У помен Драгошу Калајићу, последњем Хиперборејцу…
Драгош Калајић:
КОДЕКС СОЛАРНОГ РЕДА ( I )
Кодекс Cоларног Pеда је једини позитивни одговор који сам у стању пружити издавачевој, љубазној, потражњи текст одређеног опсега а “спектакуларног” садржаја. У питању је збирка упутстава која су ми указивала, и указују, почаст пристижући, током низа година, на моју адресу. Питању аутоства тих упутстава је беспредметно јер један метафизички усмерен ред, по дефиницији, представља облик над-индивидуалне реализације те су његови плодови идеално анонимни, односно имперсонални. Морам признати да су ми упутства изазвала различите реакције: од идеалног препознавања, преко запањености до интелектуалне срџбе, изазване дрскошћу аподиктичних тврдњи, лишених доказног поступка. Лектира неких упутстава изазивала ми је и смех, премда подозревам да је свест тиме настојала прикрити страх од редовних вокација сопства. Уосталом, етикеција ми налаже да се уздржим од јавног суда о даровима, препустајући слободу суда читаоцима.
Питање права објављивања упутстава или порука упућених особној намени разрешио сам под светлом доктрине о крају једног циклуса културе: обичај је да се у таквим периодима ломе печати тајни. Потрудио сам се да упутства, ради боље прегледности, сврстам у тематске целине, којима сам одредио наслове, у складу са њиховим садржајима. Напомињем да су у неким случајевима изложена сврставања усиљена или провизорна јер одговарајућа упутства садрже више тематских елемената. Уз помоћ особне, скромне, ерудиције, те уз консултације специјалиста, успео сам да одредим изворе навода који следе синтагму: “речено је у нашим, светим, књигама”.
По редоследу, у питању су следећи извори:
I.1. – Chandogoya-upanisad, III, 13,7; imperator Julijan: Contra Galileos.
I.4. – Horacije: Carmina, III, 3, 7-8.
II.1. – Platon: Timaj, 42, b-d.
III.5. – Hajdeger: Uvod u metafiziku.
IV.20. – Voluspa, 58-63.
VI.1. – Pindar: Pyth., X, 29.: Venididad, II; Rig-Veda, I, 24, 10.; Taittiriya Samhita, IV, 3, 11.
У Сингидунуму, пролеће 1985.
Драгош Калајић
0.I. Ако високо вреднујеш доктрину соларног реда, коју сада учиш и усвајаш, мислима и делима – никад је другима нећеш наметати, нити ћеш од других захтевати или очекивати оно што од себе, доктрином васпитаван, изискујеш.
ЗВЕЗДАНЕ МАГНИТУДЕ
I.1. Пред питањем “ко су ти родитељи?” – правилан одговор гласи: “моји родитељи су соларна традиција”. Речено је у нашим, светим књигама: “светлост која блиста над нама, која сјаји са оне стране свега, изнад универзума, у највишим световима иза којих нема виших – то је иста светлост која зрачи у човеку”. Речено је, такође, да је “сунце које видимо нашим очима – слика једног интелигибалног сунца које не видимо очима”.
I.2. Пред питањем “ко су ти пра-родитељи?” – правилан одговор гласи: “моји пра-родитељи су лед и ватра Великог Праска”. Притисни палчевима ушне отворе и увери се: ослушни одјек свог пра-рађања: бујице и пожаре примордијалне космотворачке енергије Великог Праска.
I.3. Пред питањем “одакле долазиш, куда идеш?” – правилан одговор гласи: “долазим са звезданих путева и идем ка звезданим путевима”. Свуда и у сваком тренутку буди при знању да долазиш из далека и да далеко идеш: ти долазиш из пра-историје и идеш ка над-историји.
I.4. Речено је у нашим, светим књигама, за својства човека соларне традиције: “и кад би се читав свет срушио – он би остао усправан, међу рушевинама”. Ти нема тла – поглед ка звезданим магнитудама је твоје упориште. Непоколебљивост твог бића чини део упоришта стабилности звезданог поретка.
