Филистински натпис 4,5 из Ашкелона (Израел)
.
Archive for the Category » Drevni spisi «
Category: Drevni spisi
Comments off
Jan
15
.
Лоренцо ( Лаврентије) Вала о Константиновој Даровници
…
Лоренцо Вала (око 1407 – 1. август 1457) био је италијански хуманиста, говорник и папин секретар. Познат је по открићу да је ,,Константинова даровница” ФАЛСИФИКАТ.
Лоренцо Вала пориче из угледне породице у Пјаченци. Отац му је био адвокат. Године 1431. приступио је цркви у покушају да постане апостолски секретар. Како му то није успело, запутио се у Павију где је добио место професора захваљујући својој речитости. Вала се прославио издавањем два дела: De Voluptate и De Elegantiis Latinae Linguae. Међутим, Валино најпознатије дело јесте De falso credita et ementita Constantini Donatione declamatio. Писао га је између 1439. и 1440. године. У њему је изложио доказ да је Константинова даровница фалсификат. Да даровница није оригинална Вала је утврдио на основу стила латинског писма којим је писана, а који није припадао добу Константина Великог. Валино дело је завршено 1440. године, али је цензурисано од стране цркве. Објављено је тек 1517. године с почетком реформације. Постало је једно од најпопуларнијих књига међу протестантима. На енглески језик превео га је Томас Кромвел 1537. године.
”Константинова Даровница је “најпознатије фалсификовање у историји, којом је цар Константин требало да се одрекне круне и царства (на Западу), да би је предао у руке папе Силвестра, као компензацију за то, што је био излечен од лепре од стране тог истог папе…
Донација је тада постала моћно оружје у духовном арсеналу средњевековног папства и темељ папске идеологије…
Прихваћена је као оригинални документ неколико векова после њеног настанка“
.
…
Извор и назив дела :
Наслов : De falso credita et ementita Constantini donatione declamatio …
Аутор : Lorenzo Valla
Издавач : J. Marcus, 1620
Оригинал из : Универзитет у Генту
Дужина : 104 страница
Линк :
https://
Извор:
https://www.facebook.com/
Category: Drevni spisi
Comments off
Oct
24
.
ВЕДСКИ СРБИНДА У ИНТЕРПРЕТАЦИЈИ WALTER-a WÜST-a
.
Колико нам је познато, од свих данашњих европских народа, Срби су једини, који могу да нађу у једној од најстаријих ведских химни један облик свога имена.
По расправи аустријског санскритолога Валтера Виста (Walter-a Wüst-a)1, тај облик одговара и данас карактеристичном српском СРБЕНДА, уз незнатну алтерацију, која је довела до готово идентичне ведске форме СРБИНДА?2
НАПОМЕНЕ:
1. – Walter Wüst. – Über das Alter des Rgveda und die Hauptfragen der indoarischen Früh-geschichte
in.”Wiener Zeitschrift für die Kunde des Morgenlandes”(WZKM),Band XXXIV, S. 165.-215.
2. – Jakob Wackernagel (Јакоб Вакернагел), лингвиста, рођен 1853. г., умро 1938. г.
Налазећи се међу највећим европским лингвистичким ауторитетима, тврдио је, да од ведских речи и израза ништа до нашег времена није стигло неизмењено и неизобличено. То мишљење је он изнео у позамашном тому Старо-индијске Граматике (Altindische Grammatik), издате у Гетингену (Göttingen), 1896.г. У вези с тим, допуштамо себи, да изнесемо наш најскромнији суд… Да су се Ведама бавили више Словени од Западњака, а особито Срби с њиховим језиком – по мишљењу познавалаца – пуним архаизама, ко зна, шта би се у том смислу могло закључити. Само један пример, о коме управо говори Вакернагел у почетном делу те своје Староиндијске Граматике. Он пише: “Eine Menge altertümlicher Wörter sind ausser Gebrauch und zahlreiche Neubildungen in Aufnahme genommen, darunter das interessante SAPATNA… SAPATNI Mitgattin… A то значи: “Мноштво древних речи (писац мисли “ведских”) су изван употребе, док су бројне новоформиране прихваћене, међу њима, интересантно САПАТНА… САПАТНИ… -. СУ-СУПРУГА-.. Онај, коме је матерински језик српски, не мора да буде лингвиста, а да би у наведеној речи одмах уочио назив “САПАТНИЦА”, “САПАТНИК”, израз, који још увек живи у народном српском говору…
Полазећи само од овог примера и тражећи паралелне називе у Ведама и у живом народном говору, ми можемо да напишемо још једну нову студију, која би потврђивала нашу првобитну замисао о континуитету ведског језика, ведских традиција и ведског духовног блага у савремених Срба.
У Ведама, по Wüst-ovoj интерпретацији, СРБИНДА је властито име с одређеним значењем, чиме ћемо се позабавити мало касније. Но одмах можемо да кажемо, да је смисао античког назива потпуно у складу са савременим одговарајућим именом у Срба, које увек означава најбољег, најугледнијег, најхрабријег, највећег поштовалаца традиција, укратко – човека, који се увек наводи као пример и служи као пример за углед.
Walter Wüst ce – у доле цитираном часопису – врло исцрпно позабавио темом о старости Ргведе, третирајући истовремено и главна питања индоаријевске ране историје. Наиме, да би установио време постанка најстаријег дела Веда, тј. Ргведе, Wüst je анализирао извесна властита имена, која се јављају управо у најстаријим ведским химнама. У ствари највећи део његове расправе посвећен је – одмах у почетку наведеном називу СРБИНДА. Он својственом му минуциозношћу на читавих седамнаест страна врши врло савесну анализу сваког детаља, који иде у прилог његовој интерпретацији назива СРБИНДА, па ћемо се ми – у овој нашој студији, посебно осврнути управо на тај део Wüst-ovih размишљања, примера, компарација и закључака, додајући извесне појединости, које је – тај иначе врло савестан аналитичар – пренебрегао. У сваком случају, ми на овом месту приступамо споменутом делу текста с највећом захвалношћу аустијском професору, који нам је помогао, да се већом сигурношћу приближимо нашем крајњем циљу – документованом доказивању старине – како српског народа, тако исто и српског језика, српских традиција и целокупног српског народног духовног блага.
Да би одредио старост појединих књига ведских химни, којих има десет, а посебно осме књиге, Wüst није расправљао само о властитом имену СРБИНДА, већ је – у ширем смислу – узео у обзир и имена река, планина, насеља и народа, сматрајући, да је један тако исцрпан рад користан, како он каже, не само за индологију, већ и за класичну филологију, археологију, античку историју, географију и етнологију. Овај аутор с правом сматра, да су нетачна тврђења о некаквој одвојености Индије од Запада и Северозапада; шта више он верује, да кроз анализу појединих имена, која се јављају у Ведама, може да се дође тако далеко, да би се могла објаснити чак и сама тзв.”аријевска инвазија”, над којом још увек, УПРКОС НАПРЕТКУ НАШЕГА ВЕКА на разним подручјима, ЛЕЖИ ВЕО НЕЈАСНОСТИ. У ствари, захваљујући баш тој инвазији, дошло је до стварања тзв. “ИНДИЈСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ”, за
коју – остављајући опет питање инвазије отвореним, Хем Чандра Јоши у своме доле наведеном делу3 каже:
“Ми не заборављамо, да овај текст (тј. Веде)… потиче од аријевских насељеника, који су дали коначан облик индијској цивилизацији”.
3. – Hem Chandra Joshi. – Recherehes sur les conceptions economiques et politiques dans l’Inde ancienne,
d’apres le Rgveda. – Paris, 1928.
Wüst је уверења, да VI и VIII књига Веда могу да допринесу, да се, како он сматра, са сигурношћу објасне имена не само у Индији, већ особито изван Индије:
“… auch Örtlichkeiten ausserhalt Indiens mit Sicherheit zu berücksichtigen”
“Што се тиче властитог имена СРБИНДА, наставља Wüst,
по свој прилици, то и на основу њега може да се учини”.
Он нам затим даје до знања, да се то име налази једном у РГВЕДИ, тј. у најстаријој збирци Веда, у књизи VIII, 32., 2.:
”Yah SRBINDAM anarsanim piprum dasam ahisuvam…”
Category: Drevni spisi
Comments off
Jul
28
.
Исократ је хвалећи Атињане, којима је Рашанин Еумолп пренео Елеусинске мистерије са Самотраке, рекао да је Деметра, ариј. деваматри, “богомати”, људима подарила земљорадњу која их уздиже изнад животиња, као и иницијације које доносе наду о “крају живота” и “целој вечности”.
Хамов пород античких Меда (Сарбата) или Рашана, најстарији су народ и један од највећих на свету, духом веома образован, од кога потичу Елеусинске мистерије за стицање бесмртности душе. Такође веле, да су и хор Муза (рашански Низа) научили “Грци” обожавати од Рашана, каже Ђорђе Гемиста, најобразованији човек 15. века у империји Роум алијас “Византији” и целој Европи. Гемиста још каже: Народ пак, који се клања музама није неук ни непросвећен, нити је онај народ који верује у бесмртност душе људске простачки сој. (Д. Анастасијевић, “Српкиња византијска царица”)
Једна химна Деметрина пева, да је сретник онај које видео њене мистерије, јер, он зна почетак и крај живота. Мистеријски текстови инсистирају на посмртном блаженству иницираних (катарза, иницијација и тајна или завет ћутања), а то је изворно тајна спасења после смрти. Зато је прослава мистерија била јавна а посвећеници тајни.Прослава мистерије стоји у вези Младог лета (1. март) или астрономске Нове године о равнодневици која доноси обнову природе. То је рок за борбу “добра и зла”, када стара Година умире а рађа се нова. Отуда, на св. Јеремију 1. маја у Биљану недељу, отвара се капија између неба и земље, када мртве душе долазе да заједно са живима прославе обнову Природе, и коначан одлазак баба-Зиме о метеоролошкој Новој години..
.
