Archive for » May 10th, 2016 «

Илион звани Троја

.

Спев Илијадa, бесмртног песникa Момира, најстарији је европски уџбеник тројанске културе у природном континуитету мезолитске, насилно прекинуте фалсификатом “чуда у Јелади” које није могло “настати” само од себе, а лажно је приписано измишљеној држави и народу. Нелогично кривотворење класичне културе, избацило је Тројанце или античке Србе из историје, а Јелини (“Грци”), Латини и Западна Европа, добили су на поклон две хиљаде година “своје” историје, иако су сви заједно тројанског порекла!

Илијада је вековима дотеривана и фалсификована, док није постала препознатљиви плагијат са бројним нелогичностима. Арктин, циклик из Милета који је у осмом веку допунио и комплетирао Илијаду, пише да је Ахил убијен од стране Хектора и спаљен, а не обрнуто како нас уче! Ахилов прах расут је по Белом или Острву Змија у делти Дунава, што сведоче бројни антички писци. Наравно, место спаљивања и растурања земних остатака не мора бити исто, али се поставља питање зашто је Ахил сахрањен у Црноме мору? У спеву, ни Илион није разрушен од стране Ахајаца, а Страбон сведочи да је Троја пала тек 1128. године ст. ере. Нема ни Тројанског коња у Илијади, јер је њега увео у причу Вергилије, са спевом Енеида 1000 година касније.

Протоисторијска екумена Подунавља Хелма је србска, а спев Илијаде иако је фалсификован нигде не помиње “Грке” или Јелине, нити Европу, Македонију или Јевреје, иако се појавио у облику какав је до нас доспео, тек две хиљаде година после његовог настанка! Проблем лоцирања европског Илиона, алијас Троје, представљају временске, просторне и терминолошке произвољности у Илијади. Једна од њих је очигледна на први поглед: Зашто се Илион зове Троја, а спев који описује опсаду града Илиона зове Тројански рат уместо Илионска војна?

Видљива подвала са Тројом уместо Илионом, настала је услед потребе премештања места догађања са Хелма (Балкана) у јелинске колоније некада пелашке, чак на други континент у Малу Азију . Али, проблем је у томе, што је у старом веку било 12 Троја! Једна од њих је и Београд који су посетили митски Аргонаути. У Илијади се Троја помиње на Великом океану, сагласно божанском граду (троструке) Трипуре на небу. Треба знати да је град обредно место као и храм, где пролази соха небеска која повезује сва три постојећа митолошка света. Архетип градитељског симболизма је космички, а древни урбанизам пресликава небеску геометрију у светој географији.

Без обзира на митске елементе, Илијада је енциклопедијски спев са историјском потком, док је Одисеја митолошки са бројним драмским заплетима. Да Одисејева лутања нису по унутрашњем већ спољашњем океану, тврдила је још пергамска школа, а мотив Одисеје(1) и Бановић Страхиње је истоветан. Јелински мит такође каже, да се сунце и звезде рађају из небеских вода и поново падају у Океан, са обе стране Млечног пута! Зато Ахил у Илијади каже, да из Океана извиру две реке и сва мора!

Песнику Илијаде је познато путовање Аргонаута (ариј. арка, Сунце + нава, брод), а мит су Јелини преузели од мисирских Сарбата, заправо од либијског Халдејца Ератостена. Не само да је мит старији од Јелина, већ се јавља као мотив финске Калевале и србске митолошке приповетке “Златоруни ован”, чија старост упућује на сазвежђе Ован и библијско Постање. Сарбатима припада и Дардан унук библијског Хама, па не треба да чуди почетак оригиналне Илијаде од Псеудо-Еродота: Певам о Илиону и Дарданији коњеплодној.

Хелмска Дарданија је заузимала пола данашње Шумадије, али, Пелазги и Минојци које историографија уопште не разликује, распростирали су се од Дунава до Крита. Минијци носе име по свом законодавцу Нину алијас Мину, а Београд географски припада Шумадији, али и земаљском рају библијске Сабире, алијас Хавиле. Рајска земља је симбол обиља, семантички потврђена у ариј. раји, богатство, РВ 8, 31, упоредна сазвежђу Ован на небу, које доноси благодет обнове природе у пролеће. Небески рај је између Сунца и пупка неба, као што је земаљски рај северно (односно јужно) од митског пупка земље. Живо предање са Крита, памти да је опсада Илиона била у данашњој Србији, али поред тога Крићани памте и да су пореклом од античких Срба.

