Archive for the Category » Zaboravljena istorija Zemlje «

Templari – da li je baš kako znamo?

.

1307. godine desetak brodova reda Templara napustilo je Francusku da bi izbegli progon kralja Filipa 4. Više nikada nisu viđeni, a njihova sudbina do danas nastavlja da intrigira istoričare.

Red je osnovan, zvanično od strane Svete Stolice, 1118. godine kako bi se se zaštili hodočasnici koji su išli u Svetu zemlju. Od tada, Templari su bili okruženi aurom misterije. Legende oko njih počele su da se pojavljuju posle skoro dva veka postojanja. Red je bio proganjan i uništen, navodno kao rezultat ljubomore među evropskim monarsima i sveštenicima zbog njihove moći i bogatstva.
Iako je značajan deo toga samo fikcija, vitezovi su ostavili u istoriji niz zagonetki koje stručnjaci još uvek ne mogu da reše. Jedna od njih je od 13. oktobra, 1307, kada je, bežeći od progona francuskog kralja Filipa 4., mnogo članova Reda pošlo iz luke La Rošel (Francuska) na dvanaest brodova, kako bi izbegli da budu uhvaćeni. Ova flotila krenula je preko Atlantika pod jedrima, na kojima su bili crveni krstovi Reda vitezova Templara, nestali su bez traga, a njihova sudbina je ostala nepoznata. Veruje se da su čak stigli u Ameriku pre Kolumbove ekspedicije.

U određenom periodu, mnogo pre nego što je oko templara stvoreno mnogo legendi i glasina, oni su bili samo “jednostavni vitezi, spremni da štite hodočasnike u Svetoj zemlji”, po zvaničnoj verziji.

Hajde da vidimo šta kaže zvanična verzija:

Rođenje Reda vitezova Templara

Sveti grad Jerusalim, gde je Hrist umro i ponovo ustao, bio je pod muslimanskom vlašću (oni su takođe verovali da je to sveti grad). Međutim, sledbenici Muhameda, po pravilu, nisu dozvoljavali hodočasnicima drugih vera da posete grad i svoje svetinje obožavanja.
Ipak, sa širenjem Turaka Seldžuka, ova očigledno mirna situacija počela je da se menja, a Evropljanima je postalo sve teže da dođu do granice savremenog Izraela. Seldžuci Turci nisu propuštali priliku da pljačkaju i ubijaju putnike hodočasnike. Pored toga, oni su na taj način pokušavali da uvrede kraljevstva koja ispovedaju hrišćansku veru.
Svi ovi faktori, kao i agresivna dejstva (i teritorijalna i politička) doveli su do toga da 1095. Papa proglašava krstaški rat za oslobođenje Svete zemlje. Zaneti idejom pohoda i plana da uzdignu svoju veru iznad verovanja onih koje zovu “nevernici”, stotine vitezova se ujedinilo u vojne jedinice, da bi osvojili Jerusalim silom. I to je namera doživela ostvarenje 15. jula 1099, kada je vojska, koja se zasnivala na teškoj konjici (Evropa je poslala više od četiri hiljade vojnika), sa istim brojem pešadije, upala u grad.

Ubrzo, mesni žitelji su ih zamrzeli. Razloga za to je bilo dosta. Preplavljeni željom za osvetom, krstaši su počinili brojne zločine – uopšte, široko su bili rasprostranjeni pljačkanja i ubistva. To je izazvalo dosta problema sa hrišćanima koji su ostali u gradu nakon što su njihovi naoružani branioci otišli. Bez pouzdanog vojnog štita, kao zaštite od napada Saracena, stotine hrišćana je ubijeno i podvrgnuto svim vrstama uznemiravanja. “Nakon masakra vitezovi su prisiljavali vojnike da se vrate svojim kućama, ostavljajući u ozbiljnim problemima braću, koja su odlučili da se tamo nasele i koji su zatim bili podvrgnuti teškim progonima.”, piše popularni hroničar istorije Viktor Kordero Garsija u svojoj knjizi” Istinita istorija o vitezovima Templarima od 12. veka do današnjih dana »(« Historia real de la Orden del Temple: Desde el S XII hasta hoy » ).

U nastojanju da zaštite hodočasnike od konstantnih napada, nekoliko grupa vitezova, koja je živela u Jerusalimu, otišla je sa oružjem na “nevernike”. Jedna od njih, koji se sastojala od devet članova, 1118. godine je obećala da će zaštiti put, i život hrišćana od napada muslimana. Oni su postali osnova Reda vitezova Templara. Od tog trenutka, sačuvali su imena svoja dva osnivača: Pajenski Hugo (Hugo de Payens), koji je kasnije postao prvi Veliki Majstor Reda, i Gotfrid Sent Omerski (Godofredo de Saint-Aldemar). “To je bilo vreme vladavine kralja Baldvina 1, koji je priredio toplu dobrodošlicu” jadnim vojnicima Hristovim “, kako su sebe nazivali. Oni su proveli na Svetoj zemlji devet godina, boraveći u jednoj od palata, koju im je namenio Boldvin 1., koja se nalazila neposredno iznad nekadašnjeg Solomonovog hrama (otuda i ime Vitezovi Hrama), “napisao je istraživač Rohelio Uvale (Rogelio Uvalle) u svojoj knjizi “Kompletna istorija vitezova Templara» ( «Historia completa de la Orden del Temple»).

Uspon i pad Templara

U narednim godinama, Hugo Pajenski pretvorio je Templare u jednu od najznačajnijih institucija svoga doba. Nakon nekoliko putovanja u Evropu, bio je u stanju da obezbedi finansije, i kao posledicu toga, priliv novih snaga u Red. A 1139. godine je dobio je niz poreskih olakšica. “Pored velikodušnih donacija, razne beneficije su obezbeđene od Pape. Templari su dobili pravu autonomiju u odnosu na episkopa, bili su podređeni samo Papi. Oni nisu podpadali pod normalnu građansku i crkvenu nadležnost. Oni su dobili pravo da prikupljaju i primaju novac na razne načine, uključujući i pravo da primaju donacije za crkvu jednom godišnje, ” kaže hroničar Jose Luis Hernandez Garvi (José Luis Hernández Garvi) u svom radu “krstaši u kraljevstvima Iberijskog poluostrva » (« Los Cruzados de los reinos de la Península Ibérica »).
Kao rezultat toga, kako autor ističe, njima je takođe odobreno ekskluzivno pravo da grade crkve i zamkove, gde su to smatrali neophodnim, bez prethodne dozvole od strane državnih i crkvenih vlasti. Iako na prvi pogled takva privilegija ne izgleda značajno, ona je doveli do toga da su Templari koncentrisali u svojim rukama velika finansijska sredstva i imovinu u Jerusalimu i Evropi. Tome mora da se doda značajno bogatstvo u vlasništvu vitezova koji su se pridružili Redu, kao i sredstava dobijena od prodaje viška poljoprivrednih proizvoda, koje su akumulirali iz godine u godinu. Sve ovo dovelo je do toga da je u 13. veku Templarski Red postao neka vrsta države. Do 1250 je brojao, prema Uvalu, 9000 zemljišta i kuća po selima, trideset hiljada vojnika (ne uključujući one sa puškama, službenike i zanatlije), više od pedeset zamaka, sopstvenu flotu i prvu međunarodnu banku.

Njihovo bogatstvo je bilo toliko veliko, da su neki vladari, posebno, francuski kralj Filip 4., tražili novac od reda i postali njegovi dužnici. Na kraju, to je, nažalost, zapečatilo sudbinu Templara. Umoran od velike vojne i finansijske moći, koja je bila koncentrisana u rukama “jadnih vojnika Hristovih” (kao i zbog sopstvenog duga), 1307. monarh je odlučio da završi sa njima. “Filip 4.  je verovao da je prvobitna ideja za povratkom svetih mesta hrišćanstva izgubila svoju aktuelnost, s obzirom na to kako se ukorenio položaj islama na Istoku. Pored toga, on je dugovao mnogo Templarima. 

 Filip 4.  je naredio raspuštanje Reda, kao i hapšenje članova, koje je teretio za bogohuljenje, jeres, sodomiju, kao i klanjanje demonu BAFOMETU … “, kaže pisac i nastavnik na Madridskom Otvorenom univerzitetu (UDIMA) Marija Lara Martinez, dobitnik Nacionalne nagrade za diplomski rad iz istorije i autor knjige “Enklave Templara” ( «Enclaves templarios»).

