Archive for the Category » Drevni spisi «

Константинова Даровница је фалсификат

.

Лоренцо ( Лаврентије) Вала о Константиновој Даровници

Лоренцо Вала (око 1407 – 1. август 1457) био је италијански хуманиста, говорник и папин секретар. Познат је по открићу да је ,,Константинова даровница“ ФАЛСИФИКАТ.

Лоренцо Вала пориче из угледне породице у Пјаченци. Отац му је био адвокат. Године 1431. приступио је цркви у покушају да постане апостолски секретар. Како му то није успело, запутио се у Павију где је добио место професора захваљујући својој речитости. Вала се прославио издавањем два дела: De Voluptate и De Elegantiis Latinae Linguae. Међутим, Валино најпознатије дело јесте De falso credita et ementita Constantini Donatione declamatio. Писао га је између 1439. и 1440. године. У њему је изложио доказ да је Константинова даровница фалсификат. Да даровница није оригинална Вала је утврдио на основу стила латинског писма којим је писана, а који није припадао добу Константина Великог. Валино дело је завршено 1440. године, али је цензурисано од стране цркве. Објављено је тек 1517. године с почетком реформације. Постало је једно од најпопуларнијих књига међу протестантима. На енглески језик превео га је Томас Кромвел 1537. године.

Константинова Даровница је “најпознатије фалсификовање у историји, којом је цар Константин требало да се одрекне круне и царства (на Западу), да би је предао у руке папе Силвестра, као компензацију за то, што је био излечен од лепре од стране тог истог папе…
Донација је тада постала моћно оружје у духовном арсеналу средњевековног папства и темељ папске идеологије…
Прихваћена је као оригинални документ неколико векова после њеног настанка“

Лоренцо Вала је након објављивања свога најпознатијег дела наставио да се бави филолошким радом.

Доказао је и да је писмо Христа Авгару фалсификат.

Извор и назив дела :

Наслов : De falso credita et ementita Constantini donatione declamatio …

Аутор : Lorenzo Valla

Издавач : J. Marcus, 1620

Оригинал из : Универзитет у Генту

Дужина : 104 страница

Линк :

https://books.google.co.in/books?id=d2g8AAAAcAAJ&printsec=frontcover&hl=sr&source=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false

Извор:
https://www.facebook.com/photo.php?fbid=1429152920450040&set=ms.c.eJw9ysEJACAMA8CNJKlpQ%7E%3BdfTKjo9zgqmhkdUALC4gV7IPNByWR56w%7E%3BOKB7HZg1j.bps.a.1429152500450082.1073742515.100000660388697&type=3&theater

 

Category: Drevni spisi  Comments off

ВЕДСКИ СРБИНДА

 

.

ВЕДСКИ СРБИНДА У ИНТЕРПРЕТАЦИЈИ WALTER-a WÜST-a 
.
Колико нам је познато, од свих данашњих европских народа, Срби су једини, који могу да нађу у једној од најстаријих ведских химни један облик свога имена.
По расправи аустријског санскритолога Валтера Виста (Walter-a Wüst-a)1, тај облик одговара и данас карактеристичном српском СРБЕНДА, уз незнатну алтерацију, која је довела до готово идентичне ведске форме СРБИНДА?2

НАПОМЕНЕ:

1. – Walter Wüst. – Über das Alter des Rgveda und die Hauptfragen der indoarischen Früh-geschichte
in.“Wiener Zeitschrift für die Kunde des Morgenlandes“(WZKM),Band XXXIV, S. 165.-215.
2. – Jakob Wackernagel (Јакоб Вакернагел), лингвиста, рођен 1853. г., умро 1938. г.

Налазећи се међу највећим европским лингвистичким ауторитетима, тврдио је, да од ведских речи и израза ништа до нашег времена није стигло неизмењено и неизобличено. То мишљење је он изнео у позамашном тому Старо-индијске Граматике (Altindische Grammatik), издате у Гетингену (Göttingen), 1896.г. У вези с тим, допуштамо себи, да изнесемо наш најскромнији суд… Да су се Ведама бавили више Словени од Западњака, а особито Срби с њиховим језиком – по мишљењу познавалаца – пуним архаизама, ко зна, шта би се у том смислу могло закључити. Само један пример, о коме управо говори Вакернагел у почетном делу те своје Староиндијске Граматике. Он пише: „Eine Menge altertümlicher Wörter sind ausser Gebrauch und zahlreiche Neubildungen in Aufnahme genommen, darunter das interessante SAPATNA… SAPATNI Mitgattin… A то значи: „Мноштво древних речи (писац мисли „ведских“) су изван употребе, док су бројне новоформиране прихваћене, међу њима, интересантно САПАТНА… САПАТНИ… -. СУ-СУПРУГА-.. Онај, коме је матерински језик српски, не мора да буде лингвиста, а да би у наведеној речи одмах уочио назив „САПАТНИЦА“, „САПАТНИК“, израз, који још увек живи у народном српском говору…
Полазећи само од овог примера и тражећи паралелне називе у Ведама и у живом народном говору, ми можемо да напишемо још једну нову студију, која би потврђивала нашу првобитну замисао о континуитету ведског језика, ведских традиција и ведског духовног блага у савремених Срба.

У Ведама, по Wüst-ovoj интерпретацији, СРБИНДА је властито име с одређеним значењем, чиме ћемо се позабавити мало касније. Но одмах можемо да кажемо, да је смисао античког назива потпуно у складу са савременим одговарајућим именом у Срба, које увек означава најбољег, најугледнијег, најхрабријег, највећег поштовалаца традиција, укратко – човека, који се увек наводи као пример и служи као пример за углед.
Walter Wüst ce – у доле цитираном часопису – врло исцрпно позабавио темом о старости Ргведе, третирајући истовремено и главна питања индоаријевске ране историје. Наиме, да би установио време постанка најстаријег дела Веда, тј. Ргведе, Wüst je анализирао извесна властита имена, која се јављају управо у најстаријим ведским химнама. У ствари највећи део његове расправе посвећен је – одмах у почетку наведеном називу СРБИНДА. Он својственом му минуциозношћу на читавих седамнаест страна врши врло савесну анализу сваког детаља, који иде у прилог његовој интерпретацији назива СРБИНДА, па ћемо се ми – у овој нашој студији, посебно осврнути управо на тај део Wüst-ovih размишљања, примера, компарација и закључака, додајући извесне појединости, које је – тај иначе врло савестан аналитичар – пренебрегао. У сваком случају, ми на овом месту приступамо споменутом делу текста с највећом захвалношћу аустијском професору, који нам је помогао, да се већом сигурношћу приближимо нашем крајњем циљу – документованом доказивању старине – како српског народа, тако исто и српског језика, српских традиција и целокупног српског народног духовног блага.

Да би одредио старост појединих књига ведских химни, којих има десет, а посебно осме књиге, Wüst није расправљао само о властитом имену СРБИНДА, већ је – у ширем смислу – узео у обзир и имена река, планина, насеља и народа, сматрајући, да је један тако исцрпан рад користан, како он каже, не само за индологију, већ и за класичну филологију, археологију, античку историју, географију и етнологију. Овај аутор с правом сматра, да су нетачна тврђења о некаквој одвојености Индије од Запада и Северозапада; шта више он верује, да кроз анализу појединих имена, која се јављају у Ведама, може да се дође тако далеко, да би се могла објаснити чак и сама тзв.“аријевска инвазија“, над којом још увек, УПРКОС НАПРЕТКУ НАШЕГА ВЕКА на разним подручјима, ЛЕЖИ ВЕО НЕЈАСНОСТИ. У ствари, захваљујући баш тој инвазији, дошло је до стварања тзв. „ИНДИЈСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ“, за
коју – остављајући опет питање инвазије отвореним, Хем Чандра Јоши у своме доле наведеном делу3 каже:

„Ми не заборављамо, да овај текст (тј. Веде)… потиче од аријевских насељеника, који су дали коначан облик индијској цивилизацији“.

3. – Hem Chandra Joshi. – Recherehes sur les conceptions economiques et politiques dans l’Inde ancienne,
d’apres le Rgveda. – Paris, 1928.

Wüst је уверења, да VI и VIII књига Веда могу да допринесу, да се, како он сматра, са сигурношћу објасне имена не само у Индији, већ особито изван Индије:

„… auch Örtlichkeiten ausserhalt Indiens mit Sicherheit zu berücksichtigen“

„Што се тиче властитог имена СРБИНДА, наставља Wüst,
по свој прилици, то и на основу њега може да се учини“.

Он нам затим даје до знања, да се то име налази једном у РГВЕДИ, тј. у најстаријој збирци Веда, у књизи VIII, 32., 2.:
“Yah SRBINDAM anarsanim piprum dasam ahisuvam…“

За ведску химну означену горњим бројем, наћи ћемо интерпретацију у делу Абела Бергења (Abel Bergaigne),4 – тамо, где он говори о ведским митским бићима, међу којима се налази и Пипру. Ту Бергењ пише:
„PIPRU… figure en compagnie de SRBINDA, d’ANARSANI,
d’AHISUVA… ou nous lisons qu’Indraen frappant ses differents
ennemis, a fait couler les eaux… “

„ПИПРУ… се налази у друштву са СРБИНДОМ, АНАРШАНИЈЕМ, АХИШУВОМ…
(А Индра) ударајући на те непријатеље, успева да изазове воду да потече… “

4. – Abel Bergaigne, Tome II, p. 348

A мало више, у истом пасусу, стоји:

„… соmmе NAMUCI, il parait avoir recu le nom de DASA.5
Дакле:
„… као и НАМУЧИ, изгледа, да је и он добио име ДАСАб

5. – X.,138.,3,cf; Vm,32,2.
6. – X., 138., 3. упореди VIII, 32., 2. Као што видимо, ови последњи бројeви се односе на наш случај:
књига химни број VIII, химна број 32., стих 2.

На основу свега предходног јасно је, да су имена: СРБИНДА, АНАРШАНИ, ПИПРУ, ДАСА и АХИШУВА – имена Индриних непријатеља, које је он „ударао“, па су стога у нашем наводу сва четири у акузативу…
Читаоцима, чији матерински језик је СРПСКИ, учинићемо можда задовољство, наводећи овде само неколико имена ведских митских бића, имена, која српском уху не могу да буду страна, па чак ако читалац нема ни једног разреда школе:
ШУШНА, ВАЛА, НАМУЧИ, САРАНИЈУ, ЈАМА, ЈАМИ, ДИВОДАСА, НАПАТ, АГНИ („пелазгијски“ ОГЕН, данашњи српски ОГАЊ), АПСАРАС, БАГА, ЧИЊАРА, ДАБИТИ, ГОША, ДИРГАТАМА, ГОТАМА, ЈАХУША, ЈУЈАВА, МАНУ, МАМАНТА, МУРАДЕВА, ПАДГРИБИ, ПАРЈАНИЈА, ПИТИНА, ПРАЈАПАТИ, ПРАСКАНВА, ПРИЈАМЕДА, ПУРУМИТРА, ПУРУША, РАЈИ, РАКА, РАСА, РЕБА, РИБУКША, РУЧАМА, РУДРА, РУМА, САРАСВАТ, САВЈА, САВИТАР, САРАЈУ, ШОМА, СРИЊАЈА, СУРА, СУРАДА, СВАРНАРA, ТРИЧОКА, ТУГРA, ТВАШТРИ, УЧАНА, УРАНА, ВАЈНИЈА, ВАЛА, ВАРАЧИКА, ВАРУЊА, ВАСИШТA, ВИЧВАРУПА, ЈАДВА, ЈАКШУ, ЈАМУЊA, ЈАТУ, ЈАТУМАВАТ, ЈАЈАТИ, итд
Као што видимо, изгледа сасвим логично, да је најлакше да се приђе ведској митологији са становишта језика српског народа, чији истраживаоци ће – што би било сасвим природно – моћи у овом смислу да дају значајнији допринос од многих других. Можда ћемо ту грађу моћи да обрађујемо у обновљеној Милојевићевој Српској Аутохтонистичкој Школи, или у неком Српском Институту, или како предложише неки уметници – у Српској Академији Знања. Јер – требаће много добре воље, много напора и много руку, да се исправе све „криве Дрине“, које су од прасрпских речи направили непознаваоци – како српског, тако исто и осталих словенских језика, одн. дијалеката, како то кажу најупућенији међу лингвистима славистике… Толико само са жељом, да са другим прегаоцима на великој српској њиви изоремо већ одавно покопане истине и вратимо српској нацији свако слово почев од најстаријих Веда, које су његове од давнина!
Споменувши ВЕДЕ већ више пута, дужност нам је, да због што бољег разумевања кажемо коју реч о њима.
ВЕДА је именица, која се не мења. Она означава ЗНАЊЕ, СВЕТО-ЗНАЊЕ. ВЕДА је најстарији индоевропски писани споменик и састоји се од хиљаду химни, које су састављали непознати и познати давни песници, да би увеличали свечаност приношења жртве боговима, заштитницима куће, укућана, стоке, земље и помагачима и заштитницима од непријатеља. Установљено је, да су најстарије ВЕДСКЕ ХИМНЕ ДОНЕТЕ У ИНДИЈУ са северозапада, но санскритолози до данас нису могли да установе – одакле, исто тако као што нису могли ни да пронађу НАРОД, КОЈИ ЈЕ ВЕДСКИМ ЈЕЗИКОМ ГОВОРИО, те Луи Рену (Louis Renou)7 у својој „Историји санскритског језика“ каже, говорећи о непремостивим тешкоћама, да се дозна нешто одређеније о народу, који је говорио језиком најстаријих Веда, из ког се тек касније развио санскритски:

„Le „sanskrit parle“ nous en aurait appris probablement davantage,
nous en sentons la presence, nous n ‘en avons aucun temoignage direct…“

„Говорени санскритски“ научио би нас вероватно много више: ми осећамо
његово пристуство, али немамо о њему никакво непосредно сведочанство „.