Гора Ангур (Авала) или Ангурион је у Аргонаутима име за планину, коју од непрегледне равнице Laurion(Панонија) дели река, а налази се близу стене Каулијак (Калемегдан)/2/, где живе Синги (Аполоније Тимагет). До 2014. године постојали су остаци тврђаве изнад Чукаричке падине који су уклоњени. Али, још увек постоји лука у рукавцу Саве (Бронг) на Чукарици! Семантички, Ангур, ариј. анг’ари, “непријатељ зла”, истоветан је придевку за “гандарве”, полубожанске становнике неба и чуваре обредног пића. Лексема “гандарва” је очувана у србском предању, о чему сведочи пословица са Ртња: Напио се к’о кандавле!(3)

Синги су “келтско” (гетско) племе, а царство Сигина се простирало од Индије до Дунава (Аполоније Родоски). Под именом Сингури, познати су као хетско племе, док су у Западној Европи, Лигури (Расени) изнад Марсеја именом Сигини звали трговце (Б. Гавела). Они су сродници Меда или Арија (Херодот), Сарбата, Скита (Маса-Гета), Скира и Сака, ариј. шака, Саки, име за србски народ беле пути у Азији (= шакара, Скири), а народи Истока су Саке звали Маса Гети и Јавани.   . Име Синга је од аријског или архаично србског син’а, лав, сазвежђе Лав, име бога Месеца, а траг њиховог имена је назив Ада Циганлија (Синганлија).

Лав је животиња Сунца и ведско поређење за бога Нава. У народној песми “лави огњевити” су поређење за светлост, јутарњу и вечерњу, док у РВ постоји полубожанство у облику лава, са којим се пореди бог Олује, касније поистовећен са богом Нава. Друго име за лава у аријском је иб’ари, лав, одакле је име реци Ибар у значењу “лавља река”, по којој су Јужни Срби добили име Ибери.

Да је Илион европски град сведоче записи Хоренског и Стефана Византинца, а Тројанац Лесандар Македонски је по сведочењу Плутарха, пре похода на Исток посетио Илион, алијас Троју, како би се поклонио сенима лозе по “млеку” свог славног претка Ахила. Бесмислено је тврдити, да је Лесандар ишао у малоазијску Троју удаљену 1600 километара, која је тада била поседу Персијанаца!? Поготово, што постоји писани податак да је на поклоњење ишао у Сингидунум(4)!

Одбацивање унапред, теоријског става да је Илион из спева био у данашњем Београду или неком другом европском граду, потиче од научене представе о морској обали у плагијату Илијаде. Са друге стране, постоји одбојност за све оно што историјски припада Србији, ваљда због граматичке грешке у исказу да је “Бог створио свет у Поморављу”.

.

Слободан М. Филиповић

(1) Одисеј (“Луталица”) је семантички од √ ход, инф. ходате, ходати као и “Ходије” (Путник), придевак Шармија (Хелмија или Хермеса), а Одисејева мајка је ћерка бога Сунца који има 12 бродова.

/2/  Највећа тврђава Европе је Калемегдан, од ариј. кала, део целине + мад’ја, међа, одакле је реч “мегдан”,изведена по “међи”, а споту ове речи у србском језику и данас чува израз: Стани ми на црту!

(3) Звање “кандавле” носио је Кандавле Мирсов, последњи владар људејске лозе Сардонића, за кога Херодот каже: Кандавле, кога Јелини зову Мирсило био је краљ Сарда (Деретић).

(4) Неки кажу, да су Скордисци (< Сорди, једно од имена за Србе) основали Сингидунум (< ариј. син’а, лав +дина, одвојити > келт. дин, брег).
Извор:  http://www.vaseljenska.com/vesti/ilion-zvani-troja/ 
Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Аргонаути, небески морнари

.

Класичан еп о Аргонаутима преузет је од Аполонија Рођанина, управника Лесандријске библиотеке подсарбатском династијом Лагића из Македоније. Еп је прејелински и није инокосан. Песник Илијаде зна за Аргонауте, скоро 1000 година раније, а ова митска идеја находи се у финском епу Калевала, забележеном вишеод две хиљаде година касније. Исти митолошки мотив, познат је у србској митолошкој приповетки „Златоруни ован“, која је протоисторијске старости.

Реч Аргонаути, семантички је кованица настала по имену брода, од аријског арка, Сунце + науџа, морнар (>јел. Argos + nautes), у слободном преводу: „небески морнари“. Арг (Сунце) син бога Неба, саградио је брод назван његовим именом, по божанским упутствима, уградивши једну храстову даску из пророчишта у Додони која је могла да прориче. Заштитници Аргонаута били су пелашка божанства Атина и Аполон, а брод је пловио за Колхиду да од сина Сунца донесе „златно руно“, које је чувао Змај који никада не спава.

