Филистински натпис 4,5  из Ашкелона (Израел)

.

Порекло и природа Филистејаца  је загонетка за савремене историјске студије. Изгледа да су Филистејци прво населили подручје Егеја, а затим, као Морски народ, око 1200. године пре нове ере, насељавали јужни део садашњег Израела. Недавним ископинама Harvard Leon Levy Expedition (Wilford, 2007)  у подручју луке древних Филистејаца – Ашкелона, пронађено је 18 дршки од стакленки и један натписни остракон направљен од локалне глине. Остракон, класификован као РН 9794, садржи Натпис 4.5 који посебно осветљава порекло и природу Филистејаца.

Анализа свих могућих 27 правописа натписа открива један од њих који, у поређењу са постојећим преживелим славенским језицима, има специфично значење: Људи долазе и видимо – или у лабавом преводу: Људи, дођите и видите. Натпис и разматрања развијена у овом чланку указују на то да су Филистејци древног Ашкелона, или Филистејци уопште, били праславенско племе (древно србско племе, јер тад нису постојали Словени – прим.прев.) или људи који су говорили прасловенски језик, а који су се населили у јужном делу садашњег Израела још у гвозденом добу, тј. пре VII века наше ере, што је опште прихваћен период доласка Словена у Источну Европу и Балкан.

Натпис 4.5 из Ашкелона

Чини се да је натпис написан на непознатом праславенском језику, и тачно је препознат као не-семитски  (Cross & Stager, 2006). Ово објашњава зашто је натпис до сада остао недешифрован, тј. једноставно зато што није утврђена његова прасловенска природа.

Знакови на ашкелонском натпису, тј. слова филистејске абецеде, верно се придржавају кипро-минојске абецеде која је повезана са линеарним А и алфабетом Б  (Evans, 1961; Chadwick, 1987; Chadwick, 1995) .

Све наведене три абецеде, а самим тим и филистејска абецеда, изгледа да потичу од знакова и алфабета развијених у културама јужног Балкана, Градешнице, Каранова, Тартарије, Винче, Турдош, Валчи Дол и пећине Магура (Stein & Tomezzoli, 2016) , због утицаја наведених култура на Средоземно подручје.

Стога је разумно формулисати ПРВУ хипотезу да су Филистејци древног Ашкелона или Филистејци уопште настали на подручју у којем су се развијале културе, наведени знакови и алфабети, тј. Јужни Балкан, подунавски и егејски регион и ДРУГУ хипотезу да су они били Праславенско племе или народ. Природа Филистејаца као праславенског народа није изненађујућа због присутности у поменутом региону других прасловенских племена или народа, које је неколико аутора недавно препознало дешифровањем натписа јужног Балкана, Минојског и линеарног А писма, на основу њихових сличности са садашњим преживелим славенским језицима. 

(Ambrozic, 2005; Serafimov, 2007; Serafimov & Perdih, 2009; Serafimov & Tomezzoli, 2011; Serafimov & Tomezzoli, 2012; Tomezzoli & Serafimov, 2013; Stein & Tomezzoli, 2016).

Нажалост, највећи део старославенских натписа и натписа народа који још нису формално признати као Словени, изгубљен је због тога што је написан на кварљивим материјалима попут лишћа, дрвених дашчица и животињских кожа. Само у неким случајева су преживели, ако су написани на некварљивим материјалима, попут керамичких фрагмената, као на примеру Натписа 4.5, камене плоче, стена или металних артефаката. Стога је тек сада на основу наведених преживелих натписа могуће препознати присуство пра-славенских племена или народа у Европи и Средњем Оријенту  у АНТИЦИ. Једино је штета што ископавања ​​Ашкелонске луке нису дала још неке натписе  (Cross & Stager, 2006)  који би могли омогућити даљње потврде и проширења горе поменуте две хипотезе.

 Закључак

 Натпис из Ашкелона и горња разматрања упућују на то да су Филистејци древног Ашкелона или Филистејци уопште били праславенско племе или народ који је говорио протословенским језиком, а који се населио у јужном делу садашњег Израела још у гвоздено доба, тј. пре VII века нове ере, што је опште прихваћен период доласка Словена у источну Европу и Балкан.

…

Извор:

http://www.scirp.org/pdf/AA_2016080315161595.pdf

.

Лоренцо ( Лаврентије) Вала о Константиновој Даровници
…
Лоренцо Вала (око 1407 – 1. август 1457) био је италијански хуманиста, говорник и папин секретар. Познат је по открићу да је ,,Константинова даровница” ФАЛСИФИКАТ.

Лоренцо Вала пориче из угледне породице у Пјаченци. Отац му је био адвокат. Године 1431. приступио је цркви у покушају да постане апостолски секретар. Како му то није успело, запутио се у Павију где је добио место професора захваљујући својој речитости. Вала се прославио издавањем два дела: De Voluptate и De Elegantiis Latinae Linguae. Међутим, Валино најпознатије дело јесте De falso credita et ementita Constantini Donatione declamatio. Писао га је између 1439. и 1440. године. У њему је изложио доказ да је Константинова даровница фалсификат. Да даровница није оригинална Вала је утврдио на основу стила латинског писма којим је писана, а који није припадао добу Константина Великог. Валино дело је завршено 1440. године, али је цензурисано од стране цркве. Објављено је тек 1517. године с почетком реформације. Постало је једно од најпопуларнијих књига међу протестантима. На енглески језик превео га је Томас Кромвел 1537. године.

