Улазак у неолит (доба прве, спорадичне употребе бакра, при крају каменог доба), је и време новог историјског циклуса, који започиње покретом народа у Подунавље, ка новим стаништима и новим борбама, у којима превагу односе сарбска племена Синга (Синда или Сигина) и Агатирса. Први ће се учврстити у доњем току реке Истар, а други ће населити пространу мађарску равницу око града Ердеља. Истар је античко име Дунава, персонификација истоимене реке; у грчкој митологији Истар је био Океанов и Тетијин син, Хелеров и Актејев отац. По првобитној сеоби са Иранске висоравни, један крак Синга ће отићи у област Синда, други талас сеобе ће доспети до Босфора, у област око данашњег Керча, дуж реке Лугомир (Окс), те у залеђе Солунског залива, где ће, поред Терме (Солун), основати велики град Синд; недалеко од овога средишта, подижу два мања, али не и мање значајна центра: Ихну и Пелу (Белу) – данашњу Палатицу код Алаксиса.
Синге, Херодот, у IV књизи своје Историје, зове азијским Сауроматима, тј. Србима, док их у седмој спомиње поводом похода Ксерксове флоте. Историчар Аполоније тврди како су иранско-индијског етничког порекла и да су део племена сарбских Скита, које је у то време „ владало од Индије до доњег Истара“ и против кога су, касније, антички народи Грчке водили доготрајне ратове, са више или мање успеха док их, најзад, није сузбио Александар Македонски. О Сингама су писали још историчар Тимагет и географ Тамагет. Етницитетом Синга се код нас први бевио професор београдсоког Универзитета М.Васић. Он, проучавањем винчанских атрефаката и путем многих материјалних доказа, потврђује њихову етничку и културну везу са народима у областима Егеја и Египта ондашњег времена. Налази руде цинабарита и галенита, у културним слојевима преисторијске Винче, вађени су у авалским рудницима, за потребе ових далеких земаља. То доводи до убрзаног процеса и развитка друштвено-економских односа. Из Егеја ће Синге населити и долину Врадара где ће се, током векова, измешати са староседеоцима Пелазгима (Пеластима), проширивши се по целој Хелади: на Пелопонезу, Атици, Тесалији, острву Лемну… Трибали (смеса Синга, Трако-Скита, Сармата, Срба) користили сродне писмене системе на Балкану који су произилазили из Винчанског писма. Древно винчанско писмо, ширењем Срба, преплавило је Европу и, захваљујући томе, постало је прабаза писмености у Малој Азији, Инду, Месопотамији и Грчкој. Из ових знакова, настаје лидијско, ликијско, етрурско, скандинавско (руне) и англо-санксонско писмо, односно римска латиница и неколико типова азбучне ћирилице.
Име Синга у митологији источне Азије везује се уз Сангу – Сан Гуан Дадија или Сан Куан Та-ти (тати, тата, отац), тројицу митских владара („три велика праисконска владара“, односно „они који управљају небом, земљом и водама“). Ова тројка (дакако, реч је о трипартитности), поштује се као доносилац свеколике среће и опроста грехова; тројка народ штити од болести и природних катастрофа. Такође, они сведоче о добрим и злим мислима и делима људи. У митовима нордијских земаља, Сигин је жена знана и као Сигун или Сигрин у германској митологији. Била је одана супруга бога ватре Локија и мајка његових синова Нарвија и Валија. Сигин је остала уз њега чак и кад је био заточен у ледену тамницу. Ту му је умањивала болове хватајући ватрени отров који је капао из уста змије, завазане изнад његовог лица. Кад је одлазила да испразни посуду, он се трзао у агонији, изазивајући потресе на земљи.
