.
Далимиловa хроникa је једна од најцењенијих у Чешкој, јер је то први историјски документ, који је написан на чешком језику.
Xроника је написана 1314. године (Поглавља: I-CVI), а њен задњи део је допуна из 1326. године (Поглавља: CVII-CX).
Њен творац је болеславски каноник Dalimil Meziříčský, или (по некима) чешки бискуп Hynek Žák из Dubé, а иста нам говори о настанку чешког народа и његовог језика.
За нас је занимљив онај њен део (на самом почетку), о царству Срба и њиховој владавини у Bавилонском међуречју- Ceнap, (где је неко “помешао” језике… и у коме је један једини језик – СРПСКИ), тј. то (поменуто) Српско царство се прострло (после пада Вавилонске куле “od az do neba”) до Рима, …а занимљив је и помен, да у тој српској земљи, постоји област која се зове – Хрватска!
Уочљиво је, да чешки хроничар, јасно и директно наглашава, да је језик (старе) Хрватске био СРПСКИ, те како су сами Чеси, добили име по неком Чеху, који је живео у поменутој Хрватској, а која је била део Србије (Српског царства).
Иначе, постоје још две старије чешке хронике (написане на латинском језику), али и оне опет спомињу да Чеси потичу од Срба, …шта више, …оне су чак и прецизније, јер директно наводе да су Чеси дошли са југа, тј. из земље оних Срба са доњег тока Дунава.
Далимиловa хроникa (између осталог) говори и о раној историји Срба, а њени се подаци (о нашој прошлости) поклапају са свим најновијим историјским, DNA, антрополошким, лингвистичким и археолошким истраживањима.
Наравно, иста није до сада преведена (на српски језик), а када буде превођена, то би требало да се изведе кроз израду фототипског издања исте, тј. тако да са једне стране стоји оргинални текст хронике (фотографија странице), а са друге превод исте странице на српски језик.
Ово (израда фототипских издања) би морао да буде стандардни (читај: званични) начин објављивања свих важних докумената за нашу националну историју (повеља, текстова, књига, и сл.).
Ukoliko pogledate “Dalimilovu hroniku” (češ. Dalimilova kronika), ili ono što je o Poljacima pisao već gore pomenuti poljski nadbiskup Stanisław Jan Siestrzeńcewicz Bohusz, u svom delu: “Precis des recherches historiques sur l`origine des Slaves ou Esclavons et des Sarmates, et sur les Epoques de la conversion de ces peuples au christianisme; par Mgr Stanislave Siestrzencewicz de Bohusz, …”, Seconde Edition Revue (De l`Imprimerie de l`Academie Russe Imperiale, Sankt-Peterburg – 1824), kada govoreći o ranoj istoriji Srba i Poljaka, odnosno o nastanku prve poljske države, posebno naglasio da su “Srbi osnovali, svoje treće carstvo i nazvali ga Poljska” (poglavlje Royaume de la Serbie rouge, Chapitre XIII, str. 99, u 4-tom pasusu – tačka 12.
http://books.google.com/books?id=PrpNAAAAMAAJ&pg=PA99&dq=Le+troisieme+royaume+fonde+par+les+Serbes%2C+sous+le+nom+de+Pologne&hl=en&ei=3L45Tu-tK4ye-wbUlviYAg&sa=X&oi=book_result&ct=result&resnum=1&ved=0CCgQ6AEwAA#v=onepage&q&f=false)
…shvatićete da je ona zvanična istorija Srba ( i Slovena uopšte ) prilično falsifikovana.
Hroničar Dalimil Meziříčský
Dalimilova Hronika (odlomak)
Dalimilova kronika 01
Ot Babylonské věžě a o sedmidcát jazycích
Když vešken ľud pro svú vinu
kromě osmi vodú zhynu,
tehdy ti, již biechu ostali,
ot vzchodu slunečného vstali,
(5) ku poledni vešdy sě brachu;
nebo biechu plni strachu.
Potopy sě vešdy bojiece,
sami sobě v tom nevěřiece,
když na jednom poli biechu,
(10) jemužto Senar diechu,
tu nemúdrú radu vzěchu
a právě podobnú k smiechu
řkúc: “Postavimy věži sobě,
ta buď vysoka až do nebě!”
(15) A když tu věži děláchu,
tvrdými cihlami ju stláchu.
Klí miesto vápna jmějiechu
všickni jednu řěč mluviechu.
Bohu sě jich dielo nesmíli,
(20) i jich jazyky tako zmýli,
že bratr bratru neurozumě,
ale každý svú řěč jmě.
Tu svého diela přěstachu,
a druh ot druha pryč sě brachu.
(25) Každý těch sobě vlast ustavi
a ot těch sě vzněchu rozliční nravi.
Ti sobě osobichu země,
jakž i dnes jmá každá jmě.
