Archive for » jun, 2017 «

Спасавање моштију Светог кнеза Лазара

.

Дванаест пута сељене свете мошти

Мученичка смрт кнеза Лазара, целовитост његових моштију и њихова мироточивост, сматрају се пресудним елементима који су, према хришћанским обичајима, утицали на брзу канонизацију Кнеза Лазара – мученика и формирање његовог култа.

Овај култ живи у српском народу већ више од шест векова и има своје посебно место и значај у колективном памћењу Срба. Највећу улогу у томе имале су мошти Светога Кнеза, које су 12 пута сељене, од Приштине до Сент-Андреје и назад, делећи судбину његовог народа.

Након погубљења кнеза Лазара у Косовској бици на Видовдан 28. јуна 1389. године, његово тело сахрањено је у Приштини. Према сведочанству Пећког родослова, турски султан Бајазит „када виде са каквим достојанством прими смрт овај хришћански кнез, он после допусти монасима који искаху тело Лазарево, те га они узеше и часно погребоше у цркви Св. Вазнесења у Приштини.“ Ту је Кнежево тело почивало наредне две године.

Српски услов за мир са Турцима био је да се дозволи пренос Кнежевих моштију из Приштине у његову задужбину манастир Раваницу: „Синови кнеза Лазара, Стефан и Вук, са својом мајком Милицом, закључише да је од Бога и од људи зазорно што часне мошти њиховог оца и мужа нису положене у Кнежеву задужбину манастир Раваницу.“ Међутим, изгледа да су Турци још неко време одуговлачили са дозволом за пренос моштију. Принцеза Оливера, тада већ супруга Бајазита I, имала је пресудан утицај на то да султан коначно дозволи пренос. Транслација тела Кнеза Лазара је извршена 27. и 28. јуна 1391. године, на другу годишњицу Косовске битке.

Према анонимном писцу „Слова о кнезу Лазару“, пре почетка преноса моштију, патријарх Данило III и српски епископи служили су свечану литургију у цркви Св. Вазнесења. Том приликом, први пут после сахране 1389. године, откривено је тело кнеза Лазара. Утврђено је да су мошти „нетљене и читаве, да су мироточиве и да испушташе многи и благоухани мирис.“

Кнежеве мошти су из Приштине „с великим плачем“ испратили Вук Бранковић и његова супруга, Лазарева најстарија кћи Мара. Мошти су преноћиле у манастиру Нова Павлица на Ибру, у цркви Ваведења Пресвете Богородице. Овај манастир је задужбина браће Мусића, Стефана и Лазара, синова Лазареве сестре Драгане. Браћа Мусићи су погинули уз свог ујака у Косовској бици и сахрањени су у својој задужбини. У истој цркви сахрањена је и њихова мајка која је ту живела под монашким именом Теодосија.

У порти Нове Павлице Лазареве мошти дочекала је кнегиња Милица са синовима. Патријарх Данило III, у делу које такође носи назив Слово о кнезу Лазару, овако је описао потресни тренутак када је кнегиња Милица дочекала ћивот са моштима свога мужа: Благочестива и достојна хвале кнегиња Милица, са прељубазна два сина њена и са свима благородницима, изишавши у сретање и близу бивши моштију новомученика Лазара, на њих је пала и загрлила их. Изван себе је била, као да је постала полумртва. А затим, тргнувши се као од сна, вапајима великим уздисаше:

,,Авај мени, што ми се деси! Изненада ми љуто оружје прође кроз душу моју. Слично Јеремији и мени ово дође. Послушај ме како уздишем, како тужим, а нема никога да ме утеши. Девојке моје и младићи моји одведени су у ропство. Обешчади ме мач као смрт у дому. И сви непријатељи моји чуше за зло моје и зарадоваше се. Тако примих изненада. Ово ли ја чеках: пасти и лишити се супружанства и милог ми и љубазног господина кнеза, са светлим и изабраним и мужаственим и храбрим оружницима. Плачите са мном поља и долине, што бисте заједничари тела и крви ових.  Ридајте са мном и тужите ви мајке прељубазне деце, жене добропобедних мужева, рођаци љубазних својих…“

И сви остали ово слушаху, и вапајима и гласовима и уздасима све место оно испуњаваху. А мноштво људи благородних и народа стече се, и сви саставише плач и ридање неутешно. Од болова и уздаха срца као лавови да ноктима утробе раздираху. Синови оца зваху, и потчињени господара свога. Сви скупа заједно страдаху и трпљаху болове, страдајући као да су ван себе“.

