Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope
Comments off
May
19
.
Рођена je 15. маја 1811. године у Столном Београду, у данашњој Мађарској. Родитељи су јој били Лазар и Марија, и захваљујући њиховој пажњи развила се код ње тежња за образовањем и стваралаштвом. Са једанаест година већ је знала два страна језика. Детињство је провела у малој српској заједници, у Столном Београду. Таленат је показивала од детињства, а сликарство је почела да учи захваљујући новчаној помоћи тамошњег трговца Ђорђа Станковића, у Пешти у атељеу Јожефа Пешког и Реваја.
Касније је њен дар за ликовну уметност уочила и мађарска грофица Чаки, позната меценарка уметности, која јој је омогућила да сликарство учи у Бечу, у Уметничкој академији, где жене у то доба иначе нису имале приступ. Учила jе приватно и код бечког сликара Валдмилера. Током студија у Бечу насликала је 1839. године композицију “Српског Омира” (Хомера) – слепог старца гуслара. Даље се усавршавала на Академији у Минхену, где студира скоро две године (1845—1846) историјско сликарство. Ту је започела студију познате историјске композиције ,,Ослобођење Београда” 1806. Наставила је своје усавршавање и у Паризу, где једно време живела.
На позив Срба, 1846. године одлази у Београд, у ком остаје годину дана, живећи код Симе Милутиновића. Свој боравак је искористила да портретише многе виђене Србе Београђане, међу којима и књегињу Љубицу Обреновић. Међу најуспелије портрете спада портрет Симин. Вратила се затим у Пешту, где је била “веома популарна”. Пештански Народни музеј јој откупљује портрет цара Фердинанда. Њени радови, цртежи и слике налазили су се и у збирци Бечке царске Уметничке академије. Путовала је по Холандији и Италији, где је много научила о савременом сликарству.
Катарина Ивановић је слабо говорила српски. Без обзира на то, она је била велики српски родољуб. Поклонила је 1879. године београдском Народном музеју 15 својих слика и друге “реткости”, међу којима је и њен аутопортрет. Тако да је наводно и њена заслуга што је музеј основан. Позната су два њена аутопортрета, која су доспела у Народни музеј. Матица српска јој се такође обраћала, тражећи њене слике за своју збирку.
Одушевљен њеном лепотом и интелектом, у оно време веома популарни песник Сима Милутиновић Сарајлија је 1837. године Катарини Ивановић посветио спев „Троје-сестарство“. Те године о њој лепо пише и објављује аутопортет, Павловићев “Сербски народни лист” у Пешти.
Године 1876. постала је почасни члан Српског ученог друштва, и тако је она постала прва жена академик код Срба.
Пред крај живота вратила се у Столни Београд, где је живела и радила све до своје смрти. У том периоду ствара углавном историјске композиције, жанр-слике и мртве природе.
Преминула је у Столном Београду 22. септембра 1882. године. Њени посмртни остаци 1967. године пренети су у Београд и сахрањени у Алеји народних хероја на Новом гробљу.
Category: Strani i domaći istoričari i pisci
Comments off
Apr
18
ВЕЛИКИ ИСТОРИЧАР И РАТНИК МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ (1840–1897),
НАУЧНИК КОЈИ НАМ ЈЕ УЗАЛУД ОТВАРАО ОЧИ
.
Истина иза застора
Студирајући на Царском универзитету у Москви, имао је увид у врхунске студије руске историјске, етнолошке и археолошке науке, које ће га својим открићима дубоко заинтересовати за древну прошлост словенских народа и довести под организовани удар поборника германске историјске школе у Србији. По повратку у отаџбину, иако без правог научног саговорника и опкољен сумњичењима од стране етаблираних западњачких ђака, непоколебљиво се упустио у захтевна истраживања. Постао је први српски археолог и један од оснивача тајног Одбора за просвету. Прерушавајући се у дунђера, даскала и зографа, пропутовао је јужне српске земље и прикупио драгоцену историјску грађу. Његови путописи са Косова и из Метохије данас чињеницама бране јужну српску покрајину, баш као што су те крајеве ослобађали он и његови млади добровољци у Српско-турском рату 1877–1878
Пише: Јово Бајић
Милош С. Милојевић рођен је 16. октобра 1840. у истом оном мачванском селу Црна Бара из којег потиче романескни јунак Јанка Веселиновића хајдук Станко. Његов отац Стефан, који је у Црној Бари био свештеник, умро је када је Милошу било седам година, а бригу о њему и млађем брату Сими, који је касније постао учитељ, преузела је мајка Софија.
Основну школу Милојевић је завршио у суседном Глоговцу, а затим се уписао у београдску гимназију, која је у то време била у згради Лицеја (Капетан Мишиног здања). О Милојевићевом гимназијском школовању сведочио је књижевник и савременик Зарије Р. Поповић:
„Док је био ђак београдске гимназије не само да је сиротовао, него је у правом смислу и гладовао. Није ни стана имао. Ко зна оне степенице у згради Велике школе, у којој је до тада била Прва београдска гимназија — оне степенице уз које се улазило у гимназијске учионице на првоме спрату — испод тих степеница становао је или тамновао гимназиста Милош С. Милојевић.”
И поред свих недаћа које носи сиротиња, Милојевић је успешно завршио гимназију, а затим се уписао на Лицеј, такође под кровом Капетан Мишиног здања, где је завршио правни одсек. Одатле је као одличан ученик и државни стипендиста упућен у Русију, где се уписао на Императорски универзитет у Москви. Слушао је предавања код Осипа М. Бођанског, једног од најбољих професора и носилаца руске славистике која је тада била у пуном замаху. Код Бођанског је Милојевић слушао упоредну филологију словенских живих и изумрлих племена. Предмет његовог интересовања тада је постала древна прошлост словенских народа, укључујући, наравно, и српски. На студијама је имао увид у завидне резултате тадашње руске историјске, етнолошке и археолошке науке, које су настојале да осветле древну прошлост.
.
МОСКОВСКИ УВИДИ
У време Милојевићевог школовања, у неким европским престоницама формирали су се снажни славистички центри. Један од најјачих био је у Бечу, други у Москви. У тим центрима неговани су различити приступи славистичкој науци. Када је мало стала на ноге, Кнежевина Србија је упућивала своје студенте на школовање у иностранство. Већина је одлазила у западноевропске центре, а само мањи број у Русију. По Милојевићевом повратку у Србију, након завршетка студија у Москви с одличним успехом, међу његовим савременицима било је мало образованих људи који су могли да прате његове ставове и да га разумеју. У Москви је проучио бројна дела тадашњих руских научника која су се бавила истраживањима древних језика, почев од санскрита, затим дела из историје Индије, Русије, Кине, Египта, Кавказа, Балкана, Подунавља и балтичких простора. Са таквим увидима и на таквој основи, он је постао присталица старе аутохтонистичке школе која је нудила доказе да су Срби најстарији балкански народ, да су на Балкану били пре Грка и Римљана, да су и Руси, као што се тврди у Љетопису Нестора Кијевског, грана српског народа и да су пореклом из српског Подунавља.
Његови савременици у Београду нису знали за та дела. А у то време српски историчари у Великој школи и Српском ученом друштву прихватали су германску историјску школу која се заснивала на тврдњи да су се Срби на Балкан доселили у VII веку.
