.

Крај у ватри
Ахеменидском цартву највеће проблеме задавали су слободољубиви, бунтовни грчки градови-државе. Малоазијски Грци, поданици Дарија, дигли су 490. Пре н.е. устанак и он је покренуо казнени поход на Грчку. Тада се десила чувена, за Персијанце погубна Маратонска битка, коју ни непобедиви персијски стрелци нису могли спречити. Персијанци су изгубили.

10 година касније, Ксеркс покреће поход на Атину и Спарту. И поново су Персијанци поражени, код Платеје, у Грчкој, код Саламине на мору. Све ове изгубље персијске битке развејале су убеђења о њиховој непобедивости. Наступа знатно слабљење персијске моћи. 465. г.п.н.е. извршен је, како бележе грчки историчари, атентат на Ксеркса. Уроту су склопили царски везир Артапан и евнух Аспамита, главни дворски управитељ, којима је Ксеркс у старости препуштао многе одлуке.

Аспамита је једне ноћи пустио Артапана у царске одаје и овај је цара убио у постељи. Након тога су убице цара убедиле младог принца Артаксеркса да је злочин починио његов старији брат Дариај. Превара је била успешна, јер је лажно оптужени брат погубљен, а како је млади монарх био врло неискусан и плах, Ксерксове убице имале су неко време сву власт у својим рукама. Ипак, након што су сковали заверу и против младог цара, разоткривени су, војска је стала уз цара и везир и евнух су убијени. Тада је промењен рељеф из Aпадане, на коме су били приказани завереници. То је била само прва у низу дворских завера. Дошло је и до великих немира широм целог царства.

Персепољ и рушење царства – Александар Македонски

.

Под влашћу Дарија III, непријатељи Персије постајали су све јачи и бројнији. Тада је на историјску позорницу, у свој својој величини, стао Александар Македонски. 334. г.п.н.е. Повео је војску у напад преко Дарданела. 40 000 људи прешло је на персијску територију и у величанственом низу импресивних победа, Александар је заузео Малу Азију и приобалне земље Средоземног мора.

Персијска војска је била смрвљена. Александар је стигао у Месопотамију, Вавилон је пао, Суза је заузета. Огроман простор пун покорених народа Александар је ослободио дуготрајног и тешког персијског јарма. Македонски војсковођа 330.г. п.н.е. стиже до самог Персепоља. Вођен бесом што је персијска војска палила величанствене грчке храмове, Александар одлучује да спали град.

И горео је Персепољ, престоница ахеменидског царства и један од највеличанственијих градова свих времена. Није био у потпуности уништен, али преживео је само као предстража будућег царства Александра Великог. Тек рушевине цитаделе су се уздизале као споменик древној обредној престоници.

Чак и након 2.500 година, остаци Персепоља још увек изазивају страхопоштовање.

…

Link:

https://escape-magazin.com/persepolj-carska-prestonica/

МЕМНОН
.
Хомер у Илијади повезује Египат и Етиопију са Балканом, тако што помиње учествовање у Тројанском рату египатског краља Мемнона, који је ту трагично и погинуо. Свештени кадар из Египта, и одређени религијски обичаји и ритуали, пренети су на Балкан много пре V века пре наше ере (по Херодоту).

МЕМНОН (грч. Μέμνων) је у грчкој митологији етиопски владар, син Титона и богиње Еоје, и братанац Тројанског краља Пријама.
Мемнон је рођен у Етиопији, и када је његов отац прешао у Азију, у Сузу, он је остао да влада овом земљом. Он се са многим другим јунацима прикључио Тројанском рату на страни Тројанаца.
Описан је као јунак, узвишене лепоте и деловања, са мачем који му је исковао Хефест. Борио се са Ајантом, а онда и Антилохом, кога је убио, а сам је пао од Ахиловог мача, као жртва Ахилове освете.

Мемнон је сахрањен у Етиопији, а према легенди су из његовог пепела настале птице, такозване МЕМНОИДЕ, које се се поделиле у два јата међусобно супротстављена, попут два народа. Веровало се да је Мемнонова мајка његове сународнике Етиопљане који су га сахранили претворила у та необична створења, како би оплакала смрт свог сина.

О Мемноновој смрти постоји и другачије предање. Наиме, неки верују да је умро на свом престолу и да две статуе Аменофиса III код Тебе обележавају његов гроб. Према легенди, једна од њих у зору испушта чудне звуке као Мемнонов поздрав мајци Еоји, Богињи зоре.

…

Ранко Јаковљевић:

КЛАДОВСКИ СПАВАЧИ ИЗ ЕФЕСА

.