Долазак Синга из Средоземног базена у подунавске просторе, где ће на ушћу Саве у Дунав изградити моћан град, Сингидаву, кога ће Римљани доцније преименовати у Сингидунум, одиграо се у периоду између XII и X века пре н.е. када Средоземље погађа природна катастрофа: Средоземно море, које се првобитно састојало од два језера (источно је било слaтководно), прелило се, потапајући десетине хиљада хектара обале. Настојећи да умакну овој катаклизми, Синге надиру ка северу и једно од најпогоднијих уточишта, налазе на београдском тлу, прецизније на његових осам хумова: Калемегдану, Врачару, Бановом брду, Пашином брду, Бањици, Дедињу, Звездари и, највећем и најимпозантнијем, Авали. Овај простор, запљускују воде Бронга и Истара (Саве и Дунава);
Синге, носиоци бронзане културе, измешали су се са староседелачким етничким групацијама, што се закључује на основу мањих остатака њихове материјалне културе. Тако се бодрог- керестурска група уочава кроз извесне облике у керамици, беденско-костолачка по техници израде, вучедолска по орнаментици. Заједничка карактеристика, не само претходних већ и познијих култура (дубровачко- жутоборска и вршачко-ватинска), је масовна експлоатација рудног богатства и топљења метала.
Такође, домаћа радиност се развија до те мере да се појављују напредне радионице са својим масовним производима, чиме је ударен темељ занатској производњи, која ће имати пуни процват током гвозденог доба. Насељавањем Синга поново почиње ера снажнијег развоја прераде метала (велике топионице су откривене на Карабурми и Земуну); везано с тим, долази до даљег развоја земљорадње што, опет, доводи до нових промена у друштвеним односима. Поједине породице произвођача гомилају све веће богатства, те на тај начин долазе до све повлаштенијег друштвеног статуса, чиме, поред себра, настаје још један повлаштен, аристократски слој.
Синге доносе своју аријевску религију и другачије погребне ритуале, у којима се истиче култ покојника. Они, као и сви Сарби, спаљују покојнике, а рођаци сакупљају њихов пепео у посебне посуде (урне). Њих би закопавали или чували у свом дому. Овакав начин сахрањивања се одржао у Подунављу све до појаве хришћанства, а поред Лужичких Срба, Етрураца и Римљана, упражњавала су га и познатија трачка и илирска племена. У целом Подунављу, то је био основни погребни ритуал. О свему овоме, потврду нам дају и многобројне некрополе на територији данашњег Београда; међу најинтересантнијим је импозантна некропола на Карабурми где су, поред урни, нађени најразноврснији предмети за свакодневну употребу.
Брзи друштвени развој условиће и формирање јединственог насеља Синга- Сингидаве, чији настанак можемо датирати у IX век пре н.е. што Београд чини, поред Перузије (Перуђе), најстаријим европским градом, односно престоницом.
Славу сарбских Синга и њиховог града Сингидаве (у значењу где Синге давају, дају, односно тргују), пренеће еп о Аргонаутима и њиховом заповеднику Јасону. Ови грчки ратници ће се у VII веку пре н.е. искрцати на тле ондашњег Београда. Легенду о Златном руну или о походу Аргонаута на Колхиду, написао је Аполоније са Родоса у III веку пре н.е. Према епу, Аргонаути су, на лађи Арго, бежећи од гнева краља Егеја, отпловили из Грчке и, пловећи Дунавом из Црног мора, допловили до велике пустиње – Лауриона. Да би пред упорним прогонитељима заварали траг, они су упловили у Истрос и, пловећи даље, стижу до планине Ангурион, где се Истар раздваја – један крак отиче на исток, у Црно море, а други на запад, у Јадранско. Истар се раздваја код каменог брега Каулијака (Кулика), где су настањене Синге. Ту се Аргонаути искрцавају, добивши гостопримство – одмарају се, попуњавају резерве хране и приносе жртве боговима. Схоластичар Аполоније Рођанин, пишући ово дело, употребио је познати спис географа Тамагета ,,О пристаништима”, као и историјско дело из IV века пре н.е. ,,О Скитима” и, на тај начин добио податке о Сингима и Сингидави, тада највећем насељу и трговачком центру на Дунаву. Ако се пође трагом овога митског епа и при томе се употреби наведено дело од Тамагета, закључиће се да је река Истар, која води од Црног мора до Јадранског, данашња река Дунав. Дошавши њоме до планине Ангурион, а код каменог брега Каулијака, Дунав се одваја и једним краком тече на исток, другим на запад. Планина Ангурион је данашња Авала., Каулијака (камени брег), је данашњи Калемегдан, где је одвајкада ушће Саве у Дунав. Одатле се пружа и пустара Лаурион, данас агромелиоризована Делиблатска пешчара која је некада, због великих наплавина живог песка и блата, захватала знатно већи део јужног Баната. Заблуда о бифуркацији (раздвајање) Дунава долази отуда што су антички географи, не познајући довољно добро унутрашњост Европе, поготово Подунавље, под називом Дунава обележавали Саву.Тако ће Римљани, током својих освајања, почетком наше ере, када су обе реке поближе упознали, уочити ову грчку заблуду (и тачност Сарба који су Саву, назвавши је Бронг, раздвојили од Дунава), те ће Истар прозвати Danubius а Бронг Savus. Но, код појединих географа, још се неко време одржала заблуда да је Сава рукавац Дунава и да до Јадрана тече под земљом. Иначе, поједини римски историчари, тумаче да су Аргонаути део пута до Јадрана прешли пешице, вукући или носећи брод.