I.5. На путевима развојног покрета космичког бића, облик звани “човек” је једна станица која га привремено придржава и задржава.
I.6. Тежи издвајању умне свести из станице зване “човек” како би псознао њену двоструку улогу: благотворно подржавање и опасано препречавање развојног покрета космичког бића.
I.7. Буди увек при знању да човек и живот нису циљеви већ пука средства космотворачке делатности. Ти ниси рођен да би само живео већ живиш да би делао. Спрам живота одржавај суверенску дистанцу, као и спрам сваког другог средства, настојећи да њим потпуно овладаш јер ће, у противном, живот тобом овладати.
I.8. Овај свет је једна од арена космичке Игре, а у њему ти си један од играча. Ти не знаш, нити можеш знати, сва правила, те не можеш предвидети исходе своје игре; то се зове слобода.
I.9. На овој станици врховни задатак је напуштање станице у правцу бескраја званог “космички Ум”.
I.10. У идеалној пројекцији сопства космичког бића из тебе, ти ниси члан реда, већ је ред члан тебе, ти ниси јединка људске заједнице, већ је та заједница јединка тебе, ти ниси део света, већ је свет део тебе.
I.11. Без бића које сад почива у станици званој “човек” – космос не би постојао; од истог бића зависи постојање космоса, дакле супремног поретка. Биће је функција космоса а космос је функција бића; то је смисао учења да су људски Ум и космички Ум субјективни и објективни пол јединствене стварности.
I.12. У теби почивају сви елементи свемира. Зашто? Осћеај малодушности је знак да си заборавио то питање које поседује моћ окрепе и подстицања делотворности.
I.13. Ти си ученик а космички Ум је врховни учитељ. При највишој катедри учења најтеже питање гласи: “ко си ти?”
Одлични одговор гласи: “ја сам Ти”.
МЕТАБИОЛОГИЈА
II.1. Речено је у нашим, светим, књигама да човек “силну навалу која је прирасла уз њега, произашлу из ватре, ваздуха и земље, бучну и неразумну” треба “савладати умом и доспети у облик свог рвпобитног и најбољег стања”. Тако магистрално означени пут борбе ума за обликовање садржаја инфериорних сфера људске “мешавине”, против психичке, егзистенцијалне и социјалне анархије – води повратку ка “првобитном” завичају, ка “звезданим боравиштима”.
II.2. У овој арени космичке Игре, јединствени, усправни, положај човека је знамење идеалне усмерености: повратак “звезданим боравиштима”, кроз васпитавање посредством звезданих катедри. Усправни положај је и најнестабилнији положај: знак да биће човека у космичкој Игри игра на све или ништа.
II.3. Усвој опште учење да је човек оно што сам хоће: нека други верују како су постали од мајмуна – ти знај да је тај фамозни мајмун постао од деградације човека. Нек други неуморно копају земљу, безуспешно и патетично трагајући за фосилним доказима теорије о прерастању мајмуна у човека; ти њихову генеалногију врста користи за контемплацију обрнутог, дакле правилног, смисла: у питању је контра-еволуциони низ врста, до амебоидних и паразитских, који педагошки предочава негативну будућност бића у човеку, ако заборави своју мисију и изгуби правац одличног развоја те повратка “звезданим богатствима”.
II.4. Постојање мноштва врста облика живота доказује да су сви хомоидни облици пропали те је човек последња, преостала, могућност отпора деградацији и против-покрета, у правцу рехабилитације и рестаурације “првобитног и најбољег стања”. Знај да су сви опажани и изучавани геномски преображаји изразито дегенеративне природе: зато се ослободи и последњих илузија о некаквој спонтаној и напредној “еволуцији” врста те одлучно устај против струје пропадања.
II.5. Буди при сећању да си ти плод космичких сила и миленарних напора дела и мисли низа генерација: продужи анабазу, пренеси соларну традицију.