.Савремена наука такође сведочи, да приближно о равнодневицама Сунце “пресеца” геомагнетни екватор а Земља магнетно поље Млечног пута, што је упоредно са активношћу нашег Сунца и појачаним деловањем енергије из дубине космоса. Тада се повећава конвекциона електрична струја, која побуђује целокупни интерпланетарни простор што се може упоредити са пролећним буђењем природе на Земљи (М. Стеванчевић). Отуда и семантика речи мистерија, ариј. мет’ис, пребивалиште богова, (вечна) кућа, станиште.— Исто веле старохелмски и јелински мит, да природа не рађа у зимском периоду, да би чудесно оживела у пролеће.
Кћер богиње Плодности уграбио је бог Нава, а мајка је тражила девет дана. Када су јој остали богови саопштили, шта се догодило, она се повукла са Олимпа и отишла у Елеусину на Самотраку, где је затражила од људи да саграде храм њој посвећен, а она ће их заузврат поучити својим обредима. Затим је изазвала сушу, не допуштајући биљкама да расту све док јој богови не врате кћер. Бог Нава је морао да врати ћерку богиње Плодности, уз услов да она проводи четири (зимска) месеца са њим у току године. Пре него што се вратила на Олимп, богиња Плодности је Земљу прекрила зеленилом а људима пренела тајну мистерија.Обнова природе у пролеће долази са јачањем Огња. Зато се у Елеусинском светилишту палила огромна ватра. То је “лила”, ариј. лила, креативна игра богова, одакле потиче обичај прескакање ватре. Поред обредне ватре користила се и бакља. У Елеусинском обреду Бог је призиван надметањем бакљоноша. У једном Аристофановом стиху, елеусински свештеник са бакљом у руци обраћа се присутнима: Позовите Бога! Учесници ускликом одговарају: Сине Семелин, Јакхо дародавче богатства (М. Елијаде).
Деметра је била богиња жита и најстарије божанство Самотраке, на којој су и Кабири имали своје мистерије, по којима су названи “самотрачки богови”. Кабири, ариј. √ кави, мудар, пророк, бард, били су стара преолимпијска божанства и прва бића на Земљи, мистеријски и фалусни духови вегетације и плодности у пратњи богиње Мајке.
Диодор Сикулски каже за Кабире да су идски Дактили, а међу ученицима самотрачких Дактила, посвећеник је био и Сорбеј алијас Орфеј.
(1)Самотрака је постала острво тек после потопа, за које археологија каже да је колонизовано око 1500. г. ст. е. Стари становници Самотраке били су Рашани, које Ликрофон рачуна у потомке Титана. Диодор је забележио, да су Самотрачани говорили древним језиком богова као и Лемнос, а многе речи тог језика сачуване су у њиховим обредима.
Аутор – Слободан М. Филиповић
.
(1) Дактили су деца богиње Мајке, који су знали тајну прераде гвожђа. Поистовећују их са куретима и кабирима. Рашански кабир је свештеник, арапско-јеврејски kabir је у значењу “велики”, док је код Јелинаили Грка полубожанство.
.
Извор: http://www.vaseljenska.com
Category: Drevni spisi
Comments off
Jun
05
Има оних који су у заблуди,
Који Пребројавају Богове и тако деле Сваргу.
Род ће се њих, као безбожника, одрећи.
Зар Вишњи, Сварог, и други Богови Представљају мноштво?
Бог је један, и Бројан.
И нека се нико не усуди да то Мноштво одваја
и при том тврди да ми Имамо много богова.
( Велесова књига )
https://tolkien.rs/publikacije/VelesovaKnjiga.pdf
Велесова књига представља данас један од најстаријих писаних докумената о Словенима, писан словенским језиком и писмом. То је корпус од четрдесет и две брезове дашчице које су обострано урезивањем исписане такозваном “велесовицом”. Иако нам је познато да се некада давно писало на дрвету, ово су прве дашчице за које је сазнала наша историја (друге су пронађене у пустињи Такламакан 60-тих година 20. века). Ниједан историјски докуменат до данас није написан овим писмом, које је у основи веома блиско ћирилици. Ово капитално дело словенске историје и цивилизације предхришћанска је Ведско-Аријевска света књига Словена.
.
Велесова књига – опис палеоисторије на евроазијским пространствима
.
Проучавање Велесове књиге не представља само разматрање писмености, већ и проблем настанка, постојања и кретања читавог словенског народа, који званична наука стриктно ставља у извесне оквире и датира на већ познат начин. Велесова књига даје широку слику настанка, развоја и сеоба словенских племена и њихове улоге у историји. То није летопис у класичном смислу, нити хронолошко набрајање догађаја, већ један општи зборник религиозно-поучног карактера у који су, истовремено са слављењем словенских најстаријих богова и описима верских обичаја, укључени и крупни одломци посвећени историји. Тако на страницама Велесове књиге налазимо описе обичаја наших древних предака, читаво устројство свакодневног живота, пантеон свих словенских богова, већ заборављених, а блиских Ведизму. Изворност овог дела његова је основна вредност у поређењу са сличним делима других цивилизација.
Предговор српског издања овог дела обавештава нас да “Велесова књига“ пружа аутентичну слику аријевско-словенске цивилизације и може се поредити са индуском Рг-ведом и иранском Авестом, као књига словенског огранка истог Аријевског стабла. Све три књиге узајамно се потврђују и употпуњују, представљајући доказ заједничке етногенезе ових народа, осветљавајући заједничку палеоисторију на евроазијским пространствима. Колико год је значајна аутентично сачувана та заједничка Ведска основа у тој књизи, толико су драгоцена прасловенска оваплоћења у њој, инкарнације истих богова уз нова обележја, изведена из истоветне доктринарне основе и дата овог пута под словенским називима.
Књига је потпуно сачувана од утицаја и прерада других цилилизација и религија, са којима је словенски свет био у додиру у разним историјским епохама, па се у њој снажно одређује и брани изворна ведско-аријевска религија, поглед на свет, друштвено уређење и јединствени је документ времена великих сукоба народа у последњем миленијуму старе ере и првом миленијуму нове ере. Слична сведочанства словенске историје у каснијим прерадама избрисана су и “варваризована”. У том смислу слична је великим делима древних америчких цивилизација, светим књигама Маја, “Ћилам Балам” и “Попол Вух”. За разлику, међутим, од изворно сачуване Велесове књиге, коју су писали ведско-словенски свештеници, оне нису изворна дела, већ су их писали домороци, познаваоци Маја религије, под редакцијом окупаторских, католичких свештеника. Древне књиге предака скандинавских народа, Млађе и Старије Еде само су средњовековни одјеци прерађених старијих изворника и пројектовања у то време националних интереса у прошлост. (Примера ради, Млађу Еду обрадио је С. Стурлусон у 12. веку, а Старију један исландски бискуп 1643. године). Стога су Еде под великим утицајем средњовековног хришћанства, данских и немачких митова, англо-саксонске и ирске литературе. Најзначајније дело светске цивилизације Библија, као и Свето писмо, нису до нас дошли у изворном облику, већ су претрпели бројне обраде. Данашња верзија Вулгате потиче из 4. века, Илијада и Одисеја, значајна дела европске цивилизације, до нас такође нису дошла у изворној верзији својих твораца, на изворном писму. Данас позната верзија једна је од последњих хеленских обрада, које су почеле у време Пизистрата (7. век старе ере), када се догодио први превод на грчки језик са “непознатог језика”, више векова по настанку оригиналне верзије. Још од тада датира мистерија, ко су заправо били Тројанци, где се налазила Троја, ко су творци тако моћне цивилизације, у ком је историјском периоду она цветала итд… На та питања дати су одговори још у хеленско доба, наравно, сликовито речено “прекривени хеленском митолошком маглом”. Иако је још од античког доба остало нерешено питање Хомера, у међувремену је митолошка верзија прихваћена као веродостојна.
.
Словени – главни актери историјских збивања
.
Велесова књига, пак, отвара могућности неких сасвих нових, неочекиваних истраживања европске прошлости, пре свега за ауторе који изнова покрећу питање словенске мистерије, јер пружа нови смисао појмовима попут “тројанска земља”, “тројанско време”, “тројанске стазе”, “тројанска вера” (Триглав, Тројно, Тројанско божанство…). Ови термини запажени су и у старим руским летописима из 11. и 12. века (Прича о прошлим временима, Прича о Игоровом пуку) и легендама. Они су, додуше, стварали забуну и били везивани за римског цара Трајана и слично, и пре изучавања Велесове књиге нису се доводили у везу са областима (“тројанске стазе”) које су насељавали Словени, од Уралске постојбине широм Европе, ширећи “тројанску веру”, култ ведског тројног божанства Триглава у свим његовим оваплоћењима, у “тројанско време” историјски дефинисано као период од почетка 2. миленијума старе ере до 368. године (тј. од времена оца Арија до Буса Белојара). Овај период истовремено се поклапа са зодијакалним циклусом Овна, по ведско-словенском календару – Коледару.
Свестрано мултисдисциплинарно изучавање Велесове књиге тек предстоји, јер овај документ доноси обиље непознатих и непризнатих података предантичке и античке Европе и ширих евроазијаских простора, посебно у току последњег миленијума старе и првог миленијума нове ере, управо у најдискутабилнијем периоду Словена, што се тиче званичне историографије. У овом периоду су, како нам то Велесова књига саопштава језиком чињеница, а не митологијом, Словени главни актери историјских збивања, што потврђују посебно прецизни подаци о разним ратовима. Сукоби са Грцима, плаћеницима у служби грчких при-црноморских колонија, почињу у 7. веку старе ере, затим су ту Персијанци, па дуготрајни ратови са Римљанима као Ромејима из времена античких освајања словенских земаља, поново са Грцима, овог пута везаним за појам Византије… Наилазимо и на сукобе са Хунима, Аварима, Хазарима, Варјазима (Скандинавци), али и на повремене савезе у борби против главног непријатеља – Римљана и Германа, који се воде од 2. века. Врло сликовито истичу се високе етичке вредности словенске цивилизације, али се не крију ни познате слабости, међусобна неслога и суревњивост, тзв. “међусобице” међу родовима, које непријатељи највише користе.
.
“Веће” ( Сабор) – основно обележје словенске саборне демократије
.