7. – Histoire de la langue sanskrite, Collection „Les langues du Monde“, Lyon, 1956. Avant-propos, p. 2.

У немогућности, да на овом месту улазимо дубље у овај тек само додирнути проблем најстаријег индоевропског језика, ми можемо да наговестимо само једним сасвим кратким потезом, да СРПСКИ ЈЕЗИК, СУДЕЋИ ПО СВИМ ДО ДАНАС САБРАНИМ ДОКУМЕНТИМА И СВЕДОЧАНСТВИМА, ВИШЕ ОД СВИХ ДРУГИХ ЈЕЗИКА, С КОЈИМА СМО МОГЛИ ДА ВРШИМО УПОРЕЂЕЊА, МОЖЕ ДА БУДЕ ТАЈ НЕНАЂЕНИ И ОД ЗАПАДЊАКА НЕОТКРИВЕН ЈЕЗИК, ПРЕДСТАВЉАЈУЋИ НЕ САМО ЈЕЗИЧНИ КОНТИНУИТЕТ ПОЧЕВ ОД ДАВНОГ ВЕДСКОГ, ПА ЧАК И ПРЕДВЕДСКОГ ПЕРИОДА, ВЕЋ КОНТИНУИТЕТ КАКО ВЕДСКИХ ТРАДИЦИЈА, ТАКО ИСТО И ВЕДСКОГ ДУХОВНОГ БЛАГА ГОТОВО У ЊЕГОВОЈ СВЕУКУПНОСТИ. ЈЕДАН ПИСАЦ ИЗУЗЕТНОГ ЗНАЊА ТО ПОТВРЂУЈЕ И НАМА СЕ ЧИНИ, ДА ЊЕГОВ АУТОРИТЕТ НЕ МОЖЕ ДА СЕ ОПОВРГНЕ. ТО ЈЕ ИЛИЈА М. ЖИВАНЧЕВИЋ, КОЈИ ЈЕ ЈАСНО ИЗРЕКАО, УПРАВО НА ОСНОВУ ЊЕГОВОГ ВЕЛИКОГ ЗНАЊА, ДА СУ СЛОВЕНИ ОСТАЛИМА ДАЛИ РЕЧ…
ВЕДА И СРБИ – то ће да буде предмет другог дела ове студије, а овде ћемо само да нагласимо већ сада, да ЈЕ АПСОЛУТНО НЕДОВОЉНО ОБЈАШЊЕН СВЕТИ ОБИЧАЈ СРПСКЕ СЛАВЕ, ЈЕДНИСТВЕН МЕЂУ НАРОДИМА СВИХ РАСА – У СВАКОМ ПОГЛЕДУ КОНТИНУИТЕТ ВЕДСКЕ ЖРТВЕ, ДОК СУ – ТАКОЂЕ ЈЕДИНСТВЕНА – СРПСКА ДИЗАЊА У СЛАВУ – ОДЈЕЦИ У МНОГО ЧЕМУ ИСТОВЕТНИ С НАЈСТАРИЈИМ ВЕДСКИМ ХИМНАМА. И док је Живанчевић на изванредан начин и као сигуран познавалац, изнео упоређења између мотива ведских химни и српске народне поезије, па између ведског и српског традиционалног права8, намера нам је, да се ми позабавимо паралелно ВЕДСКОМ ЖРТВОМ И СРПСКОМ СЛАВОМ. А докле у прошлост иде тај, како рекосмо, СВЕТИ ОБИЧАЈ ?

more »

Category: Drevni spisi  Comments off

Елеусинске мистерије

.

Хамов пород античких Меда (Сарбата) или Рашана, најстарији су народ и један од највећих на свету, духом веома образован, од кога потичу Елеусинске мистерије за стицање бесмртности душе. Такође веле, да су и хор Муза (рашански Низа) научили “Грци” обожавати од Рашана, каже Ђорђе Гемиста, најобразованији човек 15. века у империји Роум алијас “Византији” и целој Европи. Гемиста још каже: Народ пак, који се клања музама није неук ни непросвећен, нити је онај народ који верује у бесмртност душе људске простачки сој. (Д. Анастасијевић, “Српкиња византијска царица”)

Исократ је хвалећи Атињане, којима је Рашанин Еумолп пренео Елеусинске мистерије са Самотраке, рекао да је Деметра, ариј. деваматри, “богомати”, људима подарила земљорадњу која их уздиже изнад животиња, као и иницијације које доносе наду о “крају живота” и “целој вечности”. Једна химна Деметрина пева, да је сретник онај које видео њене мистерије, јер, он зна почетак и крај живота. Мистеријски текстови инсистирају на посмртном блаженству иницираних (катарза, иницијација и тајна или завет ћутања), а то је изворно тајна спасења после смрти. Зато је прослава мистерија била јавна а посвећеници тајни.Прослава мистерије стоји у вези Младог лета (1. март) или астрономске Нове године о равнодневици која доноси обнову природе. То је рок за борбу “добра и зла”, када стара Година умире а рађа се нова. Отуда, на св. Јеремију 1. маја у Биљану недељу, отвара се капија између неба и земље, када мртве душе долазе да заједно са живима прославе обнову Природе, и коначан одлазак баба-Зиме о метеоролошкој Новој години..

..Савремена наука такође сведочи, да приближно о равнодневицама Сунце “пресеца” геомагнетни екватор а Земља магнетно поље Млечног пута, што је упоредно са активношћу нашег Сунца и појачаним деловањем енергије из дубине космоса. Тада се повећава конвекциона електрична струја, која побуђује целокупни интерпланетарни простор што се може упоредити са пролећним буђењем природе на Земљи (М. Стеванчевић). Отуда и семантика речи мистерија, ариј. мет’ис, пребивалиште богова, (вечна) кућа, станиште.— Исто веле старохелмски и јелински мит, да природа не рађа у зимском периоду, да би чудесно оживела у пролеће.

Кћер богиње Плодности уграбио је бог Нава, а мајка је тражила девет дана. Када су јој остали богови саопштили, шта се догодило, она се повукла са Олимпа и отишла у Елеусину на Самотраку, где је затражила од људи да саграде храм њој посвећен, а она ће их заузврат поучити својим обредима. Затим је изазвала сушу, не допуштајући биљкама да расту све док јој богови не врате кћер. Бог Нава је морао да врати ћерку богиње Плодности, уз услов да она проводи четири (зимска) месеца са њим у току године. Пре него што се вратила на Олимп, богиња Плодности је Земљу прекрила зеленилом а људима пренела тајну мистерија.Обнова природе у пролеће долази са јачањем Огња. Зато се у Елеусинском светилишту палила огромна ватра. То је “лила”, ариј. лила, креативна игра богова, одакле потиче обичај прескакање ватре. Поред обредне ватре користила се и бакља. У Елеусинском обреду Бог је призиван надметањем бакљоноша. У једном Аристофановом стиху, елеусински свештеник са бакљом у руци обраћа се присутнима: Позовите Бога! Учесници ускликом одговарају: Сине Семелин, Јакхо дародавче богатства (М. Елијаде).

Деметра је била богиња жита и најстарије божанство Самотраке, на којој су и Кабири имали своје мистерије, по којима су названи “самотрачки богови”. Кабири, ариј. √ кави, мудар, пророк, бард, били су стара преолимпијска божанства и прва бића на Земљи, мистеријски и фалусни духови вегетације и плодности у пратњи богиње Мајке.

Диодор Сикулски каже за Кабире да су идски Дактили, а међу ученицима самотрачких Дактила, посвећеник је био и Сорбеј алијас Орфеј.

(1)Самотрака је постала острво тек после потопа, за које археологија каже да је колонизовано око 1500. г. ст. е. Стари становници Самотраке били су Рашани, које Ликрофон рачуна у потомке Титана. Диодор је забележио, да су Самотрачани говорили древним језиком богова као и Лемнос, а многе речи тог језика сачуване су у њиховим обредима.

Аутор – Слободан М. Филиповић

.

(1) Дактили су деца богиње Мајке, који су знали тајну прераде гвожђа. Поистовећују их са куретима и кабирима. Рашански кабир је свештеник, арапско-јеврејски kabir је у значењу “велики”, док је код Јелинаили Грка  полубожанство.

.
Извор: http://www.vaseljenska.com

Category: Drevni spisi  Comments off

ВЕЛЕСОВА КЊИГА

Image result

.

Има оних који су у заблуди,
Који Пребројавају Богове и тако деле Сваргу.
Род ће се њих, као безбожника, одрећи.
Зар Вишњи, Сварог, и други Богови Представљају мноштво?
Бог је један, и Бројан.
И нека се нико не усуди да то Мноштво одваја
и при том тврди да ми Имамо много богова.

( Велесова књига )

 

Velesova knjiga predstavlja danas jedan od  najstarijih pisanih dokumenata o Slovenima, pisan slovenskim jezikom i pismom. To je korpus od četrdeset i dve brezove daščice koje su obostrano urezivanjem ispisane takozvanom “velesovicom”. Iako nam je poznato da se nekada davno pisalo na drvetu, ovo su prve daščice za koje je saznala naša istorija (druge su pronađene u pustinji Taklamakan 60-tih godina 20. veka). Nijedan istorijski dokumenat do danas nije napisan ovim pismom, koje je u osnovi veoma blisko ćirilici. Ovo kapitalno delo slovenske istorije i civilizacije predhrišćanska je vedsko-arijevska sveta knjiga Slovena.

Velesova knjiga – opis paleoistorije na evroazijskim prostranstvima

Proučavanje Velesove knjige ne predstavlja samo razmatranje pismenosti, već i problem nastanka, postojanja i kretanja čitavog slovenskog naroda, koji zvanična nauka striktno stavlja u izvesne okvire i datira na već poznat način. Velesova knjiga daje široku sliku nastanka, razvoja i seoba slovenskih plemena i njihove uloge u istoriji. To nije letopis u klasičnom smislu, niti hronološko nabrajanje događaja, već jedan opšti zbornik religiozno-poučnog karaktera u koji su, istovremeno sa slavljenjem slovenskih najstarijih bogova i opisima verskih običaja, uključeni i krupni odlomci posvećeni istoriji. Tako na stranicama Velesove knjige nalazimo opise običaja naših drevnih predaka, čitavo ustrojstvo svakodnevnog života, panteon svih slovenskih bogova, već zaboravljenih, a bliskih vedizmu. Izvornost ovog dela njegova je osnovna vrednost u poređenju sa sličnim delima drugih civilizacija.