Објашњавајући мит о Аргонаутима, кроз научне чињенице, долазимо до констатације да су они, који су добили гостопримство Синга, уствари били антички истраживачи рудног блага. Од раније су чули за Ангурион (Αμγόυριον), односно Авалу и њене богате руднике. Златно руно које они отимају, представља заузимање Монс Ауреуса, високе и стрме брдске греде, код ушћа Брестовачког потока у Дунав; она се и данас зове златни, односно Бели брег. Испитујући београдски крај, овде је историчар Феликс Каниц нашао 1887.г. нетакнуте темеље једног града, стубове храма и још једно омање насеље, са делом поплочане улице и остацима зиданих стамбених грађевина. Све је то рекогнистицирано недалеко од места где су се Јасон и дружина искрцали. У непосредном суседству је Винча, велико преисторијско насеље. Оно је, такође, било и насеље гостопримљивих Синга, племена из народа Сарба.
Дакле, еп о златном руну у ствари је прича о почецима грчких освајања и стварања колонија на Дунаву; колонизацију обале Црног мора пратила је, такође, одговарајућа епика. Ушће Саве у Дунав, са својим природним богатствима, одувек је привлачило освајаче. Међутим, захваљујући епу о Аргонаутима, сасазнајемо да је, на територији данашњег Београда, још у давна античка времена, постојалонасеље Синга, чија је претеча некадашња Винча.
Грци су овладали Сингидавом током VII века пре н.е.; као успомена на Синге, остао је данашњи назив острва Аде Циганлије, чије име долази од речи Синга – Си(н)ганлија. Такође, и сам каснији назив Сингидунум долази од основе имена првобитног насеља Синга. Мањи сукоби између њих и Грка потрајаће све до владавине Александра Македонског, који их је потпуно протерао са Дунава. Александровим одласком, у Подунавље долазе Келти, о којима више података дају историчари Аријан и Плутарх. Тако, Аријан каже да су Келти стигли на Дунав 335. године пре н.е. заузевши Сингидаву; тада Клаудије Птолемеј уцртава овај град у своју мапу, напомињући да је то град дачко-келтског каратера. Брена или Brenus, келтски војсковођа, обнавља град у намери да, ово утврђено место, чува залеђину његових освајчких трупа, које продиру моравско- вардарским правцем. Брена је доспео све до Делфа где је, у снежним кланцима изгубио битку, војску и главу. О тој келтској катастрофи из 279. године пре н.е. обавештавају нас Паусанија и Јустин. О слому Келта, пишу историчари Страбон и Птоломеј. Обновивши Сингидаву, Келти је преименују у Сингидоунион, који, према списима Аполонија са Родоса, долази од речи Сингаја, имена сарбског племена, оснивача града и речи dounion што је келтски назив за тврђаву или град.
Овај назив, мало полатињен (Сигидунум), Београд ће носити више векова, све до доласка источних Алана, директних предака данашњих Срба са Балкана. Како се живело у келтском Београду, од времена када су они под својим вођамa покорили срpска племена и обновили Сингидунум, па до његовог пада у римске руке, мало се може рећи. Извесно је да су се Келти, прецизније, племе Скордиска, стабилизовали у Подунављу и да, на врхунцу своје моћи, у II веку старе ере, револуционарно утичу на целокупан развој региона. Сингидоунион доживљава овај процват, не само као војни већ и привредни центар, појављујући се на свим римским географским картама. То је она тачка на Дунаву која је својим изванредним положајем и привукла римске легије.
