Archive for » mart, 2018 «

Тајанствено племе Тоди …

У првом реду, ТОДИ уопште не умеју лагати. У њиховом језику чак ни не постоје такве речи као што су „неистина“ или „лаж“. Варање, или чак и једноставно присвајање нечега што им не  припада, посве су им непознати.

.

Размишљајући о Аријевцима, сетих се приче о древном племену из књиге Х.П.Блаватске  „Тајанствена племена на Модрим планинама у прашумама Индије

Постоји, или је било у њено доба, неко тајанствено племе врло светле пути , високи, с моћима лечења, никад нису одали своје тајне западњацима нити им открили своју културу. Древно племе ТОДИ. Не личе ни на једно друго племе.

Они су  засигурно потомци Аријеваца тј. потичу још од ратника који су се борили у ратовима описаним у ,,Махабхарати“.

Три су племена која највише описује у књизи: Тоди, Бадаги и Курумби.

Ево пар одломака из књиге „Тајанствена племена…“ Блаватске;

 „ Тоди имају савршено неотуђиво право на Модре Планине као на своје вековно власништво. Они објављују, а сусједи што су поред њих стољећима живјели и потврђују то право старине као право искључивог власништва. Једнодушно тврде да су Тоди владали планинама у време када су онде долазили први насељеници других племена, Мулу- курумби, а за њима Бадаги и Ерулари.

Сва су та племена молила и од Тода, који су ту раније живели сами , добила дозволу да се населе у планинама.

 Свих ових пет племена изразито се разликују једни од других, како ћемо то касније видети. Њихови језици, религије, обичаји, као и сами типови немају ништа заједничко. По свој су прилици сва та племена последњи трагови преисторијских раса домородаца Јужне Индије;

Ако се, међутим, понешто и сазнало о Бадагима, Хотима, Курумбима и Еруларима, о Тодима повест ћути у потпуности. Судећи по древним гробницама на „брежуљку“, као и понеким рушевинама храмова и светилишта, нису само Тоди, већ и Курумби већ у претповесно време морали достићи значајан облик цивилизације; код Тода сасвим сигурно постоји нешто налик писму, становити облик знакова који су налик клинастом писму древних Персијаца.

Колико Тоди уистину живе у далекој прошлости, у толикој су мери патријархалан народ чији је цијели живот усредоточен на свете бикове.“

 „Тоди који се називају и Тодувари. деле се на два велика сталежа. Први је сталеж оних који приносе жртве боговима, а називају се Терали; Тоди који припадају овом сталежу посвећени су служењу биковима, њихови свештеници су дужни спроводити целибат и вршити непознате обреде које врло помно скривају од Европејаца, па чак и свих оних домородаца који не припадају њиховом племену.

Други сталеж, Кути, обични су смртници. Колико нам је познато, први сталеж представља аристократско племе. У том невеликом племену пребројали смо 700 људи и судећи према њиховом свједочењу, њихова бројност никада није прелазила ту бројку.“

 „Тоди не користе никакво оружје, изузев кратке палице од бамбуса која никада не напушта њихову десну руку. Настојања током многих година да се проникне у њихову прошлост, језик и религију, остала су посве безуспешна.

То је најтајанственије племе од свих осталих народа Индије.

*

„Као што се Енглези разликују од Кинеза, тако се Тоди разликују од било којих других домородаца“. Када, их се боље упозна, постаје  јасно зашто Бадаги на Тоде гледају као на вишу, готово божанску расу…

Тоди заиста наликују на богове, како су их замишљали древни Грци. Од неколико стотина младића тог племена нисам видио ниједнога који би био нижи од 6 ¼ стопе (1 стопа = 0,30 м, 6 1/4 стопа = око 190 цм).

Стас им је неверојатно леп, а црте лица класичне лепоте… К томе додајте и црну, сјајну и густу косу, полукружно ниско ошишану на челу изнад обрва, док иза ушију пада на леђа у тешким коврџама и замислит ћете барем приближно њихову лепоту. Брада и бркови, које никада не брију, исте су боје. Велике смеђе, а понекад и тамносиве и сиве очи, посматрају вас дубоким, нежним, готово женским погледом…осмех им је кротак и радостан, готово младеначки у својем изразу. Чак и сасвим остарели старци, имају чврсте, беле, често врло крупне зубе. Боја лица светлија им је неголи у северних Каназара. Одевају се једнако: врста римске беле тоге од платна са једним узлом који је испрва затакнут испод леве руке, а затим позади, иза левог рамена.“

*

С практичне тачке гледишта, дакако, Тоди нису ништа више од дивљака, који ништа не знају о првим и основним правилима цивилизације. Ствар, међутим, није у њиховом спољашњем изгледу, већ у унутрашњем, духовном свету тога народа.

