Archive for » April, 2018 «

Скривене десетерачке песме

Резултат слика

Слободан Јарчевић:

СКРИВЕНЕ  ДЕСЕТЕРАЧКЕ  ПЕСМЕ

       Андрија Качић Миошић је у 18. веку, у књизи ”Разговор угодни народа словинског”, унео своју песму о Србима средњег века – ,,ПИСМА О БОШЊАЦИМА”, који су, у своје време, били најзначајнији српски краљеви, државници, војсковође и вође устанака против окупатора. Они су, једноставно речено, најпознатије личности повјести (историје) свог времена. Уз ову чињеницу, најједноставније је закључити, да би ова Качићева јуначка песма (у прилогу је) морала бити у садржају школских и универзитетских уџбеника, у енциклопедијама…

Но, ова песма не ужива научну и државничку пажњу, па је уклањана, тако да је ни на српским народним свечаностима, гуслари никад не певају. А она опева најславније Србе. Нико не може да каже да ти опевани нису Срби: Краљевић Марко, Ђорђе Кастриотић Скендербег, Милош Обилић, Ђурађ Бранковић, Реља Крилатица, Јанковић Стојан, Илија Смиљанић… Качић пише да су они, и многи други славни Срби, пореклом из Босне, или Херцеговине и да други српски завичаји на Балкану нису имали толико значајних људи.

Јасно је зашто се ова десетерачка песма не налази у научним и културним делима. Јер, ако би сваки појединац на српској земљи знао – да су толики људи српске народности (а најславнији у Средњем веку), старином, из Херцеговине и Босне, онда се не би могла кривотворити историја (повјест), па се не би могли ови делови српског народа у Херцеговини и Босни проглашавати несрбима и представљати за припаднике две вештачке нације (народа) – ”Хрвате” и ”Бошњаке”. А у званичним књигама друштвених наука се православни Срби у Херцеговини, Босни и Крајини означавају као придошлице из Србије, које су, наводно, Турци доселили на ”хрватску” и ”бошњачку” земљу.

Колонијалним државама (Турској, Аустрији, Млетачкој Републици) је успело да православне Србе староседеоце Херцеговине и Босне присиле на прелаз у католичку и муслиманску веру, па су прве прозвали ”Хрватима”, а друге ”Бошњацима”, стално додавајући измишљотине да им преци нису били православни Срби. Нажалост, кратковиди српски државници и у Краљевини Југославији и у комунистичкој Југославији су, државним мерама, помогли ово расрбљивање и стварање вештачких народа од Срба, а непријатељ је увек користио појединце тих расрбљених и наоружавао им следбенике – да ратују против преосталих православних Срба и српске државе, што се обавило и у време разбијања Југославије од 1990. до 1995, па и приликом НАТО агресије на Србију и Црну Гору – 1999. године.

А то прелажење групе народа из једне у другу веру и из једне нације у другу, условљава код преверених особа мржњу према браћи која су остале у својој вери и у свом народу (српском, или влашком), те ту наказност (ђаволство) описује, у осамнаестом столећу, Андрија Качић Миошић – у својој ”Писми о Бошњацима”:

”… Сви су ово старином Бошњаци,

Ол Бошњаци оли Ерцеговци,

Којино се тада истурчише

Када Босну Турци освојише,

И остали без броја јунаци,

Који влашке одсицаше главе,

Више нег’ је у Приморју траве…“

            Види се, да су толико глава потурчењаци (данашњи ”Бошњаци”) одсекли православним Србима (Власима), да окупаторска Турска није морала друкчије бринути о задржавању српског народа у ропству, него тако – чинили су јој то исламизирани Срби. Ако је Андрија Качић Миошић, у осамнаестом столећу, био свестан те превратничке ћуди код исламизираних (па и покатоличених) Срба, онда би тога требало да буду свесни данашњи српски државници, научници, уметници, новинари… и да не дозвољавају да се тај колонијални учинак исламизације и католичанства православних Срба данас подржава и да се, једноставно закључено, негује и дограђује. То се чини на тај начин што се исламизирани Срби називају посебним народом – бошњачким, чиме се исламизираним Србима и даље нарушава свест и у подсвест им се уграђује закључак (државни и културолошки) да нису Срби муслиманске вере – а то управо јесу.