Дајући предност духовном у односу на материјално, одбрани светог тла у односу на освајање туђег, врло је честа употреба речи “сеча”, као појма жестоког сукоба са непријатељем. Такође и предност словенског друштвеног уређења које почива на институцији “већа” (сабора), као основног обележја словенске саборне демократије, насупрот робовласничком поретку.
Импресивно је високо астрономско календарско знање које прожима Велесову књигу, посебно прецизирање временских циклуса везаних не само за сунчева и планетарна, него и за звездана кретања. Палеоисторијски термини коришћени у овом документу попут:
Дан Сварога од 27000 година, Арктичка препотопска постојбина Аријеваца, зодијакални циклуси од 2160 година, итд, нису произвољна машта новгородских жреца, нити митологија, већ егзактно знање које потврђују и примери других цивилизација, попут египатске, древне америчке, месопотамске, кинеске, индуске, али и археолошка открића (Аркаим на Уралу, дуга листа степских пирамида и древних мегалитских споменика од Урала до Атлантика).”
Судећи по тексту Велесове књиге, она је стварана неколико векова, почев од 3. века пре Христа, док су њене последње странице исписане у 8/9. веку, у древном Новгороду, за време кнеза Бравлина, а затим у време Варјага и Рурика и коначно у Кијеву, у време владавине Асколда. Писали су их жреци, или свештеници – класа упућених у писмо, историју и религију. Пошто су последњи текстови Велесове књиге настајали већ у време покрштавања и крвавих обрачуна са древном словенском ведском вером, стара словенска култура је темељно разрушена поступцима које је спровео Владимир 988. године.
.
На словенском Јеванђељу, француски краљеви при устоличењу, полагали заклетву
.
Али, древне књиге су се још сачувале, и ондашњи кнежеви су их изучавали. Док су у Кијеву оне биле уништене од стране Владимира и византијских свештеника који су са њим заједно дошли, дотле у Новгороду, где је владао његов син Јарослав 978-1054., ове књиге су наставиле да изучавају кнежевске породице. Јарослава су у народу прозвали Мудрим, јер је волео књишку мудрост и када је постао кијевски кнез основао је велику библиотеку. његова кћи, Ана Јарославна, наследила је од оца страст према књизи и када се удала за француског краља Анрија Првог Капета, пренела је у Француску многе старе рукописе, међу њима и рунске књиге и свитке. То је био врло цењен мираз. Управо тако је и Марија, кћи визнатијског императора Константина Мономаха, удата за сина Јарослава Всеволда, донела грчке античке рукописе.
У Француској су ове књиге чуване у Краљевској библиотеци. Познато је да су на словенском Јеванђељу, писаном глагољицом, из библиотеке Ане Јарославне, такозваном Реимском јевађељу, полагали заклетву при устоличењу француски краљеви. Овај обичај је био устоличен од Аниног доласка. Треба претпоставити да су словенски предхришћански рукописи вршили известан утицај на француску и немачку поезију тога времена. Могуће је да је Ана преводила неке од ових сижеа, који су касније ушли у културни живот западне Европе. Ана Јарославна је касније основала Опатију св. Лис и тамо су чувани древни рукописи, међу њима и Велесова књига. Историју странствовања ових рукописа могуће је установити на основу података из краљевског архива Француске. Истраживач А.П. Ладински је више година радио на тим архивама и затим написао рад о Ани Јарославној, у коме је такође изложио историју Анине рунске библиотеке, чуване скоро 800 година у Опатији св. Лис, све до почетка француске револуције.
Значајни удео у судбини Анине библиотеке има сарадник руског посланства у Паризу, Петар Петрович Дубровски. Он је искористио ситуацију када су се ризнице француских старина нашле у расулу, када су њихови власници бежали пред револуционарним метежом, па је било могуће за мале паре откупити рукописе који нису имали цену. Дубровски је скупио све што је било драгоцено од древних рукописа, почев од античких египатских свитака, византијских старо-француских књига, писама француских краљева, до библиотеке Ане Јарославне.
.
Процват норманске теорије, и стварање мишљења да су Словени варвари
.
Године 1800. Дубровски се вратио у Русију, поневши са собом ово непроцењиво благо и доласком на власт цара Александра I, 1801. основао је Музеј старина и уметности, у коме су се окупљали највиђенији људи оног времена. Један од њих, Ф.П. Аделунг, саставио је списак библиотеке Дубровског и објавио га у Лајпцигу 1805. године, а у овом списку биле су књиге из библиотеке Ане Јарославне и Велесова књига. Касније, Дубровски је део своје колекције продао највећем колекционару с почетка 20-ог века, А.И. Сукаладзеу из разлога што су у државним депоима ови рукописи тешко могли остати читави, јер су у њима радили немачки професори, који су их извозили. То је било време највећег процвата норманске теорије, до дана данашњег присутне у званичној историографији а која је за Словене заступала мишљење да су били варвари, без посебног утицаја на цивилизацију уопште.
До нас је дошао Каталог библиотеке Сукаладзеа, такозвани Књигорек, читава колекција словенских ведских рукописа, заједно са Велесовом књигом. По смрти Сукаладзеа, његова удовица Софија Фон Гоч, распродала је многе рукописе, од којих су део откупили колекционари, део је доспео у депо императора у Ермитаж, а дашчице Велесове књиге купио је гроф Некљудов са имања Задонски. Примера ради, велики део императорске библиотеке, практично цела библиотека Николаја II, био је распродат касније 1931. године од стране совјетске владе познатом њујоршком букинисти Перлу Штајну.
.
Шума архаичног текста
.
Дашчице Велесове књиге – предмет нашег интересовања, међутим, настављају своју авантуру, нашавши се у дворцу Задонских. Федор Артурович Изенбек, пуковник царске руске војске је у време повлачења своје војске 1919. доспео на имање Задонски где је пронашао домаћине убијене, кућу опустошену и дашчице Велесове књиге. Као образован човек, (Изнебек је био члан Руске Академије наука), схвативши вредност открића, дашчице је понео са собом и од њих се није одвајао ни када је после коначног пораза “белих” напустио Русију.
Животни пут је Изнебека, као многе Русе тога времена повео у избеглиштво. После Турске, Југославије, Француске, он се дефинитивно настанио у Белгији. Постоји податак, да је боравећи у Београду 1923. године, Изенбек нудио на експертизу брезове дашчице појединим меродавним установама, попут Музеја и Народне библиотеке. “Ново време”, руски емигранстки лист који је у то време излазио у Београду, бележи ове податке.
У Белгији је, у исто време живео још један руски емигрант, чувени научник Јуриј Мирољубов, са којим је Изенбек дошао у контакт и коме заправо дугујемо захвалност за све што данас знамо о дашчицама Велесове књиге. Он 1939. године започиње свој петнаестогодишњи рад на текстовима дашчица, тумачећи како сам каже “шуму архаичног текста”, преписујући их, снимајући и транскрибујући азбуку дашчица на нама познату азбуку. О свом раду нас обавештава: “Моја је улога у целој ствари са “дашчицама” мала. Ја сам их нашао код Изенбека који их је пре мене нашао, а потом сам их преписивао током 15 година. Зашто сам се ја толико везао за то истраживање? Очекивао сам више или мање тачну хронологију из древности Словена, јер сам у то време писао о словенској историји и религији…” Даље, описујући изглед самих “дашчица” каже: “Биле су приближно једнаких димензија 38 x 22 цм и дебљине око пола центиметра. Ивице су биле неравне, а површина која је вероватно била стругана пре писања са удубљењима. Текст је писан урезивањем оштрим предметом, затим фарбан нечим мрким што је временом потамнело, а касније прекривено лаком или машћу. Неке од дашчица су биле поломљене или натруле, лепио сам их силикатним лепком. На неким дашчицама су биле представљене главе бика, на другима је било сунце, на трећима разне животиње, могуће лисица, пас или овца, тешко је било разазнати те фигуре. Мислим да су то били симболи месеца у години. Свуда је за редове била извучена линија, доста неравна, а текст исписиван испод ње. Сва слова нису била једнаке величине, било је ситних и крупних редова. Одмах се уочавало да их није написала једна иста особа. Прве дашчице сам читао с великим напором, али сам се касније привикао и читао брже. Прочитано сам записивао. Слово по слово. То је био паклени посао. Требало је избећи грешке, правилно прочитати, правилно преписати… једна дашчица ми је односила по месец дана. Па и после тога сам прегледао текст, што је тражило пуно времена…”
На материјалима Мирољубова су касније радили бројни научници и своје радове објављивали у Америци, Канади, Русији, Европи…
Наш научник, палеолингвиста Радивоје Пешић, превео је дашчице из рукописа Мирољубова на српски језик и дао своје коментаре који су објављени под називом Велесова књига. •
https://tolkien.rs/publikacije/VelesovaKnjiga.pdf
…
JOŠ O ,, VELESOVOJ KNJIZI“ …
,,Velesova knjiga“, daje široku sliku nastanka razvoja i seoba slovenskih plemena, posmatrano sa istorijskog aspekta, obuhvata period približno od 650 godina pre nove ere pa do kraja devetog veka. Pored istorijskih podataka, na ovim brezovim daščicama su opisani i verski običaji sa slavljenjem bogova.
Jedan broj daščica je poslužio da se na odnos bogova i ljudi gleda sasvim drugačije nego što je to bilo u svetskoj sakralnoj istoriji. Prema svemu sudeći, bogovi praskozorja slovenske praistorije bili su veoma dobro ukomponovani u svakodnevni život pojedinaca slovenskog bratstva. U tom tumačenju slovenskih bogova, koji su u nauci već identifikovani, umnogome je pomogao i pokojni profesor Radivoje Pešić.
Taj skup daščica je nazvan knjigom posvećenom bogu Velesu, velikom ocu naroda, koji je Slovenima dao dragocena znanja: ratarstvo, pčelarstvo i grnčarstvo. On štiti šume, ptice i zveri. Prema njemu je i knjiga dobila ime.
