Archive for » avgust, 2017 «

Шта реч Србин значи у осталих народа

Милан Величковић

ШТА РЕЧ СРБИН ЗНАЧИ У ОСТАЛИХ НАРОДА

.

У Турака реч Серф, Сирф, Сирфиче, Сирб значи народ од једног истог рода и колена, и то народ: слободан, храбар, убојит, непокоран, ратоборан, дин душмански, или “асиј“ откуда је и Сефер или Сербер рат, војна итд. Отуда је Видински пашалук од Турака прозван “Сирфиче“, или “Сарб хази“ тј. права земља србска, а односно народа – народ србски. Ово је остало још од доба када су Турци под Сулејманом великим, својим султаном, 200.000 душа Срба иселили и населили нешто око данашњег Цариграда, где се налазе два Београда од данашњег Београда у Србији и Белградчика у Старој Србији, а нешто опет населили у Малој Азији… Сербез реч значи слободан рахат… насупрот Срб, што значи дин душманин или човек ког ваља и треба убити, као душманина турског и вере мухамедове, који се бије, бори и непокоран је власти султановој. Стога се у Турској још и дан данашњи нико несме звати Србиноми коме, од раје турске, рекне какав Турчин Србин, значи да хоће да га убије и за то дело не само да не одговара ником, него се још награђује са 30 дуката цесарских за сваку главу, док је за рајетина или Бугарина колико толико одговоран. Осим овог сами фанариоти , грчки и бугарски, прождеравши србску патријаршију, као и народ им, из мржње према Србима, што су им били отели земље пре Турака, свуда су гонили и уништавали име Срба, а подизали Бугара, као слабих, и то све по својој прастарој “византиској политици“. Да реч “Бугарин“ не значи Бугарина као засебна човека и народ, сведочи нам и то да Грци све славенско зову “волгарика“, па чак и књиге црквене, па и све народе славенске и чак и Србе у књежевини, Русе и остале све Славене зову: “Бугари или Болгари“. Ово је узрок што се толики србски народ тамо данас не зове Србином.осим овога било је и налога царских: да се Србином несме нико звати, но сви се морају, звати Бугарином, ако хоће да избегну реч раја, и бугарски језик мора се по школама предавати, што се још и данас чини; и све што је србско, а нарочито књига и школа гони се и утамањује.

 У семитских народа, као: Арапа, Халдеја и Јевреја реч Србин значи слободна човека, цара, господара, јунака, дива, а у неких и разбијника. Тако у арапском Сарб или Срб значи јуначину, силу, разбојника, непокорна човека, који друге покорава под туђу власт, одрасла, џина или дива. У Јеврејском, Сар, Сарб, значи господина, цара, независног човека светлог, у Халдејском Сар, Сарб – цар, господин, независан човек, човек јасан, светао, откуда је: Сер – круна, Саребит – храброст, јунаштво, у преносном смислу – гвожђе копље; Сараб – светли, јасни, Сураб, Сурах – господар, владалац, кнез, Серафим итд. Једном речју, у сва три та језика, као и у старом  Јелинском-грчком, не само тај корен, но и од њега све произведене речи казују: да Срб, Серб итд. Значи слободу, јасност, храброст, светлост, одважност, независност итд.

 Напротив у старих Парса, или данашњих Перса, Персијанаца реч “Сар“ значи главу, првенство, старешинство, независност… као и у нас, а тако исто и највише место, највишу моћ, савршенство… А ‘ бар ‘, или  ’ баре ‘ значи: чест, одсечак, одрезотину, комад одсечен…, дакле: главосек, или човек, који оно највише и најузвишеније и управо врх све моћи и савршенства – сече. Јасно и чисто Сарб или Срб, код ових, опет значи главосека, или човека, који у рату убијеном непријатељу сече главу. Осим тога ова иста реч у старом персијском значи као што смо већ горе побројали, још и силу, храброст, и највећу моћ…