УПУТСТВА СПОЗНАЈИ
III.1. Сваки облик тежи да истраје у бити своје улоге одређене правилима Игре космичког Ума. Значај облика званог “човек” испољава се јединственом способношћу, у овој арени, да себи поставља питања о природи Ума и смисла Игре. Питања која себи постављаш о природи космичког Ума не могу довести у сумњу постојање Ума јер је он исходиште, основа, покретач и циљ свих питања. Зато спознај границе сумње: свака сумња је у функцији апсолутне извесности космичког Ума која не може бити доведена у смуњу јер је Ум узрочник свих сумњи.
III.2. Са становишта станице зване “човек” – није могуће потпуно спознати космички Ум јер је он бескрајан и неограничен а сви људски методи спознаје су одмерљиви и ограничени.
III.3. Мотиви, симболи или алегорије су белези или оријентири спознајних истраживања. Разликуј означавање од означеног. Само-људске “истине” су привременог и ограниченог значаја и значења.
III.4. Не допуштај да ти свест обмане привид логичког савршенства људских исказа у огледалу језика јер је језик само један од последњих, слабих и изобличених, одјека еха Великог Праска космо-стварања.
III.5. Све што није првобитно је само боља или лошија, ближа или даља, имитација првобитности. Хронолошке или историјске табле имитација обично осведочавају процесе поступних изобличења првобитности, до самог дна непрепознатљивости узора или негација, које су, по дефиницији, паразитске природе. Дакле, задатак је превазићи “декаденцију” посредством веродостјног “другог почињања”, по упутствима наших светих књига: “да би се једно почињање поновило, не треба вратити себе уназад себе, као у нешто у прошлости, које је познато и које треба имитирати – већ треба учинити да то почињање почне још првобитније…”
III.6. Непоколебиво одолевај текућим, дакле променљивим, таласима значења речи. Држи се обале првобитних или најдревнијих, познатих значења речи. Ступањ древности значења – одређује ступањ исправности значења. Знај да је изопачење значења речи, у многим случајевима, дело свесне акције усмерене разарању вредности.
III.7. Придај већу позорност те значај именима него дефиницијама суштастава. Имена су изведена из изравних искустава манифестација суштастава а дефиниције су покушаји разума да произвољно ограничи оно што је, по својој природи, неограничено.
III.8. Напредак је сећање. Зато је основни задатак спознаје сусређивање свести ка сопству и ширење светлости спознаје кроз време-простор меморије, ка обнови примордијалног знања. Знаћеш да си савладао први део пута спознаје када превладаш демонију времена-простора и одговарајућих ограничења, када “прошлост”, “садашњост” и “будућност” или “овде” и “тамо”, будеш доживљавао као једновременост и свеприсутност себе.
III.9. Буди попут огледала: све слике света може примити али ни једна уз њега не пријања, нити га и једна не условљава. Ти носиш безмерну одговорност јер си творац свих слика света које опажа твој спољни или унутрашњи поглед. Врлином изложене одговорности, излишно је да се ти прилагођаваш свету – нек се свет прилагођава теби.
III.10. У сваком скупу облика препознаћеш хијерархијску вертикалу посредством знакова пораста сложености структуре и функција. У домену систематских или ограничених скупова облика препознаћеш хијерархијску вертикалу посредством знакова пораста разноврсности и антагоничности њихових компоненти.
III.11. Не поуздај се у критеријум лепоте, при одређивању квалитета облика, ако ниси успео све “стилове” сагледати као различите аспекте динамике манифестације јединственог мега-стила, који обухвата људске и екстра-људске творевине.
III.12. Кoнтемплирај симбол yin-yang као космограм, општу схему космичке Игре: и у највећој сфери тријумфа хаоса или анархијеопстаје један нуклеуc космоcа, из кога започиње циклус космичке обнове. Игри су неопоходна оба принципа, дакле дуалност архије и ан-архије ( позитиван и негативан пол ).
-nastavak sledi –
Izvor:
http://mikrotheos.blogspot.com/2010/03/blog-post_7142.html