.
– Поштујем сваку одлуку свога оца и мајке – рекла је мирно Mapa – и спремна сам да је извршим.
– Нека си благословена, кћери моја! – рекао је деспот Ђурађ, потрешен. – Ти си ми најмилије дете, a баш тебе морам жртвовати за спас династије и Србије. Мада ћеш бити царица моћнога Царства Исламског, срце ће ми стално пуцати од бола што ћеш живети c неверником. Али те неће мимоићи слава мученице за веру православну, јер султан Мурат не тражи да пређеш у ислам.
Тако је ово саветовање завршено одлуком која је у сва срца уливала наду да ће се у Србији одржати какав-такав мир, али и тугу због жртве која се том миру приноси.
Султан Мурат II је у Србији под деспотом Ђурђем Бранковићем гледао најтежу препреку својим освајачким плановима на Балкану и у средњој Европи. Иако је Ђурађ, дошавши на престо Деспотовине, признао вазалство и уредно плаћао данак, код обеју страна јавило се н-поверење. Мурат је био добро обавештен o свему штo je деспот предузимао да се осамостали. Знао је и да Ђурађ није у добрим односима са царем Жигмундом, који се био докопао угарске круне и насто-јао да дође у посед Србије, и да му од Уrapa прети опасност још откако су отели Београд и од њега створили своје упориште на Балкану. Затоје у деспотовој спремности да c њим склопи трајан мир, нудећи му за жену своју кћер мезимицу, видео и његову жељу да се у тешкој ситуацији ослони на султанову снагу да би имао одрешене руке према Угарској. Али је Мурат у тој понуди видео и своје интересе. Оженити се Маром значило је добити за жену лепотицу високог рода, кћер хришћанског владара, и у томе се изједначити са дедом Бајазитом, a том женидбом стећи и право претендента на српски престо.
Тако je Mapa, обучена у раскошне хаљине, у пратњи стотине коњаника у панцирима, које је предводио кнез Гвозденовић и пажева који су носили богате дарове султану, са својом браћом Гргуром и Стефаном приспела у Једрене. Осредњег раста, млада и веома лепа, достојанственог држања, већ при првом сусрету изазвала је дивљење Мурата II. Мимо свих османских дворских обичаја, султан је изишао да је дочека на улазу у царску палату. He обзирући се на своје достојанственике и кнегињичину пратњу, при-шао joj je и помогао да сјаше c коња. Затим ју је три-пут пољубио у чело и поздравио речима:
– Добродошла, султанијо, у мој двор. Велики Алах и пророк Мухамед, c твојим пристанком, дали су ми те за жену, a тиме обдарили најлепшим створом света. Сва обећања која сам дао деспоту, оцу твоме, у погледу твога живота у мом дому, биће испуњена. При руци ће ти увек бити Таил-ефендија, да у сваком трену задовољи сваку твоју жељу. У крилу сараја које је искључиво намењено теби, у посебној одаји смештена је капела, у којој ће се, кад год зажелиш, обављати служба и верски обреди твоје цркве. Желим да се овде осећаш владарком и господарицом мога срца.
– Узвишени султане, мада нисам упућена у обичаје који владају на твоме двору, спремна сам да као жена цара над царевима испуњавам све дужности и обавезе – одговорила je Mapa пољубивши Мурату руку, изненађена, као и сви присутни, толиком његвом пажњом.
– Нека је слава свемоћном Алаху! Твоје господство султаније имаће од данас првенство у моме дому и сву пажњу мојих покорних слугу.
Затим će Mapa опростила од браће, па су је Таил–ефендија и дворкиње повели у њене одаје, a султан је отишао у престону дворану да тамо прими Српске изасланике, које је, као и стране, увек примао свечано, седећи на златном престолу, украшеном слоновачом, бисерима и драгим камењем -да им укаже посебну пажњу, али и покаже своју моћ и сјај. Такав је био дворски церемонијал који је завео још Бајазит I, па су се тога придржавали и његови наследници.
V присуству кнеза Витомира, обављене су све формалности око потврђивања женидбеног уговора, a затим је султан отпустио своје достојанственике и остао c њим у дужем разговору. Знајући да је кнез пријатељски расположен према Турској и да његовим речима може веровати, Мурат II се распитивао o стању у Србији и њеним односима са суседним државама, нарочито са Угарском, као и o политичким приликама на Балкану и у средњој Европи. Витомирови одговори потврђивали су оно што је султану већ било познато, али су му помогли да jao није прозре претензије Уrapa и да схвати да Ђурђев страх пред опасношћу која му прети од северног су-седа није безразложан.
Богато обдаривши Марину браћу и кнеза Гвозденовића и увећавши, до српске границе, њихову пратњу стотином спахија, отпустио их je c налогом да његовом тасту однесу поздраве и поруку да границе Деспотовине нису угрожене од Турака и да султан своју реч o миру и пријатељству неће погазити.
На султановом двору у Једрену, Mapa je првих дана осећала велику збуњеност. Сарај се много раз-ликовао од дворова хришћанских владара. Био је то читав град, опасан високим зидом, који су дању и ноћу чувале јаничарске страже, распоређене свуд унаоколо на одређеном одстојању једна од друге. Престона дворана, у којој је султан примао страна посланства и високе достојанственике свога цар-ства: везире, војсковође и бирану улему, дворана Царског дивана и све службе које су обављале по-слове са спољним светом, налазиле су се у спољаш-њем двору. Огромно двориште c вртовима, окруже-но разним зградама, где су се непрекидно мотали дворани и служинчад, и харемом c лепотицама које су чували евнуси, чинило је унутрашњи двор. V њемуje султан водио свој лични живот.
Павиљон у који је смештена Mapa – са две своје пратиље поведене из Смедерева, калуђерицом Јефимијом и старим калуђером Глигоријем, кога је деспот одредио за душебрижника својој кћери – био је, као и све просторије у сарају, раскошно опремљен. Али је у њему владала нека необична тишина, која је више уливала страх него спокојство. Служавке и евнуси који су је дворили кретали су се бешумно, појављивали се нагло као да ничу из земље, дубоко се клањали и пресамићени слушали њене заповести, a затим испуњавали дословно сваки њен захтев и жељу. Било joj je необично да слуша те пригушене гласове, једва чујне опрезне кораке људи који као да су се шуњали, да гледа лица под увек истом маском, испод које се није могло наслутити шта се крије – радост или бол, туга, очајање.
Тих првих дана и њоме су овладале туга и безнадежност. У својим раско-ним одајама осећала се као у предворју неке гробнице одакле никада више неће моћи да види свет, да пуним плућима удахне ваздух, слободно се прошета пољем и шумом. Чинило joj će да овом мраку и пустоши у њеној души нема краја, да joj je живот запечаћен злом судбином. Завидела је и робињама које обављају тешке и понижавајуће послове на томе што се слободно крећу, a она, ето, иако увијена у свилу и гримиз, окићена златом и бисерима, као да је већ мртва…