Праиндоевропски бог Перкунос

У ирској митологији наилазимо на Фергуса Мек Ројха митског јунака са карактеристикама Перкуноса. Овај јунак је познат по свом мачу који се зове ”Цаладболг”, а верује се да су Велшани у њему нашли инспирацију за Екскалибур (мач краља Артура).

Перкунос се помиње у Несторовој хроници и у Паисијевом зборнику, а један од најстаријих писаних помена овог бога датира из 980 године у опису богова пантеона Владимира из Украјине. Облик имена Перкунос се налази у ”старом пруском” непромењен – Перкунос, у Литванији је то Перкунас, а и у Летонији Перконс, код Пољака је Пјорум, Чеси кажу Пераун, Словаци Перон или Парон, код данашњих Руса, Белоруса, Украјинаца, Бугара, Румуна… је Перун.

И код Срба се бог Перкунос, назива Перун и сећање на њега је, за разлику од неких, поменутих, веома живо. Ипак, заједничко за све Словене је и то што Перкунос (Перун) представља Бога грмљавине и кише, односно плодности и славио се у лето, у доба жетве. Постоје и мит који говоре о томе како Перун у зиму губи своје оружје и снагу и како на пролеће поново добија снагу и убија зиму, доносећи прве кише. Чињеница је да зими нема киша и олуја и да су облаци и грмљавине веома ретке, па се тиме може објаснити ”губљење оружја и снаге”. Представљен је као груб ратник са дугом брадом (има ратна облежја као и већина словенских богова), сматрало се да у својим двоколицама језди небом и изазива грмљавину, а невернике, кривоклетнике и уопште грешне људе гађа муњама као копљем (овде видимо неке сличности са Зевсом). Негде се каже да је имао лук, а да су му муње биле стреле…

Колико је ПЕРУН био важан по питању заклетве и праведности, сведочи и податак да су  се наши преци након неке погодбе заклињали у њега. Понекад је представљен и са великим, каменим маљем којим гађа грешнике и претвара у камен. Ето, откуда Тору чекић.

Некад су у храмовима посвећеним Перуну гореле ”вечне ватре”. Верује се да то вуче корене још из времена кад људи нису умели сами да је запале него су се искључиво ослањали на ону коју би изазвала муња. Муње су често ударале у старе, огромне грмове (Срби за храст кажу грм), па је могуће и да је ово дрво због тога посвећено Перуну.

Срби често помињу Додолу као Перунову жену. Занимљиво је да су понекад раздвајали Перуна и Додолу и призивали само њу у помоћ током сушних година. Овој Богињи је посвећено на десетине песама (тзв. Додолски циклус) и уопште код Срба је најбоље сачувано усмено предање на Перуна и Додолу.

Рани хришћански мисионари су демонизовали овог Бога, и из њихових писаних извора може се закључити да им је био најомраженији. Повезиван је чак са ђаволом. Очигледно је био велика препрека у ширењу нове вере јер су га се староверци тешко одрицали.

Слободно можемо рећи да се Срби нису одрекли Перуна. Преузимањем хришћанства, Свети Илија је преузео улогу Бога Перуна и верује се да је слава св. Илији померена на Перунов дан. Данас Свети Илија језди србским небом у својим двоколицама и доноси нам кишу, а нама Србима још остаје да чекамо час кад ће ударити по силним неверницима и кривоклетницима.

Стрефан Србски

.

Референце:

• Oxford Introduction to Proto-Indo-European and the Proto-Indo-European World, by J. P. Mallory and Douglas Q. Adams, Oxford University Press, Oxford, 2006. 
• The Mythology of the Aryan Nations by George W. Cox; Kegan Paul, Trench & Co, London, 1887. 
• Indo-European and the Indo-Europeans: A Reconstruction and Historical Analysis of a Proto-Language and a Proto-Culture (Trends in Linguistics: Studies and Monographs 80, 2 Vol. Set), by Thomas V. Gamkrelidze and Vjaceslav V. Ivanov, with Werner Winter, ed., and Johanna Nichols, translator (original title Indoevropeiskii iazyk i indoevropeistsy), M. De Gruyter, Berlin & NY, 1995.
• wikipedia.org

Извор:

http://srbski.weebly.com/srbi-svi-i-svuda/1095505