Све je почело деобом браће…
( звучи познато? )
Под сталним франачким притиском, Срби су почели да се исељавају према Југу.
Овде почиње нова историјска енигма:
Када је, како и којим путем, део предака данашњих Срба стигао на Балкан?
Угледни научник др Реља Новаковић уложио је готово цео свој научни век и објавио неколико књига и научних радова да би доказао да су наши преци једним својим делом управо ови северни, Полабски, Лужички Срби. И не само он. Велики део научне јавности Лужичких Срба, па и Немаца, данас то не спори.
И данас ће вам Лужани са тугом испричати прастару легенду о деоби двојице синова моћног бодричког кнеза Дервана.
Одлуче дакле браћа да се оделе. Један са народом остане у Полабљу, а други се са половином народа одсели далеко на Југ.
Легенду од речи потврђује Порифирогенит. Он балканске Србе сматра потомцима другог брата, а народ се, према цару и писцу, населио на великом простору Неретве, Захумља, Требиња, али нарочито Зетске долине и данашњих Црногорских брда. Бејаше то некад плодна земља, са богатим римским градовима попут Дукље. Тако су Лужани, у ствари, населили језгро будуће српске државе.
Све то потврђују начази српске етнологије, нарочито Јован Ердељановић и Петар Шобајић. У својим монографијама о племенима Пиперима, Бретоножићима, Бјелопавлићима, и Пјешивцима, обојица износе мноштво података да је прво српско становништво овог појаса било велико досељеничко племе Лужана.
Досељени овде у тако давно доба одржали су се као компактно становништво (Стари свијет) све до доласка Турака. Друга српска племена населила су Јужни Банат и Браничево (Бодрићи), одатле Лужницу у истичној Србији и коначно Косово, Лужане код Самодреже цркве и реку Лаб, којој су дали име према својој незаборавној Лаби, мада се њихов ход у сеоби може пратити и даље на Југ.
Млин Старог Света
Имена места, река и брда у долини Зете и Брдима запањујуће одговара данашњој топонимији Горње и Доње Лужице у Немачкој: Лужичка средишта у Пиперима – Црнци (у Лужици Черниц и Черневалд), Стијена (Штајнсдорф), Гробовље (Грабендорф), Ступа (Столп), Студено (Студениц), где је становао бан лужански, Радовче (Радавич), Врба (Вербен), Тријебач (Трјебин-Трабендорф), град Девич (Дјевин-Грос Дубен), Пискава (Бисков), Букови До (Буквиц), Луково (Лукау), Дубрава (Дубрау), Дубравица (Дубравка-Фрауендорф), Брањевина (Браниц), и др.
У Братоножићима: Лутово (Лутол-Лојтен), Дријење (Дрјејце-Древиц), Црквице (Керквиц-Керкојце), Корјен (Корјениц) и др.
У Бјелопавлићима: Јеленак (Гелау), Рошци (Рузиц), Горица (Гориц), Глизица (Глајзиц), Бањкове Луке (Панков-Лукау), као и лужичка престоница, Гостиље (Грос Гастрозе-Гастераз), итд.
У Пјешивцима: Стубица (Стоплипц), Копетињ (Копац), Будошка Градина (Будишин), Острог (Острау- Остриц), и Борков До ( Боркови), као и стара братства Бембреци (Бамберг) и Кукаљи (Кукау)!
Чак су и географски положаји и растојања измеџу ових места и епонима подударни. Сумње нема: населивши углавном долину Зете и Брда, Лужани су из прапостојбине донели и cвоја имена. Још у Херцеговини и Црној Гори (али и у Лужици) живе потомци лужичких Миловића, Дучића, Луковића, Минића, Мировића, Поповића, Бабића, Рашовића…
Али један од дирљивих доказа да се ради о нашим древним прецима су и ветрењаче, давнашњи симбол балтичке низије, којих на Балкану није било до досељавања Северних Срба. Описујући утврђени град Банска Глава у Пиперима „где је стајао бан лужански и велико лужанско гробље” Ердељановић бележи да је ту некада био и млин „старог свијета који је мљео на вјетар”.
