Archive for » jul, 2017 «

Фригијска капа, светска а наша …

Фригијска капа је мекана капа која се сузује у стожац, а врх јој се преклапа према напред. Најчешће је црвене боје, а име је добила по малоазијској покрајини Фригији која је под вођством Кира Ii. постала дио Персијског Царства, а после и део велике државе Александра Великог и његових наследника (данас: средишњи дио Турске).

Фригијску капу су носили народи античке Азије (Парти, Парси), а преко Грка и осталих народа који су били у дотицају с хеленизмом проширила се и на друге земље и народе.

У антици је капа за Грке била симбол утицаја других народа (не-Грка) које су они сматрали ,,варварима“.

Током Римског Царства носили су је на прославама (нпр. сатурналијама).  Носили су је ослобођени робови чији су се потомци рађали као грађани Царства. Сматра се да је ту и корен симбола фригијске капе као слободе. Тај се симбол учвршћује Француском револуцијом.

У Француској се  14. јула 1789. догодила грађанска револуција. Револуционари, санкилоти, су се и одећом желели што више разликовати од аристократије, па су на главу ставили јакобинску капу, а то је заправо била фригијска капа. После су многи револуционари и они који су сматрали да се боре за праведну ствар у име слободе стављали на главу фригијску капу.

Где се може видети?

Мотив фригијске капе изузетно је познат и често се појављује на главама и смртника и божанстава, на сликама, киповима, кованицама, вазама, стубовима, документима, националним обележјима…

.

 Персијско божанство  Митра са фригијском капом

.

Анатолијски бог Атис  из 2. века пре Христа

.

Славолук Септимија Севера у Риму

(римски војник води заробљенога Парса с фригијском капом на глави)

.

Богиња лова  Артемида са фригијском капом  (4. век пре Христа)

.

 Парис Тројанац  са фригијском капом

.

 Трачки бог САБАЗИОС  са фригијском капом

Фотографија корисника Andjelka Galantic

Трачки песник Орфеј са фригијском капом

.

Андромеда и Персеј са фригијском капом

 

.

 На Трајановом ступу носе је  Дачани

.

На слици Ежена Делакроа ,,Слобода на барикадама“ главна женска фигура (Маријана) има на глави фригијску капу, која је постала и симбол Француске

.

На документу Декларације о правима човека и грађанина из 1789.

.

На раним приказима мудраца (мага) на мозаику из Равене где носе дарове новорођеном Исусу.

.

АМАЗОНКЕ са фригијским капама на саркофагу из Тоскане

.

.

Срби из Далмације са фригијском капом:

.

.

Фригијска капа на Балкану, у народној ношњи из Конавла код Дубровника:

КОНАВОСКИ  КОНДЕЉИ

.

.

Душан Димитријевић Војвода Дуле (1882-1964)  са фригијском капом,

био је четнички војвода у Старој Србији у време борби за Македонију почетком 20. века.

https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%94%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD_%D0%94%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B_%D0%91%D1%80%D1%92%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BD

Dusan Dimitrijevic.jpg   .

.

Илија Трифуновић-Бирчанин (1887-1943), четнички војвода…

https://en.wikipedia.org/wiki/Ilija_Trifunovi%C4%87-Bir%C4%8Danin

 

Војвода Илија Трифуновић Бирчанин.jpg

.

На минијатурној бронзаној композицији с Дијаниним ликом из Сиска (2. или 3. ст.), затим богиња КИБЕЛА је често представљерна са фригијском капом…,на грбовима Аргентине, Колумбије, Хаитија, Кубе, Никарагве, Салвадора, Боливије, Сената Ајове, на застави западне Вирџиније, Њу Џерсија, Њујорка, на наличју заставе Парагваја… и на многим грбовима и заставама.

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Кордоба, Сордоба (Cordoba)

.

КОРДОБА

Старо име Шпаније је Панија и тако се звала до 11 века. Име Панија је од од ариј. бану, божански придевак Сунца, господар, настао по богу Пану и богињи Панији. По овом божанском пару је име Пуни за Сарбате који су живели на северноафричкој обали, као и Пани за оне на Пиринејском полуострву, што је семантички једнако сарбатским називима Ванија у Северној, Панонија у Средњој и Пеонија у Југоисточној Европи.

Иберијска Панија постала је измишљена провинција Hispania Ulterior владајуће науке. Отуда, данашња Кордоба је наводно родно место Луканија и песника Сенеке за кога Кр. Фистер каже да је ренесансни писац.

Иако је насељена још у преисторији, Кордоба се историјски појављује тек у време Ханибала. Званична историја каже, да је после Пунских ратова претор Клаудије Маркел 169 г. ст. ере оснива Кордобу и Колонија патриција постаје главни град римске провинције Баетика по Страбону (К. Гимпел).

Сордоба (Cordoba) је веома стари, други по величини град Андалузије. У Пидаловој историји Шпаније јављају се називи: Сардуба (Carduba), Сордуша (Cordusa) и Сорбуша (Corbusa), где се латинично “Ц” чита као ћирилично “С”. Већ у деветом веку је према важећој хронологији, заједно с Палермом културни је град Европе док северно од Алпа владају дивљина и примитивизам.

У званичној историји, Абд ал Рахман је 756. г. прогласио Кордобу за независни Емират а 929. г. у време Рахмана III проглашен је Калифат, чиме је град поставио конкурентски однос са ондашњим Багдадским калифатом! Процењује се, да је у оно време Кордоба имала пола милиона до милион становника и да је била највећи град Европе, са преко 80.000 радионица и продавница, 600 јавних купатила, 300 џамија и 500 цркава (владајуће учење).

Овде ништа није тачно! У 10. веку Corbusa (Сорбуша) или данашња Кордоба није имала ни једну џамију нити цркву! Чак, ни у 16 веку, на целом северноафричком приобаљу није било 300 џамија! Треба само погледати планове градова Брауна и Хогенберга из 1572 године, у којима чак ни Лесандрија није имала џамију!

У једној другој, „крајње озбиљној“ литератури о Кордоби из 10 века, историјски извори кажу, да је тада у Кордоби било око милион становника, око 500 џамија, 80 школа, 50 болница и више стотина купатила. Варош Кордоба је поред Константинопоља била најбогатији и најлепши град Европе (владајуће учење).

Опет је све лажно! Шта се догодило са 500 џамија? Како нема ни једне синагоге? Кордоба се чак упоређује и са “Константинопољем”, који се никада није тако звао већ Цариград! Мада је апсурдно поређење Кордобе и Цариграда, јер када је први град био само једна тврђава, друга је варош била највећи културни центар старог света! Не Рим, не Јерусалим, не Лесандрија већ Цариград, који уместо Месквите има Аја Софију.

Да се вратимо скандалозним цитатима владајућег учења: Кордоба је у 10. веку, наводно, имала милион становника? То је још горе него са старим Римом: У Цезарево време Рим је имао 1 милион, а у Окта­вианово чак 1,5 милион становника. Само, што нисмо имали стари Рим, ни Цезара ни Октавијана! Ови подаци се поткрепљују изворима који нису старији од 11 века! Како, кад нема писаних извора пре 11. века (У. Топер). Сасвим је логично што нема историјских извора старијих од 13. века, јер латински је уведен званично у 12 веку, а пре тога имамо само стеле, на којима нису бележене хронике или историјски догађаји (уп. М. Николић, „Наше писмо“).

Захваљујући живој грађевинској активности Абд ал Рахмана III, Кордоба се развила у највећи град Средоземља с пола до милион становника, а хроничари су избројали 3000 џамија, 300 јавних купатила, 50 болница, 80 јавних школа, 20 библиотека и 17 високих школа (К. Гимпел)!? Све „лепше од лепшег“ и безумније, а да нико до сада није ставио примедбе! Ово је потпуна бесмислица, и само они који не умеју да мисле, могу да пишу овако нешто као Карин Гимпел.

У 10. веку је град Кордоба био прворазредни културни центар. Омаиди су толерантно владали, „дозвољавајући хришћанима и Јеврејима да благују на свој начин“ (владајуће учење). А данас нам причају да је Ислам нетолерантан! Ако је било Јевреја у 10. веку, где су синагоге? Према важећој хронологији, која ни сама није поуздана, у 10. веку монотеистичке вере још нису постојале. Све су млађе и потичу из Европе (види дела У. Топера, Кр. Пфистера, А. Фоменка).

Оно, што је такође противречно је проповед владајуће историје, да нам је хришћанство доносило само процват и напредак, јер са хришћанским освајањем Кордобе 1236. године под Фердинандом III, 1236. године, “почело је опадање Кордобе и светлећа звезда се гаси. Општа метропола бледи у провинцијски град” (важеће учење). Али, званична наука зна само за Фердинанда I, коме је Карло V 1521. године препустио владавину Хабсбуршким земљама, или Фердинанда V (II) од Арагона (1469.) који се оженио Изабелом од Кастилије (В. Штајн, „Ред вожње културне историје“).

 Ево шта пише Кр. Депен о овом Фердинанду:

Године 1468. је Фердинанд постао краљ Сицилије, дакле пре но што је постао краљ Арагона (1479). Зашто је онда тек 1504. постао напуљски краљ, иако су Напуљ и Сицилија већ 1442. уједињени под арагонском влашћу? Већ сами бројеви треба да нас натерају на размишљање.

У причи о „Старој Кордоби“, овај културни центар је место деловања медицинара Авероса (Ибн Рушида), коме треба да захвалимо на преводу и коментарима Аристотела (владајуће учење). Овиме су се изумитељи историје такође одали, јер, према важећој хронологији дела Аристотела нису позната пре 15 века!

Слика 1.

Градске зидине Кордобе са Алмодовар капијом.
Једини сачувани делови од некадашње тврђаве Сорбуше која је прехришћанска, али се погрешно наводи да је подигнута у време калифата који је измислила владајућа историја!

.

Слика 2.

На слици Kордобе из 1600. године према Брауну и Хохенбергу (“Историјска панорама градова”) нема џамија, али има осам цркава! Да ли је овај град у 14-ом веку могао имати 900.000 или у  десетом 1.000.000 становника и 3000 џамија?

.

Слика 3.

Кордоба, панорама на литографији Хозе Видена из 1845. године. У старини, барем до 1600. године град се састојао само од једне тврђаве, првобитно србске. У оквиру њених зидина налази се једна катедрала и једна џамија без минарета, старе само делимично 300 година. Све остало је млађе!

.

Приредио С. Филиповић из књиге М. Николића
“Најстарија историја Андалузије”

Извор:

http://www.vaseljenska.com/srbistika/tvrdjava-kordoba/

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Небеска јела, седам небеса и седам птица…

.

ЈЕЛА  је најопеваније дрво у српским народним песмама. Стас ове шумске лепотице не помињу случајно наши народни певачи,  јер она је са висином и до 60 метара највише дрво у европским шумама. Око ње су се преплела древна предања, која она скромно носи на својим плећима, а на која ми не обраћамо готово никакву пажњу

„Зашто је јела увек зелена?”

„Свети Сава након дугог путовања по свету ослаби и остари. Дошавши један пут у планину, седне под једну јелку да се одмори. У тај мах позове га Бог себи. Он се са тога места вазнесе на небо и благослови јелку. Од тада остане јелка благословена, а да се то зна – остане зелена и љети и зими.”
Ова кратка народна прича јасно нам говори да је за Србе јела била свето дрво,  јер је свети Сава српски народни светац на кога су пренети култови и предања из старе србске вере пре примања хришћанства, а ово предање везује јелу уз српског народног свеца.
На сличан начин отишао је на онај свет, поред  јеле, и Краљевић Марко, најопеванији српски јунак, како казује песма „Смрт Марка Краљевића.”

„Скиде Марко зелену доламу,
Прострије је под јелом по трави,
Прекрсти се, сједе на доламу”.

Оба ова предања о два најпознатија историјска и митска лика код Срба говоре нам да се преко јеле одлазило на небо.

 

Небеска јела

Како је јела највише дрво у нашим шумама, то је условило да настане предање о митској јели до неба, небеској јели, која је висока толико да додирује само небо и зато је преко ње могло да се попне, узнесе на небо. Тако се пева и у народној додолској песми: „Како је вила дозвала на земљу кишу”

„Насред села вита јела,
ој, додо, ој, додоле!
Вита јела чак до неба”.

Додолске песме биле су посвећене небеском богу громовнику Перуну с молбом да донесе кишу жедним пољима. Перуна је у хришћанству наследио свети Илија громовник. Он је такође повезан с јелом, што се види у народној песми.

„А кад било на светог Илију,
Поранио Вишњићу Јоване
Богу се молити
под јелом зеленом”.

Код Грка бог громовник звао се Зевс, како су нам стари грчки богови боље познати од наших, они ће нам помоћи у овој причи.

Седам  небеса

Наши преци замишљали су да се небо састоји од више слојева који су одговарали појединим небеским телима која круже око Земље, па се зато говорило небеса. Небеса је било седам – за свако небеско тело по једно небо, колико помиње и наша народна песма „Свеци благо дијеле”.
Да затворим седмера небеса, каже у песми светац Илија громовник коме се моле под јелом.
Земља, коју су древни Грци звали Геа, замишљана је као средиште света изнад кога се уздижу небеса, по једно за сваку од пет планета, које се виде голим оком и још два за Сунце и Месец.
Изнад седам небеса било је осмо небо на коме су звезде стајаћице и које се врти око небеске осе.

Седам небеских тела била су божанства које су Грци звали: Крон, бог времена; Зевс, бог громовник; Арес, бог рата; Аполон, бог Сунца; Афродита, богиња лепоте; Хермес, бог гласник и Артемида, богиња Месеца. Богови и богиње исписани су оним редом како се замишљало да се врте око Земље. На седмом највишем нивоу био је Крон, најудаљенији од Земље, а на најнижем, првом нивоу била је богиња Месеца која је најближа Земљи. Поред грчких имена уписана су латинска јер су она данас познатија. Име Аполон Римљани су преузели од Грка.
Свако небеско тело по грчком предању, имало је своју боју и одатле потиче седам боја у хералдици, како нас уче хералдичка правила.

Митска јела, која расте до неба, пролазила је кроз свих седам небеса са седам небеских тела и додиривала последње небо које се врти око Северњаче. Зато Марко Краљевић у народној песми ломи своје копље на седам делова, пре него што га „баци у јелове гране”.

„Бојно копље сломи на седмеро,
Па га баци у јелове гране;”

У овим стиховима види се да је небеска јела имала седам нивоа, за свако небо по један.

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Заборављени србски витезови Заточници

.

 ,,ЗАТОЧНИЦИ су били посебни витезови који су се борили за славу. Њих није занимало ни богатство, ни политички циљеви, ни за кога, а ни због чега се боре. Они су желели само да докажу да су најбољи.“ 

(Александар Тешић, књижевник, један од првих који су проговорили о Заточницима)

О свакодневном животу у средњем веку на овим просторима се веома мало зна. Док су турнири у земљама Западне Европе ушли у легенде, а мегданџије које су на њима освајале славу постали саставни део песама и митова, код нас скоро да и нема писаних трагова.

Зато и не чуди што су у заборав отишли и Заточници – српски витезови.

Најкраће, заточници су били српски самураји! Иако многима термин може звучати потпуно ново, реч је о традицији старој најмање 6 векова! Не само да су делили исти историјски период већ их је било широм света. У Немачкој су се звали Ритери, у Енглеској Чемпиони (одатле израз „шампион“), у Француској Шевалије Блан – бели витез, у Шпанији Кампеадор…

Ипак, назив који су ови српски заточници добили у Турској многима је и данас познат.

– Када су наши заточници отишли у службу код Турака они су им дали назив Делије и тај термин се задржао до данашњих дана. Били су велики ратници и прославили су нас ван граница Србије, а ми смо им се одужили тако што смо их заборавили – прича Тешић чија се последња књига управо зове „Витез заточник“.

Проблем лежи у томе, наглашава саговорник, што се српски средњовековни извори углавном своде на црквене списе у којима нема помена о заточницима. Неки конкретнији трагови налазе се у епским народним песмама.

Најпознатији опис заточника дао је француски путописац из 16. века Никола де Никол кога је историчар Радован Самарџић превео на српски језик. На око две стране он је описао ове необичне српске ратнике.

– Заточници су настали од класничних мегданџија, који су борбу схватили као професију. Њих је карактерисало то да су били врсни борци који су се китили орловим перјем. Међутим, да би то могли да ураде морали су у двобоју да победе 10 других, да буду најбољи – објашњава Александар Тешић.

Када се српска држава распала крајем 15. века падом Смедерева, већина заточника је прешла у илегалу и постали су друмски разбојници, па су добили назив гусари. Они су се тако раширили и стигли до Угарске, чак и Пољске.

Заточници су били инспирација за лаку коњицу – Хусаре (Фото: Википедија)

 

– У Пољској су били инспирација за њихову лаку коњицу – легендарне Хусаре. Ово ће вам рећи сваки озбиљнији историчар у тој земљи. Где год да одете на стране сајтове на којима се расправља о Делијама и Хусарима видећете да сви признају да они воде порекло са наших простора, да смо им ми били узор – објашњава Тешић.

Као и њихово занимање, и имена ових храбрих српских бораца изгубљена су у историји. Има индиција да је легендарни Милош Обилић био један од њих.

„Ој, чујеш ли, српски цар-Стјепане!
Ето доље под градом Леђаном
изишо је краљев заточниче,
зове тебе на мејдан јуначки;
ваља ићи мејдан дијелити,
или нећеш одавде изићи,
ни извести свата ниједнога,
а камоли Роксанду ђевојку!“
Кад то зачу српски цар Стјепане,
он телала пусти у сватове;
телал виче и тамо и амо:
„Није л’ мајка родила јунака,
и у свате цару опремила,
да за цара на мејдан изиђе?
Честита би њега учинио“.
Ал’ се нико наћи не могаше.
Цар с’ удари руком по кољену:
„Јао мене до Бога милога!
Сад да су ми два сестрића моја,
два сестрића, два Војиновића,
сад би они на мејдан изишли“.
Истом царе у бесједи бјеше,
Милош иде, а кулаша води
до пред шатор српског цар-Стјепана:
Је л’ слободно, царе господине, 
да ја идем на мејдан у поље?

Извор:

http://www.magacinportal.org/2015/01/21/zatocnici-srpski-vitezovi-koje-je-istorija-zaboravila/

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Velika boginja plodnosti – Živa: Svetovidova pratilja sa zlatnom kosom

.

Boginja Živa ili Siva je davnašnja boginja plodnosti iz slovenske mitologije. Ime Živa govori o tome da je ona ta koja daje život. Poput svake boginje o kojoj sam do sad pisala i kod Žive je naglašen atribut majke, ali kod nje je ovaj atribut naglašeniji nego kod drugih slovenskih boginja kao što su Vesna ili Lada.

Pošto se Živa negde pominje i kao Zizileja ovo ime je opisuje i kao zaštitnicu dece, koja bdi nad mališanima. Ukoliko obratite pažnju na njen fizički izgled, ona je predstavljena kao žena plave kose poput žita, u jednoj ruci drži jabuku, a u drugoj jagode. To govori da je Živa pravo božanstvo plodnosti.

Još jedna boginja plodnosti

Postoji legenda o Živinoj kosi koja kaže da njenu kosu spaljuje zli duh, a to navodi Svetovida, njenog pratioca, da joj napravi kosu od čistog zlata. Gotovo identična priča postoji i u nordijskoj mitologiji. Naime, boginji Sifvragolasti bog Loki odseca kosu na spavanju. Onda joj patuljci prave novu, zlatnu kosu. Tumačeći imena ovih boginja može se zaključti da je reč o istom božanstvu, i da Siva i Sif predstavljaju zemlju, koja kad rađa je prekrivena žitom, dok u drugom dobu godine ostaje bez svoje „zlatne kose„, to jest žita.

U Belorusiji postoji verovanje da je Siva tokom leta trudna, pa je tamo bilo zabranjeno zabijati sečiva u zemlju da ne bi povredili boginju. Ovakvo shvatanje vodi ka zaključku da je Siva boginja – zemlja, ili Majka zemlja. Nekada davno, da ne bi naljutili boginju plodnosti, muškarci su u poljima postavljali izrezbarene drvene statue sa likom Žive. Njoj su prinošene žrtve, a to je obično bilo cveće ili plodovi zemlje, međutim zabeleženo je prinošenje petla, kao žrtve za Živu. Petao je oduvek smatran za simbol plodnosti, otelotvorenje sunca koje daje život.

Živa se najviše poštovala na teritoriji oko reke Labe i zato spada u polapski panteon. Nju je slavilo pleme Ljutića, koje je lik ove boginje nosilo na svojoj ratničkoj zastavi. Ljutići su, navodno, izgubili zastavu sa Živinim likom prelazeći preko nabujale reke Milde. „Novgorodski spomenik“ iz 15. veka spominje božanstvo sličnog imena, a to je DivaŽiva se spominje u opisu grada Retre. Retra, koji je bio centar plemena Retara, bio je okružen šumom u kojoj je, prema legendi, živela Živa. Njen hram se nalazio u gradu Raciboru. Zbog Žive se i gatalo. Mesto ispred Živinog hrama na kome se gatalo nazivalo se Razibreg ili Gatalovo. Iako je malo toponima vezanih za Živu, postoje mnoga mesta koja u nazivu sadrže reč deva ili baba. Oba ova naziva označavaju boginju majku. Iz toga se može zakljčiti  da se na mestima koja sadrže ove nazive  obožavala Živa. Neka od njih su planine Babušnica, Devica i Dević u Srbiji kao i Baba u severnoistočnoj Makedoniji.

Godina u klasju žita

Ako, prema legendi, pratimo rast, spaljivanje i zaceljivanje Živine kose, to može da nam govori o ciklusu žita koje se u jesen žanje, da bi u proleće ponovo bilo posejano i spremno za narednu žetvu. Tako dolazimo do tvrdnje da je Živino doba godine jesen. To može da ima neke logike ako vežemo Vesnu za proleće, Ladu za leto, a Moranu za zimu. To su četiri faze boginje – zemlje, koja kroz četiri božanska lika prolazi godišnji ciklus plodnosti. Bez obzira što je svaka boginja bila vezana za određeno doba godine, one su se praznovale i onda kada nije bilo vreme njihove vladavine. Poznato je da su postojali zimski rituali vezani za Moranu i oni koji  se i dan danas održavaju kad nastupi proleće. To su mačkare. Poput Morane, i Živa se nije slavila samo u jesenveć i u leto, a obred koji je bio vezan za ovu boginju poznat je kao rusalje.

Rusalje su seoske žene koje, uz pomoć šamanske tehnike, padaju u trans. Naime, one plešu u kolu i posle nekog vremena padaju jedna za drugom ostajući tako da leže u izmenjenom stanju svesti. Prema nekim podacima, ovaj običaj je još prisutan u Srbiji, u selu Duboka kod Homolja, gde se na praznik Svete Trojice održava obred rusalja. Ovaj običaj zbog svoje neobičnosti privlači veliki broj radoznalaca i turista. Sem ovog vrlo neobičnog običaja, slovenske rusalje su nosile slamenu lutku koja je predstavljala boginju plodnosti.

Sličan ritual je bio priređivan za vreme letnjeg solsticija, koji je među Slovenima poznat kao praznik Kupala. Tokom ovog praznika, Živina lutka se potapala u vodu, što ovaj ritual čini sličnim sa ritualom potapanja Jarilove lutke. Cilj im je, čini se, isti, a to je plodnostSveštenici boginje Žive su na glavama nosili rogove koji su u svim plemenskim savezima na teritoriji Evrope bili poznati kao simbol plodnosti.

Žrtva su bili i trougaoni i četvrtasti venčići od pšeničnog klasja koje se po dolasku hrišćanstva drži kod ikone. U Crnoj Gori venci se pletu od crvenke i zovu ih lesarkama. Ti venci se peltu u celoj Evropi, a zabeleženo je da ih ima u Francuskoj pod nazivom bouquet de blé. Kod Niša je postojao običaj da kad se posletnje žito pokupi, zakolje se petao uz sam stožer na guvnu pošto se slama digne da bi ta krv došla do pšenice. Onaj ko je sejao pšenicu, uzme nešto pšenice i sipa je kroz probušenu slaninu, srebrni prsten i probušeni suncokret. Sa polja se kući nose sve stvari sem suncokreta, koji se ostavlja u žitnici i ne dira se.  Krvavo žito se pomeša sa ostalim žitom. Zaklani petao se spremi za jelo, čiji glavni deo pojede orač. U okolini Surdulice, petao se kolje kad se završi žetva. U Dragačevu se petao kolje kad se završi oranje. Tada se veseli, jede i pije. Piće koje se tom prilikom popije zove se prioranica. Uz piće se i moli: „Srećno veče i večerai mi oko večere; srećna prioranica! Da nam Bog da rodinju da je u zdravlju saberemo!„. To što se petao klao kad se sejalo posle oranja i žetve ima svoj koren u predikciji vremena.

Izvor -

http://www.rokselana.com/velika-boginja-plodnosti-ziva-svetovidova-pratilja-sa-zlatnom-kosom/

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

ПРОПЕТИ ЛАВ – Од грба Александра Македонског до грба Македонаца

 

Међу онима који су се дивили Александру Великом били су и Август и Јулије Цезар. Кажу да је сам Август Цезар на свом штиту носио лик Александра

У више књига је написано, да је Александар Велики на предлог свог учитеља Аристотела стављао симболе на штитове својих војника како би изгледали страшнијима за противника, а у исто време подизали храброст међу војском.

До почетка XVIII века писало се само да је Александар Велики стављао симболе на штитове својих војника, а касније су неки аутори почели одређивати симболе на њиховим штитовима. »Грб« Александра Великог је био описан као ПРОПЕТИ ЛАВ[2]

Грб са пропетим лавом који се јавља у две верзије: као златни лав на црвеном штиту, и као црвени лав на златном штиту. Ове две верзије ће се кроз историју појављивати као најчешћи прикази грба Александра Великог.

За нас је овај грб нарочито од значаја јер се од краја XVI века јавља у Илирским грбовницима као земаљски грб Македоније. Најстарији познати примерак Илирског грбовника датиран је у 1595. годину, а реч о познатом Грбовнику Коренића-Неорића, иако постоје одређене индиције да је Лондонски грбовник можда и старији. [4]

Грб Македоније из Грбовника Коренића-Неорића

.

Али још старије корене Илирског грбовника налазимо у делу Италијана Ђулија Цезара ,,Капација Delle Imprese“ из 1592. године, који пише о грбовима у којима су приказани лавови са различитим мотивима. Међу њима су описани и грбови Немањића, Бранковића, грб Македоније и грб Бугарске, као делова СРБСКОГ ЦАРСТВА у доба Немањића.

Али вратимо се вези између апокрифног грба Александра Великог и грба Македоније из Илирског грбовника.

Грб Александра Великог први пут је приказан са штитом и стегом као златни пропети лав на црвеном штиту већ 1270. године у рукопису познатом као Histoire ancienne jusqu’à César (BM-ms. 0562). Почетком XIV века (1304-1308) непознати уметник илустроваће Роман о Александру (Le roman de toute chevalerie) Томаса од Кента из XII века, између осталог и хералдичким илустрацијама, на којима ће бити забележен и први приказ пропетог златног лава на црвеном штиту, какав се понавља више пута у овом илустрованом делу.

 

Томас де Кент, Александар Македонски, 1304-1308

У овом истом роману је на једној фолији приказан и грб Филипа Македонског. На његовом погребу обучен је у дугу златну хаљину на којој је нацртан црвени лав. У руци држи златан штит са истим мотивом. По мом мишљењу је овај роман почетак цртања грбова о Александру и касније за време илирских грбовника и грба Македоније.

 

Томас де Кент, Филип II на одру, 1304-1308

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Hazarska princeza Ateh

.

Crvena knjiga (Hrišćanski izvori o hazarskom pitanju)

ATEH (IX vek) – hazarska princeza čije je učešće u polemici oko hazarskog pokrštavanja bilo presudno. Njeno ime se tumači kao naziv za četiri stanja svesti kod Hazara. Na svakom kapku nosila je tokom noći po jedno slovo ispisano poput onih što se konjima ubeležavaju na kapke pred trku. Slova su bila iz zabranjene hazarske azbuke u kojoj svako pismeno ubija čim se pročita. Slova su ispisivali slepi, a ujutru su pre umivanja dvorkinje služile princezu žmureći. Tako je ona bila zaštićena od neprijatelja dok spava. A to je za Hazare značilo vreme kada je čovek najneotporniji. Ateh je bila veoma lepa i pobožna, slova su joj savršeno pristajala, a na njenom stolu stajalo je uvek sedam vrsta soli i ona je pre no što bi uzela komad ribe umakala prste uvek u drugu so. Tako se molila. Kaže se za nju da je imala i sedam lica, kao sedam soli. Prema jednom predanju, ona je svako jutro uzimala ogledalo i sedala da slika: jedan rob ili robinja, uvek novi ili nova, dolazili su da poziraju. A ona je svakog jutra od svog lica stvarala novo, dotad neviđeno lice. Prema drugim pričama Ateh uopšte nije bila lepa, ali je svoje lice pred ogledalom uvežbala da uzme takav izraz i da tako rasporedi crte da stekne lep oblik. Ta uvežbana lepota iziskivala je od nje ogroman fizički napor i čim bi princeza ostala sama i opustila se, njena lepota bi se rasula kao njena so. U svakom slučaju, jedan romejski (vizantijski) car nazvao je u IX veku „hazarskim licem“ čuvenog filosofa i patrijarha Fotija, što je moglo značiti ili srodničke odnose patrijarhove sa Hazarima ili licemerje.

Prema Daubmanusu nijedno nije slučaj. Hazarskim licem nazivana je osobina svih Hazara, pa i princeze Ateh, da svakoga dana osvanu kao neko drugi, pod sasvim novim i nepoznatim licima, tako da imaju muke i s najbližim srodnicima da se prepoznaju. Putnici beleže, opet, da su hazarska lica sva ista i da se nikad ne menjaju i da otuda dolazi do teškoće i zabuna. Bilo da je ovako ili onako, stvar izlazi na isto i hazarsko lice je pojam lica koje se teško pamti. Tako se može objasniti i legenda prema kojoj je princeza Ateh imala drugo lice za svakog učesnika u hazarskoj polemici na kaganovom dvoru, ili da su čak postojale tri princeze Ateh – jedna za islamskog, druga za hrišćanskog i treća za hebrejskog misionara i tumača snova. Činjenica je, međutim, da njeno prisustvo na hazarskom dvoru nije zabeležio onovremeni hrišćanski izvor pisan na grčkom i preveden na slovenski jezik (Žitije Konstantina Solunskog – sv. Ćirila), ali je prema Hazarskom rečniku jedno vreme u grčkim i slovenskim monaškim krugovima postojalo nešto kao Kult princeze Ateh. Taj kult nastao je u vezi s verovanjem da je Ateh u polemici porazila hebrejskog teologa i primila hrišćanstvo zajedno sa kaganom, za kojeg se opet ne zna je li joj bio otac, suprug ili brat. Sačuvane su u prevodu na grčki i dve molitve princeze Ateh, koje nisu nikada bile kanonizovane, ali ih Daubmanus navodi kao Očenaš i Raduj se, Marijo! hazarske princeze. Prva od te dve molitve glasi:

Na našem brodu, moj oče, posada mili poput mrava: oprala sam ga jutros kosom i oni puze po čistim katarkama i svlače u svoj mravinjak zelena jedra kao slatke listove loze; dumendžija pokušava da izvali krmu i uprti je na leđa, kao plen od kojeg će jesti i živeti čitava sedmica; oni najslabiji potežu slanu užad i nestaju s njom u utrobi naše ploveće kuće. Samo ti, moj oče, nemaš pravo na njihovu vrstu gladi. U tom proždiranju brzine, tebi, moje srce, koje si mi jedini otac, pripada najbrži deo. Ti se hraniš raskomadanim vetrom.

Druga molitva princeze Ateh kao da objašnjava povest njenog hazarskog lica:

Naučila sam napamet život svoje majke i kao neku pozorišnu ulogu svako jutro jedan čas glumim majčin život pred ogledalima. To traje iz dana u dan, godinama. To činim odevena u majčine haljine, noseći njenu lepezu i očešljana kao ona, jer kosu sam splela u obliku vunene kape. Glumim je i pred drugima, čak i u postelji mog dragog. U trenucima strasti ja i ne postojim više, nisam ja nego ona. Jer tada, tako je dobro glumim da moja strast iščezava, a ostaje samo njena. Drugim rečima, ona mi je unapred ukrala sve ljubavne dodire. Ali, ja joj ne zameram, jer znam da je i ona bila svojevremeno opljačkana na isti način od strane svoje matere. Ako me ko sad upita čemu toliko glume, odgovoriću: pokušavam da rodim sebe još jednom, ali na bolji način…

more »

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off