У Москви, Милојевић се упознао и са делатношћу панслависта. Посебно је уочио како су се бугарски интелектуалци уклопили у тај покрет, настојећи да га искористе, те да руском и ширем јавном мнењу наметну мишљење како су на Балкану, испод јужних граница кнежевине Србије, сви хришћани — укључујући и оне у Нишу, Лесковцу, Врању, на Косову, у Метохији и Маћедонији — по народности Бугари. И ти њихови ставови, које је нарочито заступао Александар Гиљфердинг, прихватани су. На те појаве Милојевић је указао чим се вратио у Србију, објавивши у листу Световид чланак под насловом „Пропаганда у Турској”. Изгледа да је објавио и брошуру са истим насловом, са којом је успео изаћи пред кнеза Михаила.
У Србију је Милојевић стигао 1865. и прво именован за професора Велике школе, а онда је уследило преименовање за писара у Окружни суд у Ваљеву, где је са њим живела и његова мајка Софија. Тамо остаје пет година и почиње да се бави науком, истраживањем даље прошлости ваљевског краја и западне Србије. Плод тог његовог истраживања су и два рада: О старим српским гробовима и Одломци старина српских нађених 1867. год. у округу ваљевском и добављених из Ст. Србије и Ерцеговине. Баш на овим Милојевићевим радовима сучељавале су се и ломиле у Србији две историјске школе: аутохтонистичка и германска.
.
ПЛОДНЕ ГОДИНЕ
Док је био у Ваљеву, Милојевић је ван радног времена у суду организовао сараднике који су му приликом обиласка шире околине помагали да прикупља грађу. На неколико места обавио је археолошка истраживања, што га чини, заправо, првим српским археологом.
Некако одмах по повратку Милојевића у Србију, 1865, на предлог митрополита Михаила основан је тајни Одбор за просвету који су чинили професор Панта Срећковић, архимандрит Нићифор Дучић и Милош Милојевић. Њихов задатак био је да у оним српским земљама које су тада још биле у границама Турске, посебно преко јужних граница тадашње Србије, организују српско школство. Именовали су српске учитеље, придобијали на српску страну поједине свештенике који су, поред тога што су ширили писменост, будили и јачали код народа српску националну свест, а неки од њих и прикупљали народне песме. Један од плодова њихове сарадње са Милојевићем је дело Песме и обичаји укупног народа српског у три књиге (прва књига појавила се 1869, друга 1870, а трећа 1875). Те књиге су Србима који су живели у Кнежевини Србији, али и у Војводини, која је тада била у саставу Аустрије, показале да тамо испод јужних граница Кнежевине Србије, на огромном простору, живе Срби, да се они окупљају око својих цркава и манастира и да имају народну поезију која се у суштини не разликује и не заостаје за поезијом у осталим деловима српског народа.
Наступиле су најплодније године Милојевићевог стваралачког рада. Док се клешта општег бојкота око њега нису сасвим затворила, у најцењенијем научном часопису Гласнику српског ученог друштва објавио је 1871. године три рада: „Правила Св. Петке Параскеве Српске”, „Правила Св. Симеуну Српском” и „Општи лист Српске патријаршије у Пећи”. Његово дело у две књиге Одломци историје Срба и српских југословенских земаља у Турској и Аустрији изашло је 1872, а ускоро допуњено и Историјском етнографско-географском мапом Срба и српских југословенских земаља у Турској и Аустрији.
.
КОСОВО И МЕТОХИЈА, 1870.
Посебно је значајно било његово дело Путопис дела Праве (Старе) Србије, штампано у три књиге (1871, 1872. и 1887). Делу је претходило путовање на које је Милојевић кренуо почетком јуна 1870. Био је први Србин из Кнежевине Србије који је прешао српско-турску границу код Јанкове клисуре, прерушавајући се час у дунђера, час у даскала или зографа, са осамареним коњем, зашао у пределе између Крушевца и Куршумлије и кренуо према Косову. Време је било несигурно, свуда су крстариле разбојничке дружине, а људски живот био је веома јефтин.
Прешао је копаоничке пределе, који су у то време представљали једну врсту турске војне крајине и били насељени Арнаутима и Черкезима, избио је на Косово поље, посетио Приштину и Грачаницу, кренуо на запад и доспео у Метохију. Био је у Пећкој патријаршији, Дечанима, доспео у Призрен, отишао далеко на југ, у село Боровице, у охридском Дримколу, стигавши чак и до Елбасана у данашњој Албанији. Није ишао насумице. Свугде су га чекали и усмеравали учитељи и свештеници које је Просветни одбор раније ангажовао да тајно раде за српску ствар. Сведочења са тих путовања појавила су се у Путопису.
Милојевићеви путописи представљају праву ризницу података о историјском присуству Срба на просторима Косова, Метохије и Старе Србије, али и о њиховом животу седамдесетих година XIX века. Ту је много података и детаља који указују на српску претхришћанску прошлост, преписани су многи стари записи и натписи са цркава, гробова, из књига, пописане древне књиге и средњовековни документи, постојеће и порушене цркве и манастири и друге средњовековне грађевине.Поименично је пописао више од хиљаду постојећих насеља, са бројем кућа и становника, разврставши их по вери и пореклу.
.
УЗБУЂЕЊА И НАПАДИ
Ондашњим српским интелектуалцима који су били у државној служби, а неки имали и политичке партије, и који су из удобних кућа у Београду промишљали о српству, о прошлости и будућности народној, није се свидело то што Милојевић ради. Уследили су жестоки напади. Прогласили су га за фалсификатора, тврдећи да је он смислио народне песме које је објавио у збиркама Песме и обичаји укупног народа српског. Стојан Новаковић, иначе Милојевићев школски друг са Велике школе, и Милан Кујунџић Абердар, писали су у Гласнику српског ученог друштва да се Милојевић „уопште одликује тиме да све зна другачије него остали научни свет… Његова је географија наших земаља другачија, његова етнографија другачија, његова дијалектологија (…) другачија.”
Ускоро се у Београду појавила књига под насловом Милош С. Милојевић у Призрену и његовој околини, штампана у Државној штампарији. Аутор се крио иза псеудонима Величко Трпић. Испоставило се да је ту књигу потписао млади професор Призренске богословије Петар Костић, а иза свега тога изгледа стајао Стојан Новаковић. Иларион Руварац обрушио се на Милојевића у Летопису Матице српске назвавши га чак и шарлатаном. Стварана је фама о Милојевићу, која га до данас прати, како је он мистификатор и фалсификатор, како прекраја поједине чињенице из патриотских разлога, због чега му је онемогућавано да објављује радове у тадашњим озбиљнијим публикацијама.
Упркос томе, Милојевић је и даље објављивао књиге. Забележено је да је писао искључиво гушчијим пером. Затварао се и у грозничавом надахнућу не би испуштао из руку то гушчије перо по неколико дана непрекидно, док дело не би било завршено. Ретко се рукопису враћао други пут, да га можда допуни и исправи. Тако су настала и дела: Народописни и земљописни преглед средњег дела Праве (Старе) Србије са етнографском мапом српских земаља у кнежевинама: Србији, Црној Гори, Бугарској, Краљевини Румунији, Аустро-Угарској и Турској Царевини, затим Наши манастири и калуђерство (оба из 1881). Следи књига Српско-турски рат 1877–78. године која се појавила 1887. По разним листовима и часописима објављен му је већи број дела.
Не осврћући се на нападе, Милојевић се још упорније бавио националним радом. По његовој идеји проширена је Београдска богословија и у њој створено Друго одељење, које је постојало све до Српско-турских ратова 1877–1878. Ђаке тога одељења бирао је и сам Милојевић, а његови ученици били су из свих покрајина које су тада биле под турском влашћу. Кроз ту школу прошло је око три стотине ђака који су спремани за свештенике и учитеље.