            Значи, државници и стручњаци друштвених наука у Србији, Републици Српској и Црној Гори би морали да престану звати Србе муслимане Бошњацима и да организују међународни научни скуп о њиховој припадности СРПСКОМ НАРОДУ. Тиме би се отклониле све измишљотине о вештачким нацијама – створеним од припадника Срба православне вере (један пример: деда Алије Изетбеговића је био /завичајно/ Србијанац, а не Босанац, јер је родом из Београда, где је исламизиран – значи, потомци деде Алије Изетбеговића могу бити завичајно само Србијанци, а не Бошњаци, а народносно САМО СРБИ).

            А Качићеви подаци о највећим Србима из Средњег века у Србији – да су родом из Херцеговине и Босне, такође, обавезују српске државнике, стручњаке друштвених наука, књижевнике, новинаре… да се позабаве тиме и да истражују податке о њиховим племићким породицама, местима порекла, потомству, итд, итд. Тако би се оспорило и тврђење Шиптара, да је Ђорђе Кастриотић Скендербег Шиптар. Био је чисти српски племић – пореклом из Босне! Неки српски самостални истраживачи су установили и место у Босни – где је сахрањен Милош Обилић са десет својих витезова, који су продрли у центар турске војске, скинули турског султана с коња и усмртили га, у Боју на Косову, 1389. године.

Зато је обавеза српских државника и академика, да Качићеву песму ”Писма о Бошњацима” више не уклањају из ђачких и универзитетских књига, него да је унесу у уџбенике – обавезно. И зато што Качић наводи – да су књиге о српским (словенским) владарима сачуване и приступачне, а данас српски (и словенски) стручњаци друштвених наука немају појма о њима.

Погледајмо Качићево сведочанство о њима:

”… Po naravi je čovika svakoga svoj narod faliti, uzdizati i uzveličavati, i zato vide se mnoge knjige na svitlost iznesene, u kojim se štiju kralji, duke, markeži, knezovi, gospoda, vitezovi, junaci i njiova junaštva…”

            Зар ће српски државници и научни радници и даље уклањати истине о свом народу и колонизаторским мерама против православних Срба – градњи вештачких нација од његових исламизираних и покатоличених делова?!

  • Андрија Качић Миошић:

    ПИСМА О БОШЊАЦИМА

    .

    Пробуди се Босно земљо славна,

    Којано си заспала одавна,

    Тер ми кажи босанске јунаке,

    На оружју витезове јаке,

    Нека могу и њи’ запивати,

    Част и дику славној Босни дати.

    Али Босна липо одговара,

    Мејлована тер жестоко кара –

    Јер си брежан, старче полудио,

    Путујући памет изгубио?

    Највеће си пиво од Бошњака –

    Ко је био Марко Краљевићу,

    Ко ли витез Милош Кобилићу?

    Ко бијаше витез Бошњанине –

    Омучевић јунак од старине?

    Ко је био Бранковићу Вуче,

    Ко старином Кастриотић Јуре?

    Ко ти јунак Зриновићу бане,

    Ко л’ делија Косарић Стјепане –

    Него млади старином Бошњаци,

    Ол Бошњаци оли Ерцеговци,

    Који биху босанска господа,

    Од славнога мојега народа?

    Оклен бише Сењанин Иване,

    И делија Макар Капетане,

    Оклен ли је Новак и Радивој

    И делија Томићу Мијате,

    Већ од Босне и Ерцеговине –

    Косарића старе бановине?

    И остали ускоци јунаци –

    Сви су, старче, старином Бошњаци!

    Ко бијаше Јанко Митровићу,

    И Илија сердар Смиљанићу,

    Ко ли бише Сурић дон Стипане

    И кавалир Јанковић Стојане,

    Већ ускоци – старином Бошњаци,

    Ол Бошњаци оли Ерцеговци –

    И одзсли козстдки дртрфсти,

    Капетани – алај барјактари?

    Одклен беше Старина Накића,

    Синобада и млада Раднића,

    Већ од Босне и Ерцеговине?

    Вируј мени, старче од истине,

    Одклем јесте Вучковићу Зече,

    И кавалир Грчић дон Иване,

    Одклем ли су остали сердари

  • И на гласу цетински главари,

    Нег’ од Босне и Ерцеговине,

    Витезови значи од старине?

    Ко је био Марко Синовчићу,

    Силни витез Петре Кулишићу,

    Нег’ Бошњаци старином јунаци,

    Ерцеговци ол млад Унгарци?

