Archive for » October 6th, 2020 «

КЛАДОВСКИ СПАВАЧИ ИЗ ЕФЕСА

Ранко Јаковљевић:

КЛАДОВСКИ СПАВАЧИ ИЗ ЕФЕСА

.

Рибарење на Ђердапу, столећима је  било колико напоран, толико и уносан посао, нарочито у дунавским вировима које су турске власти издавале у закуп богатим предузетницима. Јесетре тежине 7- 25 кг, моруне између 60 и 200 кг, сматране су најдрагоценијим уловом због квалитетног меса али и скупе икре- радо виђаног специјалитета и у удаљеним европским земљама. Имало је  примерака тешких 1000 кг, дужине око 5-7 метара. Најзначајније справе за улов племените рибе у Ђердапу биле су гарде. У Дунав су побадани стубови, колци, плотови и поплети у трасама од око 100 м дужине, са циљем стварања левкасте конструкције ширим делом окренуте узводно, са отвором широким 60- 80 метара. Гарда се завршавала сужењем распона око 4 метра, обложеним мрежом од пређе, у којој је крупна риба хватана. Најбољи улови таквим инсталацијама постизани су у фетисламском Ђердапу, реон Кладова. Право риболова било је предмет мноштва тапија. Нашу пажњу, везано за садржај печата којим је оверена, заокупља исправа из 1776-1777.  године. Наиме, поред имена власника печата, фетисламског бега, у њему су означена имена легендарних Спавача из Ефеса. Текст тапије (публикован од  стране Душанке Бојанић Лукач и Татјане Катић у Miscellanea бр.26 из 2005.г.) гласи:

У име Бога!

                        Повод писања писмена је следећи:

Пошто смо, рачунајући од ове 1190.године, преузели на себе и узели у закуп фетхисламску мукату, која припада вакуфима царског величанства, а налази се на обалама реке Дунава, један од становника Фетхислама џабија царског вакуфа Хаџи Хусејин-ага, затражио је тапију да изнова створи и сагради једну гарду на реци Дунаву, у близини Армут Аде, на њеним доњим странама. Условљављајући га да годишње плаћа 120 акчи закупа у корист вакуфа, а да уловљену рибу продаје на фетхисламској скели и четвртину од ње даје еминима царског вакуфа, ми смо  му, у својству мутевелијиног кајмакама, узевши, према старом закону таксу за издавање тапије, предали ову тапијску књигу да би на изложен начин био притежатељ.

Потребно је да он из године у годину предаје 120 акчи годишњег закупа који је одређен за часни  вакуф, као и да четвртину уловљене рибе предаје еминима и за то му је издата дозвола. Са наше стране и са друге неке стране нека нико не насрће.

Године 1190 (21.2.1776-8.2.1777)

Потпис: Мехмед Јеген, мутевелијин кајмакам, бег Фетхислама садашњи.

Печат на полеђини: Мехмед и имена Седам спавача (Јемлиха, Мексалина, Меслина, Мернуш, Дебернуш, Шазмуш, Кефештатајуш, Китмир)

Сагласно  исламском предањњу, Кур’ан- Асхабул-кехф /спавачи  пећини/ о младићима који су провели у сну 309 година: кад напустише оне који о Алаху износе неистину, склонише се у пећину; Господар их својом милошћу обасу и могло се видети како Сунце, када се рађа обилази пећину с десне стране, а када заобилази- заобилази је с леве стране, а они бејаху у средини њезиној… и ми смо их превртали сад на десну, сад на леву страну, а пас њихов, опружених предњих шапа, на улазу лежаше…;  били су то момци што вероваху у Господа свога- ”Господар наш- Господар је небеса и Земље, ми се нећемо поред њега другом богу клањати, јер бисмо тада оно што је далеко од истине говорили”…

.

 

Истовремено са влашћу бега  Мемеда Јегена у Фетисламу,у близини градских зидина постојала је  Цркву посвећену светом Ђорђу, подигнута 1719.г. Попис цркава у паланачком, хоршавском и крајинском дистрикту извршен у доба аустријске управе на овим просторима, 5.10.1735.г, садржао је  податке о хришћанској богомољи: ”Зидови су јој од храстових дасака, а кров од цигле… На храму има троје улазних врата, једна од запада, а двоја са страна. Сва су написана, али потичу са затвора… Од црквених књига има: српски литургијар, псалтир и минеј, онда руски /московски/ псалтир, апостослки триод и пентикостар, као и 1 влашки минеј- протокола црквених нема… Порта је обграђена, па тамо и напољу сахрањују се. На гробовима нема крстова, а ни преслица”.  4.август у православном хришћанском календару посвећен је празнику Седам светих отрока у Ефесу.

Тада се у храму приповеда: ”У доба римског цара Деција  беху у Ефесу седам младића, синови угледних старешина градских, и служаху у војсци као официри; имена им беху: Максимилијан, Јамвлих, Мартинијан, Јован (Константин), Дионисије, Ексакустодијан и Антонин. Иако беху деца разних родитеља, они беху једнодушни у вери и љубави Христовој, и заједно се мољаху и пошћаху, сараспињући се Христу умртвљивањем тела својих и строгим чувањем девства.  Услед одбијања да се клањају паганским божанствима цар нареди нека у тами пећинској помру од глади и жеђи. У време цара Теодосија Другог, после два столећа, по Божанском наређењу ти свети мученици васкрснуше, као пробудивши се од сна. ”

Много година након што је Мехмед Јеген, мутевелијин кајмакам, бег Фетхислама садашњи  тапију издату на тлу Фетислама кладовског печатом са именима ”спавача у пећини” оверио, а стара Кладовска црква, у  којој су Ефески спавачи при службама спомињаним, зубом времена сравњена са земљом,  њихови знамени удостојили су пажње овдашњу популацију кроз приповест Данила Киша Легенда о спавачима у форми обавезне гимназијске лектире: ”Дионизије,  његов пријатељ Малхус те ‘богуугодни’ пастир Јован и његов пас Кетмир лежали су столећима у шпиљи пуној влаге, отупели на постојање… Остадоше у шпиљи триста година којима треба додати још девет… Глуви, слуха запечаћена оловом сна и катраном таме, лежаху непокретно… Нису били мртви, а живот као да их је напустио... ”/Енциклопедија мртвих/.

.

 

 

Category: Zaveštanja predaka  Comments off