Archive for » March, 2021 «

Скитске жупе на Нилу

Слика може припадати текст који гласи „Scythes, First King of Scythia, Son of Heracles“

.

Први Индоевропљани, у пуној историјској светлости су, давно пре Персијанаца, Грка или Римљана, Aријевски народи. На територији Мале Азије учврстили су се половином трећег миленијума пре н.е. Тада продиру у Индију, у долину реке Инд (Синд). Спустили су се са Иранског горја и висоравни, те широке области између Црног и Каспијског мора, наметнувши домаћем, аутохтоном становништву Хурита своју власт, религију и обичаје. Војно јачање аријевске државе – полиса, насеља на хумци, довело је до нових покушаjа освајања египатске државе, након што су се одомаћили у северној Сирији.

У дугом временском периоду, од XVIII до XII века пре н.е. вођени су мањи ратови са Египтом. Следили су их мировни споразуми о ненападању и трговинској сарадњи. Један су склопили, како раније поменусмо, агресивни краљ Хатусије III (Χάτνςίλισ, Hatusilis) и египатски фараон Рамзес II, 1278. пре н.е. надомак Сербонидског језера, крај којег је фараон однео победу. У неку руку, победа је била Пирова јер је, уговорена обавеза, дозвољавала насељавање Аријеваца на египатском тлу. Рамзес II је припадао 19. египатској династији и владао је од 1292. до 1225. године пре н.е. Поред Херодота, њега помиње и историчар Диодор, као Изортезена или Сезотриса. Сезотрис је био једини египатски владар који је владао Етиопијом и који је покорио САРБЕ, нејвероватније удружена племена Тирсена и Скита. Упадом у Египат, Скити су населили предео око једног рукавца делте Нила. Њиховим насељавањем отпочео је жив саобраћај и трговина Египта са Малом Азијом, Грчком и целим Средоземљем. Они су, како сведочи Херодот, били први људи који су говорили страним језиком и први белци који су се, уопште, населили у Египту.

.

На обалама Нила, тамо где је била античка Хеба, у месту Мединет Хаб, су 1930.г. откривене рушевине палате Рамзеса III; до тог открића дошло се захваљујући археолозима чикашког Универзитета. Осим темеља и зидова, ископано је и десет хиљада квадратних метара хијероглифских записа који су се односили на Рамзесове ратничке подвиге; из њих се види како су Египћани морали, у XII веку пре н.е. да се бране од завојевача са севера. Ратници из далека, како су их приказали египатски хроничари и уметници у хијероглифским записима и барељефним цртежима, представљали су дисциплиновану и солидно опремљену војску. Немачки археолог фон Бисинг, у своме приказу ове инвазије дошљаке назива Шарданима (Сарданима), што одговара, по египатском начину писања и прилагођавања страних речи и имена египатском језику, називу САРБА.

Мишел Клод Тушард пише: “ШАРДАНИ су уздрмали Египат између XIV и XII века пре Христа. Шарданима су се придружили ФИЛИСТИНЦИ; њихов поход и ратници су приказани у Мединет Хабу. Придошлице са севера, ХИПЕРБОРЕЈАНИ, носили су мачеве, штитове, бодеже и кациге са шиљком. Тијаре с нацртаним линијама, из Мединет Хаба, налазе се у Северној Европи, исто тако у Данској и Померанији.“

У својој расправи, фон Бисинг, описује Ширдане као ратнике дуге косе и браде, орловског носа, обучених у неку врсту оклопљене кецеље која им је сезала до колена. Од наоружања су носили округао штит, лук и стрелу, дуго копље и повијен мач – СРП

.

Од Рамзеса II, Аријевска насеља постају трговински центри који ће опстати до петог века наше ере. Пут за Египат, из Мале Азије, водио је преко Синаја. И данас, пут древних сарбских освајча документују топоними планина Баната и Србије (gebel Banat и gebel Serbal), река Вировите и Мирне (wadi Wiras и wadi Miri). Само Сербонидско језеро налазило се у Доњем Египту, близу превлаке Арсиноје и било је у вези са Средоземним морем. Данас се, како већ рекосмо, ова увала, са врло мало воде, зове Сербакат Бардиол. Име Сербакат – Sarbhakat, у свом корену има санскритску, староиндијску реч sarbh која значи сећи (оштрицом или српом) , по којој су Сарби (Срби) вероватно и добили име. Sarbhakat се налази недалеко од ушћа реке Нил.

