.
Category: Strani i domaći istoričari i pisci
Comments off
Aug
22
.
“Istorija je niz laži sa kojima smo se složili.”
Napoleon Bonaparta
——–
“Celokupna zvanična istorija je gomila besmislica.”
Henry Ford, Confirmed Mason 33 degree
—
Слободан М. Филиповић:
КРАЂА ВЕКОВА
.
Ришћанство и култура нашег међуледеног доба нису настали на Истоку. Нити је ришћанска ера стара два миленијума, јер је званично призната тек на Тридентском сабору 7071/1563 године. Целериус тврди, да је то било чак половином 18 столећа, што је извесније, у односу на претходну насилну црквену реформу, коју су спровели језуити и фанариоти, а приписали патријарху Никону!
Шта је условило октроисање антропоморфне Ристове ере, уз премештање културне колевке нашег међуледеног доба из Европе на Исток? Одговор на ово питање стоји у вези потпуног игнорисања древне србске календарске ере, с настанком 5508 године пре Риста, а разлог је у оба случаја исти: Фалсификовање целокупне античке и средњевековне историје и хронологије, која је извршена у времену од ренесансе до прве половине 18-ог столећа. Тако су захваљујући кривотворењу, „стари Грци“, „Јевреји“ и „Римљани“ „преко ноћи“ постали „класични народи“.
Временословије владајуће науке, заснива се на грубој хронологији Еусебија и Јеронима из четвртог столетја, односно списку владара по Алмагесту, који је преведен тек 6683/1175 године! Такође, постоји „олимпијска“ ера по легендарном Тимеју, од четвртог столећа старе ере до 5923/395 године нове ере!? Владајућа наука се још позива на „римску“ еру, коју је установио Скалигер после Тридентског сабора, и ришћанску, за коју не знамо ни када је почела, али њен први писани помен је у Законоправилу 1219 године, где је дато двојно датовање: поред србске календарске ере уведена је и ришћанска!
Све четири хронологије владајуће науке, очигледне су измишљотине, али, чак и да нису, рачунају време од приближно свега 1000 година!? Отуда, још у ренесанси, неки научници нису били сагласни с писањем универзалне историје. Јер, србска календарска ера почиње 5508 године старе ере, па питање свих питања гласи: Где је нестало око 6.500 година нашег међуледеног доба? Одговор дају Дионисије Халикарнишки, Ф. Фелмерајер, као и сви остали писци који тврде, да су Јелини етнички Скити или Сарбати! Значи, антички Срби су пранарод „старе Грчке“! Исто тврди и Бикерман у Хронологији старог света: Од свих античких народа постојали су само Срби, пре свих наметнутих старих цивилизација!
За традиционалну хронологију Бикерман наглашава, да је створена у оквирима цркве, јер је била под њеном контролом скоро 1000 година у „Мрачном добу“, а то је време од пропасти такозваног Западног римског царства, до пада такође измишљеног Источног римског царства. Тако су ришћански историчари, у служби интереса цркве, уз прећутну сагласност „науке“, увели митске личности историје, фалсификујући световну историју и хронологију. Отуда, владајућа историја је препуна нелогичности, које је Кристоф Пфистер назвао „циркус апсурдности“.
Фалсификовање историје предпоставља прилагођавање временских епоха лажној хронологији, а оно се најлакше постиже умножавањем неког периода, који служи као временска матрица! За нововековни паралитет календарског умножавање епоха, узета је рачуница великог индикта (532 г.), која представља периодичан умножак кругова Сунца и месеца (19х28 г.). На основу голе приче владајуће науке, почетак Ристове календарске ере установљен је у петом столетју помоћу великог индикта, али с „грешком“, коју је „коначно исправио“ Архонтије у десетом столетју!
По причи, коначна рачуница увођења Ристове ере у виртуелној историји владајуће науке, обухвата удвостручавање великог индикта, а то је временски период од једног миленијума, који је приближан првом писаном помену Ристове ере у Законоправилу. Црквени раскол и тазвани „византизам“, временски представљају удвостручавање великог индикта, док је званично увођење Ристове ере временски једнако утростручавању великог индикта! Намеће се закључак, да је владајућа историја направила пресек почетка Ристове календарске ере, како би уметнула временски период од једног миленијума!