Рибарење на Ђердапу, столећима је  било колико напоран, толико и уносан посао, нарочито у дунавским вировима које су турске власти издавале у закуп богатим предузетницима. Јесетре тежине 7- 25 кг, моруне између 60 и 200 кг, сматране су најдрагоценијим уловом због квалитетног меса али и скупе икре- радо виђаног специјалитета и у удаљеним европским земљама. Имало је  примерака тешких 1000 кг, дужине око 5-7 метара. Најзначајније справе за улов племените рибе у Ђердапу биле су гарде. У Дунав су побадани стубови, колци, плотови и поплети у трасама од око 100 м дужине, са циљем стварања левкасте конструкције ширим делом окренуте узводно, са отвором широким 60- 80 метара. Гарда се завршавала сужењем распона око 4 метра, обложеним мрежом од пређе, у којој је крупна риба хватана. Најбољи улови таквим инсталацијама постизани су у фетисламском Ђердапу, реон Кладова. Право риболова било је предмет мноштва тапија. Нашу пажњу, везано за садржај печата којим је оверена, заокупља исправа из 1776-1777.  године. Наиме, поред имена власника печата, фетисламског бега, у њему су означена имена легендарних Спавача из Ефеса. Текст тапије (публикован од  стране Душанке Бојанић Лукач и Татјане Катић у Miscellanea бр.26 из 2005.г.) гласи:

У име Бога!

                        Повод писања писмена је следећи:

Пошто смо, рачунајући од ове 1190.године, преузели на себе и узели у закуп фетхисламску мукату, која припада вакуфима царског величанства, а налази се на обалама реке Дунава, један од становника Фетхислама џабија царског вакуфа Хаџи Хусејин-ага, затражио је тапију да изнова створи и сагради једну гарду на реци Дунаву, у близини Армут Аде, на њеним доњим странама. Условљављајући га да годишње плаћа 120 акчи закупа у корист вакуфа, а да уловљену рибу продаје на фетхисламској скели и четвртину од ње даје еминима царског вакуфа, ми смо  му, у својству мутевелијиног кајмакама, узевши, према старом закону таксу за издавање тапије, предали ову тапијску књигу да би на изложен начин био притежатељ.

Потребно је да он из године у годину предаје 120 акчи годишњег закупа који је одређен за часни  вакуф, као и да четвртину уловљене рибе предаје еминима и за то му је издата дозвола. Са наше стране и са друге неке стране нека нико не насрће.

Године 1190 (21.2.1776-8.2.1777)

Потпис: Мехмед Јеген, мутевелијин кајмакам, бег Фетхислама садашњи.

Печат на полеђини: Мехмед и имена Седам спавача (Јемлиха, Мексалина, Меслина, Мернуш, Дебернуш, Шазмуш, Кефештатајуш, Китмир)

Сагласно  исламском предањњу, Кур’ан- Асхабул-кехф /спавачи  пећини/ о младићима који су провели у сну 309 година: кад напустише оне који о Алаху износе неистину, склонише се у пећину; Господар их својом милошћу обасу и могло се видети како Сунце, када се рађа обилази пећину с десне стране, а када заобилази- заобилази је с леве стране, а они бејаху у средини њезиној… и ми смо их превртали сад на десну, сад на леву страну, а пас њихов, опружених предњих шапа, на улазу лежаше…;  били су то момци што вероваху у Господа свога- ”Господар наш- Господар је небеса и Земље, ми се нећемо поред њега другом богу клањати, јер бисмо тада оно што је далеко од истине говорили”…

.

Истовремено са влашћу бега  Мемеда Јегена у Фетисламу,у близини градских зидина постојала је  Цркву посвећену светом Ђорђу, подигнута 1719.г. Попис цркава у паланачком, хоршавском и крајинском дистрикту извршен у доба аустријске управе на овим просторима, 5.10.1735.г, садржао је  податке о хришћанској богомољи: ”Зидови су јој од храстових дасака, а кров од цигле… На храму има троје улазних врата, једна од запада, а двоја са страна. Сва су написана, али потичу са затвора… Од црквених књига има: српски литургијар, псалтир и минеј, онда руски /московски/ псалтир, апостослки триод и пентикостар, као и 1 влашки минеј- протокола црквених нема… Порта је обграђена, па тамо и напољу сахрањују се. На гробовима нема крстова, а ни преслица”.  4.август у православном хришћанском календару посвећен је празнику Седам светих отрока у Ефесу.

Тада се у храму приповеда: ”У доба римског цара Деција  беху у Ефесу седам младића, синови угледних старешина градских, и служаху у војсци као официри; имена им беху: Максимилијан, Јамвлих, Мартинијан, Јован (Константин), Дионисије, Ексакустодијан и Антонин. Иако беху деца разних родитеља, они беху једнодушни у вери и љубави Христовој, и заједно се мољаху и пошћаху, сараспињући се Христу умртвљивањем тела својих и строгим чувањем девства.  Услед одбијања да се клањају паганским божанствима цар нареди нека у тами пећинској помру од глади и жеђи. У време цара Теодосија Другог, после два столећа, по Божанском наређењу ти свети мученици васкрснуше, као пробудивши се од сна. ”

Много година након што је Мехмед Јеген, мутевелијин кајмакам, бег Фетхислама садашњи  тапију издату на тлу Фетислама кладовског печатом са именима ”спавача у пећини” оверио, а стара Кладовска црква, у  којој су Ефески спавачи при службама спомињаним, зубом времена сравњена са земљом,  њихови знамени удостојили су пажње овдашњу популацију кроз приповест Данила Киша Легенда о спавачима у форми обавезне гимназијске лектире: ”Дионизије,  његов пријатељ Малхус те ‘богуугодни’ пастир Јован и његов пас Кетмир лежали су столећима у шпиљи пуној влаге, отупели на постојање… Остадоше у шпиљи триста година којима треба додати још девет… Глуви, слуха запечаћена оловом сна и катраном таме, лежаху непокретно… Нису били мртви, а живот као да их је напустио... ”/Енциклопедија мртвих/.

