.
Руски конзул Александар Гиљфердинг 1859. путовао је по Пештерској висоравни и забележио да су му мештани показали древне зидине града Тројана на планинском врху ТРОЈАН. Испричали су му легенду по којој је ту био град под којим је Свети Ђорђе победио аждају и спасао принцезу, кћерку владара Тројана.
На простору Пештерског поља својевремено је било језеро које је касније отекло, а иза њега су остале бројне мочваре и локве.
По легенди, у језеру је живела АЖДАЈА коју је убио Свети Ђорђе (муслимани приповедају да је то урадио Ђерзелез Алија).
То предање казује да је светац мачем прво ударио у камен да испроба оштрицу и просекао стену из које је потекао извор Ђурђевице.
Аждајин самртни ропац развукао од града Тројана до извора Рашке и манастира Сопоћани.
Успомену на тај митски догађај, тврде Пештерци, чувају и многи овдашњи топоними.
Тамо где се аждаја браћакнула налази се село Браћак, опружила се код села Пружањ, репом шуму окрњила у Крњој Јели. Од њеног лета се занинала (зањихала) цела планина Нинаја. Још је била жива код Живалића, вукла се код Вучинића, највише јој крви источило код Точилова, а кости јој остадоше у Коштаном пољу. Мештани су у Чукотама нашли њену прву главу, па су је чукали моткама. Друга глава, обаљена, нађена је код Баљена, а реп њен, сличан гујином, пронашли су Гујићи.
Ова легенда је можда разлог због кога је краљ Радослав на припрати Богородичине цркве у Студеници уклесао лик Победоносца с мачем.
– Не може бити сумње да је легенда о Светом Ђорђу као витезу на коњу и победиоцу аждаје, који је спасао Тројан град и ћерку владара тог града, својина усмене литературе српског народа.
Легенду су многи заборавили, неки је никад нису ни чули, али топоними су остали.