Зашто је цркви и владајућој науци у виртуелној историји било потребно време од једног миленијума? Постоје, барем три основна разлога: Први је прекид мезолитског континуитета србске културе, други је увођење линеарног историјског времена и ришћанске есхатологије, а трећи разлог је временски оквир, у који је формално требало сместити догађаје виртуелне историје с главним догађајима: „сеобе народа“, „византизам“ као наставак културе измишљених Грка и Римљана, уз измишљеног Карла Великог и свих осталих непостојећих владара и држава. Рачунајући и болесну
потребу скоројевића да све почне с њима!
Владајућа наука нема оригиналних докумената старијих од 12 столећа, а то је управо време званичног увођења латинског језика у католичку цркву! Бројни истраживачи истичу, да је целокупна „старогрчка“ и „византијска“ литература створена на Западу, а сва документа владајуће науке пре 13 столећа настала су много касније! Очигледно је, да из фалсификоване историје и хронологије, проистичу сви историјски феномени консензус науке!
Све Библије су доказани фалсификати, а од десет књига Старог завета нема ни једног аутографа!? Прве Библије су створене у ренесанси, а штампане су у 17-ом и 18 столећу, док се ни данас не зна која је права верзија. Већ на први поглед, библијском родослову од Симе (Сема) до Сале, оца Еберовог, који је митски родоначелник Јевреја, недостаје време од приближно четири миленијума, што стоји у потпуној супротности с детаљним и преувеличаним приказом јеврејског родослова у Светом писму!
Библијске приче о Јеврејима, немају никаве језичке, историјске и археолошке потврде! Осим, сличних описа у аморитским текстовима глинених плочица с Истока. Али, Аморити су потомство Хамовог сина Ханана, по коме је цела регија добила име (Постање, 10:16). Аморити су Меди (Сарбати) или Хамовци из Подунавља Балкана, који су отишли у Вавилон, а одатле у Палестину, па Мисир, одакле су се вратили поново у Ханан. То значи, да Меди нису од Јефте (Јафета), а што је још важније, Стари завет је млађи од Новог!
Етнички Јевреји су старозаветни онолико колико су Срби, од којих су касније и настали. Најстарији европски уџбеник је Илијада, који нигде не помиње „Грке“, Јелине, Латине, Јевреје или Европу, али говори о Медији (Сарбатија) и Медима (Сарбатима), који су стариначко становништво Балкана! Њих помиње и Свето писмо, под именом Сабира, искварено Хавила, на прасрбској реци Дунав, гле чуда на истом месту где је била прва цивилизација у Винчи!
На протоистријским картама Балкан се обележава као „стара Европа“, а Цицерон за своја дела каже, да је користио старобалканске источнике и јелинске оригинале! Где су ти источници и оригинали, на писму којим су писали рашански песници, пре појаве измишљених „старих Грка“, које је наследила измишљена Византија. Отуда се Шпенглер с правом пита: Зашто, ми знамо само за Илијаду из периода Гвозденог доба? Слично питање поставља Фоменко: Зашто антика има пуно споменика културе, а средњи век тако мало?
У оба случаја, као и свим осталим историјским феноменима владајуће науке, одговор пружа фалсификована консензус наука, која за основни циљ има прекид континуитета културе, и избацивање Срба из историје, као јединог културног препотопског народа! Нема оригинала старијих од 12 столећа, а то је време, које је „случајно“ савремено званичном увођењу латинског језика у католичку цркву! Дакле, владајућа историја нема оригинала, али зато има преписа на „грчком“ и „латинском“, који се тумаче као оригинали, иако су временски млађи и до два миленијума!?
Шта су ови преписи омогућили? Крађу векова и хронологије у виртелној историји, с помереним почетком Ристове календарске ере, потребним како би се проглашени временски периоди уклопили у виртуелну историју! Ако је виртуелна историја, она коју учимо по школском програму, поставља се питање: Шта је онда права? То је скуп србских држава од Јадрана до Владивостока, с Цариградом, који је после Немање, до 14 столетја био једино место царског крунисања у целој Европи!
Али, да би се разумела ова тврдња, морамо знати, да у тај простор између Јадрана и Црног мора, улазе регије 52 србска владара пре Немање, као и Немањино царство (Пећки поменик), чији је грб састављен од 11 регија! У виртуелној историји, коју владајућа наука заснива на голој причи, уместо Северне етничке и Јужне Србије нама познате као „Византија“, стоје „Источно и Западно римско царство“, који никада нису ни постојали!?