Potvrda na daščici
Da je Veles bio jedan od najpoštovanijih bogova kod starih Slovena i da je s pravom knjiga dobila naziv prema njegovom imenu, nalazimo potvrdu na daščici obeleženoj kao 16A/îî. „Velesovu knjigu ovu posvećujemo bogu našem koji nam je utočište i snaga.“
Religioznom životu Slovena nikada nije bila posvećivana dovoljna pažnja, iako je ona imala veliki značaj, pa je i to jedan od razloga što su nastale mnogobrojne praznine u tumačenju naše prošlosti. To znači da ni sadašnjost ne razumemo dovoljno jer se drevno, arhaično nasleđe proteže sve do našeg vremena iako toga obično nismo svesni.
Mnogo stvari razjasnila je ova knjiga. Zahvaljujući njoj došlo se i do nekih novih saznanja, kao i do pomeranja granica. Sloveni nisu, na primer, sebe smatrali božjom tvorevinom i delom već božjim potomcima. Činjenica da su sebe smatrali Dajbogovim unucima, određivala je prirodu odnosa prema Bogu. To znači da se pred svojim praocem nisu unižavali, već su se, uz uvažavanje njegove nadmoći, osećali u prirodnom srodstvu s njim. Profesor Pešić u svojoj knjizi „Velesova knjiga“ na jednom mestu kaže kako je upravo takav odnos prema božanstvima dao poseban pečat slovenskoj religiji, pa otuda i nema hramova za molitvu i umilostivljavanje bogova. Bogu koji je bio svuda obraćalo se direktno. Posebna religijska mesta postojala su radi zajedničke molitve, a ne zato što su smatrana posebno svetim. Stari Sloveni su smatrali da postoje tri osnovne kategorije: Jav, Prav i Nav.
Jav je predstavljao vidljivi, materijalni, realni svet. On je otelotvorenje zemaljskog bitisanja, čovekovog postojanja u zemaljskom životu i opredeljenje buduće duše posle smrti. Kao sušti svet, on je i sam nebeski svet iz kojeg se pod raznim imenima javljaju bogovi. To su otac neba Svarog, Dajbog, Perun i drugi.
Nav je svet onostrani, nematerijalni, svet mrtvih. Duša čoveka koji se odvojio od moralnih načela određena je na večno stradanje i udaljena od duša predaka da se sa njima nikada ne sjedini. O tome brine Marmora ili Mara, vladarka Nava.
Prav je istina ili zakon Svaroga koji upravlja čitavim svetom. U Pravu se određuje sudbina ljudi i označavaju budući događaji. Prav je savet i sud bogova.
Ipak, samo jedan Bog
U traganju za korenima naših predaka profesor Pešić je postavio teoriju suprotnu opšteprihvaćenoj. Za razliku od važeće, da je religija drevnih Slovena bila politeistična, on je smatrao da je u religiji vladao monoteizam. Bog je predstavljen kao jedno, svemoguće biće, a predstava o mnogoboštvu je zasnovana na netačnom poimanju osnova religije. Prisustvo drugih bogova nije nikako narušavalo taj čvrsti princip monoteizma. Kao što hrišćanstvo, pored Boga Tvorca, priznaje i Bogorodicu, anđele i svece, tako su i kod naših predaka postojali drugostepeni bogovi koji su, pre svega, održavali mnoštvo prirodnih sila.
Bog se nazivao Triglav, što je ukazivalo na trojedinstvo, gde je umesto trojica korišćena reč Triglav. Reč je, zapravo, o svojevrsnoj analogiji sa hrišćanstvom – jedan bog, ali u tri lica.
U isto vreme religija drevnih Slovena bila je i panteistična. Naime, bogovi nisu razdvajani od prirodnih sila. Svaka pojava u prirodi predstavljala je sveprisutnog boga. Svetlost, toplota, munja, kiša, izvor, reka, vetar – sve je bio Bog koji je davao hranu, plodnu zemlju, vodu i sve što je održavalo život. Živeći u potpunom skladu sa prirodom, stari Sloveni su sebe smatrali njenim neraskidivim delom i potpuno se sa njom stapali.
A evo šta je na daščici D-11/A(îî) zapisano. „Molimo se i klanjamo prvom Triglavu i njemu veliku slavu pojemo. Hvalimo Svaroga, deda božjeg, koji je svemu rodu božjem začetnik i tvorac je svega živog, večni izvor koji teče leti i svuda, a zimi i nikada ne mrzne… A bogu Perunu, gromovniku, bogu bitke i borbe govorimo: ti oživljavaš nas neprestanim okretanjem kruga i vodiš stazom prava kroz bitke do Velike Trizne… Bogu Svetovidu slavu uznosimo, jer on je bog Prava i Java i njemu pojemo jer je svetlost kroz koju vidimo svet. Gledamo i u Javu opstajemo, a on nas od Nava čuva i stoga mu hvalu pojemo. Slava sva Svetovidu, bogu našem što otvara srca naša da priznamo loše postupke i dobru se okrenemo. Dva bića u nebu sadržana Belobog i Crnobog su, a nji oba Svarog drži i zapoveda.“
Nasuprot Grcima i Rimljanima, slovenska religija je vrlo malo personifikovala svoje bogove. Na njih nisu prenošene ljudske osobine, niti su predstavljani kao nadljudi. Nisu se ženili, nisu imali dece, nisu se sukobljavali, već su prvenstveno bili simboli prirodnih pojava, koje su na čoveka delovale bilo dobro, bilo loše. Zbog takvog stanja priroda je bila puna sila – bogova i drevni Sloveni su sa njima neposredno opštili.
Već je rečeno da Sloveni nisu gradili posebno hramove, ali su postojala mesta za prinošenje žrtava i praznovanja. Ono što je specifično jeste da u njima nije bilo ničeg tajanstvenog niti misterioznog, već su to bila mesta osvećena vekovima i pogodna za okupljanje mnogih ljudi.
Drevnim Slovenima nisu bili potrebni posrednici između ljudi i bogova. Sebe su smatrali božjim unucima, pa su se bogovima obraćali u svim životnim prilikama. Jurij Miroljubov, Rus, koji je preveo najveći deo Velesove knjige, navodi da je knjiga kod istočnih Slovena koji nisu uvažavali hramove predstavljala svojevrstan dokument tih vremena. Nad njom su se sklapali brakovi, bila je simbol bračne zajednice, što je za Slovene bio osnov, odnosno temelj opšteg opstanka i napretka.
,,Jasna knjiga“
Da o religiji Slovena ima još nepoznanica, pokazala je i Ruskinja Luiza Sotnikova. Ona je 1983. godine naučnicima ponudila još jedno objašnjenje Velesove knjige. Prema njenom mišljenju knjiga je svojevrstan dokument kojim se potvrđivalo i rođenje, odnosno krštenje. Molitve uz prateće obrede čitane su iz nje prilikom krštenja novorođenčeta što je simbolizovalo prihvatanje u zajednicu i prvo duhovno povezivanje sa poreklom kao sa korenom života. Novorođenče je uvođeno u život tako što su mu upućivane reči njegovih drevnih predaka kao poruka hrabrosti za ulazak u život. Otuda još jedan njen naziv Jasna (svetla) knjiga. Jasna: svetlost, vedrina, čestitost sublimacija je suštinskog smisla pripreme na ispravan život i sam život. Veza između Velesa, boga plodnosti i roda i Apolona, dokazivana je još u radovima Pavela Filipeva. Prema njegovom mišljenju Veles je bio poznat i pod imenom Apulo, odnosno Apolon, kao bog svetlosti. Filipev kaže da je Veles, odnosno Apolon, bio učitelj zemljoradnje i stočarstva, pokrovitelj nauke i umetnosti, čuvar domaćeg ognjišta i zaštitnika brakova.
Religija starih Slovena je bila religija radosti. Praznici živih, kao i oni organizovani za mrtve, uvek su obeležavani gozbama, takmičenjima, pesmom i igrom. Često su i nesreće proslavljane kao veliki srećni događaj. Najčešće se to dešavalo kada je poginuli junak ispraćan u irij (raj). To je činjeno uz pesmu, jer je postojalo uverenje u onostrani svet koji se posle ovozemaljskog provodi u raju. Irij je simbolično doživljavan kao livada Svaroga, odnosno mesto gde se umrli sastajao sa svojim precima u večnom životu.
Filozofski stav prema svetu Sloveni su iskazivali u odnosu između kategorija dobra i zla. Pored Belih Bogova postojali su i Crni Bogovi koji su označavali mrak i zlo. U Velesovoj knjizi stoji zapisano da vrhovni bog Svarog večno bdi nad neprestanom borbom ovih bogova, trudeći se da Beli bog nikada ne bude poražen od Crnog boga.
Molitve tri puta dnevno
Tumačenjem Velesove knjige nauka je dopunila sliku o religiji naših predaka. Primera radi, jasno je izražen stav prema prinošenju ljudskih žrtava bogovima. Iz ove knjige saznajemo da su to činili Normani i Alani, a da Sloveni kao unuci Dajboga taj primer ne mogu slediti. U to ime oni su bogovima zahvalni na istinskoj veri i prinose im žrtve isključivo svoga rada kao što su plodovi, mleko, med…
Iz daščica saznajemo da je jutro počinjalo molitvom bogu i radom, a zatim su izvodili stoku na pašu. Sloveni su se molili tri puta dnevno: ujutro bogu Perunu, u podne Horosu, odnosno Suncu, a uveče Dajbogu. Pred molitvu je bio upražnjavan običaj pranja i umivanja što je bio deo rituala. To znači da je religija podrazumevala ne samo duhovnu već i fizičku čistotu.
Još jedna zagonetka je rešena posle tumačenja Velesove knjige. Kada se povede reč o ratu, obavezno se pominje čudesna ptica koja sija svim duginim bojama. Ona oglašava početak pohoda i daje savete ratnicima za vreme bitke. Ona im iz roga nudi živu vodu, poginule vodi u raj i peva pobedničke pesme. Ovu veliku boginju, kosmičku majku, nazivaju Majka svih Slovena (Mater Sva, Mater Slava, Mater Sva Slava). Mater Sva Slava odgovara Materisvani kod Indo-Iranaca, odnosno Vedejaca.
