ПАН, ПАНова свирала и ПАНични страх …

.
ПАН, ПАНова свирала и ПАНични страх …
.
Пан је син нимфе Дриопе и бога Хермеса, и већ као беба родио се с козјим ногама, рогат и брадат. Његов изглед толико је уплашио његову мајку да ју је обузео дотада незапамћен страх, па се такав страх још и данас назива ‘ПАНИЧНИ страх’. Наиме, нимфа Дриопа, мајка Панова, једноставно је побегла ‘главом без обзира’ и оставила малог Пана самог. Но, отац Хермес остао је ‘хладне главе’ и прихватио сина таквог какав јесте, па га је повео са собом на Олимп.
.
На Олимпу су се богови толико смејали и ругали Пановом изгледу да је несретник једноставно побегао из обиља и безбедности Олимпа у мрачне и опасне шуме Аркадије. Пан је скривен од свих одрастао у тим шумама, чувајући стада, свирајући на фрули, и повремено боравећи у друштву сатира и нимфи. Пан је волео да буде и у друштву бога вина Диониса и уживао у његовим веселим шалама.
.
Пан није марио за Олимп и друштво богова, презирао је њихову надмену умишљеност и саможивост. Радије је с пастирима скитао Аркадијом, него што је желео да губи време у божанским сплеткама. Лежао је на лепим местима, на прекривачу од најситнијих и најмекших иглица, у грмовима, под боровима велике крошње, препуштајући се телом и мислима светом поподневном одмору.
Није се попут других богова претварао у птице, лабудове, препелице, кукавице или орлове и змије . Показивао се напротив као јарац, с тврдим папцима, репом и роговима, ругајући се боговима и њиховој савршеној и непојмљивој лепоти.
.
Жене су обожавале његове шале. Кад би завршавали пољски радови, жетва и берба, мушкарци су опонашали Пана у полупристојној игри са женама, а оне би шалећи се, допуштале мушкарцима и више од шале, подбадајући их и охрабрујући узвицима “враже један”, баш онако како су некад и нимфе дражиле и поскакивале с Паном.
.
Све шале беху с Паном дозвољене осим једне – нису га смели будити из подневног сна. Кад би се то догодило и Пан се пробудио, продерао би се громогласним божанским гласом који се разлегао брдима, најчешће у подне. Сва су бића тада дрхтала од ужаса, као што и данас чине кад их ухвати паника и велики страх, који је по Пану добио назив ПАНИЧНИ СТРАХ.
Бог чије је друштво Пан обожавао био је Аполон којег је Пан подучио тајнама прорицања, иако је знао да ће касније Аполон утемељити пророчиште у Делфима које ће бити супарничко његовом пророчишту у Аркадији. Касније су Римљани изједначили Пана с Фауном.
Митологија је запамтила и такмичење Пана и Аполона у свирању, дакако, победио је Аполон са својом чувеном лиром.
.
Пану се догодила несрећна љубав, а само из ње је могла настати Панова СВИРАЛА и тужна љубавна песма од које ће задрхтати срца људи. Загледао се Пан у озбиљну нимфу Сирингу, једну од Артемидиних девојака које су девичанској богињи и саме заклеле на невиност. Она није разумела телесне радости, није нимало марила за њих. Пан се шалио са Сирингом, навлачио јарећу кожу, показивао јој папке и све ствари што их је сам, у бескрајној доколици умео израдити из неког комада дрвета. Нимфа се није обазирала, није се са њим хтела састати ни на једном месту, ни испод стабала најширих крошњи на најмекшој и најдужој маховини. Њена је потпуна одбојност изазивала у њему бес и потпиривала жудњу.
.
Једног је дана пратио нимфу брдима Аркадије, од горе Лекај до реке Ладон. Сустигао је уз саму реку и она се, губећи наду да ће се спасити од Панове грубости и срамоте, помоли реци и небу да јој одузму девојачки лик, и даду неки други, мање изазован и осетљив лик. Свом је снагом Пан загрлио Сирингу баш кад је подизала хаљину и загазила у реку, не би ли се некако спасила. И гле чуда! Уместо девојке Пан је у рукама имао само шупље стабљке ТРСКЕ. Није могао смирити бол кад је схватио да је Сиринга радије постала трска него његова љубав. Схватио је и то да је љубав према њој морао исказати на друкчији начин, и мирно поднети њено одбијање.
Одговорио му је ветар, стварајући у трсци тонове притајене туге. Досетио се. Одрезао је трску, спојио цеви воском у једну ВИШЕЦЕВНУ СВИРАЛУ, нежно је на њој засвирао, дозивајући титравом музиком и божанском тугом нимфу да му се врати.
.
Отада Сиринга или Панова свирала увек изнова, као да то чини први пут, обнавља љубавну тугу коју Пан упућује Сиринги, и подсећа на то како је љубав увек СВЕТА, па и онда кад није узвраћена.
Кад пате од љубави, онако као што је и Пан патио, заљубљени одлазе далеко од људи, у равнице где никога нема осим тишине и ветра. Онда на Пановој свирали засвирају тужну љубавну мелодију… Истина је да ће девојци коју тако дозивају задрхтати срце, и на зов свирале одговориће тужним сузама љубави.
.
You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed.Both comments and pings are currently closed.

Comments are closed.