Archive for » septembar, 2017 «

Историја Црне Шуме

.

Историја Црне Шуме

.

Погрешно тумачење историје најпре почиње од погрешног тумачења имена неког народа или краја, а тако се најлакше у даљњем тумачењу постиже погрешна перцепција.
Тако именица ГОРА у српском језику, знаци шума. Ретко који део нашег обичног народа, реч гора поистовећује са речи планина, док је случај са онима које ми називамо образованим и школованим људима, сасвим другачији и они то бркају са планином.
У многим деловима српског ареала, ЦРНА ШУМА значи и ЧЕТИНАРСКА ШУМА или ЦРНОГОРИЦА.

Познато је, да је некада планина Зеленгора и крај који се зове Загорје , по већинској црногоричној шуми носио име Црна Гора.
Десио се у прошлости пожар у којој је ова шума изгорела.
С временом када се шума обновила и зазеленела, народ овога краја назва је Зеленгора.
Но пре тога у овом крају, излазили су многи на катуне, претежно из јужне Херцеговине, из области зване Хумнина. Ту су били познати млеководи израђени од дрвета, којима се експресно млеко допремало у предео Тјентишта, где су биле Немањића млекаре и где се справљао сир и кајмак, у народу прозван ,,бели мрс“, који је у мијеховима допреман у Дубровник и даље лађама до многих дестинација,
Та традиција прераде и отпремања сира и кајмака, добро је позната и за време Херцега Шћепана.
Записано је – док Шћепан не отпреми сав свој бели мрс,  други нису то могли да чине, тек продајом његовог мрса и други би продавали Дубровчанима свој мрс.

Но времена се мењају, и доласком Турака многи сточари беже у околину данашњег Цетиња, склањајући се пред Турцима. Пошто су помагани у том пределу и од стране Млечана да се одупиру Турцима, тако је и Херцег Нови пао под Турке тек 1502, г, када се коначно рачуна пад Херцегове земље. Сам Херцег је побегао у тај град који по њему носи име, јер га је он и подигао.
Постоји изрека ,„Прође Ерецег и протера благо”.
Кажу да су му благо опљачкали Дубровчани , пошто им га је предао на чување.

Но све ово је речено да би се приближио начин живљења у то време и да би се избегло посматрање прошлости, кроз садашњу призму, пошто многи прошлост са ове дистанце, посматрају са осећањима и тренутним искуствима и доносе веома погрешне закључке.

Ови сироти сточари, који побегоше на пределе Црне Горе, дадоше новом крају у који доспеше, а то су оне 4 нахије, по старом крају име Црна Гора. Носталгија је таква да људи врло често посежу да новом крају дају име старог краја у ком су живели.
Но они су ту затекли и доста староседелаца или некадашњих Зећана, Дукљана или како су се већ у разним периодима звали, обично по том крају, како се он звао у разна времена. Оно што је упечатљиво до дана данашњега, ови староседеоци имају врло јаку свест о свом српском пореклу, док код ових придошлица, макар да су прошли и векови, постоји криза идентитета, у њиховој подсвести још постоји та Црна Шума, без обзира што је и њихов стари крај, врло просрпскии дан данас, одакле су потекли многи српски витезови попут Љутице Богдана или Милоша Обилића , који је рођен баш у том крају који се звао Црна Гора или Црна Шума, у селу ОБЉАЈ , које је добило ИМЕ ПО ОБЛОЈ СТЕНИ КОЈА ДОМИНИРА ИЗНАД УЛОШКЕ КОТЛИНЕ са десне стране Неретве.

Вероватно зато што је то тако, данашњи Калиновчани су и одржали српску традицију, за разлику ових несретних ,,Црношумњака“, наводим ово име како би се лакше схватило и име Црна Гора и Црногорци. Калиновчани, или старо име Кучевљани, нису доживели то нагло мењање средине, али су кроз векове оно што је носило српско име још више ојачали, у сталној борби да га задрже услед јаких притисака окупатора, те исламизације и германизације,

За разлику од њих, Црношумњаци су стално имали у подсвести да нису своји на своме и да су уљези у те нове просторе, где је био ипак јак осећај српства, и осећајући се мање вредним у односу на домицилне, стално су мислили на неку нову промену где би они водили главну реч, па макар и основали државу која ће да се зове Црна Шума, дакле Црна Гора. Ваљда ови што буду читали, схватиће што помињем Црну Шуму, чисто ради лакшег усвајања појма.

Не ретко и данас, када путника нанесе пут у залеђе Цетиња и Боку Которску, и пита неког мештанина:  Јесте ли ви староседелац овде,  јесте ли Црногорац? -  мислећи безазлено на миграције у прошлом столећу, не знајући за ова предходна збивања, он ће вас одмерити од главе до пете да се увери која је намера питања, и онда одговорити:
,,А, не чоче, ја сам ту одувјек, моја лоза и постојање. Шта, зар ти ја личим на сточара, нисам ја Црногорац!“

Ја бих ради разумевања појма ГОРА додао и Црношумњак.

Светимир
15. јануар 2016.

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

ЛИКА ИЗ МАЛЕ АЗИЈЕ

О ЛИКИ МАЛОАЗИЈСКОЈ

.

Некадашња Ликија (Лика) је данас југозапад турског полуострва у регији града Карија. Кроз малоазијску Лику протицала је река Србица са истоименим градом који вероватно настао у осмом веку ст. ере, мада се ту живело још у бронзано доба. Река и истоимени град Србица су претворени у Ксантос, намерно или случајно, по „грчом“ обичају да наше називе прекрштавају јер „име Србин не годи грчком уху“.