У Лужици се и данас изводи ритуално убијање петла („забијање кокота”), као и код нас, на Св. Мару. О Божићу иду по селима “коледе” (“цампровање” и ”запуст”). О Васкрсу се шарају јаја у фантастичним бојама и правим уметничким радовима сличним чипки , каквих нема нигде осим у нас: музејска збирка у Котбусу чува више стотина оваквих униката. Култ коња и јахања, као траг славних времена и култног значења ове животиње изводи се на сваком Васкрсу и Ивандану, кад Срби, свечано обучени поново јашу Лужицом. После тога играју своје старо српско коло („сербска реја”) уз пратњу гајди („мехова”), и гусала („хусле”). Стари инструменти и арахична српска музика незаобилазни су на сваком прелу , где се и данас окупља омладина.
Историја им, дакле није била наклоњена, ап су се од милионског народа свела на око 70.000 мањинаца на острву између река Шпреве и Одре, које поносно називају Србија. Данас су признати у покрајинама Саксонија и Браденбург, помаже их и поштује Савезна влада у Бону, имају своје установе, банке, школе, музеје, позоришта, радио и телевизију. У свакој прилици гордо истичу- Србија и српство, и то им се данас уважава.
Улице у Котбусу у Будишину, сада носе, поред немачких и српске називе. Чувају своју хиљадугодишњу културу и националну посебност не само у односу на Немце, него на њима суседне Пољаке и Чехе.
Али оно што највише плени је национална свест данашњих Лужана. „Ми смо бољи Срби од вас” рекао ми је на растанку један стари Србин са Шпреве, реке која протиче кроз Берлин. „Одржали смо се упркос свему две хиљаде година, без ичије помоћи”. У суштини, хтео је да каже штo и први стихови лужичке народне химне:
”Српску славу, српски језик, насиље неће угушити
Јер српство се поново по Лужици шири….”
Музеј у Котбусу крије и одговоре на многе енигме. Ношње, обичаји и уопште фолклор Лужичких Срба указују на бројне паралеле са народном традицијом балканских Срба. На ово су упозоравали још Натко Нодило и нарочито највећи српски етнолог Веселин Чајкановић, који је своју тежишну тезу о српском врховном Богу извео из из упоредног проучавања лужичког и балканског духовног наслеђа. Тако је главни бог северних Срба био Свантовит, чије се велико светилиште налазило на острву Рујан у Балтичком мору, са примањем хришћанства постао је Свети Вид или један од највећих српских празника Видовдан. У Лужици се и данас изводи ритуално убијање петла („забијање кокота”)
Svetovid
Недавно је у Немачкој широко прослављена 155. годишњица оснивања научно-културног друштва Лужичана “Матица Сербска” и хиљадугодишњица древне лужичке престонице Будишина (Баутцена). На жалост, житељи Русије малтене ништа не знају о својој словенској браћи у Немачкој.
Јужне обале Балтичког мора су насељавали Бодрићи, Поморјани и Полабски Срби. На примеру Поморјана видимо њихову културну сродност са Новгородским Иљменским Словенцима. Као и Новгорођани, и Поморјани су имали демократске градове-републике Шћећин и друге, где је све одређивало Народно Веће. Од тих Словена се до данас сачувао, као најмалобројнији словенски народ, само део Полабских Срба познат као Лужички Срби или Лужичани.
Они живе на територији бивше ДРН дуж реке Шпреје (Спрева). Лужичани сами себе зову “сербски људ” Сербја Срби, док их Немци, погрешно изговарајући словенске речи, зову “Сорби”.
У школи су нас учили да су се сви Полабски Срби у потпуности понемчили, али није тако. Опстали су као етнос на територији прелепе словенске покрајине Лужице, у Дрездену и Лајпцигу (Липску).
Русе и Лужичане спаја тесна историјска веза.