.

АНДРОМЕДА, ЕТИОПСКА ПРИНЦЕЗА,

ЋЕРКА КРАЉА КЕФЕЈА И КРАЉИЦЕ КАСИОПЕЈЕ

.

АНДРОМЕДА (грч. Ανδρομέδη, лат. Andromeda) је била ћерка етиопског краља Кефеја и краљице Касиопеје. Пошто је Касиопеја била сујетна жена, волела је да се хвали како је њена ћерка Андромеда толико лепа, да је чак лепша од Нереида (морских нимфи), због чега су нимфе увређене, замолиле Посејдона да је казни. Да би Нереидама испунио молбу, Посејдон је послао морско чудовиште Кетуса да опустоши Етиопију. Кефеј се, потом, обратио пророку Амону за савет како да спасе земљу од морске немани, од кога је убрзо добио одговор: мора да жртвује своју ћерку. Очајан, Кефеј је одмах наредио да Андромеду окују за морску стену, како би смирио бес богова.

Враћајући се кући на Пегазу, са Медузином главом у торби, јунак ПЕРСЕЈ је угледао везану Андромеду и, очаран њеном лепотом, решио да јој помогне.
Кад је чуо разлог због чега је прикована за стену, Персеј је затражио обећање од Кефеја да, ако је спаси, буде његова жена. Очајан отац је пристао, а Персеј је убрзо савладао Кетуса тако што је, уз помоћ Медузине главе, претворио чудовиште у камен.

Убрзо након свадбеног весеља, Андромеда и Персеј су напустили Етиопију. Касније је Андромеда постала краљица Микене, града који је основао њен муж. Али, пре него што су дошли у Хеладу, Андромеда је родила сина, Персеја II, којег је оставила у Етиопији, зато што Кефеј није имао мушке наследнике. Дуго се сматрало да су и Персијанци добили име по Андромедином сину.
Персеј је, иначе, био савременик критског краља Миноја и митског лекара Асклепија. То је херојско време, пре-Хомеровско доба Егеје и БАЛКАНА, трајало је око две и по хиљада година (Thomson, 1954, стр. 291).

Пошто се у овом миту ради о етиопској принцези, логично је да Андромедино место рођења и чувено краљевство Кефеја и Касиопеје, а касније и Андромединог сина Пресеја II, представља афричка Етиопија.  Стари библијски назив за ову земљу је био „Абисинија“, а прво забележено краљевство било је Аксум, које је у I веку н. е. била водећа поморска и трговачка сила на Црвеном мору. Земља је примила монофизитско хришћанство у IV веку н.е., а врхунац снаге досегнула је у VI веку н.е., када је контролисала и јужни део Арапског полуострва.

Етиопљани, напротив, овај мит НЕ СМАТРАЈУ СВОЈИМ, нити су чули за етиопску принцезу Андромеду, а нарочито не за њеног сина Персеја II.  У овој земљи се чува и негује једна сасвим друга митска прича – о Краљици од Сабе.  Приче о овој краљици су оставиле трага у предању трију народа:  у етиопском (Краљица Македа), јеврејском (Краљица од Сабе), и арапском (Билкис).

Тај мит, у који је стотинама година веровао народ Етиопије (а верује и данас), детаљно је описан у етиопском националном епу „Кебра Негаст“ или „Књига славе краљева“.

Међутим, Краљица од Сабе у ствари никад није била етиопска краљица, већ моћне државе халдејских (калдејских) Сабејаца, једне од четри највеће цивилизације у Саудијској Арабији (око 1000 – 750. г. пре н.е). Налазила се на југу данашњег Јемена. Главни град Ма`риб је био чувен по изграђеној грандиозној брани на реци.  На том месту данас више не постоји ни брана ни река…
…
Одломак из текста ГОРДАНЕ М. КОСТИЋ
(Филозофски факултет, Универзитет у Београду)
…
Комплетан веома занимљив текст на линку:
http://servo.aob.rs/eeditions/CDS/Razvoj%20astronomije%20kod%20Srba/8/pdfs-s/32.pdf

.

