КАЛАШ – изгубљено племе Хинду Куша

Аутор фотографије – Весна Мијаиловић

.

„Када је велики херој и генерал Александар Велики оставио овде своје трупе, замолио их је да остану на овој земљи и никада не промене своју традицију и веровања, културу и законе, докле год се он не врати из ратних похода са Истока…:“

Не, ово није прича из неког грчког села, већ прича са обронака Хинду Куша.

Пре више од 2000 година Александар III прелазио је преко планина северног Пакистана освајајући и, према неким легендама сејући семе народа који опстаје до данас. То су живи хероји, који су стигли до 21. века живећи животе на исти начин као и њихови чукундедови.

Причајући на српском са својом сестром испред једног колеге Пакистанца, изненада нас је прекинуо и упитао: „What is the word you have just said? Somthing which sounded like „Nishta“?“ (Коју си то реч управо изговорила? Звучало је као ништа. ) „Баш тако – ништа!“-одговорила сам. „Хм, имаш врло изоштрен слух за стране језике.“ „Ах хвала! А шта то значи?“ „Значи nothing, zero..:“ „Баш као и на једном од језика краја одакле сам!“-рекао је. „Мислиш на Урду језик (пакистански ) ?“ – упитала сам знатижељно. „Рецимо, али један специфичан дијалекат, који се потпуно разликује од типичног урду језика којим говори већина. У питању је језик народа Калаш.

Да ли си икада чула за њих?“ „Да будем искрена не….“-одговорила сам стидљиво, размишљајући о томе чега све занимљивог на свету има, а да о томе никада нисте чули… „То је народ планинског венца Хинду Куш, једна од провинција Пакистана, за њих се верује да су потомци војске Александра Великог. Имају специфичан језик, обичаје и разликују се од осталог становништва у свему, па чак и физички. Углавном имају прелепе плаве или зелене очи и светлу косу…“ „Врло занимљиво…а моје питање је опет, као и сваки пут, зашто у мом и твом језику има толико сличних речи, а да ја и ти појма о томе немамо?“ „Ах да, као оно зимстан, сомбол, аждаха и остало“ – насмејао се након што ме је подсетио на неке наше претходне успутне разговоре. „Па зато смо ваљда ту, да поделимо једни с другима оно што знамо из личних искустава и научимо нешто чега нема у књигама…“

Калаши – „људи који носе црно“ – живе у северо-западном Пакистану, близу авганистанске границе, а муслимани их зову „кафири“ или „неверници“. Интересантно је да су Срби имали придев КАЛАИСАНА  за изразито црну, сјајну косу…   У регији званој Кафиристан лежи Брир, једно од последњих насеља Калаша. 3500 душа су последња енклава паганских племена у читавом региону. Они се нису много изменили већ вековима. Праве своје вино, уздижу животиње до божанског статуса и верују у виле планинских врхова. Њихови богови, слични онима из античке Грчке, подељени су на мушка и женска божанства и тврде да су некада давно припадали високо образованој култури, све док њихове књиге нису спалила варварска племена.

.

.

Труде се да очувају свој идентитет од задирућих исламских правила, крчења шума, предузетника који искоришћавају њихову једноставну природу и карактер, да одоле искушењима модерног света. Њихова религија досеже до древних култова плодности. Неки од њих практикују годишњи обред под називом „будалак“, када се изабира тинејџер да иде у дубоке шуме и тамо сам проведе годину дана.

Један од њихових ритуала прославља се у августу под називом „Дан преображења“. Тада се богу Дионису износи грожђе како би се осигурали родни усеви. Олимпија, мајка Александра III Великог, која није била грчког порекла, практиковала је култове везане за бога Диониса. Калаши су једини на Истоку који и дан данас украшавају своје домове столицама и хоклицама, ТРОНОШЦИМА, које се не могу наћи нигде више у том региону осим код њих. Украшавају их роговима овна који симболизује рогове са шлема Александра Великог или пак сценама битака које приказују војнике, а слични цртежи нађени су на археолошким ископинама широм Грчке. Њихове прославе увек су пропраћене песмом и игром.              Играју у кругу (коло), а мушкарци звижде на посебан начин.

Када сам нашу нородну ношњу показала једној колегиници такође из Пакистана, она истог тренутка имала асоцијацију на племе Калаш и показала ми линкове на интернету, нисам могла а да се не запитам откуд те асоцијације људима који први пут виде неког из Србије, а о мојој земљи нису знали ама баш ништа пре него што су мене упознали? Можда зато што се Александар презивао Карановић и није био Грк? Или зато што Дионис или Дионизус значи Бог из Низе (Ниша )? Или зато што су пре њега истим путевима ходали његови преци Нино Белов и Сербон Макаридов? Не знам, чула сам неке приче о томе….