”Константинова Даровница је “најпознатије фалсификовање у историји, којом је цар Константин требало да се одрекне круне и царства (на Западу), да би је предао у руке папе Силвестра, као компензацију за то, што је био излечен од лепре од стране тог истог папе…
Донација је тада постала моћно оружје у духовном арсеналу средњевековног папства и темељ папске идеологије…
Прихваћена је као оригинални документ неколико векова после њеног настанка“

.

…

Извор и назив дела :

Наслов : De falso credita et ementita Constantini donatione declamatio …

Аутор : Lorenzo Valla

Издавач : J. Marcus, 1620

Оригинал из : Универзитет у Генту

Дужина : 104 страница

Линк :

https://books.google.co.in/books?id=d2g8AAAAcAAJ&printsec=frontcover&hl=sr&source=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false

Извор:
https://www.facebook.com/photo.php?fbid=1429152920450040&set=ms.c.eJw9ysEJACAMA8CNJKlpQ%7E%3BdfTKjo9zgqmhkdUALC4gV7IPNByWR56w%7E%3BOKB7HZg1j.bps.a.1429152500450082.1073742515.100000660388697&type=3&theater

.

ВЕДСКИ СРБИНДА У ИНТЕРПРЕТАЦИЈИ WALTER-a WÜST-a
.
Колико нам је познато, од свих данашњих европских народа, Срби су једини, који могу да нађу у једној од најстаријих ведских химни један облик свога имена.
По расправи аустријског санскритолога Валтера Виста (Walter-a Wüst-a)1, тај облик одговара и данас карактеристичном српском СРБЕНДА, уз незнатну алтерацију, која је довела до готово идентичне ведске форме СРБИНДА?2

НАПОМЕНЕ:

1. – Walter Wüst. – Ãœber das Alter des Rgveda und die Hauptfragen der indoarischen Früh-geschichte
in.”Wiener Zeitschrift für die Kunde des Morgenlandes”(WZKM),Band XXXIV, S. 165.-215.
2. – Jakob Wackernagel (Јакоб Вакернагел), лингвиста, рођен 1853. г., умро 1938. г.

Налазећи се међу највећим европским лингвистичким ауторитетима, тврдио је, да од ведских речи и израза ништа до нашег времена није стигло неизмењено и неизобличено. То мишљење је он изнео у позамашном тому Старо-индијске Граматике (Altindische Grammatik), издате у Гетингену (Göttingen), 1896.г. У вези с тим, допуштамо себи, да изнесемо наш најскромнији суд… Да су се Ведама бавили више Словени од Западњака, а особито Срби с њиховим језиком – по мишљењу познавалаца – пуним архаизама, ко зна, шта би се у том смислу могло закључити. Само један пример, о коме управо говори Вакернагел у почетном делу те своје Староиндијске Граматике. Он пише: “Eine Menge altertümlicher Wörter sind ausser Gebrauch und zahlreiche Neubildungen in Aufnahme genommen, darunter das interessante SAPATNA… SAPATNI Mitgattin… A то значи: “Мноштво древних речи (писац мисли “ведских”) су изван употребе, док су бројне новоформиране прихваћене, међу њима, интересантно САПАТНА… САПАТНИ… -. СУ-СУПРУГА-.. Онај, коме је матерински језик српски, не мора да буде лингвиста, а да би у наведеној речи одмах уочио назив “САПАТНИЦА”, “САПАТНИК”, израз, који још увек живи у народном српском говору…
Полазећи само од овог примера и тражећи паралелне називе у Ведама и у живом народном говору, ми можемо да напишемо још једну нову студију, која би потврђивала нашу првобитну замисао о континуитету ведског језика, ведских традиција и ведског духовног блага у савремених Срба.

У Ведама, по Wüst-ovoj интерпретацији, СРБИНДА је властито име с одређеним значењем, чиме ћемо се позабавити мало касније. Но одмах можемо да кажемо, да је смисао античког назива потпуно у складу са савременим одговарајућим именом у Срба, које увек означава најбољег, најугледнијег, најхрабријег, највећег поштовалаца традиција, укратко – човека, који се увек наводи као пример и служи као пример за углед.
Walter Wüst ce – у доле цитираном часопису – врло исцрпно позабавио темом о старости Ргведе, третирајући истовремено и главна питања индоаријевске ране историје. Наиме, да би установио време постанка најстаријег дела Веда, тј. Ргведе, Wüst je анализирао извесна властита имена, која се јављају управо у најстаријим ведским химнама. У ствари највећи део његове расправе посвећен је – одмах у почетку наведеном називу СРБИНДА. Он својственом му минуциозношћу на читавих седамнаест страна врши врло савесну анализу сваког детаља, који иде у прилог његовој интерпретацији назива СРБИНДА, па ћемо се ми – у овој нашој студији, посебно осврнути управо на тај део Wüst-ovih размишљања, примера, компарација и закључака, додајући извесне појединости, које је – тај иначе врло савестан аналитичар – пренебрегао. У сваком случају, ми на овом месту приступамо споменутом делу текста с највећом захвалношћу аустијском професору, који нам је помогао, да се већом сигурношћу приближимо нашем крајњем циљу – документованом доказивању старине – како српског народа, тако исто и српског језика, српских традиција и целокупног српског народног духовног блага.