НИМРОД (хебр. נמרוד) или НЕБРОД  је библијска личност која се помиње у књизи Књизи постања и Књизи Дневника. Ванбиблијска традиција повезује га са градњом Вавилонске куле. Више Месопотамских градова носе име по овом цару.
Први помен Нимрода налази се у Таблици народа где је описан као син Хуша, унук Хама, и праунук Ноја, и као „силан на земљи“ и „моћан ловац пред Богом“.
Од античких времена Нимрод се традиционално сматра предводником оних владара који су градили Вавилонску кулу, иако Библија никада то не наводи. Територија на којој је Вавилон грађен је у том периоду била под његовом управом па се сматра да је он ту изградњу предводио. Поред истпричара Јосифа Флавија, овакав став се може наћи и у Талмуду, а касније и Мидрашу.

НИМРОД или НЕБРОД је први пут идентификован у делу ,,Клементинске литературе” са владаром НИНОМ БЕЛОВИМ, по Херодоту сином бога БЕЛА. Док по Вергилију, БЕЛ (или БАЛ) је био феничански краљ, отац картагинске краљице Дидоне.
И на основу античких митова Нино је био син бога Бела, назив који може представљати семитске титуле као нпр. “Ba’al“, што би се превело као „Господар“.
У скорије време, поистовећивање Нимрода са НИНОМ, сачињава велики део тезе Александра Хислопа у 19. веку у делу ,,Два Вавилона”.
У многим модерним интерпретацијама хебрејских списа о Постању 10, Нимрод је, син Куша, који је основао град НИНИВУ.

Савремена историја света започиње првим походом Срба на Исток, са територије данашње Србије, под НИНОМ БЕЛОВИМ, кога Стари завет назива НЕБРОД (лат. НИМРОД, тур. НЕМРУТ), јер је био из српског племена НЕБРОДИ, које и данданас постоји на Хелму.
Отуда, старозаветни пророк Мина назива ВАВИЛОН именом НЕБРОДИЈА, по њеном владару и оснивачу.
У овом походу до Индије, који се поклапа са продором Хикса у Мисир, равноправно са Србима учествовали су и старо-Арапи, мешавина Срба с Кушитима, то сведочи Свето писмо. НИНО или НИМРОД (НЕБРОД) је освојио целу западну Азију за 17 година уз помоћ АРИЈА, краља Арабије, и основао прво Светско царство.

Како прича каже, Нино је освојио све околне азијске земље осим Индије и Бактрије, затим је ратовао са Оксартом, краљем Бактрије, са војском од близу 2 милиона војника, освојивши све осим престонице. Током опсаде Бактрије срео је СЕМИРАМИДУ, супругу једног од његових генерала, Онеја, коју је отео и оженио се њом, и с њом добио сина Нина или Нинуса.

Семирамида је наредила изградњу чувених Висећих вртова Вавилона, и по тим Вртовима је прослављена у историји.

…

Племе НЕБРОДИ потиче из Србије, односно старог РАСА, место Лешак, близу Мале и Велике Нинаје, код Новог Пазара. Један део племена је касније прешао на ислам, док је други део пресељен у стару Херцеговину.

НЕБРОДИ су од лозе Меда (Бероуз), а како су МЕДИ исти народ са Хиксима (де Бунсен), који су освојили Вавилон, одакле су отишли у Мисир (Бероуз), онда имамо директна сведочења, да су опсерваторију у Вавилону градили Срби, главни народ Библије и тадашњег света, познатији на Истоку под именом “Јавани”
(коњаници, јахачи).
Како је онда могуће да Свето писмо не зна за Србе?
Зна, врло добро, али под прикривеним именом Хавили (< Сабири, Сафири > ар. Кафири),
у семитском облику изговора српског имена, старије ортоепије.
Хавил или Сабир и НЕБРОД су синови Хуса, који је у библијској географији ознака за МЕДИЈУ, што значи пород ХАМОВ.
Зашто се онда Меди у библијском родослову приписују Хамовом брату Јафету?

Медија или Србија је изворно Медија (или Мадија),
која је добила име по МЕДУ, а не по Јафетовом сину Мадају (грч. Мадај, библ. Медај).
ХАМ је у библијској географији ознака за Африку? Ово одређење Хама је само формално тачно, јер Хамоваца има на сва три континента, али њихова домовина је Европа, одакле су отишли у Мисир(Египат), преко Вавилона и Ханана.
ХАМ је изворно Европа (ХЕЛМ), назван ”земља Јован”, од аријског јавана, јахач, коњаник, у множини
”Јаване”, како су на Истоку звали Меде или Аријевце. То значи, да је Јован добио име по Јаванима и он је ХАМОВ пород.
Овај континуитет лозе ХАМОВЕ у Европи, од које су Хавили (Сабири), Меди, Сарбати, Кимери, Срибали, Пелазги, Дардани, Илири, Гети, Даки, Срби… јединствен је пример у после-потопској историји света.
Континуитет родослова од 7500. година, све до Нојевог праунука, недри једну логичну претпоставку, да су прадеда (Ноје) и стричевићи (Јафет и Сем) истог рода, из чега проистиче закључак да су Срби једини препотопски народ. Библиски родослов Јевреја по Сему (Симу) је без континуитета, с прекидом од најмање 3200. г., колико недостаје од родоначелника Сема до Сале, оца Еберовог.