 У првом реду, Тоди уопште не умеју лагати. У њиховом језику чак ни не постоје такве речи као што су „неистина“ или „лаж“. Варање, или чак и једноставно присвајање нечега што им не  припада, посве су им непознати.“

 „Када су научници почели установљавати и прикупљати податке за статистичке извјештаје о новим племенима, етнолози су наишли на отпор каквог нису могли очекивати. Сусрели су се с питањем о пореклу Тода и у њему наишли на неочекиване потешкоће. Након двадесет покушаја није им успевало да сазнају ништа што нису сазнали наком првог покушаја, те их нису могли нигде сврстати, нити повезати с другим племенима Индије. „Лакше се пробити на Северни пол неголи у душу Тода“, пише мисионар Метзе.  „Једини податак којег смо успели добити након толиких година састоји се у следећем: Тоди тврде да потичу из давног времена када им је „Цар Истока“ (?) даровао ове планине, да на њима живе и никада се нису од њих одвајали, нити силазили с њихових врхова.

У какво се раздобље, међутим, може сврстати непознати Цар Истока? Одговарају нам да живе на Модрим планинама већ сто деведесет и седми нараштај! Ако се изброји да три нараштаја спадају у свако столеће (иако можемо утврдити да су Тоди изразито дуговечни) постаје очигледно, ако им можемо веровати, да су се ту населили приближно пре 7.000 година!

Уверавају нас да су њихови праочеви доспели на оток Ланку (у чему, као и у осталим именима, очигледно нема никакве грешке) са Истока, „са стране излазећег сунца“, те су служили праочевима Цара Раване, мистичног цара-демона којег је надвладао не мање мистични РАМА пре приближно двадесет и пет нараштаја; значи, бројећи према прихваћеном бројењу, око 1.000 године што, ако се прва бројка приброји другој, чини њихово родословље старим 8.000 година! „

*

„…Код Тода ни у речнику њиховог језика ни у њиховим мислима не постоје речи као што су Бог, крст, молитва, религија, грех или неки сличан израз који би могао подсећати на монотеизам и деизам, да се о хришћаниству ни не говори. Тоде не ваља називати ни идолопоклоницима јер се сами не клањају никоме и ничему изузев својим биковима, и то само властитима, јер други бикови, који припадају другим племенима, не уживају никакво поштовање.

Само млеко, уз додатак плодова и јагода из њихових шума чине њихову једину храну.

Пре ће и умрети од глади него дотакнути млијеко, сир или маслац других крава изузев њихових властитих, Светих Хранитељица. Никада не једу месо, као што нити сеју нити жању, и сваки рад сматрају нечим бешчасним, изузев муже крава и старањем за стада.“

*

„…Тоди нису нимало глуп народ што доказује њихова запањујућа способност да говоре на многим разним језицима, те су довољно паметни да скривају свој властити, само себи разумљиви језик.

Научник Саливан у својим ,,Записима“ пише да с њима може разговарати читаве сате, а да је притом могао само ширити руке у дубоком запрепашћењу слушајући како су Тоди савршено разумевли Енглезе, „како су верно и одмах схватали наш национални карактер и у нама разабирали све наше недостатке.“

Ево легенде Тода која нешто говори о њиховом пореклу: ради се о епу ,,Рамајана“, а Цар  Истока уствари је Рама, који у том епу има пуно различитих имена.

Цитат:

„То је било у она времена када је Цар Истока, без људи-мајмуна (очигледно војске Сургиве и Ханумана) пошао у бој с Раваном, дивовским али злим демоном, царом Ланке. Његов се народ састојао само од демона (Ракшаза), дивова и моћних чаробњака.

Тоди су били у својем двадесет и трећем нараштају у то време на Ланки. Ланка је земља која је са свих страна окружена морем (Сри Ланка). Цар Равана био је у души Курумба (тј. зли чаробњак), и он је велики део својих поданика, Ракшаза, учинио злим демонима. Равана је имао два брата: Кумба – дива међу дивовима, који је преспававши стотине година убијен руком цара Истока, и Вибју – доброга и вољеног од свих Ракшаза.“

Зар није очигледно да су „Кумба“ и „Вибја“ из тодске легенде Кумбхакарна и Вибхешана  Рамајане?

