Заборављени свадбени обичаји код Срба

.

ЗАБОРАВЉЕНИ СВАДБЕНИ ОБИЧАЈИ…

У прошлости је свадба, један од најважнијих народних обичаја, била условљена читавим низом летњих и јесењих пољопривредних радова који су се морали завршити да би се припремило сватовско весеље.

 Од давнина постоји обичај да се у јесен, по завршеним сеоским пословима, млади венчавају. Обичаји везани за свадбу задржали су се више у селима него у градовима, иако се и на селу смисао тих обичаја углавном заборавио, а остало је само оно свима познато „ваља се“.

Пре саме свадбе код Срба постоји читава процедура припреме, коју прати сијасет обичаја. Обичаји варирају у различитим крајевима, но ипак постоје они који важе на читавој територији где живе Срби.

За најпогодније дане сматрају се недеља и четвртак, ређе субота, али никад среда или петак. Свадба се никад не заказује у време божићњег, ускршњег или неког другог поста.

Упознавање и прошевина

Обредним играма званим „Лазарице“, које су имале изузетну социјалну улогу у друштвеној заједници Срба, као врсте женске иницијације, девојке су упућивале поруке да су спремне за удају, а помињањем „јунака нежењеног“ у лазаричкој песми вршила се идентификација момака спремних за женидбу. Некада су се девојке и младићи састајали на црквеним зборовима (саборима), или на пољским радовима, и кришом разговарали. Када би се двоје младих загледало једно у друго, младић би девојци поклањао јабуку.

Ако девојка прихвати дар, значи да жели да пође за њега. Тада младић обавести своје родитеље, а они почну да се распитују о њеном пореклу, о породици, статусу итд. Пре ступања у брак су посредовали родбина, рођаци, пријатељи и познаници, то су биле наводађије или проводаџије. Уколико се млади заволе, онда се иницирају људи из ближе или даље родбине, како би посредовали између двоје младих и њихових родитеља све до коначног пристанка приликом просидбе. Међутим, некада се дешавало да се млади и не познају, већ се брак уговара искључиво преко посредника.

Девојка није могла сама да одлучи за кога ће поћи, већ је одлуку доносио њен отац. Када има више браће и сестара, важио је ред удаје и женидбе. Млађа браћа и сестре су морала да чекају да се најпре ожене и удају старија браћа и сестре. Било је незамисливо да се тај ред поремети и доводило је до тешких поремећаја породичних односа.

То се никада није дешавало путем споразума и договора, већ отмицом.

На испрошњу девојке долазили су момак, његови родитељи и кум. Они од куће носе најчешће ракију, прстен и милошту. Када дођу, прво питају оца да ли у кући има девојку за удају. Ако има, онда они улазе у кућу и кроз причу просе девојку. Девојка не сме да буде у истој просторији са просцима, већ улази тек када је испросе, тј. када се договоре са оцем. Тада их она накити пешкирима и марамама.

„Давање руке“ од стране оца је радња којом се потврђује пристанак, после кога нема одустајања, нема измена одлуке, нема „гажења речи“. У супротном, то би била тешка увреда за момка и његову родбину.

По просидби, верени момак и девојка се могу састајати, ашиковати и упознавати само у присуству неког из најближе родбине. Запрошена девојка не сме више излазити сама или са другарицама и ићи по саборима, свадбама или игранкама, поготово не у ноћним сатима. Излази само у пратњи неког из своје ближе родбине.

Дан свадбе

На дан свадбе младожењини гости одлазе по младу, где их дочекује младина родбина. Испред младине куће на врх дрвета се окачи јабука, па док се она не обори младожења не може ући у младину кућу. Некада је био обичај да се младожењини гости ценкају за младу, тражећи новац, али је 1846. године кнез Александар Карађорђевић издао наредбу: „Искање и давање новца и злата за девојку укида се као обичај противан достојанству човечијем“. Обичај је тако укинут, а данас се само збијају шале, па када младожења стигне са рођацима по девојку, онда се неко из његове пратње који има највише смисла за хумор ,,као” ценка за девојку, а младини са друге стране не дају девојку.

 Побожне младе жене потврђују своје девичанство белом бојом. Бела боја је симбол невиности, нежности и честитости. У нашем народу венчаница има улогу да одврати урокљиве очи од младе. Постоји обичај да млада у току спремања за венчање стави чено белог лука у недра, против урока. Девојке су саме себи шиле и везле хаљину за венчање.

Млада је била окићена најлепшим накитом који је имала. Носила је две плетенице са врха главе. У њеној кући сватови су били окићени рузмарином и цветовима од чипке.

Таст и ташта стављају дукат у чашу црног вина и то неку повећу, па кад младожења попије вино, може да узме дукат.

Кад се млада изводи из куће својих родитеља, прати је брат или неки други млади мушкарациз куће. Најпре неко опали из пушке, па се затим та пушка стави преко прага да млада преко њепрекорачи док се још пуши барут. Младу тада прима девер и води је сватовима. На путу до младожењине куће млада је увек у пратњи девера и кума. У старије време она је тај пут прелазила јашући на коњу, а касније у чезама или кочијама.