Много доцније, египатски фараон Псаметих (654 – 609. пре н.е.), одузеће Аријевцима аутономију и, тог момента, отпочео је нови талас сеоба. Тирсени мигрирају ка Средоземљу и Апенинском полуострву, Скити и део Турша насељавају област доње Нубије (нубијски Нил) – простор између насеља Сијене ( касније Асуан) и Ваве (вале, увале). Највећи насељенички талас запљуснуће Нубију између 596. и 525. године пре н.е. за време владавине Псаметиха III, Амазисовог сина, припадника 26. династије. Он је био последњи самостални египатски владар. После њега, Египат је био прво под влашћу Персијанаца, затим долази Александар Македонски и његови наследници; најпосле, Египат је потпао под власт Рима.

.

( Миодраг Милановић )

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Ко је био Незнани јунак са Авале?

Слика може припадати 1 особа и outerwear

.

Слободан М. Филиповић:
,,Предање о селу Петка, Јордан Мирковић преноси по записима свог деде. Мирковићи су дошли у Петку 1717. године из Дуге Пољане, између Сјенице и Новог Пазара. Њихова старина, стоји у вези „незнаног“ јунака на Авали, који уопште није непознат „живом предању“ села Петка. Наиме, из Дуге Пољане је била и поисламњена Дева, која је пред Први рат побегла за трговца Трифуна Кнежевића. Привремено их је сакрила породица Ђурашевића, а затим испратила на далек пут у село Водице код Пљеваља. Одатле су морали да се селе за Србију, јер је неки турски гост, дрзнуо на част Деве кад се пекла ракија, па га је Трифун убио кашиком за џибру.
Дева је оставила браћу и сестре, чији је отац или деда прешао у ислам. Међу њеном браћом био је и Сулејман, који је дошао за сестром у Петку! Претходно су Трифун и Дева били у Јајинцима, али су прихватили позив Ђорђа Мирковића с којим су се окумили, да на дан св. Јелене и Константина дођу у Петку.
Млађи Девин брат Сулејман Бакић, који је рођен око 1896. године, имао је свега 15 година, када је пешке дошао за сестром Србију. Почетком Великог рата пријавио се у добровољце, а неки абаџија му сашије „петровку“ (шајкачу) с крстом. Послат је у авалски одред. Погинуо је као стражар осматрачнице на Авали, када му је граната разнела целу десну страну плућног крила. Препознат је, по „петровки“ и жицом везаним цокулама.
На истом месту је подигнут споменик „Незнаном јунаку”, а Мештровић је касније подигао истоимени монументални споменик, док је погинули Сулејман Бакић – војник са страже, остао је „непознат” из династичких разлога. Ово предање из села Петка, пренео је у писаној форми деда нашег саговорника, а овде треба додати, да обичај подизања ове врсте споменика, представља символично обележје свих неидентификованих жртава рата.


Навод из текста “О прошлости Петке”

МЕМНОН

Слика може припадати 1 особа и храна

МЕМНОН
.
Хомер у Илијади повезује Египат и Етиопију са Балканом, тако што помиње учествовање у Тројанском рату египатског краља Мемнона, који је ту трагично и погинуо. Свештени кадар из Египта, и одређени религијски обичаји и ритуали, пренети су на Балкан много пре V века пре наше ере (по Херодоту).

МЕМНОН (грч. Μέμνων) је у грчкој митологији етиопски владар, син Титона и богиње Еоје, и братанац Тројанског краља Пријама.
Мемнон је рођен у Етиопији, и када је његов отац прешао у Азију, у Сузу, он је остао да влада овом земљом. Он се са многим другим јунацима прикључио Тројанском рату на страни Тројанаца.
Описан је као јунак, узвишене лепоте и деловања, са мачем који му је исковао Хефест. Борио се са Ајантом, а онда и Антилохом, кога је убио, а сам је пао од Ахиловог мача, као жртва Ахилове освете.

Мемнон је сахрањен у Етиопији, а према легенди су из његовог пепела настале птице, такозване МЕМНОИДЕ, које се се поделиле у два јата међусобно супротстављена, попут два народа. Веровало се да је Мемнонова мајка његове сународнике Етиопљане који су га сахранили претворила у та необична створења, како би оплакала смрт свог сина.

