.
Промена природе и доношење новог живота у многим митологијама старог света углавном је везано за вишу силу представљену женским ликом. Словенска митологија доноситељицу пролећа и бујање живота повезивала је са богињом Весном. Појава у женском обличју која се представља са венцима цвећа у коси која побеђује богињу леда и мрака Морану, карактеристична је за словенске народе, мешу којима су се и у данашње време сачували неки обичаји карактеристични за поштовање овог божанства. . Приписивано јој је управљање сунчевом светлошћу , без које нема буђења природе и бујања живота, па је за обреде коришћена ватра. Данашњи хришћански обичаји у којима се налазе остаци прасловенске традиције су Врбица, Цвети, Младенци… Словени на свим просторима које су насељавали, да би им ћерке биле ведре и радосне, као и цветокоса богиња, често су давали име Весна. Пролеће на руском се такође каже ВЕСНА.
Весна је код Словена била Богиња Пролећа, а повезивана је и са младошћу. Весна је богиња која је код народа била јако омиљена јер је смењивала владавину зиме и смрти, односно Морене. Морена је владала зимом, а тај период су Словени (поготово северни) повезивали са смрћу. Зима је у то време била обележена недостатком хране, разним болестима које проузрокује хладноћа, а тиме и са много смрти. Весна доноси зелена поља, цветање, пријатно време, погодније за живот и рад. Овим променама у природи Весна доноси радост у домове Словена. Пролеће су Словени славили управо из разлога што побеђује зиму и представља најаву за летње доба. Како је пролеће у народу симболизовало почетак лепог доба, кад природа цвета, буди се, поново рађа и живот се обнавља, тако је и Весна добила улогу као Богиња Младости.
Весна представља једно од најсветлијих божанстава и зато је била међу народом омиљена. О тој чињеници сведочи и то да је нарочито код Срба често женско име Весна. Људи су давали ћеркама то име верујући да ће њихове ћерке бити радосне и веселе попут богиње Весне, односно, попут пролећа. Да је Весна светло божанство говори и то да на староиндијском реч вас значи бити светао, јасан,светлост. А управо та реч се налази у корену Весниног имена. Ова чињеница говори такође о томе да је Весна била божанство још док су Словени били у Индији, и пре него сто су се доселили у Европу. Наиме, Весна је била узор женама. Била је лепа и моћна, око себе је ширила опојне мирисе. Поред лепоте, приписивана јој је и моћ над топлотом Сунца, без кога не би могло да дође пролеће.
Весна никад није била усамљена. Њу су пратили Геровит, који је бдио над њом, и Стрибог, бог ветра и ваздуха. Весна је богиња победница. Она побеђује смрт и зиму, и доноси своју владавину у природу. Ову победу је народ обележавао у својим обичајима. Према легенди, Стрибог је Весну доносио сваког пролећа на крилима лаког и пријатног поветарца. У обрачуну између Морене и Весне, Словени су се увек опредељивали за Весну. У обичајима су Словени на грани носили лутку Весне, док је лутка Морене била топљена у реци или спаљивана. Овај обичај је симболично обележавао победу Весне над Мореном. Наравно, никад Веснина победа није коначна, већ се циклично све понавља сваке године.
Борба између Весне и Морене показује да Весна има особине која су честе међу смртницима, нетрпељивост према другим женама, љубомору и тежњу ка моћи. Траг о савезу Весне и народа може се наћи и у молитвама и многим магијским радњама, којима је такође мотив било терање зиме и смрти из домова, где би Морана намеравала узимати душе и наносити патње. Наиме, веровало се да Весна помаже људима и да опоравља зимом нарушено здравље и усклађује природу да буде хармонична, а тиме крепи и ум и срце људи. Овиме је Весна доносила слогу и љубав. Један од празника посвећених Весни славио се са супружницима који су склопили брак предходне године. Био је то један од најрадоснијих празника Словена. За ту прилику су спремани колачи са медом, названи меденчићима. Међутим, овај празник је касније црква везала за дан чедрдесет мученика, 23. март, и данас познат као Младенци.
Веснин цветни празник такође се одржао и данас се назива Цвети. У Весниним обредима давало се верницима да прогутају лесков пупољак или глогов лист. Деца су у време цветања врба кићена врбиним ресама, а око врата су им се стављали звончићи. Овај обред је и у хрићанству одржао своје име, а име му је Врбица. Јаја су се фарбала у пролеће, обично у црвену боју, која је симболизовала сунце, ватру и топлину, коју је Весна доносила својим доласком. Јаја су се заједно са хлебом и вином поклањала домаћину куће. Кукавицу су Словени сматрали злом срећом на пролеће, а поготову кад закука, док је ластавица била срећна птица, чак поистовећивана са Весном, јер су ластавице једини опипљиви весник пролећа. Ластавице никад нису ловљене, чак су породице сматрале срећом кад би ластавице свиле гнездо испод њиховог крова. Обреде посвећене Весни красиле су и Додоле, младе девојке које су певале песме посвећене Весни, а биле су украшене лишћем и цветним венцима. Додоле су биле део ритуала дозивања кише, који није приређиван само у част Весне, већ и многих других богова.