.
РАТНА СЛАВА
Када је избио Српско-турски рат 1876–1878, Милојевић је формирао добровољачке јединице које су се, као претходница српске војске, срчано бориле против Турака.Међу добровољцима било је и доста његових ђака које су окупљали Милојевићеви сарадници Коста А. Шуменковић и Милојко В. Веселиновић. Јединице које је Милојевић водио, са калпаком на глави, звале су се Моравско-добрички усташки добровољачки кор. Ту је спадао и чувени Студенички батаљон који се нарочито истакао у том рату. Створио је и Дежевско-ибарски и Рашко-ибарски добровољачки усташки кор, те командовао њима.
Његови добровољци се у биткама никада нису повлачили и у јуришима су ослободили око четири стотине села. Велика је Милојевићева заслуга што су после тих ратова Србији припојена четири нова округа и што су се границе Србије прошириле. Током тих ратова проглашен је за почасног пешадијског капетана прве класе, а онда и за потпуковника.
Када се рат завршио, Милојевићеви стари и нови противници нису могли да поднесу његову ратну славу. Године 1881. премештен је у Лесковац, где је био оснивач, директор и професор тамошње гимназије. Године 1890. враћен је у Београд, где је именован за професора руског језика и књижевности на Великој школи, а онда за професора Прве београдске гимназије. Али та именовања нису потврђена. За Милојевића се ипак нашло погодно место у Друштву „Светог Саве”, где је била основана Богословско-учитељска школа са интернатом коју је он практично водио. Та школа је под притиском Аустрије и Турске затворена. Пензионисан је 1897, а мало касније, на Ивањдан (24. јуна по старом календару), и умро. Испраћен је као ратник и родољуб, али на испраћају није било научника, академика, књижевника.
(Извор: „СРБИЈА – Национална ревија”, Београд, број 6, 2008, www.nacionalnarevija.com)
***
Рукописи
Иза Милојевића је у рукопису остало много необјављених дела: шеснаест књига Историје Срба, још девет књига Путописа, четврта књига Песама и обичаја укупног народа српског у којој је било око четири хиљаде раније никада нештампаних речи, повеће дело Немањица и више стотина разних других радова. Историчар Јован Хаџи Васиљевић тврдио је да је по ослобођењу, године 1918, на тавану Првостепеног суда Београдског округа нађен сандук пун Милојевићевих рукописа, којима се после губи сваки траг.
***
Пре погромâ и голготâ
У Милојевићевом Путопису из 1870. у поменутих 895 насеља на Косову и Метохији, како каже научни саветник Географског института „Јован Цвијић” др Мирчета Вемић, становништво Косова и Метохије је сврстано у седам етничких група: Срби, исламизовани Срби (Потури), Арнаути (исламизовани Арнаути), Османлије, Латини (католички Арбанаси), Черкези и Цигани. Међу тим Милојевићевим насељима, која су уцртана и на карти др Мирчете Вемића, 483 су српска, 92 арбанашка и 230 мешовитих насеља. У градским насељима Призрен, Приштина, Пећ, Ђаковица и Куршумлија Срби су чинили деведесет процената становништва.
…
Портрет: рад Оливере Лоле Аџић
Category: Strani i domaći istoričari i pisci
Comments off
Nov
26
ВАНДАЛУС- Краљ Лужичких Срба
.
Из Британског музеја – Вандал краљ Лужичана
**The Вritish Museum
Object: Wandalus der Wenden König (Wandalus, king of the Lusatians)- Лужички Србин
Series: Ancestors and early kings of the Germans
.
У средњем веку учвршћује се теза неколико аутора који Вандале сматрају за претке Венда, Лужичких Срба и Пољака!
Приказ србског краља Лундашког Вандала, који је владао у 5. веку. Приказан је заједно са аутохтоним становништвом.
Испод гравуре је кратка, али комплетна биографија краља Вандала написана на немачком језику.
Тачно пише: “Вандалски принц Лужичких Срба, именован њиховим краљем над читавом Немачком, владао је врло дуго, до краја свог живота. Био је србски кнез земаља од Моравске до Западне Помераније и краљ у Немачкој. Потицао је из старе племићке породице / Леха / и оженио се чешком принцезом. На својој великој земљи која се граничила са Римом, борио се с њим и нанео му велики пораз. Напао је и победио Франке, затим освојио сву земљу, стигао је до Шпаније где је основао град Кастиљу. Освајање земаља гарантовало му је и дало му високе новчане приходе, којима је до краја живота опскрбљивао благајну своје државе.
…
Линк: https://www.britishmuseum.org/collection/object/P_E-8-289
.
Izvor: ,,Društvo ljubitelja istorije”
…
,,Забрањена историја Словена“:
Књига из Ватиканске библиотеке
.
“Забрањена историја Словена“:
Књига из Ватиканске библиотеке, део где се говори о Илирском језику
.
-Илирски језик је Словенски
-Илирским језиком говоре,и служе се Илирским алфабетом Бохеми-Чеси, Бугари, Хрвати, Далматинци, Гепиди, Лужичани(Лужички Срби), Македонци, Молдавци, Морављани, Ободрити-Бодрићи, Охулићи, племена у Панонији, Полабљани, Полони-Пољаци, Померани, Руги, Рутени, Срби и други
-Наводи се да је Ћирило Србин, (http://istorijaslovena.blogspot.com/…/10/blog-post_60.html)
.
ДИГИТАЛИЗОВАНА КЊИГА: Bibliotheca apostolica vaticana a Sixto V. Pont. Max. in splendidiorem, commodioremq. locum translata, et a fratre Angelo Roccha a Camerino … commentario variarum artium … illustrata (https://archive.org/…/bub_gb…/page/n395/mode/2up).
_
Preuzeto sa stranice:
https://www.facebook.com/…/a.39734931…/3553162234755857/
Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope
Comments off
Aug
26
Оно што ме , током свих ових година , терало да истражујем и идем до краја , јесте тражење истине и одговора на питање зашто нас мрзе, сатиру и затиру , они који нам говоре да су нам пријатељи.
Историја је гомила лажи !
Соломонов храм је саграђен на Храмовној гори око 10 века пре нове ере , а срушен је 589 године.
Све што знамо о рушењу је лаж !
У време Набукодоносора Херцеговином је владала царица Софија , звана Мачка , о којој ми ништа не знамо, а требали би. Историјске чињенице о њој , склонили су наши непријатељи.
Царица Софија имала је гарду, познату под именом ” Бела гарда ” . Носили су , беле одевне предмете и били су огрнути црним плаштом.
Какви су то били дивови и које су физичке и умне способности имали , кад је њих 12 царица Софија послала да сруше Соломонов храм. Окупани , обријани , у белој Перуновој боји и огрнути црним плаштом, физичком снагом , којом су били даривани , захваљујући Творцу, који им је дао 13 ДНК ланаца , срушили су Соломонов храм и сви се вратили Херцеговини. Дивови из Озринића, Пљеваља, Никшића …испунили су задатак царице Софије Мачке.
О томе постоји историјски докази , који се налазе у Берлину, Москви, Лондону, Њујорку…
Разлози рушења храма нису ми познати, али их могу наслутити.
Последице рушења су вишеструке и иду од мржње, сатирања и затирања србског гена, до преотимања и овладавања Србским историјским просторима.
Молим историчаре, којима је овај податак познат, а знам којима јесте , да објаве истину , која може да заустави Мојсијев план за Балкан и спрече настајање Новог Израела на Србској земљи – царевини мојих предака.