A SAD NEŠTO INTERESANTNO O DEŠIFROVANJU REČI ,,BAFOMET”:

Reč Bafomet dešifrovana je uz pomoć Atbaske šifre. Atbaska šifra je sistem u kome poslednje slovo predstavlja prvo, a pretposlednje slovo drugo. Atbasku šifru je otkrio dr Hju Sonfild koji je bio jedan od izvornih istraživača koji su radili sa ‘Rukopisima sa Mrtvog mora’. On je primenio Atbasku šifru na neke svitke koji su inače bili nečitljivi njegovim kolegama istraživačima. Ona je korišćena da se SAKRIJU IMENA u tekstovima Esena, Zadokita i Nazarena u prvom veku. U stvari, prvi su je koristili pisari iz petog veka p.n.e. koji su pisali ,,Knjigu proroka Jeremije”. Ona je jedan od nekoliko sistema šifrovanja koji se koriste u  jevrejskom jeziku.

Kako je Sonfild bio fasciniran Bafometom koga su obožavali vitezovi Templari, primenio je Atbasku šifru i na reč ‘Bafomet’. Na svoje iznenađenje, otkrio je da se reč ‘BAFOMET’ pretvorila u ‘SOFIJA’, sto na grčkom znači ‘MUDROST’.

Rec ‘Bafomet’ se na hebrejskom piše na sledeći način, imajući u vidu da Jevreji pisu s desna na levo: (taf)(mem)(vav)(pe)(bet). Kad je primenio Atbasku šifru na to, Sonfild je otkrio sledeće: (alef)(jod)(pe)(vav)(sin), što je grcko ‘Sofia’ napisano na jevrejskom s desna na levo. ‘Sofia’ ne znači samo ‘Mudrost’. Sofija je takodje Boginja koja bi trebalo da bude Božija nevesta. Mnogi veruju da su vitezovi Templari obozavali tu Boginju, i da je ona ustvari Eon Sofia Pistis, Božanstvo iz Gnostickih tekstova.


Ali Filip 4. je shvatio da bez verske podrške neće moći protiv snažnog Reda. “Pošto je upravo umro papa, on je počeo da traži neodlučnog kardinala, koji bi u potpunosti poštovao njegovu volju. I on je našao pravog kandidata u licu nadbiskupa Bordoskog. U modernoj epohi, kao i u prvim vekovima hrišćanstva, izbor glave Svete Stolice predavao se u ruke Svetoga Duha. I u srednjem veku i u modernim vremenima oko Rimske stolice isprepletana je mreža interesa. Francuskom monarhu je pošlo za rukom da ga stavi na čelo Rimokatoličke crkve pod imenom Kliment 5., i započeo sa njim plan protiv Templara “, nastavio je ekspert. Sedam godina kasnije, 1314. godine, oni su doneli odluku u vezi sa templarima, a odlučeno je da sva njihova imovina postane prihod francuske blagajne. Nakon toga, više od 15 hiljada vitezova je uhapšeno. Veliki majstor Žak de Mole (Jacques de Molay) je uhapšen, ispitivan i spaljen živ sa svojim najbližim saradnicima ispred crkve Notr Dam. Posle 200 godina Veliki Red je likvidiran na najrigoroznije načine.

Bez obzira na legende, možemo sa sigurnošću tvrditi da je sa povećanjem kupovne moći Red stekao veliki broj brodova, koji su mogli da plove od Evrope do Svete zemlje. “Ovi brodovi su učestvovali u trgovini i u borbi. Templari su kontrolisali morske komunikacije, a osnove navigacije su naučili od Feničana. Oni su imali na raspolaganju veliku armadu koja je plovila u Mediteranu i na Atlantiku (francuski deo).

Prema Mariji Lari, Templari su uspeli da uspostave kontrolu nad lukama Flandrije, Italije, Francuske, Portugala i Severne Evrope. Najznačajniji je bila La Rošel (glavna tačka Templara na Atlantiku), kao i Marsej i Koliur u Sredozemnom moru. Treba napomenuti da su ratnici monasi pažljivo proučiavali luke, u koje su odlazili njihovi brodovi da bi mogli da ih zaštite u slučaju napada.

A ipak, kada su počeli da grade flotu?

Prema nekim istraživačima, posebno, istoričaru Huan G Atienci (Juan G. Atienza), red Templara je počeo da pravi posle nekoliko decenija nakon što su dobili poseban tretman od Pape. Dokaz za to je da su Templari ponudili Ričarud Lavljeg Srca svoje brodove, da bi se vratili kući posle krstaškog pohoda na muslimane, na čijem je čelu bio 1191.godine (u toku njega, nisu uspeli da povrate Jerusalim od neprijatelja hrišćanstva). Nešto slično se desilo sa Džejmsom 1. Osvajačem, kome su vitezovi dali brodove, koje su imali u Barseloni i Koliuru, na početku borbe za Svetu zemlju.
Transport robe i hodočasnika, flota je radila do 1307. godine, kada je počeo progon Reda. Onda su brodovi (prema mnogim izvorima, bilo ih je 13) napustili luku La Rošel pre nego što su francuske vlasti poslali iza rešetaka njihove kapetane i posadu. Taj dan se rodila Velika Tajna, jer, istorijski dokumenti i tvrde da su brodovi plovili iz francuske luke pod zastavom Reda, i do danas je još uvek nepoznato gde su se usidrili.

Kada je na petak, 13. oktobra 1307, Filip 4. započeo progon Templara, flota je nestala bez traga. Ova misterija i dalje obavija istoriju Templara. Nije jasno da li su se raspršili po moru ili su grupisani u drugu luku. Postoji hipoteza da su Templari napustili Sredozemno more u nastojanju da nađu nepoznato i sigurno mesto kao svoj azil. Ali gde? ”
Gde se flota uputila ?
Nestanak te izgubljene flote iznedrio je decenijama kasnije špekulacije o tome gde su mogli otići vitezovi sa svojim teretom. Neki teoretičari zavere ukazuju na to da su Templari ukrcali na ove brodove veliki bogatstvo, skupljano decenijama, tako da ne padnu u ruke Filipa 4. Neki izvori čak tvrde da se na njima krio Veliki Majstor Žak de Mole (Jacques de Molay), koji je uhapšen tek kada se vratio u Evropu u tajnoj misiji. Šta god da je, jasno je da su samo upozorenjem Templarski (verovatno iz Vatikana ili pripadnika francuskog dvora) brodovi mogli izbeći ono što će se dogoditi.

Šta škripi u zvaničnoj verziji?

Pa, rekao bih više stvari. Na prvom mestu, priče i legende o Templarima koje potkrepljuju zvaničnu verziju pojavile su se tek 200 godina posle njihovog nestanka. Do tada nisu živele, ili nisu živele u obliku koji je odgovarao Svetoj stolici. Onda, poznato je da je Sveta Stolica volela vlast i bogatstvo. Nepoznat je neki drugi primer takvog velikog dobrovoljnog odricanja bogatstva bez upravljanja crkve nad njim. Takođe je poznato da je crkva prepravljala istoriju i pisala sebi odgovarajuću. Za prepravljanje istorije i istinitih podataka, angažovali su se tokom istorije crkve ogromni resursi, koji u tim situacijama nisu šteđeni, a kako bi se i preko “istorijskih” izvora potvrđivao autoritet i ispravnost crkve. Zašto to i ovde ne bi bio slučaj. Najefikasnije su one verzije kada se neke stvari naprave misterioznim, kao što je slučaj ovde. A kada se da neko tumačenje van zvanične verzije, onda ono dobija prizvuk razotkrivanja i tada počinjemo da smatramo kako smo najzad saznali istinu. Nažalost, istinu koja je opet u funkciji prikrivanja.

Ono što mi je najverovatnije kao realno, a na osnovu podataka vezanih za Radomira je, da je jedini Jerusalim koji su Templari videli bio Carigrad koji su napustili posle njegovog raspeća, da su proširili svoj red prvo u Francuskoj pa zatim sve dalje, da su redu prilazili i mnogi drugi plemići, da jesu gradili zamkove i da su širili znanja u učenja koja nisu bila vezana za hrišćansku crkvu i da su ljudi koji su prihvatali ta učenja nazivali sebe Katarima. Ne bi me čudilo, čak sam i sklon da pomislim tako, da je čuveni Petak Trinaesti kao baksuzan dan, ne delo i volja crkve, već da crkva nije mogla da izbriše pamćenje i sećanje ljudi na taj progon Templara koji se zaista i desio, a da mu se morala dati sasvim nova dimenzija odgovarajuća crkvi. Sa druge strane, možda je to zaista žalostan dan za crkvu, jer ogromno blago Templara nije stiglo u njen trezor, već je nestalo zajedno sa brodovima Templara. Čak nije nemoguće da su oni zaista štitli puteve hodočasnika, kao i njih same, samo ne do Jerusalima Izrelskog, već do onoga kojeg su oni tako posmatrali, do Carigrada gde je njihov učitelj i prijatelj bio razapet. Vrlo je verovatno, da se isplela cela jedna nova verzija istine o templarima, data nam od strane Svete Stolice, koja je njoj najzgodnija…

 U tekstu su korišćeni odlomci teksta Dušana Mitrovića.