Vim je jedno polubožanstvo na koje nas podseća Velesova knjiga. Sebo ili Vsebog imao je tri lica: Sebo, Vim i Dim. Ovo trojstvo nalazimo kod Jurija Miroljubova koji je predanja iz drevne Rusije pretočio u knjigu „Zaharkine priče“. Svevišnji ili Višnji je jedan vid označavanja boga u hrišćanstvu. On je sa Perunom (Varunom) čuvar nebesa i budući da je nebo iznad svega vidljivog, samim tim bog je Višnji. U slovenskom skupu bogova, kao i u vedizmu, on je vrhovno biće iznad svega vidljivog i nevidljivog.
Opšti pogled na svet kod Slovena je estetski i u njihovoj religiji nema odnosa prema božanstvima koji imamo kod Grka i Rimljana. Svojom slobodnom voljom ljudi su se mogli na različite načine da opredele prema nebeskim darovima, a slovenski svet je izabrao svoj put.
(Ognjan Radulović)
Na 7. daščici Velesove knjige piše:
,,Tamo gde je pala naša krv, tamo je naša zemlja. To dobro znaju naši očevi, ali i naši neprijatelji to znaju”
http://www.politika.rs/ilustro/2148/5.htm
…
Kompletna ,,Velesova knjiga“ –
https://www.scribd.com/document/186541274/Velesova-knjiga
Category: Drevni spisi
Comments off
May
22
.
Ова плоча је пронађена 1900 г. од стране археолога Артура Еванса, и чува се у Археолошком музеју у Атени, а представља Пелазгијско писмо
.Пребацимо се за око две хиљаде година унатраг… Између осталих, ево једне интересантне личности из тога времена – Диодора са Сицилије. Сигурно је, да су га латинисти и хеленисти по ко зна колико пута читали, анализирали, проучавали, не проучивши га никада до краја и не придавши апсолутно никакав значај неким његовим сведочанствима. Тај Диодор Сицилијски тврдио је у својим списима, да су најстарије митолошке приче, које се односе на Амазонке, Атланте, Аргонауте, итд., преузете од српских песника, Хомерових савременика, који су ПИСАЛИ СВОЈЕ ПЕСМЕ НА ПЕЛАЗГИЈСКОМ ЈЕЗИКУ И УЗ ПОМОЋ СТАРОГ ПИСМА36. Као првог песника, који је писао ПЕЛАЗГИЈСКИМ ЈЕЗИКОМ И СТАРИМ ПИСМОМ, Диодор је навео Орфеја.37 По њему, Орфеј је, дакле, претходио Хомеру и – као и Хомер – једно време је провео у Египту. Но Емил Бирнуф је мишљења, да је Орфеј живео више векова пре Хомера и да је писао на једном језику, по коме се не би дало закључити, да се служио и певао језиком Грка, нити да је припадао грчким прецима. Ево тачно навода Емила Бирнуфа, чији текст је резултат озбиљног, дугог, преданог и зналачког рада тог опште признатог француског санскритолога:
“La haute antiquite de la periode des hymnes orphiques nous permet de croire qu’a cette epoque si reculee, la langue grecque n’existait pas sous une forme voisines de la langue classique, et qu’ainsi Orphee a peut-etre compose sos chants dans la langue primitive elle’ même. En ce cas les traditions helleniques, relatives a une periode antique remplie par des hymnes, ne prouveraient pas que ces hymnes aient appartenu en propre a des ancetres grecs.. .38
Ево проницљивих примедби Емила Бирнуфа, о којима се – по свему судећи – није водило рачуна:
“Велика старост периода орфичких химни, дозвољава нам, да верујемо, да у то тако давно доба, ГРЧКИ ЈЕЗИК НИЈЕ ПОСТОЈАО У ОБЛИКУ БЛИСКОМ КЛАСИЧНОМ ГРЧКОМ ЈЕЗИКУ, ТЕ ДА ЈЕ ОРФЕЈ – МОЖДА – КОМПОНОВАО (ПИСАО) СВОЈЕ ПЕСМЕ НА САМОМ ПРВОБИТНОМ (тј. ВЕДСКОМ) ЈЕЗИКУ. У ТОМ СЛУЧАЈУ, ГРЧКЕ ТРАДИЦИЈЕ КОЈЕ СЕ ОДНОСЕ НА ЈЕДНО ДАВНО ВРЕМЕ ИСПУЊЕНО ХИМНАМА НЕ БИ ДОКАЗИВАЛЕ ДА СУ ХИМНЕ СПАДАЛЕ У ВЛАСНИШТВО ГРЧКИХ ПРЕДАКА “
35. Диодор Сицилијски је грчки историчар, који је живео око Христова рођења. Био је писац “Историјске Библиотеке”, једне врсте опште историје, у којој има података и о српским земљама античког доба.
36. Диодор Сицилијски, књ.III, гл.67.
37. Понајпре, име Орфеј је грчка изобличена форма. Грубишић у свом напред споменутом делу пише:
”Solebant enim graeci veteres et Aegyptit barbarica nomina in propriam linguam convertere.”
Toће рећи:
“Стари Грци и Египћани су уобичавали да изврћу варварска имена према њиховом сопстрвеном језику.”
(О.ц.,стр.57.)
Тако Емил Бирнуф у своме изванредном “Есеју о Ведама”, (Emile Burnouff, Essai sur le Veda),тврди, стр. 174-175, да је име Рибу, које се у Ведама односи на припаднике једне породице, која је извршила реформу ведске жртве:
”…lettre pour lettre identique a celui d’Orphee,”
“…слово по слово једнако имену Орфеј…”
Но полазећи са становишта српског језика, ми се не бисмо потпуно сложили с Бирнуфом. Познато је, да је српско “Б” у грчком замењено консонантом “Ф”, као, нпр., грчко “феро”, према српском “берем”, или грчко “офр-ис”, према српском “обр-ва”, далеко, са истим значењем. Према овоме је јасно, с чим се слаже и Бирнуф, “Орф-” из имена Орфеј, дало би “Орб-”…
Међутим, с обзиром на грчку непрецизност при писању “варварских” имена, сасвим је вероватно, да је дошло до метатезе и да је уместо “Офр-” на грчком написано “Орф-”; уколико би се ово доказало једном продубљеном анализом, Орфејево право, негрчко име било би присно чак и данашњем српском језику, који поседује и особна имена, и заједничке именице, глаголе, итд., који почињу слогом “обр-”. Но то је посебна тема. На овом месту – међутим – да се вратимо још на нека обавештења о трачком краљу, песнику, певачу и мудрацу Орфеју, сачувана у списима Дионисија Сицилијског, по коме никако не бисмо могли да закључимо, да би Орфеј био само митско, измишљено лице. Јер, у својој књизи IV, гл. 25. Дионисије са Сицилије пише: Орфеј је био Трачанин (дакле, не Грк – наша примедба). Он је својим познавањем певања и поезије надилазио све људе, о којима је сачувано сећање. Састављао је славне песме и особито дивне по складности стихова. У том је погледу он достигао такав ступањ савршенства, да му је приписивана моћ, да је лепотом својих песама деловао на животиње, па чак и на дрвеће. (Зар у наше доба не постоје студије о деловању музике на биље?) Пошто је посветио много времена учењу, одликовавши се особито познавањем теологије, Орфеј је отпутовао у Египат, где је стекао још велики број нових знања. Захваљујући свему томе, он је постао најславнији човек свога времена, како својом теологијом, тако и својим доктринама о мистеријама, а уједно је био и највећи песник и музичар доба, у коме је живео.”
38. E.Burnouff, “L’essai sur le Veda”, p.99.
Није могуће изразити своју мисао јасније, па ипак, Орфеја као и Александра Великог мање-више сви убрајају у Грке! Да ли ће се икада искоренити застрањивање, проузроковано уништавањима сведочанстава, која су била изван грчких хоризоната! Отуда оне празнине и прекид континуитета ведских традиција код “Индо – Европљана!” На страни 32. свога “Есеја о Ведама” Емил Бирнуф каже да су Орфејеве химне изгубљене; међутим оне, које су писали александријски имитатори, служећи се вероватно аутентичним остацима Орфејеве поезије, констатује Бирнуф, биле су повезане, с једне стране – с Ведама, а с друге стране – с најстаријим балканским традицијама, које:
”.. .portent la marque evidenta d’une influence vedique…»
тј.
“…носе очит печат ведског утицаја…”
А оно што су износиле Орфејеве химне, разлаже Бирнуф на страни 159. свога “Есеја о Ведама”, било је толико старо, да је неодређено дуго времена претходило првим “хомерским” певачима. Јер, наставља даље Бирнуф, грчко – азијска предања представљају нам чињенице, које се односе на Орфеја и на друге свештенике – певаче, као нешто, што се одвијало дуго времена пре Тројанског рата…
Да се сада вратимо Диодору са Сицилије, који је, пошто је најпре устврдио, да се ПЕЛАЗГИЈСКИМ ПИСМОМ СЛУЖИО ОРФЕЈ, додао дословно, да је ПЕЛАЗГИЈСКИМ СЛОВИМА ПИСАО И ЛИН39 Орфејев учитељ. Лин је, по Диодору, на том ПЕЛАЗГИЈСКОМ ПИСМУ оставио причу о “првом Дионису”, али сачувавши од заборава и друге приче. Навешћемо тај Диодоров текст у грчком оригиналу, због његове велике важности за оно, што желимо овим поглављем да прикажемо – не само као претпоставку у односу на постојање једног древног СРПСКОГ ПИСМА, већ као НЕОПОРЕЦИВУ ИСТИНУ О ПРАВИМ КОРЕНИМА, КАКО ГРЧКЕ, ТАКО И КАСНИЈЕ РИМСКЕ, ПА ЕВРОПСКЕ ПИСМЕНОСТИ.