Рашански Солуми из малоазијске Лике су заједно са Аморитима градили Јерусалим. Личани нису међусобно ратовали већ се удруживали и помагали. Песник Илијаде наводи да је у тројанском рату ликијски принц Сарпедон био на страни Тројанаца. По легенди, Лика је име добила по Лику, сину Сарпедоновом, а Личани су се око 1400 године ст. ере са осталом браћом Србима, Хетима и Хетитима борили у бици код Кадеша.

Истраживања су показала, да им је језик ближи хетском него јелинском. На ликијском, реч “лада“ од ариј. рад’а, Венера а значи жена, док „ликос“, од ариј. врика, означава вука-тотемску животињу код Срба. У науци се име малоазијске Лике изводи управо по овој речи, а Лика хелмска је планински регион у данашњој Хрватској који је познат по великом броју вукова. Реч “лика“ означава слој (белине) између коре и дрвенастог дела биљке, али, семантички овај назив за регију, ороним, лично и водоиме долази од ариј. лика, „опасан“, придевак за злодуха чије је станиште или обитавање у кори дрвета.

Азијски Личани су своје порекло рачунали по мајчиној линији, а жена је могла да председава и народном Скупштином. Ако је жена живела са робом њихово дете је било слободно, што је свакако податак из суживота са другим народима, јер су Срби ропство од искона сматрали недостојним човека. Момир у Илијади назива Аполона „просветљеним“ или „чувеним ликијским стрелцем“, јер су Личани били „просветљен народ који је живео у земљи светлости“, а луч је србска реч за светло. Једна србска изрека гласи: „Светла лика и образа чиста“. За лик човечији, ако је он поштен Срби и данас кажу да је „светао“, док „оличити“ значи очистити до сјаја.

Јелини су безуспешно хтели да покоре мирољубиве Личане. Када су 540. ст. ере Персијанци напали Ликију, а Срби видели да се не могу одбранити, окупили су жене и децу на Акропољ у Србици и запалили их, а затим кренули на јуриш и сви изгинули до последњег. Жртвовање је било можда узалудно, јер су Персијанци у владавини били врло благи. Србицу су обновиле породице које су биле у то време ван града, у летњиковцима у брдима.
Плиније је написао да је у Ликији у савезу било 70 градова, али да је у његово време у првом веку тај број пао на 36. Највећи су били Србица, Мира, Тло, Патара, Лето, Пинара, Олимп, Кекова… Ришћански Свети Никола је рођен у Мири, био је њен владика и ту је и сахрањен а касније пребачен у Костур. Већи град је у „Скупштини савеза“ имао по три гласа, а мањи градови два или један. Државе које су биле многољудније имале су три представника, а малобројније по два или једног. Овај србски скупштински систем, узет је за модел Устава САД, при давању одређеног броја представника у федералним државама.

Ликијци су били мајстори у тесању гробница у стенама. Клесали су и велелепне саркофаге које су постављали уз море јер по србском веровању душа одлази на “онај свет“ воденим путем а односе је птице-демони. Нађено је 95 саркофага у 950 гробница уклесаних у стене. Најлепша гробница је „Нереидина“ из Србице која се налази у Британском музеју.

 

Гробнице у древном граду Мира  у античкој Ликији

.

Када су 42. г. ст. ере „Римљани“ под вођством Брута освојили Ликију, Србичани су опет уместо ропства изабрали масовна самоубиства спаљивањем. Ужаснути Брут, обећао је војницима награду за сваког Личана којег спасу, али је само 150 људи преживело.
Данас се град Србица зове Есенида, по преименованој реци Есениди раније Sirbes, Србица, која се улива у Средоземно море.

Поред Троје, у Тројади је постојао још један град Србица на реци Србици (Скамандар). У Бригији (најзападнијој покрајини мале Азије) такође је постојао је град Срб. Он је био у „великој“ Бригији, алијас Фригији око извора река Сангрије и Србице (данас Сарабада) до језера Тата.

У данашњој Хрватској, у Лици постоји град Срб на реци Уни која се звала Србица али су јој Млечани променили име. У Немачкој, у покрајини Лужичка Србија је градић Срб, на реци Србици. Поред места Пела (Бела) где је рођен Лесандар Македонски постоји град Србица, који се на турском зове Серфиџе. Такође, постоје град и река Србица на Косову.

Ликијску стелу или белег познатији као “Ксантос стела“, са натписом на каменој стени помиње Херодот у својој „Историји“ као „врло знаменити уметнички споменик“. Стела је сада знатно оштећена. Текст је на ликијском писму које је врло слично азбучном писму из Винче, док у потпису стоје „Зрби“. На њој је уписано 320 речи, а стара је око 2800 година. Светислав Билбија је превео на србски запис који носи наслов: „Порука Србима уклесана на обелиску у престоници Ликије“. Срби се помињу у порукама под бројевима 9 и 13: „Жалопојке матере Срба, бол велики овде оплакују, покој највише очевима да одузму; Срби да се крве за циму (врхове) да спрече Комеју да оде-воћке посађено зрно сазежите нека ништи…“

Када је Лесандар Велики победио Персијанце у Малој Азији и ослободио Личане, они су се придружили Лесандровој војсци и учествовали у походу на Индију. Хроничари су забележили, да су се Личани споразумевали са Лесандром на његовом језику. Када су пали под власт Рима њихово стање се није много погоршало, али јесте под »Византијом« која их је „погрчила“ и одузела им србско обележје. Ствар се погоршала с Арапима, који су опустошила Лику. Остала је, скоро ненасељена до доласка Турака у 13-ом веку.

