Александар Асов сматра да се сви догађаји који су се одигравали у историји заправо земаљске манифестације односа који владају међу боговима. Тако по Асову, сви историјски догађаји могу да се сведу на доживљаје из живота Дајбога (његово путовање у подземни свет, брак и сукоб са Мораном итд). У овом чланку бавићемо се нечим много приземнијим, међутим, нећемо запоставити улогу коју су стари богови имали и још увек имају у историји европских народа.Наша анализа односиће се на однос несловенских народа према старој вери Словена, пре свега према једном од словенских врховних богова- Световиду.
Споменули смо већ да је Световид био поштован не само од стране балтичких Словена већ и од стране осталих словенских племена. Утицај овог бога на Рујане био је огроман што се види из обичаја да се ништа не предузима без дивинације уз помоћ Световидовог белог коња. Световид је омогућавао Рујанима победе у рату и чинио од њиховог острва значајан трговачки центар, о чијој слави и богатсву сведоче препуне ризнице храма у Аркони. Све то чинило је да балтички Словени постану трн у оку својих суседа, католичких Германа. Уље на ватру доливала је чињеница да су Рујани тврдоглаво одбијали да се одрекну паганизма и пређу у хришћанство, због чега су Германи предузели низ веома оштрих мера. Када је дански краљ Валдемар 1168. године пребацио своје трупе на Рујан, почело је страховито разарање тамошњих храмова које је пратило пљачкање њихових ризница. Највећу претњу Валдемар је видео у Световиду због чега је послао Данце Есбена и Свена да поруше арконски храм. Есбен и Свен су након рушења извукли из храма Световидов кип и на очиглед народа почели да га уништавају. Њихов поступак имао је за циљ да покаже окупљеним Рујанима како њихов бог није толико моћан колико су они заправо мислили, будући да није био способан да се одбрани. Многи Рујани тада су исмејали Световида и одрекли се старе вере прешавши у хришћанство.
Међутим, и пре овог догађаја постојала је тенденција да се умањи значај Световида а о овоме говори и једна теорија коју су пласиралили германски хроничари. Наиме, Хелмолд и Сакс Граматик тврдили су да је култ Световида настао из поштовања према светом Виду, хришћанском мученику коме је био посвећен један манастир на Рујну. У деветом веку, католички цар Карло победио је у једној бици Рујане након чега им је заповедио да поштују светог Вида, свеца из Корвеја. По овим хроничарима, Рујани су култ св. Вида претворили у култ Световида направивши свецу кип и саградивши му храм. Ипак, ако се погледају списи Адама Бременског, који је проучавао Словене много пре Сакса и Хелмолда види се да о овом догађају нема ни речи. Такође, ако се упореде имена неких словенских божанстава са именом Световида видеће се да и ова имена имају исти или сличан наставак- вид, односно, вит. Тако имамо Руђевида, Поревида, Геровита, Ринвида и Туривида. Ту си и словенска лична имена Семовид, Зјемовид, Хостивид, Витомир, Видослав и Вида па нема сумње да је Световидово име изворно словенско. Даље, ако анализирамо функције Световида и његов физички изглед доћи ћемо да закључка да он нема никакве везе са једним хришћанским свецем и да он представља управо оно што се може сазнати из његовог имена- свевидеће и свезнајуће божанство. Као што смо већ напоменули у тексту о Световиду, име овог божанства има своје порекло у санскриту а ово име састоји се од поимениченог глагола и именице, не представљајући тако лично име као што је име светог Вида. Из свега овога можемо закључити је да су католици на сваки могући начин покушавали да оцрне своје суседе Словене, било да су говорили о њиховим «варварским» обредима, било о нетрадиционалности њихових култова. Јер као што знамо, сви германски хроничари покушавају да представе Словене као крвожедне дивљаке који приносе људске жртве својим боговима заборављајући да су не тако давно и сами то радили и, на изглед, заборављајући да су су и сами хришћани врло сурово поступали са својим верским неистомишљеницима.
Из свих ових германских тенденције крила се заправо једна намера: да се уништавањем словенског духовног темеља победи и покори словенски народ који је живе на територији између Одре, Лабе и Балтичког мора. Да би ослабили словенска племена и умањили утицај који је религијски центар Аркона имао на Словене, Германи су повели рат против Световида. Зашто је баш Световид представљао највећу претњу по католличке Германе и зашто су они на све могуће начине покушавали да умање значај овог божанства? Острво Рујан није био само територија коју Германи нису успели да уврсте у своје Немачко- Римско царство већ је оно представљао и значајан пагански центар. Католици су сматрали да ће уништавањем Арконе коначно успети да покажу Словенима да је време њихових богова прошло и да је време да овај ратоборни народ коначно пригрли скуте католичке цркве, прихватајући истовремено и католичку власт. Овај процес покоравања Словена путем уништавања њихове вере текао је врло споро. Територија која је у првој половини деветог века била словенска постала је део Римско-Немачког царства тек у другој половини десетог века. За то време, католички Германи систематски су уништавали словенски живаљ, истовремено рушећи словенске културне и религијске центре. Германи су збрисали са карте полапске Словене на чијој су се територији налазили значајни културни центру као што су Шверин, Росток и Либек. Ови Словени припадали су плмену Пољана, племену из кога ће касније настати пољски народ. Пољани су се дуго борили против Германа трудећи се да сачувају своју територију од овог освајачког народа. Први пољски кнезови Сјемовит, Лешек и Сјемомисл уложили су све своје снаге у одбрану земље, трудећи се да избегну судбину полапских Пољана. Поред њих, Германи су нападали и Љутиће чији је религијски и културни центар био Ретра. Поведећи се мишљу да ће Словене најлакше победити ако униште њихов духовни ослонац Германи су напали Ретру а храм ретријанског бога Радгоста сравнали са земљом. Ништа боље нису прошли на храмови посвећени Триглаву у Волину и Шћећину. На овај начин, територија на којој су живели Ретари, Љутићи, Украни, Бодрићи, Хавеланци и Лужички Срби постала је део Римско-Немачког царства односно некадашње Франачке државе. Словенски живаљ поступно је германизован са изузетком Лужичких Срба који се вековима одупиру асимилацији. Победивши словенске богове Германи су успели да покоре Словене.
Слични примери постоје и неште измењенијим историјским околностима. Световид је после прихватања хришћанства постао свети Вид, светац који се слави 28. јуна. Управо на овај дан, један несловенски народ победио је један словенски. Тог датума 1389-те године Турци су покорили Србе, погубивши кнеза Лазара, српског врховног вођу. Кнез Лазар је по многима отелотворење светог Вида, односно Световида који је на овај начин побеђен, изгубивши поново своју моћ. Иако овај случај не укључује свесне намера Турака да уништавањем српског духовног ослонца покоре Србе, ово је ипак постигнуто. Пример супротан овоме постоји и у нешто новијој историји. Освајањем Берлина од стране Совјета Русија постаје све моћнија а узрок томе можемо наћи и у следећем. Како је тотемска животиња Русије медвед (Велесова животиња) није ни чудо што је освајање Берлина (по Асову «медвеђе јазбине») представљало поново буђење словенске духовности и успостављање словенске доминације на тој територији.
Како год посматрали овај феномен не смемо заборавити следећу чињеницу: кад год се једном народу одузме његов духовни ослонац, поремети његов духовни систем вредности и уништи његова вера, мало тога стоји на путу његовом потуном покоравању.
Aутор: Весна Какашевски