ДАЖБОГ И СРБИ

.

 Оно што Дажбога приближава Србима је и крст са четири огњила - чиме је било украшено попрсје Дажбогових кипова. Наравно, овај знак је остао као централни део данашњег српског грба, па је и то разлог што су Срби себе поистовећивали са Дажбогом, а раније са вуком.

Дажбог је један од Сварожића – син Вишњег Бога Сварога.

Име му је везано за старији словенски назив за кишу (дажд, дожд). Дажбог је сунчани бог, па је био задужен да усклађује одлике сунца и кише, чијим дејствима на ливаде и оранице је омогућавао бујну испашу и зреле плодове. Словени су најчешће молили Дажбога да им подари довољно кише. То су чинили бројним разноврсним обредима, који су се са Дажбога преносили и на друге богове. Било је то мудро опредељење – ради обезбеђења подршке целог Пантеона. Верници су били уверени да Весна, Лада, Стрибог и други богови могу подсетити на потребу за кишом, иначе доброг, бога Дажбога. Били су сигурни да уз наклоност Пантеона (у том случају Неба) неће засушити земља, нити ће усахнути усеви и трава.
Део обреда за дозивање кише задржао се дуго кроз векове и у хришћанству, а неки трагови су очувани и до наших дана. Чак и данас у неким селима, жене излазе у време сушних дана да запевају незаборављене строфе некад певаних песама Дажбогу. Као и у стара времена, оне, том приликом, себе називају Додолама – девојкама које су дозивале Дажбога да подари кишу.

Веровало се да је Дажбог на Небу у време дужих (летњих) дана, а да је преко зиме на земљи, или испод земље. Преко зиме је (вероватно зато што тад није било потребе за кишом на њивама) Дажбог добијао друге обавезе, па се сматрао и богом доњег света и мртвих. Али, због свог боравка под земљом, Дажбог је имао и лепша задужења. Сматран је заштитником рудара, посебно оних који су вадили руду злата и сребра. Захваљујући овој улози, он је замишљан као сребрени бог, са дугом брадом од злата.

Од свих словенских богова, Дажбог је био најомиљенији међу Србима. Он је наследио вука из претходних религиозних периода: тотемизма и анимизма. Тад је код Словена био обожаван бели хроми вук, који је био предводник, па су му приписиване најплеменитије одлике, укључујући и оне које красе ратнике и војсковође. Управо те одлике су, изгледа, определиле Србе да се идентификују са вуком. Отуд тако много имена и презимена са основом „вук“: Вук, Вукан, Вукадин, Вучета, Вучковић,
Вучичевић, Вучић и друга. У последњем рату, Срби су имали и прослављену бригаду „Вукова са Вучјака“ у Босни и Херцеговини.

У средњем веку је „вук“ значио исто што и „Србин“, а то све има везе и са Дажбогом, јер су Срби, све до наших дана, градоносни облак звали вуком.
Идентификација Срба са вуком и Дажбогом произвела је више Дажбогових задужења, па су му се Срби обраћали и ради добијања других дарова – поред оних с кишом. Тако су му и име променили у Дајбог или Дабог. Сходно овоме, умножиле су се многе изреке и заклетве као: „Дај Боже“, „Нека да Бог“, „Бог ти давао“, „Да Бог добра“ и увек су биле посвећене Дажбогу, којег су Срби спустили на Земљу и сматрали га својим пријатељем и помагачем. Међутим, српски народни гениј је и ту пријатну
бесмислицу уочио, па је исковао једну мало подругљиву пошалицу за своје претеривање према Дажбогу: „Да мије дамије“.

Дажбог (Дајбог) се спомињао код Срба у предањима и поезији и увек је представљан као благ и мудар старац, с достојанственом брадом и седом косом. Био је заогрнут кожухом – чиме је симболизовано богатство. Као и сваки мудрац, Дажбог је носио у руци штап. Био је у равни с богом Перуном и Велесом. Пре него што ће се одлучити за хришћанску религију, руски кнез Владимир је у престоном Кијеву подигао велики кип Дажбогу.

Иначе, обожавање Бога Дажбога имало је велике размере, па су средњевековни хришћански емисари чинили све да се овај словенски бог сатанизује. Упорно су га представљали као Хромог Дабу, који је код Словена представљао духовну појаву, сличну ђаволу у хришћанству. Звали су га злим духом из пакла.

Но, представа о Богу Дажбогу је издржала дуго код Срба, па све до овог века он је, на
пример, у Неготинској крајини поистовећиван са божићним положником – под именом Радован.
Свако кишовито време било је Дажбогово и тад су му Словени захваљивали за даровану кишу. Његове су звезде, муње и Месец, а од духовних појава Дабо, суђенице, ноћни јахач, вукодлаци. Поред честих обреда око дозивања кише, пред његовим кипом су обављана и гатања, прорицања молитве бабица за здраве принове и њихове мајке.

Култна места су му била испод црних, кишоносних, облака и на местима с провалијама или пећинама.

За њега су били везани: со, хлеб, кожух, вериге, тепсије и разне амајлије. Од биљака: црвени плодови, иванчица и босиљак, а од животиња: хроми бели вук, змија и петао.
У Хришћанству га покрива Свети Сава, који носи Дажбогове одлике: доброту и
предусретљивост, Свети Сава је замишљан са штапом, који је био и једно од главних Дажбогових обележја. Дажбогове функције, делимично, покривају свеци: Јован, Арханђел Георгије, Мрата, Никола и Герман.

На Дажбоговом кипу, као и на Радгостовом, био је изрезбарен хлеб и чинијица са сољу, коју је држао у левој руци. У десној је имао штап. Поред споменутог крста са огњилима, на Дажбоговом кипу су биле слике са детаљима народног веза – код Срба сачуваних на деловима одеће.

Извор -

http://www.dzambas.ch/dzblog/wp-content/uploads/2013/09/Slobodan_Jarcevic_-_Istorijske_skrivalice.pdf

You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed.Both comments and pings are currently closed.

Comments are closed.