Овај податак ми је драгоцен , зато што је основ освете и мржње Израелских племена према Србском народу.
Сад ми је јасно , с којим циљем су дошли и шта чека мој народ и све народе који су од нас настали.
Крвопролиће мора да се заустави !
Историјски факти да се изнесу на преговорима , које засигурно не би водила влада коју су они стварали.
Има ко то може изнети са историјским чињеницама. Све друго води крвавом рату и освети, и ми имамо право на њу, као и они.
…
Мој Род , нећу вам рећи који , допунио је објаву о ЦАРИЦИ СОФИЈИ МАЧКИ и захвална сам му на томе. Велики је зналац историје и неких других области. Од њега има шта да се чује и научи ! Хвала му на овом исцрпном тексту , који ме оставио без даха .
.
Бела гарда, у миру први чувари ХЕРЦЕГОВКЕ Софије Мачке, царице СЕРБА, у рату команданти пукова ДЕСЕТОГ БОЖИЈЕГ ОДРЕДА (чији потомци и данас обитавају на потезу дурмиторске, делом фочанске, требињe Бела гарда, a у миру први чувари ХЕРЦЕГОВКЕ Софије Мачке, царице СЕРБА, из освете су срушили Соломонов храм 589 године. Само њих 12!
Иначе, ПОТИЧУ из: село Озринић – 1 (преци Вујковића; задња 2 брата – старији, Шћепо умро (завршио електротехнику, болешљив још као дете, био и у Америци; други играо кошарку 203 цм висок, с разлогом ошамарио тренера Жеравицу и тако завршио каријеру; много пио, нема информација да ли је жив. Отац им голоотоцанин, Радован. (Крај те лозе); село Гвозд – 1; Никсић – 1; Сушица (општина Плужине, кад је Никшић постао Оногошт прешли на Дурмитор, задњи, Љубан, погинуо низ точило осамдесетих) – 1.
Да се зна – то је све била Херцеговина до 1878. – и са Црногорцима их веже само то што је та регија Берлинским уговором тада припојена Црној Гори.
Сматра се да ће то брзих година довести и до “истраге Црногораца”.
Остали; Требиње – 2; Ластва Требињска (6км од Требиња) – 1; село Нецвјеће (поред Требиња 4 км, данас голи камен) – 1; Невесиње – 2 и Невесињска Брда – 2.
Носили су при том своју белу свилену одећу, црни свиловити огртач, плашт (црни, осветнички а не црвени као обично!) – око паса црвена каница (појас широк, плетен, обмотан три пута око паса и качи се копчама) и на глави високи црвени калпак са осветничком црном током (иначе су носили црвени са црним первајзом) .
Сви Херцеговци, 207 цм високи и 190 ока тешки – осим вође (217цм, 217 ока тежак) са Невесињских Брда – и његовог заменика из Невесиња – 213цм и 213 ока тежак.
Лепи, слични једни другима као да су браћа и смеђокоси. Вођа – Огањ Бошко, иначе, творац и предводник и посебног божјег одреда Светих Сенки који никад нису изгубили а своју су снагу на крају вратили Сунцу. Потомци су му живели дуго у Дубровнику и Лици – а највећи број у Подгрмечу (који данас не припада Србима) па отишли у Русију – заједно са потомцима свих осталих 11 припадника Беле Гарде).
Од тад, име Бошко има само код Срба – и ни код једног другог народа на свету!
Заменик му, Змај Момчило (млађи 3 год) и Бошко били су тамно-смеђи а осталих 10 светлосмеђи и 6 година млађи.
Њихова појединачна а камо ли групна снага данас је нама незамислива!
Змај Момчило је касније основао и предводио посебни одред “Свети сербски ратници”.
Момчилове ћерке СОФИЈЕ потомак је и Александар Саичић Лексо, послат за опстанак Русије. Он је, након двобоја, театралншћу и храброшћу збунио адмирала Тогоа (по ком град Того и данас носи име, иначе припадник часног Аину наРода из ког потиче већина јапанских генерала! – а Јапанци их држе у високо ограђеном резервату, обесправљене – док не потпишу да нису Аину него Јапанци! – што ће највероватније довести до нестанка Јапана у блиској будућности ). Того је тако одустао од битке – из које би, с обзиром на снагу, бројно стање војске, опрему и обученост – лагано изашао као победник над, тада слабом, руском војском – и још лакше заузео небрањену Москву (што би, највероватније био крај Русије).
Сматра се да је подло укривање ових чињеница, поред осталог, разлог рушења “новог светског поретка” уз помоћ “васељенске браће и Рода” – и да то предводе управо потомци “Беле Гарде” Софије Мачке – и да је то разлог западне страх-дреке да Русе помажу ванземаљци.
Сматра се да њих 12 има преко
160 000 потомака! (сви су имали по 12 синова, по СОФИЈУ и још 6 ћерки!)
Ако је то разлог сулудог геноцида, сатирања, затирања и пљачке СЕРБА спречавања њиховог развоја и цепања – стоји и чињеница да ловац често постане ловина.
Зато је боље да Сербе сви оставе на миру да живе нормално.
Јер, долазе времена истине – а тиме и правде и реда.
Серби ником не желе зло – али се од зла увек бране и ту су цену вишеструко преплавили.
Ред захтева да и остали плате цену својих недела.
…
Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope
Comments off
Oct
08
Персепољ, Град Небески на земљи
Персепољ, величанствени комплекс палата који је основао Дарије Велики, грађен током једног века као седиште владе за краљеве Ахеменидског царства и као центар церемонијалних активности и свечаности. Древни Персијанци звали су га Парса, а модерни Иранци Такхт-е Јамшид или „Престо Јамшида“. Изграђен у подножју Кх-Рахмата (Планине милости, или Планине чари), у равници Марв Дашт, 644 км од савременог Техерана.
Дарије Велики, трећи владар из ахеменидске династије, одлучио је да подигне велелепни дворац, Град Небески на земљи, који ће постати обредно средиште огромног царства. Подизање овог града почело је 518. године пре нове ере. Тада, велико царство Ахеменида простирало се на преко три континента. Наредио је да се широка тераса једним својим делом усеца у саму планину Кухе Рахмет, Планину милости. Иако су овај град потом градили и Даријев син Ксеркс и Ксерксов наследник Кир Велики, Парса је још увек остала недовршена када ју је уништио Александар Велики 330. године пре нове ере.
Персепољ, величанствена престоница највећег царства које је свет икада видео, данас је шума камених стубова и тераса. Старо средиште Персијског царства, а сада део Унескове светске културне баштине – Персепољ – саграђен је од тамносивог мермера из оближње планине, на огромној пола вештачкој – пола природној заравни. Богатство града се види у екстравагантној конструкцији грађевина, које су инспирисане месопотамским моделима.
…
Повратак затрпаног царства
.
Након што су уништене 331-330. године пре нове ере, рушевине су остале скривене испод сопствених развалина, док их коначно нису ископали археолози из Оријенталног института Универзитета у Чикагу између 1930. и 1939. године.
Још од Средњег века, европски путници су били задивљени рушевинама овог древног персијског града. Поред сале за гледаоце археолози су, међу осталим споменицима, пронашли и три украшена гроба, степениште Дворане савета и Ксерксов харем. Откривени су камени делови зграде с врло сликовитим, плитким рељефима, који су дали слику религије и друштвене хијерархије Персепоља. Градитељи Персепоља, цареви су династије која је покорила све ране цивилизације Средњег истока, што се може видети на овим рељефима. На њима су приказани припадници 31 народа како одају почаст персијској моћи. Међу овим пораженим народима су Египћани, Либијци, Трачани, Киликијци и народ са Кипра.