О Мемноновој смрти постоји и другачије предање. Наиме, неки верују да је умро на свом престолу и да две статуе Аменофиса III код Тебе обележавају његов гроб. Према легенди, једна од њих у зору испушта чудне звуке као Мемнонов поздрав мајци Еоји, Богињи зоре.

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Милан Видојевић: БИТКА БОГОВА

.

Pri kraju postojanja Atlantide, inkarnirao se Belial i uzdigao kao harizmatični protivnik Sveštenstva koje je vladalo Atlantidom, i poveo politički pokret koji je vremenom preuzeo vlast na Atlantidi. Ubedio je mnoge da se priključe njegovom pokretu a i neki Inicijati Staze leve ruke su mu se pridružili, vodeći ljude u kršenje zakona Jednog. Tada je došlo do velikog sukoba između dve škole Inicijata. Inicijati mudrosti Zapada protiv Inicijata mudrosti Istoka. Sledbenici Beliala zauzeli su Atlantidu i započeli ratove u basenu Mediterana, sve do obala današnje Grčke. O ovome je svedočio Platon u “Timeju.”

U ovo vreme Inicijati Istoka napustili su Atlantidu zbog proročanstva o dolazećoj katastrofi i osnovali svoje škole mudrosti u Egiptu, u oblasti Heliopolisa, i na Jukatanu.

Kataklizmična propast Atlantide označila je kraj Trećeg Doba sveta, Bronzanog doba Leoparda sa četiri krila i početak mračnog Četvrtog doba sveta.

Sa padom Atlantide, oko 10.000 godine pne, Četvrto, Gvozdeno doba Moćne Zveri je počelo. U toku ovog perioda Bogovi su se udaljili od ljudi jer ovo je Doba nestajanja Bogova. To je vreme vladavine Inicijata Zapada nad svim kraljevstvima na Zemlji, a čovečanstvo je bačeno u tamu i neznanje. Belial vlada i preovladava i govori protiv Najvišeg a duše su izručene u njegove ruke. Ipak, dane njegove vladavine izbrojao je Bog. Računanje vremena Zapada bazirano je na periodu Mahayuga, od 12.000 godina.

Jedna Mahayuga=12.000 godina

Jedna Mahayuga godina=4.320.000 godina

Jedna Kalpa=1000 Mahayuga=4.320.000.000 godina

Zato će Četvrto doba trajati samo 12.000 godina. U jednom Mahayuga periodu postoje četiri doba:

Satya=4.800 godina, počelo 10.000 pne

Treta=3.600 godina, počelo 5.200 pne

Dwapaia=2.400 godina, počelo 1.600 pne

Kali=1.200 godina, počelo 800 ne.

Prorečeno je da će Belial doći kao Uništitelj na kraju Kaliyuge, da uništi svet i uspostavi Novo Satya doba. Кad na kraju Četvrtog doba prolećna ravnodnevnica Sunca padne u znaku Vodolije, počinje doba  BITKE  BOGOVA.  Bogovi će se vratiti i ponovo pojaviti na Zemlji. Jer na kraju Četvrtog doba završiće se i ropstvo i mučenje duša. Bog s nebesa razbiće u paramparčad sve kraljeve Gvozdenog doba i dovešće ih do kraja. Božanski sud zasedaće a dominion kraljeva Gvozdenog doba biće im oduzet i biće uništen. Slava i moć biće data sinovima Najvišeg i oni će vladati večno. Ovo će biti Novo zlatno doba, kada će se svo Stvaranje osloboditi stega propadanja i biće obnovljeno u Slobodi i ponovnom pojavljivanju Sina Božjeg.

Verujte u ovo, braćo na putu Božje Svetlosti, je nema druge istine.
(Milan Vidojević)

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Ко је изградио Акропољ?