“Научне” бајке о “Грцима”, “Словенима” и “Индоевропљанима”, имале су великог савезника, у чињеници да за Србе у последња четири миленијума постоји преко 750 имена, које званична наука приказује као ПОСЕБНЕ народе. Овој заблуди, већ на први поглед противурече бројни историјски феномени, од обрнуте
културне асимилиације до непостојања било каквих материјалних трагова, међу које на први поглед пада у очи ,,нестанак” свих ових “народа” са историјске сцене, без икаквог трага, осим наравно “старих Грка”. Одговоре на ове историјске феномене у вези историје Срба, пружа Ватикан са својом листом пописа забрањених књига, нецрквеног садржаја, попут ,,Краљевства Словена” и других.

Српски цар Вавилона, из племена НЕБРОДА, по библијском родослову био је син Хусов, унук ХАМОВ и праунук Нојев. Временска разлика између родоначелника НЕБРОДА и истоименог цара-потомка је око 3500. година. Ако овом временском периду додамо још 4000. година, колико има до садашњих племеника НЕБРОДА, који и дан-данас живе на Хелму, онда добијамо антропогеографски континуитет родослова српског племена НЕБРОДИ, у укупном распону од око 7500. година.

…

Делови  текста Слободана Филиповића

Мистериозни  Хетити

ОД 1750. ГОДИНЕ П.Н.Е. ДО 717. ГОДИНЕ П.Н.Е.

.

О Хетитима у 18. и 19. веку није било историјских извора иако се релативно често спомињу у Старом завету. Ондашњи историчари су намеравали да дискредитују библијски извештај и негирали постојање тог народа.
Један од догађаја који описује Стари завет је опседање Самарије хордама Сиријаца које су биле решене да освоје престоницу Северног Израелског царства. Очекивао се масовни покољ.
Преко ноћи цар Израела је начинио савез са царем Хетита. То је изазвало такав страх код Сиријаца да су побегли.
Из овога се може закључити да су Хетити представљали једну од великих сила током много векова.
Међутим, догматски критичари су не мало били изненађени када се дошло до доказа о постојању Хетита. Иако посрамљени и демантовани, није забележена ни једна оставка на универзитетима (како ме ово асоцира на данашња времена).

 Арчибалд Сејс (1845-1933)

Арчибалд Сејс је 1876. године у Хами и Алепу  у Сирији пронашао сликовно писмо на каменим блоковима. У Турској је пронашао то исто писмо урезано у стене. Те године је утврдио везу између Хетита из Старог завета и Кета (Хета) који се помињу у египатским текстовима.

До тада је било познато да су Хети (Кети) били једна од „великих сила“ историје а спомен о њима је записана на древном египатском камењу. Познато је да је један Хетски цар начинио уговор са Рамзесом II а из садржаја тог уговора било је јасно да су Рамзес II и кетски цар били равноправни.
Одговор на питање који је то народ био тако моћан попут Египта у врхунцу своје славе дају стручњаци после 1876. године. А. Х. Сејс и В Рајт су одредили старост хетитских натписа које је открио Сејс на векове између 1600. и 700. године п.н.е. Тек 1947. године је Босерт успео да дешифрује Хетитске хијероглифе и од тада је историја Хетита била доступна.

 Хуго Винклер (1863-1913)

Међутим, давно пре 1947. године схваћено је да су Хетити били значајна сила. Између 1906. и 1912. године хетитску престоницу Хатушаш (сада Богазкале) ископао је Хуго Винклер. Налази се око 160 километара ваздушном линијом источно од Анкаре у Турској. На великом узвишењу археолози су откопали огромни дворац, храмове, јавне зграде, велике бедеме и статуе од црног базалта. Кипови представљају мушкарце дуге косе која пада на леђа, са високим калпацима на глави, кратким сукњицама и шпицастим ципелама.

Мировни споразум из Кадеша

У току својих ископавања, Винклер је наишао на архиву хетитске царске породице. Плоче су биле написане хетитским клинастим писмом, које су Хетити користили поред хијероглифског писма. Због своје сличности са вавилонским клинастим писмом, хетитско клинасто писмо је дешифровао чешки стручњак Хрозни већ 1915. године. Десет хиљада плочица са хетитским клинастим писмом пронађено је у царској архиви у Хатушашу. Оне који су већ знали за уговор са Ремзесом II, фасцинирало је откриће хетитског примерка тог истог уговора!
Било је јасно да су Хетити били цивилизован народ a њихови писари су били способни да пишу на седам различитих језика (варијанти клинастог писма).

Хатушаш 

Ископавање хетитске престонице Хатушаш завршено је током педесетих година двадесетог века. Површина града је била око 120 хектара. Био је то добро изграђен град од камена и опеке, са скоро несавладивом одбраном. На његовој источној страни била је висока стена која је служила као утврђење. Унутар града откривени су остаци пет храмова. У царској архиви су пронађени и дешифровани детаљни описи хетитског ритуала обожавања, замршене и дугачке религијске службе.