Порекло имена СРБИН

Колико нам је познато, од свих данашњих европских народа, Срби су једини, који могу да нађу у једној од најстаријих ведских химни један облик свога имена. По расправи аустријског санскритолога Валтера Виста ( Walter Wüst. – Über das Alter des Rgveda und die Hauptfragen der indoarischen Früh-geschichte in.“Wiener Zeitschrift für die Kunde des Morgenlandes“(WZKM),Band XXXIV, S. 165.-215.) тај облик одговара и данас карактеристичном српском СРБЕНДА, уз незнатну алтерацију, која је довела до готово идентичне ведске форме СРБИНДА? (Jakob Wackernagel, лингвиста)

У Ведама, по Wüst-ovoj интерпретацији, СРБИНДА је властито име с одређеним значењем, ….које увек означава најбољег, најугледнијег, најхрабријег, највећег поштовалаца традиција, укратко – човека, који се увек наводи као пример и служи као пример за углед.

Wüst додаје и другу варијанту истога имена, која гласи: СИРБОИ, облик, уз који је лако поставити изведеницу:

СРБИНДА, СРИБИНДА  Тим поводом Wüst пише:“Doch halte ich die mitgeteilte Leseart “ Σιρβοι, – SIRBOI – für wichtig, weil sie eine schöne illustration zu dem Namen SRBINDA abgiebt“.

http://olgalukovic.wetpaint.com/page/Vedski+Srbinda

 Значај имена Срб

**Г. Шафарик, као најјезгровитији и најученији до сада слависта за име Срб објашњава овако:

 “Име тако старо, домаће и дубоко укорењено међу — свим — Словенима, а у странаца редко употребљавано, могло је само у својој домовини добити свој почетак и јестаствени значај. .“

**Коме није познато: да се Срби Сережани — која је реч постала од Серс, Серси, Серби— зову зато:

1. што су вечни војници,

2. што су особите храбрости и

3. што су граничари или Крајинари, Краишници.

**Код данашњих Белих Руса  Сјабр означава: силу, мложину, масу, народа од једног и истог рода и колена

**Даље реч: Срб, Србин, Сирб, Сирбин, Сарб и Сурб и т.д. није ништа друго осим брат, род, народ од једног и истог рода и племена: слободан, независан човек, господин, или човек занимајући се у собственом свом рођеном народу Серба, Сјабра, Семберија, Сербадија, Сарба, Серса и т.д. државним пословима.

Тако реч Србин, у Малоруса, Сирбин а у Горњо- Лужичких Сораба, Сорб значи: паметног, најпаметнијег, најразборитијег, најодабранијег, најузвишенијег, најслободнијег, најлепшег, најунаучнијег, највишег и т.д. човека, или једном речју човека: који је у свом народу Серба, Сјабра и т.д. са свима најбољим човечијим својствама обдарен. Овај значај још и дан данашњи траје у нашем народу. Он се ретко коме за живота даје, и ако се да коме, тај је од највеће важности и поште и готово и најсретнији човек. Бива обично после смрти кога, кад му све добре и хрђаве стране хладнокрвно оцене, да му кажу :

“Е брате, тај и тај пок. био је прави Србин и србски се понашао и живео.“

**Једном речју Србин, као што смо рекли, означава човека: најслободнијег, паметнијег, одабранијег, храбријег, праведнијег и т.д. Тако свим тим именима Срб, Србин, са разним произношењама, означавало је се, не само народ од једног и истог корена, рода и порода; него и народ који је био на високом ступњу изображења и који је живио, и живи, државним животом, у ком су обухваћени сви појави народног, државног живота.

 Порекло имена СРБИН

Остаје нам још да наведемо доказе из оца сад србског и индо-европских — језика,као и осталих слав. племена, из језика сада уопште и од свију тако званог санскритског

I. У санскритском језику, или праоцу свију садањих такозваних индоевропских језика, хрдь или срд —hrd —значи језгру, почетак, основ, средину, живот, срч, срце и т.д. а тако исто и првобитну створну силу, без које се неоживљава и неживи. Другим речима сан. поменуте речи значе и у правом и преносном смислу то исто што и наше: срце. Од овог је нашег, и горњих санскр: постала: среда, срч, срчаност, и т.д. а у преносном, сила моћ.

II. Санскр: реч ñq — su — звачи: прекрасни, јасносветли, блистајући се, руменобели, дивни, свети, преузвишени и т.д. рођај т.ј. она сама радња, којом се врши и свршава акт, по ком се дете раздваја од мајке. А та је реч ñq од корене речи хрдь или срдь срца, т.ј. начела, почетка, или оног из чега се ствара и оживљава што и т.д.

III. Такође санскритска реч сôуни — suni —јасно, светло, блистајуће се, руменобело, дивно, јасно, преузвишено, прекрасно свето, оно што је рођено т.ј. син у смислу оба рода. Ова је такође реч од оне прве и значи то исто што и наше: син, сунце, синути, сунути, блистати се, светлити се, величанственост, светост божанственост и т.д. Толики је значај у сан: сôуни — suni — а нашој дан: речи син за оба рода. Као син значи одвојак, одељеност, растављеност и т.д. од првобитног узрока и начела срца — у нашем народу трбуха — и преставља за се једну већ независну, одвојену, дивну и преузвишену целину, која је постала од узрока или начела срца, свршеним делом ñq — su — т.ј. јасно светлим прекрасним и т.д. рођајем. Ова иста реч, кад означава не suni сина нашег, него и сунце, опет значи одвојеност, засебну целину, сасмосталност и т.д. јер се и сунце рађа, и оно се, за време рођаја, одваја, а по рођају већ je се одвоило од небесних препона, или окружавајућих га тела из коих, као син из срца или утробе, јавља се на овај божији бели и светли свет. Тако исто и све речи , које су од овог корена, значе такође светлећу се и блистајућу се одвојеност, одвајање, засебност и.т.д. као сунути, синути, синати и т.д. Укратко: син и сунце једно исто значе у старих сан: или прастарих Срба, као и дан данашњи и сва својства сунчева придају се и сину у прастарих Срба, то јест: светлост, односно белоћу, руменило, односно бело-црвене власи, силу, топлоту, живот, моћ јачину снагу, преузвишеност и т.д.

IV. Од ових је речи постала старо синскритска: ñåðü — ser—која значи: прво породицу, или наше семја, колено, у вел: Руса при Волги Сербо породица, бело Руса Сјабри рођаци задругари, Луж Срба Сорби, браћа, рођаци, Сурба такође браћа рођаци, Сирбо браћа рођаци т.ј. људи или разни чланови од једног и истог оца, родитеља, прародитеља и т.д. Од ове је речи санскритска са — бва,

sa — bva — која значи: трајање, становање, живљење и т.д. укупног једнонародног на једном месту и у једној околини, којег се простор преставља у нас од скраћене санскр. речи сабва која је исто са наше “соба“. Друго у удаљенијем разпрострањенијем појму од ове је исте сан. речи: ser постала стара ђерманска: sipja — sibja — племе род, код Славена: Семја, Симја, племе род, и одтуда је и семениште – задружан живот, или живот, наших римокатоличких калуђера, треће иде појам од горње речи још даље и значи то исто што и дан. инђијска реч сермь, — serm—т.ј. нацију, народ, огроман и велики од једног и истог корена, рода и т.д. кои већ, као огромна маса једног народа живи у своим општинским склоповима.

Овој речи Серм одговара наша Семберија, Серберија, Сарбадија и т.д. која значе, силу мложину, огромноћу и т.д. разплођеног једног и истог народа, од једног оца и матере, од једних родитеља: дакле браћу, poђаке који су постали од једних родитеља односно оца и мајке и који састављају братску укупну и једноставну народност ит.д.