Вођа Аргонаута плавокоси Јасон, брат Дардана Хамовог унука, окупио је мноштво јунака. У предњем делулађе седео је Сорбеј (Орфеј) отац песништва, старији шест векова од појаве Јелина у владајућој науци, који је певао док су остали веслали. Стигли су на одредиште, а краљ Колхиде је обећао да ће дати „златно руно“ из светог Гаја бога Рата, ако вођа Аргонаута испуни постављене задатке.

Када су они испуњени, краљ је погазио своју реч, али је његова кћи која се заљубила у вођу Аргонаута помогла, да се обећање испуни успававши својим мађијама ватреног Змаја, чувара „златног руна“. После повратка из Колхиде, брод Арго је претворен у сазвежђе на небу. У походу Аргонаута, лична имена посаде сачувана су у именима звезда и звезданих јата на астрономској карти северног неба тврди Њутн, али њихов астрономски именослов је пелашки или сарбатски!

Финска Калевала узноси само Сунце божије, песнички пресликано у „чун са 1000 веслача„:

… што с’ истока амо броди,

ког на запад крма води.

Овај „убојни чамац“ Калевале у који један од јунака уноси даске, „плови“ преко неба носећи веслаче, небескогковача и старог крманоша и чаропевача, који пита чун: … јеси л’ чамац Творцем саздан. Они плове на север, да донесу „Сампо“, чаробни млин доњег света. Вејнемон, вековечни небески чаропевач, од костију рибе прави кантелу, врсту музичког инструмента са струнама од ждрепчеве гриве. Он је вештак у свирању и сва бића сенаслађују његовом песмом која привлачи и дивље звери, па чак и црви излазе усхићени на површину земље.

Кад су стигли у доњи свет, његова господарица „Госпа од севера“ није хтела да дели чаробни млин. Онда је Вејнемон својом песмом омађијао и успавао народ доњег света, заједно са њиховом господарицом и узео Сампо на … крову томе шареноме.

Али, чапља буди „Госпу од севера“, која открива да у Бакарној гори нема „чаробног млина“ и почиње да гони Вејнемона у његовом „црвеном чуну“. Она шаље маглу, чудовиште и ветрове, који односе чаробну кантелу, а затим и сама креће у потеру, успевши да сруши „Сампо“ на дно мора код бога Вода (небеских). Комадиће„Сампа“ на површини, Вејнемон је протумачио као добар знак:

… из тога ће семе бити

и почетак среће сталне.

Заиста, Калевала или Вејнемонова земља Калева (људи), напредује због комада „Сампа“, а тај глас стиже чак до „Госпе од севера“.

У србској приповетки „Златоруни ован“, момак који који поседује „златно руно“ плови у доњи свет, са галијом од двадесет дућана да доведе ћерку другог цара (Нава). Он мора да испуни оно што је немогуће, јер ће у супротном изгубити и главу и „златно руно“. Његови адути су орлово перо, крљушт златног шарана и перо са левог крила голуба.

Када царева кћи, која је дошла на брод привучена робом, примети да се брод креће она шаље птицу са рамена у двор својега оца. Али, момак запали перо орлово и долеће орао који хвата птицу. Када девојка баци чаробникамичак, златни шаран га гута и лађа плови даље. При крају пута, када се брод „окамени“, голуб му доносиживу воду. Брод са путницима дочекује вероломни цар овога света, који нареди џелату да посече момка, али га девојка оживи са „живом водом“. Онда саветник каже цару, да ће момак сада знати више него што је знао, јер је био мртав па оживео.

Сасвим је очигледно, да се у све три митолошке приче песнички пресликане у двојност пловидбе у барци, као најстарији митолошки приказ привидног кретања Сунца божијег. Ради се о сазвежђу Ован на пролећном небу, и његовој месијанској улози обнове Природе, која доноси нови живот, благостање и напредак. Извесно је, већна први поглед, да су финска и србска верзија Аргонаута митолошки свежије и ближе идеји основних небеских кретања, јер се Сунце још у Риг Веди вози у барци са којом се поистовећује, а за њега се каже, да је то „злато“ које пребива у доњем свету.

Гете, добар познавалац србског јуначког спева, у једном стиху износи потпуно митолошки мотив “путовања” кроз живот:

Ако немаш то, умри и постани,

остаћеш суморан гост на мрачној земљи.

Србски народ и данас верује, да Сунце које се смири на западу неба, није исто као оно које се сутрадан изјутрарађа на истоку, већ неко друго.

.

Слободан М. Филиповић

Извор: http://www.vaseljenska.com/vesti/nebeski-mornari/

Category: Zaveštanja predaka  Comments off