Др Олга Луковић Пјановић:
Атињани су присилили Пелазге, да изграде њихов Акропољ…
.
Француски историчар, по имену Francois Pouqueville, написао је неколико дела о Грчкој. Он је путовао и боравио на Балкану и провео извесно време у самој Грчкој, а по повратку у Париз објавио је своја запажања. Његови критичари су особито истицали тачност његових описа, а и оригиналност његових запажања, заснованих на чињеницама. Између осталога, Pouqueville je придавао велики значај претходницима Грка у Грчкој, Пелазгима, а његове закључке о њима резимирао је А. Descubes:
.
“D’ apres Pouqueville… les Pelasges sont les habitants les plus
anciens de la Grece. Les Atheniens firent construire aux Pelasges
leur Acropole… La tradition veut qu’ils ont enseigne aux Hellenes,
leur vainqueurs, l’an de cultiver la terre; ils leur auraient egalement
communique leur religion; et qu’ ils leur aient fait connaitre
l’ alphabet pelasgique…”

“По Пукевилу… Пелазги су најстарији становници Грчке…
Атињани су присилили Пелазге, да изграде њихов АКРОПОЉ…
По традицији, они су научили своје победиоце, Грке, вештину обрађивања земље;
они су им такође предали своју веру, и ОНИ СУ ИХ НАУЧИЛИ ПЕЛАЗГИЈСКОЈ АЗБУЦИ…”
.
Gregor Dankovszky је у свом делу “Die Griechen als Stamm – und Sprach verwandte der Slawen – historisch und philologisch dargestellt” (“Грци као племенски и језички сродници Словена – историјски и филолошки приказ”) – у неку руку наставио напред наведену Херодотову мисао, показавши убедљивим примерима, како се језик древних Срба – мистериозних “Пелазга” – прометнуо у грчки.
.

( Voyage en Grece, 1820-1822.; L’histoire et la description de la Grece, 1825.; Histoire de la regeneration de la Grece.)
(Nouveau Dictionnaire d’Histoire, de Geographie, de Mythologie et de Biographie)
.
Немогуће је објаснити, а још мање прихватити ћутање науке о нечему, што је тако недвосмислено и јасно речено!
Међутим, свих тих радова је на неки чудноват начин нестало, као да их је црна земља прогутала!
Ми сматрамо стога овај посао као почетак једног новог и огромног подухвата, који треба да сачува извесне истине од праве гробнице заборава!

Извор:

http://olgalukovic.wikifoundry.com/page/Dionisije+Gramati%C4%8Dar?fbclid=IwAR1x1M_AQgZVfwgJsn_xIXKzX7wo2Wb5fYH1zh8tUkYSEJB-CfC46wDwwu0

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Austrija, Österreich ili Ostarrici …

.

,,Ni jedan Austrijanac neće reći za svoju zemlju – Austrija, već Österreich… Znaju oni za taj međunarodni izraz Austria, ali ga ne vole i ne koriste ga.
Austrija je tek 1996 godine proslavila „tisućljetno povjesno ime”.
Zvuči vam poznato, zar ne?
To je zahvaljujući spisu „Marcha Orientalis” iz 996. godine.
Otto Kronsteiner je napravio pravu zbrku na proslavi hiljadu
godišnjice pomena imena Austrije 1996 godine..
U čemu je poenta…Otto je zapljusnuo šamar berlinsko-bečkoj školi,
pa mu je to štampano čak i u Enzyklopädie der slowenisches Kullturgeschichte in Kärnt-en/Koroska 2015.g. ( vidi Ostarrici ) .
Uz obrazloženje – I sami Osterajci duguju svoje ime jednom
slovenskom (serbskom) plemenu Ostrichi ( Oštrići) …a da im je i mesto rođenja baš na njihovoj teritoriji…
Ostrići, baš kao i slavni manastir Ostrog..imaju isti koren reči u Ostro (OŠTRO) strma strana brda ili planine…
Meni je lično žao što ovo nije NIKO propratio u Srbiji…”
( Tabanac )
https://de.wikipedia.org/wiki/Ostarrichi#Slawisch

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

ЗВЕЗДОЗДРАГ  И  БЕЛОСЛАВ

.

(,,Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака”)

.

Мавро Орбин је преузео историјске податке од извесног Карла Вагријског, непознатог историчара из 14. века, који је, судећи по свом презимену, вероватно потицао из племена Вагри, а Вагри су били део савеза Ободрита или Бодрића, са седиштем у Вагриеру, који се тад звао Стариград или Олденбург (https://de.wikipedia.org/wiki/Wagrier ).

Вагријски је своју историју оставио у најмање 12. томова. Ко год он био, изгледа да је имао увид у списе који данас нама нису доступни.

Први навод који остављам је о извесном вођи северних Сорба (Срба) , ЗВЕЗДОДРАГУ:

,, Године 590.г, Саски војвода настојао је свим снагама да се одупре Словенима, те он окупи војску од педесет три хиљаде бораца. Ухвативши се у коштац с непријатељима, код града Луште у Саској, претпе пораз (према извјештајима Карла из Вагриена у 3. књизи). Та словенска победа ули такав страх свим Сасима, да њихов војвода беше присиљен обратити се краљу Данске заклињући га за помоћ у тим злокобним временима, те да удружи своје снаге са Сасима. Успије му с лакоћом то постићи, будући да дански краљ бијаше у страху да би Славени након побједе над Сасима могли окренути војску и на њега. Поређаше стога своје људе, којих (према Карлу из Wагриена) бијаше око осамдесет седам хиљада бораца. Ухватише се у коштац с непријатељем у околини Лаупена, те заметнуше смели и крвави бој који потраја од јутра па све до двадесет и другог сата у дану. Победа се на крају приклони Словенима, којима тада заповиједаше војсковођа ЗВЕЗДОДРАГ. Дански краљ изгуби у тој бици живот, а војвода од Саске, нашавши се у невољи, баци с коњем у ријеку и тако спаси. Словени се потом окренуше против Франака, те харајући њиховим краљевством показаше сву своју освету.

БЕЛОСЛАВ, достојни наследник храброг Звездодрага:

Тадашњи франачки краљ Килдеберт посла Адулфа, једнога од понајбољих својих војсковођа, да се супротстави Белославу (јер тако се зваше Кнез словено-србски) који се, затекавши се у непријатељској земљи и увидевши како мало има Словена у поређењу с бројним франачким снагама, поколеба у свом науму.

Опазивши то, Адулф му препречи пут и затвори све пролазе.

Белослав се на то повуче са својима у подножје једног брда, те се оваквом бесједом обрати својим људима:

,,Видите, борци и судрузи моји верни, да нас је непријатељ тако опколио да се не можемо друкчије него снагом својих руку спасити. Побећи се не може; па све и кад би се могло, закони предака наших нам не допуштају то. Будући, дакле, да спас и сву наду своју полажемо у снагу руку наших, кренимо дакле добровољно у борбу за спас и част себе самих. Не треба да нас уплаши бројност непријатеља, кад знамо да смо више но једном надјачали најсилније саске, данске и франачке војске. Ако нам је сада у борби с Францима погинути, погинимо СЛАВНО, да се непријатељ има мало чему радовати, а да синовима и потомцима својим, штавише и читавоме свету, пружимо редак пример снаге и срчаности.”

Изговоривши то, наложи да се сви построје у борбене редове… Адулф пак не почека дуго, него одмах даде знак за почетак битке у коју се Франци, поуздајући се у своју бројност, радо упустише. Словени им, настојећи се окористити својим положајем, с једнаком храброшћу одолеваху; штавише, готово без наде у спас, један другога подстицаху на освету… На крају се тако разјарише у свом бесу, да се Франци почеше повлачити и гинути један за другим. Видевши шта се догађа, Адулф се покаја што се уопште бијаше упустио у битку, но ни за кајање му не оста много времена, јер паде и он с великим делом своје војске.

Погинуше такођер и многи Словени, а војсковођа њихов

БЕЛОСЛАВ  беше смртно рањен, те недуго затим, на повратку кући, напусти овај свет…”

Дерван, кнез словенски и брат Болеславов, у жељи да освети братову смрт, крену на краља Дагоберта, који беше наследио Килдеберта на франачком пријестољу; потукавши се с Дагобертом и с његовом бираном војском Франака, потуче их до ногу. Ушавши потом у Тирингију и у крајеве уз франачке границе (како извештава монах Аимон у 4. књизи, поглављу 23.), нанесе им велике штете и однесе са собом неизмеран плен.

Словени Сораби, осокољени том победом, упадоше такођер у осветничком походу у Тирингију и Саску, те опљачкавши те две земље, на крају све уништише и спалише. Ти Сораби припадају онима које Лаоник Халкокондил смешта у древну покрајину Трибала, крај Дунава, у северној Мезији.

Занимљиво је да се у наставку говори и о пореклу С(о)рба:

Древно пребивалиште Сораба (према Плинију) беше крај око мочваре Меотид. Један их се део запути одатле у смеру Дунава и горње Мезије, док други део крену на пут преко непрегледних пространстава Сарматије

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off