Највећа и најсложенија зграда је сала за гледаоце, или Апдана, коју крактерише велика тераса, чија се источна страна наслања на планину, док остале три стране формирају потпорни зид. Тераса има више од 36 огромних стубова, од који су неки и данас ту, а може јој се прићи преко два монументална степеништа.
Уздизање Персијанаца
.
Иран, „Земља Аријеваца“, раскршће је Европе, Азије и Арабије, где се смењују равнице, планине и пустиње. Још пре 1000 година су Аријевска племена Кавказа освојила овај предео.
Постојала су два потпуно независна краљевства, на северу Медско, а на југу Персијско. Медско краљевство је прво почело да показује своју снагу покоравајући јужне суседе и уништивши Асирско царство уз помоћ Вавилонаца 612. г.п.н.е. Међутим, средином VI века почело је драматично уздизање југа, краљевства Персијанаца.
Оснивач Персијског царства, Кир Велики, освојио је Медско краљевство, дошавши чак до данашњег Авганистана, за њим Лидију, краљевину која је владала грчким насељима у Малој Азији, па чак и сам Вавилон. Освајање је било незаустављиво. Победе су се ређале првенствено због надмоћности персијских стрелаца. Киша њихових стрела и јуриши моћне коњице разбијали су непријатеља, избегавајући борбу прса у прса.
Кир Велики је до средине VI века пре нове ере објединио све освојене земље. То је био један огроман посед, који се простирао од Индије до Средоземног мора. Назвао га је Ахеменидско царство, по свом претку Ахемену. Владао је из престонице коју је изградио у Пасагарди.
Кир није био сасвим обичан сурови диктатор, јер је својим поданицима, припадницима разних народа, дозвољавао да задрже своје обичаје и верске установе. Уместо масакра и протеривања, увео је трпељивост.
Краљ над краљевима – Дарије I
.
.
После његове смрти, царство је имало пар криза под слабијим владарима, али убрзо је дошло до учвршћивања и оснаживања царства, када је на власт ступио још један Ахеменид, Дарије I (522.-486. г.п.н.е.).
У рукама овог цара заправо је било једно светско царство. Да би истакао своју величину, себи је узео титулу „Краљ над краљевима“. Владао је преко сатрапа, намесника који су убирали порез са освојених области, у локалним производима, племенитим металима, а на западу – златном новцу. Златни дарик, назван по цару, постао је међународна валута западног дела царства.
Дарије је заправо основао две престонице. Једна је била Суза, где је смештен центар царске управе, близу успешних градова Месопотамије. Друга, Персепољ, у забаченој равници Марв Дашта у персијској постојбини. Улога овог града је била обредна- да учврсти царско величанство Даријеве Ахеменидске династије, те су се у овој престоници одржавала крунисања царева.
Ова два града, својим путевима стизала су до најудаљенијих делова царства. Такозвани Царски пут водио је од Сарда, близу јонске обале, чак до Сузе, у дужини од чак 2 570 км. Његов источни крак водио је у Персепољ. До те мере је био развијен друмски саобраћај, да су имали курире на коњима дуж главног пута, по принципу штафетног система, са 111 станица за промену коња. То растојање су зато прелазили за само 7 дана.
Обредно срце царства
Дарије је почео изградњу Персепоља, а Ксеркс наставио. Средиште Персепоља је био комплекс дворана и палата, направљен на великој тераси, дугачкој 450 м и широкој 300 м.
Посетиоци су у Персепољ долазили преко широког церемонијалног степеништа. Оно је водило до величанствене Капије свих народа. Са обе њене стране стајао је по један бик висок 5,5 м, од углачаног црног камена. Рогови и папци били су им покривени златним листићима. Два тешка и златом украшена крила капије отварала су се ка пријемној дворани.
Када би посетиоци прошли кроз њена јужна врата, између два крилата бика с људским лицем, нашли би се пред Aпаданом, двораном за царска примања. С три њене стране, степеништа са уклесаним барељефима, односно плитким рељефима, водила су до огромних улазних тремова. Сваки је имао по 12 стубова с капителима у облику двоглавих бикова. Одатле би посетиоци закорачили, кроз 15 м висока позлаћена и посребрена врата, у главну дворану, Aпадану.
Овде се уздизала цела шума стубова, 2 м дебелих, 18 м високих, чији су капители, опет у облику бикова, придржавали кровне греде од чемпреса и кедровине. Дворана је била толико велика да је у њу могло стати чак 10 000 људи. И коначно би посетилац стизао до самог цара на престолу. Врхунац једног величанственог доживљаја, који се сигурно заувек памтио.
Издаја званичника
Фигуре званичника који су приказани на барељефима, првобитно су приказане како корачају према Ксерксу, који седи на свом престолу окружен личним сарадницима, а најстарији син стоји испред њега. Након што се десио дворски преврат, неуспешан додуше, а у њему су учешће узели неки од тих званичника, њихове су фигуре замењене изрезбареним чуварима. На тај начин се народу дало к знању да је цар један једини господар, коме се морају покоравати сви. Изасланици су свакодневно посећивали цара због званичних послова. На рељефима су приказани богати дарови које су доносили цару приликом ових посета. Ту су грбави бикови из Месопотамије, овнови из Киликије, скупоцене тканине из грчких градова Мале Азије, слонове кљове из Етиопије.
Само предводници делегација могли су ући у Aпадану, пред цара. Он сам, како и на приказима, седи на трону с високим наслоном, који се налази на ниском подијуму у центру дворане. Одевен је у раскошну одору, а изнад њега је балдахин, украшен златним крилима, симболом династије Ахеменида. У подножју трона диме се кадионице.
Ксеркс
Остале зграде у Персепољу су једноставно распоређене, по основном правилу с главном квадратном грађевином у самој средини. За разлику од камених стубова у ападани, у мање важним зградама они су начињени од дрвета и уметнути у камена подножја са жљебом.
Иза царске позорнице
У позадини ападане била је мала палата, Трипилон, где су примани персијски и медски племићи. Слуге, које би носиле широки сунцобран, допратиле би цара, који је и у овој палати седао на престо, смештен на висок подијум, подупрт статуама покорених народа.
Из Трипилона се ишло у задњи део цитаделе. Овде су били смештени царски харем и ризница блага стеченог у великим освајањима. Дарије, Ксерс и њихови наследници овде су саградили своје приватне палате и уз њих мање стамбене објекте.
Трећи, али једнако величанствени комплекс, био је зидом одвојен од осталих грађевина. Био је то царев ратни штаб, где је цар иступао као врховни војсковођа и заповедник оружаних снага царства. Овај комплекс био је већи, али нижи од ападане. Кров је подупирало 100 стубова, а врата су била изрезбарена приказом цара на престолу, на платформи коју уздижу персијски и медски војници.
Палата и све њене суседне, управне одаје, биле су широко отворене према дворишту, да би цар могао да врши смотру својих бројних ратних одреда.
Гробнице као доказ вере
У Персепољу, зачудо, није било храмова. То никако није значило да није било религије на царском двору. Сведочанство религијских уверења царства биле су гробнице Дарија и три његова наследника.
Гробне одаје Ахеменидских церева урезане су у стену литице код Накш-е Ростама, удаљене 13 км северно од Персепоља. Изграђене су тако да подсећају на палате. На фасади Даријеве гробнице уклесана је равна плоча на којој је приказан „Краљ над краљевима“ кога на огромној платформи носе сви народи на земљи. Дарије стоји с луком ослоњеним на стопало. Врши обред паљења ватре на олтару, а изнад њега лебди фигура унутар крилатог диска, симбола династије и благосиља цара. Ова фигура представља Ахура Мазду, „Мудрог господара“, оличење божанске доброте.