ЕКАТЕРИНА ВЕЛИКА
(15. април 1684 — 17. мај 1727)
Истакнуту улогу у историји Русије одиграла је девојчица рођена у Полабској Србији, руска Царица Катарина Друга која се пре преласка у православље звала Софија Анхалт-Цербстска, то јест Српска. Изгледа да је Катарина знала за своје словенске корене, а могуће и локални словенски језик, тим пре што је међу немачком аристократијом било популарно узимати за дадиље и дојиље локалне српско-лужичке жене (као што су и у Петербургу узимали за дојиље жене финског говорног подручја). Локално становништво је говорило словенским језиком не само на територији Полабске Србије, већ и Доње Саксоније око Хамбурга, у Вендланду и Линебуршкој пустоши, где је локално становништво говорило језиком Бодрића све до краја XVIII века. Сасвим је могуће да је управо словенско порекло омогућило Катарини да се тако лако и успешно уклопи у словенску средину руске аристократије и донесе поприличну корист Русији.
А.И. Тургењев је, путујући по словенским земљама Полабља у Немачкој, у писму родитељима 29. маја 1804. г. писао: “За руског Словена Лужица мора бити занимљивија од Италије: зато што је у Италији живео нама сасвим стран народ, док овде у Лужици све одише словенизмом, овде наилазимо на трагове древних предака наших и у њиховим потомцима, Лужичанима, још увек видимо неке остатке древних словенских обичаја”.
У бици код Лајпцига је октобра 1813. године коначно потучена Наполеонова армија. Управо се тада лужички живаљ први пут упознао с обичним Русима војницима и козацима. Лужички Срби су руске војнике дочекивали као ослободиоце. Ови су се само чудили сличности језика. Руске козаке су радовали и сродни по звучању називи српсколужичких градова и села паланки: Сљубице, Милорk2;з, Јемељница, Мост, Вербно, Буков, Русица, Каменица, Бела Вода, Горка, Пњов, Псовје, Прилук, Церквице, Зли Комаров...
Презимена словенског порекла значајно учествују у савременим источнонемачким презименима. То су, између осталог, сва презимена са завршетком “itz” (Штирлиц*), ”etz”, ”chke” и ”schke” или ”ow” (као на пример бивши председник владе Источне Немачке Ханс Модров). Те чињенице одражавају значајан допринос Полабских Словена формирању немачке нације током процеса етногенезе.
Велики слависта И.И. Срезњевски је у писму мајци 27. септембра 1840. г. из Будишина писао: “Лужички Срби су паметан и добар народ, нису сиромашни, прилично су образовани барем сви умеју да читају, а међутим сачували су много старих обичаја, обреда па чак и сујеверја. Језик Лужичана, негде између пољског и руског, врло је пријатан…”
У Русији су се увек братски односили према Лужичанима. “Матицу Сербску” је 1847. г. основао Јан Смољар. Дуги низ година био је уредник часописа “Матице Сербске”. Русију је трипут посетио 1859. г., 1881. г. и 1867. године као делегат Конгреса Словена у Москви. Смољару је пошло за руком да добије новчану помоћ од богатих словенофила Москве и Петербурга за изградњу куће у којој ће се сместити “Матица Сербска” и организовање сопственог издавачког предузећа 1873. године. Сем тога, руски словенофили су послали неколико стотина руских књига на поклон “Матици Сербској”.
Садашња судбина српсколужичког етноса је жалосна. Бројност Лужичких Срба је у званичној статистици Немачке вештачки смањивана. Као Лужичани су уписивани само они који су знали српсколужички језик. Тако је 1886. године забележено да њихова бројност износи 177 хиљада, а 1939. г. су као Лужичани уписани свега њих 425. У тај списак су доспели само они који су говорили српсколужички и нису знали немачки. Сви који су знали немачки и српсколужички уписивани су као Немци. Лига Нација је у периоду од 1929. до 1936. г. добила 852 жалбе од Лужичана. Истина, у разматрање Савета Лиге Нација узето је само пет жалби, а и оне су сахрањене у процедуралним спорењима.