Симбол Хетита био је лав. Велики ликови лавова били су постављени са обе стране капије Хаташуша.

Хетитски градови су ископани и реконструисани, а такође и државе којима су они управљали у северној Сирији. Пронађени су и неки градови са којима је Соломoн трговао, као на пример Зенџирли и Каркемиш (или Харкемиш).

Утврђено је да је успон Хетита до велике силе почео 1750. године п.н.е., и да је, упркос значајном културном утицају и после тог времена, моћ хетитског царства нагло престала око 1200. године п.н.е.
Око 1640. године п.н.е. краљ Табарна је ујединио неколико малих градова-државица након ратовања. Резултат је био богато и моћно Хетитско царство.

Коришћење Двоглавог орла на хетитском сликама тумачи се као „владарска ознака”. Монументални хетитски рељеф двоглавог орла који граби два зеца пронађен је на источном стубу Сфингине капије у Алаџа Холуку.Двоглави орао се употребљавао и раније, па се може наћи и у месту Богазку (Турска), где се налазио древни град народа Хетита и потиче из 18 века пне..

Двоглави орао један је од најстаријих српских симбола и попут оцила, симболизира спајање два света – духовног и земљаског. Симболизира и прожимање истока и запада, као у оној познатој реченици која се приписује светом Сави: “Србија је исток на западу и запад на истоку.” Налазимо га већ код Хетита у Малој Азији у другом миленију прије нове ере. Хетити су били народ сродан Србима и Словенима, који су на територији данашње Турске наметнули своју власт локалним семитским и хуритским племенима. За време римског царства користили су их и римски цареви.

.

Хетити су обухватили неколико племена и као што је речено говорили чак седам језика. Један од њих је био језик Хетија, првобитних становника Анадолије. Језик Хетита је припадао великој индоевропској породиции био је у блиској вези са итало-келтском групом. Хетити су били први народ који је обрађивао гвожђе. Током много година су контролисали производњу гвожђа. Тај ратнички народ је користио КОЧИЈЕ што им је пружало велико војно преимућство. Није случајно што је један од њихових богова био Бог Олује и Грома.

.

Освојили  су ВАВИЛОН 1595. године п.н.е., мада су се после тога повукли у Анадолију. Постепено су освојили Анадолију, Сирију и Левант (Либан), доводећи у питање премоћ Асираца и Египћана у том региону.

.

Опширније у наставку ( кликни на опцију ,,more”)

more »

.

БОГИЊА ТАРА (Тарина, Таја, Табити) —  древна славенo-србска богиња – заштитница дивљих животиња и, посебно, шума. Најмлађа Перунова ћерка, сестра Тарх-Даждбог-а.  Беловодје (територија западног Сибира, у коју су се преселили славенско-аријски родови из Дарије) се понекад назива Велика Тартарија, тј. Земља Тарха и Таре.

Наши преци су Тару приказивали као младу девојку смеђих очију и  дуге тамне косе.

Богиња Тара увек блиста добротом, љубављу, наклоношћу, бригом и пажњом. Њена милост излива се не само на природу већ и на људе…. Вечно лепа Богиња Тара је Небески Чувар светих шума-светих стабала Велике Расе, храста, кедра, бреста, брезе и јасена.  Осим тога, Поларна Звезда у славјано-аријевском народу је названа у част ове прекрасне Богиње – Тара.

Постоји мишљење да се Тара првобитно звала Дара, односно Богиња даривања. У светлу њеног брата Таркха који има средње име – Дажбог, ова верзија изгледа прилично вероватно. Ако је Тарх добио додатно име као резултат одређених радњи (уништењем Кошчеја на  месецу Лели, и даривању слободе људима), онда се, очито, звао Дар,  јер дарује (даје) свету топлину, љубав и радост.

С обзиром на чињеницу да је Богиња Тара, заједно са својим старијим братом Тархом Даждбогом чувар безкрајне Беловодске земље и Свете Расе, ово подручје ћемо звати земља Таре и Тарха, тј Велика Тартарија.

O vjeri starih Slovjena prema pravjeri Arijevacs i Prasemita (mythologia comparativa Slavorum) na temelju starih hronista, narodnih običaja, starih pjesama, mjestnoga, ličnoga i obiteljskoga nazivlja. Priobćio Nikola vitez Gržetić Gašpićev, 1900

Изворник:

http://pravdu.ru/articles/190-tara-drevneslavjanskaja-boginja-pokrovitelnica-zhivoi-prirody-i-v-chastnosti-lesov.html

.

Више о Тари и Тарху  у Словено-Аријским Ведама:

Словено-Аријске Веде

…

 Tara – boginja u  budizmu

Sanskrit: तारा, tārā, boginja tantričke meditacije, tibetanski budizam

Tara u značenju zvezda je boginja koja se javlja u spevu Ramajana kao nebeska nimfa.

Ona je simbol mudrosti, hrabrosti, pribranosti i odanosti.

U varajana budizmu Tara predstavlja ženski oblik Bude, „majku slobode“ boginju uspeha i ostvarenja.