Да би одредио старост појединих књига ведских химни, којих има десет, а посебно осме књиге, Wüst није расправљао само о властитом имену СРБИНДА, већ је – у ширем смислу – узео у обзир и имена река, планина, насеља и народа, сматрајући, да је један тако исцрпан рад користан, како он каже, не само за индологију, већ и за класичну филологију, археологију, античку историју, географију и етнологију. Овај аутор с правом сматра, да су нетачна тврђења о некаквој одвојености Индије од Запада и Северозапада; шта више он верује, да кроз анализу појединих имена, која се јављају у Ведама, може да се дође тако далеко, да би се могла објаснити чак и сама тзв.”аријевска инвазија”, над којом још увек, УПРКОС НАПРЕТКУ НАШЕГА ВЕКА на разним подручјима, ЛЕЖИ ВЕО НЕЈАСНОСТИ. У ствари, захваљујући баш тој инвазији, дошло је до стварања тзв. “ИНДИЈСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ”, за
коју – остављајући опет питање инвазије отвореним, Хем Чандра Јоши у своме доле наведеном делу3 каже:

“Ми не заборављамо, да овај текст (тј. Веде)… потиче од аријевских насељеника, који су дали коначан облик индијској цивилизацији”.

3. – Hem Chandra Joshi. – Recherehes sur les conceptions economiques et politiques dans l’Inde ancienne,
d’apres le Rgveda. – Paris, 1928.

Wüst је уверења, да VI и VIII књига Веда могу да допринесу, да се, како он сматра, са сигурношћу објасне имена не само у Индији, већ особито изван Индије:

“… auch Örtlichkeiten ausserhalt Indiens mit Sicherheit zu berücksichtigen”

“Што се тиче властитог имена СРБИНДА, наставља Wüst,
по свој прилици, то и на основу њега може да се учини”.

Он нам затим даје до знања, да се то име налази једном у РГВЕДИ, тј. у најстаријој збирци Веда, у књизи VIII, 32., 2.:
”Yah SRBINDAM anarsanim piprum dasam ahisuvam…”

more »

.

Исократ је хвалећи Атињане, којима је Рашанин Еумолп пренео Елеусинске мистерије са Самотраке, рекао да је Деметра, ариј. деваматри, “богомати”, људима подарила земљорадњу која их уздиже изнад животиња, као и иницијације које доносе наду о “крају живота” и “целој вечности”.

more »

.

Ова плоча је пронађена 1900 г. од стране археолога Артура Еванса, и  чува се у Археолошком музеју у Атени, а представља Пелазгијско писмо

.Пребацимо се за око две хиљаде година унатраг… Између осталих, ево једне интересантне личности из тога времена – Диодора са Сицилије. Сигурно је, да су га латинисти и хеленисти по ко зна колико пута читали, анализирали, проучавали, не проучивши га никада до краја и не придавши  апсолутно никакав значај неким његовим сведочанствима. Тај Диодор Сицилијски тврдио је у својим списима, да су најстарије митолошке приче, које  се односе на Амазонке, Атланте, Аргонауте, итд., преузете од српских песника, Хомерових савременика, који су ПИСАЛИ СВОЈЕ ПЕСМЕ НА ПЕЛАЗГИЈСКОМ ЈЕЗИКУ И УЗ ПОМОЋ СТАРОГ ПИСМА36. Као првог песника, који је писао ПЕЛАЗГИЈСКИМ ЈЕЗИКОМ И СТАРИМ ПИСМОМ, Диодор је навео Орфеја.37 По њему, Орфеј је, дакле, претходио Хомеру и – као и Хомер – једно време је провео у Египту. Но Емил Бирнуф је мишљења, да је Орфеј живео више векова пре Хомера и да је писао на једном језику, по коме се не би дало закључити, да се служио и певао језиком Грка, нити да је припадао грчким прецима. Ево тачно навода Емила Бирнуфа, чији текст је резултат озбиљног, дугог, преданог и зналачког рада тог опште признатог француског санскритолога:

“La haute antiquite de la periode des hymnes orphiques nous permet de croire qu’a cette epoque si reculee, la langue grecque n’existait pas sous une forme voisines de la langue classique, et qu’ainsi Orphee a peut-etre compose sos chants dans la langue primitive elle’ même. En ce cas les traditions helleniques, relatives a une periode antique remplie par des hymnes, ne prouveraient pas que ces hymnes aient appartenu en propre a des ancetres grecs.. .38

Ево проницљивих примедби Емила Бирнуфа, о којима се – по свему судећи – није водило рачуна:

“Велика старост периода орфичких химни, дозвољава нам, да верујемо, да у то тако давно доба, ГРЧКИ ЈЕЗИК НИЈЕ ПОСТОЈАО У ОБЛИКУ БЛИСКОМ КЛАСИЧНОМ ГРЧКОМ ЈЕЗИКУ, ТЕ ДА ЈЕ ОРФЕЈ – МОЖДА – КОМПОНОВАО (ПИСАО) СВОЈЕ ПЕСМЕ НА САМОМ ПРВОБИТНОМ (тј. ВЕДСКОМ) ЈЕЗИКУ. У ТОМ СЛУЧАЈУ, ГРЧКЕ ТРАДИЦИЈЕ КОЈЕ СЕ ОДНОСЕ НА ЈЕДНО ДАВНО ВРЕМЕ ИСПУЊЕНО ХИМНАМА НЕ БИ ДОКАЗИВАЛЕ ДА СУ ХИМНЕ СПАДАЛЕ У ВЛАСНИШТВО ГРЧКИХ ПРЕДАКА “

35. Диодор Сицилијски је грчки историчар, који је живео око Христова рођења. Био је писац “Историјске Библиотеке”, једне врсте опште историје, у којој има  података и о српским земљама античког доба.

36. Диодор Сицилијски, књ.III, гл.67.

37. Понајпре, име Орфеј је грчка изобличена форма. Грубишић у свом напред споменутом делу пише:

”Solebant enim graeci veteres et Aegyptit barbarica nomina in propriam linguam convertere.”

Toће рећи:

“Стари Грци и Египћани су уобичавали да изврћу варварска имена према њиховом сопстрвеном језику.”

(О.ц.,стр.57.)

Тако Емил Бирнуф у своме изванредном “Есеју о Ведама”, (Emile Burnouff, Essai sur le Veda),тврди, стр. 174-175, да је име Рибу, које се у Ведама односи на припаднике једне породице, која је извршила реформу ведске жртве:

”…lettre pour lettre identique a celui d’Orphee,”

“…слово по слово једнако имену Орфеј…”

Но полазећи са становишта српског језика, ми се не бисмо потпуно сложили с Бирнуфом. Познато је, да је српско “Б” у грчком замењено консонантом “Ф”, као, нпр., грчко “феро”, према српском “берем”, или грчко “офр-ис”, према српском “обр-ва”, далеко, са истим значењем. Према овоме је јасно, с чим се слаже и Бирнуф, “Орф-” из имена Орфеј, дало би “Орб-”…

Међутим, с обзиром на грчку непрецизност при писању “варварских” имена, сасвим је вероватно, да је дошло до метатезе и да је уместо “Офр-” на грчком написано “Орф-”; уколико би се ово доказало једном продубљеном анализом, Орфејево право, негрчко име било би присно чак и данашњем српском језику, који поседује и особна имена, и заједничке именице, глаголе, итд., који почињу слогом “обр-”. Но то је посебна тема. На овом месту – међутим – да се вратимо још на нека обавештења о трачком краљу, песнику, певачу и мудрацу Орфеју, сачувана у списима Дионисија Сицилијског, по коме никако не бисмо могли да закључимо, да би Орфеј био само митско, измишљено лице. Јер, у својој књизи IV, гл. 25. Дионисије са Сицилије пише: Орфеј је био Трачанин (дакле, не Грк – наша примедба). Он је својим познавањем певања и поезије надилазио све људе, о којима је сачувано сећање. Састављао је славне песме и особито дивне по складности стихова. У том је погледу он достигао такав ступањ савршенства, да му је приписивана моћ, да је лепотом својих песама деловао на животиње, па чак и на дрвеће. (Зар у наше доба не постоје студије о деловању музике на биље?) Пошто је посветио много времена учењу, одликовавши се особито познавањем теологије, Орфеј је отпутовао у Египат, где је стекао још велики број нових знања. Захваљујући свему томе, он је постао најславнији човек свога времена, како својом теологијом, тако и својим доктринама о мистеријама, а уједно је био и највећи песник и музичар доба, у коме је живео.”

38. E.Burnouff, “L’essai sur le Veda”, p.99.

Није могуће изразити своју мисао јасније, па ипак, Орфеја као и Александра Великог мање-више сви убрајају у Грке! Да ли ће се икада искоренити застрањивање, проузроковано уништавањима сведочанстава, која су била изван грчких хоризоната! Отуда оне празнине и прекид континуитета ведских традиција код “Индо – Европљана!” На страни 32. свога “Есеја о Ведама” Емил Бирнуф каже да су Орфејеве химне изгубљене; међутим оне, које су писали александријски имитатори, служећи се вероватно аутентичним остацима Орфејеве поезије, констатује Бирнуф, биле су повезане, с једне стране – с Ведама, а с друге стране – с најстаријим балканским традицијама, које:

”.. .portent la marque evidenta d’une influence vedique…»

тј.