Диодоров оригинални текст:
“Τον δ ‘ουν Λινον φασι τοιζ Πελασγικοιζ γραμμασι συν—ταξαμενον ταζ του πρωτον Διονυσου πραξειζ και ταζ αλλαζμυθολογιαζ απολιπειν εν τοιζ υπομνημασιν. ‘Ομοιωζ δετουτοιζ χρησασθαιτοιζ Πελασγικοιζ γραμμασι τον ‘Ορφεα και προωαπιδην τον ‘Ομηρου διδασκαον.., “
Преведемо ли реч по реч, ево, шта ћемо наћи у овом готово заветном аманету Диодора са Сицилије:
“По предању, Лин је, пишући пелазгијским словима, оставио причу о делима првог Диониса, као и друге приче. Такође се служио тим пелазгијским словима Орфеј и Пронапид Хомеров учитељ. “
39. Лин је био славни трачки музичар и песник. Његови ученици су били Орфеј и Тамир. Традиција каже, да изум ритма и мелодије припада његовом стваралачком дару. Линова смрт је била прослављана од најдавнијих времена жалобним песмама, које су носиле његово име. Тамир је такође Трачанин и песник…
Несхватљиво је, да толики изванредни хеленисти и људи жедни знања у Европи, никада нису узели у разматрање ово Диодорово обавештење, већ су прихватили, причу о феничанском пореклу грчке азбуке. Исто, ако је невероватно, да велики професори грчке лингвистике и литературе чак и на париској Сорбони – никада нису могли да се макну, што се овог проблема тиче, даље “од погубних знакова”, који се спомињу у “Илијади”, изражавајући редовно сумњу, да се ту ради о писму, јер у то доба – по њима – писмо уопште није могло да постоји.
Међутим, сасвим трезвено написане речи Диодора са Сицилије о постојању ПЕЛАЗГИЈСКОГ ПИСМА, не носе печат никакве замагљене тајне. Чињеница, да он уз Орфеја и Лина ставља и Хомеровог учитеља – бар је она могла да пробуди пажњу истраживача! На жалост, остало се на мртвој тачки!
Истраживала се свака ситница у вези с Грцима, анализирала се свака реч њихових писаца, али – извесне истине никада нису пробиле зид ћутања.
Но није Диодор са Сицилије једини са својим сведочанством о постојању једне писмености, која није била грчка, али која је претходила Грчкој. Уз то, премда Диодор за писмо каже да је ПЕЛАЗГИЈСКО, он га спомиње у вези с ТРАЧКИМ песницима, што значи, да су се ТРАЧАНИ њим служили. Исто то тврди други један грчки великан, писац трагедија, Еурипид. А ако су се Трачани служили ПЕЛАЗГИЈСКИМ ПИСМОМ, ЗАР ТО НИЈЕ СИГУРАН ДОКАЗ, ДА СУ ОНИ ИМАЛИ ИСТИ ЈЕЗИК КАО И ПЕЛАЗГИ, ТЕ ДА ЈЕ ТО ПИСМО ОДГОВАРАЛО ГЛАСОВИМА И ГОВОРУ И ЈЕДНИХ И ДРУГИХ?! Ево, дакле, још једног сведочанства, у коме се сасвим сигурно поново мисли на исто ПЕЛАЗГИЈСКО ПИСМО, будући, да се у њему поново спомиње Орфеј. Рекосмо, да то сведочанство наводи Еурипид и то у својој трагедији “Алкестида”, од стиха 966-969. Ради се о стиховима, кроз које умује хор, јер је у трагедијама хор увек носилац мудрости, савета, познавања тајни и прошлих ствари, о којима грчки јунаци или имају оскудно, или пак никакво знање. У ствари, хор је по – свој прилици – персонификација духовних достигнућа древних Пелазга, од којих су, по тврђењу Херодотовом, Грци највећим делом и постали, о чему опширније говоримо у одељку о Платону и Данковском. Уосталом, не смемо да мимоиђемо на овом месту изванредног Емила Бирнуфа, који је паралелно са Ведама – обрађивао и грчко – римске, одн. грчко – латинске проблеме. Ми ћемо овде, пре него што се вратимо на Еурипида, да цитирамо три значајна и кратка одломка из дела “Есеј о Ведама” споменутог Емила Бирнуфа, и то најпре одломак са стране 21., па са стране 77. и најзад 57.:
a)“…Et nous sommes forces d’admettre que la migration pelasgique fut commune a la Grece et a l’Italie, qu’ elle n’ a pas precede de beaucoup les temps heroiques, et qu’ainsi la separation des deux langues n’ a pas demande beaucoup de temps pour s’ accomplir.”
b) “Or l’ histoire des symboles greco-latins est souvent difficile a suivre; leurs origines sont obscures; leur signification primitive n’etant constatee, on en est souvent reduit a des conjectures et a des interpretations hasardees. Il en est autrement du Veda…”
c) “En effet … on vit … que le grec et le latin, a peu pres contemporains l’ un de l’ autre,derivent egalement du pelasge…”
Наведени одломци нас воде веома далеко; међутим, истина која из њих избија – веома нам је блиска и чврсто скопчана с нашим настојањима – као да је изречена јуче, данас, овога тренутка, док нижемо ред за редом о њој! Ево, шта закључује санскритолог Бирнуф, који је истовремено био и изванредан познавалац грчког и латинског, скупа са свим оним, што су оставили, или боље рећи, што је остало од грчко – римских писаца. Његови су погледи – према томе – били много шири од професора грчког и латинског и његове могућности упоређења далеко веће; укратко: хоризонти Емила Бирнуфа су – у неку руку – планетарних размера. На основу овога што је урадио, ми му дугујемо много. Ево, дакле његових закључака:
а) “…И ми смо присиљени да прихватимо, да је сеоба Пелазга била заједничка Грчкој и Италији, да се она није догодила много пре херојске епохе, те тако раздвајање ова два језика није изискивало много времена.”
б) “Дакле, историја грчко – латинских симбола често може тешко да се прати; њихово порекло је нејасно; њихово првобитно значење, будући необјашњено, често присиљава на прављење претпоставки и на сумњиве закључке. Сасвим је, што се тога тиче, другојачије с Ведама…”
в) “Уистину…видело се… да грчки и латински, отприлике истовремени један с другим, произлазе из пелазгијског језика…”
У поглављу о Платоновом дијалогу “Кратил” и о Данковском види се, да је “пелазгијски” језик, из ког се развио језик Грка – језик античких Срба.
Izvor: http://olgalukovic.wikifoundry.com/
Category: Drevni spisi
Comments off
May
22
.
Средњовековна историјска дела никада не настају тек тако,
као богиња Атина из Зевсове главе. Писци увек пишу са одређеним
разлогом. Најчешће су у питању монаси, нешто ређе световна лица.
И једни и други најчешће пишу за некога довољно богатог, моћног
или угледног човека који њихов труд може и да награди.
Наручилац дела даје тон излагању и жељени циљ. Већина тих
писаца не пише за живота само једно дело. Историја у средњем веку
није само литерарно дело, већ, чешће политичко оруже. У
измишљеним генеологијама, догађајима и делима, неко може да
слави једну династију или племићку породицу, а унизи или лоше
прикаже противничку.
Средњовековни писац једне историје не
испитује шта је истина, већ шта је он мислио да је истина, односно,
шта је пожељна истина за њега или наручиоца његовог дела.
Хронике и летописи су у односу на историје и геста по своме саставу
нешто сасвим друго. По правилу су далеко поузданије сведо –
чанство времена у којем настају, јер догађаје бележе из године у
годину, посебно летописи, иако и у њима може да буде пишчеве
тенденције.
Али историја као књижевно дело у средњем веку нема
нимало додира са историјом чији је родоначелник Тукидид — јер не
испуњава онај најважнији услов, да мора да је пише очевидац.
Напротив, у средњем веку пише се о давним догађајима на основу
извора који могу бити разнолике вредности — од народних прича до
уверљивих докумената. Све ово ваља имати на уму при испитивању ГРС, јер прави наслов
овог дела, у свом коначном облику, писац је означио у уводном обра –
ћању читаоцима: ,,Геста регум Склаворум“.
А тиме је већ доста рекао.
Дело које у овом издању називамо ,,Геста регум Склаворум“ (у
науци познато као ,,Летопис попа Дукљанина“) које нам је сачувано
на латинском у само два преписа (Ватиканском и Београдском), оригинал је изгубљен или уништен…
Поставља неколико основних проблема при филолошкој анализи.
Та питања су следећа:
1. Да ли је дело целовито, односно, да ли га је написао један аутор?
2. Какав је однос између овог дела и сачуване редакције на
старохрватском?
3. Какав је однос између два сачувана рукописа и да ли је
могуће успоставити рукописну традицију?
Дело је имало више издања, али је ово прво које је
засновано на оба сачувана рукописа и у свом оквиру доноси и
критички апарат.
Анализа оба латинска рукописа показала је да се они битно
не разликују, тј. да новооткривени Београдски рукопис не пружа,
осим на два места, никакве новине у односу на већ познати текст.
Напротив, Београдски рукопис испушта поједине делове текста
(некада поједине речи, а некада целе реченице), затим има бројне
ортографске грешке: каткада толико велике да се речи у којима се
налазе по смислу не уклапају у реченицу. Само у неколико
случајева Београдски рукопис даје логичнији лексички избор у
односу на Ватикански и, као што смо рекли, само у два случаја
даје потпуно нов текст који не постоји у Ватиканском.
Ипак, два рукописа су у највећој мери подударни. При –
мећује се да су лакуне на истим местима и у једном и у другом
рукопису: оба садрже исте „грешке“…
.
,,У име Бога свемогућег,
творца неба и земље.
Пошто сте ме ви,
драга браћо у Христу,
уважени свештеници свете
Дукљанске архиепископије,
затим многи старији нашег
града, али највише они
млади који задовољство не
налазе само у слушању и
читању о бојевима, већ
уживају, како је обично код
младежи, и у самом боје вању
замолили да попис готских,
односно како се каже на
латинском, словенских кра –
љева, у којој би били
описани сви њихови подвизи
и ратови, са словенског
језика преведем на латински,
ја сам, силећи своју старост
потакнут братском љубављу
пристао на ваш захтев. Ипак,
нека ниједан читалац не
помисли да сам написао било
шта друго до оно што сам
од наших отаца и старих
зналаца чуо да се прича као
истинито предање.