Tara je u indiskoj mitologiji javlja i kao majka Bude, Budha graham (ne Sidarte) .

Takođe je u  tradiciji Tara jedna od Deva i u toj tradiciji ime joj je izvedeno od reči tAr – zaštitnica, ona koja u sebi spaja i dalje emituje energiju iz koje sve nastaje

.

Tara, Tarku – hetitski bog  grmljavine i snage

Tarhu ili Tarku je Hetitski bog  grmljavine i snage uopšte, javlja se i u zapisima na luvijskom jeziku – izumrli indoevropski jezik koji se govorio u Anadoliji, današnja Turska.

Tars, grad u kome se rodio apostol Pavle nosi ime po tom bogu, koji se kasnije javlja u grčkoj mitoligiji, kao i u Ilijadi kao  božanstvo nižeg ranga Teukro.

…

Izvor:

Tara

БЕЛОГРАДЧИК се налази близу Зајечара, близу наше границе, а ми у Србији слабо знамо о њему.

Налази се у Бугарској, у Видинској области, у западном делу Старе планине.

Белоградчик је најпознатији по својој тврђави Калето, најочуванијој на територији Бугарске. Вековима је она служила за заштиту од непријатеља, као природна фортификација којој је додат само северозападни и југоисточни зид, остала два чине моћне стене.

Римљани, Грци, Бугари, а затим и Турци, користили су је за одбрану. Крв је текла између ових зидова 1850. када су локални побуњеници покушали да свргну турске освајаче. Нажалост, многе побуњене главе остале су да висе као трофеји на зидинама тврђаве.

Белоградичка  тврђава се састоји из три прстена, који су били сваки са својим системом заштите. Она има две капије – Видин и Ниш капију. Биле су изграђене бараке, складишта, арсенали, затвор, млин за со и кафу и 4 депоа воде. У ратно време број бранилаца тврђаве и оближњих узвишења је достизао и до 3.000 људи.

Стене Белоградчика представљају јединствени природни феномен. Пре око 200 милиона година, у овој регији су се слагале песковито-мергелне стене.Касније их је прекрило море, а на њих је нанета велика количине шљунка, песка и глине које су повлачиле брзе реке . Како је време пролазило, овај материјал се везао силиконом и песковито-глинастим везивом. Под утицајем гвожђа и кисеоника, добиле су црвенкасту нијансу. Тако је природа формирала моћне стене. Као чудо природе, биле су у конкуренцији заједно са нашом Ђавољом вароши за једно од  светских чуда.

Најлепше и најузбудљивије стене се налазе око града Белоградчика, а народ им је дао и имена, и везао легенде за њих – Монаси, Јахач, Дервиш, Медвед, Ева и Адам, Тврђава, Мали пастир, Лав, Ученица, па и наш Хајдук Вељко … Хајдук-Вељко, који је био из Неготинске крајине, и често је залазио у ове просторе, па се и он овде појављује у лику огромне стене.

Интересантна је прича везана за стену Ученица. Девојка Латинка је једне вечери пошла на састанак са вољеним Милутином. Абдија, који ју је желео по сваку цену, пресрео ју је. Бежећи од њега попела се наврх једне стене. Иза ње Абдија, а испред ње медвед. Немајући куд, повикала је: „Смилуј се Боже и претвори ме у камен“.

Превод: Ђорђе Петковић

.

КATA  је несумњиво србско име које се и до данас задржало у нашем народу.  Да ли су страни извори помешали Богињу Кату са Богињом Сербоном, пошто се кроз њене атрибуте види да је реч о истој Богињи, а и пареда је Богу Сербону (Апололон, Дионис, Бакус) су само грчко-римски(латински) називи за Бога Сербона.

Да ли су из свог непознавања Расенског писма извели закључак да је Ката Расенска Богиња, мање је важно, за нас је важно то да се име Ката помиње у више натписа и да је то несумњиво име нашег Расенско-Србског језика.
И ово је још један у низу доказа да су Грко-Латини из Расенско-Србске религије и астрологије преузимали Божанства и на основу њих градили своју МИТОЛОГИЈУ.

Ката је Расенска богиња Сунца која се понекад приказује као мушко. Као мушко соларно Божанство, Ката се изједначава са грчким Богом сунца Хелиосом. Други извори, међутим, називају Усил као Расенско сунце Бог, иако је на једном огледалу и Усил приказан као Богиња. Ката је из Расениног корена кости-, што значи “сунце”, а такође је коришћена као породично име међу Расенама. И Усил и Ката се понекад описују као да се дижу из мора у зору, иако је како се Сунце успева подићи из океана поред обале Расене, која се налази на западној страни Апенина, свакако се претпоставља, осим ако та посебна иконографија изворно долази из друге културе. На тај начин, Усил је приказан на огледалу са Нетхунс (Нептун, Бог мора) и Тхесан (Богиња зоре).