V. Од горње је речи постала санскритска: ñàðüìèü— sarm — која значи удаљавање, показивање, престављање неког савршенијег напретка од обичне само гомиле и мложине једнородног братског народа, дакле: савршенији општински живот од живота серм — ског т.ј. мањег општинског и неразвијенијег слабијег по сили мложини и развијености. Од ове је постала реч.

VI. Сарьда — sardha — и сарьба — sarbha — која значи силу, множину, узвишеност једног и истог народа од једног и истог прародитеља братски народ са јачијим друшственим свезама, који већ долази и у борбе и сукобе са другим, народима над коима се и показује њихна сила, мложина и т.д. Овој речи одговара наша: Сарба, Сјарби, Серби, Сорби, Сурби, Сербадија, Сорбадија, Сурбадија, Сјарбадија, Сирбадија и т.д. јер сан: а претовари се у нас:

1. у е као од бали — бели — наше бели,

2. у и као били,.

3. у ја као бјали, у је као звјезда у место звезда и т.д:

Све је ово до сада казано у односу према другим народима да реч Серб, Сјабр, Сирб, Сораб, и т.д. значе, у односу према туђинама: народ састављен од саме браће, рођака, суродица и т.д. и да све те речи у односу чланова тога народа једног према другом опет значе, ништа друго до: Брат. Дакле Сербин, Сјарбин, (нечитак ред набрајања), Сирбин, Серс, Сораб, Сурб и т.д. није ништа друго до чисти: и овејани само Брат и ништа друго.

VII. Санскрт: реч: срь — sr — наше срнути, насрнути и т.д. значи: излазити, показивати се сијати. светлити и т.д. једном речју: бити најугледнијим, највиђенијим, независнијим и т.д. међу свом својом једнородном и једнокрвном народношћу и браћом. Од ове је речи и постао срм или у односу на земљиште значи земљу која се са неколико страна, показује, види светли и т.д. као што је дан. Срем, међу неколико река, стари срп. Срем у бив: Мљетачкој републици и т.д. У другом смислу значи: брзи, хитри и јаки и т.д. као: сара — sara — стрела, cpь — sr — срна, срнути, оданост, сијати светлости, блистати и т.д.

VIII. Санскр, реч бpь — br — значи: бити, војевати, убијати, тући непријатеље свог рода и земље, и са овом кад се спои горње Ср излази Србр што значи: браниоц, управљач, вођ и т.д. једнокрвног и једнородног укупног народа. Одтуда су Сјабри, Сибри, Сербри, Собри, Субри, а нарочито и најчистије Срерси и т.д. Племе је на крају отпало по законима језика, као и у речи: братр па остало брат и т.д.

IX. Напослетку сапскритска реч: srmbh — срмбх — која значи: блистати, светлити, показивати се, бити јаснији, светлији и т.д. међу свом силом и мложином своје једнородне и једнокрвне браће и рођака у једном и истом огромном од једног оца и матере, народу, којој одговара: Срб, Србин, Србство, Србија, Србадија и т.д.

Све су ове речи постале од првобитне наведене прве речи — односно друге и треће — наведене и све скупа означавају:

I. Прекрасни, светао, руменобели, јасни сијајући се, свети и т.д. рођај, рађај кои се и неразликује од прекрасног црвено-рујног и светлог дивног и прекрасног светог животворећег небесног јарког дажијег најдивнијег створа сунашца.

II. Од овог и оваквог рођаја и порода: значи породицу, симју, — фамилију, — колено, појас, нараштај.

III. Од таквог и истог рођаја: једнородни, од једног оца и матере, и од браће састављен народ братски, српски.

IV. Народ који већ живи друшственим, општинским животом и задругама, у којима је развијена политична, независна свест, која се огледа у општинским и друшственим склоповима једног целог једнородног и братског српског народа.