Пошто су преноћиле у цркви, Кнежеве мошти су сутрадан наставиле пут Раванице. У цркви Вазнесења Господњег у Раваници литургију су служили патријарх Данило и други архијереји у присуству игумана, монаха и чланова Државног сабора. Том приликом је, највероватније, пошто су се стекли сви услови, паралелно обављен и чин канонизације Светог Кнеза, од када је добио назив Свети Кнез Лазар.

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Освета књегиње Љубице

 

Узела кубуру и пресудила јој:

Кнегиња Љубица убила љубавницу кнеза Милоша!

Кнез Милош није никада исказао своје кајање за учињене поступке како у љубави, тако и у политици. Кнегиња, пак, јесте…

Љубица Обреновић је била српска књегиња, жена кнеза Милоша Обреновића, и мајка кнеза Михаила Обреновића. Њено девојачко презиме било је Вукомановић, била је ћерка Радосава и Марије Вукомановић. Главни посредник удаје за Милоша Обреновића био је Никола Милићевић Луњевица који је преговоре око удаје завршио са Миланом Обреновићем, братом кнеза Милоша, на четрдесет дана од смрти њеног оца. Кум на венчању које било 1806. године био је Карађорђе, стари сват Лазар Мутап, а  девер Никола Милићевић Луњевица.

Уочи удаје Љубица је „била највиђенија међу девојкама из све околине“. Чак и ако се претеривало у опису Љубицине лепоте, млади бег Токатлић имао је довољно мотива да се загледа у стасалу Срезојевчанку. Он је помишљао на њену отмицу, али није се усуђивао да је оствари, плашећи се гнева свог стрица, старог Селим-бега Токатлића, добро расположеног према раји.

У њу се загледао годину или две пре избијања Устанка брат по мајци Милана Обреновића, Милош Теодоровић, потоњи српски кнез.

У позним годинама, док је боравио у Бечу, кнез Милош се сетио како је упознао Љубицу. Напуштајући свог зета Саву, можда 1802. или 1803. године, пре него што се коначно доселио код полубрата Милана, Милош је преко Прањана, на путу за Брусницу, прошао кроз Срезојевце. На једном од срезојевачких потока угледао је Љубицу и мајку, које су белиле платно.

„Тада ми је било прошло 20 година, а још сам био као девојка. Чим видех Љубицу, осташе ми очи на њој. Она и мајка јој, опазише мене, изиђоше из воде, и спустише скуте (бејаше их стид од мене да дубоко газе). Ја прегазих воду, и, на другом брегу, седох обувати се. Ошљарио сам ваљда читав сахат, само да дуже гледам Љубицу. Е, јест била лепа за чудо.“

Питање Милошеве женидбе поставило се поново тек после избијања Првог устанка. Из кнежеве приче сазнајемо да је војвода Милан испросио Љубицу и довео је у њихов дом. „Кад сам се оженио било ми је око 24 године.“

Милош и Љубица узели су се у пролеће 1804. године. Милан је позвао Карађорђа да кумује. Тад су се Карађорђе и Милош први пут срели и упознали.

У аутобиографији кнез Милош казује да је с Љубицом родио „деце осморо, то јест, четворо мушких и тако женских“ (Петар, Петрија, Јелисавета, Ана, Милан, Марија, Михаило и Тодор). Родитеље су наџивела само два детета, ћерка Петрија и син Михаило, а Јелисавета мајку. Кнез и кнегиња трудили су се да васпитају своју децу, али замисао и уложени напор нису били на нивоу једне владарске породице. Ниједно њихово дете није било систематски образовано.
Кнегиња Љубица није доживела да ожени ниједног сина, али је дочекала да уда две ћерке, Петрију и Јелисавету.
Познато је да је Кнез Милос био јако неверан. Једном је тако украо из Турског робља лепу Петрију, и довео је код Љубице у Црнућу да јој служи. Својом лепотом, младошћу, вредноћом и вештином у сваком послу била је десна рука кнегиње Љубице, а својом веселом нарави и шаљивошћу унела је ведрину и свежину у кнежеву кућу. Она се Љубици од почетка није допала.

Петрија је остала у Црнући и пошто се кнегиња Љубица одселила у Крагујевац 1818. Кнез Милош је до 1817. ретко долазио у Црнућу, али су његови односи са Петријом почели пре него што се Љубица одселила. Љубоморна на лепу Петрију, она је често пребацивала кнезу због њихових шала и смеха, док једном приликом није затекла мужа и Петрију у кревету. Кнегиња се потом преселила с децом и мужем у Крагујевац, одакле је кнез чешће одлазио и остајао у Црнући. Почетком 1819. године Петрија му је родила ћерку, којој су дали име Велика.

Кнегиња Љубица дуго није рађала, али је почетком 1819. године била трудна. То јој је улило самопоуздање и она је решила да прекине кнежеву љубавну романсу. Претходно је сазнала од својих доушника, међу којима је био и Васа Поповић, њен рођак, да се на кнеза врши притисак да се ожени милосницом Петријом. Веровало се да Љубица не може више да рађа, а кнезу је био потребан наследник. Од Петрије су се могли надати мушком детету.

Кнегиња Љубица се појавила у марту 1819. године у Црнући, изненадивши кнеза и Петрију. Затекавши Петрију како намешта собу, упитала ју је:

„Коме спремаш две постеље, Петрија?“

„Спремам једну господару, другу мени.“

„А где ћу ја спавати ноћас?“

„Вала Богу, пространа је кућа!“

„Зар тако, Петрија?“

„Нисам ти ја крива што ти Бог није дао“  дрско одговори млада, не обазирући се на Љубицу.

„А кад мени није Бог дао, ја ћу дати теби“, рече Љубица и дохвати кнежев пиштољ којим уби Петрију.

Од Милошевог беса је спасло само то што је била трудна. Не зна се да је кнегиња Љубица била неверна свом мужу. Дакле, није нам познат ниједан њен љубавник. Није, такође, познато ни да ли је икада била обузета таквим искушењем, будући да у њеној сачуваној преписци нема ниједног писма интимне природе. Чак никаква прича, нити анегдота не упућује у том правцу. Кнегиња је, за разлику од кнеза, морала много више да води рачуна о својим моралним поступцима, јер је страховала од кнеза, а и зато што је стално била обузета бригом о деци.

Кнез Милош није никада исказао своје кајање за учињене поступке како у љубави, тако и у политици. Кнегиња, пак, јесте. Године 1843, пред смрт, она се кајала и јадиковала што је убила Петрију:

„Много греха имам, њих ће ми милостиви Бог све опростити, али што својом руком убих ону жену, бојим се неће ми никад опростити! Куд ме занесе моја женска памет? Кад бих ја убијала све његове пријатељице, могла бих побити толико света! Грешна, шта учиних!“

1842. године дошло је до смене власти у Србији, са династије Обреновића на династију Карађорђевића. Љубица је умрла 26. маја 1843. у прогонству у Новом Саду, тада Аустријском царству. Сахрањена је у манастиру Крушедол на Фрушкој Гори.

Извор - http://stil.kurir.rs/vip-prica/uzela-kuburu-i-presudila-joj-kneginja-ljubica-ubila-ljubavnicu-kneza-milosa-clanak-32670

 

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Говор Словенског изасланика Александру Великом

ГОВОР СЛОВЕНСКОГ ИЗАСЛАНИКА  АЛЕКСАНДРУ ВЕЛИКОМ

.

То што Словени рекоше тада Александру, знатно се разликује од обичаја римских и грчких … Па иако би се могло расправљати о њиховим речима, ми ћемо их овдје тачно пренијети.  Један од њих, најстарији, овако збораше:

,,Да су Богови хтјели да ти обим тела буде сразмјеран похлепи душе, запремина свијета не би ти достајала,  једном би руком додиривао Исток, а другом Запад. А то кад би постигао, прохтело би ти се да откријеш гдје се толики сјај божански крије, јер толика је твоја жеља за стварима које не можеш постићи. Ти из Европе идеш у Азију, и из Азије прелазиш у Еуропу. И кад буде побиједио читав људски род, са шумама и са звијерима, са снијегом и с ријекама, ти ћеш ратовати. Но зар не знаш да велика стабла дуго расту, да би затим у трен била ишчупана? Луд је ко само ниихов плод мотри, а не мјери им висину. Пази да, желећи до врха стићи, не паднеш заједно с гранама за које ћеш се држати. Лав је знао који пут скончати као храна малих птица, а жељезо рђа изједа. Нема ствари тако постојане, да јој не би пријетила погибељ од неке друге слабе.
Шта ми имамо с тобом? Ми не ступисмо никада на тло твоје земље. Како знаш где си дошао? Зар нам није допуштено остати непознатима, живети сред ових великих шума? Ми се не смемо никоме покорити и не желимо никоме господарити. Предајемо вам овдје своје дарове, како бисте могли упознати народ славенски – пар волова, плуг, стреле, копља и пехар. Ствари су то којима се обичавамо служити, с пријатељима, а против непријатеља. Љетину стечену трудом волова дарујемо пријатељима и с њима у пехарима вино као жртву боговима приносимо, а непријатеље издалека стрелама, а изблиза копљем ударамо. Тако смо победили краља Скитије, краља Медије и краља Персије. Пут нам се све до у Египат отворио. Но ти, који се толико дичиш да си дошао разбојнике свих народности прогонити где год би стигао, ти сам ниси ништа друго доли разбојник. Заузео си Лидију и запосео Сорију; држиш у својој моћи Персију, под твојом су влашћу Бактријци, у Индију желиш отићи, а већ пружаш своје лакоме и незаситне руке према нашм стадима.

Чему сва то богатства, кад изазивају у теби све већу глад? Ти си тај којем је више него иком другом преобиље донијело глад, те што више имаш, то жељ-није жудиш за оним што немаш. Зар се не сећаш колико је већ времена прошио откако опсједаш Бастане желећи силом однети побједу? Согданци су наново заратили. Теби рат из побједе изниче. Премда те држе већим и снажнијим од других, свеједно нико не трпи туђинца за господара. Пријећи чеш Тану [Дон], па ћеш спознати ширину простора којим се протеже. Словене ти никад нећеш покорити. Наше ће убоштво бити брже од твоје војске која са собом носи плен многих народа, а кад будеш веровао да смо далеко, угледат ћеш нас у свом шатору. Истом брзином прогонимо и бежимо. Чујемо да је у Грка словенска осама пословично извргнута руглу, но нама су драже ненастањене и необрађене шуме неголи градови и богати поседи. Држи стога чврсто у рукама своју срећу, јер је пролазна и не можеш је на силу задржати. Будеш ли слиједио тај корисни савјет, боље ћеш своју срећу зауздати и лакше ћеш њоме управљати. У нас се каже да срећа нема ноге, него само руке пернате, те кад пружа руке, не да перје дотаћи.

На крају, ако си ти Бог, људима мораш поделити благодати, а не одузимати им оне које већ имају. Но ако си чојек, држи увек на уму то што јеси. Глупо је увек држати на уму ствари због којих себе самога заборављаш. С ким не будеш заратио, тај ће ти бити пријатељ, јер чврсто је пријатељство само међу једнакима, а како се чини – једнаки су међусобно они који нису окушали своје снаге. Не вјеруј да су ти пријатељи они које си покорио, јер не може бити пријатељства између господара и слуге. И у миру нам је обичај на рат мислити. Грцима је обичај бити на опрезу, те све биљеже и зазивају Богове. Ко не поштује људе, обмањује Богове, а ни теби не требју пријатељи у чију добронамерност сумњаш. У нама ћеш сигурно пронаћи чуваре Азије и Еуропе. Дотичемо Бактрију тамо гдје је Танаис дијели, а онкрај Танаиса, па све до Тракије, глас се проноси да се Македонија с трачанским брдима спаја. Ти размисли желиш ли нас на границама оба своја царства за прииатеље или непријатеље.“

Одломак из књиге Мавра Орбина ,,Краљевство Словена“ страна 81.