Ката се понекад назива Усилова кћерка, која је повезана са свитањем или изласком сунца; као таква Она може бити еквивалент или сестра-Богиња за Тхесана. На Либер Линтеусу, фрагментарној књизи Расенског ритуала, која је била сачувана само зато што је платно на којем је било исписано, раздерано на траке и кориштено за омотавање мумије, Ката се зове Ати Ката, “Мајка Ката”. Ати је наслов који се користи од неколико других Расенских божица, као што су Келс, Богиња Земље и Туран, Богиња љубави. Може показати посебну част или указати на то да је била високо уважавана међу другим Богињама.

Ката је у култу повезана са Фуфлунсима, Расенским Дионисом (Серапис), и можда су их обожавали заједно, можда на начин сличан Дионизу и Ариадни, имају атрибуте божице светлости, иако је звезда, а не сунчева светлост. Да је Ката примила организовано богослужење, доказује Раснина фраза мару Катик, или “свештеница Ката”, и њена важност у Расенском пантеону показана је у њеном укључивању у Јетри из Пјаћенце, бронзаној репрезентацији јетре која се користи као наставни алат у уметности харуспики, или прорицање уз помоћ животињских утроба (од којих су Расени били признати мајстори). Она је задужена за неколико кућа на јетри, које представљају различите аспекте универзума; и у Расенској дивинацији која дели небо на сличан начин, она заузима један од најсретнијих региона између Земље и божанстава природе, од југа-југоистока (прикладно божици Сунца), одмах поред  Фуфлунс.
(У Расенској религији, Фуфлунс или Пуфлунс је био Бог биљног света, среће, вина, здравља и раста у свим стварима. Двапут се спомиње међу боговима наведеним у натписима Јетре из Пјаћенце, и налази се међу 16 богова који владају Расенским астролошким кућама. Он је девети од тих 16 богова. Он је син Семле и бога Тиније. Био је обожаван у Популонији (етрурски Фуфлуна или Пуплуна) и био је назив истоименог града).

Ката је женско Расенско лунарно или соларно божанство, које може бити повезано и са порођајима, а има и везу са подземним светом. Ката је такође богиња јужног светишта у Пиргију у Италији, месту познатом по чувеним Златним таблицама из Пиргија. Често је приказиванаа са Расенским богом Витуријем с којим дели култ. Ката је често у пару и са Расенским богом Фуфлунсом, који је пандан грчком богу Дионису, и Паки, пандану римског бога Бакуса. Ката је повезана са богом Аплуом, панданом грчком богу Аполу.
…

Originalni tekst:

Catha is an Rasenna Goddess of the sun who is sometimes shown as male. As a male solar Deity, Catha is equated with the Greek sun God Helios. Other sources, however, name Usil as the Rasenna sun God, though on one mirror Usil is shown as a Goddess as well. Catha is from the Rasenna root cath-, meaning “the sun”, and was also in use as a family name among the Rasenna. Both Usil and Catha are sometimes described as rising from the Sea at dawn, though how the Sun manages to rise from the ocean off the coast of Rasenna, which is located on the western side of the Apennines, is anyone’s guess, unless that particular iconography originally comes from another culture. That said, Usil is depicted on a mirror-back with Nethuns (Neptune, the sea God) and Thesan (the Goddess of the dawn).

Catha is sometimes called the daughter of Usil, and associated with daybreak or sunrise; as such She may be equivalent or a sister-Goddess to Thesan. On the Liber Linteus, a fragmentary book of Rasenna ritual, which was only preserved because the linen it was written on was torn into strips and used to wrap a mummy, Catha is called Ati Catha, “Mother Catha”. Ati is a title used of a few other Rasenna Goddesses such as Cels, the earth Goddess, and Turan, the Goddess of love. It may show especial honor or indicate that She was held in high regard among the other Goddesses.

Catha is associated in cult with Fufluns, the Rasenna Dionysos (Serapis), and they may have been worshipped together, perhaps in a manner similar to Dionysos and Ariadne, who does have attributes of a light Goddess, albeit starlight rather than sunlight. That Catha received organized worship is evidenced by the Rasenna phrase maru Cathsc, or “priest of Catha”, and Her importance in the Rasenna pantheon is demonstrated in Her inclusion on the Piacenza liver, a bronze representation of a liver used as a teaching tool in the art of haruspixy, or divination using animal entrails (of which the Rasenna were the acknowledged masters). She is in charge of several houses on the liver, representing different aspects of the universe; and in Rasenna sky-divination, which divides the sky in a similar manner, She occupies one of the most auspicious regions among the earth and nature Deities, that of the south-south-east (appropriate to a Sun-Goddess), right next to Fufluns.

Catha is a female Rasenna lunar or solar deity, who may also be connected to childbirth, and has a connection to the underworld Catha is also the goddess of the south sanctuary at Pyrgi, Italy She is often seen with the Rasenna god Śuri with whom she shares a cult Catha is also frequently paired with the Rasenna god Fufluns, who is the counterpart to the Greek god Dionysus, and Pacha, the counterpart to the Roman god Bacchus Additionally, at Pyrgi, Catha is linked with the god Aplu, the counterpart to the Greek god Apollo.

…

Извор: