О имену Козаци

.

Слободни коњички војнички ред Козака просторно обухвата сливове Дона, Дњепра и Урала, а настао је као одговор на агресију Татара, Литаваца и Пољака у 14. и 15. веку. Козаци су по сопственом предању пореклом Срби, али њихово име се не тумачи помоћу србског језика, већ по наметнутом принципу владајуће науке да се за тумачење користи било који други језик осим србског! Овај прећутно погрешан научни став, проистиче из сасвим просте научне чињенице да је србски био древни или „мајка језик“ на планети Земљи!

Тако је србски именослов у семантици имена Козак „обогаћен“ још једном лингвистичком инверзијом, с татарским козак, „лако наоружан војник“. Ако знамо, да на руском казак значи коњаник, онда тумачење добија на тежини, јер коњ је код старих Срба био животиња Сунца, па је чак додаван као предметак у божанским именима. Како су коњаници код старих Срба били искључиво „племенита рода“, њихова одлика је била ношење перчина (кика) по божанском примеру. Дуга коса је значи била ознака виших сталежа, што је временом прерасло у народно име.

Сходно наведеном, име Козаци треба тумачити као Косаци, ариј. кешара (кесара), „кос(м)ати“, име бога Нава < кеша (кеса), коса, као атрибут бога Сунца, јер коса најбоље преноси електро магнетна својства. Отуда, коса је симбол душе у србској митологији, а косматост атрибут огранулог Сунца. Србски мит недри чудновату митолошку длаку црвене боје, девојке сјајне као Сунце. Та златна „длака“ даје сво знање овога света од његовог постања, када је цар расцепи на двоје! Не само да је коса у миту обележје за светлост Сунца, већ је и замена за човека:

Шта је откуп брате?

Русе косе сејо!

Сеја косе одрезала,

те је брата откупила.

Код старих Срба је било у обичају да се прво воће као и прва коса намењују за душу (шишано кумство), па се не треба чудити што је коса у прошлости била статусни симбол. Потврду дају и вилинска имена Коса, Косара, Косана… или ороним Космај, јер, спота ове некадашње србске Свете горе везује се за косу и косматост, без обзира да ли је у питању шума Свете горе, коса њених посвећеника или врста винове лозе.

Влашићи (Плејаде) такође носе име по богу Нава, ариј. вала-џа (вала-са), власи (косе), „длакави“, „косати“, оличење сазвежђа Влашићи (Волосожари), које „затвара“ Ђурђевска зора а отвара Видовданска јер се у том периоду Влашићи не виде на небу. Али, Влашићи нису само оличење скотног бога већ и бога Рата (Картикеја). Отуда се у Несторовим листинама заклиње Волосом (= Велес).

У чешким споменицима 15. и 16. века Велес је сатана под утицајем хришћанства. Његова птица је гуска а празник св. Влахо (Влахос, Власиј, Власов дан), познатији као св. Блаж (16 фебруар).

Постоје ли синонимни примери у историји за божанско народно име по коси?

Постоје. На првоме месту медски Хикси које би требало звати Перчинаши, јер је њихово име од ариј. шик’а (кик’а), кика, перчин. Код Мисираца су познати као хека к’асевет, а код Арапа под именом Хасаки. Вероватно по перчину носе име и њихови рођаци Касити (асир. кашу), који су сами себе звали „љубимци Мардукови“ (Сербонови). Јелински писци их зову Косаји, Кисаји или Каспи. Ахајци из Илијаде такође носе придевак „косати“, а они су изворно Меди или Сарбати. Још један историјски народ носи божанско име по коси, а то су Хазари или Косари. Бели Хазари су били плавокоси и црвенокоси људи, дуге распуштене косе, чије је писмо потекло од српског (Марваруди).

Познато је, да су Срби до Првог србског устанка носили перчин. Прича се, како је Црни Ђорђе усред устанка наредио да се секу перчини, јер, скоро да га је убио борби неки Турчин који га је дохватио за перчин. Ова наредба, умало није изазвала устанак у устанку, који је подигнут у Шумадији на простору некадашње Медије.

Слободан М. Филиповић

You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed.Both comments and pings are currently closed.

Comments are closed.