Predgovor srpskog izdanja ovog dela obaveštava nas da “Velesova knjiga“ pruža autentičnu sliku arijevsko-slovenske civilizacije i može se porediti sa induskom Rg-vedom i iranskom Avestom kao knjiga slovenskog ogranka istog arijevskog stabla. Sve tri knjige uzajamno se potvrđuju i upotpunjuju, predstavljajući dokaz zajedničke etnogeneze ovih naroda, osvetljavajući zajedničku paleoistoriju na evroazijskim prostranstvima. Koliko god je značajna autentično sačuvana ta zajednička vedska osnova u toj knjizi, toliko su dragocena praslovenska ovaploćenja u njoj, inkarnacije istih bogova uz nova obeležja, izvedena iz istovetne doktrinarne osnove i data ovog puta pod slovenskim nazivima. Knjiga je potpuno sačuvana od uticaja i prerada drugih cililizacija i religija, sa kojima je slovenski svet bio u dodiru u raznim istorijskim epohama, pa se u njoj snažno određuje i brani izvorna vedsko-arijevska religija, pogled na svet, društveno uređenje i jedinstveni je dokument vremena velikih sukoba naroda u poslednjem milenijumu stare ere i prvom milenijumu nove ere. Slična svedočanstva slovenske istorije u kasnijim preradama izbrisana su i “varvarizovana”. U tom smislu slična je velikim delima drevnih američkih civilizacija, svetim knjigama Maja, “Ćilam Balam” i “Popol Vuh”. Za razliku, međutim, od izvorno sačuvane Velesove knjige, koju su pisali vedsko-slovenski sveštenici, one nisu izvorna dela, već su ih pisali domoroci, poznavaoci Maja religije, pod redakcijom okupatorskih, katoličkih sveštenika. Drevne knjige predaka skandinavskih naroda, Mlađe i Starije Ede samo su srednjovekovni odjeci prerađenih starijih izvornika i projektovanja u to vreme nacionalnih interesa u prošlost. (Primera radi, Mlađu Edu obradio je S. Sturluson u 12. veku, a Stariju jedan islandski biskup 1643. godine). Stoga su Ede pod velikim uticajem srednjovekovnog hrišćanstva, danskih i nemačkih mitova, anglo-saksonske i irske literature. Najznačajnije delo svetske civilizacije Biblija, kao i Sveto pismo, nisu do nas došli u izvornom obliku, već su pretrpeli brojne obrade. Današnja verzija Vulgate potiče iz 4. veka, Ilijada i Odiseja, značajna dela evropske civilizacije, do nas takođe nisu došla u izvornoj verziji svojih tvoraca, na izvornom pismu. Danas poznata verzija jedna je od poslednjih helenskih obrada, koje su počele u vreme Pizistrata (7. vek stare ere), kada se dogodio prvi prevod na grčki jezik sa “nepoznatog jezika”, više vekova po nastanku originalne verzije. Još od tada datira misterija, ko su zapravo bili Trojanci, gde se nalazila Troja, ko su tvorci tako moćne civilizacije, u kom je istorijskom periodu ona cvetala itd… Na ta pitanja dati su odgovori još u helensko doba, naravno, slikovito rečeno “prekriveni helenskom mitološkom maglom”. Iako je još od antičkog doba ostalo nerešeno pitanje Homera, u međuvremenu je mitološka verzija prihvaćena kao verodostojna.

Sloveni glavni akteri istorijskih zbivanja

Velesova knjiga, pak, otvara mogućnosti nekih sasvih novih, neočekivanih istraživanja evropske prošlosti, pre svega za autore koji iznova pokreću pitanje slovenske misterije, jer pruža novi smisao pojmovima poput “trojanska zemlja”, “trojansko vreme”, “trojanske staze”, “trojanska vera” (Triglav, Trojno, Trojansko božanstvo…). Ovi termini zapaženi su i u starim ruskim letopisima iz 11. i 12. veka (Priča o prošlim vremenima, Priča o Igorovom puku) i legendama. Oni su, doduše, stvarali zabunu i bili vezivani za rimskog cara Trajana i slično, i pre izučavanja Velesove knjige nisu se dovodili u vezu sa oblastima (“trojanske staze”) koje su naseljavali Sloveni, od Uralske postojbine širom Evrope, šireći “trojansku veru”, kult vedskog trojnog božanstva Triglava u svim njegovim ovaploćenjima, u “trojansko vreme” istorijski definisano kao period od početka 2. milenijuma stare ere do 368. godine (tj. od vremena oca Arija do Busa Belojara). Ovaj period istovremeno se poklapa sa zodijakalnim ciklusom Ovna, po vedsko-slovenskom kalendaru – koledaru.
Svestrano multisdisciplinarno izučavanje Velesove knjige tek predstoji, jer ovaj dokument donosi obilje nepoznatih i nepriznatih podataka predantičke i antičke Evrope i širih evroazijaskih prostora, posebno u toku poslednjeg milenijuma stare i prvog milenijuma nove ere, upravo u najdiskutabilnijem periodu Slovena, što se tiče zvanične istoriografije. U ovom periodu su, kako nam to Velesova knjiga saopštava jezikom činjenica, a ne mitologijom, Sloveni glavni akteri istorijskih zbivanja, što potvrđuju posebno precizni podaci o raznim ratovima. Sukobi sa Grcima, plaćenicima u službi grčkih pricrnomorskih kolonija, počinju u 7. veku stare ere, zatim su tu Persijanci, pa dugotrajni ratovi sa Rimljanima kao Romejima iz vremena antičkih osvajanja slovenskih zemalja, ponovo sa Grcima, ovog puta vezanim za pojam Vizantije… Nailazimo i na sukobe sa Hunima, Avarima, Hazarima, Varjazima (Skandinavci), ali i na povremene saveze u borbi protiv glavnog neprijatelja – Rimljana i Germana, koji se vode od 2. veka. Vrlo slikovito ističu se visoke etičke vrednosti slovenske civilizacije, ali se ne kriju ni poznate slabosti, međusobna nesloga i surevnjivost, tzv. “međusobice” među rodovima, koje neprijatelji najviše koriste.

“Veće” ( Sabor) – osnovno obeležje slovenske saborne demokratije

Dajući prednost duhovnom u odnosu na materijalno, odbrani svetog tla u odnosu na osvajanje tuđeg, vrlo je česta upotreba reči “seča”, kao pojma žestokog sukoba sa neprijateljem. Takođe i prednost slovenskog društvenog uređenja koje počiva na instituciji “veća” (sabora), kao osnovnog obeležja slovenske saborne demokratije, nasuprot robovlasničkom poretku.

Impresivno je visoko astronomsko kalendarsko znanje koje prožima Velesovu knjigu, posebno preciziranje vremenskih ciklusa vezanih ne samo za sunčeva i planetarna, nego i za zvezdana kretanja. Paleoistorijski termini korišćeni u ovom dokumentu poput:

Dan Svaroga od 27000 godina, Arktička prepotopska postojbina Arijevaca, zodijakalni ciklusi od 2160 godina, itd, nisu proizvoljna mašta novgorodskih žreca, niti mitologija, već egzaktno znanje koje potvrđuju i primeri drugih civilizacija, poput egipatske, drevne američke, mesopotamske, kineske, induske, ali i arheološka otkrića (Arkaim na Uralu, duga lista stepskih piramida i drevnih megalitskih spomenika od Urala do Atlantika).”

Sudeći po tekstu Velesove knjige, ona je stvarana nekoliko vekova, počev od 3. veka pre Hrista, dok su njene poslednje stranice ispisane u 8/9. veku, u drevnom Novgorodu, za vreme kneza Bravlina, a zatim u vreme Varjaga i Rurika i konačno u Kijevu, u vreme vladavine Askolda. Pisali su ih žreci, ili sveštenici – klasa upućenih u pismo, istoriju i religiju. Pošto su poslednji tekstovi Velesove knjige nastajali već u vreme pokrštavanja i krvavih obračuna sa drevnom slovenskom vedskom verom, stara slovenska kultura je temeljno razrušena postupcima koje je sproveo Vladimir 988. godine.

Na slovenskom Jevanđelju, francuski kraljevi pri ustoličenju, polagali zakletvu

Ali, drevne knjige su se još sačuvale, i ondašnji kneževi su ih izučavali. Dok su u Kijevu one bile uništene od strane Vladimira i vizantijskih sveštenika koji su sa njim zajedno došli, dotle u Novgorodu, gde je vladao njegov sin Jaroslav 978-1054., ove knjige su nastavile da izučavaju kneževske porodice. Jaroslava su u narodu prozvali Mudrim, jer je voleo knjišku mudrost i kada je postao kijevski knez osnovao je veliku biblioteku. njegova kći, Ana Jaroslavna, nasledila je od oca strast prema knjizi i kada se udala za francuskog kralja Anrija Prvog Kapeta, prenela je u Francusku mnoge stare rukopise, među njima i runske knjige i svitke. To je bio vrlo cenjen miraz. Upravo tako je i Marija, kći viznatijskog imperatora Konstantina Monomaha, udata za sina Jaroslava Vsevolda, donela grčke antičke rukopise.
U Francuskoj su ove knjige čuvane u Kraljevskoj biblioteci. Poznato je da su na slovenskom Jevanđelju, pisanom glagoljicom, iz biblioteke Ane Jaroslavne, takozvanom Reimskom jevađelju, polagali zakletvu pri ustoličenju francuski kraljevi. Ovaj običaj je bio ustoličen od Aninog dolaska. Treba pretpostaviti da su slovenski predhrišćanski rukopisi vršili izvestan uticaj na francusku i nemačku poeziju toga vremena. Moguće je da je Ana prevodila neke od ovih sižea, koji su kasnije ušli u kulturni život zapadne Evrope. Ana Jaroslavna je kasnije osnovala Opatiju sv. Lis i tamo su čuvani drevni rukopisi, među njima i Velesova knjiga. Istoriju stranstvovanja ovih rukopisa moguće je ustanoviti na osnovu podataka iz kraljevskog arhiva Francuske. Istraživač A.P. Ladinski je više godina radio na tim arhivama i zatim napisao rad o Ani Jaroslavnoj, u kome je takođe izložio istoriju Anine runske biblioteke, čuvane skoro 800 godina u Opatiji sv. Lis, sve do početka francuske revolucije.
Značajni udeo u sudbini Anine biblioteke ima saradnik ruskog poslanstva u Parizu, Petar Petrovič Dubrovski. On je iskoristio situaciju kada su se riznice francuskih starina našle u rasulu, kada su njihovi vlasnici bežali pred revolucionarnim metežom, pa je bilo moguće za male pare otkupiti rukopise koji nisu imali cenu.Dubrovski je skupio sve što je bilo dragoceno od drevnih rukopisa, počev od antičkih egipatskih svitaka, vizantijskih staro-francuskih knjiga, pisama francuskih kraljeva, do biblioteke Ane Jaroslavne.

Procvat normanske teorije, i stvaranje mišljenja da su Sloveni varvari

Godine 1800. Dubrovski se vratio u Rusiju, ponevši sa sobom ovo neprocenjivo blago i dolaskom na vlast cara Aleksandra I, 1801. osnovao je muzej starina i umetnosti, u kome su se okupljali najviđeniji ljudi onog vremena.Jedan od njih, F.P. Adelung, sastavio je spisak biblioteke Dubrovskog i objavio ga u Lajpcigu 1805. godine, a u ovom spisku bile su knjige iz biblioteke Ane Jaroslavne i Velesova knjiga. Kasnije, Dubrovski je deo svoje kolekcije prodao najvećem kolekcionaru s početka 20-og veka, A.I. Sukaladzeu iz razloga što su u državnim depoima ovi rukopisi teško mogli ostati čitavi jer su u njima radili nemački profesori, koji su ih izvozili. To je bilo vreme najvećeg procvata normanske teorije, do dana današnjeg prisutne u zvaničnoj istoriografiji a koja je za Slovene zastupala mišljenje da su bili varvari, bez posebnog uticaja na civilizaciju uopšte.
Do nas je došao Katalog biblioteke Sukaladzea, takozvani Knjigorek, čitava kolekcija slovenskih vedskih rukopisa, zajedno sa Velesovom knjigom. Po smrti Sukaladzea, njegova udovica Sofija Fon Goč, rasprodala je mnoge rukopise, od kojih su deo otkupili kolekcionari, deo je dospeo u depo imperatora u Ermitaž, adaščice Velesove knjige kupio je grof Nekljudov sa imanja Zadonski. Primera radi, veliki deo imperatorske biblioteke, praktično cela biblioteka Nikolaja II, bio je rasprodat kasnije 1931. godine od strane sovjetske vlade poznatom njujorškom bukinisti Perlu Štajnu.

Šuma arhaičnog teksta

Daščice Velesove knjige – predmet našeg interesovanja, međutim, nastavljaju svoju avanturu, našavši se u dvorcu Zadonskih. Fedor Arturovič Izenbek, pukovnik carske ruske vojske je u vreme povlačenja svoje vojske 1919. dospeo na imanje Zadonski gde je pronašao domaćine ubijene, kuću opustošenu i daščice Velesove knjige. Kao obrazovan čovek, (Iznebek je bio član Ruske Akademije nauka), shvativši vrednost otkrića, daščice je poneo sa sobom i od njih se nije odvajao ni kada je posle konačnog poraza “belih” napustio Rusiju.