“…носе очит печат ведског утицаја…”

А оно што су износиле Орфејеве химне, разлаже Бирнуф на страни 159. свога “Есеја о Ведама”, било је толико старо, да је неодређено дуго времена претходило првим “хомерским” певачима. Јер, наставља даље Бирнуф, грчко – азијска предања представљају нам чињенице, које се односе на Орфеја и на друге свештенике – певаче, као нешто, што се одвијало дуго времена пре Тројанског рата…

Да се сада вратимо Диодору са Сицилије, који је, пошто је најпре устврдио, да се ПЕЛАЗГИЈСКИМ ПИСМОМ СЛУЖИО ОРФЕЈ, додао дословно, да је ПЕЛАЗГИЈСКИМ СЛОВИМА ПИСАО И ЛИН39 Орфејев учитељ. Лин је, по Диодору, на том ПЕЛАЗГИЈСКОМ ПИСМУ оставио причу о “првом Дионису”, али сачувавши од заборава и друге приче. Навешћемо тај Диодоров текст у грчком оригиналу, због његове велике важности за оно, што желимо овим поглављем да прикажемо – не само као претпоставку у односу на постојање једног древног СРПСКОГ ПИСМА, већ као НЕОПОРЕЦИВУ ИСТИНУ О ПРАВИМ КОРЕНИМА, КАКО ГРЧКЕ, ТАКО И КАСНИЈЕ РИМСКЕ, ПА ЕВРОПСКЕ ПИСМЕНОСТИ.

Диодоров оригинални текст:

“Τον δ ‘ουν Λινον φασι τοιζ Πελασγικοιζ γραμμασι συν—ταξαμενον ταζ του πρωτον Διονυσου πραξειζ και ταζ αλλαζμυθολογιαζ απολιπειν εν τοιζ υπομνημασιν. ‘Ομοιωζ δετουτοιζ χρησασθαιτοιζ Πελασγικοιζ γραμμασι τον ‘Ορφεα και   προωαπιδην τον ‘Ομηρου διδασκαον.., “

Преведемо ли реч по реч, ево, шта ћемо наћи у овом готово заветном аманету Диодора са Сицилије:

“По предању, Лин је, пишући пелазгијским словима, оставио причу о делима првог Диониса, као и друге приче. Такође се служио тим пелазгијским словима Орфеј и Пронапид Хомеров учитељ. “

39. Лин је био славни трачки музичар и песник. Његови ученици су били Орфеј и Тамир. Традиција каже, да изум ритма и мелодије припада његовом стваралачком дару. Линова смрт је била прослављана од најдавнијих времена жалобним песмама, које су носиле његово име. Тамир је такође Трачанин и песник…

Несхватљиво је, да толики изванредни хеленисти и људи жедни знања у Европи, никада нису узели у разматрање ово Диодорово обавештење, већ су прихватили, причу о феничанском пореклу грчке азбуке. Исто, ако је невероватно, да велики професори грчке лингвистике и литературе чак и на париској Сорбони – никада нису могли да се макну, што се овог проблема тиче, даље “од погубних знакова”, који се спомињу у “Илијади”, изражавајући редовно сумњу, да се ту ради о писму, јер у то доба – по њима – писмо уопште није могло да постоји.

Међутим, сасвим трезвено написане речи Диодора са Сицилије о постојању ПЕЛАЗГИЈСКОГ ПИСМА, не носе печат никакве замагљене тајне. Чињеница, да он уз Орфеја и Лина ставља и Хомеровог учитеља – бар је она могла да пробуди пажњу истраживача! На жалост, остало се на мртвој тачки!

Истраживала се свака ситница у вези с Грцима, анализирала се свака реч њихових писаца, али – извесне истине никада нису пробиле зид ћутања.

Но није Диодор са Сицилије једини са својим сведочанством о постојању једне писмености, која није била грчка, али која је претходила Грчкој. Уз то, премда Диодор за писмо каже да је ПЕЛАЗГИЈСКО, он га спомиње у  вези с ТРАЧКИМ песницима, што значи, да су се ТРАЧАНИ њим служили. Исто то тврди други један грчки великан, писац трагедија, Еурипид. А ако су се Трачани служили ПЕЛАЗГИЈСКИМ ПИСМОМ, ЗАР ТО НИЈЕ СИГУРАН ДОКАЗ, ДА СУ ОНИ ИМАЛИ ИСТИ ЈЕЗИК КАО И ПЕЛАЗГИ, ТЕ ДА ЈЕ ТО ПИСМО ОДГОВАРАЛО ГЛАСОВИМА И ГОВОРУ И ЈЕДНИХ И ДРУГИХ?! Ево, дакле, још једног сведочанства, у коме се сасвим сигурно поново мисли на исто ПЕЛАЗГИЈСКО ПИСМО, будући, да се у њему поново спомиње Орфеј. Рекосмо, да то сведочанство наводи Еурипид и то у својој трагедији “Алкестида”, од стиха 966-969. Ради се о стиховима, кроз које умује хор, јер је у трагедијама хор увек носилац мудрости, савета, познавања тајни и прошлих ствари, о којима грчки јунаци или имају оскудно, или пак никакво знање. У ствари, хор је по – свој прилици – персонификација духовних достигнућа древних Пелазга, од којих су, по тврђењу Херодотовом, Грци највећим делом и постали, о чему опширније говоримо у одељку о Платону и Данковском. Уосталом, не смемо да мимоиђемо на овом месту изванредног Емила Бирнуфа, који је паралелно са Ведама – обрађивао и грчко – римске, одн. грчко – латинске проблеме. Ми ћемо овде, пре него што се вратимо на Еурипида, да цитирамо три значајна и кратка одломка из дела “Есеј о Ведама” споменутог Емила Бирнуфа, и то најпре одломак са стране 21., па са стране 77. и најзад 57.:

a)“…Et nous sommes forces d’admettre que la migration pelasgique fut commune a la Grece et a l’Italie, qu’ elle n’ a pas precede de beaucoup les temps heroiques, et qu’ainsi la separation des deux langues n’ a pas demande beaucoup de temps pour s’ accomplir.”

