УНУЦИ ДАЈБОГА

.

Словени су себе сматрали  “унуцима Дајбога”, док су се појци, музиканти називали “Велесовим унуцима”. Према томе, лепе вештине су биле под заштитом Небеског Пастира који је терао звездана стада и облаке, јер Велес није био само заштитник стада земаљских, већ и стада небеских. Звезде су представљале душе предака које живе у Наву, “где је све као и овде, где ору и жању и млате и требе”. Перун је међутим, био окружен херојима палим на пољу славе. Слава је богиња Земља, а поље славе исто је што и поље земље. Древни Словени славили су и бога ветра, Стрибога. Словени-Руси славили су Стрибога, који је, преображен у птицу Стратим, могао да изазове или обузда невреме. Важни храмови Стрибога налазили су се на морским острвима, у близини речних ушћа, где би трговачки бродови често пристајали (на пример, на острву Березањ, недалеко од ушћа Дњепра). Пред сам излазак на отворено море, руски бродови би пристајали на њему, а трговци би Стрибогу приносили богате дарове.

Према предању, Стрибог је рођен из даха бога Рода. Попримивши обличје ветрова, Стрибог се по земљи жестио, а са Перуном је заједнички управљао громовима и муњама. Стрибог, бог ветра, долетао је на поље славе и задахњујући лица рањених, олакшавао им последње часове живота. Крв је натапала земљу и зато је земља на којој је проливена словенска крв, такође била словенска.

Словенски витези у бој полазе на саможртвовање, а не на убијање

Јуриј Мирољубов, велики руски научник, посебно поглавље свог истраживања посветио је предхришћанској словенској религији и из његових радова сазнајемо да су тиркизна боја, огрлице, прстење и други украси омиљени код Словено-Руса, јер је то боја Јаворуна, Аврана (Варуна код Ведејаца). Авран-Јаворуна-Варуна је божанство које делује увек и свуда. Он је врховни давалац и одржавалац живота, он је Дајбог или, код балтичких Венда, Подага. Сва племена Словена веровала су у Подагу-Дажбога-Добрату-Дајбога. На северу су постојала и друга божанства, на пример Семик (Сома код Ведејаца), коме је на југу одговарао Самосвјат или Всебог, Самобог, Добрат или Свјато (Свенто на западу), јер су у народу Самосвјат и Огњебог били синоними. Световид и други богови исти су код свих Словена и то доказује њихово етничко религијско јединство. Словени су веровали да борбе богова происходе из њихове суштине. Па ипак, сви богови су Сварогова деца.

Међу њима је и Огњебог (Агни код Ведејаца), који у виду и лику Сварога прима себи људски род и зато је прибежиште рода и чувар Нава. Ту је и бог гостопримства Радгост. Велес, као покровитељ стоке, светлости и топлоте, такође је увек присутан. У време несрећа, ратова и крви, Перун лети са својом коњицом јунака у помоћ Словенима. Мач Перуна (Индре), такозвани Мач-Извор доносио је победу над непријатељем. Погинуле у боју, Перун је примао у редове своје бесмртне коњице, стављајући их на беле коње, давао им је у руке Сварогов мач. Перун је свеприсутан и понекад грми како би показао да је “Перун овде”. Перун као заштитник земљорадника и пастира даје траву, кишу, гром, сноп, храст, хлеб. У редоследу ових појмова постоји узајамна веза јер једно зависи од другог. У време рата, Перун одлази у помоћ Словенима, али он нема ништа заједничко са германским богом рата Тором. Долазећи у помоћ, он не подстиче на убијање као такво, јер словенски витези пред својом војском у бој полазе на саможртвовање, а не на убијање. С тим у вези је и непостојање људских жртава код Словена.

Једно полузаборављено божанство на које подсећа Велесова књига јесте Вим. Себо или Всебог имао је три лица: Себо, Вим и Дим. Ово тројство помиње Мирољубов, записујући предања из древне Русије. Вим и Дим су епитети у вези са ведским Шивом. Треба приметити да се Шива код Веда значајно разликује од Шиве код Индуса, јер је током протеклих миленијума Шиви Индуса, придодато много тога страног. Током тог времена је Брама, божанство недовољно јасно у ведизму, постало главно у Индији, тако да чак и религија Индуса носи назив браманизам, који се наравно, дели на многе секте. Код Словена, међутим, Брама представља “врата за небо”, која су огњена и зато везана за Огњебога (Анги), Перуна, Јарила, Дајбога и Хороса. Кроз Браму долазе до Вишњег сви они који су достојни божје љубави.

Слава Вишњем Богу

Уопште је словенска религија блиска ведизму, како по именима божанстава, тако и по погледу на свет. Ведизам је мисаона религија у којој закони Мане одређују моралне постулате, а остатак чине хвалоспеви. Слава, као дан славе у Србији, указује на основу нашег пређашњег битисања, јер смо као и Ведејци, превасходно славили богове не трежећи много од њих. Догмата није било у ведизму нити код Словена. Било је прослављања богова којима су приношене мирољубиве жртве и у чију су се славу певале химне.

Свевишњи или Вишњи је један вид означавања Бога у хришћанству. Вишну је такође Вишњи у директном значењу те речи. Он је са Перуном (Варуном) чувар небеса и будући да је небо изнад свега видљивог, самим тим је Вишњи. У словенском скупу богова, као и у ведизму, он је врховно биће изнад свега видљивог и невидљивог. Аналогијом сличности имена богова: Исвара-Сварог, Варуна-Перун, Дајбог-Питаре Даја, Тримурти-Триглав, Земе-Земља, Иерор-Јаро, Арија-Иреј, Веда-Вјада, имамо основу за закључак да сличност речи Вишну-Вишњи, није само пука коинциденција. Таква блискост у називима ведских и словенских богова, представља знак блискости Словена и Ведејаца.

Подсетимо се чињенице да се једно од главних словенских племена, још до прошлог века називало Венди, а друго Венети. “Венде” припада западно-словенским језицима, што значи “водичи”, или “предводници”. Катехизис говори о Христу као “светлост од светлости”. Празновање Божића симболично означава рађање светлости и топлоте које долазе од Сунца, одозго из вишњег, односно Вишњег. Према томе, да је Вишну близак Вишњем, у овом случају је јасно и без посебног коментарисања. Вишњи и Вишну повезује и назив светог дрвета вишње. Из многих записа и предања о словенској митологији, налазимо податке да је дрво вишње сматрано светим, а његовим цветовима су украшаване божићне иконе, што је директно упућивало на народно поимање “рођења” света. Плодови вишње имали су религијско значење, јер су се по традицији стављали уз мед који се правио на Бадње вече, уочи Божића. Даље, када се припремало жито за покојника, на њему су се правили крстићи од вишања. Страци на југу Русије поштапају се вишњевим штапом, јер се сматра да то дрво даје снагу итд. Када се блиски и драги благосиљају, обично се то пропрати речима: “Нека те Вишњи чува”, или “Нека ти Вишњи подари срећу…” Божићна песма анђела преведена на словенски гласи: “Слава вишњем Богу”. Могуће је да су под појмом Вишњи, Словени подразумевали све богове и у том случају Вишњи означава становника неба.

( Весна Пешић за часопис »Српско Огледало« бр. 86 )