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Deset neverovatnih podvodnih gradova

ATLIT IAM, IZRAEL

.

Na samoj obali sela Atlit u Izraelu, pod nazivom Atlit-Jam, pronađen je 12 metara ispod nivoa mora i pokriva površinu od 40.000 kvadratnih metara. Ono što je zanimljivo, jeste da ovaj neolitski lokalitet i datira između 6900 i 6300 pre nove ere. To je jedno od najstarijih i najvećih potopljenih naselja koje je ikada pronađeno, pružajući važne uvide u svakodnevni život drevnih populacija. Među desetinama ljudskih skeleta leže neometano u svojim grobovima, razno kamenje, kosti, a tu je i sedam megalitia koji stoje u polukrug, između 1 – 2 metra visoki i fasciniraju.

GRAD LAVA POD JEZEROM KVINDAO U KINI

.

Možda je ovo jedan od najsjajnijih i najfascinantnijih podvodnih gradova koje možete videti. Lion City nalazi se na dnu jezera Kuiandao u Kini. Ali, nemojte da vas zavara da je ovaj grad izgubio izuzetnu arhitekturu, statue i bogatstvo koje leži neotkriveno milenijumima, ne, jer ovaj grad je namerno poplavljen pre samo 50 godina da bi se napravilo mesta za elektrane… Da, dobro ste pročitali, Grad Lava, nekada poznat kao Shi Cheng, izgrađen je pre više od 1000 godina, a sada živi pod vodom, ali je nekada bio središte politike i ekonomije u istočnoj provinciji Zhejiang. Jezero je završeno 1959. godine, izazivajući da grad nestane preko noći i sa pravom dobije naziv “kineski Atlantik”. Ovaj drevni grad ostaje gotovo potpuno netaknut, uključujući i drvene grede i stepenice. Možda je u ovom slučaju jezero poklon, a ne prokletstvo.

DUARKA, INDIJA

.

Za ove ruševine smatra se da predstavljaju drevni grad Krišne. Ruševine se nalaze 131 metara ispod površine okeana u zalivu današnjeg Duarka, jedan od sedam najstarijih gradova u Indiji. U 2001. godini, najavljeno je da su ostaci drevne civilizacije otkriveni 20km od obale Gujarat, u zalivu Khambhat i 40 metara ispod nivoa mora. Predviđa se da je područje potopljeno na kraju poslednjeg ledenog doba, pre 9-10,000 godina. Na osnovu pronađenih komada drveta, keramike, ručnog alata, kostiju i zuba, arheolozi još nisu otkrili tačne podatke o ovom podvodnom gradu.

KLEOPATRA PALATA, ALEKSANDRIJA, EGIPAT

.

Još jedno od podvodnih carstva hipnotiše i zaustavlja srce otkrićem ruševina Klopatrine potopljene palate i hrama na obalama Aleksandrije koje datiraju od pre 3.000 godina. Kao i kod mnogih sudbina gradova, Aleksandrija je sa kraljevskim odajama jednostavno skliznula u more, nakon zemljotresa tokom četvrtog i osmog veka, pre nekih 1400 godina. Do danas, više od 140 predmeta je otkriveno od strane stručnjaka koji sada veruju da se ovde nalazi grob Kleoplatre i drevni muzej u okviru ruševina. Pronađen je kovani novac, sitne amajlije, statuete, kao i velike statue ratnika, Sfinge, i razni sudovi koji su se koristili se za transport i skladištenje robe.

PORT ROYAL, JAMAJKA

.

Za arheologe, ovaj podvodni grad je raj, obiluje svim vrstama predmeta koji datiraju iz ranih 1500-ih sve do ranih 1900-ih. Na jugoistoku Jamajke grad je bio uništen u zemljotresu 1692. godine, a kasnije cunami, redovne poplave i požari su učinili da ovaj grad potone i sada se nalazi 40 metara ispod nivoa mora.

PYRAMIDE  YONAGUNI, JIMA, JAPAN

.

Smešten na obale južne strane Yonaguni ostrva, tokom 1980-ih lokalni ronioci su otkrili misteriozne formacija stena u obliku stepeništa sa ravnim stranama i ugaonim uglovima. Ovaj predeo je posebno interesantan iz razloga što osim dokaza da je ova piramida nastala prirodno, postoje i oni drugi dokazi koji kažu da je piramidu klesao čovek. Ova piramida se nalazi 250 metara ispod mora i smatra se da je građena tokom poslednjeg ledenog doba, negde oko 10.000 godina pre nove ere. Ali samo pogledajte slike, kako bi ovo moglo biti prirodno?

BAIA, ZALIV U NAPULJU, ITALIJA

.

Poznat kao Las Vegas svog vremena koji baca čini na rimsku elitu, uključujući i Cezara i Cicerona, govorilo se da su čak tražili da tamo izgrade vile za svoje odmore. Ali, to samo mogu biti puste želje. Sada poznat kao Baia Arheološki park, ovaj drevni grad je prepun sa mnoštvo sjajnih prizora – raznih statua, šetališta, vila ispunjenih složenim mozaicima i još mnogo toga. A iznad zemlje ćete naći statuu Hermesa koja vodi do travnate površine, dok će vas tri hrama vratiti u zaboravljeno vreme. Ali, nažalost, od 1500. ostaci luksuznog grada zbog susednih vulkanskih otvora i ruševina su se utopili u plitkim vodama zaliva.

HERACLEION – THONIS, ALEKSANDRIJA, EGIPAT

.

Poznat kao Heracleion, misteriozni grad je bio sahranjen u pesku i blatu više od 1200 godina. Otkriven je početkom prošlog veka, a tek sada grad počinje da otkriva svoje tajne. Istraživanja su otkrila više od 64 brodova zakopanih u glini i pesku, zlatnike i predmete od mesinga, što ukazuje na trgovinu. Sstotina statua u čast manjih bogova su “leglo” morskog dna. Pronađene su takođe neverovatne ploče prekrivene hijeroglifima… a ovo je samo početak otkrivanja. Neverovatno. Ono što je nekada bilo najvažnija luka u Sredozemnom moru sada je jedan od najvažnijih arheoloških nalazišta ikada.

PAVLOPETRA, JUŽNA GRČKA

.

Veruje se da je ovaj grad bio centar trgovine mikenske civilizacije, da je bio naseljen pre 5000 godina. Pavlopetri je samo 4 metara ispod nivoa mora i smatra se najstarijim poznatim potopljenim gradom na svetu. Nikolas Fleming je 1967. otkrio više podvodnih građevina u Grčkoj. Godinu dana nakon toga, arheolozi sa Kembridž univerziteta pomažu mu da mapira svoje otkriće i kako se ispostavilo, otkriven je čitav grad sa putevima, zgradama i grobnicama.

HRAM JEZERA TITICACA, PERU,BOLIVIJA

.

Pronađen ispod najvećeg jezera na svetu, jezera Titicaca, ruševine drevnog hrama pronađene su od strane međunarodnih arheologa zajedno sa putevima i 800 metara dugog zida. Pretpostavlja se da hram datira oko 1.000 godina, dakle to je doba još i pre Inki, a može se eventualno pripisati Tiwanaku ljudima koji su tada živeli. Hram je veličine 200×50 metara, skoro dvostruko veći od prosečnog fudbalskog terena. Jezero sadrži ostatke grada koji se zovu Vanaku, a sve ove priče još više raspiruje priču o mističnom jezeru i dovode nove turiste željne mistike i legendi.

.

Izvor: svettajni.wordpress.com

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Гог и Магог

.

Глава Мосха (Мошеси) и Тубала(1) је Гог, краљ Магога (Медо-Гетa) који је по лажираном библијском родослову син Јефтин. Али, то не бива, јер он је син Хамов по историјским изворима. Источни народи су под Магогом рачунали Саке, а они су медски Срби са Истока. Отуда je, принц Сака по имену Буда, био србски владар Магога.

Саки, ариј. шака, Срби, име је за народ беле пути у Азији, који се помиње као Скити, Индо-Скити (Толомеј) и Јавани. У авестанском су “сака”, мисирско јелински Sakai, Сакалаши, код Арапа Sakalabi, док се у асирским, хетским, хананским и митанским логограмима јављају као “са-газ”, име за Хабире (Сабире). На Даријевом тројезичном запису са Саброса (Загроса), они су исти народ са Кимерима: вав. Гимира, Кимери, а на еламском и персијском “сака”.

Јероним сведочи, да медске Гете називају Гогима и Магогима, док Севиљски каже, да су Гети потекли од Магога, а Верги, да су Гети и Меди у исти народ. Ибн Рустех тврди, да су Срби од Атлантика до Гога и Магога, у које спада и Сирија која се такође називала земља Магог (Џ. Меде). Очигледно, да се под библијским Гогом и Магогом подразумевају Срби и Руси као један народ, али је савремени Магог различит од библијског.