+ Синиша Јаконић,
приредио С. Филиповић

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Морана, богиња зиме и смрти

.

МОРАНА (МОРА)

Морана је богиња смрти, зиме и патње (море). Негде се звала и Вада (можда што је вадила душе), а Мрзалом су је крстили Чеси, Моравци, Словаци, Пољаци и Русини. Ово је разумљиво, јер су ови народи били суочени са оштрим и дужим зимама, а оне су, у давна времена, биле тешке за преживљавање.

Дани посвећени Морани били су од Божића до Богојављења 19. јануара, када се, по старом веровању, отварао Пакао, (a у хришћанству се верује да се те ноћи ,, Небо отвара“ и ,,Бог се јави“.)

Моранаје приказивана као изданак зиме. Била је обучена у бело, прсти су јој били дуги, у облику леденица, а њено оружје је била метла, којом је разбацивала или скупљала снег, стварајући опасне сметове и затрпавајући путеве. Тиме је изазивала, уз помоћ и вукова, белу смрт за оне који су се, у време вејавице, затицали далеко од куће. Због оваквих представа Богиње смрти, Словени су белу боју користили као знак жалости.
Морана је летела на метли и на љусци од јајета и ове одлике ће, касније, бити приписане новом духовном бићу – вештици. Иначе, из описа Моране је произишло и страшило звано Баба Рога.јер је и Морана представљана са рогом. Попут Баба Роге, настале су Баба Руга, Баба Козма и Баба Јага.
Поред тога што је одузимала животе, Морана је уживала да наноси патњу људима и животињама. Улазила је кроз кључаоницу у куће, ноћу, да би мучила људе, најрадије децу, тако што их је притискала и одузимала им дах током сна. Тиме их је, духовно и телесно, слабила. Ова делатност Моране пропраћена је код Срба узречицама: „Ноћна мора“, „Притисла ме мора“, „Гушила ме мора“ итд, а ови појмови су пренесени и на остале људске недаће, па је у нашем речнику успомену на Богињу Морану (Мору) сачувало и неколико других изрека: „Мори ме жеђ“, „Мори ме љубав „, “ Смори ме
терет (тежак рад) “ и друге. А кад је у питању најгори облик испољавања Богиње Моране, Срби су задржали о њему израз: „Завладала мора на људима“. Или, „Завладала мора на стоци“.
По овоме се види да је српски језик својеврсна, богата, археолошка ризница.

Пошто је Морана овако опасна, Словени су је препознавали у великом броју облика. Она је била скривена у црној мачки – кад прелази пут, лептирици — у том облику Морана преноси душе покојника, црном гаврану, кукавици, мишу (можда због тога изазива и данас страх код жена) петлу – кад кукуриче поред прозора, свињи – кад се примакне кућном зиду, псу – кад завија и сови – кад крешти. Појава црног коња и црног коњаника, сматрана је прерушеном Мораном.

Срби су сматрали да су смреча и чемпрес дрвећа мртвих, а она се и данас често саде поред гробница. Орах је, такође, сматран дрветом доњег света а његови плодови су представљали душе покојника.

Кад би се десило да умре девојка, онда су јој облачили белу венчаницу, јер је бела одећа била и Моранина, а при сахрани је коришћена музика. При свим сахранама, рођаци и пријатељи умрле особе су се обраћали Морани плачом, нарицањем и бусањем у прса. Том приликом су се Моранина култна места обележавала врпцом или поређаним белуцима.

Од овако опаке Моране, Словени су се бранили стављањем испред куће преслице, вретена исекире – окренуте према истоку. Од ње су се бранили и разноврсним амајлијама, белим луком, церовим младицама са кореном мајчином душицом, кићењем коња босиљком, хватањем устима јајета на концу, стављањем јабуке са забоденим новчићем на гроб и храњењем живине у кругу.

Да би се заштитили од Моране, Словени су организовали и машкаре. Морану је представљала Баба Јага са рогом на глави.
Маскирана омладина је прескакала ватру, али обавезно у групи с непарним бројем учесника. Главна личност маскара био је Дедица, прекривен белим и црним кожама преко главе у облику торбе, на којој су били отвори за очи и отвори за браду и бркове – од кудеље или длаке коњског репа. На рукама је носио прапорце. Да би напакостили Богињи Морани, Словени су, пред крај зиме, правили њен лик од крпа, палили га и дозивали пролећну Богињу Весну да дође уместо ње.

Од наведених веза са духовним појавама, животињама и биљкама, Морани су припадали још: глогов колац, гајде и разне амајлије, а од природних појава: вејавица, мраз и велика студен. Њено култно место, поред храмова, била су само гробља.

На кипу Моране изрезбарена је поцепана одећа, украшена људским лобањама, а цела фигура стоји на глоговом коцу. Представљена је као ружна и крезуба жена, са неуредном косом.
Њене функције у хришћанству покривају, делимично, свети: Игњат, Мрата, Тодор и Стефан.