V. Народ кои је са јаким братским свезама, сила, мложина, јачина снага и т.д. према осталим небратским народима, над којима се и огледа његова моћ, сила, јачина преимућство и снага.

VI. Народ бео, јасан, светао, свети, најбољи, праведнији и т.д. кои има савршене државне установе, кои је светао, знатан, чувен, слободан, у којег је подела власти занимања редова, који је на највишем ступњу изображења и т.д.

 VII. Међу самом том браћом, узвишенију светлију независнију, слободнију и т.д. браћу, или браћу која одправљају државне послове и т.д. једном речју Србин значи:

 “Брата, узвишеног, светлог, јасног, независног, изображеног, владајућег, човека и народ, кои стоји на највишем ступњу изображења, морално умног државног и т. д.“

 народ, независне, слободне беле, јасне, сунчане, дивне, преузвишене, управо божанствене, силне, храбре, надмоћне, никад неробујуће моћи и силе браће, рођака и т.д. међу којом је: државни и просветни ред поредак, правда, љубав, преузвишеност и т.д.

.

 Извор -

http://serbdom.wetpaint.com/page/%D0%9E+%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D0%BC%D0%B0

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Изгубљени град Аргос

.

Још од праисторије, Тимочка крајина и све њене природне благодети мамиле су разна племена и народе, а иза њих су остајала многа насеља и грађевине.

 Од свих њих, посебно интресовање изазива древни антички град Аргос, што због своје архитектуре, а још више због прича да је у њему сакривена велика количина злата и других вредних драгоцености.

Аргос је, како кажу историјски подаци, био античка тврђава, лоцирана код села Рготина, у околини данашњег града Бора. Сматра се да су је изградили Римљани, који су свуда около имали руднике и топионице. У кањону Борске реке било им је уточиште у које су се високодостојници повлачили, носећи све оно што су робови свакодневно копали у оближњим рудницима или испирали из златоносних река у источној Србији.

Маштовити древни мајстори израђивали су накит од топљеног племенитог метала. Оно мало накита који су археолози борског Музеја рударства и металургије пронашли у околини града, прави су јувелирски бисери и маме пажњу сваког посетиоца тамошње галерије.

Сви ти дивни ланци, прстење, минђуше, брошеви, копче и шнале за косу које су украшавале царске даме пре две хиљаде година, нађени су код Кривеља, петнаестак километара далеко од села Рготине. Тамо, где ретки стари списи само узгред помињу град Аргос, за сада није било налаза.

Међутим, све то не обесхрабрује мештане околних села, а ни авантуристе из осталих делова Србије. Они и даље траже, јер је пракса показала да је највећи део вредних археолошких налаза до сада, био случајно пронађен. Тек након тога ишло се у потрагу за локалитетима и откопавали се темељи старих грађевина.

.
Прича о Аргосу је још занимљивија, јер се тврди да је тај град био сазидан у кањону, између високих литица кречних стена које окружују Рготину. Призор је и за данашње пролазнике импресиван јер се сјајнобели висови брда уздижу унедоглед и чини се као да се утапају у само небо.

‘Можда нас и та атмосфера тера да верујемо да су стари Римљани изабрали неку зараван која је са све три стране била окружена брдима и да су на њој сазидали град’ – каже један од мештана који се и сам активно бави потрагом за закопаним благом која је законом забрањена.

Он, као и други мештани, верује да су Римљани блокирали тешким стенама и сам улаз у град, тако да је светло допирало само из отвора изнад долине. Потом су у брду које им је чинило залеђину отворили улаз у пећину, још пространију од сазидане тврђаве, и у њој уредили собе за евентуалну заштиту од варварских племена.

‘Пећина је  кажу имала дубоко језеро окружено уским каналима, који су водили до пространих дворана. У једној од њих било је уређено много соба и све су имале купатила слична оном староримском, које и данас стоји у Брестовачкој Бањи, удаљеној од Рготине двадесетак километара. Друга, нешто мања дворана била је очигледно намењена забави.  У њој су били столови и столице чији су углови обложени вињетама кованим од злата.