b) “Or l’ histoire des symboles greco-latins est souvent difficile a suivre; leurs origines sont obscures; leur signification primitive n’etant constatee, on en est souvent reduit a des conjectures et a des interpretations hasardees. Il en est autrement du Veda…”

c) “En effet … on vit … que le grec et le latin, a peu pres contemporains l’ un de l’ autre,derivent egalement du pelasge…”

Наведени одломци нас воде веома далеко; међутим, истина која из њих избија – веома нам је блиска и чврсто скопчана с нашим настојањима – као да је изречена јуче, данас, овога тренутка, док нижемо ред за редом о њој! Ево, шта закључује санскритолог Бирнуф, који је истовремено био и изванредан познавалац грчког и латинског, скупа са свим оним, што су оставили, или боље рећи, што је остало од грчко – римских писаца. Његови су погледи – према томе – били много шири од професора грчког и латинског и његове могућности упоређења далеко веће; укратко: хоризонти Емила Бирнуфа су – у неку руку – планетарних размера. На основу овога што је урадио, ми му дугујемо много. Ево, дакле његових закључака:

а) “…И ми смо присиљени да прихватимо, да је сеоба Пелазга била заједничка Грчкој и Италији, да се она није догодила много пре херојске епохе, те тако раздвајање ова два језика није изискивало много времена.”

б) “Дакле, историја грчко – латинских симбола често може тешко да се прати; њихово порекло је нејасно; њихово првобитно значење, будући необјашњено, често присиљава на прављење претпоставки и на сумњиве закључке. Сасвим је, што се тога тиче, другојачије с Ведама…”

в) “Уистину…видело се… да грчки и латински, отприлике истовремени један с другим, произлазе из пелазгијског језика…”

У поглављу о Платоновом дијалогу “Кратил” и о Данковском види се, да је “пелазгијски” језик, из ког се развио језик Грка – језик античких Срба.

Izvor: http://olgalukovic.wikifoundry.com/

 

.

Хроника покрива период од смрти Нићифора I, 811. године, па до збацивања Михајла VI, 1057. и била је логичан наставак хронике Теофана Исповедника. Рукопис је познат као ,,Madrid Skylitzes”, Codex Græcus Matritensis Ioannis Skyllitzes, или Skyllitzes Matritensis, а код нас познат под именом СКИЛИЧИНА ХРОНИКА.

Што се тиче датирања Мадридског рукописа, према нашим сазнањима, не постоји консензус. Чињеница је да није утврђено да ли су МИНИЈАТУРЕ у овом рукопису копиране из ранијег византијског из прве руке, или су специјално дизајниране за овај примерак рукописа. Већински прихваћено је гледиште према коме Рукопис датира из средине 12. века (око 1160.г.) са југа Италије (сицилијански?).

На приказаној Минијатури је осликано оснивање града Ираклиона на Криту, од стране САРАЦЕНА.

.

Град ИРАКЛИОН на Криту настао је 824. године од стране Сарацена, који су били протерани из тадашње маварске Андалузије. Они су заузели Крит и основали град са намером да буде једно од њихових упоришта. Због тога су од града направили утврђење окружено јарком. Сарацени из градске луке помагали гусарење у околним водама, нарочито против Византије. Због тога, византијска војска под управом Нићифора Фоке предузела је противкораке и 961. године заузела сараценски град и разрушила га. Ускоро се увидео значај његовог положаја, па је град поново изграђен под називом Хандакс (Chandax). Он ће бити у византијским рукама следеће 243. године.  Град Хандакс мења име у „проиталијанско“ Кандија.

.

Испод доле је илустрација сцене из Скиличине хронике, које приказује Трачанку која убије Варјага из Варјашке Гарде, који је покушао да је силује, док јој његови другови после честитају и дају јој његову имовину. 

Варјашка гарда је била део византијске војске и лична гарда византијских царева од 9. до 14. века. У почетку су је чинили Варјази који су дошли из Кијевске Русије.После стотинак година постојања, гарда је упошљавала и Англосаксонце након Норманског освајања Енглеске. До времена цара Алексија I Комнина, Варјашка гарда је регрутовала углавном Англо-Саксонце и друге „који су пропатили од руку Викинга и њихових рођака Нормана“.

.