Извор -

ИСТОРИЈСКЕ СКРИВАЛИЦЕ -
http://www.dzambas.ch/dzblog/wp-content/uploads/2013/09/Slobodan_Jarcevic_-_Istorijske_skrivalice.pdf

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

ДАЖБОГ И СРБИ

.

 Оно што Дажбога приближава Србима је и крст са четири огњила - чиме је било украшено попрсје Дажбогових кипова. Наравно, овај знак је остао као централни део данашњег српског грба, па је и то разлог што су Срби себе поистовећивали са Дажбогом, а раније са вуком.

Дажбог је један од Сварожића – син Вишњег Бога Сварога.

Име му је везано за старији словенски назив за кишу (дажд, дожд). Дажбог је сунчани бог, па је био задужен да усклађује одлике сунца и кише, чијим дејствима на ливаде и оранице је омогућавао бујну испашу и зреле плодове. Словени су најчешће молили Дажбога да им подари довољно кише. То су чинили бројним разноврсним обредима, који су се са Дажбога преносили и на друге богове. Било је то мудро опредељење – ради обезбеђења подршке целог Пантеона. Верници су били уверени да Весна, Лада, Стрибог и други богови могу подсетити на потребу за кишом, иначе доброг, бога Дажбога. Били су сигурни да уз наклоност Пантеона (у том случају Неба) неће засушити земља, нити ће усахнути усеви и трава.
Део обреда за дозивање кише задржао се дуго кроз векове и у хришћанству, а неки трагови су очувани и до наших дана. Чак и данас у неким селима, жене излазе у време сушних дана да запевају незаборављене строфе некад певаних песама Дажбогу. Као и у стара времена, оне, том приликом, себе називају Додолама – девојкама које су дозивале Дажбога да подари кишу.

Веровало се да је Дажбог на Небу у време дужих (летњих) дана, а да је преко зиме на земљи, или испод земље. Преко зиме је (вероватно зато што тад није било потребе за кишом на њивама) Дажбог добијао друге обавезе, па се сматрао и богом доњег света и мртвих. Али, због свог боравка под земљом, Дажбог је имао и лепша задужења. Сматран је заштитником рудара, посебно оних који су вадили руду злата и сребра. Захваљујући овој улози, он је замишљан као сребрени бог, са дугом брадом од злата.

Од свих словенских богова, Дажбог је био најомиљенији међу Србима. Он је наследио вука из претходних религиозних периода: тотемизма и анимизма. Тад је код Словена био обожаван бели хроми вук, који је био предводник, па су му приписиване најплеменитије одлике, укључујући и оне које красе ратнике и војсковође. Управо те одлике су, изгледа, определиле Србе да се идентификују са вуком. Отуд тако много имена и презимена са основом „вук“: Вук, Вукан, Вукадин, Вучета, Вучковић,
Вучичевић, Вучић и друга. У последњем рату, Срби су имали и прослављену бригаду „Вукова са Вучјака“ у Босни и Херцеговини.

У средњем веку је „вук“ значио исто што и „Србин“, а то све има везе и са Дажбогом, јер су Срби, све до наших дана, градоносни облак звали вуком.
Идентификација Срба са вуком и Дажбогом произвела је више Дажбогових задужења, па су му се Срби обраћали и ради добијања других дарова – поред оних с кишом. Тако су му и име променили у Дајбог или Дабог. Сходно овоме, умножиле су се многе изреке и заклетве као: „Дај Боже“, „Нека да Бог“, „Бог ти давао“, „Да Бог добра“ и увек су биле посвећене Дажбогу, којег су Срби спустили на Земљу и сматрали га својим пријатељем и помагачем. Међутим, српски народни гениј је и ту пријатну
бесмислицу уочио, па је исковао једну мало подругљиву пошалицу за своје претеривање према Дажбогу: „Да мије дамије“.

Дажбог (Дајбог) се спомињао код Срба у предањима и поезији и увек је представљан као благ и мудар старац, с достојанственом брадом и седом косом. Био је заогрнут кожухом – чиме је симболизовано богатство. Као и сваки мудрац, Дажбог је носио у руци штап. Био је у равни с богом Перуном и Велесом. Пре него што ће се одлучити за хришћанску религију, руски кнез Владимир је у престоном Кијеву подигао велики кип Дажбогу.

Иначе, обожавање Бога Дажбога имало је велике размере, па су средњевековни хришћански емисари чинили све да се овај словенски бог сатанизује. Упорно су га представљали као Хромог Дабу, који је код Словена представљао духовну појаву, сличну ђаволу у хришћанству. Звали су га злим духом из пакла.

Но, представа о Богу Дажбогу је издржала дуго код Срба, па све до овог века он је, на
пример, у Неготинској крајини поистовећиван са божићним положником – под именом Радован.
Свако кишовито време било је Дажбогово и тад су му Словени захваљивали за даровану кишу. Његове су звезде, муње и Месец, а од духовних појава Дабо, суђенице, ноћни јахач, вукодлаци. Поред честих обреда око дозивања кише, пред његовим кипом су обављана и гатања, прорицања молитве бабица за здраве принове и њихове мајке.

Култна места су му била испод црних, кишоносних, облака и на местима с провалијама или пећинама.

За њега су били везани: со, хлеб, кожух, вериге, тепсије и разне амајлије. Од биљака: црвени плодови, иванчица и босиљак, а од животиња: хроми бели вук, змија и петао.
У Хришћанству га покрива Свети Сава, који носи Дажбогове одлике: доброту и
предусретљивост, Свети Сава је замишљан са штапом, који је био и једно од главних Дажбогових обележја. Дажбогове функције, делимично, покривају свеци: Јован, Арханђел Георгије, Мрата, Никола и Герман.