У време када је у
граду Константинопољу
владао цар Анастасије који је
себе и многе друге упрљао
Еутихијевом јереси и када је
у Риму столовао папа
Геласије, и када су у Италији
живели надалеко чувени
епископ Jерман, затим
Сабин, канусински епископ,
и свети човек Бенедикт у
Монтекасину, са севера је
дошао народ по имену Готи,
суров и дивљи народ, којим
су владала три брата, синови
краља Сенудслава. Њихова
имена су била следећа: први
је био Брус, други Тотила, а
трећи Остроил.
…
У to je време цветао,
попут руже, извесни филозоф
по имену Константин из
града Солуна,
син неког патрикија Лава,
човек који је од раног
детињства у свему био
изузетно свет и велики
познавалац Светог писма.
Овај свети човек, потакнут
од Светог Духа, кренуо је из
града Солуна и дошао у
провинцију Хазарију и тамо
је однео победу у много –
дневној расправи са бројним
филозофима. Својим уче њем
и својом проповеди преобра –
тио је целу про винцију
Хазарију у веру Исуса
Христа и сви су крштени у
име Оца и Сина и Светога
Духа. После тога је преобра –
тио и цео Бугарски народ, па су
и они исто тако покрштени у
веру свете Тројице.
Папа Стефан је
послао писмо часном
проповеднику Константину
позивајући га к себи. Чуо је
наиме за њега да је успео да
својим проповедањем пре –
обрати необројено велики
народ, па је зато желео да га
види. И тако је свети човек
Константин поставио све –
штенике и саставивши
Cловенско писмо, превео је са
грчког на словенски језик Христово
Јеванђеље и Псалтир и све
свете књиге Старог и Новог завета,
и уредивши им литургију по грчком обреду,
потврдио их је у Христовој вери.
Тада је божји човек Константин,
коме је папа Стефан касније када га
је замонашио наденуо име Ћирило,
почео да проповеда краљу Христово Јеванђеље
и веру свете Тројице на словенскoм језику.
.
( одломак из ,,Летописа попа Дукљанина“)
.
Više o ovome na: http://www.ivantic.net/istorija.htm
Category: Drevni spisi
Comments off
Mar
06
.
Почетком 18. века у краљевској библиотеци у Мадриду откривен је рукопис у форми хронике под називом “ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ» (Συνοψις Ιστοριων), а написао га је саветник византијског цара Алексеја Комнина (1081-1118) – ЈОВАН СКИЛИЦА (датуми његовог рођења и смрти нису познати, претпоставља се 1040 – после 1101). Рукопис има 574 осликане минијатуре. То је једина византијска Илустрована Хроника у Мадриду.
Хроника покрива период од смрти Нићифора I, 811. године, па до збацивања Михајла VI, 1057. и била је логичан наставак хронике Теофана Исповедника. Рукопис је познат као ,,Madrid Skylitzes”, Codex Græcus Matritensis Ioannis Skyllitzes, или Skyllitzes Matritensis, а код нас познат под именом СКИЛИЧИНА ХРОНИКА.
Што се тиче датирања Мадридског рукописа, према нашим сазнањима, не постоји консензус. Чињеница је да није утврђено да ли су МИНИЈАТУРЕ у овом рукопису копиране из ранијег византијског из прве руке, или су специјално дизајниране за овај примерак рукописа. Већински прихваћено је гледиште према коме Рукопис датира из средине 12. века (око 1160.г.) са југа Италије (сицилијански?).
На приказаној Минијатури је осликано оснивање града Ираклиона на Криту, од стране САРАЦЕНА.
.
Град ИРАКЛИОН на Криту настао је 824. године од стране Сарацена, који су били протерани из тадашње маварске Андалузије. Они су заузели Крит и основали град са намером да буде једно од њихових упоришта. Због тога су од града направили утврђење окружено јарком. Сарацени из градске луке помагали гусарење у околним водама, нарочито против Византије. Због тога, византијска војска под управом Нићифора Фоке предузела је противкораке и 961. године заузела сараценски град и разрушила га. Ускоро се увидео значај његовог положаја, па је град поново изграђен под називом Хандакс (Chandax). Он ће бити у византијским рукама следеће 243. године. Град Хандакс мења име у „проиталијанско“ Кандија.
.
Испод доле је илустрација сцене из Скиличине хронике, које приказује Трачанку која убије Варјага из Варјашке Гарде, који је покушао да је силује, док јој његови другови после честитају и дају јој његову имовину.
Варјашка гарда је била део византијске војске и лична гарда византијских царева од 9. до 14. века. У почетку су је чинили Варјази који су дошли из Кијевске Русије.После стотинак година постојања, гарда је упошљавала и Англосаксонце након Норманског освајања Енглеске. До времена цара Алексија I Комнина, Варјашка гарда је регрутовала углавном Англо-Саксонце и друге „који су пропатили од руку Викинга и њихових рођака Нормана“.
.
Петар Дељан и Тихомир на минијатури:
.
Минијатуре из МАДРИДСКОГ РУКОПИСА:
https://commons.wikimedia.org/wiki/Category:Madrid_Skylitzes
Category: Drevni spisi
Comments off
Feb
07
Апокрифи из Наг Хамадија
(Гностичка Јеванђеља)
Године 1945, два египатска сељака мирно су кренула на кратко путовање које ће заувек променити гностичке студије. Они су у подножју литице Џабел ал-Тариф – недалеко од места Наг Хамади, у средњем Египту – начинили изненађујуће откриће. Копајући због ђубрива, открили су неотворени запечаћени глинени ћуп, препун папирусних рукописа. Ови папирусни Кодекси из четвртог века, познати као Кодекси из Наг Хамадија, укључивали су обиље античке религијске литературе, са укупно 46 различитух радова, од којих су готово сви претходно били непознати. Рукописи су, вероватно, били у поседу оближњег манастира Светог Пахомија, све док их неко није сакрио из разлога о којима можемо само да нагађамо.
Епохални проналазак гностичких јеванђеља, праћен је мрачном причом о најсуровијој крвној освети сељака Мухамеда Алија и његове браће.
Ћуп у којем се налазило 13 папируса у кожном повезу умало није завршило у ватри, јер их је њихова мајка из незнања користила за потпалу заједно са сламом по којој су били расути. У страху од полиције Мухамед је неколико књига дао на чување 1 свештенику, а недуго потом, књиге доспевају у руке месног учитеља историје, који их, наслутивши њихову вредност, шаље у Каиро да им се утврди вредност. Иако бивају продати на црној берзи, папирус ће привући пажњу египатске владе која ће откупити једну, а конфисковати 10 и по књига и предати их Коптском музеју у Каиру.
Велики део тринаестог кодекса сачињеног од пет изванредних текстова биће, ипак, прокријумчарен у Америку. Сазнавши за кодексе, Жил Квиспел, цењени историчар религије из Утрехта, затражиће од Јунгове фондације у Цириху да откупи кодекс. Захтев му бива услишен, али он убрзо открива да неке странице недостају, што ће га натерати да оде у Каиро, где успева да добије фотографије неких текстова. Чим је почео да их дешифрује, сусрео се с речима које су веома озбиљно запретиле да из темеља уздрмају читаву хришћанску доктрину:
«Ово су тајне речи које је живи Исус изговорио, а његов брат близанац Јуда Тома записао.»
Квиспел је препознао да ови редови припадају од раније познатим изворним фрагментима на грчком Јеванђеља по Томи, који су пронађени у Оксиринху 1897. и 1903. године, међутим, откриће целокупног текста претило је да подстакне питања о аутентичности садржаја званичних Јеванђеља. Јеванђеље по Томи било је, наиме, само једно од педесет и два текста пронађена у црвеном ћупу код Наг Хамадија.
То су били до тада потпуно непознате текстови у којима се оштро критикује хришћанство за криво излагање истине, која се пак налази у свом пуном облику у овим скривеним текстовима. Касније је утврђено да су они, заправо, преводи на коптски још старијих грчких рукописа.
У њима се говори, карактеристичном стилском формом јеванђеља, о постанку Човека и Космоса, али на сасвим другачији начин него у Књизи Постања; читава космогонија прожета је предхришћанским мистичким култовима и мистеријама, неоплатонистички филозофијом, па чак и утицајима далекоисточних религија. О Исусу се говори, као и о Марији Магдалени и другим познатим протагонистима Новог завета у потпуно другачијем контексту од оног новозаветног.
Одломак из гностичког списа: ,,О ПОРЕКЛУ СВЕТА”
(II 97, 24-127, 17)
Када је Сабаот, син Јалдабаота, чуо глас Софије Пистис, запјевао јој је у славу и осудио Оца Јалдабаота… Славио је Софију Пистис, јер их је подучила Бесмртном Човјеку и његову Свјетлу (Адам од Светлости).
Тада Пистис Софија испружи свој прст, и излије на Сабаота Свјетло из свога прста, проклињући тако његова Оца. Када је Сабаот био ПРОСВЕТЉЕН, дата му је голема власт над Силама Хаоса. Од тога дана Сабаот се назива “Господарем Сила”.
…Због његова Свјетла, сви су му Моћници Хаоса завидјели. Када су се они узнемирили, СЕДАМ је небеса заратило.
Када је Пистис Софија видјела рат, послала је Сабаоту седам арханђела из своје Свјетлости. Они су га отели из шестог, и одвели у седмо небо.
…
Када је Сабаот заузео своје мјесто, као награду за покајање, Софија Пистис му је за жену дала своју кћер Софију Зое (Живот) и додијелила му велику моћ, те га је подучила о свему што постоји на Осмом небу.
…
Сабаот је створио прворођенца званог Израел, чије име значи “човјек који види Бога”;
Другог сина, званог Исус Христ, који наликује Спаситељу горе на Осмом небу (Адам од Светлости),
и који сједи њему з десна, на узвишеном пријестољу.
Њему с лијева, на пријестољу сједи Дјевица Светога Духа (Софија Зое, кћер Софије Пистис).
( Ово је чувено Свето Тројство из Гностичких Јеванђеља : Сабаот, Исус Христ и Софија, прим.прев.)
…
Пистис Софија одвојила је Сабаота од таме и позвала га себи здесна, док је првобитнога оца Јалдабота поставила себи слијева.