Религија Ахеменидске династије била је посвећена овом општем божанству. Веровали су да је видљиво у облику сунчеве светлости и прочишћавајућем дејству ватре. Обожавање Мазде имало је кључну улогу у схватању управе, јер врховни људи добили су власт од врховног бога, светлости света. Њихова власт схваћена је као његова воља.
Крај у ватри
Ахеменидском цартву највеће проблеме задавали су слободољубиви, бунтовни грчки градови-државе. Малоазијски Грци, поданици Дарија, дигли су 490. Пре н.е. устанак и он је покренуо казнени поход на Грчку. Тада се десила чувена, за Персијанце погубна Маратонска битка, коју ни непобедиви персијски стрелци нису могли спречити. Персијанци су изгубили.
10 година касније, Ксеркс покреће поход на Атину и Спарту. И поново су Персијанци поражени, код Платеје, у Грчкој, код Саламине на мору. Све ове изгубље персијске битке развејале су убеђења о њиховој непобедивости. Наступа знатно слабљење персијске моћи. 465. г.п.н.е. извршен је, како бележе грчки историчари, атентат на Ксеркса. Уроту су склопили царски везир Артапан и евнух Аспамита, главни дворски управитељ, којима је Ксеркс у старости препуштао многе одлуке.
Аспамита је једне ноћи пустио Артапана у царске одаје и овај је цара убио у постељи. Након тога су убице цара убедиле младог принца Артаксеркса да је злочин починио његов старији брат Дариај. Превара је била успешна, јер је лажно оптужени брат погубљен, а како је млади монарх био врло неискусан и плах, Ксерксове убице имале су неко време сву власт у својим рукама. Ипак, након што су сковали заверу и против младог цара, разоткривени су, војска је стала уз цара и везир и евнух су убијени. Тада је промењен рељеф из Aпадане, на коме су били приказани завереници. То је била само прва у низу дворских завера. Дошло је и до великих немира широм целог царства.
Персепољ и рушење царства – Александар Македонски
.
Под влашћу Дарија III, непријатељи Персије постајали су све јачи и бројнији. Тада је на историјску позорницу, у свој својој величини, стао Александар Македонски. 334. г.п.н.е. Повео је војску у напад преко Дарданела. 40 000 људи прешло је на персијску територију и у величанственом низу импресивних победа, Александар је заузео Малу Азију и приобалне земље Средоземног мора.
Персијска војска је била смрвљена. Александар је стигао у Месопотамију, Вавилон је пао, Суза је заузета. Огроман простор пун покорених народа Александар је ослободио дуготрајног и тешког персијског јарма. Македонски војсковођа 330.г. п.н.е. стиже до самог Персепоља. Вођен бесом што је персијска војска палила величанствене грчке храмове, Александар одлучује да спали град.
И горео је Персепољ, престоница ахеменидског царства и један од највеличанственијих градова свих времена. Није био у потпуности уништен, али преживео је само као предстража будућег царства Александра Великог. Тек рушевине цитаделе су се уздизале као споменик древној обредној престоници.
Чак и након 2.500 година, остаци Персепоља још увек изазивају страхопоштовање.
…
Link:
https://escape-magazin.com/persepolj-carska-prestonica/
Category: Zaveštanja predaka
Comments off
Apr
16
СРБИ СА ПЕЛОПОНЕЗА
.
Спарту су делила два српска племена: Језерити и Милинзи, у време кад је Атина била село са старим замком. У време Турака, (бар до 18.века) постоје Језерци, који се помињу као колонија.
Језерити и Милинзи су једина два позната имена српских племена са Пелопонеза. Када је стратег Пелопонеза Теоктист са великом војском кренуо да угуши устанак Пелопонеских Срба против ромејске власти (негде 839-842), успео је да ”покори и савлада све Србе (…) изузевши једино Језерце и Милинге” … Они су живели у околини Спарте, по пристранцима планине Тајгет, на тешко приступачном месту. Када су касније ипак покорени, пристали су да држави плаћају порез, али је та њихова лојалност изгледа била непоуздана чак и наредних стотинак година.
Чисто српска племенска организација на Пелопонезу скоро је уништена у великом царском војном походу 847. године. После тога, још су само Језерити и Милинзи у брдовитим крајевима на самом југу сачували своје Кнезове, али су били под надзором Коринтског стратега. Последња њихова већа побуна везује се за време владавине Романа I Лакапина (920-944).
За време владавине Романа I Лакапина, тачно неутврђене године, у Цариград је стигао извештај стратега Пелопонеза да су се ”Милинзи и Језерити одметнули и да се не покоравају стратегу, нити слушају царску заповест, већ су самостални и самоуправни, нити примају архонта од стране стратега, нити пристају да под њим служе као војници, нити пристају да извршавају икакву другу јавну службу.”
Гушење побуне трајало је од марта до новембра и за последицу је имало да је Милинзима наметнуто плаћање десетоструко увећаних дажбина, а Језеритима – двоструко, у односу на дажбине пре одметања.
Јачањем црквених средишта Патраса и Спарте створени су повољни услови за преобраћање Срба Пелопонеза.
Питање њиховог покрштавања, односно хеленизације, донекле се може наслутити на основу ,,Житија св. Никона Метаноита”, које је написано половином ХII века, два века након смрти светог Никона. У овом раду расправља се о ширењу хришћанства међу Милинзима, највећем српском племену на Пелопонезу. У Житију је територија где су живели Милинзи и Језерци названа ,,земља неверника”.
Једно кратко сведочанство казује да је ток покрштавања ишао веома споро. Наиме, према причи о патрицију који је, негде између Монемвасије и Спарте, купио српског дечака, роба, који је био некрштен, баш као и његови саплеменици, излази да су Милинзи и Језерити у време Лава VI Мудрог (886—912) били још увек пагани.
Занимљиво је да упркос знатним напорима цркве да Србе са Пелопонеза приведу у хришћанство, они нису уродили скорим плодом. Проћи ће више од века после смрти светог Никона, а Милинзи ће и даље остати верни својим древним веровањима.
Очигледно је да је покрштавање виших слојева Милинга било више него формално. Црква је следила одређени образац који је у оновременој царевини већ био добро развијен. Наиме, примерни хришћани су цркви даривали земљишне поседе (метохе) и тако обезбеђивали да и после њихове смрти црква и даље ужива приходе са њихових имања. Једном покрштени главари Милинга могли су заиста своју верност новом учењу да потврде већим земљишним давањима Цркви. Међутим, већ њихови потомци се овога нису држали, што показује како је хришћанство међу Милинзима заправо било слабог корена.
Земља, која је у свим племенским друштвима сматрана за свету и неодвојиву од племена, није могла бити чак ни продавана а камоли даривана. Једном саставни део племенског имања, а сада под управом манастира, земља је од стране Милинга посматрана као њихова и неправедно отуђена. Зато су често долазили у сукоб са Црквом, а неспоразум око власништва над земљом је увек био суштина спора. Милинзи су давали царству војнике, али све друге обавезе још увек нису прихватали.
Одјек оваквог стања такође налазимо у једном каснијем извору, „Морејској хроници“, где пише да су Милинзи, прихватајући власт Франака, пристали да дају војску али не и да плаћају дажбине или обављају обавезне пољске радове, пошто то нису радили ни када им је владао Василевс.