    Одколем је Дели – Марковићу,

    Силни јунак млади Милетићу,

    Нег’ ускоци млади Ерцеговци,

    А старином сви јесу Босанци?

    Ко бијаше Николићу Бајо,

    Ко ли витез Ивановић Марко,

    Него млади старином Босанци,

    Ол Бошњаци, оли Ерцеговци?

    То ти пиваш Посавске јунаке,

    То ти пиваш старином Бошњаке.

    Откуда су Домазетовићи,

    Љуте змије кано Јанковићи,

    Већ старином од Босне кнезови,

    Којино су свуда војевали,

    Још и турске главе одсицали,

    Од Кандије рата жестокога,

    Под барјаком цезара бечкога?

    А камо ти паше Атлагићи,

    Атлагићи и Кулиновићи,

    Дугалићи и Соколовић?

    Камо теби силе Бакотићи,

    Косарићи и Филиповићи?

    Ди су теби Капчићи јунаци,

    Љубовићи ди су Ерцеговци,

    Сулагићи , а и Месновићи,

    Лопужићи и Вазлиновићи

    И остали по избор јунаци,

    Далмацију који поробише,

    На стотине глава одсицаше?

    Камо теби Куна Асан-ага,

    Који много однесе мегдана,

    Ди је јунак Попрженовићу –

    На оружју Марко Краљевићу?

    Камо ли ти Бабићу Асане,

    Ди ли ти је Лопужић Ћемале?

    Камо теби Цукариновићи,

    Ножиновић и Нанокавићи?

    Ди је теби Фирдусовић беже,

    Топаловић ди ти је витеже?

    Камо ли ти Злојић Омер-ага,

    Ди ли ти је Шарић диздар-ага,

  • Ди су сила Тостарановићи,

    Дуратовић и Табаковићи,

    Који свуда чете четоваше,

    На стотине глава одсицаше?

    Сви су ово старином Бошњаци,

    Ол Бошњаци оли Ерцеговци,

    Којино се тада истурчише

    Када Босну Турци освојијше,

    И остали без броја јунаци,

    Који влашке одсицаше главе,

    Више нег је у Приморју траве.

    И да си ми здраво Мејловане,

    Бога моли, остави мејдане,

    Све је ништа, све ће у прах поћи,

    Грије – плачи, воља к Богу доћи.

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Сирмионе и Косерић

Sirmione

.

СИРМИОНЕ је град у покрајини Бреша, у Ломбардији на обалама језера ГАРДА, у северној Италији. Град се граничи са покрајином Верона ( регија Венето).

Назив подсећа на СИРМИУМ, некада СИРБИЈУМ, па је онда и ово сигурно било СИРБИОНЕ, посебно ако се зна да је у близини северније манастир САБИОНА, ценатр СЕРБА тога краја у првим вековима хришћанства.

Занимало ме и порекло назива језера Гарда, ово ГАРДА, да ли је од ГРАД, германска верзија искривљена ГАРД.

Како се само СИРМИОНЕ спомиње као антички град, испада да је онда то језеро добило име по том ГРАДУ, ГРАДСКО ЈЕЗЕРО ИЛИ ЛАГО ДИ ГАРДА, ЈЕЗЕРО ОД ГРАДА.

Дакле, нема сумње да су србски топоним и ГАРДА и СИРМИОНЕ, као и СИРМИУМ тј СИРБИУМ.

.

Први трагови људске присутности на подручју Сирмионе датирају из 6. – 5. миленијума пре Хр.. Трагови насеља сојеница које је постојало у 3. и 2. миленијуму пре Христа пронађени су поред града.

Почевши већ око 1. века. пре Хр., подручје језера Гарда, укључујући и део где је данашњи Сирмионе, постало је омиљено одмаралиште за богате породице из Вероне, тада највећег римског града у североисточној Италији. Римски пјесник Гај Валерије Катул нахвалио је љепоте града Сирмионе и опевао своју вилу на обалама језера Гарда.

Пред крај Римског царства (4. – 5. век.) Сирмионе постаје утврђење за одбрану јужних обала језера. Насеље Сирмионе постојало и након провале Лонгобарда у северну Италију. Пред крај Лонгобардског краљевства, град је био главни правосудни  центар који је био подложан једино краљу. Анса, жена посљедњег краља Лангобарда Десидерија, оснива цркву и манастир у граду.