Као што је Илионска војна, алијас Тројанска, био србски грађански рат, исто је то био и сукоб етничке Србије с „Византијом“ алијас „Ромејом“! Јер, антропогеографски простор Србије и „Византије“ је србски у континуитету, од искона до краја 19-ог столетја! На том простору Јужне Србије, 95% становништва било је србско. Отуда, у недостатку народне војске, несрбски владари Јужне Србије су довлачили белосветске најамнике и насилнике, што је јединствен пример у историји који је резултирао Латинским царством,!
Немања је од цара постао велики жупан, иако његов грб има 11 регија! Откуда жупану господство над 11 великих географских регија? Из истог разлога се нигде не помињу земље србских владара пре њега! Поготово, што на простору такозване Византије нема несрбског владара пре деветог столећа, у јужним деловима подељеног србског царства, са столним Цариградом.
Постоје само Северна етнички чиста Србија, и Јужна, у којој је власт од деветог столећа несрбска, али у сродству са србском династијом која је најстарија у Европи! Осим тога, на простору Јужне Србије, са седиштем у Цариграду, којој су припадале и неевропске регије, одржано је првих седам васељенских сабора, у којима нема помена календара нити „Византије“, по владајућој науци настале тек крајем десетог столетја.
Антички писци називају Илире именом Срби, али је уочљиво, да се они после устанка шесте године по Ристовој ери, о коме пише Патеркул у измишљеној Историји Рима, нигде не појављују цео следећи миленијум, све до 10 столетја! Где је то владајућа наука изгубила Илире, које Касије, Страбон и Плиније називају Србима? Одговор се намеће сам по себи! Владајућа историја је од јужног и северног дела Србског царства, направила „Источно и Западно Римско царство“!
Мало је познато, да су савременици Немања и Манојло Комнен, уствари блиски рођаци у петом пасу, преко лозе србског цара Самуила, кога из разлога прикривања потпуно произвољно зову „Бугарин“. Оба владара потичу из исте лозе, само, што је родослов Немање по србској календарској ери, старији око 200 година од Комнена, чија је побочна лоза с краја десетог столетја (975), јер лоза Флавија је тобоже угашена још половином седмог столећа! То значи, да су Немањићи најстарија владарска лоза у Европи, јер имају 13 потврђених пасова до 680, плус осам непотврђених до Свевлада 495 године!
„Византијска“ култура је заменила „грчко-римску“ у периоду Мрачног доба (5-15 столетје), али је проблем у томе, што оне никада нису ни постојале, осим у консензус науци која је виртуелна, јер не постоје никакви материјални докази!
„Византија“ је држава – посмрче, која је своје име добила у другој половини 16 столећа, тек када је престала да постоји! Други, резервни назив је „Ромеја“, али он није по Риму како се то произвољно представља, већ је настао по Роуму унуку Аврамовом.
Назив Роум постоји у сури Er-Ruum и исламском предању, а то је име Аврамовог праунука, по коме су се заједничким именом звали сви ришћани, међу којима су и измишљени „Грци“ и „Римљани“! Потврду даје Свето писмо у Постању, где је Исав (брат Исмаилов), отац Роумов, а родоначелник Едомаца (Меда или Сарбата), под којима талмудисти подразумевају све ришћане!
Источни писци су Европу у средњем веку звали Румели, ар. тур. Urum, док су Османлије под тим именом подразумевали европску Турску, али у оба случаја, назив се изворно односи на Рашку и Рашане! Само, што се турски назив Rum milet, погрешно преводи с „Ромејски народ“, уместо „Страни народ“, јер турско Rum потиче од имена Rumi, за досељеног персијског песника и мистика у Турску, по коме су сви странци називани његовим именом!
Муслимански назив за Цариград је „престоница Роума“, док је придевак за народ био „роумски“! У Роум спадају и „Москови“, како Русе зове и Имран Хосеин. Староруски назив за Цариград је Стамболь, ариј. стамб’и, море, па отуда и назив за Црно море: Дорния Стемболская. Али, Цариград се никада није звао „Константинопољ“, „Други Рим“, „Нови Рим“, или „Бизант“. Од антике до ренесансе, град Рим је био обично село, а „Први Рим“ никада није ни постојао, јер је настао тек после Латинског царства и авињонског ропства папа! Према томе, Москва историјски може да буде само „Други Цариград“, што је сагласно ставу Фјодорава, да Рим уопште није важан за историју света, већ само за Запад!