Део племства Срба и Руса на Истоку, познат под именом “Косари” (Хазари) примио је јеврејску веру.

Хазари су поставши Јевреји по вери, почели градити најмоћније царство у Европи и Централној Азији. Проширили су се на север у Русију, а касније у Европу и прешли у САД (Хосеин). Данашњи Гог и Магог нису више само Руси (и Срби), већ и њихови превертити на Западу, или на Истоку међу Арапима и Јеврејима.

Имамо, дакле, Хазаре као Јевреје и хришћане. Јеврејско-хришћанскаалијанса створила је ционистички покрет, са којим Бен Израел нема ништа. Моћ у Израелу не контролишу тамнопути (“семитски”) већевропски Јевреји. Ционизам је јединствена и ексклузивна европска креација, која је извела трансформацију европског хришћанства у модернуЗападну цивилизацију, помоћу Француске буржоаске револуције. На Истоку, ту улогу имала је Бољшевичка револуција (Хосеин).

Имран Хосеин наводи један хадис, у коме се Посланик Иса враћа након убиства Деџала (лажног Месију), где се каже: Алах ће послати Гога и Магога. Ради се о коначном уништењу, јер, ће они проћи поред Галилејскогјезера које ће до тада пресушити. Посланик Иса биће нападнут, алићеотићи на планину са верницима. Онда ће Гог и Магог рећи: Убили смо оне на Земљи, сада ћемо убити оне на небесима. Затим ће усмерити своје стреле (оружје) у небо. Алах ће тада вратити стреле натопљене крвљу.

Овај хадис, наведен је због симболике типске легенде о одапињању стреле на небо, јер се тај мотив понавља. Изворно је везан за претка Магога, по имену Свербин, најпознатијег Данаву који је стрелом пробио Сунце и Месец, па су богови Махабхарате морали да се боре у тами. Када је његов рођак Неброд, алијас Нимрод, освојио (културно) све земље, онда је са Вавилонске куле одапео стрелу на небо и она се вратила крвава. Легенда каже, да је Неброд одједанпут остарео и изнемогао.

Како онда протумачити речи пророка Језекиља, упућене Мошеху и Тубалу(Језекиљ, 39,1): …извешћу те из северних крајева и довешћу те на горе ИзраелскеНа горама ћеш Израелским пасти ти и све чете твоје и народи који буду с тобом… пустићу огањ на Магога и на оне који живе на острвима без страха;(2) и познаће да сам ја Господ. Речи пророка Језекиља се различито тумаче, али, очигледно је, да оне геополитички пресликавају сукоб Магога са алијас Магогом, који иницира Калифат.

 

(1) Библијски Мосhи су Подунавски Илири, по којима је добила име река Москва и по њој град. Тубал су хелмски Ибери или Јужни Срби из Подунавља. По Иберима, искварено Ивери, настало је име за Јевреје.

(2) Јевреји су сваку земљу која је од њих била одвојена морем, звали “острво” , јер, они никада нису били морепловци. У ужем смислу, овај израз се односи на Пелазге и Пелаг (Хелм), за који Малерш каже да је био центар тадашњег света (Деретић)

Слободан М. Филиповић

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Град Леђан

.

Град Леђан, Леден(ац) или Леген се често помиње у србским народним песмама. Најпознатији је онај Леђан „латински“ из песме „Женидба Душанова“, у коме на прстеновању невесте Росе “Латини” питају Тодора (< ариј. тода, сунчева нарав) везира:

Кад ће царе доћи по девојку

У које ли доба године?

Када се зна да је цар митско поређење за Сунце, онда, ово календарско питање уз 12 000 царских сватова, очигледно упућује на циклус и митолошко одређење “Леђана града”. Поготово, што мотив сусрета Јава и Нава народни певач увек драмски пресликава као свадбу.

Један Леђан из друге србске народне песме сведочи да је у питању епски „град“ мртвих, а то значи Нава. Како би услишио молбу девојке удаваче без рода, Бог шаље анђеле на гроб њеног најстаријег брата да га оживе за сестрину свадбу:

Ајде Јово секи у походе,

до суботе буди код сестрице,

у недељу ајде у ледину!

Семантика Леђана је овде митолошки потпуно оправданo по „ледини“, ариј. лунт’а, травњак, травната површина (ливада). Ледина је необрађена земља, а она је митолошки невидовне или нарави Нава, за разлику од обрађене земље која је место азила.

Неки од оних који мисле да је Леђан географска одредница, сматрају да је то име за Венецију, али Срби имају назив Млеци као и архаизам Венет (= Млечанин). Постоји тумачење, да је у питању Ђенова а њу са Млецима повезује једино израз „Склавини“, како су Ђеновљани погрдно звали Млечане (< ариј. млечч’а, неаријац, странац) који су старином Срби. Копитар је мислио, да је то неки град у старој Србији или Арбанији. Руварац ово епско име види као земљописно за Литву и Литавце, а Стојан Новаковић је сматрао да су Срби ову реч примили од Мађара (?) и да она значи Ленђел, Пољак, а стоји у вези пољског краља Владислава који се у Хроници Ђурђа Бранковића назива „Леђанин“.

Руски професор М. Е. Халански из 19. века, истакао је једнакост песме о женидби Душановој у одласку Срба у град Леђен, са сличним мотивом у Нибелунзима и одласком Бургунда на Исланд(ију). Отуда, Халански тумачи етимолошки Леђан преводом од немачког епског облика Is’ant, за Eisland, Исланд, као последицу директног утицаја немачког песништва на србску народну поезију (?). Халански још каже, да је из србске народне песме ово име прешло у једну руску билину где се помиње „град Леденац“(1) из кога је Соловеј Будимировић који се жени нећаком кнеза Владимира (Славяанское Обозръние).

Немачки певачи-путници и пеливани непрестано су долазили у србске земље, а немачки филолози држе да је песма о Нибелунзима настала у Тиролу. Чињенице сведоче, да постоје сличне епизоде у Женидби Душаној и Нибелузима, али тај песнички утицај може да буде само обрнут: са србске на немачку поезију. Поготово, што, што су Немци барем 80% понемчени Срби или Венди. Необориви доказ су митолошки елементи народне песме Женидба Душанова, који недвосмислено приказују Леђан као град Нава. У песми је град Леђан „латински“, а по мнењу народа сви његови непријатељи митолошки припадају „другом свету“, коме пристаје црна боја и лажљивост: Латини су старе варалице. Такође, из тога града је „троглави Балачко војвода“, оличење ноћног Огња с три главе, семантички од ариј. или архаично србског балахака, име змијоликог злодуха.

Роксан(д)у девојку из Леђана изводе на прстеновање по мраку, што је очигледно песничка слика њене невидовне нарави. Ово епско име је јелински облик изговора за персијско женско име по роси, ариј. раса, роса. Епска Ро(к)сана је тројни облик росе која је митолошки симбол Нава: вечерњи, поноћни и јутарњи. Отуда, пред Милоша митско оличење Месеца изводе три једнолике девојке. Да вода граничи поље сила веома лепо пресликава једна србска космогонијска загонетка: Минда, Миндалина кључе изгубила нашао их Месец, отело му Сунце? Роса. Минда је семантички оличење росе од ариј. манда, посебан облик воде, а још је руски научник Николајевич-Мар установио да је ономастика вода најстарија, а имена река и вода изворно женског рода.

Милош је у песми “црно Бугарче” у “бугар-кабаници”, што је само плеоназам за чобанина, јер Месец је у миту јунак (зато је Војиновић), путник и чобанин. У србском језику реч „бугар(ин)“ значи прасац, крмак, семантички од √букк, звук, значи по гроктању, а реч је у преносном смислу добила значење чобанина или погрдно „простак“. Милош је месечеве нарави као и његов кулаш (< кулаха, коњ црвенкасто-браон боје) или златни шестоперац којим бије три шићарџије и Балачка војводу кога је сачекао када су отишли кићени сватови:

Оста Милош у гори зеленој

и са њиме три стотине друга.(2)

Уосталом, месечеве нарави је и његов цар-ујак Србљанин, коме је Стефан титула а име Душан од ариј. душјанта, принц месечеве лозе.

Митолошки елеменати песме „Женидба Душанова“ сведоче, да „Леђан град“ није географска већ митска одредница народне песме која припада Наву или „доњем свету“. Само, треба истаћи да је србски мит изворан. То значи, да он чува митску свежину стварности, јер се заснива на циклусима и налази потврде у савременој науци.

—————————————————————–

(1) Гилфрединг је сматрао да се руски Леденац односи на Кодолско острво.

(2) Милош је бог Месец, гора је божанска планина а зелено боја Нава и бесмртности. Број 300 у овом стиху, може да буде песнички број године или је (приближан) број дана у години када је месец видљив на небу.

