Archive for » October 23rd, 2019 «

Мистериозни  Хетити

Мистериозни  Хетити

ОД 1750. ГОДИНЕ П.Н.Е. ДО 717. ГОДИНЕ П.Н.Е.

.

О Хетитима у 18. и 19. веку није било историјских извора иако се релативно често спомињу у Старом завету. Ондашњи историчари су намеравали да дискредитују библијски извештај и негирали постојање тог народа.
Један од догађаја који описује Стари завет је опседање Самарије хордама Сиријаца које су биле решене да освоје престоницу Северног израелског царства. Очекивао се масовни покољ.
Преко ноћи цар Израела је начинио савез са царем Хетита. То је изазвало такав страх код Сиријаца да су побегли.
Из овога се може закључити да су Хетити представљали једну од великих сила током много векова.
Међутим, догматски критичари су не мало били изненађени када се дошло до доказа о постојању Хетита. Иако посрамљени и демантовани није забележена ни једна оставка на универзитетима (како ме ово асоцира на данашња времена).

 Арчибалд Сејс (1845-1933)

Арчибалд Сејс је 1876. године у Хами и Алепу у Сирији пронашао сликовито писмо на каменим блоковима. У Турској је пронашао то исто писмо урезано у стене. Те године је утврдио везу између Хетита из Старог завета и Кета који се помињу у египатским текстовима.

.

До тада је било познато да су Кети били једна од „великих сила“ историје а спомен о њима је записана на древном египатском камењу. Познато је да је један Кетски цар начинио уговор са Рамзесом II а из садржаја тог уговора било је јасно да су Рамзес II и кетски цар били равноправни.
Одговор на питање који је то народ био тако моћан попут Египта у врхунцу своје славе дају стручњаци после 1876. године. А. Х. Сејс и В Рајт су одредили старост хетитских натписа које је открио Сејс на векове између 1600. и 700. године п.н.е. Тек 1947. године је Босерт успео да дешифрује Хетитске хијероглифе и од тада је историја Хетита била доступна.

 Хуго Винклер (1863-1913)

Међутим, давно пре 1947. године схваћено је да су Хетити били значајна сила. Између 1906. и 1912. године хетитску престоницу Хатушаш (сада Богазкале) ископао је Хуго Винклер. Налази се око 160 километара ваздушном линијом источно од Анкаре у Турској. На великом узвишењу археолози су откопали огромни дворац, храмове, јавне зграде, велике бедеме и статуе од црног базалта. Кипови представљају мушкарце дуге косе која пада на леђа, са високим калпацима на глави, кратким сукњицама и шпицастим ципелама.

.

Мировни споразум из Кадеша

У току својих ископавања, Винклер је наишао на архиву хетитске царске породице. Плоче су биле написане хетитским клинастим писмом, које су Хетити користили поред хијероглифског писма. Због своје сличности са вавилонским клинастим писмом, хетитско клинасто писмо је дешифровао чешки стручњак Хрозни већ 1915. године. Десет хиљада плочица са хетитским клинастим писмом пронађено је у царској архиви у Хатушашу. Оне који су већ знали за уговор са Ремзесом II, фасцинирало је откриће хетитског примерка тог истог уговора!
Било је јасно да су Хетити били цивилизован народ a њихови писари су били способни да пишу на седам различитих језика (варијанти клинастог писма).

.

Хатушаш – уметниково виђење

Ископавање хетитске престонице Хатушаш завршено је током педесетих година двадесетог века. Површина града је била око 120 хектара. Био је то добро изграђен град од камена и опеке, са скоро несавладивом одбраном. На његовој источној страни била је висока стена која је служила као утврђење. Унутар града откривени су остаци пет храмова. У царској архиви су пронађени и дешифровани детаљни описи хетитског ритуала обожавања, замршене и дугачке религијске службе.

.

Симбол Хетита био је лав. Велики ликови лавова били су постављени са обе стране капије Хаташуша.

Хетитски градови су ископани и реконструисани, а такође и државе којима су они управљали у северној Сирији. Пронађени су и неки градови са којима је Соломун трговао, као на пример Зенџирли и Каркемиш (или Харкемиш).

.

Утврђено је да је успон Хетита до велике силе почео 1750. године п.н.е., и да је, упркос значајном културном утицају и после тог времена, моћ хетитског царства нагло престала око 1200. године п.н.е.
Око 1640. године п.н.е. краљ Табарна је ујединио неколико малих градова-државица након ратовања. Резултат је био богато и моћно Хетитско царство.

Коришћење двоглавог орла на хетитском сликама тумачи се као „владарска ознака”. Монументални хетитски рељеф двоглавог орла који граби два зеца пронађен је на источном стубу Сфингине капије у Алаџа Холуку.

Двоглави орао се употребљавао и раније, па се може наћи и у месту Богазку (Турска), где се налазио древни град народа Хетита и потиче из 18 века пне..