Mezi jinými Srbové
(30) tu, kdežto bydlé Hřěkové,
podlé mořě sě usadichu,
až do Říma sě vzplodichu.Dalimilova kronika 02
O počátcě jazyka českého
V srbském jazyku jest země,
jiež Charváti jest jmě.
V tej zemi bieše lech,
jemuž jmě bieše Čech.
(5) Ten mužobojstva sě dočini,
pro ňež svú zem’u provini.
Ten Čech jmieše bratruov šest,
pro něž jmieše moc i čest,
a ot nich mnoho čeledi,
(10) juž jedné noci Čech osledi.
I vybra sě se vším z země,
jiež bieše Charváti jmě.
I bra sě lesem do lesa,
dietky své na plecú nesa.
(15) A když dlúho lesem jide,
k velikému hvozdu přijide.
Tu sě stešče čeledi jeho.
I vece Čech: “Ach, běda skutka mého,
že jste vy pro mě v tejto núzi
(20) a sú pro mě váši domové hustí luzi.”
I vece Čech k svému sboru:
“Podejděm pod tuto hóru!
Dětem a skotu otpočinem
a snad sě tu s túhú minem.”
(25) Za jutra u pravéj zóřě
by Čech sám sedm na tej hóřě,
s niež všucku zem’u ohleda
a dále jim jíti neda
řka: “Jmámy zem’u po svéj vóli,
(30) budú nám sde plni stoli,
zvěři, ptákóv, rýb, včel dosti,
ot nepřátel dosti tvrdosti.”
Jako by sě dnes na púšči stalo,
kdežto by jim ničs nepřěkážalo.
(35) Ale že s té hóry na zem’u zřěchu,
pro to tej hóřě Říp vzděchu.
Prvé chleba nejmějiechu,
jedno maso a ryby jědiechu.
Prvé léto laz vzkopachu,
(40) druhého léta rádlem vzórachu.
Ale že jich starostě Čech diechu,
proň zemi Čechy vzděchu.
Ti ľudie věrni biechu
a vše sbožie obecno jmějiechu.
(45) Komuž sě co nedostanieše,
ten u druha jako své vezmieše.
Jeden obyčěj zlý jmějiechu,
že malženstva nedržiechu.
Tehdy ijedna žena mužem jísta nebieše
(50) a jeden muž žén mnoho jmějieše.
Právě skotsky přěbýváchu,
na každý večer nového malženstva hledáchu.
Súdcě nejmějiechu,
nebo sobě nekradiechu.
(55) Pakli sě kdy stala která sváda,
u stařějšieho budieše rada,
aby právo učinili,
pravému škody polepšili.
Minu let velmi mnoho,
(60) že sě držě ten ľud obyčějě toho.
V srbském jazyku jest země,
jiež Charvátci jest jmě.
V tej zemi bieše lech,
jemuž jmě bieše Čech.
PREVOD:
,,U srpskom jeziku postoji zemlja
koja se zove Hrvatci.
U toj zemlji bio je Vlah
koji se zvao Čeh.”
Dalje govori kako se jedne noći sa svojih šetoro bratučedi otputio iz zemlje Hrvatca, i doněo Česima srpski jezik.
Ime za sve Slovene je bio SRBI, a Hrvati su bili jedno slovensko/srpsko pleme, koje se podelilo na dva dela, da bi od potomaka jednog dela nastali Česi, a od potomaka drugog dela današnji Hrvati.
…
Далимилову хронику (оригиналне књиге – са преводима на новочешки) можете погледати на следећим линковима:
– Аутор превода је Václav Hanka (1791-1861).
Књига му је објављена под називом “Dalimilova chronika česká: v nejdávnější čtení navrácena” (Nákladem vydavatelovým. Tisk c.k. dvorní knihtiskárny Synů Bohumila Haase, Praha – 1853)
https://books.google.rs/books?id=5lQoAAAAYAAJ&printsec=frontcover&dq=inauthor:%22Dalimil+Mezi%C5%99%C3%ADck%C3%BD%22&hl=cs&ei=YlIYTrCRNsii8QP53O31Dw&sa=X&oi=book_result&ct=result&redir_esc=y#v=onepage&q&f=false
– Аутор превода је Josef Jireček (1825-1888), отац Konstantin Josef Jireček-а (1854-1918).
Књига му је објављена под називом “Rýmovaná kronika česká tak řečeného Dalimila” (Nákladem Matice česká, Praha – 1877)
http://www.archive.org/stream/rmovankronikaes00jiregoog#page/n5/mode/1up
– Аутор превода је Václav Flajšhans (1866-1950).
Књига му је објављена под називом “Dalimilova hronika” (Jan Laichter, Praha – 1920)
http://www.archive.org/details/dalimilovakronik00dali (са леве стране – када отворите страницу – кликните на PDF)
“Rýmovaná kronika česká tak řečeného Dalimila” (Josef Jireček) – Praha, Matice česká 1877.
…