Слободан М. Филиповић

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Доњи свет или Нав

.

Мисирци или Египћани су као и сав антички свет гледали на запад као пребивалиште мртвих. У Одисеји, „земља онострана“ је Схерија (Крф), предводница мртвих душа јер се ту додирују путеви дана и ноћи на самој граници „распеване Хибербореје“, која се простирала све до Атлантика и Антартика.

Западна половина Крита у минојско време је била слабије насељена па се сматрала за дом преминулих покојника. Прва или првобитна Европа (Македонија и Хелм) је сматрала Британију за острво духова, што се касније пренело на западна острва Британије. Отуда је цела западна и средоземна Европа сматрала Запад за Острво мртвих.  Елизијум се за друиде и Келте такође тамо налазио, као за Јелине и Латине, који су исто тако боравиште мртих тражили на западу. Међутим, Астеци су држали север за место мртвих душа, док је Кинезима и јужноамеричким Толтецима то био исток, а по предању и становницима Ускршњих острва.

На први поглед су ова веровања о доњем свету супротстављена, али их астрофизика прикривена у србском миту, врло једноставно мири и објашњава.

По србском миту постоје три света:

доњи свет испод Земље, свет људи на Земљи и свет Богова на небу.

Доњи свет започиње на западу смираја сунца, за које се у РВ X, 170 каже да је “злато које пребива у тами”, а завршава на истоку јутарњим рађањем сунца, које је по србском митском уверењу увек ново у односу на претходни дан. То значи, да граничне тачке замишљеног доњег света образују небеску полусферу, коју графички одређује горња половина Кола небеског, а дефинишу запад-вече, север-поноћ (врхунац тројног кретања светлости) и исток-јутро. Свака тачка ове полусфере припада доњем свету, што дозвољава привидно различита тумачења припадности Наву.

Небеска полусфера доњег света је у Риг Веди седиште вода (4, 113), обавијено тамом којом господари Змај. Громовник је потукао Змаја, помоћу светлости растргао таму (1, 63) и омогућио Сунцу да сија (8, 63), поставивши га на небо (1, 51).

Покорене воде су небеске воде доњег света или Нава, а подчињавање од стране Громовника пресликава свакодневну и годишњу борбу светлости и таме, у којој њихово ослобађање доноси зору и светлост сунца. Те воде замишљане су као реке које теку небом, ариј. раса, митски поток, који кружи небом око земље. Али то нису воде облака већ фина водена пара која испуњава Васељену, чинећи материју од које је створен читав свет и која подстиче светлост Сунца и Месеца.

Посебност овог митолошког уверења о доњем свету је север или надир, почетак „глувог доба“ као страна света која је у србском миту припада светлости, а повратна је тачка врхунца основних небеских кретања која отвара „крсну“или „божанску“ страну.

У Ведама, север припада богу обиља јер плодност зависи од доњег света, па су вршени вечерњи, поноћни и јутарњи обреди богу Месецу од кога зависи влага. Отуда је бела боја првобитно обележје смрти, о чему сведочи марама на глави Чуме србске богиње Смрти.

Слободан М. Филиповић

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Гордијев чвор

.

Бриги, које Јелини зову Фриги су били најбројније племе Меда с Хелма (Балкана). У њих спадају и Рашани, а Херодот за Бриге каже да су народ уз Македонију и из Мале Азије, где су се преселили и историјски наследили Хете, а неки кажу како су они праоци Расена, алијас Етрураца с Апенина.

Медске Бриге класични писци зову Арији и они су исти народ с Аријима на Истоку, који су сами себе звали Срби и Кимери у асирским записима. У старом веку су Бриге држали за полубогове људског порекла, а десета књига Риг Веде каже за њих да су они митски народ, један од њених твораца који је човечанству даровао ватру (РВ X, 46).

Бриги су знали тајну прераде гвожђа и копали руде, па их Свето писмо назива Халиви (Калиоци). Изумели су разбој (натра, кросна, тара, брдо), котву (ленгер), кола и точак. Знали су за писмо и број, о чему сведочи аријски или „мајка“ језик, као један облик архаичног србског језика, а најпознатији баснописац старог века Езоп је био Бриг.

У Бригији, коју је наследила Људеја (јел. Лидија), постојала је варош Гордион или Сербогордион. Име је добила по сељаку који се звао Гордије, а живео је на 13 векова пре нове ере у Бригији. Наречени Гордије је на врло чудноват начин постао краљ Бригије. Прича се, да је једном при орању на његов плуг слетео орао. Гордије никако није могао да отера орла с плуга, који је ту остао цео дан.

Збуњен и зачуђен, Гордије пође у храм код свештеника да му растумаче догађај. Успут, на градској капији сретне девојку којој приповеди зашто је дошао у храм. Девојка му одговори да није нужно да иде пророцима, кад је и она сама пророк. Тај чудновати догађај значи да ћеш постати краљ, рече му девојка. Још му рече, како би радо пошла за њега да му буде жена. Гордије прихвати објашњење, девојку узме за жену, а кола и јарам намени храму.

После овог догађаја умножише се немири у земљи, па највиђенији људи похиташе пророцима да се посаветују с њима шта им ваља чинити. Одговор пророка је био, да кад намерници пођу кући прогласе за краља првог човека кога сретну. Срели су Гордија који с колима пошао послом у град. Када су Гордију саопштили одлуку он није био изненађен, јер му је жена то већ предсказала. Али, пре него што ће отићи, увеже чвор на руди с ликом тако вешто (по другој верзији приче то је урадио орао), да га нико не може одрешити, рекавши том приликом: Ко одреши овај чвор постаће господар Азије!

Овај завежљај прозван је Гордијев чвор и нико није могао да га разреши хиљаду година, све док то није учинио Лесандар Велики. Прво је покушао да га одреши као и многи други пре њега, али, када није успео љутито је тргао мач и једним ударцем пресекао чвор.

Неки замерају Лесандру због овог чина, али, симболика „насилног“ поступка пресецања чвора никада није коментарисана у литератури. Чвор је магијски симбол живота, па је поступак Лесандра аналоган ралу које секући земљу даје нови живот, што је потпуно оправдано у циљу испуњења пророчанства, јер, Лесандар је на Исток пошао са хумано-универзалном идејом слободе, братства и једнакости међу људима и народима.

Слободан М. Филиповић

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Кадучеј (змијски бог)

.

Божански атрибут кадучеј (кадукеј), находи се још на „сумерским“ (кимерским) и вавилонским цилиндрима четвртог и трећег миленијума старе ере. На једној вавилонској представи посуде залибацију из 2400. године ст. ере, овај симбол носи Гудеа владар (патеси) Лагаша (Ширпуле), града у коме је главно божанство била Нин-гирсу (богиња десне руке скиптра) соларно божанство и „гласник Земље“ (Амерички археолошки журнал, бр. 20,2,1916.).Исти симбол нoси Иштар асирска богиња Мајка, док га у митраистичкој иконографији носи Зерван (Сербон) бог ватре и топлоте.

У јелинском предању, носилац кадучеја је Хелмије (лат. Mercurius, јел. ‘Ermis), син Дива и Маје рођен у Аркадији. Познат је као путник с крилатим сандалама и вешт лопов, крадљивац Аполоновог златног лука са стрелама и његових говеда. Када је признао крађу на божанском суду, Хелмије и Аполон су постали пријатељи а Аполон је Хелмију дао свој чаробни златни штапић, а овај се заузврат старао о његовим говедима. Хелмије је изумео лиру од оклопа корњаче и црева украдене стоке, као и пастирску свиралу. Он је водич душа у доњи свет. Заштитник јетрговаца и путника који су га звали Ходије (Путник), од ариј. корена ход, инф. ходате, ходати. Као носилац „срећног знамења“ идоносилац среће зове се Хермес Харидот од ариј. чару, чар + д’ате, дати.

Шта је кадучеј, који је нама познат као атрибут божанског гласника Хелмија (Хермеса) чије је право име Шармије, од ариј. шарма, „вечна кућа“, свети гробни камен или хумка. То је штап изрезбарен од тела змије, у облику спирале двоструко испреплетане с две змијске главе на врху. Змија је „живи симбол Бога“ и митолошко поређење за огањ (Нава), док је штап поређење за „сунчеве ступове (зраке)“ односно светлост Сунца: Нађох штап ни резан ни дељан рече Бог, то је мој поштапакГуја(змија). Иконографски се пореди са сохом небеском, или граном дрвета од светлости које се на Истоку зове Дрво живота.(1) Змија је живи симбол бога и поређење за ноћни огањ и индиректну светлост, а њена двоглавост на кадучеју, сагласно двоглавом орлу симболише циклус године, који је птица Сунца и поређење за огањ дневне или директне светлости.