Врхунац историјске бурлеске владајуће науке, представља историјски феномен, да су крајем 10-ог столећа, када је настала „Византија“, преведени сви њени списи с „латинског“ на „грчки“!? То је јединствен пример на свету, да се службени језик државне администрације, преводи добровољно на страни језик!? Поготово, што оба језика тада још нису ни постојала! Јер, латински је званично уведен у католичку цркву у 12-ом, а прва грчка држава створена је тек почетком 19 столетја!?
На хиперборејској, библијској и прасрбској реци Дунав од искона живе Срби, па зато у виртуелној историји нигде нема ни помена србске календарске ере из неолита! Крађа векова у скраћеној хронологији, има за циљ временски легитимитет у прикривању чињеница, али фабрикује бројне и очигледне историјске феномене.
…
Слободн М. Филиповић, Видовдански сабор у Мокри, 7529/2021
Category: Strani i domaći istoričari i pisci
Comments off
Aug
12
NAJSTARIJI MUZEJ NA SVETU – MUZEJ VAVILONSKE PRINCEZE ENIGALDI
.
Godine 1925., arheolog Lionard Vuli otkrio je zanimljivu kolekciju artefakata, dok je iskopavao vavilonsku palatu. Oni su poticali iz različitih doba i sa različitih mesta, a ipak su bili pažljivo organizovani i čak označeni etiketama. Vuli je otkrio prvi muzej na svetu.
Lako se zaboravlja da su ljudi antike takođe proučavali istoriju – Vavilonci koji su živeli pre 2500 godina su bili u stanju da gledaju milenijumima unatrag na pređašnje ljudsko iskustvo. To je uparavo ono što čini muzej princeze Enigaldi tako izuzetnim. Njena kolekcija je sadržavala kuriozitete i artefakte koji su za nju bili tako drevni, kao što je nama pad Rimskog Carstva. Međutim, to je takođe bio i strašan simbol umiruće civilizacije, koju je progutala sopstvena ogromna istorija.
…
Arheolog
.
Muzej princeze Enigaldi je samo jedno od značajnih otkrića Lionarda Vulija, koji se smatra jednim od prvih modernih arheologa. Rodio se u Londonu 1880. godine i studirao na Oksfordu, pre nego što je postao pomoćni čuvar u školskom Ashmolean muzeju.
Upravo tu je Artur Evans, takođe poznati arheolog, po svom radu koji se ticao Minojske civilizacije na grčkom ostrvu Kritu, odlučio da Vuli može biti od koristi na polju arheologije, te ga je poslao u Rim, da otpočne svoju profesionalnu karijeru. Iako je Vuli gajio višegodišnje insteresovanje za iskopavanja, imao je vrlo malo iskustva kako da ih zapravo sprovede.
Ostavljen je da proučava mnoge tehnike i pristupe do kojih je sam došao i koji su se pokazali veoma uticajnim medju budućim arheolozima. Neposredno pred izbijanje Prvog svetskog rata, iskopavao je drevni, Hetitski grad Karkemiš, zajedno sa svojim mlađim kolegom T. E. Lorensom, koji će kasnije zameniti svoju karijeru arheologa za mnogo poznatiju ulogu, ulogu Lorensa od Arabije.
Potvrda Vulijevog kredibiliteta je ustvari usledila nakon iskopavanja na mestu drevnog Mesopotamskog grada Ura. Počevši od 1922. godine, Vuli je pronašao ostatke ogromnog drevnog grada – države koja je trajala hiljadama godina, od drevne Sumerske civilizacije 3000. godine pre nove ere, pa do Novo-Vavilonskog carstva 500. godine pre nove ere. Jedno od najvećih otkrića, možete ga nazvati sumerskim ekvivalentom grobnice Tutankamona, bila je grobnica Šubad, žene koja je imala ogroman uticaj u 27-om veku Sumera, a čija je grobnica ostala netaknuta tokom 4600 godina. Upravo otkriće nečega sa samog kraja postojanja Ura, je ono što nas ovde konkretno zanima. Zbog toga ćemo preći pravo na reči samog Lionarda Vulija.
.
Otkriće
.