Весну су Словени доживљавали као лепу, насмејану младу девојку окићену венцима и у белој хаљини. Коса јој је била украшена цветним звонима. Имала је крупне очи. У доњем делу струка имала је велики цветни венац. Бића посвећена Весни су била ласте, кукавице и роде. Празници која су у били посвећени Весни су у хришћанству задржани, а то су Врбица, Цвети и Младенци.
Весна је код Словена била богиња пролећа, а повезивана је и са младошћу. Весна је богиња која је код народа била јако омиљена јер је смењивала владавину зиме и смрти, односно Морене. Морена је владала зимом, а тај период су Словени (поготово северни) повезивали са смрћу. Зима је у то време била обележена недостатком хране, разним болестима које проузрокује хладноћа, а тиме и са много смрти. Весна доноси зелена поља, цветање, пријатно време, погодније за живот и рад. Овим променама у природи Весна доноси радост у домове Словена.Пролеће су Словени славили управо из разлога што побеђује зиму и представља најаву за летње доба. Како је пролеће у народу симболизовало поцетак лепог доба, кад природа цвета, буди се, поново рађа и живот се обнавља, тако је и Весна добила улогу као богиња младости. Весна представља једно од најсветлијих божанстава и зато је била међу народом омиљена. О тој чињеници сведочи и то да је нарочито код Срба често женско име Весна. Људи су давали ћеркама то име верујући да ће њихове ћерке бити радосне и веселе попут богиње Весне, односно, попут пролећа. Да је Весна светло божанство говори и то да на староиндијском реч вас значи бити светао, јасан, светлост. А управо та реч се налази у корену Весниног имена. Ова чињеница говори такодје о томе да је Весна била божанство још док су словени били у Индији, и пре него сто су се доселили у Европу. Наиме, Весна је била узор женама. Била је лепа и моћна, око себе је ширила опојне мирисе. Поред лепоте, приписивана јој је и моћ над топлотом Сунца, без кога не би могло да дође пролеће. Весна никад није била усамљена. Њу су пратили Геровит, који је бдио над њом, и Стрибог, бог ветра и ваздуха. Весна је богиња победница. Она побеђује смрт и зиму, и доноси своју владавину у природу. Ову победу је народ обележавао у својим обичајима. Према легенди, Стрибог је Весну доносио сваког пролећа на крилима лаког и пријатног поветарца. У обрачуну између Морене и Весне, Словени су се увек опредељивали за Весну. У обичајима су Словени на грани носили лутку Весне, док је лутка Морене била топљена у реци или спаљивана. Овај обичај је симболично обележавао победу Весне над Мореном. Наравно, никад Веснина победа није коначна, већ се циклично све понавља сваке године.
ПРОЛЕЋНА ВЕСНА
Имала је цвеће у коси, у левој руци држала букет цвећа, а на кажипрсту десне руке стајала јој је ластавица. Веснина култна места увек су била поред воде, њени предмети су венци, лутке, јаја и звона. Њене птице су ласта и рода, њене биљке бреза, врба, маслачак и цвет брескве. Веснини празници пренети у хришћанство су Цвети, Врбица, Младенци. Штитио ју је бог витеза и ратника Геровит, а на крилима поветарца доносио ју је бог ветра и ваздуха Стрибог. Весна је омиљена богиња пролећа. Са пролећем је најављивала топле дане, плодне њиве и бројна стада на пашњацима. Живот се у пролеће обнављао, а Весна је заслужна што је он добијао раскошне и лепе облике: зелене крошње, разнобојне цветове и опојне мирисе. Овим је уносила радост у домове Словена, па јој је култ безгранично уздизан. Верници су јој се молили да буде милостива и да умножи веснике других срећних догађаја; и у породици и у друштвеној заједници. Зато није заборављана ни при највећој породичној радости – доласку на свет нових нараштаја. Родитељи су својим кћеркицама радо давали њено име. Овај обичај се задржао и до данас, па је Весна била једно од најчешћих женских имена код православних Срба.
Богиња Весна је била узор у сваком погледу, па су Словени желели да им кћерке буду веселе, лепе, чисте и миришљаве као она. А управо је тако замишљана и богиња Весна. Њену лутку су момци облачили у рухо од траве, гранчица са пупољцима, цвећа и лишћа. Момци су је носили кроз насеља и доносили на култна места. Укусно и лепо обучена, богиња Весна је ширила опојне мирисе око себе, па је таква слика очаравала Словенке, које су нашле начина да се домогну мирисне течности, којом су почеле да квасе лице и натапају своју одећу. Поред заносне лепоте, Словени су Весни приписивали и господство над сунчевом топлотом, без које не би било обнављања природе у зелено и цветно рухо, нити би могло бити клијања и ницања нових биљних изданака. Свештеници су сматрали ватру симболом сунчеве топлоте, па су ритуално потпаљивали обредне ватре и благосиљали. Верници су зато, ради среће у породици, део те обредне ватре односили кући и потпаљивали своје огњиште. Иначе, око ватре су свештеници (жреци) руководили пастирским играма – ради што бујније траве на пашњацима. Поред тога, у игри и песми учествовале су и младе девојке – ДОДОЛЕ, испуњавајући део обреда везаног за дозивање кише. (Овај обред приређиван је у част и других богова). У ритуалу богињи Весни, девојке су биле обучене само у рухо од траве, гранчица, лишћа и цвећа (као и Весна) и кад је било довољно топло, присутни су их, обилато, поливали водом. Касније су, за игру и песму, додоле биле награђиване од стране сваког домаћина.