Циклус године повезује кадучеј с владарском инсигнијом „шара“, која се зове још и „јабука“, а ова воћка је свето Дрво живота код Келта које чува змија, фалусни символ неолита Хелма пренет у библијску причу. Шар представља космички символ вечности и једнакост критеријума правде. Носе га Немањићи, Рурићи и Нино Белов познат као Хамураби или „Носилац трона Земље“, како гласи његово титуларно име у старим текстовима. Инсигнија „шара“ коју носи Рурић или Немања је владарски скиптар, од ариј. стаб’а, штап, колац > јел. sкeptron, лат. sceptrum, енг. staff.

Разлика између “шара“ и „кадучеја“ је само у символу, јер, шар уместо двоглаве змије има Часни крст, мада, вавилонска представа кадучеја има штап од изувијане змије, с две главе на врху између којих је земљина кугла. У гностицизму, штап кадучеја симболише кичмену мождину а две увијене змије пореде са енергетским каналима иде и пингале. Када пробуђена енергија иницијанта стигне до срца, добијају се Ватрена крила која су упоредна крилима на палици кадучеја.

Кованица „кадучеј“ у буквалном преводу с архаичног србског језика значи „змијски бог“, од ариј. гада, гад (змија) +ч’аја, име бога Нава у значењу „замрачујући“ или „господар сутона“. Придевак овога бога је у србском језику магијско име „Саја“, за женску децу рођену у сутон! По имену овог бога је лексемa„осој(е)“, у сенци, земљописна имена „Осој“ и „Осојник“, као и јел. skia, сенка или јевр. s‘ki‘a, залазак сунца. Али, пошто све почиње с Јелинима и Латинима, владајућа наука веома неубедиво етимологошелат. caduceus, помоћу јел. kerykeion од kiriz, гласник, као да је божански атрибут кадучеја у старим цивилизацијама хиљадама година чекао на историјску појаву Јелина, алијас „Грка“ да би добио име?

Кадучеј, кога Вард изворно сматра оружјем (сравни српу) налази се као прототип једне представе харфе у Асирији. Такође, на новцу сиријског града Хиераполиса из трећег века. Поред Вавилона,Мисира, Сирије и Хетије, кадучеј се находи код Егејаца, Крићана, Микењана и Тројанаца. Остаје сасвим нејасно, зашто се у науци овај божански атрибут везује за јелинског („грчког“) Хелмија или Хермеса, бога водича душа на други свет, а не за за временски далеко старије вавилонске или „сумерске“ богове?

(1) Феничка табла из музеја у Мадриду је представа Бала (десно) и Танит (лево)уз Дрво живота и змију.

Слободан М. Филиповић

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Ала, Змај и Аждаха …

.

Само у србској митологији „змај“ може да има позитивне особине, па је у свакодневном говору уз нечију успешност честа узречица: Ти си змај! Осим, што га народна песма држи за доброг љубавника, сматра се да змај наводи човека на нечастиве мисли и радње. У оперативној магији постоји „позитивно зло“, па када негативне мисли користимо као један од покретача ствари држећи их под контролом, ми користимо „снагу змаја“ а кад ствари измакну контроли, онда „змај“ постаје „ала“ која може да нашкоди човеку.

Србска народна традиција сасвим јасно разликује појмове „ала“, „змај“ и „аждаха“Ала има од аждахе особиту духовну силу те лети и води облаке и град наводи на на летину (Вук, Рј.). Семантичи, „ала“ долази од аријског или архаично-србског валá, „прекриватељ“, божански придевак у значењу „сила“, „снага“ или „моћ“ од које је угаритски Вал, асирскоили (илу), Бог, фенички Илус (Сатурн),1 хетски Иллу, Медо-Гетски Уил, Сунце, јеврејски Ел, јел. ilios < eli, сјај, или арапски (В)алах. Да је ала облачне нарави сведоче христијанизовани стихови народне песме:

Намакну се облак Бечу,

из облака светац проговара.

Јер, облак је у старој вери станиште или оличење самог божанства. Отуда, ала је слична змају, али за разлику од њега узима памет и здравље јер је прождрљива и несита. Напада Сунце и Месец, па Громовник бије громом алу, против које се бори змај-чувар.

За змаја народ мисли, да је као огњевит јунак у којега у лећењу огањ одскаче и свијетли(Вук, Рј.). Змај је змија с крилима, а истоветна семантика ариј. џма-ја, (гма-ја), гмизати, упућује на Огањ који настаје сам од себе: Одовуд клада, одонуд клада а у среди змај лежи?Ватра. Нарав змаја је месечева:

На истоку пун месец изађе,

Змај огњени путовати пође.

Дијана Сербона богиња Месеца добила је име Хеката (изворно каријска богиња Нава), у вези вештичарења, јер се веровало да се вози небом у колима које вуку змајеви (Џемисон).Управо је стари дедо Месец „змајски цар“ у србској митологији, па као епски Змај Огњени Вук он има „вучју шапу“ (ноћно биће), „орлово крило“ (јачина) и „змајево коло“ (месечева нарав).

Аждаха је такође „змија с крилима“, а народ сматра да док змија змију не прождере не може аждахом настати. Назив долази од ариј. ахиндра (< ахи, змија, РВ 9,77), „господар змија“, име злодуха кога је покорио Громовник, па је од ове речи македонско-јелинска „ехидна“, србско „ездер“, стезник, као и ведски Ахи Будња, „Змај дубина“ или персијски Ази-Дахак чудовиште с три главе, јер Огањ је трострук. Како је змија симбол за огањ: Једна гуја преко бела светаМуња, аждаја се обично јавља у „језеру“ што је поређење за небеску воду. Огањ је још ведски син вода, а осим станишта, невидовну нарав аждаје одаје и непаран број глава.

Змај је оличење месечеве нарави поларизоване светлости, која доприноси космичкој хармонији у којој владају мале силе, јер, Месец као вештачки сателит има улогу припреме за деловање сферичне светлости. За разлику од змаја који је месечеве нарави ала је „облачна“, јер, електромагнетна сила са Сунца која долази преко магнетног фокусатора земљине атмосфере, у додиру с облацима изазива трење производећи звук који ми називамо „гром“ или „грмљавина“ (М. Стеванчевић).

Смртници могу да виде аждају, али алу и змаја само видовити, па је право питање шта се крије иза ових назива којима је заједнички именитељ змија – песничко поређење за Огањ и живи симбол Бога?

Ала, змај и аждаја су астрофизички облици светлости у васељени, који су нама познати као њена митолошка оличења.

Човек мора имати глобално знање да би разумео локалне појаве. Србско народно предање чува део општег знања пете генерације људи на Земљи, које се заснива на основним небеским кретањима, па Србе и њихово знање можемо схватити само преко циклуса монополарне космогоније.