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

ПОХВАЛА СРПСКОЈ МАЈЦИ

Исидора Секулић

ПОХВАЛА СРПСКОЈ МАЈЦИ

.

Израз чувати дете сасвим је посебан израз нашег језика и нашег схватања ствари. Наша, српска мајка, изабрала је тај израз место читавог низа појмова у вези са отхрањивањем, надзиравањем, васпитањем, забављањем, разумевањем, и вољењем детета. Каже наша жена, пуних уста, с озбиљношћу, на пример: Сасвим млада већ сам чувала двоје деце. Или: чувала сам сина мог као дете све до двадесете његове године. Или: Ћерино дете чувамо ја и мој старац. Или: Нема јадниче ни оца, ни мајке, па га чувамо.

Лепа је то реч и тешка је то реч. Једна реч довољна за десет. Широко осећање детета показује тај израз, широку заједницу матере са душом и песмом детета. Подразумева се у тој речи да је тако рећи мала ствар хранити и одевати дете, а главно чувати га од опасности, правих и уображених. Од озледа; од зле намере других људи; од мрака и сенки и „курјака“ који тако загонетну улогу имају у души детињој; од нагона који се полако дижу; од маште која рано буја и тера цвеће и коров; од мисли које дете присваја чувајући их, погађајући их, читајући их из новина и књига дечијих и других.

Чувати дете, могао је као обележје радње казати само неко дубоко човечан. Јер, нигде више погрешних, неправедних и свирепих удараца него када где ударе дете, и где се удара по детету. Дете тако често удари онога кога воли: и баш онај који дете воли хоће често непромишљено да удари и по телу и по души детињој. Бива то отуда што љубав као таква није само врлина, него је и страст, и превраћа се понекад у себичност, љубомору, гнев.

Сви знате причу о Арапину који је, срдит, свом многовољеном коњу – који му је био место детета – пожелео да пребије кичму, и коњ је пребио. Колико пута дете, колико пута мајка каже тешку неодговорну реч. Мајка дакле има да чува дете и од својих удараца.

У нашем народу је одувек тежак био живот и државни, и градски, и сеоски, и породични, и детињи. Зато је и однос матере и детета одувек био био много сложен, променљив, зависан од свега и свачега. Човек човека уопште тешко схвата и никад до краја не разуме. Тежње људи се ретко кад слажу и састају. А историја односа наших баш према онима које највише волимо, препуна је неспоразума, сукоба. Историја односа матере и детета понајсложенија је. Они се воле и траже, али жеље њихове тако често иду у раскорак, и тешко се враћају и састају.

Питање детета је огромно, питање детињства до крајности деликатно. Јер је све колебљиво, а све сувише импулсивно у оно детиње доба када је младо биће способно за пуну срећу, неуморно да буде весело и испуњено поверењем у свакога и све; а, с друге стране, живо осетљиво, некад страдално осетљиво за јад несрећних људи чак и из књига и са слика.

Наша жена има ретко добар став пред том великом компликацијом. Ко је добро посматрао највише заступљени тип српске мајке, зна да је она у односу са децом нешто кратка и уздржана, понекад и мало сува. Није романтична; а кад је, њена романтика је хумор, лиричан или ироничан. Српска мајка не прави се мудра као Саламон, ни чаробна као вила. Она стаје пред дете скоро тако као и пред одрасла човека. Није много склона да се детињи, да измишља бајке или их препричава. Она препричава своје село, своје детињство, карактеристичне претке и рођаке и разне истакнуте и оригиналне људе и жене. Рано увлачи дете у битност расе, у битност друштва, и у ћуди живота. Једном речју, њу одликују две наоко ситне одлике, али које значе велике квалитете: човечност и озбиљност.

Сећам се из детињства једне мајке која је неколико авлија пуних деце држала у федерацији дивљења достојној. Деца су заслуге својих другова признавала поштено, често до суза поштено; верно су остајала при учињеном избору игара и вођа; а кад је долазило до размирица, свађала се некако по „пунктовима“, по неком уставу. Једна колективна свест је осуђивала велике кривце, и до батина није никада долазило.

