Archive for » oktobar, 2017 «

Кривотворена историја

.

          Претходних дана су новине у Србији биле засићене чланцима о „првом српском краљу“, Стефану Првовенчаном Немањићу. „Новости“ су то објавиле 26. октобра 2017, под насловом „Стефан Првовенчани – темељ српске државе“, чиме су унаказиле сваку представу о Србији Средњег века, јер је Србија до династије Немањића имала 40 краљева и трајала је око 700 година, основана 490. године, с престоницом у Скадру. Државне темеље Србији није могао градити Стефан Првовечани у 13. столећу! Види се – ово накарадно (кривотворено) представљање српске повјести (историје) подржавају у Србији и државници, и Академија, и научне установе, и новинари… а ово кривотворење повјести српског народа може уочити и ученик основне школе.

          Државници и научници не спомињу садржај књиге Павла Ритера Витезовића, с почетка 18. столећа. Живео је у Сењу и ту се дружио с војницима – Србима Крајишницима. Оставио је нештампано дело „Сербиа илустрата“, које се налази у Хрватској академији знаности и уметности у Загребу. Наводим текст Павла Ритера Витезовића о једном од 40 српских краљева пре Немањића (Бодину) – из 11. столећа. У њему се помиње српска престоница – Скадар и Бодинова супруга, краљица Јацинта (кад би ово прочитао ученик основне школе, лако би закључио да први српски краљ није Стефан Првовенчани Немањић – реч је о борби за престо српских племићких породица):

          „Кад је, међутим, Бодинова жена – Јацинта видела колико има Бранислављеве деце и да расте број јунака, побојала се да, после смрти Бодинове, краљевство не преотму од њених синова, јер је краљевство отео Бодин од њихова оца, па се та веома подла жена посветила размишљању како да невини принчеви буду побијени. Можда баш оног дана када су Бранислав, брат му Градислав и син Предиша отишли у Скадар, немерни да, захваљујући краљевској милости, виде Бодина, он је, по наговору Јацинте, кршећи изнова заклетву, заповедио да они буду бачени у тамницу, године 1082.

Када су то сазнала остала браћа и синови Бранислављеви, забринути за сопствене животе, са 400 одабраних војника су пребегли у Дубровник… Бодин удари на Дубровник с војском, ужасно запретивши граду – уколико не преда принчеве. Али, ови (Дубровчани) су непрестаним нападима многе штете и погибије наносили Бодиновим логорима. Између других људи великих имена, убијени су Кочапар и Косар – највољенији од краљице Јацинте. Потресена њиховом смрћу, краљица је полудела – у изливима туге и сузама, рашчупане косе, образа изгребаних ноктима, доведена је пред мужа, прича се…“

          Не треба подсећати да ове чињенице о српском краљу Бодину нису унесене у школске и универзитетске уџбенике (Бодина су Срби звали и царем, мада Грци и Римљани нису признавали Србима царску титулу).

          *******

          Књигу Павла Ритера Витезовића је приредио и штампао Роман Мулић из Београда, Дечанска 5 пп 8, тел. 064/188-57-49, r.mulic@gmail.com Књига је ауторско дело и господин Мулић би радо прихватио спремност неке издавачке куће – да је штампа у већем броју примерака.

          С поштовањем,

          Слободан Јарчевић,

Члан Српске развојне академије (РАС) у Београду

Члан Удружења књижевника Србије

Члан Петровске академије наука и уметности (Русија)

11160 Београд, Радивоја Марковића 12/5

Београд, 30. октобар 7526 (2017)

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Легенда о Јасмини, Црном витезу и Плавој Ружи

.

Писани и усмени извори јасно обавештавају о драматичним сукобима између кнеза-вазала Стефана Лазаревића и преживелих косовских витезова, Перјаника, а очигледно је да је ондашња Србија билa подељена на две Србије. У писаном извору из млетачког извештаја, који је превео професор Андре Стевановић 1914. године, пише:
“Стефан, син Лазарев, као и његови нови велможи, држаше веру у Србију унутар Османског царства,  док у самосталну и слободну земљу Србију, Лазареву небесну Србију, беху још веровали витезови повратници с Косова поља, умирући због сна који није могао бити досањан, али је био вредан умирања’”.


ЈАСМИНА, кћи властелина Славише од Немић-града”, како су је звали  горштаци са Оровачких планина, на чијим се југозападним присојима и налазе развалине тог средњовековног града, ступила је у њихове редове. Отац јој беше пострадао на Косову, што довољно говори о разлогу таквог њеног поступка.