Кад наиђе на прву воду млада застане, попије мало воде и умије се и затим воду „дарује“ марамицом, шећером или сапуном .

Сватови су у Србији најчешће окићени пешкирима, цвећем и рузмарином, а сватовску колону предводи барјактар с тробојком на чијем је копљу насађена јабука.

Свадба је као и други преломни моменти у животу била време појачаних деловања нечастивих сила. Веровало се да тада демони или урокљивци вребају присутне, нарочито младу. Зато је млада носила вео, огртач, појас и траке црвене боје, која по народном веровању има важну улогу у одбрани од злих духова. Младе су се китиле и огледалцем, да би се демони уплашили своје ружноће.

Бројне су у народу фантастичне приче о сватовским догодовштинама и великим невољама, а једна од најмаштовитијих је легенда о окамењеним сватовима и настанку Ђавоље вароши. Сватови су се окупљали под Радан планином и кретали до Жутог потока, где је требало да се обави венчање, али нико од окупљених свадбара није знао да су младожења и млада у крвном сродству. Када је свештеник требало да их благослови, догодило се да нека виша сила окамени свадбени скуп, како млади не би починили грех. Ти камени сватови и сада стоје у Ђавољој вароши.

.

Спрема и мираз

При уговарању свадбе родитељи момка и девојке се договарају о спреми и миразу. Родитељи уз девојку дају све оно што је она сама пре удаје израдила, изаткала, исплела. Девојачку спрему некад су сачињавали одевни и постељни предмети: кошуље, јелеци, чарапе, појасеви, трубе изатканог веза, ћилими, шаренице, губери, јастуци и сламарице. Све се то сложи удва повећа шарена дрвена сандука и на коњу се дотера од девојачке до момачке куће, истог дана кад сватови иду по девојку.

Мираз може бити у облику новца, стоке и непокретног имања. Мираз у облику новца у почетку је био симболичан, али се временом повећавао. Мираз у стоци давао се ређе, обично онда кад се девојка удаје у кућу сиромашних, али предузимљивих, као подстрек да се брже окуће и оснаже. Девојка која има браћу веома ретко добија мираз у непокретном имању. Ако нема браће, девојка је природни наследник родитељског имања и та врста мираза приликом уговарања свадбе обично се подразумева.

Родитељи који имају само женску децу једног зета обично доведу на своје имање. То се приликом уговарања свадбе обично и не помиње, иако се очекује. За онога ко дође на женино имање каже се да се призетио.

Подела дужности

Међу сватовима постоји одређена подела дужности. Најважнију улогу имају кум, стари сват, девер, бајрактар, чауш и војвода. Домаћин је младожењин стриц или неки други старији човек из младожењиног рода. Он је увек у челу софре и заступа малдожењину кућу. Кум је духовни сродник који непосредно учествује у чину закључивања брака, а међу сватовима је врло поштована личност. С њим се, за разлику од других сватова, на свадби никад не збијају шале. За кумове су у прошлости најчешће бирани крштени кумови. Стари сват је младожењин ујак, заједно са кумом учествује у обреду венчања и међу сватовима ужива поштовање.

Чауш је отресит, грлат, довитљив, али уз то има и задатак да увесељава. Обично на глави носи окићену капу живих боја и необичног облика, по чему се препознаје међу сватовима. (Данас је та улога додељена војводи). Барјактар је млађи мушкарац који испред сватовске свите носи заставу (барјак). Девер је обично младожењин млађи брат. Његова дужност је да буде уз невесту све док траје свадбено весеље. Возари (коморџије, војводе) најчешће су младожењини зетови. Они иду уз кола и волове и главна дужност им је да приме и дотерају девојачку спрему. Увек носе доста ракије, печеног меса и хлеба, свакоме успут наздрављају и нуде га јелом и пићем.

Непристојно је да се таква понуда одбије, макар и само симболично.

 Код девојачке куће возари се погађају са девојком која је одређена за чуварицу спреме и тек кад се погоди и плате, могу га товарити на кола. Читаво време возари збирају шале, нарочито са женама из девојачког рода. Јенђе су девојке и млађе жене у сватовима. Оне помажу у послуживању сватова и свадбара, али им је главна дужност да певају пригодне свадбене песме.

Обичај је у многим крајевима Србије да се сватови позивају на неколико дана пред свадбу. Буклијаш, млађи човек из младожењине куће, с буклијом (чутуром) напуњеном вином или ракијом и окићеном пешкиром и цвећем, иде по селу позивајући сватове.

У неким крајевима младожења с пријатељима и младима из родбине дан уочи свадбе с окићеном флашом у руци позива свадбаре, који ките буклију новчаницама. Обредом командује жарач, окићен венцем љутих црвених паприка и са бичем у руци. Он је упадљиво обучен и искићен да би на себе скренуо пажњу злих очију и одстранио опасност од младенаца.