U svojoj knjizi ”Ur Haldejski” Vuli nabraja svoja iskopavanja kompleksa palate u Uru. Ova jedinstvena palata potiče sa samog kraj istorije ovog grada-države, neposredno pre prisvajanja njegove teritorije od strane Persijskog carstva i iznenadnog napuštanja grada oko 500. godine pre nove ere. To je bilo vreme Novo-Vavilonskog carstva i dok je Vavilon bio prestonica carstva, tadašnji grad Ur je bio još uvek važan kako zbog svoje strateške lokacije u blizini Persijskog zaliva, tako i zbog toga što je nekada bio moćna sila. Kao što je Vuli objasnio u svojoj knjizi, on i njegov tim su bili prilično uvereni da iskopavaju Ur iz njegovog poslednjeg perioda, zbog čega su artefakti koje su oni našli u jednoj poslednjoj odaji bili ”bez konteksta”:
”Iznenada radnici su okrili ovalni kamen sa crno obojenom gornjom površinom, koja je bila prekrivena reljefnim urezima, a njegove strane su nosile natpise; to je bio granični kamen, sudeći prema njegovom mestu nalaza, sa navodom kako je on po zakonu došao u ruke posednika i sa strašnom kletvom da bi onaj koji ukloni kamen svog suseda, znao da naj taj način uništava i briše značaj zapisa. Ovaj kamen je pripadao Kasitskom periodu iz oko 1400. godine pre nove ere. Veoma dirljiv je bio fragment statue, deo ruke ljudske figure, na kojoj je bio natpis pažljivo ukrašen, da bi se očuvao natpis. Ime na statui je bilo Dungi, koji je bio kralj Ura 2058. godine pre nove ere.
Zatim smo našli glineni kamen temeljac kralja Larse iz 1700. godine pre nove ere, kao i nekoliko glinenih tablica iste starosti i veliki votivni kameni buzdovan koji nije imao natpis, ali je bio stariji od 500 godina.
Šta treba da mislimo?
Našli smo na desetine različitih predmeta koji su ležali na očuvanom podu popločanom opekom iz 6. veka pre nove ere, pa ipak je najmlađi od njih bio 700. godina stariji od popločanog poda, a najstariji je imao oko 1600 godina.” Samo u ovoj prostoriji Vuli je otkrio najmanje 1500 godina istorije, pomešane skupa nešto nalik kao kad bi ste vi u svom ormaru našli statuu iz Rimskog perioda i deo srednjovekovne arhitekture. Na neki drugi način ovi objekti nikada se ne bi našli skupa. NEKO je umešao svoje prste u poredak ovih artefakata? Arheolozi nisu mogli da pretpostave koliko davno i u koju svrhu se ovo premeštanje desilo.
.
Muzej – kustos i princeza
.
Ko je bio odgovoran za ovo antičko čudo prepuno još većih antičkih čuda? Ta čast pripada princezi Enigaldi, ćerki kralja Nabonida, posledljeg kralja Novo-Vavilonskog carstva. Kao što je bilo tradicionalano za ćerke mesopotamskih kraljeva, njene primarne dužnosti su bile religiozne prirode, budući da je ona bila Visoka Sveštenica boginje meseca Nane i nadzornica Škole za mlade sveštenice. Oko 530. godine pre nove ere princeza Enigaldi je izgradila svoj muzej. To je nažalost sve što znamo o ženi koja stoji iza prvog muzeja na svetu.
.
Nestajući Svet
.
Zaista, Ur je bio najupečatljiviji primer u čitavom carstvu koje se oslanjalo na nostalgiju. Novo-Vavilonsko carstvo je bilo veoma svesno očuvanja prošlosti, koje je bilo prisutno u prvom periodu sopstvene vladavine Mesopotamije, nakon mnogo vekova dominacije od strane njihovih suseda sa severa.
To se može videti na carskim natpisima u vidu jezičkih izraza koji su 1500. godina stariji i iznenada se javljaju na natpisima kao i slučajni izbori tekstova iz davno mrtvog sumerskog jezika. Čak i sistem pisanja je bio izmenjen tako da izgleda kao da je stvaran hiljadama godina ranije. I pored celokupne kulturne stagnacije princeza Enigaldi i njen otac su došli na ideju koja je još uvek značajna 25 vekova kasnije.
…
,,Ukoliko je potrebna smrt vaše sopstvene civilizacije da shvatite da je vaša prošlost vredna slavljenja, čuvanja i što je najvažnije organizovanja….. pa dobro, postoje i gori kompromisi.” ( Lionard Vuli )
…
Izvor :
Sajt ,,Antikvarne knjige”
Category: Zaboravljena istorija Zemlje
Comments off
Jul
19
.