Životni put je Iznebeka, kao mnoge Ruse toga vremena poveo u izbeglištvo. Posle Turske, Jugoslavije, Francuske, on se definitivno nastanio u Belgiji. Postoji podatak, da je boraveći u Beogradu 1923. godine, Izenbek nudio na ekspertizu brezove daščice pojedinim merodavnim ustanovama, poput Muzeja i Narodne biblioteke. “Novo vreme”, ruski emigranstki list koji je u to vreme izlazio u Beogradu, beleži ove podatke.
U Belgiji je, u isto vreme živeo još jedan ruski emigrant, čuveni naučnik Jurij Miroljubov, sa kojim je Izenbek došao u kontakt i kome zapravo dugujemo zahvalnost za sve što danas znamo o daščicama Velesove knjige. On 1939. godine započinje svoj petnaestogodišnji rad na tekstovima daščica, tumačeći kako sam kaže “šumu arhaičnog teksta”, prepisujući ih, snimajući i transkribujući azbuku daščica na nama poznatu azbuku. O svom radu nas obaveštava: “Moja je uloga u celoj stvari sa “daščicama” mala. Ja sam ih našao kod Izenbeka koji ih je pre mene našao, a potom sam ih prepisivao tokom 15 godina. Zašto sam se ja toliko vezao za to istraživanje? Očekivao sam više ili manje tačnu hronologiju iz drevnosti Slovena, jer sam u to vreme pisao o slovenskoj istoriji i religiji…” Dalje, opisujući izgled samih “daščica” kaže: “Bile su približno jednakih dimenzija 38 x 22 cm i debljine oko pola centimetra. Ivice su bile neravne, a površina koja je verovatno bila strugana pre pisanja sa udubljenjima. Tekst je pisan urezivanjem oštrim predmetom, zatim farban nečim mrkim što je vremenom potamnelo, a kasnije prekriveno lakom ili mašću. Neke od daščica su bile polomljene ili natrule, lepio sam ih silikatnim lepkom. Na nekim daščicama su bile predstavljene glave bika, na drugima je bilo sunce, na trećima razne životinje, moguće lisica, pas ili ovca, teško je bilo razaznati te figure. Mislim da su to bili simboli meseca u godini. Svuda je za redove bila izvučena linija, dosta neravna, a tekst ispisivan ispod nje. Sva slova nisu bila jednake veličine, bilo je sitnih i krupnih redova. Odmah se uočavalo da ih nije napisala jedna ista osoba. Prve daščice sam čitao s velikim naporom, ali sam se kasnije privikao i čitao brže. Pročitano sam zapisivao. Slovo po slovo. To je bio pakleni posao. Trebalo je izbeći greške, pravilno pročitati, pravilno prepisati… jedna daščica mi je odnosila po mesec dana. Pa i posle toga sam pregledao tekst, što je tražilo puno vremena…”
Na materijalima Miroljubova su kasnije radili brojni naučnici i svoje radove objavljivali u Americi, Kanadi, Rusiji, Evropi… Naš naučnik, paleolingvista Radivoje Pešić, preveo je daščice iz rukopisa Miroljubova na srpski jezik i dao svoje komentare koji su objavljeni pod nazivom Velesova knjiga. •

http://www.dejanlucic.net/Lat/VELESOVA_KNJIGA_.html


JOŠ  O ,, VELESOVOJ KNJIZI“ …

,,Velesova knjiga“,  daje široku sliku nastanka razvoja i seoba slovenskih plemena, posmatrano sa istorijskog aspekta, obuhvata period približno od 650 godina pre nove ere pa do kraja devetog veka. Pored istorijskih podataka, na ovim brezovim daščicama su opisani i verski običaji sa slavljenjem bogova.

Jedan broj daščica je poslužio da se na odnos bogova i ljudi gleda sasvim drugačije nego što je to bilo u svetskoj sakralnoj istoriji. Prema svemu sudeći, bogovi praskozorja slovenske praistorije bili su veoma dobro ukomponovani u svakodnevni život pojedinaca slovenskog bratstva. U tom tumačenju slovenskih bogova, koji su u nauci već identifikovani, umnogome je pomogao i pokojni profesor Radivoje Pešić.

Taj skup daščica je nazvan knjigom posvećenom bogu Velesu, velikom ocu naroda, koji je Slovenima dao dragocena znanja: ratarstvo, pčelarstvo i grnčarstvo. On štiti šume, ptice i zveri. Prema njemu je i knjiga dobila ime.

Potvrda na daščici

Da je Veles bio jedan od najpoštovanijih bogova kod starih Slovena i da je s pravom knjiga dobila naziv prema njegovom imenu, nalazimo potvrdu na daščici obeleženoj kao 16A/îî. „Velesovu knjigu ovu posvećujemo bogu našem koji nam je utočište i snaga.“

Religioznom životu Slovena nikada nije bila posvećivana dovoljna pažnja, iako je ona imala veliki značaj, pa je i to jedan od razloga što su nastale mnogobrojne praznine u tumačenju naše prošlosti. To znači da ni sadašnjost ne razumemo dovoljno jer se drevno, arhaično nasleđe proteže sve do našeg vremena iako toga obično nismo svesni.

Mnogo stvari razjasnila je ova knjiga. Zahvaljujući njoj došlo se i do nekih novih saznanja, kao i do pomeranja granica. Sloveni nisu, na primer, sebe smatrali božjom tvorevinom i delom već božjim potomcima. Činjenica da su sebe smatrali Dajbogovim unucima, određivala je prirodu odnosa prema Bogu. To znači da se pred svojim praocem nisu unižavali, već su se, uz uvažavanje njegove nadmoći, osećali u prirodnom srodstvu s njim. Profesor Pešić u svojoj knjizi „Velesova knjiga“ na jednom mestu kaže kako je upravo takav odnos prema božanstvima dao poseban pečat slovenskoj religiji, pa otuda i nema hramova za molitvu i umilostivljavanje bogova. Bogu koji je bio svuda obraćalo se direktno. Posebna religijska mesta postojala su radi zajedničke molitve, a ne zato što su smatrana posebno svetim. Stari Sloveni su smatrali da postoje tri osnovne kategorije: Jav, Prav i Nav.

Jav je predstavljao vidljivi, materijalni, realni svet. On je otelotvorenje zemaljskog bitisanja, čovekovog postojanja u zemaljskom životu i opredeljenje buduće duše posle smrti. Kao sušti svet, on je i sam nebeski svet iz kojeg se pod raznim imenima javljaju bogovi. To su otac neba Svarog, Dajbog, Perun i drugi.

Nav je svet onostrani, nematerijalni, svet mrtvih. Duša čoveka koji se odvojio od moralnih načela određena je na večno stradanje i udaljena od duša predaka da se sa njima nikada ne sjedini. O tome brine Marmora ili Mara, vladarka Nava.

Prav je istina ili zakon Svaroga koji upravlja čitavim svetom. U Pravu se određuje sudbina ljudi i označavaju budući događaji. Prav je savet i sud bogova.

Ipak, samo jedan bog

U traganju za korenima naših predaka profesor Pešić je postavio teoriju suprotnu opšteprihvaćenoj. Za razliku od važeće, da je religija drevnih Slovena bila politeistična, on je smatrao da je u religiji vladao monoteizam. Bog je predstavljen kao jedno, svemoguće biće, a predstava o mnogoboštvu je zasnovana na netačnom poimanju osnova religije. Prisustvo drugih bogova nije nikako narušavalo taj čvrsti princip monoteizma. Kao što hrišćanstvo, pored Boga Tvorca, priznaje i Bogorodicu, anđele i svece, tako su i kod naših predaka postojali drugostepeni bogovi koji su, pre svega, održavali mnoštvo prirodnih sila.

Bog se nazivao Triglav, što je ukazivalo na trojedinstvo, gde je umesto trojica korišćena reč Triglav. Reč je, zapravo, o svojevrsnoj analogiji sa hrišćanstvom – jedan bog, ali u tri lica.
U isto vreme religija drevnih Slovena bila je i panteistična. Naime, bogovi nisu razdvajani od prirodnih sila. Svaka pojava u prirodi predstavljala je sveprisutnog boga. Svetlost, toplota, munja, kiša, izvor, reka, vetar – sve je bio Bog koji je davao hranu, plodnu zemlju, vodu i sve što je održavalo život. Živeći u potpunom skladu sa prirodom, stari Sloveni su sebe smatrali njenim neraskidivim delom i potpuno se sa njom stapali. A evo šta je na daščici D-11/A(îî) zapisano. „Molimo se i klanjamo prvom Triglavu i njemu veliku slavu pojemo. Hvalimo Svaroga, deda božjeg, koji je svemu rodu božjem začetnik i tvorac je svega živog, večni izvor koji teče leti i svuda, a zimi i nikada ne mrzne… A bogu Perunu, gromovniku, bogu bitke i borbe govorimo: ti oživljavaš nas neprestanim okretanjem kruga i vodiš stazom prava kroz bitke do Velike Trizne… Bogu Svetovidu slavu uznosimo, jer on je bog Prava i Java i njemu pojemo jer je svetlost kroz koju vidimo svet. Gledamo i u Javu opstajemo, a on nas od Nava čuva i stoga mu hvalu pojemo. Slava sva Svetovidu, bogu našem što otvara srca naša da priznamo loše postupke i dobru se okrenemo. Dva bića u nebu sadržana Belobog i Crnobog su, a nji oba Svarog drži i zapoveda.“

Nasuprot Grcima i Rimljanima, slovenska religija je vrlo malo personifikovala svoje bogove. Na njih nisu prenošene ljudske osobine, niti su predstavljani kao nadljudi. Nisu se ženili, nisu imali dece, nisu se sukobljavali, već su prvenstveno bili simboli prirodnih pojava, koje su na čoveka delovale bilo dobro, bilo loše. Zbog takvog stanja priroda je bila puna sila – bogova i drevni Sloveni su sa njima neposredno opštili.

Već je rečeno da Sloveni nisu gradili posebno hramove, ali su postojala mesta za prinošenje žrtava i praznovanja. Ono što je specifično jeste da u njima nije bilo ničeg tajanstvenog niti misterioznog, već su to bila mesta osvećena vekovima i pogodna za okupljanje mnogih ljudi.

Drevnim Slovenima nisu bili potrebni posrednici između ljudi i bogova. Sebe su smatrali božjim unucima, pa su se bogovima obraćali u svim životnim prilikama. Jurij Miroljubov, Rus, koji je preveo najveći deo Velesove knjige, navodi da je knjiga kod istočnih Slovena koji nisu uvažavali hramove predstavljala svojevrstan dokument tih vremena. Nad njom su se sklapali brakovi, bila je simbol bračne zajednice, što je za Slovene bio osnov, odnosno temelj opšteg opstanka i napretka.

,,Jasna knjiga“

Da o religiji Slovena ima još nepoznanica, pokazala je i Ruskinja Luiza Sotnikova. Ona je 1983. godine naučnicima ponudila još jedno objašnjenje Velesove knjige. Prema njenom mišljenju knjiga je svojevrstan dokument kojim se potvrđivalo i rođenje, odnosno krštenje. Molitve uz prateće obrede čitane su iz nje prilikom krštenja novorođenčeta što je simbolizovalo prihvatanje u zajednicu i prvo duhovno povezivanje sa poreklom kao sa korenom života. Novorođenče je uvođeno u život tako što su mu upućivane reči njegovih drevnih predaka kao poruka hrabrosti za ulazak u život. Otuda još jedan njen naziv Jasna (svetla) knjiga. Jasna: svetlost, vedrina, čestitost sublimacija je suštinskog smisla pripreme na ispravan život i sam život. Veza između Velesa, boga plodnosti i roda i Apolona, dokazivana je još u radovima Pavela Filipeva. Prema njegovom mišljenju Veles je bio poznat i pod imenom Apulo, odnosno Apolon, kao bog svetlosti. Filipev kaže da je Veles, odnosno Apolon, bio učitelj zemljoradnje i stočarstva, pokrovitelj nauke i umetnosti, čuvar domaćeg ognjišta i zaštitnika brakova.

Religija starih Slovena je bila religija radosti. Praznici živih, kao i oni organizovani za mrtve, uvek su obeležavani gozbama, takmičenjima, pesmom i igrom. Često su i nesreće proslavljane kao veliki srećni događaj. Najčešće se to dešavalo kada je poginuli junak ispraćan u irij (raj). To je činjeno uz pesmu, jer je postojalo uverenje u onostrani svet koji se posle ovozemaljskog provodi u raju. Irij je simbolično doživljavan kao livada Svaroga, odnosno mesto gde se umrli sastajao sa svojim precima u večnom životu.