На Дажбоговом кипу, као и на Радгостовом, био је изрезбарен хлеб и чинијица са сољу, коју је држао у левој руци. У десној је имао штап. Поред споменутог крста са огњилима, на Дажбоговом кипу су биле слике са детаљима народног веза – код Срба сачуваних на деловима одеће.

Извор – Слободан Јарчевић – ,,Историјске скривалице“

http://www.dzambas.ch/dzblog/wp-content/uploads/2013/09/Slobodan_Jarcevic_-_Istorijske_skrivalice.pdf

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

Богиња Живота, Жива …

.

Богиња Жива или Сива  код старих Срба и Словена је замишљана као лепа жена, с распуштеном црном косом и развијеним грудима. Код Венда, како су записали хроничари у Западној Европи, представљана је и са косом боје злата. Сматрана је Шумском Мајком, јер је боравила у великим шумама. Звали су је још и: Дивом, Дабживом, Ивом, Дијевом и Даринком. Култ јој је био најраширенији у Полабљу, где јој је лик стављан и на заставе.

Код Срба, у околини Алексинца, сачувана је успомена на Богињу Живу и овде су је звали Девицом.

Њен кип у храмовима је био испод венца винове лозе, чиме је симболизована Богињина моћ у очувању живота. Имала је лепу капу с накитом, испод које јој је била пуштена бујна, расплетена црна коса. На њеној хаљини су били изрезбарени знаци плодности.  Живиним кипом су доминирале груди , које су симболизовале раскошну плодност и изворе здравља. У рукама је најчешће држала двоје новорођенчади, а у неким храмовима су виђени њени кипови с јабуком у десној и грожђем у левој руци.

Наши преци су једни другима, кроз песму и здравице у част Живе, призивали добро здравље и дуг живот. Наше данашње здравице су очувани делови обреда у част Богиње Живе, као: „Живели“, „Жив био својој мајци“, „Жив и здрав био“, „Уздравље“ и друге.

Пошто је Жива даровала живот и бдела над њим, као и на плодовима, жене су посвећивале много времена гатању пред њеним киповима. Хроничар Хелмолд је забележио да су се таква места гатања, у Полабљу, често звала Гаталачки брег или, једноставно, Гатало. Да би се Жива умилостивила, пред кип су јој полагани: разни плодови, житарице и цвеће, а у њену част је жртвован и петао – као симбол сунца. Живи је поверавана брига о деци, чија је заштитница била – пре других богова. Пошто је потомство било најпречи смисао људске заједнице, најмудрије је било да се оно преда у руке Богињи Живота.

Она је бранила децу од урокљивих очију и од опасних демона. Да би јој се захвалили за ово доброчинство, верници су стављали поред колевки: бели лук, гребен и срп. А за напредак и добро здравље, над дечијом главом је ломљена погача – умешана трећег дана по рођењу. Било је обавезно да рођаци и пријатељи дарују новорођенчад и то: чарапама, кошуљама, новцем, јелом и пићем.

И у то давно време, а у част Богиње Живе, детету је требало пронаћи кума, који је, уз давање имена, одсецао прамен дечије косице. Како знамо, овај обред кумства задржао се, до данас, код Срба; и православне, и муслиманске, и католичке вероисповести.

У част Богиње Живе, пред Нову годину (17. децембра) кувана је варица од жита или другог зрневља. Заслађивана је медом и давана је, три дана, деци против малих богиња и женама дојиљама.

Субота је била дан Богиње Живе.
Као дароватељица живота, Жива је била везана за кишоносне облаке – без којих није било ни зрелих плодова, ни сочне траве за испашу. Поред споменутих дарова, жртве петла и гатања, у част Живе одржавани су сабори и литије у храмовима, али и у домовима, пољима и испод светих дрвета – данас дрвета записи.

Од животиња, симболизују је: петао и змија, а од биљака: бели лук, леска, глог,
имела, врба, грожђе, жито и остали плодови.

Пошто је плодност била оно што је давало живот, словенске жене су имале на располагању безброј симбола плодности, које су везле или ткале на одећи, постељини и теписима. Многи од њих се и данас користе на овим производима код словенских, па и других, народа.

Функције Богиње Живе у хришћанству покрива Света Варвара, а делимично Богородица и свеци: Сисоје, Лазар, Герман и Илија.

Извор -

ИCТОРИЈСКЕ СКРИВАЛИЦЕ -

http://www.dzambas.ch/dzblog/wp-content/uploads/2013/09/Slobodan_Jarcevic_-_Istorijske_skrivalice.pdf

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Крушедол и два Ђорђа Бранковића

.

Постоје два Ђорђа Бранковића који се историјски повезују са манастиром Крушедол – гроф Ђорђе Бранковић (1645-1711), и деспот Ђорђе Бранковић (1461-1516).

.