Сви Индуси и Пакистанци, који су иначе некада давно били један народ, а и данас причају истим језиком, али се не подносе, јер их  је поделила религија, баш као и нас у нашем региону… ипак знају нешто што ми не знамо. Ми никада у школи нисмо учили о Аријевцима, народу који је око 1200 године пне походио Индију и са собом донео Веде, писмо, културу и обичаје. То су били људи плаве (или риђе ) косе, светлих очију, високи, беле пути….„људи светлости“…У Индији су затекли Дравиде, локално становништво, тамне коже, којима су владали и којима су оставили много тога у аманет. А то је било много пре Александра Великог… Мог оца су, пре 30 година у Либији Индуси са којима је радио неколико пута запиткивали о нашој историји, а он није могао да им одговори на нека питања – једноставно зато што није знао. Одрастао је и учио у комунистичком систему, где се о историји знало не даље од II светског рата и офанзива. А да ли се данас зна више? Многе је ствари повезао касније, када су му под руку долазиле књиге и чланци које је онда повезивао са својим претходним искуствима и питао се, баш као и ја данас – да ли је могуће да у овоме ипак има неке истине?Мозаик се склапа, коцку по коцку, можда је слика потпуно погрешна, али ипак…..

Индуси са чалмама (Сики ) су га једном питали да ли је икада чуо за Аријевце. Био је зачуђен овим питањем и одговорио: „Наравно да јесам! Хитлер је хтео да прави аријевску расу, јер је……“ „ Не Сер, не то, ја вас питам за оне Аријевце који су пре пар хиљада година долазили из ваших крајева у Индију.“ Био је затечен питањем. Какви бре Аријевци из наших крајева?!? А када је на зидном календару у канцеларији једног од њих угледао СВАСТИКУ, кукасти крст, ништа му тек није било јасно. Питао се од кад Индуси подржавају нацистичке теорије, а није био свестан да индијска стара култура нема ама баш никакве везе са нацистима. То није био кукасти крст, већ свастика, која је обрнута у односу на њега и обележје је древног индијског Божанства Сунца, које су у Индију донели – Аријевци. Његово име „Маријан“ било им је крајње занимљиво, јер су тврдили да потиче из њихових крајева, а између осталог у себи садржи реч „Аријан“. Када сам дошла у Емирате, запрепастила сам се када сам наишла на натпис продавнице „Марјан Плаза“, а касније сазнала да је ово име иранског, авганистанског, па и арапског порекла, које се изговара Марџан или Морган (египатски дијалекат изговара г уместо џ – наилазила на ово име у Египту, али нисам повезивала ), а еквивалент му је женско име Марјана – Марџана- Моргана. Шта више, мом одушевљењу није било краја кад сам на нату набасала на следеће: Маиранаy Маиwанд Малyар Манан Марјан Марwанд Масхал Матеен.

Паштун (Патан ) је племе из северо-источне провинције Пакистана (многи од њих су данас надалеко чувени Талибани ), као и јужних и источних делова суседног Авганистана. Они су исламизирани, зато их има знатно више, око 200 000, али припадају истом генетском типу као Калаши…

Када сам на крају средње школе писала дипломски из енглеског језика, игром случаја ми је наставница предложила да пишем о Индији, као британској колонији. Зарад овог задатка отишла сам у Индијску амбасаду у Београду, на састанак са атешеом културе, који ми је, одушевљен мојом темом, напаковао пуну кесу магазина и брошура за мој рад. На једној од брошура, на насловној страни, угледала сам слику Аријеваца….Отац ми је указао на њихове светле очи и облик ципела – завијене на горе, баш као и наши ОПАНЦИ… Можда је онда Александар III Карановић, Лесандар или Сикандер или Искендер или Александар Македонски или Велики био један од тих Аријеваца – који год народ они били? Кажу да је на свом освајању света ишао стопама своја два аријевска претка Нина Белова који је у Месопотамији изгардио Ниниву… И био приказиван као бик на свим цртежима и статуама (отуд рогови на Александровом шлему ) и Сербона Макеридова кога су Грци касније преименовали у Херкула. Људи баш воле да исте ствари називају различитим именом….

Баш као што каже оно лепо индијско веровање да се кад-тад нађете на месту на којем су некада били ваши преци, тако је и Александар ходао овим светом и оставио трага у скоро свим народима, траг обавијен велом мистерије, баш као што је и изгубљено племе Калаш.

Да ли је случајна веза у називу са краљевством КУШ…?

http://vesna.atlantidaforum.com/?p=1500

.

Преузето са 

http://forum.krstarica.com/entry.php/19240-KALAŠ—IZGUBLJENO PLEME-HINDU-KUŠA

You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed.Both comments and pings are currently closed.

Comments are closed.