Filozofski stav prema svetu Sloveni su iskazivali u odnosu između kategorija dobra i zla. Pored belih bogova postojali su i crni bogovi koji su označavali mrak i zlo. U Velesovoj knjizi stoji zapisano da vrhovni bog Svarog večno bdi nad neprestanom borbom ovih bogova, trudeći se da Beli bog nikada ne bude poražen od Crnog boga.

Molitve tri puta dnevno

Tumačenjem Velesove knjige nauka je dopunila sliku o religiji naših predaka. Primera radi, jasno je izražen stav prema prinošenju ljudskih žrtava bogovima. Iz ove knjige saznajemo da su to činili Normani i Alani, a da Sloveni kao unuci Dajboga taj primer ne mogu slediti. U to ime oni su bogovima zahvalni na istinskoj veri i prinose im žrtve isključivo svoga rada kao što su plodovi, mleko, med…

Iz daščica saznajemo da je jutro počinjalo molitvom bogu i radom, a zatim su izvodili stoku na pašu. Sloveni su se molili tri puta dnevno: ujutro bogu Perunu, u podne Horosu, odnosno Suncu, a uveče Dajbogu. Pred molitvu je bio upražnjavan običaj pranja i umivanja što je bio deo rituala. To znači da je religija podrazumevala ne samo duhovnu već i fizičku čistotu.

Još jedna zagonetka je rešena posle tumačenja Velesove knjige. Kada se povede reč o ratu, obavezno se pominje čudesna ptica koja sija svim duginim bojama. Ona oglašava početak pohoda i daje savete ratnicima za vreme bitke. Ona im iz roga nudi živu vodu, poginule vodi u raj i peva pobedničke pesme. Ovu veliku boginju, kosmičku majku, nazivaju Majka svih Slovena (Mater Sva, Mater Slava, Mater Sva Slava). Mater Sva Slava odgovara Materisvani kod Indo-Iranaca, odnosno Vedejaca.

Vim je jedno polubožanstvo na koje nas podseća Velesova knjiga. Sebo ili Vsebog imao je tri lica: Sebo, Vim i Dim. Ovo trojstvo nalazimo kod Jurija Miroljubova koji je predanja iz drevne Rusije pretočio u knjigu „Zaharkine priče“. Svevišnji ili Višnji je jedan vid označavanja boga u hrišćanstvu. On je sa Perunom (Varunom) čuvar nebesa i budući da je nebo iznad svega vidljivog, samim tim bog je Višnji. U slovenskom skupu bogova, kao i u vedizmu, on je vrhovno biće iznad svega vidljivog i nevidljivog.

Opšti pogled na svet kod Slovena je estetski i u njihovoj religiji nema odnosa prema božanstvima koji imamo kod Grka i Rimljana. Svojom slobodnom voljom ljudi su se mogli na različite načine da opredele prema nebeskim darovima, a slovenski svet je izabrao svoj put.
(Ognjan Radulović)

Na 7. daščici piše:

“… Tamo gde je pala naša krv, tamo je naša zemlja. To dobro znaju naši očevi, ali i naši neprijatelji to znaju”
http://www.politika.rs/ilustro/2148/5.htm

Kompletna ,,Velesova knjiga“ -

https://www.scribd.com/document/186541274/Velesova-knjiga

Category: Drevni spisi  Comments off

Има ли каквих античких документа о старости српског писма?

Ова плоча је пронађена 1900 г. од стране археолога Артура Еванса, и  чува се у Археолошком музеју у Атени, а представља Пелазгијско писмо

.Пребацимо се за око две хиљаде година унатраг… Између осталих, ево једне интересантне личности из тога времена – Диодора са Сицилије. Сигурно је, да су га латинисти и хеленисти по ко зна колико пута читали, анализирали, проучавали, не проучивши га никада до краја и не придавши  апсолутно никакав значај неким његовим сведочанствима. Тај Диодор Сицилијски тврдио је у својим списима, да су најстарије митолошке приче, које  се односе на Амазонке, Атланте, Аргонауте, итд., преузете од српских песника, Хомерових савременика, који су ПИСАЛИ СВОЈЕ ПЕСМЕ НА ПЕЛАЗГИЈСКОМ ЈЕЗИКУ И УЗ ПОМОЋ СТАРОГ ПИСМА36. Као првог песника, који је писао ПЕЛАЗГИЈСКИМ ЈЕЗИКОМ И СТАРИМ ПИСМОМ, Диодор је навео Орфеја.37 По њему, Орфеј је, дакле, претходио Хомеру и – као и Хомер – једно време је провео у Египту. Но Емил Бирнуф је мишљења, да је Орфеј живео више векова пре Хомера и да је писао на једном језику, по коме се не би дало закључити, да се служио и певао језиком Грка, нити да је припадао грчким прецима. Ево тачно навода Емила Бирнуфа, чији текст је резултат озбиљног, дугог, преданог и зналачког рада тог опште признатог француског санскритолога:

“La haute antiquite de la periode des hymnes orphiques nous permet de croire qu’a cette epoque si reculee, la langue grecque n’existait pas sous une forme voisines de la langue classique, et qu’ainsi Orphee a peut-etre compose sos chants dans la langue primitive elle’ même. En ce cas les traditions helleniques, relatives a une periode antique remplie par des hymnes, ne prouveraient pas que ces hymnes aient appartenu en propre a des ancetres grecs.. .38

Ево проницљивих примедби Емила Бирнуфа, о којима се – по свему судећи – није водило рачуна:

“Велика старост периода орфичких химни, дозвољава нам, да верујемо, да у то тако давно доба, ГРЧКИ ЈЕЗИК НИЈЕ ПОСТОЈАО У ОБЛИКУ БЛИСКОМ КЛАСИЧНОМ ГРЧКОМ ЈЕЗИКУ, ТЕ ДА ЈЕ ОРФЕЈ – МОЖДА – КОМПОНОВАО (ПИСАО) СВОЈЕ ПЕСМЕ НА САМОМ ПРВОБИТНОМ (тј. ВЕДСКОМ) ЈЕЗИКУ. У ТОМ СЛУЧАЈУ, ГРЧКЕ ТРАДИЦИЈЕ КОЈЕ СЕ ОДНОСЕ НА ЈЕДНО ДАВНО ВРЕМЕ ИСПУЊЕНО ХИМНАМА НЕ БИ ДОКАЗИВАЛЕ ДА СУ ХИМНЕ СПАДАЛЕ У ВЛАСНИШТВО ГРЧКИХ ПРЕДАКА “

35. Диодор Сицилијски је грчки историчар, који је живео око Христова рођења. Био је писац “Историјске Библиотеке”, једне врсте опште историје, у којој има  података и о српским земљама античког доба.

36. Диодор Сицилијски, књ.III, гл.67.

37. Понајпре, име Орфеј је грчка изобличена форма. Грубишић у свом напред споменутом делу пише:

”Solebant enim graeci veteres et Aegyptit barbarica nomina in propriam linguam convertere.”

Toће рећи:

“Стари Грци и Египћани су уобичавали да изврћу варварска имена према њиховом сопстрвеном језику.”

(О.ц.,стр.57.)

Тако Емил Бирнуф у своме изванредном “Есеју о Ведама”, (Emile Burnouff, Essai sur le Veda),тврди, стр. 174-175, да је име Рибу, које се у Ведама односи на припаднике једне породице, која је извршила реформу ведске жртве:

”…lettre pour lettre identique a celui d’Orphee,”

“…слово по слово једнако имену Орфеј…”

Но полазећи са становишта српског језика, ми се не бисмо потпуно сложили с Бирнуфом. Познато је, да је српско “Б” у грчком замењено консонантом “Ф”, као, нпр., грчко “феро”, према српском “берем”, или грчко “офр-ис”, према српском “обр-ва”, далеко, са истим значењем. Према овоме је јасно, с чим се слаже и Бирнуф, “Орф-” из имена Орфеј, дало би “Орб-”…

Међутим, с обзиром на грчку непрецизност при писању “варварских” имена, сасвим је вероватно, да је дошло до метатезе и да је уместо “Офр-” на грчком написано “Орф-”; уколико би се ово доказало једном продубљеном анализом, Орфејево право, негрчко име било би присно чак и данашњем српском језику, који поседује и особна имена, и заједничке именице, глаголе, итд., који почињу слогом “обр-”. Но то је посебна тема. На овом месту – међутим – да се вратимо још на нека обавештења о трачком краљу, песнику, певачу и мудрацу Орфеју, сачувана у списима Дионисија Сицилијског, по коме никако не бисмо могли да закључимо, да би Орфеј био само митско, измишљено лице. Јер, у својој књизи IV, гл. 25. Дионисије са Сицилије пише: Орфеј је био Трачанин (дакле, не Грк – наша примедба). Он је својим познавањем певања и поезије надилазио све људе, о којима је сачувано сећање. Састављао је славне песме и особито дивне по складности стихова. У том је погледу он достигао такав ступањ савршенства, да му је приписивана моћ, да је лепотом својих песама деловао на животиње, па чак и на дрвеће. (Зар у наше доба не постоје студије о деловању музике на биље?) Пошто је посветио много времена учењу, одликовавши се особито познавањем теологије, Орфеј је отпутовао у Египат, где је стекао још велики број нових знања. Захваљујући свему томе, он је постао најславнији човек свога времена, како својом теологијом, тако и својим доктринама о мистеријама, а уједно је био и највећи песник и музичар доба, у коме је живео.”

38. E.Burnouff, “L’essai sur le Veda”, p.99.

Није могуће изразити своју мисао јасније, па ипак, Орфеја као и Александра Великог мање-више сви убрајају у Грке! Да ли ће се икада искоренити застрањивање, проузроковано уништавањима сведочанстава, која су била изван грчких хоризоната! Отуда оне празнине и прекид континуитета ведских традиција код “Индо – Европљана!” На страни 32. свога “Есеја о Ведама” Емил Бирнуф каже да су Орфејеве химне изгубљене; међутим оне, које су писали александријски имитатори, служећи се вероватно аутентичним остацима Орфејеве поезије, констатује Бирнуф, биле су повезане, с једне стране – с Ведама, а с друге стране – с најстаријим балканским традицијама, које:

”.. .portent la marque evidenta d’une influence vedique…»

тј.

“…носе очит печат ведског утицаја…”

А оно што су износиле Орфејеве химне, разлаже Бирнуф на страни 159. свога “Есеја о Ведама”, било је толико старо, да је неодређено дуго времена претходило првим “хомерским” певачима. Јер, наставља даље Бирнуф, грчко – азијска предања представљају нам чињенице, које се односе на Орфеја и на друге свештенике – певаче, као нешто, што се одвијало дуго времена пре Тројанског рата…

Да се сада вратимо Диодору са Сицилије, који је, пошто је најпре устврдио, да се ПЕЛАЗГИЈСКИМ ПИСМОМ СЛУЖИО ОРФЕЈ, додао дословно, да је ПЕЛАЗГИЈСКИМ СЛОВИМА ПИСАО И ЛИН39 Орфејев учитељ. Лин је, по Диодору, на том ПЕЛАЗГИЈСКОМ ПИСМУ оставио причу о “првом Дионису”, али сачувавши од заборава и друге приче. Навешћемо тај Диодоров текст у грчком оригиналу, због његове велике важности за оно, што желимо овим поглављем да прикажемо – не само као претпоставку у односу на постојање једног древног СРПСКОГ ПИСМА, већ као НЕОПОРЕЦИВУ ИСТИНУ О ПРАВИМ КОРЕНИМА, КАКО ГРЧКЕ, ТАКО И КАСНИЈЕ РИМСКЕ, ПА ЕВРОПСКЕ ПИСМЕНОСТИ.

Диодоров оригинални текст:

“Τον δ ‘ουν Λινον φασι τοιζ Πελασγικοιζ γραμμασι συν—ταξαμενον ταζ του πρωτον Διονυσου πραξειζ και ταζ αλλαζμυθολογιαζ απολιπειν εν τοιζ υπομνημασιν. ‘Ομοιωζ δετουτοιζ χρησασθαιτοιζ Πελασγικοιζ γραμμασι τον ‘Ορφεα και   προωαπιδην τον ‘Ομηρου διδασκαον.., “

Преведемо ли реч по реч, ево, шта ћемо наћи у овом готово заветном аманету Диодора са Сицилије:

“По предању, Лин је, пишући пелазгијским словима, оставио причу о делима првог Диониса, као и друге приче. Такође се служио тим пелазгијским словима Орфеј и Пронапид Хомеров учитељ. “

39. Лин је био славни трачки музичар и песник. Његови ученици су били Орфеј и Тамир. Традиција каже, да изум ритма и мелодије припада његовом стваралачком дару. Линова смрт је била прослављана од најдавнијих времена жалобним песмама, које су носиле његово име. Тамир је такође Трачанин и песник…

Несхватљиво је, да толики изванредни хеленисти и људи жедни знања у Европи, никада нису узели у разматрање ово Диодорово обавештење, већ су прихватили, причу о феничанском пореклу грчке азбуке. Исто, ако је невероватно, да велики професори грчке лингвистике и литературе чак и на париској Сорбони – никада нису могли да се макну, што се овог проблема тиче, даље “од погубних знакова”, који се спомињу у “Илијади”, изражавајући редовно сумњу, да се ту ради о писму, јер у то доба – по њима – писмо уопште није могло да постоји.