Кумбхакарна који је био проклет брахман и заспао у том проклетству до самог пада Ланке, онај је див којег је убио Рама накаон напада беса, магичном стрелом Брахме, „стријелом  непобедивог који је плашио и саме богове“ на коју је сам Индра гледао као на скиптар смрти.

„Вибја – приповедају Тоди – добри је Ракшаз, који је био принуђен одрећи се Раване због његовог злочина против Истока (Раме) којем је украо жену, те је Вибјана са четири верне слуге прешао море и помогао да се врати Царица, за што је цар Истока поставио Вибју за цара Ланке“.

То је од речи до речи приповест о Вибшехани, савезнику Раме и његова четири министра, Ракшаза.

Тоди откривају да су те слуге били четворица Терала, анахорета и добри демони. Они се

нису хтели борити са браћом-демонима, па чак ни са злима. Зато су након свршетка рата, током свег времена у којем су се заклињали за успех оружја Вибје, напустили све и кренули на пут. Сакупивши са собом седам других анахорета и стотину људи Ракшаза – световњака с њиховим женема и децом, заувек су отишли из Ланке.

Желећи их наградити, цар Истока је на бесплодној површини „Модрих планина“ створио Вечно Царство за њих и њихове потомке. Тада је седам добрих анахорета, желећи проводити живот у храњењу бикова и онемогућавајући чари злих демона, претворило сву стоку у бикове; четири слуге Вибје остали су у облику људи и живе невидљиво за све остале, изузев посвећених Терала у шумама Нилгирије и посвећеним местима „Тирира“.

Закључак:

По свему у књизи, сигурно је да су Тоди били „специјални“ међу другим племенима…

Извор:

https://books.google.rs/books/about/Tajanstvena_plemena_na_modrim_planinama.html?id=iWmUAAAACAAJ&redir_esc=y

ТОДИ  у  Италији

Резултат слика

.

Град Тоди  у Италији основан је у периоду од  VIII и VI  века пре нове ере, у региону Умбрије, у провинцији Перуђа , на брду које се налази на левој обали Тибра , на око 400 метара надморске висине, у непосредној близини територије коју су насељавали Етрурци , име Тутере , што значи“ погранични град „ .

Развио се нарочито између петог и четвртог века пне , примивши јаке утицајне утицаје комшија Етрураца, који су га вероватно и припојили, како је изнео историчар Стефан од Византије . У трећем веку пре нове ере почео је процес романизације, поштујући локалне аутономије, укључујући и право на ковање сопственог новца. Добили су римско држављанство (после 89. пне. )

Након варварских инвазија и готског рата (535-553) , Тоди је постао са остатком Италије део Византијског царства . Остаће Римско-источно, такође, након инвазије Ломбарда , постајући део са Перуђом и другим умбријским центрима тзв. Византијског коридора .

У средњем веку  то је била слободна заједница, а затим госпоство, пре него што је постао део папске државе године 1067. .

Извор:  https://it.wikipedia.org/wiki/Todi

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Родопија, египатска Пепељуга са Балкана …

.

KАКО ЈЕ НАСТАЛА БАЈКА О ПЕПЕЉУЗИ …

Родопија (грчки Родопис), живела је у  шестом веку пре нове ере, и била је Трачанка, рођена на Балкану, под именом Дориха. Као дете била је отета и продата у ропство на острво Самос. Када је стасала у прелепу девојку, господар је одводи у Египат, у богати египатски град Наукратис, где је за баснословну своту новаца откупљује и дарује јој слободу винарски трговац Харакс, брат надалеко чувене песникиње Сапфо са Лезбоса, која му је много замерала “што се одао милосници Дорихи у Наукратису египатском“.

Легенда каже да је Харакс својој миљеници Родопији или Дорихи поклонио  красну кућу, бројне слушкиње и разне поклоне, па и сјајне златне ципелице које су симболизовале одсјај њене златно-црвенкасте косе на сунцу. Све јој је пружио, али је био љубоморан и није је пуштао нигде да иде, желећи је само за себе.

У граду у ком је живела Родопија, организован је фестивал на који су могли ићи сви робови осим ње. Она је остала код куће, због чега се бог Хорус у лику орла сажалио над њом, украо је њену златну ципелицу и и донео је у Мемфис, и бацио је у крило фараона Амасиса /570-526.г./, последњег великог владара Египта пред рат са Персијанцима.  Ципелица је била толико мала да нога ниједне Египћанке у њу није могла стати,  Остало је прича преточена у савремену бајку о ПЕПЕЉУГИ.  С временом је Рходопис постала фараонова жена. Прича има бајковитих елемената, али верује се како је Рходопис била удата за фараона Амазиса II, а све Египћанке на двору су биле  љубоморне на њу због њене светле косе , коже и очију, док су оне биле црне и тамније коже.