На ниским, али дугим правоугаоним софрама, остало је много лепе грнчарије, чинија и чаша из којих су Римљани вероватно пили своја добра вина и уживали у укусној храни. Верујем да су ту уживали у оним познатим баханалијама на којима им и данашњи свет завиди. Скривеније одаје служиле су као ризнице. једна је била ковница новца. Радило се у њој више од двеста година. Друга је била остава. Метални ковчези били су пуни златника, сребрњака, накита и бакарних и глинених изрезбарених посуда – испричао је горе споменути трагач за благом.

ПРИЧА ПРАВОГ ПРОНАЛАЗАЧА

Сви би се у свету радовали да је из староримске империје остао тако добро сакривен објекат, да се с једног места може аутентично посведочити о овој вероватно најузбудљивијој епохи наше цивилизације.

 Цела прича везана је за судбину једног Рајка из суседног села Вражогрнац. Он је пре четири деценије трагајући за сопственим миром обилазио ове беле планине.  Током једне шетње наишао је на плочу. Вероватно је већ била мало померена, па је Рајко успео да уђе. Кад је видео све оно богатство,  решио је да обрадује своје сељаке. Знао је и он сам да се о римском граду Аргосу столећима прича, да врачаре бају не би ли нашле пут и да се сваке године изнова преврћу тавани не би ли се нашла која мапа остала од предака.

Сви су се у селу окупили око њега. Задивљено су гледали онај накит што је донео . Слушали су шта је све тамо видео. И исте те ноћи Вражогрнчани су се окупали,  јер се у походе за благом не иде нечист, и дошли су ту, надомак нашег села. За Рајком су се пели по стрмим литицама, пробијали кроз жбуње. И кад им је њихов водич рекао да су близу, одрони се један камен и полете према групици сељака. Рајко је на месту остао мртав, уста више никад није отворио, други су преживели, двојица теже повређена, тројица тек окрзнута.’

Од тада, већ пет деценија, народ са свих страна хрли у Рготину да нађе изгубљени град Аргос. Надлежни жмуре, било би то епохално откриће за свет, па таман да налазач успе и да изнесе све те силне количине скривеног злата. Понекад се само пронесе глас да је ту у околини, тај и тај, нашао то и то. У његовом дворишту после стварно, нешто на брзака, никне нова кућа, за час му се повећа стадо, а жена му носи неки нови накит.

Причају чак, а о томе су и новине писале, да се део римског блага затурио понегде, и да је у близини у месту Капиш, у близини сакривен сандук са благом. Над реком је кажу врба и једна њена дебела тужна грана погнула се баш тамо где је злато закопано.

На Капиш су многи долазили, али благо, колико се зна, није пронађено. Чак је дотична грана врбе одсечена. Из ината или да завара дошљаке из целе Србије.

Кажу и да је један Боранин, запослен у руднику Велики Кривељ, изнео из фирме нешто динамита. Више је пута минирао ргошко стење,  где год му се учинило да је камење вештачки пало и прекрило плочу, улаз у Аргос.

Јужну Србију је последњих година захватила права грозница потраге за закопаним благом. Време тешке немаштине и безнађа притисло је људе и многи су се окренули сновима о злату и изненадном богатству.

Измилели су на светлост дана стари турски рукописи, разне чудне направе за скидање проклетства са евентуално нађеног блага, а некима је пут до блага показан у сновима. Да није реч само о пустим маштањима показује и изненадна промена материјалног стања појединих копача злата.

И ова прича о потрази за благом сведочи да свако благо чува нека мистериозна сила. Сила која ће дозволити само одабранима да приступе благу.

Извор:

http://www.svettajni.com/drevne-civilizacije/izgubljeni-grad-argos-drevni-mitovi-anticke-tvrdave/

Category: Zaveštanja predaka  Comments off