Једне познојесење вечери с краја новембра, док је вечерала са дворанима у трпезарији,
тргао ју је резак звук трубе и повик стражара на кули понад градске капије. Мирно је устала, са клина на зиду скинула тешки огртач од црног плиша и подигнуте главе ужурбаним корацима напустила одају, узгред добацивши дворанима да остану где јесу. Таман што је изашла у предворје окружено високим бедемима и кулама, низ степенице стрча до зуба наоружан стражар, и узбуђено рече: “Веровали или не, госпо, испред капије је ЦРНИ ВИТЕЗ од Каменграда!
Тражи да га пустимо унутра! Вели, мора с вама да разговара!”
“Чујем да с поља рже више коња… ко је још с њим?”, мирно ће Јасмина, поцрвеневши нагло и љутито напућивши уснице; смртно је волела тог тајновитог и сиромашног витеза од Каменграда, као и он њу, али јој њена надмоћ у богатству и бахато господско држање нису дозвољавали да с њим има било шта, а камо ли да љубави.
“Не знам, госпо! Има их више! Сви јашу на црним ђогатима! Од главе до пете су у црним
одеждама од чоје, сем сјајних панцира које преко одежде носе! И огртачи су им црни, са
капуљачама одзада! Сви носе сјајне кациге, са по два соколова крила са стране! Витезови су, види се! Сем Црног витеза, ниједног другог не познајем!”
“’Добро де, пусти их у град, Јоване!”

Јасмина скрсти руке на груди, док двојица стражара отрчаше и извукоше палије, гурајући тешку храстову капију оковану великим гвозденим чавлима. За оне који су јој напокон дошли, знала је да су јој морали доћи, чудећи се да нису и пре. Када десетине витезова ујахаше у покалдрмљено предворје и сјахаше као један, слуге однекуда истрчаше, прихватише уморне ђогате и одведоше кроз другу капију у стају иза града.

ЦРНИ ВИТЕЗ скиде кацигу и стави под леву мишку, обраћајући се тихо младој господарици Немић-града:
“Ти, Јасмина, богата си и пребогата. Злато и друге драгоцености, које си наследила од покојног оца Славише, мога побратима којег прождера сумрак оног Видовог дана на Косову, спаковаћеш се и уз пратњу напустити Немић. Твоји војници, дворани, такође иду са тобом у Камен-град.

.

.

ОНИ долазе, Јасмина! Гардисти кнеза-вазала и турски јаничари начинили су покољ СЕБАРА, наших присталица у Колубарју. Сада су већ у Подгорју, и опсели су староставни град Ваган на Јадру. Наш побратим Борко тамо ће их намучити и задржати, али не задуго.

Онда ће ударити на град Мазу, на планини Мази, где ће се до последњег ратника борити господарица града, ПЛАВА РУЖА. Чула си за њу? Та плавокоса ратница била је с нама, Перјаницима…на Косову онога непролазнога дана! Страх ме је да ће пострадати све градине Перјаника у Мачви! Али, ако нам се то и деси… буди сигурна да ће последњи пасти Камен-град понад кањона Љубовиђе”.
“’Како то мислиш?!”, плану млада госпа са Немића, додајући: “Теби да поверим своје злато и сопствени живот, не пада ми на памет! Када си са мојим оцем отишао пут Косова поља, ниси дошао да ми кажеш да одлазиш! Отишао си без поздрава… а тамо си могао погинути, баш као мој отац и витез Митар од Вележ-града на Медведнику! Само мислиш на рат!”
Нешто касније, када већ тамна ноћ беше овладала над Кулама Немић-града, док су витезови јели и пили вино у трпезарији, Црни витез обљуби Јасмину у потаји њених одаја. Око поноћи, колона витезова са младом Јасмином и послугом која је климала у позадини водећи товарне коње, изјаши из Немић-града и кроз густу маглу изгуби се друмом преко планина.

Други дан по доласку у Камен-град, смештен на заравни високе и неприступачне стене на ободу дубоког кањона Љубовиђе, Црни витез и госпа Јасмина венчали су се у градској цркви у присуству бројних монаха из Подриња. Три дана су пристигли витезови из Моравске Србије јели и пили са витезовима из Камен-града, наздрављали младенцима, док под град не допадоше гласоноше и подвикнуше Црном витезу да здружени одреди гардиста и јаничара долазе.
Без журбе и страха, Камен-град су одмах напустили сви дворани и склонили се у скровите вртаче Оровачких планина. Сво злато младе господарице Камен-града и града Немића спаковано је у оловне шкриње и похрањено у једној дубокој и тајновитој пећини недалеко од града.