Од тога се дана десно назива Правдом, а лијево Злом.
Из тога су разлога сви примили Краљевство (Космос) у заједништву правде и зла…
Стога, када је првобитни родитељ хаоса Јалдабоат, лављег лика, видио свога сина Сабаота и славу у којој је пребивао, као Највећи од свих Владара Хаоса, позавидио му је.
Обузет гневом, из своје је смрти послао Смрт: он (Смрт) је био установљен у Шестом небу, јер је одатле Сабаот отет. Тако је постигнут број Шесторице Владара Хаоса.
…
Будући да Бесмртни Отац зна да недостатак истине постоји у вјечним краљевствима и њиховом свемиру, када је пожелио уништити Владаре Губитка помоћу створења која су они обликовали, послао је своје слике доле, у свијет губитка, наиме, благословљене, мале, недужне бесмртне Духове. Њима Знање није било страно. Јер, све је Знање садржано у једном Анђелу који се појавио прије њих; он није био немоћан, јер је био у пратњи Оца. И он им је дао Знање. Кад год се ти Светли Духови појаве у Свијету Губитка, смјеста и најприје разоткривају узорак трајности, као осуду Владара и њихових сила.
Када су се Благословљена бића појавила у облицима које су им дали Владари, будили су завист.
А из зависти су владари помијешали своје сјеме с њима, надајући се да ће их оскрнавити. Нису успјели…. Када су се благословљена бића појавила у свијетлом облику, појавила су се на различите начине. Сваки од њих, почевши у својој Земљи, разоткрио је своју (врсту) Знања видљивој цркви састављеној од обличја губитка. Црква је била основана како би садржавала све врсте сјемења, због сјемена владара које се с њоме помијешало.
Тада је Спаситељ створио свију њих – и њихови су духови очито надмоћнији, (јер су, оп. прев.) благословљени и разнолики. (Створио је) такођер многа друга бића, која немају краља, те су боља од свакога ко је постојао прије њих.
Постоје, дакле, ЧЕТИРИ РАСЕ.
Три расе припадају краљевима Осмога неба.
Но, четврта раса нема краља, већ је савршена и од свију највиша. Јер, они ће ући у Свето мјесто њихова Оца. И они ће стећи мир и спокој и вјечну, неизрециву славу и бескрајну радост. Штовише, они су краљеви у смртном подручју, у њему су бесмртни. Они ће осудити богове Хаоса и њихове силе.
Ријеч која је изнад свих бића послана, је само да би ОН могао објавити непознато.
Он је рекао :
“Ништа није скривено што није очито, и оно што није било препознато, бит ће препознато.”
Ови Духови светлости (у земаљским телима) су послани да обзнане оно што је скривено – седам Моћника Хаоса и њихову безбожност. Тиме су Архонти били осуђени на смрт.
Када се сви Савршени појаве у облицима које су им дали моћници, и када разоткрију неуспоредиву Истину, осрамотиће сву мудрост Архоната. Вера Архоната је била проклетство. И њихова се моћ суши. Њихова се власт топи. Њихова је мисао постала празнина, заједно с њиховом славом.
Пре свршетка времена, читав простор потрест ће снажан гром. Тада ће владари туговати…Анђели ће оплакивати своје човјечанство, демони ће плакати над својим материјалним добрима, а њихово ће човјечанство туговати и кукати у својој смрти.
Тада ће започети другачије доба, и они ће се узнемирити. Њихови ће краљеви бити затровани ватреним мачем, те ће међусобно заратити, а Земљом ће потећи крв.
Ти ће ратови узнемирити воде мора. Звијезде на небу зауставиће своја кретања. Гром ће загрмјети из велике силе која је над свим силама Хаоса, гдје се налази небески свод Жене (Софија Пистис).
… Тада ће Софија прогнати Богове Хаоса, које је створила заједно с Првобитним Родитељем (Јалдабоатом). Бацит ће их доле, у Понор. Бит ће збрисани због своје злобе. Јер, постат ће попут вулкана и прождријети један другога, док не ишчезну у руци Првобитнога Родитеља. Када их Јалдабоат уништи, окренут ће се против себе, и себе самога уништити, док не престане постојати.
А њихова небеса паст ће једно на друго, и њихове ће силе прогутати ватра. Њихова ће вјечна краљевства такођер бити прегажена. Они ће пасти у понор, и понор ће бити прегажен.
Свјетлост ће победити Таму и збрисати је: бит ће нешто што никада није било. А творевина којој је слиједила Тама растопит ће се. И недостатак ће бити ишчупан из коријена (и бачен) доле, у Таму. И Свјетлост ће се вратити своме коријену. И појавит ће се слава Нерођених. И испунит ће читаво Вјечно Краљевство.
Када пророчанство и приповијести о онима који су Краљеви буду обзнањени, и када га испуне они који се називају Савршенима, они који – за разлику од њих, нису постали Савршени у Нерођену оцу, примит ће њихову славу у својим краљевствима и краљевствима Бесмртних: но, никада неће ући у краљевство без краља.
Јер, свако мора отићи на мјесто одакле је потекао. Доиста, по његовим делима и знању, сваки човјек разоткрит ће своју (властиту) природу.
( Псалм 92 (91), 13)
Преузето са:
http://www.objave.com/phpBB3/viewtopic.php?p=1157#p1157
Category: Drevni spisi
Comments off
Jan
17
.
Margumski natpis Jagodinski penzioner Staniša Atanasijević tvrdi da je otkrio poruku sa rimske opeke iz okoline Požarevca koja potiče između 1. i 6. veka naše erePrilikom arheoloških iskopavanja pre pedesetak godina kod Dubravice na lokalitetu «Orašje» u blizini Požarevca, na kome se nalazio rimski grad Margum, pronađeni su brojni predmeti iz praistorije, antike i srednjeg veka. Sve do osamdesetih godina, i dolaska arheologa Dragana Jacanovića za direktora Narodnog muzeja u Požarevcu, većina predmeta je bila pohranjena u muzejske podrume i prepuštena zaboravu. Među predmetima arheolog Jacanović je tada pronašao i dva fragmenta rimske opeke sa uklesanim čudnim natpisom, sa ćiriličnim slovima Д, В i И, dok ostala nikada nije video do tada. Opeka je bila dimenzije 40 sa 25 cm i debljine 4 centimetra. Imala je 15 redova i oko 180 znakova, od kojih su 49 bili različiti. U dokumentaciji i izveštajima rukovodilaca obavljenih iskopavanja, kao i iz teksta dr Rastislava Marića koji se bavio tumačenjem latinskih tekstova iz Marguma, nisu nađene beleške ni komentari koji idu uz otkrivene predmete, pa se pretpostavlja da o rimskoj opeci ni sami nisu mnogo znali.Arheolog Miroslava Mirković, inače stručnjak za antiku, bila je sigurna da se ne radi o latinskom i grčkom pismu, pa je zatražena pomoć stručnjaka za srednji vek. Pregledavši tekst ni epigrafičari se nisu složili. Jedni su tvrdili da je u pitanju glagoljica, drugi bili ubeđeni da je natpis ćiriličnog porekla. U svakom slučaju ni jedni, ni drugi, natpis nisu uspeli da protumače.Lingvista prof. Radivoje Pešić i sam je osamdesetih godina prošlog veka pregledao rimsku opeku u Požarevcu. I njemu je bilo čudno slovensko pismo na rimskoj opeci, znajući da lokalitet «Orašje» sadrži materijal Starčevačke kulture do polovine srednjeg veka, pa je otuda bilo i teško utvrditi vremensko poreklo Margumskog natpisa. Iza svega, ostala je pretpostavka da je natpis nastao u srednjem veku, iako on ne predstavlja srednjevekovno slovensko pismo!
Treba reći da je, pored opeke sa čudnim natpisom i drugog rimskog materijala, otkriveni i žigovi Klaudijeve i Flavijeve sedme, odnosno četvrte legije. Sam tekst natpisa bio je utisnut u svežu opeku, dakle pre pečenja u nekoj keramičkoj radionici, a u njemu su korišćene formule, skraćenice i ligature karakteristične za pismo Gornje Mezije krajem 2. i početkom 3. veka naše ere.
Taj podatak, i druga saznanja vezana za oblik i fakturu opeke, uputili su stručnjake da eventualni odgovor potraže u antici. Kod prvog dekodiranja prof. Radivoje Pešić je u natpisu naišao na reči zastupljene i u rašansko-etrurskoj leksici.
Da li Margumski natpis predstavlja tajnu, veštu prevaru ili se radi o falsifikatu, do danas nije utvrđeno. Epigrafičari su bili saglasni u jednom: u pitanju je ćirilično pismo čiji su pojedini znaci, verovatno i sa namerom, ispisivani naopako. Pored ćiriličnih slova, druga u natpisu nemaju sličnosti sa poznatim pismima tog perioda. Margumski natpis, sudeći po svemu, još zadugo će biti tajna koju, evo pedeset i više godina, niko nije mogao da protumači.
Staniša Atanasijević rođen je 1935. godine u Rakitovu kraj Jagodine. Završio je srednju tehničku školu i Višu školu organizacije rada. Od skora je u penziji, pre toga proveo 40 godina na raznim poslovima u jagodinskoj «Elektrodistribuciji».
Istraživanja u oblasti istorije mu je strast i «opčinjen» je drevnom srpskom istorijom. Na jagodinskoj pijaci je, pre desetak godina, sasvim slučajno našao staru knjigu «Panča Tatra», štampane 1920. godine u Novom Sadu. Knjiga je obilovala brojnim pričama, gde je uočio i mnoga imena slična srpskim. To ga je motivisalo, kaže, da potraži i druge knjige stare indijske «Vede». Iz raznih izvora nabavio ih je petnaestak, a najvrednija mu je «Bhagavadgita». Preveden na sanskrit rečnik, naslov knjige znači «Božja himna», a Staniša i pojašnjava: Bhag-Bog, vad-hvat, hvatanje, gita-gitara, pesma. Drugim rečima, Sveto pismo bramanske vere prasrba dok su živeli u Indiji pre pet hiljada godina.
Category: Drevni spisi
Comments off