Сингидунум, римски Београд је, у току свога развитка, био насеље римских грађана (civitas), затим постаје град са својом самоуправом, уставом и законима (municipium) а, од III века, је колонија римских грађана, царско место у време када Рим доживљава највећи процват, обухватајући територију Енглеске, средње и западне Европе, Пиринејско, Апенинско и Балканско полуострво, Румунију, област Црног мора, Малу Азију до Месопатамије, Палестину, Египат и све земље северне Африке. У време доласка Римаљана, Сингидунум је био значајан град, који они, у рату са Келтима, спаљују, да би га потом обновили, као војну базу за своју даљу експанзију. А, ту је и Таурунум, данашњи Земун (Землин), о коме Јустинијан и Прокопије говоре као о обновљеном трговачком насељу – емпоријуму. Тацит даје подробнија обавештења о римским војним посадама, које штите ондашњу провинцију Мезију од ратоборних сарматских племена.Ту таборују IV скитска и V македонска легија. Обзиром на неопходност консолидације своје власти, на овој осетљивој граничној линији, Римљани нису форсирали драматичне облике експлоатације (ропство), већ колонате, један облик пољопривредно-производне организације, за коју су везивани колони – слободни пољопривредници, углавном остаци Синга, Трачана и Келта. Процес романизације, на овом тлу, није никада ухватио чврстог корена, а поједине породице Синга и Келта су чак узимале учешћа у локалној власти. У I и II веку, како у Сингидунуму, тако и у целој области подунавске Србије, забележена је снажна домаћа провинцијална уметност и занатство, којима су задовољаване потребе градског становништва и густо насељеног залеђа – Шумадије и Моравско-вардарске котлине. Нарочито се истиче занатска производња оруђа, оружја и накита.
Упадом Римљана, од келтског Сингидоуниона није ништа остало – град је спаљен, а Октавијан Август је његове становнике (Скордиске), који су се Римљанима деценијама супротстављали, раселио дуж Дунава. У наредном периоду, они ће, мешањем саСингама или Сигинима, потпуно изгубити своја етничка обележја. Тако су заувек, са историјске сцене, нестали здепасти ратници дуге плаве браде и косе, одевени у светлобојне огртаче, наоружани дугачким копљем, штитом, с бронзаном кацигом на глави.
Београд је постао војни логор, уз који ће убрзо нићи цивилно насеље – канабе (canabae), углавном саграђено од дрвета. У овој паланци, станују ислужени војници, занатлије и трговци. Под Римом, свој златни век, Београд доживљава у III веку, када Царству даје императора српског порекла; то је Јован (Iovian) – на престолу од 26. VI 363. да би умро, (највероватније отрован) после веома кратке владавине, 17.II 364. Приликом поделе Римског царства, Сингидунум и склоп целог лимеса (граничних бедема), припашће источном царству – Византаји, која је дошла у тежак положај, борећи се са многобројним народима и племенима са севера. Стална надирања варвара, угрожавала су лимес брањен од посебних јединица граничара, званих limitanei. Највише тешкоћа задавала су Римљанима (Ромејима,Византинцима), германска и српско-сарматска, изузетно мобилна, племена.. Она су се смиривала тек по склапању спорадичних споразума са Византијом. Некада би добијали угогу федерата, најмних бранилаца, који су, преласком у редове Царства, појачавали његову одбрамабену снагу.
По Римско царство је свакако био најстрашнији упад Хуна, под заповедништвом Атиле, бича божијег. Под Атилин утицај су, нешто раније, били потпали преци данашњих Срба на Балкану. Како је писао Птолемеј, они су себе називали „племеном Срба“. Срби су се придружили Атили око 335.г. када су ови прешли из степа доњег тока Волге и Дона. Један део Алана се тада повукао на запад, док су источне захватила хунска племена и повукла их, са собом, у Средњу Европу. Најезда Хуна и Срба на запад се наставила неодољивом снагом; 374.г. они су срушили Остроготско краљевство. Највећи део Острогота је, тада, прешао у римску Мезију и тиме покренуо кобан ланац догађаја који су, на крају, довели до разарања Рима од стране Гота 410.г.; 405.г. су ушли у Италију. Али, 453.г. умро је Атила. Покорени народи, међу њима и дојучерашњи савезници Срби, одмах су се побунили и, у непуних дванаест месеци, поново су се осамосталили, одбацивши Хуне натраг, све до Дњепра.