Нацистичка диктатура је покушавала да уништи српсколужички народ. Са територије Лужице протерани су лужички учитељи и свештенство, забрањени сви облици друштвеног лужичког живота. Хитлер је Лужичане прогласио “Немцима српског говорног подручја”. И поред прогањања, маја 1945. године, када су могли некажњено да се назову Лужичанима, око пола милиона људи је изјавило да припада том народу. Ипак се касније за свега пола века бројност Лужичана десетороструко смањила. Данас их је свега 60 хиљада, од чега мање од половине зна матерњи словенски језик.
Лужичани су као и други словенски народи тежили националном самоопределењу, обнављању Лужичке марке своје древне државе. На скупу Лужичких Срба у селу Кроствиц је 20. новембра 1918. г. изабран “Сербски Савез” и донета одлука о захтеву за самоопределење Лужице.
Пошто је Црвена Армија 1945. г. ослободила Лужицу, Народни Савет Лужичких Срба обратио се Јосифу Стаљину и међународним организацијама упутивши четири меморандума са захтевом за самоопределење Лужичана. Лужички Срби су тражили припајање Чехословачкој под заштитом СССР, предлажући обнову не више Лужичке марке већ “Целовите административне области Лужица” величине око 10 хиљада квадратних километара са 900 хиљада становника, од којих су пола милиона били Лужичани. У мартовском меморандуму из 1946. г. Срби су тражили да се Лужица одвоји од Немачке у политичком погледу и прогласи за неутралну територију на којој би се одобрио боравак оружаних снага једне или више словенских држава, а такође да се Немачка обавеже на надокнаду штете причињене лужичком народу у политичком, економском и културном погледу. Међутим, тада су захтеви Лужичана остали без одговора. Њихова судбина је решена без узимања у обзир њиховог мишљења.
Недавно су, августа 2001. године, сећајући се да је лужичко село Кроствиц представљало средиште у коме су Лужичани први пут изјавили о свом праву на самоопределење, немачке власти започеле акцију постепеног брисања словенске суштине тог села. Шеф Министарства култова Саксонске земље Матијас Рослер спречио је даље предавање матерњег језика Лужичанима у петом разреду школе села Кроствиц, мотивишући своју одлуку малим бројем уписаних ученика.
Одговор на то био је штрајк у свих шест српсколужичких школа Горње Лужице. У њему је учествовало преко хиљаду ученика и њихових родитеља. Лужичани сматрају да је предавање њиховог језика у Кроствицу од великог значаја за тамошњу словенску мањину независно од тога што је у поменутом разреду збиља остало само 17 ученика. Паланка Кроствиц је средиште горњолужичких насеља у којима већина њих сматра да припада лужичкој националности и у свакодневном животу широко користи матерњи језик сербстину. Како је изјавила представница удружења родитеља Јана Маркова, школа у Кроствицу је “камен темељац опстанка српсколужичког језика и културе”.
Житељи села Кроствиц сами су организовали предавање матерњег језика у петом разреду уз помоћ бивших наставника-пензионера. Међутим, немачке власти су запретиле да неће признати оцене ученицима тог разреда и забраниле приступ лужичким ђацима и њиховим добровољним наставницима у кроствицку школу. М. Рослер је упозорио да ће родитељи који одбију да децу пребаце у друге школе морати да плате казну. Изговарајући се смањењем броја ученика и штедњом, немачке власти планирају затварање низа других школа у којима се предаје на српсколужичком. Лужичком селу Рогов-Хорно прети рушење због површинског копа мрког угља, као што су пре тога срушене стотине лужицких села у центру Лужице.
Лужички Срби настављају борбу за могућnост школовања на матерњем језику, јер је то један од основних начина да опстану као нација. А зашто немачке власти ипак не би могле староседелачком словенском народу Немачке Лужичанима признати статус федералне земље Лужице? Та немачким је етносима Баварцима, Швабима, Саксонцима доње Саксоније дато право на сопствену државност аутономију у виду федералне земље или статус слободне државе. Па и у Русији Немци имају аутономију у Омској области, а у Алтајској покрајини су немачки национални рејони по територији већи од Лужице. Наравно да Лужичани могу опстати као словенски етнос, али само у једном случају ако им у томе помогну остали словенски народи.
…