И дан данас се сећам те мајке. Не по некој њеној анђеоској доброти, или по дару маштања, или по лепоти и срећи. Просто по човечности њеној, озбиљној човечности њеној. Њен живот хоћете да знате? Ево га у неколико јаких потеза. Једно јој се дете родило, друго пошло у школу, треће се разболело. Када је устао од тешке и ретке болести тај малишан, мајка, једног дана, без сваке патетике, узе четврто дете с улице. Нашли га људи код црквеног зида, као што се нађе кључ који остаје вечита тајна: шта је откључавао и закључавао. Па су године пролазиле. Један син се оженио, други погинуо, једна кћи се упорно опирала сваком вођењу и саветовању и много грешила. Па онда, најстарији син обудове, и донео матери своје дете: да га чуваш мајко. Па онда, једна удата кћи, оно нахоче, није никако хтела да да има деце. А друга је имала децу, али се није њима бавила радо. Некако је много мислила увек на себе. Мајка се држала човечно. Није се уносила у туђе животе. Али је нечим, у себи консервативним, ипак управљала животом и савестима своје деце и исправљала те животе и те савести. Она кћи без деце, пошто је закаснила да има своју децу, ушла је, напослетку, уз помајку у друштво за чување туђе деце. А она друга кћи је доживела да су сва њена деца пристала уз бабин систем и бабин поглед на ствари, и, премда су матер своју волели, бабу су далеко више ценили, изнад матере, а то су и говорила матери. Није то било лако слушати. У последње време, и та се мајка много трудила у друштву за чување туђе деце.

Људи, прогресивни и модерни, стоје данас мало неодлучни према типичним карактером српске мајке. Додуше, када погледају у куће које наше жене подигоше, и држе и воде – и то без великих криза, и без икаквих проневера и себичности – људи умукну и диве се. И право је да се диве. С друге стране, мисле ипак да би тип наше мајке требао да еволуира, да би мајка требала да узме више личне слободе за себе, и да даје више личне слободе деци. Ово је једно мишљење које није до краја домишљено. Деца, раније или касније, узму сама ову слободу, и узму је природно, с преимућством новог живота над оним који пролази. А мајка, не може имати пуну и пусту слободу, као што је не може имати нико ко је узео неки задатак не од данас до сутра, него од данас до гроба.

Српску мајку карактерише оно што је од два вида озбиљнији вид карактера и одлуке. Српска мајка је прогресивна, али човечна остаје оним што се не мења, вечним цртама човека и жене. Прогрес је ствар нужна и лепа, понекад блистава, али у сваком прогресу има експеримената, разбијених и поломљених ствари које се одстрањују и бацају. Добро ради наша жена када од битно човечног не одступа. Иначе, од свег њеног труда и свих мука шта би остало? „Прогрес“ се и по два пута промени док мајка сина или кћер до самосталности дочува. А сем тога, како смо већ напоменули, пошто мајка савлада дете, долази ред да дете савлада мајку у име новог живота, и у томе је и трагедија и јунаштво мајке. У свести српске мајке има врло много од тог знања, и зато у фигури, држању и говору српска мајка има тако много измирено човечног и савладано достојанственог. 

Ово неколико редака предајем, с поштовањем и с дивљењем, марљивим чланицама друштва ,,Српска мајка“ које срдачно и свесно чувају децу.

                                                Исидора Секулић (1936)

Преузето из књиге Мире Софронијевић: „Хуманитарна   друштва у Србији“,

Библиотека Града Београда, 2003, стр. 147 – 150.