.

.

…Но, ово је тек почетак бајковитог живота некадашње Дорихе, сада већ назване Родопис (Rhodopis), по некима због румених образа и лепоте.

Ево шта је Херодот записао о Родопији у својој Историји, Књига 2, 134-135:

,,Блудница Родопија  134) и Кеопсово син Микерин су саградили пирамиду, али она је била много мања од пирамиде његова оца; била је четвороугласта, широка са сваке стране три плетра мање двадесет стопа, и до половине од Блетиопског камена. Неки Хелени кажу да је то пирамида блуднице Родопије, али то није истина. Изгледа ми да нису ни знали ко је била та Родопија, јер јој не би приписивали да је подигла такву пирамиду која је, тако рећи, коштала безброј хиљада талената; а крај свега тога, Родопија је живела за време фараона АМАЗИСА, а не за време ових владара; дакле, много година после краљева који су сазидали ове пирамиде.

Родопија је била родом из Тракије, и робиња Јадмона, сина Хефестополијева са Сама, и другарица у ропству са баснописцем Езопом. 135)   Родопија је дошла у Египат са Ксантом са Сама, који ју је овамо довео да помоћу ње направи добар пазар. Њу је, међутим, откупио за велику своту новца Харакс, син Скамандронима из Митилене, брат песникиње Сафо. Тако је ослобођена, па је остала у Египту и зарадила много новца, јер је била изванредно лепа; то значи много новца за једну Родопију, али још увек недовољно да тим новцем подигне једну пирамиду. Па и данас може свако, ко год хоће, да види десети део њеног имања, и не треба мислити да је јако много новца поклонила храму. Хтела је, наиме, да остави у Хелади неку успомену, и на крају је измислила нешто што дотле још ником није пало на памет, те је послала у Делфе поклон једном храму да се, као успомена на њу, постави у Делфе као заветни дар. За десети део свог имања дала је да се направи много железних ражњева, довољно великих да се на њима може испећи један во, и послала их је у Делфе, где и сада леже на гомили иза олтара који су подигли становници Хија, баш прекопута самог храма.

У Наукратији египатској  је радо вршило свој ,,најстарији занат“ више ванредно лепих блудница, пре свега ова о којој је овде било говора, а која је била тако чувена да је у Хелади свако знао за име Родопије, а после ње је била нека Архидика, о којој се такође много говорило у Хелади, али ипак мање него о оној првој.“

Гај Плиније Старији /23-79.г./ у “Историји Природе“ бираним речима финализује импресије изазване сликом фасцинантних египатских пирамида: “…Ето такве су чудесне пирамиде али је највеће чудо од свега то да је најмању пирамиду која истовремено изазива највеће дивљење- а не нека од оних које показују краљевско богатство- саградила Родопија, куртизана! Ова жена је својевремено била робиња заједно са Езопом, филозофом и баснописцем, и са њим је делила постељу, али оно што највише изненађује је то да је једна куртизана могла, путем њеног заната, да стекне тако невероватно богатство“.

Код тумача античке историје ипак преовлађују мишљења да је у легенди о пирамиди Родопис помешана са Нитокрис, дражесном египатском краљицом и јунакињом многих легенди записаних од стране Јулија Африканца и Еузебија, за разлику од Страбона и Елијана који у Трачанки виде краљицу Египта. Према Хеородоту, кћер фараона Кеопса захваљујући легализованој проституцији обезбедилa ја новац за оконачње изградње импресивне пирамиде, да би недуго затим и себи саградила споменик сличне врсте на начин да је “сваки њен посетилац био обавезан донети по један камен“. Чини нам се да између имена краљице Нитокрис и назива града из којег је Родопис доведена пред фараона- Наукратиса, има подударности довољних да назив места одакле је Хорус донео знамен фараону Амасису о будућој миљеници, буде предзнак краљичин. Овај антички град из седмог века п.н.е. налазио се у делти Нила и био културне и трговинске размен Египта и Грчке, бачен у засенак оснивањем Александрије  332.п.н.е.

.

.