Све ово доста снажно упућује на претпоставку да су Милинзи, пре свега захваљујући кршевитом Тајгету, сачували, до у позно доба, поприлично широку самосталност, јер се Царском заповеднику у Спарти сигурно није ишло у кршевити Тајгет да ратује са непослушним Милинзима.
Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope
Comments off
Apr
08
Јустинијан, уље на платну. Уметник: Лазарос Пандос
.
ДА ЛИ ЈЕ РОМЕЈСКИ ЦАР ЈУСТИНИЈАН БИО ЗАИСТА СЛОВЕНСКОГ ПОРЕКЛА?
…Дакле, археолошком анализом података које је у свом делу изнео Ђорђе Јанковић утврђена је истинитост „Житија Јустинијановог“ и потврђено словенско порекло највећег ромејског владара, цара Јустинијана. Анализом „Житија Јустинијана“, утврдили смо да су имена која се помињу у житију српска-словенска, а да су имена Јустинијана, његове жене Теодоре, његовог оца Сабатиуса, само латински и грчки преводи њихових народних српских-словенских имена…
Већ дуже времена у историјографији постоји полемика о пореклу највећег ромејског владара, цара Јустинијана. С обзиром да потичем из краја где се налази његов велелепни град Прва Јустинијана (лат. Justinijana Prima), у народу познат као Царичин Град, који сам обишао стотину пута, и где редовно водим у обилазак пријатеље који нису из мог краја хтео бих да дам своје виђење тог проблема. Ослонићу се највише на рад нашег археолога Ђорђа Јанковића, који је чврстим аргументима утврдио истинитост податка о словенском пореклу ромејског цара Јустинијана, али ћу изнети и моја запажања која иду у прилог теми, а које Јанковић није забележио
Јанковић је у свом капиталном делу „Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије“, дао кратак одељак из „Житија Јустинијана“ од монаха Богумила[1]. Тај текст у оригиналу је познат као „Живот Јустинијана“ или „Iustinianai Vita“ на латинском. То је кратак текст односно сажетак „Житија“ о животу цара Јустинијана од извесног монаха Богумила из 6. века. Њега је далматинац родом из Шибеника Иван Томко Марнавић (1579-1637) објавио почетком 17. века (1621. године). Иван Томко Марнавић је био католички бискуп и писац историјских дела. Тврдио је да се житије Јустинијана нашао на Светој Гори, у једном српском манастиру, а он је објавио само сажетак тог житија, преводећи га на латински и дајући своје коментаре [2].
Свети Јустинијан Велики
О словенском пореклу цара Јустинијана пре Марнавића писали су и Никола Алеманус, Марво Орбин[3], Лукаревић, а ту тезу су и касније подржавали енглески историчар Едвард Гибон (1737-1794), немачки историчар Леополд Ранке (1795-1794), француски историчар Алфред Николас Рамбо (1842-1905)[4], амерички историчар и филозоф Едмунд Фиске[5] и др.
Ми ћемо овде дати тај одељак „Житија Јустинијановог“ у целини како би смо касније могли да анализирамо нека од питања из тог одељка, а тичу се наше тематике. Одељак који је дао Ђорђе Јанковић у свом делу гласи:
„Овај спис садржи живот цара Јустинијана, описан језиком и словима илирским, до тридесете године његовог царствовања, од Богумила (Bogomil), свештеника или игумана манастира Св. Александра Мученика у Дарданији, код града Призрена (Prizriena), где је рођен исти Јустинијан, а спис се чува у библиотеци илирских монаха реда Св. Василија на гори Атосу или Светој, у Македонији уз Егејско море. Тај Богумил, дугогодишњи васпитач Јустинијана, био је епископ Сардике зван латински и грчки ДД, човек велике светости и у православној Цркви увек чврст.
Управда (Vpravda), што је име Јустинијана на рођеном (матерњем) језику, рођен је у Призрену, под царством Зенона, владара Константинопоља, и патријархом Новог Рима Акакијем, пошто цареви у Старом Риму већ нестадоше: јер Бог је хтео владара који ће завладати западним и источним царством и стару славу обновити.
Отац његов зван Исток, беше од рода и породице Светог Константина Великог, владара римског и највећег самодршца хришћанског. Матер му беше Бигленица (Bigleniza), сестра Јустина који владаше у Новом Риму. Истокова сестра звана Лада, беше удата за Селимира (Selimir) кнеза (principi) Словена, који неколико синова имаше, међу којима Речирада (Rechirad) кога у двобоју, биће о томе речи, уби Јустинијан.
Исток који беше кнез (ilnez), што је династ међу Дарданцима, даде сина Управду изврсном учитељу, светом човеку Богумилу, свештенику и игуману манастира Св. Александра Мученика, писцу житија Јустинијана, који је великом вољом младића пажљиво научио побожности, почевши од учења писања латински и грчки. Пошто је Јустин према рођаку био наклоњен, узе га код себе у логор (тј. у војску), а поменути Богомил није се одвајао од младића.
Увојачен беше под командом Јустина, који већ давно наређиваше истуреној (пограничној) римској војсци (у Илирику); после борби Јустина са узурпаторима Зеноновог доба, за владара Анастасија, врати се са ујаком (из Цариграда) као ратник, због Бугара који су напали Римљане, пробили се у унутрашњост и убили Растуса (Rastus), врховног илирског војног заповедника; водеће војводе варвара Јустин нападне на више места и заустави их.
Када је Бугарима у помоћ дошао Речирад, Селимиров син (Rechirad Selimiri filius), Јустин није могао ни молбама ни убеђивањем да раскине његов савез са Бугарима, и око тога наступи тешка расправа између Јустинијана и његовог брата Речирада, затим дође до свађе и увреда, а онда и до двобоја између њих, и Јустинијан, иако још немајући двадесет година, уби противника изванредном храброшћу, на обали реке Мораве (Muravae), латински зване Мочиус (Moschius), и због тога велику награду прими, као и заповедник Јустин и његови војници Илири. Како је у том сукобу Јустинијан задобио опасну рану, би отпремљен у Константинопољ на лечење, где га је владар Анастасије најбоље примио, али је радио да га од православне вере одвоји; забринут због тога, његов учитељ Богумил пошаље младића код Јустина у логор, а он затим оде у отаџбину код мајке удовице, давно напуштене од Истока. Али Јустинијан кратко оста на домаћем огњишту (двору, дворишту) и ујаку оде, који је у Маргуму, панонској тврђави, сакупио преостале војнике војводе Сабинијана, побегавше од Гота, и вежбао их. Он га пошаље у Италију код Теодориха краља готског, Аналамировог сина (Analamiri или Amalamiri), оног истог војводе који је мало раније Сирмијумску област Бугарима отео, да помоћ испослује, и добро би примљен, добије помоћ и дуго je биo тако рећи талац Равене, док је Јустин готску војску користио; становао је код Теодориха као брат, што је илирски обичај да се братимљењем спајају и повезују.
Затим се врати ујаку Јустину, а Јустин, пошто немаше са женом Вукицом (Vukcizza) очекивано потомство, нареди му да се ожени изванредном цуром званом Божидара (Bosidara), а грчки превод њеног имена беше ТЕОДОРА.
Упркос томе да је Божидара (Теодора) била даровита у свему, највештија и најобразованија, била је тешке нарави и уображена, па је Бигленица била забринута да ли ће јој син са њом бити срећан и поштован, а особито јер је веровала у предсказање да ће Божидара постати Вражидара (Vraghidara) Римском Царству, скретајући од управљања Управду, како јој нека старица врачара пророковаше и саветоваше Бигленицу. Ипак Јустин одмах прихвати Божидару (Теодору), због њених разноврсних знања, окретности, изузетне лепоте, и омогући Јустинијану брак, што је Бигленици скратило живот због туговања и мало касније умре, пре него што стиже да се обрадује видевши брата на челу Римске државе.