Око 1000. године Сирмионе је веројатно био слободна градска комуна, попут осталих северно-италијанских градова. Али је почетком 13. века потпао под власт веронских феудалаца из породице Скалијер.

У истом раздобљу Сирмионе је постао уточиште бројних Патарена (Богумила), које је прогонила Католичка црква.

Сирмионе је био власништво Млетачке Републике од 1405. до 1797., када је потпао под аустријску марионетску државу под називом Ломбардско-венетско Краљевство. Након тога је 1860. године ушао у састав Краљевине Италије.

.

ВИЛА  КОСЕРИЋ  ( VILLA VON KOSERITZ )

Резултат слика

.

1800.  гроф Курт фон Косерић (Kurt Von Koseritz), Немац лужичко-србског порекла, купио је парк у Сирмионеу  и започео је 1898. године изградњу велелепне виле. Изграђена је у строгом неокласичном стилу, са великим колонадама које подржавају фасаду. Вила је украшена вермонским мермером који је превезен преко језера на баржама и, осликана фрескама а прозори са витражом.

Када је избио рат са Аустријом, гроф је био приморан да напусти Италију и врати у своју земљу. Умро је без наследника.

Данас је Вила Косерића позната као Вила Кортина, и преуређена је у један од најлепших хотела у граду Сирмионе.

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

УНУЦИ ДАЈБОГА

Резултат слика

.

Словени су себе сматрали  “унуцима Дајбога”, док су се појци, музиканти називали “Велесовим унуцима”. Према томе, лепе вештине су биле под заштитом Небеског Пастира који је терао звездана стада и облаке, јер Велес није био само заштитник стада земаљских, већ и стада небеских. Звезде су представљале душе предака које живе у Наву, “где је све као и овде, где ору и жању и млате и требе”. Перун је међутим, био окружен херојима палим на пољу славе. Слава је богиња Земља, а поље славе исто је што и поље земље. Древни Словени славили су и бога ветра, Стрибога. Словени-Руси славили су Стрибога, који је, преображен у птицу Стратим, могао да изазове или обузда невреме. Важни храмови Стрибога налазили су се на морским острвима, у близини речних ушћа, где би трговачки бродови често пристајали (на пример, на острву Березањ, недалеко од ушћа Дњепра). Пред сам излазак на отворено море, руски бродови би пристајали на њему, а трговци би Стрибогу приносили богате дарове.

Према предању, Стрибог је рођен из даха бога Рода. Попримивши обличје ветрова, Стрибог се по земљи жестио, а са Перуном је заједнички управљао громовима и муњама. Стрибог, бог ветра, долетао је на поље славе и задахњујући лица рањених, олакшавао им последње часове живота. Крв је натапала земљу и зато је земља на којој је проливена словенска крв, такође била словенска.

Словенски витези у бој полазе на саможртвовање, а не на убијање

Јуриј Мирољубов, велики руски научник, посебно поглавље свог истраживања посветио је предхришћанској словенској религији и из његових радова сазнајемо да су тиркизна боја, огрлице, прстење и други украси омиљени код Словено-Руса, јер је то боја Јаворуна, Аврана (Варуна код Ведејаца). Авран-Јаворуна-Варуна је божанство које делује увек и свуда. Он је врховни давалац и одржавалац живота, он је Дајбог или, код балтичких Венда, Подага. Сва племена Словена веровала су у Подагу-Дажбога-Добрату-Дајбога. На северу су постојала и друга божанства, на пример Семик (Сома код Ведејаца), коме је на југу одговарао Самосвјат или Всебог, Самобог, Добрат или Свјато (Свенто на западу), јер су у народу Самосвјат и Огњебог били синоними. Световид и други богови исти су код свих Словена и то доказује њихово етничко религијско јединство. Словени су веровали да борбе богова происходе из њихове суштине. Па ипак, сви богови су Сварогова деца.