Међутим, сасвим трезвено написане речи Диодора са Сицилије о постојању ПЕЛАЗГИЈСКОГ ПИСМА, не носе печат никакве замагљене тајне. Чињеница, да он уз Орфеја и Лина ставља и Хомеровог учитеља – бар је она могла да пробуди пажњу истраживача! На жалост, остало се на мртвој тачки!

Истраживала се свака ситница у вези с Грцима, анализирала се свака реч њихових писаца, али – извесне истине никада нису пробиле зид ћутања.

Но није Диодор са Сицилије једини са својим сведочанством о постојању једне писмености, која није била грчка, али која је претходила Грчкој. Уз то, премда Диодор за писмо каже да је ПЕЛАЗГИЈСКО, он га спомиње у  вези с ТРАЧКИМ песницима, што значи, да су се ТРАЧАНИ њим служили. Исто то тврди други један грчки великан, писац трагедија, Еурипид. А ако су се Трачани служили ПЕЛАЗГИЈСКИМ ПИСМОМ, ЗАР ТО НИЈЕ СИГУРАН ДОКАЗ, ДА СУ ОНИ ИМАЛИ ИСТИ ЈЕЗИК КАО И ПЕЛАЗГИ, ТЕ ДА ЈЕ ТО ПИСМО ОДГОВАРАЛО ГЛАСОВИМА И ГОВОРУ И ЈЕДНИХ И ДРУГИХ?! Ево, дакле, још једног сведочанства, у коме се сасвим сигурно поново мисли на исто ПЕЛАЗГИЈСКО ПИСМО, будући, да се у њему поново спомиње Орфеј. Рекосмо, да то сведочанство наводи Еурипид и то у својој трагедији “Алкестида”, од стиха 966-969. Ради се о стиховима, кроз које умује хор, јер је у трагедијама хор увек носилац мудрости, савета, познавања тајни и прошлих ствари, о којима грчки јунаци или имају оскудно, или пак никакво знање. У ствари, хор је по – свој прилици – персонификација духовних достигнућа древних Пелазга, од којих су, по тврђењу Херодотовом, Грци највећим делом и постали, о чему опширније говоримо у одељку о Платону и Данковском. Уосталом, не смемо да мимоиђемо на овом месту изванредног Емила Бирнуфа, који је паралелно са Ведама – обрађивао и грчко – римске, одн. грчко – латинске проблеме. Ми ћемо овде, пре него што се вратимо на Еурипида, да цитирамо три значајна и кратка одломка из дела “Есеј о Ведама” споменутог Емила Бирнуфа, и то најпре одломак са стране 21., па са стране 77. и најзад 57.:

a)“…Et nous sommes forces d’admettre que la migration pelasgique fut commune a la Grece et a l’Italie, qu’ elle n’ a pas precede de beaucoup les temps heroiques, et qu’ainsi la separation des deux langues n’ a pas demande beaucoup de temps pour s’ accomplir.”

b) “Or l’ histoire des symboles greco-latins est souvent difficile a suivre; leurs origines sont obscures; leur signification primitive n’etant constatee, on en est souvent reduit a des conjectures et a des interpretations hasardees. Il en est autrement du Veda…”

c) “En effet … on vit … que le grec et le latin, a peu pres contemporains l’ un de l’ autre,derivent egalement du pelasge…”

Наведени одломци нас воде веома далеко; међутим, истина која из њих избија – веома нам је блиска и чврсто скопчана с нашим настојањима – као да је изречена јуче, данас, овога тренутка, док нижемо ред за редом о њој! Ево, шта закључује санскритолог Бирнуф, који је истовремено био и изванредан познавалац грчког и латинског, скупа са свим оним, што су оставили, или боље рећи, што је остало од грчко – римских писаца. Његови су погледи – према томе – били много шири од професора грчког и латинског и његове могућности упоређења далеко веће; укратко: хоризонти Емила Бирнуфа су – у неку руку – планетарних размера. На основу овога што је урадио, ми му дугујемо много. Ево, дакле његових закључака:

а) “…И ми смо присиљени да прихватимо, да је сеоба Пелазга била заједничка Грчкој и Италији, да се она није догодила много пре херојске епохе, те тако раздвајање ова два језика није изискивало много времена.”

б) “Дакле, историја грчко – латинских симбола често може тешко да се прати; њихово порекло је нејасно; њихово првобитно значење, будући необјашњено, често присиљава на прављење претпоставки и на сумњиве закључке. Сасвим је, што се тога тиче, другојачије с Ведама…”

в) “Уистину…видело се… да грчки и латински, отприлике истовремени један с другим, произлазе из пелазгијског језика…”

У поглављу о Платоновом дијалогу “Кратил” и о Данковском види се, да је “пелазгијски” језик, из ког се развио језик Грка – језик античких Срба.

Izvor: http://olgalukovic.wikifoundry.com/

Category: Drevni spisi  Comments off

Барски родослов (Летопис попа Дукљанина)

 .
Средњовековна историјска дела никада не настају тек тако,
као богиња Атина из Зевсове главе. Писци увек пишу са одређеним
разлогом. Најчешће су у питању монаси, нешто ређе световна лица.
И једни и други најчешће пишу за некога довољно богатог, моћног
или угледног човека који њихов труд може и да награди.
Наручилац дела даје тон излагању и жељени циљ. Већина тих
писаца не пише за живота само једно дело. Историја у средњем веку
није само литерарно дело, већ, чешће политичко оруже. У
измишљеним генеологијама, догађајима и делима, неко може да
слави једну династију или племићку породицу, а унизи или лоше
прикаже противничку.
Средњовековни писац једне историје не
испитује шта је истина, већ шта је он мислио да је истина, односно,
шта је пожељна истина за њега или наручиоца његовог дела.
Хронике и летописи су у односу на историје и геста по своме саставу
нешто сасвим друго. По правилу су далеко поузданије сведо -
чанство времена у којем настају, јер догађаје бележе из године у
годину, посебно летописи, иако и у њима може да буде пишчеве
тенденције.
Али историја као књижевно дело у средњем веку нема
нимало додира са историјом чији је родоначелник Тукидид — јер не
испуњава онај најважнији услов, да мора да је пише очевидац.
Напротив, у средњем веку пише се о давним догађајима на основу
извора који могу бити разнолике вредности — од народних прича до
уверљивих докумената. Све ово ваља имати на уму при испитивању ГРС, јер прави наслов
овог дела, у свом коначном облику, писац је означио у уводном обра -
ћању читаоцима: ,,Геста регум Склаворум“.
А тиме је већ доста рекао.
Дело које у овом издању називамо ,,Геста регум Склаворум“ (у
науци познато као ,,Летопис попа Дукљанина“) које нам је сачувано
на латинском у само два преписа (Ватиканском и Београдском), оригинал је изгубљен или уништен…
Поставља неколико основних проблема при филолошкој анализи.
Та питања су следећа:
1. Да ли је дело целовито, односно, да ли га је написао један аутор?
2. Какав је однос између овог дела и сачуване редакције на
старохрватском?
3. Какав је однос између два сачувана рукописа и да ли је
могуће успоставити рукописну традицију?

 

Дело је имало више издања, али је ово прво које је
засновано на оба сачувана рукописа и у свом оквиру доноси и
критички апарат.
Анализа оба латинска рукописа показала је да се они битно
не разликују, тј. да новооткривени Београдски рукопис не пружа,
осим на два места, никакве новине у односу на већ познати текст.
Напротив, Београдски рукопис испушта поједине делове текста
(некада поједине речи, а некада целе реченице), затим има бројне
ортографске грешке: каткада толико велике да се речи у којима се
налазе по смислу не уклапају у реченицу. Само у неколико
случајева Београдски рукопис даје логичнији лексички избор у
односу на Ватикански и, као што смо рекли, само у два случаја
даје потпуно нов текст који не постоји у Ватиканском.
Ипак, два рукописа су у највећој мери подударни. При -
мећује се да су лакуне на истим местима и у једном и у другом
рукопису: оба садрже исте „грешке“…
,,У име Бога свемогућег,
творца неба и земље.
Пошто сте ме ви,
драга браћо у Христу,
уважени свештеници свете
Дукљанске архиепископије,
затим многи старији нашег
града, али највише они
млади који задовољство не
налазе само у слушању и
читању о бојевима, већ
уживају, како је обично код
младежи, и у самом боје вању
замолили да попис готских,
односно како се каже на
латинском, сло венских кра -
ље ва, у којој би били
описани сви њихови подвизи
и ратови, са словенског
језика преведем на латински,
ја сам, силећи своју старост
потакнут братском љубављу
пристао на ваш захтев. Ипак,
нека ниједан читалац не
помисли да сам написао било
шта друго до оно што сам
од наших отаца и старих
зналаца чуо да се прича као
истинито предање.
У време када је у
граду Константинопољу
владао цар Анастасије који је
себе и многе друге упрљао
Еутихијевом јереси и када је
у Риму столовао папа
Геласије, и када су у Италији
живели надалеко чувени
епископ Jерман, затим
Сабин, канусински епископ,
и свети човек Бенедикт у
Монтекасину, са севера је
дошао народ по имену Готи,
суров и дивљи народ, којим
су владала три брата, синови
краља Сенудслава. Њихова
имена су била следећа: први
је био Брус, други Тотила, а
трећи Остроил.
У to je време цветао,
попут руже, извесни филозоф
по имену Константин из
града Солуна,
син неког патрикија Лава,
човек који је од раног
детињства у свему био
изузетно свет и велики
познавалац Светог писма.
Овај свети човек, потакнут
од Светог Духа, кренуо је из
града Солуна и дошао у
провинцију Хазарију и тамо
је однео победу у много -
дневној расправи са бројним
филозофима. Својим уче њем
и својом проповеди преобра -
тио је целу про винцију
Хазарију у веру Исуса
Христа и сви су крштени у
име Оца и Сина и Светога
Духа. После тога је преобра -
тио и цео бугарски народ, па су
и они исто тако покрштени у
веру свете Тројице.
Папа Стефан је
послао писмо часном
проповеднику Константину
позивајући га к себи. Чуо је
наиме за њега да је успео да
својим проповедањем пре -
обрати необројено велики
народ, па је зато желео да га
види. И тако је свети човек
Константин поставио све -
ште нике и саставивши
словенско писмо превео је са
грчког на словенски језик Христово
Јеванђеље и Псалтир и све
свете књиге Старог и Новог
завета и уредивши им
литургију по грчком обреду,
потврдио их је у Христовој
вери.
Тада је божји
човек Константин, коме је
папа Стефан касније када га
је замонашио наденуо име
Ћирило, почео да проповеда
краљу Христово Јеванђеље и
веру свете Тројице на словенскoм језику.
.
( одломак из ,,Летописа попа Дукљанина“)
 .
Category: Drevni spisi  Comments off

Мадридски Рукопис (Madrid Skylitzes)- Скиличина Хроника

 
.

Почетком 18. века у краљевској библиотеци у Мадриду откривен је рукопис у форми хронике под називом „ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ» (Συνοψις Ιστοριων), а написао га је саветник византијског цара Алексеја Комнина (1081-1118) – ЈОВАН СКИЛИЦА (датуми његовог рођења и смрти нису познати, претпоставља се 1040 – после 1101). Рукопис има 574 осликане минијатуре. То је једина византијска Илустрована Хроника у Мадриду.

Хроника покрива период од смрти Нићифора I, 811. године, па до збацивања Михајла VI, 1057. и била је логичан наставак хронике Теофана Исповедника. Рукопис је познат као ,,Madrid Skylitzes“, Codex Græcus Matritensis Ioannis Skyllitzes, или Skyllitzes Matritensis, а код нас познат под именом СКИЛИЧИНА ХРОНИКА.

Што се тиче датирања Мадридског рукописа, према нашим сазнањима, не постоји консензус. Чињеница је да није утврђено да ли су МИНИЈАТУРЕ у овом рукопису копиране из ранијег византијског из прве руке, или су специјално дизајниране за овај примерак рукописа. Већински прихваћено је гледиште према коме Рукопис датира из средине 12. века (око 1160.г.) са југа Италије (сицилијански?).