 Петар Дељан и Тихомир на минијатури:

https://commons.wikimedia.org/wiki/Category:Madrid_Skylitzes

Апокрифи из Наг Хамадија
(Гностичка Јеванђеља)

Године 1945, два египатска сељака мирно су кренула на кратко путовање које ће заувек променити гностичке студије. Они су у подножју литице Џабел ал-Тариф – недалеко од места Наг Хамади, у средњем Египту – начинили изненађујуће откриће. Копајући због ђубрива, открили су неотворени запечаћени глинени ћуп, препун папирусних рукописа. Ови папирусни Кодекси из четвртог века, познати као Кодекси из Наг Хамадија, укључивали су обиље античке религијске литературе, са укупно 46 различитух радова, од којих су готово сви претходно били непознати. Рукописи су, вероватно, били у поседу оближњег манастира Светог Пахомија, све док их неко није сакрио из разлога о којима можемо само да нагађамо.

Епохални проналазак гностичких јеванђеља, праћен је мрачном причом о најсуровијој крвној освети сељака Мухамеда Алија и његове браће.
Ћуп у којем се налазило 13 папируса у кожном повезу умало није завршило у ватри, јер их је њихова мајка из незнања користила за потпалу заједно са сламом по којој су били расути. У страху од полиције Мухамед је неколико књига дао на чување 1 свештенику, а недуго потом, књиге доспевају у руке месног учитеља историје, који их, наслутивши њихову вредност, шаље у Каиро да им се утврди вредност. Иако бивају продати на црној берзи, папирус ће привући пажњу египатске владе која ће откупити једну, а конфисковати 10 и по књига и предати их Коптском музеју у Каиру.

Велики део тринаестог кодекса сачињеног од пет изванредних текстова биће, ипак, прокријумчарен у Америку. Сазнавши за кодексе, Жил Квиспел, цењени историчар религије из Утрехта, затражиће од Јунгове фондације у Цириху да откупи кодекс. Захтев му бива услишен, али он убрзо открива да неке странице недостају, што ће га натерати да оде у Каиро, где успева да добије фотографије неких текстова. Чим је почео да их дешифрује, сусрео се с речима које су веома озбиљно запретиле да из темеља уздрмају читаву хришћанску доктрину:

«Ово су тајне речи које је живи Исус изговорио, а његов брат близанац Јуда Тома записао.»

Квиспел је препознао да ови редови припадају од раније познатим изворним фрагментима на грчком Јеванђеља по Томи, који су пронађени у Оксиринху 1897. и 1903. године, међутим, откриће целокупног текста претило је да подстакне питања о аутентичности садржаја званичних Јеванђеља. Јеванђеље по Томи било је, наиме, само једно од педесет и два текста пронађена у црвеном ћупу код Наг Хамадија.

То су били до тада потпуно непознате текстови у којима се оштро критикује хришћанство за криво излагање истине, која се пак налази у свом пуном облику у овим скривеним текстовима. Касније је утврђено да су они, заправо, преводи на коптски још старијих грчких рукописа.
У њима се говори, карактеристичном стилском формом јеванђеља, о постанку Човека и Космоса, али на сасвим другачији начин него у Књизи Постања; читава космогонија прожета је предхришћанским мистичким култовима и мистеријама, неоплатонистички филозофијом, па чак и утицајима далекоисточних религија. О Исусу се говори, као и о Марији Магдалени и другим познатим протагонистима Новог завета у потпуно другачијем контексту од оног новозаветног.

Одломак из гностичког списа: ,,О ПОРЕКЛУ СВЕТА” 
(II 97, 24-127, 17)

Када је Сабаот, син Јалдабаота, чуо глас Софије Пистис, запјевао јој је у славу и осудио Оца Јалдабаота…  Славио је Софију Пистис, јер их је подучила Бесмртном Човјеку и његову Свјетлу (Адам од Светлости).
Тада Пистис Софија испружи свој прст, и излије на Сабаота Свјетло из свога прста, проклињући тако његова Оца. Када је Сабаот био ПРОСВЕТЉЕН, дата му је голема власт над Силама Хаоса. Од тога дана Сабаот се назива “Господарем Сила”.

…Због његова Свјетла, сви су му Моћници Хаоса завидјели. Када су се они узнемирили, СЕДАМ је небеса заратило.
Када је Пистис Софија видјела рат, послала је Сабаоту седам арханђела из своје Свјетлости. Они су га отели из шестог, и одвели у седмо небо.
…
Када је Сабаот заузео своје мјесто, као награду за покајање, Софија Пистис му је за жену дала своју кћер Софију Зое (Живот) и додијелила му велику моћ, те га је подучила о свему што постоји на Осмом небу.
…
Сабаот је створио прворођенца званог Израел, чије име значи “човјек који види Бога”;
Другог сина, званог Исус Христ, који наликује Спаситељу горе на Осмом небу (Адам од Светлости),
и који сједи њему з десна, на узвишеном пријестољу.
Њему с лијева, на пријестољу сједи Дјевица Светога Духа (Софија Зое, кћер Софије Пистис).
( Ово је чувено Свето Тројство из Гностичких Јеванђеља : Сабаот, Исус Христ и Софија, прим.прев.)
…
Пистис Софија одвојила је Сабаота од таме и позвала га себи здесна, док је првобитнога оца Јалдабота поставила себи слијева.
Од тога се дана десно назива Правдом, а лијево Злом.
Из тога су разлога сви примили Краљевство (Космос) у заједништву правде и зла…

Стога, када је првобитни родитељ хаоса Јалдабоат, лављег лика, видио свога сина Сабаота и славу у којој је пребивао, као Највећи од свих Владара Хаоса, позавидио му је.
Обузет гневом, из своје је смрти послао Смрт: он (Смрт) је био установљен у Шестом небу, јер је одатле Сабаот отет. Тако је постигнут број Шесторице Владара Хаоса.