Слободан М. Филиповић

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

ПАН, ПАНова свирала и ПАНични страх …

.
ПАН, ПАНова свирала и ПАНични страх …
.
Пан је син нимфе Дриопе и бога Хермеса, и већ као беба родио се с козјим ногама, рогат и брадат. Његов изглед толико је уплашио његову мајку да ју је обузео дотада незапамћен страх, па се такав страх још и данас назива ‘ПАНИЧНИ страх’. Наиме, нимфа Дриопа, мајка Панова, једноставно је побегла ‘главом без обзира’ и оставила малог Пана самог. Но, отац Хермес остао је ‘хладне главе’ и прихватио сина таквог какав јесте, па га је повео са собом на Олимп.
.
На Олимпу су се богови толико смејали и ругали Пановом изгледу да је несретник једноставно побегао из обиља и безбедности Олимпа у мрачне и опасне шуме Аркадије. Пан је скривен од свих одрастао у тим шумама, чувајући стада, свирајући на фрули, и повремено боравећи у друштву сатира и нимфи. Пан је волео да буде и у друштву бога вина Диониса и уживао у његовим веселим шалама.
.
Пан није марио за Олимп и друштво богова, презирао је њихову надмену умишљеност и саможивост. Радије је с пастирима скитао Аркадијом, него што је желео да губи време у божанским сплеткама. Лежао је на лепим местима, на прекривачу од најситнијих и најмекших иглица, у грмовима, под боровима велике крошње, препуштајући се телом и мислима светом поподневном одмору.
Није се попут других богова претварао у птице, лабудове, препелице, кукавице или орлове и змије . Показивао се напротив као јарац, с тврдим папцима, репом и роговима, ругајући се боговима и њиховој савршеној и непојмљивој лепоти.
.
Жене су обожавале његове шале. Кад би завршавали пољски радови, жетва и берба, мушкарци су опонашали Пана у полупристојној игри са женама, а оне би шалећи се, допуштале мушкарцима и више од шале, подбадајући их и охрабрујући узвицима “враже један”, баш онако како су некад и нимфе дражиле и поскакивале с Паном.
.
Све шале беху с Паном дозвољене осим једне – нису га смели будити из подневног сна. Кад би се то догодило и Пан се пробудио, продерао би се громогласним божанским гласом који се разлегао брдима, најчешће у подне. Сва су бића тада дрхтала од ужаса, као што и данас чине кад их ухвати паника и велики страх, који је по Пану добио назив ПАНИЧНИ СТРАХ.
Бог чије је друштво Пан обожавао био је Аполон којег је Пан подучио тајнама прорицања, иако је знао да ће касније Аполон утемељити пророчиште у Делфима које ће бити супарничко његовом пророчишту у Аркадији. Касније су Римљани изједначили Пана с Фауном.
Митологија је запамтила и такмичење Пана и Аполона у свирању, дакако, победио је Аполон са својом чувеном лиром.
.
Пану се догодила несрећна љубав, а само из ње је могла настати Панова СВИРАЛА и тужна љубавна песма од које ће задрхтати срца људи. Загледао се Пан у озбиљну нимфу Сирингу, једну од Артемидиних девојака које су девичанској богињи и саме заклеле на невиност. Она није разумела телесне радости, није нимало марила за њих. Пан се шалио са Сирингом, навлачио јарећу кожу, показивао јој папке и све ствари што их је сам, у бескрајној доколици умео израдити из неког комада дрвета. Нимфа се није обазирала, није се са њим хтела састати ни на једном месту, ни испод стабала најширих крошњи на најмекшој и најдужој маховини. Њена је потпуна одбојност изазивала у њему бес и потпиривала жудњу.
.
Једног је дана пратио нимфу брдима Аркадије, од горе Лекај до реке Ладон. Сустигао је уз саму реку и она се, губећи наду да ће се спасити од Панове грубости и срамоте, помоли реци и небу да јој одузму девојачки лик, и даду неки други, мање изазован и осетљив лик. Свом је снагом Пан загрлио Сирингу баш кад је подизала хаљину и загазила у реку, не би ли се некако спасила. И гле чуда! Уместо девојке Пан је у рукама имао само шупље стабљке ТРСКЕ. Није могао смирити бол кад је схватио да је Сиринга радије постала трска него његова љубав. Схватио је и то да је љубав према њој морао исказати на друкчији начин, и мирно поднети њено одбијање.
Одговорио му је ветар, стварајући у трсци тонове притајене туге. Досетио се. Одрезао је трску, спојио цеви воском у једну ВИШЕЦЕВНУ СВИРАЛУ, нежно је на њој засвирао, дозивајући титравом музиком и божанском тугом нимфу да му се врати.
.
Отада Сиринга или Панова свирала увек изнова, као да то чини први пут, обнавља љубавну тугу коју Пан упућује Сиринги, и подсећа на то како је љубав увек СВЕТА, па и онда кад није узвраћена.
Кад пате од љубави, онако као што је и Пан патио, заљубљени одлазе далеко од људи, у равнице где никога нема осим тишине и ветра. Онда на Пановој свирали засвирају тужну љубавну мелодију… Истина је да ће девојци коју тако дозивају задрхтати срце, и на зов свирале одговориће тужним сузама љубави.
.
Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Право порекло наводних Хазара

Теорија о отпадничком пореклу Хазара…

.
У последњих пар година су се могле чути и прочитати разне теорије везане за наводне Хазаре – од тога да су они монголско-турско племе, па до тога да владају светом или самостално или у име изфантазираних рептила.
Међутим, све те теорије су потпуно промашене и представљају празне приче, јер истина о наводним Хазарима је скроз другачија.

Наводни Хазари не могу никако да буду монголско-турско племе, из разлога што немају изглед и црте лица које су карактеристичне за Монголе.
Наиме, наводни Хазари су описивани као народ светле боје коже, црвенкасте косе и плавих очију; у кинеској хроници T’and-shu су описани као високи, црвене косе, црвеног лица и плавих очију, док арабски хроничар Ибн-Саид ал-Махриби пише да им је кожа бела, очи плаве, коса црвена и да су им тела крупна.
Ови описи јасно показују да наводни Хазари никако не могу бити Монголи, а са друге стране је јасно да Србска раса има све наведене физичке карактеристике које се приписују наводним Хазарима (бела и светла кожа, црвена коса, плаве очи, висока и крупна тела).
1300. године наводни Хенрих фон Нојштат пише да су Хазари људи Гога и Магога, а унаводној средњовековној Немачкој (кажем наводној јер је Немачка настала крајем 19. века и није постојала у средњем веку) Хазаре називају црвеним јеврејима са црвеном косом и брадом.
Термин јевреј  је термин који је измишљен у средњем веку, пре пар стотина година, јер у време када је наводно живео Исус није било никаквих јевреја већ је било наводних Јудејаца, а сам термин јевреј се везује за Хазаре, односно Ашкеназе који су су у средњем веку живели и Европи, а који никада нису живели у Јудеји.
.
Што се тиче поменутог назива за наводне Хазаре који гласи “људи Гога и Магога” – ту треба разјаснити на шта се тачно он односи.
Званична лажна историја за Гога и Магога претпоставља да се ради о монголским племенима, што је опет погрешна теза.
Магог се спомиње у Библији и он је наводно Јафетов син, односно унук наводног библијског Ноја који је, заједно са својим синовима Јафетом, Семом и Хамом и њиховим женама, успео да преживи велики потоп.
Наводно од Јафета, Сема и Хама потичу сви садашњи народи света, односно сви садашњи народи наводно представљају њихове потомке, па се тако сви народи света деле у три групе народа које су назване по Нојевим синовима, тако да по званичним поделама имамо “јафетидску” групу народа, “семитску” групу народа и “хамитску” групу народа.
Наводни Јафет, Магогов отац, је у овој причи битан јер наводно Срби представљају његове потомке, па у Изороду (Изироту, Постању) Јафет представља Србе.
О Србима као Јафетовом потомцима пише и Мавро Орбини који у свом делу “Краљевство Словена” каже: “Словени (Срби) као потомци Јафета, старијег Нојевог сина…”.
О Србима као потмцима Јафета говоре и страни писци Samuel Hazzard Cross и Olgerd P. Sherbowitz-Wetzor, као и католички свештеник, доминикац фра Винко Прибојевић (који Србе назива измишљеним именом Словени).
Када се све ово има у виду, онда  је јасно да ни Магог не може бити никакав Монгол, већ да Магог као Јафетов син наводно представља или директног или побочног Србског предка.
Араби такође помињу Гога и Магога, па тако арабски назив за Гога и Магога гласи Је’џуџ и Ме’џуџ, и у тој њиховој причи Је’џуџ и Ме’џуџ представљају два народа или племена која се појављују са истока пред кијаметски (судњи) дан и који пустоше муслиманске земље, а које ни “васкрсли” Исус тј. Иса (како га зову муслимани) неће моћи да заустави.
Међутим, у називима Је’џуџ и Ме’џуџ се налази “џуџ”, а “џуџ” невероватно подсећа на један од погрдних назива за Србе који гласи “џуџа”.
Наравно да и Ноје и Јафет (као и остали Нојеви синови и унуци ) и арапска прича представљају измишљотине и подметачине Србској раси,  јер су Србска раса и Србска цивилизација старији од ових измишљених библијско-кур’анских протагониста, но остало је званично записано да Срби спадају у “индо-европску” групу народа (тачније евро-индијску јер се Србски ген из Србије ширио и по Европи и ка Индији – управо као што су европска истраживања хаплогенома потврдила да је хаплогеном Н1А1 најзаступљенији у делу мушке Србске популације и да се седиште тзв. лажно назване индо-европске цивилизиције налази на Балкану, у Србији), чији изворни назив гласи “Јафетиди”.
.
Да се вратимо на право порекло наводних Хазара.
Наводно се њихова држава простирала између Каспијског језера и Црног мора, међутим, на тим просторима су, у време наводног постојања хазарске државе од 7. до 10. века н.е., живели Скити чија Скитија се простирала од Дона на истоку до Дунава на западу.
Ко су били Скити?
Званична лажна наука нам не открива идентитет Скита, већ Ските дефинише као номадски народ и Скитима званична лажна наука означава сва номадска и лутајућа племена.
Међутим, Јосиф Флавије за Ските, као и за већ поменуте Гога и Магога каже: “Магог оне који живе у њему зове Магогити, а који су од Грка названи Скити”.
Пошто смо већ видели везу наводног Магога, сина Јафетовог, са Србима, и пошто су се Магогитима називали Скити, из тога јасно произилази да Скити имају везе са Србима, односно да су Скити у ствари Срби.
Да је тако, говори нам и само име Скити које је настало из Србског глагола скитати, што се савршено уклапа у причу о скитачком, номадском, лутајућем народу.
Скитија се такође помиње под називом Сарматија, јер је име Сармати заменило име Скити.
Сармати се као назив употребљавало до 11. века н.е., и за Сармате је записано да су живели око Кавказа, Црног мора, Дона и Дњепра, па да су се касније раширили до Висле и Дунава, али нам званична лажна наука не открива идентитет Сармата.
Писац, историчар и лингвиста Павел Јозеф Шафарик (1795-1861) који је у свом делу “О пореклу Словена” истакао тврдњу да су сви Словени првобитно називани Србима, је у истом делу о Сарматима написао следеће: “Сарматски народ – то су Сирби”, а такође је у свом делу приложио цитат једног католичког бискупа из 10. века који је записао: “За Сармате се каже да су се у то време звали Сирби”.
.
Као што видимо, нигде ту нема ни помена Хазарима, Хазарији, Хазарстану, а одређени покушаји углављивања Хазара као монголско-турског племена од стране званичне лажне науке пропадају због описа тих наводних Хазара, где се види да расне и физичке карактеристике којима су описани не могу да припадају Монголима већ Србима, као и што повезивање монголско-турског племена са “људима Гога и Магога” нема никакву основу јер је Магог, као син Јафетов, повезан са Србима, као што су са Србима повезани и Скити (Сармати) који су називани Магогитима.
Чак и Артур Кестлер, писац књиге “Тринаесто племе” која говори о Хазарима наводи да су наводни Хазари дошли са реке Волге и Кавказа а не са реке Јордан и Канана.
Јасно је да су Сармати, односно Скити, некада били Срби и то је оно што нам званична лажна наука свесно прећуткује из разлога што је право порекло наводних Хазара тј. некадашњих Срба а потоњих Скита (Сармата) проузроковано искључиво одпадништвом од Србства због лажне религије .
.
Званично, наводни Хазари су, пре примања јудаизма, обожавали једног бога по имену Тенгри коме су, у ритуалима, жртвовали коња.
Пошто случајности не постоје, и пошто смо већ видели да су наводни Хазари у ствари Скити, због тога не треба да изненађује готово истоветан запис везан за жртвовање коња који је оставио Страбон: “Меса-Гети су веровали у једног бога коме су као жртву приносили коња”.
Меса-Гети је један од назива за Ските, односно људе Гога и Магога, а Херодот за Меса-Гете каже да су “скитско племе”.
Поједини историчари кажу да је жртвовање коња богу било својствено свим Србским племенима тог доба, али оно што нам такви историчари прећуткују је чињеница да је такво веровање и да су такви ритуали били веровање и ритуали искључиво одпадничких Србских племена који су управо због накарадних обичаја и веровања прогнани из Србства, јер само одпад од Србства може да ритуално жртвује животиње некаквом богу.
.
Још једна ствар коју нам историчари прећуткују је ком и каквом то богу су Скити жртвовали коња?
Одговор на то питање даје нам Скитски артефакт који се зове “скитско сребрно огледало” из скитског тумулуса тј. могиле, гробнице Келермес (Кубан, Краснодарска регија) на коме се налази лик не бога већ богиње коју многи сматрају Сербоном, а у питању и јесте лажна богиња којој је име Сербона само једно од многих имена под којима је позната.

