Мумија Српкиње из Кине
Срби су од искона живели преко Хималајских планина по данашњем такозваном Тибету и у такозваној Китајској империји, па од ових час потискивани даље Сибиру, час опет покоравани и преливани у Китајце (Кинезе), имамо исувише како историјских дата, тако и остатака трагова о истоме.
Ово је само део из истраживачког рада Милоша Милојевића о пореклу Срба, односно, како он каже, о “огромном и бројном народу који је у једно давно време ширио своје гране од Индије до Атлантика”.
Китајци, пише даље Милојевић, ни најмање не крију ово: су се на неколико тисућа година пре Христа доселили у данашњи Китај, које са острва, које из друге, топлије земље преко мора – Африке, а које из прибрежних земаља, да су у данашњем Китају затекли сасвим друге народе, другог типа и језика, да су их које истребили и прогнали, а које, опет, прелили у свој сопствени народ.
Племенима мењали имена
У неколико наврата у својим истраживањима Милојевић се враћа овом периоду. У једном делу он каже и ово:
“Китајци су сами записали да су доласком у нову средину нашли староседеоце белог типа за разлику од њих који се и данас хвале својим црним монголско-етиопским типом… Да је тај народ говорио и другим језиком, непојмљивим за старе Китајце, такође нема сумње, као и да је се звао многим другим разним племенским и пределним именима, која Китајци, по свом обичају, предеваху у чудновата и обична стварна, то јест давајући им друга имена, подобна налазећим се око њих стварима и животињама.”
Иако су Китајци мењали имена српским племенима опет је некако сачувано оно првобитно, изворно Сјаб, Сјабри, Сјамбри, Селби, Сембри, односно Срби. Чинили су то мењање имена дуго и упорно, чак још триста година после Христовог рођења и тако су оне силније и бројније постепено прелили у свој народ. Заправо не све. Велики део се борио против насилника Китајаца, Монгола, Манџура, час примирујући се, час бежећи у суседне земље, а када су се Китајци раширили, Срби су ишли даље тражећи сигурна уточишта. Као потврду оваког опхођења Китајаца према другим народима Милојевић наводи и судбину народа Тангута који је око 2282. године пре Христа преселио, односно побегао из Китаје у Хунунору, а када су Китајци и ту стигли око 444. пре Христа, један део Тангута се преселио на запад, док се други покорио и касније претопио у Китајце.
На крају овог дела истраживања Милојевић напомиње да и Кинези посежу за фалсификовањем историје. Према њиховим истраживањима кинеска држава је стара више од 20.000 година и да се не слажу са истраживањима Европљана који им старину признају само од 3.082. године пре Христа.
Потврду Милојевићеве тезе да су пре Кинеза та подручја насељавали Срби налазимо и у још једном податку. Наиме, 19. фебруара 1981. године лист “Чикаго трибјун” је донео вест, а друга светка гласила убрзо пренела да је нађена најстарија кинеска мумија. Мумифицирано тело била је жена беле расе. Чак је и други програм париске телевизије као ударну вест објавио како је: “У Кини пронађена мумија плаве Кинескиње”.
Полазећи од Милојевићевих истраживања, а и од свега онога што је познато из историје не само о “кинеским” већ и о Србима Сибира, према којима овај део Русије и носи име, та мумија може да буде само нека тада високоуважена Српкиња.
…