ГРОФ ЂОРЂЕ БРАНКОВИЋ

Гроф Ђорђе Бранковић (1645-1711) је родом био из Јенопоља, а од раних почетака био је припреман за дипломатску службу коју је успешно и започео код ердељског кнеза. Томе је највише допринео његов старији брат, ердељски митрополит Сава II..Ђорђев  посао је био одржавање веза са Турском па се тако упознао са стањем у тој империји. Због веза са опозицијом у Ердељу, посао је морао напустити те је прешао у Влашку где је као посланик влашког кнеза радио на учвршћивању веза између Влашке и Аустрије, због чега ће од цара Леополда I на крају добити титулу барона Угарске. Упоредо, радио је и на решавању свог личног питања- успостављање слободне илирске краљевине под врховном влашћу Аустрије, у којој би он био деспот.О томе је поднео представку аустријском цару који његово мишљење није делио. Цар није желео да на јужним освојеним границама ствара словенску државу.

20.септембра 1688.године Бранковићу је издана диплома којом му је додељена титула грофа. Преко његових захтева о посебној територији прешло се на тренуак ћутке, а грофовска титула дарована му је због тога што се рачунало на његове услуге приликом дизања на устанак православног народа у Турској, јер је Аустрија намеравала да изврши продор ка југу, уништи царство Османлија и загосподари њиховим земљама у Европи. Бранковић се упутио на ратиште у уверењу да не ради супротно споразуму који је, чинило ми се, постигао у Бечу, па је из Оршаве упутио народу проглас, назвавши себе наследним деспотом и законитим господаром “отачаства својих предака“.

У међувремену су аустријске власти сазнале за Бранковићеве везе са Русијом. Крај његовог подухвата био је тиме предодређен. Цар, као што је напред напоменуто,  није желео да на јужним освојеним границама ствара словенску државу, а како су му сметале и Бранковићеве везе са Русијом, он је наредио да Бранковић буде ухапшен, што се и догодило, у Кладову, 29.октобра 1689.године. Несрећни гроф је затворен у Сибињу, потом у Бечу, да би 1703.године био интерниран и послат у (данас) чешки град Хеб, где је и умро 1711.године. Године проведене у Бечу, неважно што су то године под надзором аустријских власти, биле су пресудне за грофа Бранковића, јер управо тада успоставља контакте са српским старешинама, као што се и боље упознао са тешкоћама у којима су живели Срби, у периоду око Велике сеобе и након ње. У својим Хроникама писаће о тим догађајима и сусретима са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем и српским намесницима.

Немају право они који те власти (аустријске) бране да су затварањем Бранковића склонили из јавног живота једног непоштеног мистификатора, оне у то нису улазиле, непоштено је било све у оном времену, обележеном најдубљом кризом људске савести.

Oпширну биографију грофа Бранковића најпотпуније је дао Јован Радонић који има неколико књига који се баве животом и делима грофа док је најоштрије о грофу писао Иларион Руварац. Иларион Руварац и Јован Радонић су једини који су о самом грофу Бранковићу, као и о његовим наследницима, знали нешто више из разлога јер су располагали породичном архивом Бранковића.

Живот грофа Бранковића је свакако инспиративан, пун необичних преврата, и приказује га као човека са циљем, са визијом, који је стремио ка испуњењу своје визије до краја живота. Његова визија започиње утврђивањем сопственог порекла, у циљу да докаже да је легитимни наследник последњих српских деспота. Нетачно се приписује Ђорђу Бранковићу да је сам смислио ону лозу својих предака која га је повезивала са династијом последњих српских деспота средњег века: он је, сасвим извесно, само преузео породично предање о пореклу, заједно са документима, стварним или лажним, који су сведочили о томе и на тој основи истакао своје владарске претензије – Бранковић је само покушавао да нагомилавањем разних доказа, међу којима има и  очевидних измишљотина, његових или наслеђених, докаже своје родословље, и тиме је наговестио почетке модерне историјске критике код Срба. Може се, заједно са тим, истаћи претпоставка да Бранковић није био свесна лажа и варалица, и да је он одиста веровао у своје порекло. Он не оставља само утисак мистификатора него и човека занесеног својом идејом, каквих је било у том периоду. Он је на крају постао свестан мученик за своја уверења и за права свог православног народа, и у томе је, као заточеник, издржао више од две деценије. Сматрао је себе “трагичном личношћу која страда и пати за општу ствар. Тешио се у затвору тиме да су и Немањићи страдали док су се прославили и да, уопште, нема славе без страдања.“

Овај моменат је кључан за културу сећања, за колективно памћење, то је почетна тачка од које се даље, одмах након грофове смрти,  развија култ грофа Бранковића, а култ се заснива на његовим писањима и извођењима порекла од светих деспота Бранковића (последњих средњевековних деспота), а тиме и од светородне лозе Немањића, што ће у перцепцији Срба 18.века, у оквирима Хабзбуршке монархије, бити сасвим довољно да га схвате као легитимног световног поглавара, постављајући га на важно место у српској историји. Тај култ ће, почевши од момента његове смрти, расти и достизати свој врхунац физичким преносом грофовог тела и похрањивањем у Крушедол, да би одатле настављао свој развој, све до кулминације у 19.веку, који можемо сматрати и веком трагања за националним колективним идентитетом, трагањем за херојима прошлости и херојима пожртвованости за народ, где се живот и смрт грофа Бранковића савршено уклопила. Од тог тренутка, ствар је била на принципима културе сећања да сачувају од заборава овакву историјску личност.

КРУШЕДОЛ КАО МНЕМОТОП

 

Два су кључна питања зашто манастир Крушедол, и на који начин  се успоставља култ грофа Ђорђа Бранковића?

