.
ПАН, ПАНова свирала и ПАНични страх …
.
Пан је син нимфе Дриопе и бога Хермеса, и већ као беба родио се с козјим ногама, рогат и брадат. Његов изглед толико је уплашио његову мајку да ју је обузео дотада незапамћен страх, па се такав страх још и данас назива ‘ПАНИЧНИ страх’. Наиме, нимфа Дриопа, мајка Панова, једноставно је побегла ‘главом без обзира’ и оставила малог Пана самог. Но, отац Хермес остао је ‘хладне главе’ и прихватио сина таквог какав јесте, па га је повео са собом на Олимп.
.
На Олимпу су се богови толико смејали и ругали Пановом изгледу да је несретник једноставно побегао из обиља и безбедности Олимпа у мрачне и опасне шуме Аркадије. Пан је скривен од свих одрастао у тим шумама, чувајући стада, свирајући на фрули, и повремено боравећи у друштву сатира и нимфи. Пан је волео да буде и у друштву бога вина Диониса и уживао у његовим веселим шалама.
.
Пан није марио за Олимп и друштво богова, презирао је њихову надмену умишљеност и саможивост. Радије је с пастирима скитао Аркадијом, него што је желео да губи време у божанским сплеткама. Лежао је на лепим местима, на прекривачу од најситнијих и најмекших иглица, у грмовима, под боровима велике крошње, препуштајући се телом и мислима светом поподневном одмору.
Није се попут других богова претварао у птице, лабудове, препелице, кукавице или орлове и змије . Показивао се напротив као јарац, с тврдим папцима, репом и роговима, ругајући се боговима и њиховој савршеној и непојмљивој лепоти.
.
Жене су обожавале његове шале. Кад би завршавали пољски радови, жетва и берба, мушкарци су опонашали Пана у полупристојној игри са женама, а оне би шалећи се, допуштале мушкарцима и више од шале, подбадајући их и охрабрујући узвицима “враже један”, баш онако како су некад и нимфе дражиле и поскакивале с Паном.
.
Све шале беху с Паном дозвољене осим једне – нису га смели будити из подневног сна. Кад би се то догодило и Пан се пробудио, продерао би се громогласним божанским гласом који се разлегао брдима, најчешће у подне. Сва су бића тада дрхтала од ужаса, као што и данас чине кад их ухвати паника и велики страх, који је по Пану добио назив ПАНИЧНИ СТРАХ.
…
Бог чије је друштво Пан обожавао био је Аполон којег је Пан подучио тајнама прорицања, иако је знао да ће касније Аполон утемељити пророчиште у Делфима које ће бити супарничко његовом пророчишту у Аркадији. Касније су Римљани изједначили Пана с Фауном.
Митологија је запамтила и такмичење Пана и Аполона у свирању, дакако, победио је Аполон са својом чувеном лиром.
.
Пану се догодила несрећна љубав, а само из ње је могла настати Панова СВИРАЛА и тужна љубавна песма од које ће задрхтати срца људи. Загледао се Пан у озбиљну нимфу Сирингу, једну од Артемидиних девојака које су девичанској богињи и саме заклеле на невиност. Она није разумела телесне радости, није нимало марила за њих. Пан се шалио са Сирингом, навлачио јарећу кожу, показивао јој папке и све ствари што их је сам, у бескрајној доколици умео израдити из неког комада дрвета. Нимфа се није обазирала, није се са њим хтела састати ни на једном месту, ни испод стабала најширих крошњи на најмекшој и најдужој маховини. Њена је потпуна одбојност изазивала у њему бес и потпиривала жудњу.
.
Једног је дана пратио нимфу брдима Аркадије, од горе Лекај до реке Ладон. Сустигао је уз саму реку и она се, губећи наду да ће се спасити од Панове грубости и срамоте, помоли реци и небу да јој одузму девојачки лик, и даду неки други, мање изазован и осетљив лик. Свом је снагом Пан загрлио Сирингу баш кад је подизала хаљину и загазила у реку, не би ли се некако спасила. И гле чуда! Уместо девојке Пан је у рукама имао само шупље стабљке ТРСКЕ. Није могао смирити бол кад је схватио да је Сиринга радије постала трска него његова љубав. Схватио је и то да је љубав према њој морао исказати на друкчији начин, и мирно поднети њено одбијање.
Одговорио му је ветар, стварајући у трсци тонове притајене туге. Досетио се. Одрезао је трску, спојио цеви воском у једну ВИШЕЦЕВНУ СВИРАЛУ, нежно је на њој засвирао, дозивајући титравом музиком и божанском тугом нимфу да му се врати.
.
Отада Сиринга или Панова свирала увек изнова, као да то чини први пут, обнавља љубавну тугу коју Пан упућује Сиринги, и подсећа на то како је љубав увек СВЕТА, па и онда кад није узвраћена.
Кад пате од љубави, онако као што је и Пан патио, заљубљени одлазе далеко од људи, у равнице где никога нема осим тишине и ветра. Онда на Пановој свирали засвирају тужну љубавну мелодију… Истина је да ће девојци коју тако дозивају задрхтати срце, и на зов свирале одговориће тужним сузама љубави.
.