Сербона је богиња Месеца, а као што већ сви знамо – у нашем тродимензионалном свету нама видљиве манифестације светлости и таме су Сунце и Месец, односно Ра и Ар, а позната је древна борба између култова светлости и култова таме, односно борба између Срба и одпадника од Србства.

Самим тим је јасно да су Скити некада били Срби који су славећи богињу Месеца и приносећи јој крвне жртве постали поклоници култова таме, па су зато протерани из Србства и осуђени на номадски, скиталачки, луталачки живот, те су зато прозвани Скитима.
Да је тако говори нам и један од синонима за глагол скитати по коме су Скити добили свој назив када су као одпадници протерани из Србства а који гласи – лунгати.
Глагол лунгати се односи на лунге, тј. на оне који лунгају односно скитају, лутају, и сам глагол лунгати у себи садржи реч “лун” која једино може да означава Луну, што је један од назива за Месец.
Ако се има у виду да су Скити веровали у богињу Месеца којој су приносили крвне жртве те да су зато као одпадници протерани из Србства и названи Скитима по глаголу скитати, онда је јасно зашто је један од синонима за глагол скитати управо глагол лунгати – управо због Скита и богиње Месеца.
Такође, један од синонимних назива за Ските је Скоти (у једнини – Скот), тако да су Скоти, као одпадници од Србства, погрдно названи скотовима.
Но тај сининимни назив за Ските који гласи Скоти а који је као погрдан назив додељен одпадницима протераним из Србства такође асоцира и на Шкоте.
Званична лажна наука нам говори да су Келти (у које спадају данашњи Шкоти, Ирци, Велшани) насељавали простор Србије пре него што смо се ми Срби наводно доселили.
Наравно да је прича о досељавању Срба у Србију један фалсификат који је разбијен у парампарчад, и зато право питање треба да гласи: ко су Келти (као и ко су Германи, Романи, Скандинавци…?) а не ко су Срби.
.
Да су Хрвати, Црногорци, Македонци и “Бошњаци” у ствари некадашњи Срби – то је сваком касветном кристално јасно.
Иста је ствар и са Келтима.
Келти су такође некада били Срби, па су протерани из Србије и Србства.
Конкретно, Шкоти су пореклом Скити, односно Скоти, и та тврдња о њиховом скитском тј. скотском односно скотовском пореклу је изречена и написана од њих самих.
Наиме, у Шкотској је 5. априла 1320. године издат документ под називом Арбротска декларација (Declaration of Arbroath).
Арбротска декларација је била наручена и потписана од стране осморице шкотских ерлова и тридесет једног племића, укључујући представнике породица Ситон, Синклер и Грејем, и у том документу је дат приказ историје Шкота од њиховог порекла из Скитије и тамошњег преобраћања у хришћане под “светим” Андрејом.
Ствари су апсолутно јасне, и иако лажна званична наука Шкоте сврстава у Келте – Шкоти документовано сами за себе тврде да пореклом нису Келти већ Скити тј. Скоти, односно скотови, одпадници од Срба.
Ирци, које лажна званична наука попут Шкота проглашава Келтима, такође нису Келти већ одпадници од Србства који су наводни хазарски а у ствари скитски тј. скотски, скотовски ритуал жртвовања коња практиковали и приликом церемоније крунисања свог краља.
Они би тада једну кобилу жртвовали и скували у води у којој би се новоустоличени краљ купао, пијући истовремено ту чорбу и једући месо жртвоване животиње.
Такође би се новокрунисани краљеви код Шкота и Ираца приликом церемоније крунисања и ритуално венчавали са богињом.
Што се тиче Велшана, који су такође од стране лажне званичне науке проглашени Келтима, њима се држава зове Wales, и више је него очевидно је да је то име узето по Валесу / Велесу, који је у Србској митологији бог подземља али и бог животиња односно скотји бог.
Према томе, скот представља синоним за животињу, па сада постаје јасније зашто су одпадници који су протерани из Србства називани скотовимаразлог томе је деградација од свесног Србина на ниво скота, односно животиње.
.
Цела ова прича о одпадницима протераним из Србства подсећа на причу о прогнаним јеврејским племенима, попут племена Дан које је дошло до Ирске славећи богињу Дану – Даницу (што је само још једно од многих имена под којим је позната лажна богиња).
Обзиром да су Јевреји (као и Хазари) измишљена категорија, самим тим никаква Јудеја није постојала и никаква измишљена јеврејска племена из ње нису могла бити прогнана.
Права истина гласи да је Србија та наводна Јудеја, а фалсификована званична лажна наука данас наводним Хазарима назива управо одпадничка Србска племена која су протерана из Србије и Србства, и такође повезује наводне Хазаре са наводним Јеврејима, а занемарује чињеницу да наводни јевреји сами себе народним именом називају Ибрис, што прочитано на њихов начин, са десна на лево, даје реч Сирби, а јасно је да су Сирби у ствари Срби, те да су наводни јевреји и наводни Хазари само једни од многобројних одпадника од Србства и да су имена Јевреји и Хазари само неке од измишљених категорија званичне лажне науке.
.
Међутим, велика већина данашњих Срба су само неми посматрачи или преписивачи и преносници туђих лажи које највише одговарају онима који су их измислили и пласирали са једним јединим циљем – да се не сазна њихово право порекло.
Зато данас имамо ситуацију у којој уместо да се на “Хазаре” и остале беле одпаднике од Србства гледа као на нижу сорту коју су наши преци прогнали из Србства и назвали скотовима, на њих се, због материјалистичког погледа на свет у модерних Срба, гледа као на “успешне” који поседују гомиле новца и злата, па се модерни Срби све више клањају новцу и злату, иако новац представља само једну врсту шарене лаже (безвредни шарени папир), док злато представља само један од неплодних, па самим тим и безвредних комада земље.
Извор –
http://srbskibozur.blogspot.rs/2015/05/blog-post_17.html
Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off