Како наводи професор Тимотијевић у свом тексту[66], после смрти патријарха Чарнојевића, на иницијативу јенопољског митрополита Исаије Ђаковића, долази до стварања црквене организације Срба у Хабзбуршкој монархији. За средиште новостворене митрополије изабран је манастир Крушедол, док је по његовом имену новостворена црквена организација добила назив Крушедолска митрополија. Избор уопште није био случајан јер је Крушедол почетком 18.века уживао статус водећег фрушкогорског манастира и сматран је за најугледније верско средиште Срба у подунавским областима. Овакав статус је манастир стекао одмах по оснивању, а његов историјски значај друге Студенице могуће је потпуније сагледати само у контексту јасно схваћене намене коју су му одредили оснивачи јер иза ктиторског чина подизања манастира откривају се сложени верско-политички разлози и условљености историјским околностима, које су одредиле водећи статус манастира у подунавским областима. Наиме, идеја ктитора била је да Крушедол буде култно и митрополијско средиште, и та идеја је негована кроз читав 16. и 17.век и била је основа препорода до којег долази након Велике сеобе у 18.веку[67]. На традицији некадашње крушедолске митрополије и политичког тумачења култа сремских деспота Бранковића, чији култ у време турске владавине Сремом по популарности превазилази и стари култ Срба светитеља из светородне куће Немањића, брањене су идеје самосталности и верског идентитета новоосноване Карловачке митрополије. Дакле, сагледан у својој двојној светлости, Крушедол је један од кључних споменика српске културе у првој половини 16.века, а као маузолеј последњих деспота из куће сремских Бранковића везује се за средњевековну традицију гробних цркава. Он је и последњи владарски маузолеј и њиме се закључује традиција српских династичких гробних цркава средњег века, док, са друге стране, као прво митрополијско средиште српске православне цркве у угарским земљама, постаје чврсто упориште верско-политичког програма новоосноване Карловачке митрополије у 18.веку.

Поставља се питање на који начин је гроф инкорпориран у овај контекс?  Који је то легитимни чин који једну фигуру уздиже на виши ниво, актуелизује је и поставља на јасно одређено место у верско-политичком програму? Једноставно, сахраном у манастиру, односно шире гледано преносом његових посмртних остатака и полагањем истих у манастир Крушедол. То је чин којим гроф Ђорђе Бранковић на велика врата, након своје смрти, улази у историју Срба. Наравно, томе је допринела и живописна биографија и његово дело Хронике, које су се одлично уклопиле у верско-политички програм црквених првака.

Средином 18.века проширен је меморијални карактер Крушедола када је у главну манастирску цркву положено тело грофа Ђорђа Бранковића. Заточени гроф преминуо је у Хебу 19.децембра 1711, а као шизматик сахрањен је ван католичког градског гробља. Није му била испуњена ни последња жеља да буде сахрањен свечано и по православном обреду.

У време аустријског рата за наследство, који је избио по ступању на престо царице Марије Терезије, петроварадински оберкапетан Атанасије Рашковић, потомак старе племићке кнежевске породице иѕ Старог Влаха и зет патријарха Арсенија IV Јовановића, доспео је у Хеб и његовим настојањем су током октобра 1743. земни остаци грофа Бранковића пренесени у Карловце, где их је дочекао патријарх са народом. Они су прво положени у карловачку Саборну цркву, где су очитане молитве, а потом су свечано испраћени до Крушедола. Поводом преноса гробних остатака грофа Бранковића у Крушедол, трудом кнеза Рашковића и уз благослов патријарха Арсенија IV, у северозападном делу припрате ископана је нова гробница. Неколико година касније посмртни остаци грофа извађени су и пренети у костурницу, где су се налазили приликом генералне визитације 1753.

Пренос посмртних остатака грофа Бранковића из Хеба и њихово полагање у Крушедол одраз су идеологије новог времена и најављују уобличавање култа световних великана – хероја, који ће међу Србима добити пун замах тек у  19.веку, а како овде видимо, гроф Бранковић је први пример тога.

Гробница грофа Бранковића је ископана тачно наспрам гробнице владике Максима, или деспота Ђорђа Бранковића пре замонашења, сина Стефана Слепог, тако да су оне и формално постављене паралелно. Десни део припрате, са гробницом владике Максима намењен је сахрањивању црквених великодостојанственика док је леви део припрате, са гробницом грофа Бранковића намењен световним великанима.

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

ПРОКЛЕТИЈЕ, ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ

.

Вила јесте на горама српским,
На горама – Тројанским планинама,
А то име – ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ,
Народ јесте баш заборавио,
Јер то име вредније од злата,
На сву жалост, Србин променио,
Баш чувени Јоване Цвијићу.
Немци њега јесу преварили,
Рекли су му да га саветују,
Кобајаги за добробит српску.
На сву жалост послуша их Цвијић,
Избрисао име тих планина -
То чинио на почетку века,
На почетку века двадесетог.
Тим горама, дао ново име,
Мучно име, ето, ПРОКЛЕТИЈЕ -
Како би се са земаља српских,
Избрисале све ознаке древне,
Које беху сигурни подаци,
О повјести српскијех предака.
Тим се сакри да је ТРОЈА српска
А била је где је СКАДАР данас,
Па се зато те оближње горе
И прозвале – ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ.