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

ВЕДСКИ ТРАГОВИ КОД СРБА

Источно од Међуречја, у долини реке Инд, пре 5000 година, цветала је древноиндијска цивилизација. По археолошким налазима најпознатији градови из тог периода су Харапa у Пенџабу на реци Рави и Мохенџо-Даро у Синдху, на обали реке Инд. Ови градови су имали одбрамбене зидове, водовод и канализацију, двоспратне куће, тврђаве са кулама. Људи су се бавили земљорадњом, гајили су пшеницу, јечам, касније и пиринач. Занатство је такође било развијено, што се видело по нађеном оруђу, оружју и керамици. Трговина је играла велику улогу у њиховом животу, јер су их каравански и морски путеви повезивали са древним Сумерима и Египћанима. Разлог за пропаст ове цивилизације била је или природна катастрофа или болести или долазак Аријаца са севера крајем трећег миленијума пре нове ере.
Излазећи из првобитног боравишта, са висоравни западно од Белур-пана, Аријци су се разделили на Индијце и Персе. Индијци су преко Кабулске долине дошли до Индијског полуострва и заузели земљу око доњег тока Инда. Крећући се даље уз реку Сарасвати, они су после успешних борби са негроидним племенима, заузели долину Ганга до Бенгала и сву земљу до планине Виндху. У 18. веку пре Христа цело полуострво се налазило у њиховој власти, осим јужног дела или Декана, где су као расејани остаци живели Абориџини. Постигавши превласт у тим земљама, Индијци су се окренули мирним занимањима.
Још пре него што су освојили долине Инда и Ганга појавиле су се као први плод индијске образованости ВEДЕ или древни свети кодекс, који се преносио с колена на колено, да би на крају, током првог миленијума старе ере, био и записан. Језик Веда био је најдревнији и најпознатији облик санскрта – ведски санскрт. Због тога би правилније било да Индијце или Аријце зовемо Санскрћанима, како је напоменуо наш најпознатији санскртолог, Радмило Стојановић. Они су носиоци богате литературе, која обухвата готово све гране поезије и научног знања ( поред четири Веде, ту је Мануов законик, Махабхарата, Рамајана, Панинијева граматика итд.). Са настанком првих држава у многим брахманским школама то усмено ведско знање почело се записивати и састављати у целине и зборнике.

Захваљујучи енглеским колонизаторима у Европи се тек у XVIII веку појављују први преводи са санскрта, међу којима се нашао и “Мануов законик’‘. Како су схватали древни народи, ово је књига закона, која обухвата све оно што одређује религиозни и грађански живот човека. Осим предмета о којима се обично говори у кодексима, Мануов законик садржи космогонијски систем, метафизичке идеје, упутства која одређују понашање човека у разним периодима његовог постојања, многобројна правила у вези религиозних обреда и искупљења греха, правила прочишћења и одрицања, моралне поуке, политичке ставове, војне вештине, трговање, одређивање казни и награда.
Да би тим законима придали већи значај, индијско предање им је приписало божанско порекло и готово вечно постојање, преносећи га у време митолошког Мануа, аријског родоначелника. Европљани су наслов превели неадекватно јер то није законик по нашем схватању. Санскрћани не кажу „закон“, него користе реч “дхарма“, а то је скуп моралних, етичких и других норми, које одређују човекову честитост, као и скуп животних правила у зависности од друштвеног положаја. У стиху VI, 92 дају се обележја дхарме: постојаност, благост, смиреност, поштење, чистота, обуздана осећања, разборитост, знање Веда, праведност. Дхармасастра Мануа је зборник таквих упутстава члану друштва, чије се испуњење схвата као врлина, у складу са владајућим системом гледишта и са религијом.

more »

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Љубав кнеза Јована Владислава и принцезе Косаре

ЉУБАВ СРБСКОГ КНЕЗА (КРАЉА) ЈОВАНА ВЛАДИСЛАВА И ПРИНЦЕЗЕ КОСАРЕ
​Једна романтична и једна метафизичка љубав надахнула је толике србске уметнике и духовнике: од попа Дукљанина, Стевана Сремца, до Аве Јустина и Светог Николаја – да на уздарје своме роду дарују узнесене беседе, песме и приче.Љубав Јована Владимира, србског кнеза (краља) из Зете (вл. око 989–1015) и принцезе Косаре, ћерке цара Самуила, светли непомућеним сјајем већ хиљаду година. Мера је витешког и побожног жртвовања кроз страдалничко мученичко погубљење, зарад задобијања духовне бесмртности – кроз, како пише у Летопису попа Дукљанина (око 1160–1180), неустрашивост и родољубље.Крајем десетог века (око 998.) Самуило, кренуо је у освајање Зете и крајева данашње северне Албаније.