ЦАРИЦА ТЕОДОРА ( БОЖИДАРА)
…
Category: Nepoznata istorija Srba
Comments off
Mar
24
.
Први Индоевропљани, у пуној историјској светлости су, давно пре Персијанаца, Грка или Римљана, Aријевски народи. На територији Мале Азије учврстили су се половином трећег миленијума пре н.е. Тада продиру у Индију, у долину реке Инд (Синд). Спустили су се са Иранског горја и висоравни, те широке области између Црног и Каспијског мора, наметнувши домаћем, аутохтоном становништву Хурита своју власт, религију и обичаје. Војно јачање аријевске државе – полиса, насеља на хумци, довело је до нових покушаjа освајања египатске државе, након што су се одомаћили у северној Сирији.
У дугом временском периоду, од XVIII до XII века пре н.е. вођени су мањи ратови са Египтом. Следили су их мировни споразуми о ненападању и трговинској сарадњи. Један су склопили, како раније поменусмо, агресивни краљ Хатусије III (Χάτνςίλισ, Hatusilis) и египатски фараон Рамзес II, 1278. пре н.е. надомак Сербонидског језера, крај којег је фараон однео победу. У неку руку, победа је била Пирова јер је, уговорена обавеза, дозвољавала насељавање Аријеваца на египатском тлу. Рамзес II је припадао 19. египатској династији и владао је од 1292. до 1225. године пре н.е. Поред Херодота, њега помиње и историчар Диодор, као Изортезена или Сезотриса. Сезотрис је био једини египатски владар који је владао Етиопијом и који је покорио САРБЕ, нејвероватније удружена племена Тирсена и Скита. Упадом у Египат, Скити су населили предео око једног рукавца делте Нила. Њиховим насељавањем отпочео је жив саобраћај и трговина Египта са Малом Азијом, Грчком и целим Средоземљем. Они су, како сведочи Херодот, били први људи који су говорили страним језиком и први белци који су се, уопште, населили у Египту.
.
На обалама Нила, тамо где је била античка Хеба, у месту Мединет Хаб, су 1930.г. откривене рушевине палате Рамзеса III; до тог открића дошло се захваљујући археолозима чикашког Универзитета. Осим темеља и зидова, ископано је и десет хиљада квадратних метара хијероглифских записа који су се односили на Рамзесове ратничке подвиге; из њих се види како су Египћани морали, у XII веку пре н.е. да се бране од завојевача са севера. Ратници из далека, како су их приказали египатски хроничари и уметници у хијероглифским записима и барељефним цртежима, представљали су дисциплиновану и солидно опремљену војску. Немачки археолог фон Бисинг, у своме приказу ове инвазије дошљаке назива Шарданима (Сарданима), што одговара, по египатском начину писања и прилагођавања страних речи и имена египатском језику, називу САРБА.
Мишел Клод Тушард пише: “ШАРДАНИ су уздрмали Египат између XIV и XII века пре Христа. Шарданима су се придружили ФИЛИСТИНЦИ; њихов поход и ратници су приказани у Мединет Хабу. Придошлице са севера, ХИПЕРБОРЕЈАНИ, носили су мачеве, штитове, бодеже и кациге са шиљком. Тијаре с нацртаним линијама, из Мединет Хаба, налазе се у Северној Европи, исто тако у Данској и Померанији.“
У својој расправи, фон Бисинг, описује Ширдане као ратнике дуге косе и браде, орловског носа, обучених у неку врсту оклопљене кецеље која им је сезала до колена. Од наоружања су носили округао штит, лук и стрелу, дуго копље и повијен мач – СРП…
.
Од Рамзеса II, Аријевска насеља постају трговински центри који ће опстати до петог века наше ере. Пут за Египат, из Мале Азије, водио је преко Синаја. И данас, пут древних сарбских освајча документују топоними планина Баната и Србије (gebel Banat и gebel Serbal), река Вировите и Мирне (wadi Wiras и wadi Miri). Само Сербонидско језеро налазило се у Доњем Египту, близу превлаке Арсиноје и било је у вези са Средоземним морем. Данас се, како већ рекосмо, ова увала, са врло мало воде, зове Сербакат Бардиол. Име Сербакат – Sarbhakat, у свом корену има санскритску, староиндијску реч sarbh која значи сећи (оштрицом или српом) , по којој су Сарби (Срби) вероватно и добили име. Sarbhakat се налази недалеко од ушћа реке Нил.
Много доцније, египатски фараон Псаметих (654 – 609. пре н.е.), одузеће Аријевцима аутономију и, тог момента, отпочео је нови талас сеоба. Тирсени мигрирају ка Средоземљу и Апенинском полуострву, Скити и део Турша насељавају област доње Нубије (нубијски Нил) – простор између насеља Сијене ( касније Асуан) и Ваве (вале, увале). Највећи насељенички талас запљуснуће Нубију између 596. и 525. године пре н.е. за време владавине Псаметиха III, Амазисовог сина, припадника 26. династије. Он је био последњи самостални египатски владар. После њега, Египат је био прво под влашћу Персијанаца, затим долази Александар Македонски и његови наследници; најпосле, Египат је потпао под власт Рима.
.
( Миодраг Милановић )
Category: Nepoznata istorija Srba
Comments off
Mar
19
.
Слободан М. Филиповић:
,
,,Предање о селу Петка, Јордан Мирковић преноси по записима свог деде. Мирковићи су дошли у Петку 1717. године из Дуге Пољане, између Сјенице и Новог Пазара. Њихова старина, стоји у вези „незнаног“ јунака на Авали, који уопште није непознат „живом предању“ села Петка. Наиме, из Дуге Пољане је била и поисламњена Дева, која је пред Први рат побегла за трговца Трифуна Кнежевића. Привремено их је сакрила породица Ђурашевића, а затим испратила на далек пут у село Водице код Пљеваља. Одатле су морали да се селе за Србију, јер је неки турски гост, дрзнуо на част Деве кад се пекла ракија, па га је Трифун убио кашиком за џибру.
.
Дева је оставила браћу и сестре, чији је отац или деда прешао у ислам. Међу њеном браћом био је и Сулејман, који је дошао за сестром у Петку! Претходно су Трифун и Дева били у Јајинцима, али су прихватили позив Ђорђа Мирковића с којим су се окумили, да на дан св. Јелене и Константина дођу у Петку.
Млађи Девин брат Сулејман Бакић, који је рођен око 1896. године, имао је свега 15 година, када је пешке дошао за сестром Србију. Почетком Великог рата пријавио се у добровољце, а неки абаџија му сашије „петровку“ (шајкачу) с крстом. Послат је у авалски одред. Погинуо је као стражар осматрачнице на Авали, када му је граната разнела целу десну страну плућног крила. Препознат је, по „петровки“ и жицом везаним цокулама.
.
На истом месту је подигнут споменик „Незнаном јунаку”, а Мештровић је касније подигао истоимени монументални споменик, док је погинули Сулејман Бакић – војник са страже, остао је „непознат” из династичких разлога. Ово предање из села Петка, пренео је у писаној форми деда нашег саговорника, а овде треба додати, да обичај подизања ове врсте споменика, представља символично обележје свих неидентификованих жртава рата.
…
Навод из текста “О прошлости Петке”
Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope, Strani i domaći istoričari i pisci
Comments off