Вид Маливук, одломак из песме
Невесиње, 3. септембар 7525 (2017)

Слободан Јарчевић:

ЦВИЈИЋ МЕЊА ИМЕ ТРОЈАНСКИХ ПЛАНИНА

 ПРОКЛЕТИЈЕ (планине у Црној Гори, Србији и Албанији) су се раније звале ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ, али је 1907. картограф Јован Цвијић занемарио то древно име  Тројанске планине и убележио у картографију Југославије да се те планине зову: Проклетије.

Јован Цвијић (Лозница, 11. октобар 1865 — Београд, 16. јануар 1927) је био српски научник, оснивач Српског географског друштва, председник Српске краљевске академије професор и ректор Београдског универзитета, почасни доктор Универзитета Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу. Бавио се подједнако друштвеном и физичком географијом, геоморфологијом, етнографијом, геологијом, антропологијом и историјом. Сматра се утемељивачем српске географије.

Чудо је на чудима, да овако образован српски интелектуалац занемари најпознатије географске мапе европских нароа и држава, штампане у Венецији 1690. године, у којима се Проклетије зову – Тројанске планине! Урадио је те мапе најпознатији европски картограф.и теолог, Коронели Винћензо Мариа, рођен у Равени 16. 8. 1650. Реч је о 400 европских мапа, међу којима је и мапа српских земаља – под насловом: „Мапа Илирукума“ („Мапа Илирије“). На њој је убележено, да су се данашње Проклетије звале: „Монти Троиана“ („Тројанске планине“). Те мапе су биле преведене на све западноевропске и словенске језике и немогуће је да Јован Цвијић није видео те мапе и да није схватио да је име српских планина везано за најпознатији рат из другог миленијума Старе ере и за најчувенија књижевна дела о том рату – поеме: „Илијада“, „Одисеја“, па и поема римског књижевника Вергилија: „Енејида“. У њима су, управо, описане Тројанске планине и данашњи град Скадар, на чијем месту је била историјска Троја (Илиј).

Но, наш академик Цвијић се одлучио – да Тројанским планинам да име Проклетије, а те планине су тако звали Шиптари на свом језику, који су стигли на Хелм (Балкан) тек 1043. године, кад им је српски краљ Војислав уступио део територије у данашњој Албанији. Занимљиво је да су ове планине почетком 20. столећа, носиле још неколико имена, али је један њихов врх имао непромењено историјско име – звао се ТРОЈАН.

Фотографија корисника Немања Вујковић Палалић

Ни то није упутило Цвијића да убележи у југословенску карографију право име овог горја око легендарне Троје (Скадра): Тројанске планине. Вероватно је подлегао колонијалној стратегији Аустрије, која је, често, у договору с Турском, брисала српске трагове из историје, па и српско име. Српско име јој је сметало из још научно не објашњених разлога, мада јој нису сметала имена других Словена: руско, полјско, украјинско, чешко, словачко, хрватско, словеначко, бугарско…

Ево како је тај Цвијићев поступак објаснила наша наука:

„.Проклетије су у прошлости различито називане: „Бериселди“, „Северноалбански Алпи“, „Алпи на југу Европе“, „Црногорски Алпи“ и др. [2] Данашњи назив у множини – Проклетије, јер означава већи број планинских венаца, први је увео чувени географ Јован Цвијић. Истражујући ову планинску групу, он је приметио да овдашње српско становништво назива Богићевицу, Гребен, Бјелич, Каранфиле и Тројан заједничким именом Проклетије, што значи проклете планине. Овај назив Цвијић је у својим радовима проширио на читав планински венац почев од Скадарског језера, па све до Ибра и Метохије. Назив је данас прихваћен у општој терминологији и топонимији. Албанско становништво Проклетије назива (алб. Бјесхкëт е Немуна) што у преводу значи „проклете“ или „забрањене“ планине. Назив Проклетије има двоструко етимолошко значење. Оно симболизује, не само природне одлике овог простора (кршевитост, дивљину, непроходност), већ и некадашње друштвено-историјске прилике које су биле присутне на овом простору (лична несигурност, анархија, разне опасности и др)“.

Нажалост, ово упућује на закључак, да је требало са српске земље уклонити све што упућује – да су српски крајеви у древним временима били насељени цивилизованим становништвом. Томе су, својим поступцима, доприносили српски и словенски државници и научници, јер, често, нису били свесни свог негативног учинка. То се уочава као негативност тек у нашем времену.

Срећом, западноевропски фалсификати о Србима и другим Словенима се полако откривају и схватају и о томе ће бити речи у децембру 2017. на Међународном општенаучном скупу у Санкт Петербургу у Русији, на којем ће се посветити пажња и препознавању одлика различитих култура, а уз то ће се трагати за пореклом европских народа, њиховим језицима и њиховом културном баштином – у древним временима.

И свакако, лако ће се доказати да су прапостојбине Словена и данашња Русија и Хелм (Балкан), а да су данашње Проклетије биле ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ – изнад легендарног града Троје на Скадарском језеру.

 Издавач „Мирослав“, Београд, Гоце Делчева 15, тел 011/297-0875, mirmi011@gmail.com објавио многе књиге о фалсификованој колонијалној германској историји Словена. Овај издавач има и песме препеване на десетерац: „Илијада“, „Одисеја“, „Енејида“ и „РгВеде“,  где се препознаје да је у њима реч о прецима Срба (Словена) у древним временима.

Извор -

https://www.zapadnisrbi.com/zapadni-srbi/republika-srpska-krajina/vlada-rsk-u-prognanstvu/730-s-jarcevic-cvijic-je-promijenio-ime-trojanskim-planinama

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off