 

На приказаној Минијатури је осликано оснивање града Ираклиона на Криту, од стране САРАЦЕНА.

.

Град ИРАКЛИОН на Криту настао је 824. године од стране Сарацена, који су били протерани из тадашње маварске Андалузије. Они су заузели Крит и основали град са намером да буде једно од њихових упоришта. Због тога су од града направили утврђење окружено јарком. Сарацени из градске луке помагали гусарење у околним водама, нарочито против Византије. Због тога, византијска војска под управом Нићифора Фоке предузела је противкораке и 961. године заузела сараценски град и разрушила га. Ускоро се увидео значај његовог положаја, па је град поново изграђен под називом Хандакс (Chandax). Он ће бити у византијским рукама следеће 243. године.  Град Хандакс мења име у „проиталијанско“ Кандија.

.

Испод доле је илустрација сцене из Скиличине хронике, које приказује Трачанку која убије Варјага из Варјашке Гарде, који је покушао да је силује, док јој његови другови после честитају и дају јој његову имовину. 

Варјашка гарда је била део византијске војске и лична гарда византијских царева од 9. до 14. века. У почетку су је чинили Варјази који су дошли из Кијевске Русије.После стотинак година постојања, гарда је упошљавала и Англосаксонце након Норманског освајања Енглеске. До времена цара Алексија I Комнина, Варјашка гарда је регрутовала углавном Англо-Саксонце и друге „који су пропатили од руку Викинга и њихових рођака Нормана“.

 

.

 Петар Дељан и Тихомир на минијатури:

.
Минијатуре из МАДРИДСКОГ РУКОПИСА:

https://commons.wikimedia.org/wiki/Category:Madrid_Skylitzes

 

Category: Drevni spisi  Comments off

Апокрифи из Наг Хамадија

Slika

Апокрифи из Наг Хамадија
(Гностичка Јеванђеља)

Године 1945, два египатска сељака мирно су кренула на кратко путовање које ће заувек променити гностичке студије. Они су у подножју литице Џабел ал-Тариф – недалеко од места Наг Хамади, у средњем Египту – начинили изненађујуће откриће. Копајући због ђубрива, открили су неотворени запечаћени глинени ћуп, препун папирусних рукописа. Ови папирусни Кодекси из четвртог века, познати као Кодекси из Наг Хамадија, укључивали су обиље античке религијске литературе, са укупно 46 различитух радова, од којих су готово сви претходно били непознати. Рукописи су, вероватно, били у поседу оближњег манастира Светог Пахомија, све док их неко није сакрио из разлога о којима можемо само да нагађамо.

Епохални проналазак гностичких јеванђеља, праћен је мрачном причом о најсуровијој крвној освети сељака Мухамеда Алија и његове браће.
Ћуп у којем се налазило 13 папируса у кожном повезу умало није завршило у ватри, јер их је њихова мајка из незнања користила за потпалу заједно са сламом по којој су били расути. У страху од полиције Мухамед је неколико књига дао на чување 1 свештенику, а недуго потом, књиге доспевају у руке месног учитеља историје, који их, наслутивши њихову вредност, шаље у Каиро да им се утврди вредност. Иако бивају продати на црној берзи, папирус ће привући пажњу египатске владе која ће откупити једну, а конфисковати 10 и по књига и предати их Коптском музеју у Каиру.

Велики део тринаестог кодекса сачињеног од пет изванредних текстова биће, ипак, прокријумчарен у Америку. Сазнавши за кодексе, Жил Квиспел, цењени историчар религије из Утрехта, затражиће од Јунгове фондације у Цириху да откупи кодекс. Захтев му бива услишен, али он убрзо открива да неке странице недостају, што ће га натерати да оде у Каиро, где успева да добије фотографије неких текстова. Чим је почео да их дешифрује, сусрео се с речима које су веома озбиљно запретиле да из темеља уздрмају читаву хришћанску доктрину:

«Ово су тајне речи које је живи Исус изговорио, а његов брат близанац Јуда Тома записао.»

Квиспел је препознао да ови редови припадају од раније познатим изворним фрагментима на грчком Јеванђеља по Томи, који су пронађени у Оксиринху 1897. и 1903. године, међутим, откриће целокупног текста претило је да подстакне питања о аутентичности садржаја званичних Јеванђеља. Јеванђеље по Томи било је, наиме, само једно од педесет и два текста пронађена у црвеном ћупу код Наг Хамадија.

То су били до тада потпуно непознате текстови у којима се оштро критикује хришћанство за криво излагање истине, која се пак налази у свом пуном облику у овим скривеним текстовима. Касније је утврђено да су они, заправо, преводи на коптски још старијих грчких рукописа.
У њима се говори, карактеристичном стилском формом јеванђеља, о постанку Човека и Космоса, али на сасвим другачији начин него у Књизи Постања; читава космогонија прожета је предхришћанским мистичким култовима и мистеријама, неоплатонистички филозофијом, па чак и утицајима далекоисточних религија. О Исусу се говори, као и о Марији Магдалени и другим познатим протагонистима Новог завета у потпуно другачијем контексту од оног новозаветног.

 

Одломак из гностичког списа: ,,О ПОРЕКЛУ СВЕТА“ 
(II 97, 24-127, 17)

Slika

 

Када је Сабаот, син Јалдабаота, чуо глас Софије Пистис, запјевао јој је у славу и осудио Оца Јалдабаота…  Славио је Софију Пистис, јер их је подучила Бесмртном Човјеку и његову Свјетлу (Адам од Светлости).
Тада Пистис Софија испружи свој прст, и излије на Сабаота Свјетло из свога прста, проклињући тако његова Оца. Када је Сабаот био ПРОСВЕТЉЕН, дата му је голема власт над Силама Хаоса. Од тога дана Сабаот се назива „Господарем Сила“.

…Због његова Свјетла, сви су му Моћници Хаоса завидјели. Када су се они узнемирили, СЕДАМ је небеса заратило.
Када је Пистис Софија видјела рат, послала је Сабаоту седам арханђела из своје Свјетлости. Они су га отели из шестог, и одвели у седмо небо.

Када је Сабаот заузео своје мјесто, као награду за покајање, Софија Пистис му је за жену дала своју кћер Софију Зое (Живот) и додијелила му велику моћ, те га је подучила о свему што постоји на Осмом небу.

Сабаот је створио прворођенца званог Израел, чије име значи „човјек који види Бога“;
Другог сина, званог Исус Христ, који наликује Спаситељу горе на Осмом небу (Адам од Светлости),
и који сједи њему з десна, на узвишеном пријестољу.
Њему с лијева, на пријестољу сједи Дјевица Светога Духа (Софија Зое, кћер Софије Пистис).
( Ово је чувено Свето Тројство из Гностичких Јеванђеља : Сабаот, Исус Христ и Софија, прим.прев.)

Пистис Софија одвојила је Сабаота од таме и позвала га себи здесна, док је првобитнога оца Јалдабота поставила себи слијева.
Од тога се дана десно назива Правдом, а лијево Злом.
Из тога су разлога сви примили Краљевство (Космос) у заједништву правде и зла…

Стога, када је првобитни родитељ хаоса Јалдабоат, лављег лика, видио свога сина Сабаота и славу у којој је пребивао, као Највећи од свих Владара Хаоса, позавидио му је.
Обузет гневом, из своје је смрти послао Смрт: он (Смрт) је био установљен у Шестом небу, јер је одатле Сабаот отет. Тако је постигнут број Шесторице Владара Хаоса.

Будући да Бесмртни Отац зна да недостатак истине постоји у вјечним краљевствима и њиховом свемиру, када је пожелио уништити Владаре Губитка помоћу створења која су они обликовали, послао је своје слике доле, у свијет губитка, наиме, благословљене, мале, недужне бесмртне Духове. Њима Знање није било страно. Јер, све је Знање садржано у једном Анђелу који се појавио прије њих; он није био немоћан, јер је био у пратњи Оца. И он им је дао Знање. Кад год се ти Светли Духови појаве у Свијету Губитка, смјеста и најприје разоткривају узорак трајности, као осуду Владара и њихових сила.
Када су се Благословљена бића појавила у облицима које су им дали Владари, будили су завист.
А из зависти су владари помијешали своје сјеме с њима, надајући се да ће их оскрнавити. Нису успјели…. Када су се благословљена бића појавила у свијетлом облику, појавила су се на различите начине. Сваки од њих, почевши у својој Земљи, разоткрио је своју (врсту) Знања видљивој цркви састављеној од обличја губитка. Црква је била основана како би садржавала све врсте сјемења, због сјемена владара које се с њоме помијешало.

Тада је Спаситељ створио свију њих – и њихови су духови очито надмоћнији, (јер су, оп. прев.) благословљени и разнолики. (Створио је) такођер многа друга бића, која немају краља, те су боља од свакога ко је постојао прије њих.
Постоје, дакле, ЧЕТИРИ РАСЕ.

Три расе припадају краљевима Осмога неба.

Но, четврта раса нема краља, већ је савршена и од свију највиша. Јер, они ће ући у Свето мјесто њихова Оца. И они ће стећи мир и спокој и вјечну, неизрециву славу и бескрајну радост. Штовише, они су краљеви у смртном подручју, у њему су бесмртни. Они ће осудити богове Хаоса и њихове силе.

Ријеч која је изнад свих бића послана, је само да би ОН могао објавити непознато.
Он је рекао : 
„Ништа није скривено што није очито, и оно што није било препознато, бит ће препознато.“ 

Ови Духови светлости (у земаљским телима) су послани да обзнане оно што је скривено – седам Моћника Хаоса и њихову безбожност. Тиме су Архонти били осуђени на смрт.

Када се сви Савршени појаве у облицима које су им дали моћници, и када разоткрију неуспоредиву Истину, осрамотиће сву мудрост Архоната. Вера Архоната је била проклетство. И њихова се моћ суши. Њихова се власт топи. Њихова је мисао постала празнина, заједно с њиховом славом.

Пре свршетка времена, читав простор потрест ће снажан гром. Тада ће владари туговати…Анђели ће оплакивати своје човјечанство, демони ће плакати над својим материјалним добрима, а њихово ће човјечанство туговати и кукати у својој смрти.
Тада ће започети другачије доба, и они ће се узнемирити. Њихови ће краљеви бити затровани ватреним мачем, те ће међусобно заратити, а Земљом ће потећи крв.
Ти ће ратови узнемирити воде мора. Звијезде на небу зауставиће своја кретања. Гром ће загрмјети из велике силе која је над свим силама Хаоса, гдје се налази небески свод Жене (Софија Пистис).
… Тада ће Софија прогнати Богове Хаоса, које је створила заједно с Првобитним Родитељем (Јалдабоатом). Бацит ће их доле, у Понор. Бит ће збрисани због своје злобе. Јер, постат ће попут вулкана и прождријети један другога, док не ишчезну у руци Првобитнога Родитеља. Када их Јалдабоат уништи, окренут ће се против себе, и себе самога уништити, док не престане постојати.
А њихова небеса паст ће једно на друго, и њихове ће силе прогутати ватра. Њихова ће вјечна краљевства такођер бити прегажена. Они ће пасти у понор, и понор ће бити прегажен.

Свјетлост ће победити Таму и збрисати је: бит ће нешто што никада није било. А творевина којој је слиједила Тама растопит ће се. И недостатак ће бити ишчупан из коријена (и бачен) доле, у Таму. И Свјетлост ће се вратити своме коријену. И појавит ће се слава Нерођених. И испунит ће читаво Вјечно Краљевство.

Када пророчанство и приповијести о онима који су Краљеви буду обзнањени, и када га испуне они који се називају Савршенима, они који – за разлику од њих, нису постали Савршени у Нерођену оцу, примит ће њихову славу у својим краљевствима и краљевствима Бесмртних: но, никада неће ући у краљевство без краља.
Јер, свако мора отићи на мјесто одакле је потекао. Доиста, по његовим делима и знању, сваки човјек разоткрит ће своју (властиту) природу.