…

Будући да Бесмртни Отац зна да недостатак истине постоји у вјечним краљевствима и њиховом свемиру, када је пожелио уништити Владаре Губитка помоћу створења која су они обликовали, послао је своје слике доле, у свијет губитка, наиме, благословљене, мале, недужне бесмртне Духове. Њима Знање није било страно. Јер, све је Знање садржано у једном Анђелу који се појавио прије њих; он није био немоћан, јер је био у пратњи Оца. И он им је дао Знање. Кад год се ти Светли Духови појаве у Свијету Губитка, смјеста и најприје разоткривају узорак трајности, као осуду Владара и њихових сила.
Када су се Благословљена бића појавила у облицима које су им дали Владари, будили су завист.
А из зависти су владари помијешали своје сјеме с њима, надајући се да ће их оскрнавити. Нису успјели…. Када су се благословљена бића појавила у свијетлом облику, појавила су се на различите начине. Сваки од њих, почевши у својој Земљи, разоткрио је своју (врсту) Знања видљивој цркви састављеној од обличја губитка. Црква је била основана како би садржавала све врсте сјемења, због сјемена владара које се с њоме помијешало.

Тада је Спаситељ створио свију њих – и њихови су духови очито надмоћнији, (јер су, оп. прев.) благословљени и разнолики. (Створио је) такођер многа друга бића, која немају краља, те су боља од свакога ко је постојао прије њих.
Постоје, дакле, ЧЕТИРИ РАСЕ.

Три расе припадају краљевима Осмога неба.

Но, четврта раса нема краља, већ је савршена и од свију највиша. Јер, они ће ући у Свето мјесто њихова Оца. И они ће стећи мир и спокој и вјечну, неизрециву славу и бескрајну радост. Штовише, они су краљеви у смртном подручју, у њему су бесмртни. Они ће осудити богове Хаоса и њихове силе.

Ријеч која је изнад свих бића послана, је само да би ОН могао објавити непознато.
Он је рекао : 
“Ништа није скривено што није очито, и оно што није било препознато, бит ће препознато.” 

Ови Духови светлости (у земаљским телима) су послани да обзнане оно што је скривено – седам Моћника Хаоса и њихову безбожност. Тиме су Архонти били осуђени на смрт.

Када се сви Савршени појаве у облицима које су им дали моћници, и када разоткрију неуспоредиву Истину, осрамотиће сву мудрост Архоната. Вера Архоната је била проклетство. И њихова се моћ суши. Њихова се власт топи. Њихова је мисао постала празнина, заједно с њиховом славом.

Пре свршетка времена, читав простор потрест ће снажан гром. Тада ће владари туговати…Анђели ће оплакивати своје човјечанство, демони ће плакати над својим материјалним добрима, а њихово ће човјечанство туговати и кукати у својој смрти.
Тада ће започети другачије доба, и они ће се узнемирити. Њихови ће краљеви бити затровани ватреним мачем, те ће међусобно заратити, а Земљом ће потећи крв.
Ти ће ратови узнемирити воде мора. Звијезде на небу зауставиће своја кретања. Гром ће загрмјети из велике силе која је над свим силама Хаоса, гдје се налази небески свод Жене (Софија Пистис).
… Тада ће Софија прогнати Богове Хаоса, које је створила заједно с Првобитним Родитељем (Јалдабоатом). Бацит ће их доле, у Понор. Бит ће збрисани због своје злобе. Јер, постат ће попут вулкана и прождријети један другога, док не ишчезну у руци Првобитнога Родитеља. Када их Јалдабоат уништи, окренут ће се против себе, и себе самога уништити, док не престане постојати.
А њихова небеса паст ће једно на друго, и њихове ће силе прогутати ватра. Њихова ће вјечна краљевства такођер бити прегажена. Они ће пасти у понор, и понор ће бити прегажен.

Свјетлост ће победити Таму и збрисати је: бит ће нешто што никада није било. А творевина којој је слиједила Тама растопит ће се. И недостатак ће бити ишчупан из коријена (и бачен) доле, у Таму. И Свјетлост ће се вратити своме коријену. И појавит ће се слава Нерођених. И испунит ће читаво Вјечно Краљевство.

Када пророчанство и приповијести о онима који су Краљеви буду обзнањени, и када га испуне они који се називају Савршенима, они који – за разлику од њих, нису постали Савршени у Нерођену оцу, примит ће њихову славу у својим краљевствима и краљевствима Бесмртних: но, никада неће ући у краљевство без краља.
Јер, свако мора отићи на мјесто одакле је потекао. Доиста, по његовим делима и знању, сваки човјек разоткрит ће своју (властиту) природу.

( Псалм 92 (91), 13)

Преузето са:

http://www.objave.com/phpBB3/viewtopic.php?p=1157#p1157