.
Само у србској митологији „змај“ може да има позитивне особине, па је у свакодневном говору уз нечију успешност честа узречица: Ти си змај! Осим, што га народна песма држи за доброг љубавника, сматра се да змај наводи човека на нечастиве мисли и радње. У оперативној магији постоји „позитивно зло“, па када негативне мисли користимо као један од покретача ствари држећи их под контролом, ми користимо „снагу змаја“ а кад ствари измакну контроли, онда „змај“ постаје „ала“ која може да нашкоди човеку.
Србска народна традиција сасвим јасно разликује појмове „ала“, „змај“ и „аждаха“: Ала има од аждахе особиту духовну силу те лети и води облаке и град наводи на на летину (Вук, Рј.). Семантичи, „ала“ долази од аријског или архаично-србског валá, „прекриватељ“, божански придевак у значењу „сила“, „снага“ или „моћ“ од које је угаритски Вал, асирскоили (илу), Бог, фенички Илус (Сатурн),1 хетски Иллу, Медо-Гетски Уил, Сунце, јеврејски Ел, јел. ilios < eli, сјај, или арапски (В)алах. Да је ала облачне нарави сведоче христијанизовани стихови народне песме:
Намакну се облак Бечу,
из облака светац проговара.
Јер, облак је у старој вери станиште или оличење самог божанства. Отуда, ала је слична змају, али за разлику од њега узима памет и здравље јер је прождрљива и несита. Напада Сунце и Месец, па Громовник бије громом алу, против које се бори змај-чувар.
За змаја народ мисли, да је као огњевит јунак у којега у лећењу огањ одскаче и свијетли(Вук, Рј.). Змај је змија с крилима, а истоветна семантика ариј. џма-ја, (гма-ја), гмизати, упућује на Огањ који настаје сам од себе: Одовуд клада, одонуд клада а у среди змај лежи?Ватра. Нарав змаја је месечева:
На истоку пун месец изађе,
Змај огњени путовати пође.
Дијана Сербона богиња Месеца добила је име Хеката (изворно каријска богиња Нава), у вези вештичарења, јер се веровало да се вози небом у колима које вуку змајеви (Џемисон).Управо је стари дедо Месец „змајски цар“ у србској митологији, па као епски Змај Огњени Вук он има „вучју шапу“ (ноћно биће), „орлово крило“ (јачина) и „змајево коло“ (месечева нарав).
Аждаха је такође „змија с крилима“, а народ сматра да док змија змију не прождере не може аждахом настати. Назив долази од ариј. ахиндра (< ахи, змија, РВ 9,77), „господар змија“, име злодуха кога је покорио Громовник, па је од ове речи македонско-јелинска „ехидна“, србско „ездер“, стезник, као и ведски Ахи Будња, „Змај дубина“ или персијски Ази-Дахак чудовиште с три главе, јер Огањ је трострук. Како је змија симбол за огањ: Једна гуја преко бела света? Муња, аждаја се обично јавља у „језеру“ што је поређење за небеску воду. Огањ је још ведски син вода, а осим станишта, невидовну нарав аждаје одаје и непаран број глава.
Змај је оличење месечеве нарави поларизоване светлости, која доприноси космичкој хармонији у којој владају мале силе, јер, Месец као вештачки сателит има улогу припреме за деловање сферичне светлости. За разлику од змаја који је месечеве нарави ала је „облачна“, јер, електромагнетна сила са Сунца која долази преко магнетног фокусатора земљине атмосфере, у додиру с облацима изазива трење производећи звук који ми називамо „гром“ или „грмљавина“ (М. Стеванчевић).
Смртници могу да виде аждају, али алу и змаја само видовити, па је право питање шта се крије иза ових назива којима је заједнички именитељ змија – песничко поређење за Огањ и живи симбол Бога?
Ала, змај и аждаја су астрофизички облици светлости у васељени, који су нама познати као њена митолошка оличења.
Човек мора имати глобално знање да би разумео локалне појаве. Србско народно предање чува део општег знања пете генерације људи на Земљи, које се заснива на основним небеским кретањима, па Србе и њихово знање можемо схватити само преко циклуса монополарне космогоније.
Слободан М. Филиповић