.

Плавокоса ратница, Плава ружа од Подгорја

.

Трећег дана потом, уочи Светог Николе, крсне славе Црног витеза и госпе Јасмине, око хиљаду до зуба наоружаних коњаника нашло се под зидинама града. Здружене одреде српских гардиста и турских јаничара предводио је иначе озлоглашени Јигит-паша, Стефанов лични пријатељ и потчињени заповедник.
Коњица гардиста и јаничара стала је избацивати пламтеће стреле на посаду града, а затим грунула на јуриш ка градској капији, сулудо гинући и стрпоштавајући се уз ужасну вриску у околне амбисе дубоког кањона реке Љубовиђе. Бројни стрелци са бедема и високих кула скидали су већ усплахирене и помамљене коњанике непријатеља као чисту мету. Трећег дана опсадног стања, видећи да Стефанови гардисти безвољно кидишу на градске зидине, а да су бројни побегли у гудуре планина.

Црни витез се попне на понајвишу кулу и грлено подвикне: “Браћо Срби, гардо Стефана вазалчића, одступи и бежи назад! Ако не смете да приђете нама, извлачите се и спашавајте русе главе! Послушајте ме, да међусобно не проливамо крв… Српску крв!”
Дабоме, пошто већ беше пао и снег а хладноћа постала неподношљива, обраћање Црног витеза је упалило. Где групно, где појединачно, гардисти су окретали леђа јаничарима и напуштали поприште боја.

Истог дана пред мрак, на брегу са западне стране града изникла је овећа група коњаника у црним огртачима, предвођена витком и стаситом плавушом,  која је управо натезала тетиву самострела. Када је нагло отпустила тетиву, шиљак пернате стреле сикнуо је ваздухом као змија, након чега се доле под градом Јигит-паша трже на коњу као да га угризао поскок и наглавце сручи из седла.
ПЛАВА РУЖО!”, уследи повик витезова са бедема и кула Камен-града, јеком се разносећи по врзинама планине, дуго одјекујући и по увалама и затонима кањона реке Љубовиђе. У пуном галопу, чему се нико са Камен-града није надао, појавише се бројни одреди ратника од Подгорја. Предвођени Борком са Ваган-града на Јадру, ударише Турцима с леђа, на које већ беше као поводањ грунула коњица Плаве Руже од градине на Мази, правећи касапницу.

Уто кроз капију изјури и Црни витез са коњицом, придружујући се језивом покољу који је до пред мрак трајао на пољу испод града. До дуго у ноћ витезови су, потпомогнути СЕБРИМА из планинских насеобина, гонили и вијали слуђене и залутале Турке по кањону Љубовиђе, убијајући их немилице секирама, брадвама и џилитима.

Те ноћи на кулама Камен-града плануше ватре и испочетка се зачу тиха и тугаљива песма младе ратнице, Плаве Руже од Подгорја, која је опевала славну погибију на Косову пољу.  Жаловиту песму прихватише бројни витезови поређани на бедемима града, одакле се она разлеже планинама и дубодолинама ојађене и оскрнављене земље српске, заривши се у свенародну свест за сва времена.,,

Недуго затим кнез Стефан је морао по позиву Бајазита да по највећој цичи зими и снегу оде са пратњом у царску Брусу и објасни султану погибију Јигит-паше и пет стотина јаничара, а да своје мртве гардисте није ни споменуо. Дабоме, Бајазит је волео Стефана као свог сина и
као лојалног вазала и због његове сестре Оливере, опраштајући му и најтежа сагрешења.

По повратку на двор у Крушевцу, кнез се заклео с шаком на јеванђељу да ће убрзо уништити све очеве Перјанике Смрти, рекавши својим велможама: “Она песма са кула Камен-града, заклињем вам се моји одани, биће и последња песма уклетих очевих витезова”.

Закључујући ово казивање, стари горштаци ми рекоше како “уочи сваког Светог Николе на Камен-граду плану ватре и разлегне се жалопојка Лазаревих витезова, предвођена умилним и опојним гласом Плаве Руже”.


Живан Ј. Грујичић:” Жалопојка са Камен-града

Category: Zaveštanja predaka  Comments off