У другим крајевима, пак, дан пред свадбу младожења иде по селу и тражи од домаћина да му да кокошку, како би се спремила свадба, а успут се збијају шале, певају песме итд.

Церемонија венчања

Раније је био обавезан брак који се закључивао у верским институцијама, а од ступања на снагу грађанског закона о браку, 1946. пуноважан је само цивилни брак, док је венчање у цркви препуштено вољи грађана.

За време церемоније младенцима би биле везане руке марамицом, која се чувала за успомену. Испред олтара су стајали младенци, а иза њих кум и стари сват. У руци се имали свеће и бурме. Веровало се да ко од супружника први нагази ногу овом другом у току церемоније, имаће превласт над будућим брачним другом. Када изађу из цркве млада баца букет цвећа, који младе неудате девојке хватају. Веровало се да ће девојка која ухвати букет следећа да се уда.

На младожењином прагу

Долазак младин у нови дом и сада прати низ различитих обичаја, нарочито при преласку младожењиног прага. По свршеном венчању сватови се не враћају истим путем, из бојазни од злих духова. Пред кућом млада баца сито с разним плодовима на кров, кућним духовима на дар. Младожења ће младу пренети преко прага – то је древни обичај Старих Срба по коме се сматра да духови предака живе у прагу сваке куће, па да их млада не би узнемирила када први пут улази у кућу, младожења је преноси преко прага поштујући тако своје претке. Пре него што прескочи кућни праг, млада се сагне и пољуби га. У неким селима при уласку укућу млада се провлачи испод младожењиног скута. У кући младу чекају свекар и свекрва, док се негде млади преуласка у кућу дају два хлеба (сомуна) и она их ставља себи под пазухе и тако прелази праг.

Пред кућним прагом млада узима у руке накоњче – мало мушко дете до годину дана – подижући га три пута увис, да би рађала мушку децу, а затим га дарује кошуљицом. На вратима свекрва дочекује младу, која је љуби у руку и дарује огњиште новцем. У неким крајевима свекрва даје невести мед, да би јој брак био сладак, а у другим је симболично удара прутом или јој ставља узду на главу и на тај начин ставља на знање да у новој кући треба да буде послушна.Пошто се с њом поздрави и изљуби, млада прилази и поздравља се са осталим укућанима. Свекрва остаје крај огњишта. С њом се тада збијају шале. У неким селима неко од мушкараца, најчешће старији зет, баца свекрви жеравицу (жар) око ногу и испод сукње.

За време свадбеног ручка, после треће здравице, приказују се дарови – раније јело и пиће, које су сватови донели, а сада скупоцени поклони или новац. Свадбарски прилози су најчешће погача, пите, печено јагње или прасе и ракија. Доносе се и разни дарови замладенце и укућане: одећа, рубље, платно, посуђе и сл. Чауш свачији прилог приказује, то јест веома гласно објављује ко је шта донео. На крају, кад прикаже све што је један прилагач донео, чауш додаје: „Хвала, рођаче, жив био, да ти се у весељу врати и помог’о ти бог, амин!“. На то два врсна певача, који стоје уз чело софре, запевају:

Хвала, рођаче, Жив био, Амин, амин!…

На свадбама се увек чита здравица. Здравицом се захваљује домаћину, зажели се здравље укућанима, пријатељима, свим сватовима, а посебно младенцима „да се сложе и умноже“. Уз здравицу певачи посебном песмом саопштавају: Стари сват чашу пије, бога моли, амин, амин!

Док се не заврши главни свадбени обред, певају се само пригодне свадбарске песме, а касније се могу запевати и друге, љубавне, бекријске или рабаџијске песме. За игру и увесељавање учесника на свадби позивају се свирачи. У старије време на свадбама су свирали по двојица свирача на дугачким свиралима и један на малом бубњу – добош. Свадба се наставља, уз песму, свирку и коло, до дубоко у ноћ.

Свођење или слагање младенаца, њихово одвођење у брачну одају, у прошлости је вршио кум или неко од младиних рођака, што се пропраћало циком, лармом, пуцњавом, разбијањем посуђа од стране већ увелико припитих свадбара и разузданом музиком.

Ујутру млада прва устаје, доноси воду са најближег извора пре него се укућани пробуде. Са њом на воду иду и јетрва и заова да би јој показале пут до извора и да је чувају. Када дође са водом, буди свекра и свекрву, пожели им добро јутро. Потом помогне свекру да се умије водом коју је донела. Након пар дана девојчини родитељи и ближа родбина долазе да виде где су то дали девојку. Уз себе су носили ракију да наздраве са пријатељима. На одласку младина родбина оставља ракију пријатељима да ови почасте своје комшије и пријатеље „пријатељском ракијом“.

Девојку зову младом све док у кућу не дође друга млада, или ова не роди.

Аутор: Александра Матић