Богиња Весна, као и свака овоземаљска дама, никад није била усамљена. Имала је своје заштитнике – бога Геровита, витеза ратника, који је бдио над њом и бога Стрибога – бога ветра и ваздуха. Стрибог ју је, на крилима лаког и пријатног поветарца, доносио сваког пролећа. Весни је приписивана још једна одлика, тако присутна за смртнице – нетрпељивост према другим женама. Она је била љута противница богиње Моране – господарице зиме и смрти. У жестоком обрачуну између две богиње, Словени су се опредељивали за омиљену Весну, па су јој помагали тако што су, на размеђи зиме и пролећа, правили лутку са омраженим ликом Моране и уз пригодне обреде је спаљивали, дозивајући Весну да што пре дође. Овај савез са Весном, Словени су користили тако што су је позивали, молитвама и магијским радњама, да им помогне да отерају Морану из кућа и из стаја, где би намеравала узимати душе или наносити патње људима и стоци. Словени су веровали да Весна, супротно опасној Морани, помаже људима и да у пролеће поправља зимом нарушено здравље, усклађујући, истовремено, рад срца и разума. Тиме је људе чинила добрим и благим, па није било препреке да они међусобно негују поштовање и слогу.
Једном речју, Весна је доносила људима срећу и љубав. Заузврат, Словени су у њену част приређивали један од најрадоснијих обреда. Састојао се у весељу са супружницима који су склопили брак у претходној години. За ту прилику, припремани су колачићи са медом, поетично називани – меденчићима. Овај обичај ће преживети, па ће и у хришћанству задржати истоветно име – Младенци, с тим што ће га Православна црква везати за дан Четрдесет мученика, 23. марта, кад је у четвртом веку убијено 40 римских војника, који се нису желели одрећи, тада забрањене, хришћанске вере. И други обреди посвећени богињи Весни су преживели и одржали се у хришћанству. Као и њен пролећни цветни празник, којег и данас празнујемо као Цвети. У Весниним обредима је нешто што недвосмислено подсећа на хришћанско причешће, јер је жрец својим верницима давао да прогутају лесков пупољак, или глогов лист. У време цветања врбе, деца су кићена врбиним ресама, а око врата су им стављани звончићи, да би наговестили бројну и здраву јагњад. Нема сумње да је и овај обред задржао у православљу бар своје име – Врбица. У пролеће су и Словени бојили јаја и црвена боја је била најприсутнија, јер је симболизовала ватру и сунчеву топлоту, коју је Весна доносила. Црвена јаја су, с вином и хлебом, поклањана домаћину куће. Хлеб, вино и обојена јаја су у хришћанству добили само још јачу симболику. Пошто су сви Веснини обреди били посвећени пролећу и новом животу, тако је пролеће обележено и у хришћанству, јер је на Благовести (7. април) Араханђел, носећи бели крин у руци, обавестио Богородицу о њеном безгрешном зачећу – новом животу. И стари Словени су кукавицу сматрали злослутницом, нарочито ако би закукала у пролеће, кад су се прослављали Веснини дани. Супротно томе, ластавицу су сматрали срећном птицом и готово су је поистовећивали са богињом Весном, јер је она била опипљиви весник пролећа. Зато је никад нису ловили и свака породица је била срећна ако би им ластавица озидала своје гнездо испод кућне стрехе. Како смо видели, богиња Весна је везана за пролеће, а тиме за цветање и клијање. Од духовних појава, ње се тиче једино изгон Моране. Поред храмова, Веснина култна места су увек поред текуће воде, а од предмета симболизују је: лутке, венци, јаја и звона. Њена жива бића су: ласта, кукавица и рода (рода и данас представља весника новорођенчади), а од биљака: бреза, врба, љубичица, маслачак и цвет брескве.
На својим киповима, Весна је представљена као лепа и насмејана девојка; с косом од цветних звончића, крупним очима и осмехом преко лица. На коси је имала велики звездаст бели цвет, а око врата огрлицу. Груди су јој биле бујне – како и доликује богињи која припрема услове за нови живот. У централном делу, били су изрезбарени мотиви обредног кола са фигурама девојака и младића, а у доњем делу велики цветни венац. У горњем делу кипа, представљени су различити цветови и лишће. Богиња је држала у левој руци букет цвећа, а на кажипрсту десне стајала јој је ластавица.
Веснини празници пренети у хришћанство су Цвети, Врбица, Младенци. Штитио ју је бог витеза и ратника Геровит, а на крилима поветарца доносио ју је бог ветра и ваздуха Стрибог.
…
Извор –
https://vesnamihajlovicblog.wordpress.com/2012/01/15/vesna-boginja-proleca/