( Псалм 92 (91), 13)

 

Преузето са:

http://www.objave.com/phpBB3/viewtopic.php?p=1157#p1157

Category: Drevni spisi  Comments off

Margumski natpis

.
Margumski natpis Jagodinski penzioner Staniša Atanasijević tvrdi da je otkrio poruku sa rimske opeke iz okoline Požarevca koja potiče između 1. i 6. veka naše erePrilikom arheoloških iskopavanja pre pedesetak godina kod Dubravice na lokalitetu «Orašje» u blizini Požarevca, na kome se nalazio rimski grad Margum, pronađeni su brojni predmeti iz praistorije, antike i srednjeg veka. Sve do osamdesetih godina, i dolaska arheologa Dragana Jacanovića za direktora Narodnog muzeja u Požarevcu, većina predmeta je bila pohranjena u muzejske podrume i prepuštena zaboravu. Među predmetima arheolog Jacanović je tada pronašao i dva fragmenta rimske opeke sa uklesanim čudnim natpisom, sa ćiriličnim slovima Д, В i И, dok ostala nikada nije video do tada. Opeka je bila dimenzije 40 sa 25 cm i debljine 4 centimetra. Imala je 15 redova i oko 180 znakova, od kojih su 49 bili različiti. U dokumentaciji i izveštajima rukovodilaca obavljenih iskopavanja, kao i iz teksta dr Rastislava Marića koji se bavio tumačenjem latinskih tekstova iz Marguma, nisu nađene beleške ni komentari koji idu uz otkrivene predmete, pa se pretpostavlja da o rimskoj opeci ni sami nisu mnogo znali.Arheolog Miroslava Mirković, inače stručnjak za antiku, bila je sigurna da se ne radi o latinskom i grčkom pismu, pa je zatražena pomoć stručnjaka za srednji vek. Pregledavši tekst ni epigrafičari se nisu složili. Jedni su tvrdili da je u pitanju glagoljica, drugi bili ubeđeni da je natpis ćiriličnog porekla. U svakom slučaju ni jedni, ni drugi, natpis nisu uspeli da protumače.Lingvista prof. Radivoje Pešić i sam je osamdesetih godina prošlog veka pregledao rimsku opeku u Požarevcu. I njemu je bilo čudno slovensko pismo na rimskoj opeci, znajući da lokalitet «Orašje» sadrži materijal Starčevačke kulture do polovine srednjeg veka, pa je otuda bilo i teško utvrditi vremensko poreklo Margumskog natpisa. Iza svega, ostala je pretpostavka da je natpis nastao u srednjem veku, iako on ne predstavlja srednjevekovno slovensko pismo!

Treba reći da je, pored opeke sa čudnim natpisom i drugog rimskog materijala, otkriveni i žigovi Klaudijeve i Flavijeve sedme, odnosno četvrte legije. Sam tekst natpisa bio je utisnut u svežu opeku, dakle pre pečenja u nekoj keramičkoj radionici, a u njemu su korišćene formule, skraćenice i ligature karakteristične za pismo Gornje Mezije krajem 2. i početkom 3. veka naše ere.

Taj podatak, i druga saznanja vezana za oblik i fakturu opeke, uputili su stručnjake da eventualni odgovor potraže u antici. Kod prvog dekodiranja prof. Radivoje Pešić je u natpisu naišao na reči zastupljene i u rašansko-etrurskoj leksici.

Da li Margumski natpis predstavlja tajnu, veštu prevaru ili se radi o falsifikatu, do danas nije utvrđeno. Epigrafičari su bili saglasni u jednom: u pitanju je ćirilično pismo čiji su pojedini znaci, verovatno i sa namerom, ispisivani naopako. Pored ćiriličnih slova, druga u natpisu nemaju sličnosti sa poznatim pismima tog perioda. Margumski natpis, sudeći po svemu, još zadugo će biti tajna koju, evo pedeset i više godina, niko nije mogao da protumači.

Staniša Atanasijević rođen je 1935. godine u Rakitovu kraj Jagodine. Završio je srednju tehničku školu i Višu školu organizacije rada. Od skora je u penziji, pre toga proveo 40 godina na raznim poslovima u jagodinskoj «Elektrodistribuciji».

Istraživanja u oblasti istorije mu je strast i «opčinjen» je drevnom srpskom istorijom. Na jagodinskoj pijaci je, pre desetak godina, sasvim slučajno našao staru knjigu «Panča Tatra», štampane 1920. godine u Novom Sadu. Knjiga je obilovala brojnim pričama, gde je uočio i mnoga imena slična srpskim. To ga je motivisalo, kaže, da potraži i druge knjige stare indijske «Vede». Iz raznih izvora nabavio ih je petnaestak, a najvrednija mu je «Bhagavadgita». Preveden na sanskrit rečnik, naslov knjige znači «Božja himna», a Staniša i pojašnjava: Bhag-Bog, vad-hvat, hvatanje, gita-gitara, pesma. Drugim rečima, Sveto pismo bramanske vere prasrba dok su živeli u Indiji pre pet hiljada godina.

more »

Category: Drevni spisi  Comments off

HAMURABIJEV ZAKONIK

 

.

 Sumeri, narod zagonetnog porekla, su zvanično prvi stanovnici Mesopotamije. Inače riječ “mesopotamija” znači međurečje. Gradovi kao što su Ur, Uruk, Kiš, Lagaš, Avan, Hamasi, Isin, Larsa, Nipur, Ešnua, Uma, Eridu i mnogi drugi nastaju oko svetilišta lokalnih božanstava u čije ime upravljaju postojeće dinastije, između kojih se javljaju neprijateljstva,tako da oko 2735. godine pre n.e. vladar grada Uma, Lugal-zagizi, osvaja Lagaš, Ur i Uruk, osniva državu i dodeljuje sebi titulu “Lugal”(Veliki čovek). 

                                           Već u III milenijumu u Mesopotamiju nadiru plemena Amorejaca, koji se učvršćuju u Vavilonu i Akadu (pa dobijaju ime Akađani). Sargon, vladar Akađana pobeđuje Lugalzagizija i pripaja njegove oblasti kao i Elam(oblast severno od Lugalzagizijeve državice). Sargon (2350-2294) učvršćuje akadsku državu, koju nastavlja da ekspandira njegov unuk Naram-sin (2270-2233) tako da se prostirala od Male Azije i Mediterana preko dolina Eufrata i Tigrisa pa do Persijskog zaliva.

Akadsku vlast ruše 2169. Guti, pleme iz Kurdistana.Protjerivanje Guta obavlja kralj Ura Urukegal, dok se obnavljanje sumersko-akadske države i uspostavljanje treće dinastije grada Ura (2080-1930) veže za kralja Ur-Namua. Napad Elamićana 1930.god. pre n.e. kao i unutrašnje slabljenje države zbog borbi za vlast dovode do raspada države.

Oslabljeni Ur nije mogao da se odupre najezdi plemena Amorićana (Amorita), koji su svojim upadima u pljačkaškim grupama, doprineli opštem rasulu treće dinastije Ura. Isbi-Era se nametnuo kao nezavisni vladar u drevnom gradu Isinu i osnovao prvu amoritsku dinastiju u Sumeru. Amoriti su zavladali u većini starih gradova Sumera i u mnogim drugim državama koje su činile sastavni deo Urskog Carstva treće dinastije i delile isto kulturno nasleđe. Posle perioda nereda utvrdile su se nove jake amoritske dinastije na jugu u Larsi, u Vavilonu (severni Sumer ili Akad), u Ešnui (istočno od Tigrisa) i u Mariju (na srednjem Eufratu, današnja Sirija).  

HAMURABIJEV ZAKONIK

Prvi pohod arijskih Sarbata iz Podunavske Medije na Istok, koji je vodio zakonodavac Nino Belov, sa titulom Amonova prvosveštenika Sunca (ugaritsko ,,rabbu kahin“), koja je do nas dospjela u engleskom obliku Hamurabi, s nesigurnim vremenskim datovanjem. Titula „hamurabi“ se pogrešno prikazuje kao ime sedmog Amoritskog vladara, a prepis Ninovog Zakona na klinasto pismo smatra se izvornikom. To znači, da su Nino i „Hamurabi“ jedna te ista istorijska ličnost (M.Nikolić)

Posle proširenja carevine, Hamurabi se okrenuo sređivanju zemlje po pitanju jedinstvenom zakonodavno-pravnog sistema. Prije Hamurabija bilo je pokušaja donošenja jednog takvog pravnog akta, ali sa manjim ili većim uspehom na nekom lokalnom nivou, pa imamo zakonike od Ur-Namua (osnivača treče dinastije Ura, zvanično najstariji pisani pravni akt, čuva se u Muzeju Starog istoka u Istanbulu), Bilalame (miroljubivog vladara Enšue, čuva se u Iračkom muzeju starina u Bagdadu), Lipit-Ištara (vladara grada Isine, čuva se u Filadelfijskom muzeju).

O unutrašnjoj politici, Hamurabija saznajemo iz njegovog Zbornika Zakona, koji mu je donio veću slavu nego sve njegove osvajačke pobede zajedno. Pronađen je 1902. Godine u iranskom gradu Suzi (oblast starog Elama), gde ga je kao ratni plen bio odneo elamićanski kralj Šutruk Nahunt.Ti zakoni su ispisani na bazaltnom stubu (stela od crnog diorita), visine 2,62 m, koji je ukrašen reljefnim figuricama koje prikazuju samoga Cara kako stoji, pun poštovanja, ispred trona Boga Sunca, pravde i zakonitosti Šamaša, i kako prima iz njegovih ruku isingije najviše sudske vlasti (žezlo i prsten). Tako posmatrač dobija informaciju da je zakon Bogom dan, a vladar samo vrši zakonodavnu vlast.

CAR HAMURABI PRED BOGOM SUNCA ŠAMAŠOM

  Tekst Zakona se čuva u Francuskoj, u Parizu (muzeju “Luvr”), dok se u Moskvi nalazi prekrasna kopija (u Muzeju likovnih umetnosti “A.S.Puškin”). Tekst je pročitao, numerisao i preveo francuski orijentalist Šel, koji ga je podelio u tri dela. U prvom delu, prologu, Hamurabi opširno govori o tome kako su ga bogovi poslali na zemlju da uspostavi red i donese zakon, da štiti slabe od jakih, da dovede vodu u pustinju, i spasi narod od gladi:” Kada je Anu Uzvišeni, kralj od Anukija i Bela, gospodar Raja i Zemlje, koji je objavio veru, naredio je Marduku, svevladajućem sinu Ee, Bogu pravednosti, vladavinu zemaljskim ljudima, i učinio ga većim među Igijima, oni nazvaše Vavilon njegonim slavnim imenom, učinivši ga velikim na zemlji, i našavši večno kraljevstvo u njemu, čije su temelje čvrsto položili oni iz raja i sa zemlje;onda Anu i Bel nazvaše me titulom Hamurabi, uzdignuti vladar, koji se boji Boga, da donesem pravičnost na Zemlji; da uništim grešne i zle, tako da snažni ne povređuju slabije; tako da Ja treba da vladam crnoglavim ljudima kao Šamaš, i prosvetlim zemlju što duže, za dobro čovečanstva.”

  U drugom delu, po Šelovoj numeraciji, smeštena su 282 člana koji su ustvari konkretni zakonski propisi i sama suština Hamurabijevog zakonika. U trećem završnom delu, epilogu, on poziva podanike na poštovanje zakona, obećavajući nagrade i božansku zaštitu od prokletstva i zla, svima onima koji se nalaze unutar zidova “njegovog hrama” (koji su pod njegovom vlašću, i koji priznaju zakon), preteći teškim kletvama i kaznama za one koji nisu.

Smatra se da je donesen u poslednjoj dekadi vladavine (oko 1780. godine pre n.e.), kada se posle dugotrajnih ali uspešnih osvajanja, car odlučio da iznutra konsoliduje državu. Zakon je nadasve kazuističan, jer ne sadrži opšte pravne definicije , već reguliše konkretne slučajeve. Neke odredbe su bile surove, a ima i znakova sudske diskriminacije na osnovu razlika u društvenom položaju, ali je mnogo značajnije da se razlikovalo ubistvo sa predumišljajem od od ubistva iz nehata ili povreda. Štaviše, po zakonu položaj žena je povoljniji nego u nekim zemljama danas.

Zakonik uključuje i mnoge detaljne odredbe o raznim staležima i zanimanjima i to mu daje ogroman značaj pri proučavanju društvenih prilika i odnosa onoga vremena. Takođe, ojačali su i novčani odnosi, pri čemu je merilo vrednosti srebro ili zlato u šipkama(šekel-8 grama,mina-500 grama,talir-30 kilograma). Iako su bogovi inspirisali vladara da donese Zakonik, vladar ne predstavlja božanstvo na zemlji, već samo namesnika božijeg (što nije bio slučaj u Egiptu), i zakonik ne sadrži religijske odredbe i sankcije. Svakako da ovo nije najstariji poznati zbornik zakona, ali je najdetaljniji koji potiče iz Mesopotamije.

Izvor - http://www.znanje.org/i/i22/02iv02/02iv0213/

Category: Drevni spisi  Comments off