Међу њима је и Огњебог (Агни код Ведејаца), који у виду и лику Сварога прима себи људски род и зато је прибежиште рода и чувар Нава. Ту је и бог гостопримства Радгост. Велес, као покровитељ стоке, светлости и топлоте, такође је увек присутан. У време несрећа, ратова и крви, Перун лети са својом коњицом јунака у помоћ Словенима. Мач Перуна (Индре), такозвани Мач-Извор доносио је победу над непријатељем. Погинуле у боју, Перун је примао у редове своје бесмртне коњице, стављајући их на беле коње, давао им је у руке Сварогов мач. Перун је свеприсутан и понекад грми како би показао да је “Перун овде”. Перун као заштитник земљорадника и пастира даје траву, кишу, гром, сноп, храст, хлеб. У редоследу ових појмова постоји узајамна веза јер једно зависи од другог. У време рата, Перун одлази у помоћ Словенима, али он нема ништа заједничко са германским богом рата Тором. Долазећи у помоћ, он не подстиче на убијање као такво, јер словенски витези пред својом војском у бој полазе на саможртвовање, а не на убијање. С тим у вези је и непостојање људских жртава код Словена.

Једно полузаборављено божанство на које подсећа Велесова књига јесте Вим. Себо или Всебог имао је три лица: Себо, Вим и Дим. Ово тројство помиње Мирољубов, записујући предања из древне Русије. Вим и Дим су епитети у вези са ведским Шивом. Треба приметити да се Шива код Веда значајно разликује од Шиве код Индуса, јер је током протеклих миленијума Шиви Индуса, придодато много тога страног. Током тог времена је Брама, божанство недовољно јасно у ведизму, постало главно у Индији, тако да чак и религија Индуса носи назив браманизам, који се наравно, дели на многе секте. Код Словена, међутим, Брама представља “врата за небо”, која су огњена и зато везана за Огњебога (Анги), Перуна, Јарила, Дајбога и Хороса. Кроз Браму долазе до Вишњег сви они који су достојни божје љубави.

Слава Вишњем Богу

Уопште је словенска религија блиска ведизму, како по именима божанстава, тако и по погледу на свет. Ведизам је мисаона религија у којој закони Мане одређују моралне постулате, а остатак чине хвалоспеви. Слава, као дан славе у Србији, указује на основу нашег пређашњег битисања, јер смо као и Ведејци, превасходно славили богове не трежећи много од њих. Догмата није било у ведизму нити код Словена. Било је прослављања богова којима су приношене мирољубиве жртве и у чију су се славу певале химне.

Свевишњи или Вишњи је један вид означавања Бога у хришћанству. Вишну је такође Вишњи у директном значењу те речи. Он је са Перуном (Варуном) чувар небеса и будући да је небо изнад свега видљивог, самим тим је Вишњи. У словенском скупу богова, као и у ведизму, он је врховно биће изнад свега видљивог и невидљивог. Аналогијом сличности имена богова: Исвара-Сварог, Варуна-Перун, Дајбог-Питаре Даја, Тримурти-Триглав, Земе-Земља, Иерор-Јаро, Арија-Иреј, Веда-Вјада, имамо основу за закључак да сличност речи Вишну-Вишњи, није само пука коинциденција. Таква блискост у називима ведских и словенских богова, представља знак блискости Словена и Ведејаца.

[size=150]Подсетимо се чињенице да се једно од главних словенских племена, још до прошлог века називало Венди, а друго Венети. “Венде” припада западно-словенским језицима, што значи “водичи”, или “предводници”. Катехизис говори о Христу као “светлост од светлости”. Празновање Божића симболично означава рађање светлости и топлоте које долазе од Сунца, одозго из вишњег, односно Вишњег. Према томе, да је Вишну близак Вишњем, у овом случају је јасно и без посебног коментарисања. Вишњи и Вишну повезује и назив светог дрвета вишње. Из многих записа и предања о словенској митологији, налазимо податке да је дрво вишње сматрано светим, а његовим цветовима су украшаване божићне иконе, што је директно упућивало на народно поимање “рођења” света. Плодови вишње имали су религијско значење, јер су се по традицији стављали уз мед који се правио на Бадње вече, уочи Божића. Даље, када се припремало жито за покојника, на њему су се правили крстићи од вишања. Страци на југу Русије поштапају се вишњевим штапом, јер се сматра да то дрво даје снагу итд. Када се блиски и драги благосиљају, обично се то пропрати речима: “Нека те Вишњи чува”, или “Нека ти Вишњи подари срећу…” Божићна песма анђела преведена на словенски гласи: “Слава вишњем Богу”. Могуће је да су под појмом Вишњи, Словени подразумевали све богове и у том случају Вишњи означава становника неба.

( Весна Пешић за часопис »Српско Огледало« бр. 86 )

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off