Срби (451.г.), са Атилин ратницима, стижу пред зидине Београда, римског Сингидунума (кога су звали Сингедон) и опседају га. То је била кратка опсада, тек да се довољно концентришу и потом изврше неколико јуриша са јужне стране одбрамбеног бедема.. Били су вични нападима на утврђене градове – паланке. Одбарна је брзо одустала и, једне ноћи, напустила град да не би пала у руке опасних Азијата и Срба. Сингедон је заузет, опљачкан и од темеља разорен. Атила је наредио да се сви заробљени побију, па је и дом Синге (Сингедон), на својој кожи, осетио гнев бича божијег. Но, покрај Београда се окончало заједничко ратовање Хуна и Срба. Недалаеко од Београда, Атила изненада умире.
Чудна је била његова смрт, а још чуднији ритуал његове сахране, јер је сахрањен по тадашњим српско-сарматским обичајима. Према једној од три верзије, умро је од срчане капи; према другој, угушио се од сопствене крви, која му је јурнула из носа док ја спавао на леђима. Преме трећој, отровала га је Германка Хилда, једна од његових седам жена; изузетну лепотицу му је даривао Беог, српски савезник; који ће, недуго затим, подићи Сингидунум и назвати га по властитом имену Београдом – Беоговом градином. Беог се крунисао за краља свих Срба 464.г. и био је кратко време римски федерат, исходивши од Рима титулу Rex Alanorum et Vandalorum. Сазнавши за смрт свога вође Атиле, сви ратници, укључујући и српске, посекли су косе и ножевима унаказили лица до крви, како би га на достојан, ратнички начин, ожалили. Сечење косе и резање образа и чела, изворно је српски обичај, који су редовно упражњавали Скити, о чему је Херодот исцрпно писао. Такође, по скитским обичајима је, на Атилином гробу, погубљена и његова пратња (слуге), коњи и свих седам жена. На крају ритуала, у ноћи, уз светла безбројних бакљи, однет је у гробницу која је у међувремену припремљена, у кориту реке, чија је вода била зајажена насипом. Пошто је извршена сахрана, уз претходно спаљивање леша, насип је проваљен и река је прекрила гробницу, текући нормално даље ка свом ушћу. Овакав начин сахране достојанственика одржао се код Срба и Словена Балкана све до IX века.
И данас се археолози питају које је река била по среди: Тиса, Тамиш, Златица или стари Бегеј; до данас је то остало непозананица обзиром да су ратници, који су положили урну у гроб, ликвидирани да случајно не би одали тајну. И Атилине верне војсковође су ову тајну однеле са собом у гроб, јер су били везани заклетвом ћутања. И не само да је заувек остала тајна места Атилиног погреба, већ се није сазнао ни положај престонице – је ли по среди била локација у средњем или јужном Банату?
Заједно са Хунима, Визиготима и Остроготима, Срби су прешли Дунав 377. године, пустошећи римске територије на Балакану. Године 368. српска коњица је одиграла одлучујући улогу у чувеној бици код Хадријанопоља, у којој је римска војска била натерана у бекство, а цар Валенс убијен. Две године касније, Срби су, заједно са Остроготима и Хунима, кренули на север, ушли у Панонију и ту се населили. Двадест година касније, Срби су се придружили Вандалима и прешли у Норик, провинцију са којом су се граничили на северозападу, где су им се супротставили Римљани, под Стилихом. Он им је дао нека подручја, под условима да верно служе у римској војсци. Тако су се Срби борили (402-405.г.) са Римљанима против Визигота.
После распада хунске државне деспотије, Сингедон, од 464.г. Београд, долази по тежак удар германских Гепида и источних Гота, који га од Срба преузимају 471.г. да би га, након седам година, опет препустили Византији. Београд остаје у рушевинама све до VI века, када га Византија обнавља, опасавши га високим бедемима. Али, тада се поново појављују Срби или, како их називају историчари ондашњег доба, Срби- Склавини, због њихове власти над бројним, покореним словенским становништвом са којима су се, кроз векове, стопили. Као успомена на Синге, остао је данашњи назив острва Аде Циганлије, чије име долази од речи Синга – Ада Си(н)ганлија.
( Одломак из текста ,,Срби на Балкану” Миодрага Милановића )