Двоглави орао један је од најстаријих српских симбола и попут оцила, симболизира спајање два света – духовног и земљаског. Симболизира и прожимање истока и запада, као у оној познатој реченици која се приписује светом Сави: “Србија је исток на западу и запад на истоку.” Налазимо га већ код Хетита у Малој Азији у другом миленију прије нове ере. Хетити су били народ сродан Србима и Славенима, који су данашњој Турској наметнули своју власт локалним семитским и хуритским племенима. За време римског царства користили су га и римски цареви. 19 римских царева рођено је у Србији. Једино је у Италији рођено више римских царева, него у Србији. Један од њих био је и Гај Валерије Лицинијан Лициније, познат по Миланском едикту који је кршћанству дао равноправност, којег је донео заједно са још једним римским царем из Србије, Константином из Ниша.

Хетити су обухватили неколико племена и као што је речено говорили чак седам језика. Један од њих је био језик Хетија, првобитних становника Анадолије. Језик Хетита је припадао великој индоевропској породиции био је у блиској вези са итало-келтском групом. Хетити су били први народ који је обрађивао гвожђе. Током много година су контролисали производњу гвожђа.

Ти ратоборни људи су користили кочије што им је пружало велико војно преимућство. Није случајно што је један од њихових богова био бог олује. Опустошили су Вавилонију 1595. године п.н.е., мада су се после тога повукли у Анадолију. Постепено су освојили Анадолију, Сирију и Левант (Либан), доводећи у питање премоћ Асираца и Египћана у том региону.

.

Хетити су цивилизоване вештине попут писања прихватили од других народа. На Блиски исток су довели и коње из Кине. У друштву су доминирали мушкарци, који су били и богати и пуно су путовали. Хетити су врхунац достигли око 1300. Године п.н.е. Међутим, и други народи су се досељавали у тај регион и то је довело до пада Хетита. Хетитско царство је преживело многе претње, али су га коначно заузели Фригијци који су дошли са Балкана. О Хетитима се никада више није чуло, али су извршили трајан утицај на своје суседе.

Захваљујући записима у Старом завету нећемо погрешити ако кажемо да су Хетити, за оно време, били изразити џентлмени. Имали су великодушну природу, издашнност и вештину у руковању новцем.
Из неких разбацаних библијских белешки произилази још једна занимљивост: Хетитке је одликовала велика привлачност и зрачиле су неком необичном лепотом којој Хебрејци нису могли да се одупру. Често су их узимали за жене, без обзира на то што су им племенски обичаји и религијска правила забрањивали да се жене женама туђе крви.

.

.
У храму Рамзеса у Луксору је рељеф са ратном сценом пуном динамике. После дешифровања хијероглифа сазнало се да Рамзес који је приказан у двоколицама како гони побеђеног непријатеља на тај начин велича своју победу над Хетитима у бици под зидинама сиријског утврђења Кадеш. Египтолози су израчунали на основу календарских прорачуна да се та битка одиграла 1286. године п.н.е. Међутим Хетити тада нису били поражени а доказ за то је што су они остали на бојном пшољу а не Египћани.
Због опасности и претње од Асираца, Рамзес II и Хетитски цар су склопили уговор о трaјном пријатељству.
Асирски натписи у Месопотамији потпуно су потврдили да су се Хетити много населили у северној Сирији. За време владавине асирског краља Тиглатпилесара I (око 1100. године п.н.е.). Сирија се назива „земљом Хатије“ а престоница је био утврђени град Каркемиш.
Хетити су имали своја првобитна насеља у јужним пределима Русије, почетком другог столећа п.н.е. решили су из неког разлога да се преселе и кренули су са свим својим иметком преко Кавказа на југ Анадолије. Ови индоевропски ратници су покорили околно становништво и наметнули своју власт. Један њихов огранак су били Хетити, чија је држава која је постала светска сила. Други огранак, Касити, после обарања акадијске династије Хамурабија, представљао је у периоду од 550 година владајући слој аристократије у Вавилону. Можда је најинтересантнија била трећа група индоевропских племена, звана Аријевци. Један део ових ратника се населио у Месопотамији и у горњем току Еуграта створио велику државу Митанију која је пала као жртва најезде Хетита и Асираца.
Године 1525. п.н.е. узурпатор Телепинус који је био велики државник и ратник успоставља наследно право. Пре тога су владари били бирани. Од тог времена у хетитској држави су владали аутократски монаси који су истовремено носили титуле врховног комаданта војске, као и највишег судије и свештеника. Њихов симбол је било крилато сунце а преписку су почињали изразом: „Ја сунце…“

Богиња Сунца

Највише обожавано божанство је била богиња сунца, која је имала надимак „Краљица неба, земље и државе Хатис“. Огромним бројем божанстава владао је бог сунца. Хетити су поштовали божанства покорених народа.

.

Око 1380. године п.н.е. на хетитски трон је ступио Шупилулиума, велики ратник и управљач, консолидовао је државу, опасао престоницу Хатутас  одбрамбеним зидинама које су до данас опстале, потукао до ногу Митане и освојио северну Сирију.

Битка за Какемиш је последњи догађај у историји Хетита. Асирци су 717. године п.н.е. под вођством Саргона II разорили град. Тако нестају без трага са историјских мапа, утапајући се у локалне народе.

( Аутор Саша Костић )

Category: Zaveštanja predaka  Comments off