.
Archive for » July, 2018 «
Category: Zaveštanja predaka
Comments off
Jul
13
.
ЗАБОРАВЉЕНИ СВАДБЕНИ ОБИЧАЈИ…
У прошлости је свадба, један од најважнијих народних обичаја, била условљена читавим низом летњих и јесењих пољопривредних радова који су се морали завршити да би се припремило сватовско весеље.
Од давнина постоји обичај да се у јесен, по завршеним сеоским пословима, млади венчавају. Обичаји везани за свадбу задржали су се више у селима него у градовима, иако се и на селу смисао тих обичаја углавном заборавио, а остало је само оно свима познато „ваља се“.
Пре саме свадбе код Срба постоји читава процедура припреме, коју прати сијасет обичаја. Обичаји варирају у различитим крајевима, но ипак постоје они који важе на читавој територији где живе Срби.
За најпогодније дане сматрају се недеља и четвртак, ређе субота, али никад среда или петак. Свадба се никад не заказује у време божићњег, ускршњег или неког другог поста.
Упознавање и прошевина
Обредним играма званим „Лазарице“, које су имале изузетну социјалну улогу у друштвеној заједници Срба, као врсте женске иницијације, девојке су упућивале поруке да су спремне за удају, а помињањем „јунака нежењеног“ у лазаричкој песми вршила се идентификација момака спремних за женидбу. Некада су се девојке и младићи састајали на црквеним зборовима (саборима), или на пољским радовима, и кришом разговарали. Када би се двоје младих загледало једно у друго, младић би девојци поклањао јабуку.
Ако девојка прихвати дар, значи да жели да пође за њега. Тада младић обавести своје родитеље, а они почну да се распитују о њеном пореклу, о породици, статусу итд. Пре ступања у брак су посредовали родбина, рођаци, пријатељи и познаници, то су биле наводађије или проводаџије. Уколико се млади заволе, онда се иницирају људи из ближе или даље родбине, како би посредовали између двоје младих и њихових родитеља све до коначног пристанка приликом просидбе. Међутим, некада се дешавало да се млади и не познају, већ се брак уговара искључиво преко посредника.
Девојка није могла сама да одлучи за кога ће поћи, већ је одлуку доносио њен отац. Када има више браће и сестара, важио је ред удаје и женидбе. Млађа браћа и сестре су морала да чекају да се најпре ожене и удају старија браћа и сестре. Било је незамисливо да се тај ред поремети и доводило је до тешких поремећаја породичних односа.
То се никада није дешавало путем споразума и договора, већ отмицом.
На испрошњу девојке долазили су момак, његови родитељи и кум. Они од куће носе најчешће ракију, прстен и милошту. Када дођу, прво питају оца да ли у кући има девојку за удају. Ако има, онда они улазе у кућу и кроз причу просе девојку. Девојка не сме да буде у истој просторији са просцима, већ улази тек када је испросе, тј. када се договоре са оцем. Тада их она накити пешкирима и марамама.
„Давање руке“ од стране оца је радња којом се потврђује пристанак, после кога нема одустајања, нема измена одлуке, нема „гажења речи“. У супротном, то би била тешка увреда за момка и његову родбину.
По просидби, верени момак и девојка се могу састајати, ашиковати и упознавати само у присуству неког из најближе родбине. Запрошена девојка не сме више излазити сама или са другарицама и ићи по саборима, свадбама или игранкама, поготово не у ноћним сатима. Излази само у пратњи неког из своје ближе родбине.
Дан свадбе
На дан свадбе младожењини гости одлазе по младу, где их дочекује младина родбина. Испред младине куће на врх дрвета се окачи јабука, па док се она не обори младожења не може ући у младину кућу. Некада је био обичај да се младожењини гости ценкају за младу, тражећи новац, али је 1846. године кнез Александар Карађорђевић издао наредбу: „Искање и давање новца и злата за девојку укида се као обичај противан достојанству човечијем“. Обичај је тако укинут, а данас се само збијају шале, па када младожења стигне са рођацима по девојку, онда се неко из његове пратње који има највише смисла за хумор ,,као” ценка за девојку, а младини са друге стране не дају девојку.
Category: Zaveštanja predaka
Comments off