Смелији тумачи легенди могли би повући и паралелу по питању “географског порекла“ измена имена најлепше Трачанке, јер је име спомињано после њене еманципације откупом од стране брата песникиње Сафо – “Родопис“ идентично огромном планинском ланцу РОДОПИ који захвата, изузев пространстава данашње јужне Бугарске, део Македоније, и значајни сегмент североисточне Србије, укључујући планину Црни Врх. Овде треба знати да је у антици постојао обичај да се робовима дају имена по крају одакле потичу. С тим у вези, Родопис би могло бити “ропско“ име лепе Трачанке, задржано и по њеном ослобођењу из неког разлога. Штавише, у митологији старе Грчке, Родопис може бити и невеста Хема /Црвене планине/, сачуваног у називу планинског масива, данас знаног као Балкан.

. Аутор: Ранко Јаковљевић

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Греси прелепе Евдокије

Евдокија, прва протерана принцеза са двора Немањића

.

Звала се Евдокија, синовица цара Исака Другог Анђела и кћерка потоњег цара Алексија Трећег, cтрана принцеза која је доведена у Србију из Византије (Ромеје), да се уда за наследника Немањиног, средњег сина Стефана.

Брак Стефана и Евдокије склопљен је по свој прилици, 1191. године у складу са политичким циљевима земљаља – Византије и Србије. Евдокија је, са својом пратњом, пошла из Цариграда пут Србије познатим римским путем Вија Егнација. Идући према северу, дошла је до Скопља и ту ју је дочекао млади Стефан.

Држава коју је наследио Стефан, још за владе свог оца Стефана Немање (1166-1196), знатно је узнапредовала, како у територијалном тако и у политичком и државотворном смислу. Иако још „варварска“ за Византинце, постала је фактор на који се мора рачунати.
Стефан је био је мудар и даровит државник, васпитан у византијском духу. Као сналажљив дипломата и обазрив и срачунат војсковођа, ктитор велелепне Жиче, важио је за једног од најдаровитијих Немањића.

Однос Стефана и Евдокије у почетку је био идиличан и поред тога што је византијској принцези било потребно времена да се навикне на скромне услове живота.
Док је кормило Рашке држао њен свекар Немања, Евдокија није покушавала да се меша у послове државе , била је повучена принцеза, која се највише занимала за одгајање својих синова Радослава и Владислава и ћерке Комине. Са ступањем њеног супруга на престо, она је решила да учествује у владању Србијом.

Током година проблеми у браку су се само гомилали. Према неким тврдањама, Стефану је сметало што је лепа Евдокија привлачила превише мушке пажње, а и он сам био је врло неверан.

Од тренутка када је постала велика жупанка, Евдокија је почела да користи своје право да учествује у владању српском државом. Чак су, изгледа, Срби морали пристати, стоји забележено, да Евдокија буде учесница највише власти у Рашкој као што су биле августе у Византији. Евдокија је имала јак утицај на васпитање деце, посебно сина Радослава, који је учен и научен да се више осећа као Грк него као Србин. То ће га касније скупо коштати.

Да би се осветила мужу за наводна неверства, Евдокија се и сама упустила у брачне преваре. Постоје извори који кажу да ју је Стефан ухватио у неверству, па је због тога наредио да јој се скину хаљине, и нагу, само у кошуљи, отерао је из Србије. Има и оних записа у којима се тврди да је Евдокија била болесна. Наводи се да је имала шугу.

Било како било, тек, Евдокија је, не рачунајући њену свекрву Ану, била прва византијска принцеза на двору Немањића, али и прва жена која је морала да напусти Србију.

Суштина њеног краха је била и политичке природе. Зашто? Евдокија, принцеза с Босфора, била је потребна у време склапања мира с Византијом. То је одговарало и једној и другој страни. Али, углед и моћ Византије нагло су опадали, а Латини су се приближавали Цариграду. Евдокија је сада постала сметња за нове односе с Латинима.

Након десет година заједничког живота, Стефан је, 1201. године, отерао Евдокију. Цариградска црква разрешила је њихов брак 1201/1202.

Неверство Евдокијино, без обзира на све друге околности, оставило је трага на Стефановој души. Да није лако поднео срамоту због жениног неверства, потврђују речи које је касније записао: Часна жена у дому мужа свога дража је од свакога бисера и драгога камена.

Стефан се три пута женио, али су све три његове жене биле само велике жупанке, ниједна краљица.

Евдокија се удавала још два пута, али јој се те удаје нису посрећиле. Последњи траг о њој датира из 1219. године, када је, у Никеји, присуствовала устоличењу свог бившег девера, монаха и архимандрита Саве у чин архиепископа.

( Аутор: Томислав Симић Калпачки )

Category: Zaveštanja predaka  Comments off