„Добар пастир даје своју душу за своје стадо”, пре заробљавања, на планини Облик, изговорио је Владимир јеванђељску изреку, додавши: „Дакле, боље је, браћо, да ја дам своју душу за све вас и да својевољно дам своје тијело да га касапе или убију, него да се ви изложите опасности од глади или мача”.

На планини званој Облик или Косигор, србског кнеза, “захваљујући“ издаји, Самуило зароби и одведе у Преспу крај Охрида.

У заточеног, наочитог, Владимира загледа се принцеза Косара, ћерка цара Самуила. Она замоли оца да србског кнеза ослободи из тамнице и затражи да се уда за њега. Цар јој испуни молбу и пусти Владимира из тамнице. Након венчања, он му, како вели поп Дукљанин, преда на управу „земљу и краљевство његових предака”.

Picture

У слози с Косаром, Владимир, кога називају и краљем, владао је Зетом и данашњом северном Албанијом. Изненада, међутим, после једног неуспелог војног похода, умре цар Самуило и царску власт приграби Јован Владислав, Косарин брат од стрица. Сурово се осветио за убиство свог оца, учињеног по заповести Самуиловој. Није поштедео чак ни србског кнеза Владимира, зета Самуиловог. Вероломни лукавац, притворно, пошаље Владимиру најпре златни, а потом и дрвени крст. Домами га у Преспу, где Јовану Владимиру буде одрубљена глава. Свети Јован Владимир примио је венац мученички по старом календару 22. маја 1015. године, а по новом 4. маја.Мученичка смрт кнеза (краља) Јована Владимира, чуда која су се дешавала на његовом гробу – исцељење болесних, предање о загонетној смрти његовог убице Владислава, који је у паници страдао кад му се Јован Владимир причинио на коњу, Косарин одлазак у манастир – допринели су стварању његовог светитељског култа. Знаменитом, светом међу владарима, великомученику Јовану Владимиру, мироточцу и чудотворцу писане су службе, грчке и словенске похвале, грчка и словенска житија. Народ је испредао легенде и предања.

О овоме светом и славном кнезу србском и дивном мученичу писао је Ава Јустин, речи похвалне упућивао Свети Николај, приповедака „Владимир Дукљанин” једна је од најбољих прича Из књига староставних Стевана Сремца. Историјску драму о Владимиром животу Владимир и Косара Лазар Лазаревић штампао је у Будиму, 1829, а истоимено дело написао је и Петар Прерадовић. Мученичка смрт Владимирова навела је Јована Стерију Поповића да напише жалосну игру Смрт краља Владислава. О овоме великомученику приповедао је народ, певане су му црквене песме, а за „Песму о краљу Владимиру” из Разговора угодног народа словинског Андрије Качића-Миочића сматрало се да је народна.
Мученичка смрт кнеза (краља) Јована Владимира, чуда која су се дешавала на његовом гробу – исцељење болесних, предање о загонетној смрти његовог убице Владислава, који је у паници страдао кад му се Јован Владимир причинио на коњу, Косарин одлазак у манастир – допринели су стварању његовог светитељског култа. Знаменитом, светом међу владарима, великомученику Јовану Владимиру, мироточцу и чудотворцу писане су службе, грчке и словенске похвале, грчка и словенска житија. Народ је испредао легенде и предања.

О овоме светом и славном кнезу србском и дивном мученичу писао је Ава Јустин, речи похвалне упућивао Свети Николај, приповедака „Владимир Дукљанин” једна је од најбољих прича Из књига староставних Стевана Сремца. Историјску драму о Владимиром животу Владимир и Косара Лазар Лазаревић штампао је у Будиму, 1829, а истоимено дело написао је и Петар Прерадовић. Мученичка смрт Владимирова навела је Јована Стерију Поповића да напише жалосну игру Смрт краља Владислава. О овоме великомученику приповедао је народ, певане су му црквене песме, а за „Песму о краљу Владимиру” из Разговора угодног народа словинског Андрије Качића-Миочића сматрало се да је народна.
Приредила: Мирјана Ђорђевић
Preuzeto sa -
http://srbski.weebly.com/srbi-svi-i-svuda/ljubav-srbskog-kneza-jovana-vladimira-i-princeze-kosare#.WTSqi1a9bVE.facebook
Category: Zaveštanja predaka  Comments off