МОРЕЈСКА ПРИНЦЕЗА
Вољена Ирина – проклета Јерина
.
Од раних дана, међу децом која су расла на царском двору, Ирина се у свему истицала. Озбиљношћу својом испољавала је надмоћ не само над вршњацима већ и знатно старијимa. Знала је, у сваком тренутку, да постави умно питање, пронађе прави одговор и мудрошћу све задиви.
Понашала се као да је на златном престолу рођена, свака црта лица, сваки покрет, сваки корак, били су испуњени достојанством. Умела је да се опходи у свакој прилици. Многи су у таквом поступку налазили подстицај да сами себе боље осмотре, а лик свој могаху наћи оцртан на Иринином лицу, као у огледалу.
Волела је сама да се одене, а то је чинила тако да су јој старије дворанке завиделе. Ако треба разместити намештај или добавити нови, њен савет је био од највеће користи. Чак је и послуга знала да се јој обрати молбом за савет кад нешто теже ваља обавити.
У врту је Ирина као у својим одајама. Свака латица, под њеном руком, добија лепши облик, почне друкчије да мирише, а уз то, напросто оживи, као да ће заплесати.
Најчешће друштво беху јој књиге. У њима је налазила највеће надахнуће, очекивало се да ће их једнога дана и сама писати.
А највеће чудо доживесмо затекавши је с мачем у руци док води равноправан дуел с младим племићима…
И данас, у овом зрелом добу, као отац, не одбијам да послушам њену памет. Сматрам то врло корисним пошто, без очинске благонаклоности, сматрам да је добро прихватати мудрост младих, посебно кад су, као Ирина, у свему особити.
…
(Према малом спису Димитрија I Кантакузина,
писаног у Митри на Мореји око 1412. године)
…
Одломак преузет из књиге ,,МОРЕЈСКА ПРИНЦЕЗА”
Аутор: Слободан Станишић
Category: Strani i domaći istoričari i pisci
Comments off
Jun
06
.
Лугалбанда, смртни херој невиђене храбрости, жудео је за Инанином наклоношћу да обезбеди своју судбину великог вође. Чувши његове молитве, Инана му је поставила низ немогућих задатака, од којих је сваки био осмишљен да тестира његову храброст и мудрост.
Прво је требало да преузме Златно перо са свете птице Анзу на врху највише планине. Попевши се на подмукли врх, Лугалбанда је надмудрио моћну птицу и преузео перо. Затим му је Инана наредила да донесе воду из Зачаране оазе коју чувају жестоке змије. Лугалбанда је, потајно и храбро, управљао змијама и напунио свој брод.
За коначни задатак, морао је да ухвати неухватљивог Белог јелена уклете шуме. Користећи стрпљење и домишљатост, Лугалбанда је успео, поклонивши јелена Инани. Задивљена његовим подвизима, Инана га је благословила божанском наклоношћу.
Оснажен њеним благословом, Лугалбанда се попео на престо Урука, његова владавина је постала легендарна. Под његовом влашћу град је цветао, а приче о његовим авантурама, које је водила Инанна, инспирисале су генерације.
Category: Zaboravljena istorija Zemlje
Comments off
May
13
Jебусејци и Јерусалим
(Jebusites and Jerusalem )
.
Јебусити или Јебусејци
(Izvor: https://en.wikipedia.org/wiki/Jebusite)
Према Јеврејској Библији , Јебусејци су били Канаанско племе које је насељавало Јерусалим пре јеврејског освајања.
,,Књиге краљева“ у Библији наводе да је Јерусалим пре овог догађаја био познат као Јебус или Јевус. Према неким библијским хронологијама , град је освојио краљ Давид 1003. пре нове ере.
Идентификација града Јебуса са Јерусалимом је спорна, тврди првенствено Нилс Петер Лемсхе . Подржавајући његов случај, свако не-библијско помињање Јерусалима у древном Блиском истоку односи се на град као „Јерусалим“. Пример ових записа су ,,Записи из Амарне“, од којих је неколико написао поглавар Јерусалима Абди-Хеба и назвао Јерусалим – Урусалим ( УРУ-салим ) или Урушалим ( УРУ-шалим ) (1330. пне). Такође, у Амарнским списима, он се зове Бет-Шалем, Кућа Схалем.
Шумерско-Акадијско име за Јерусалим, Уру-салим, је различито етимологизовано и значи Уру – „оснивање [или: Богом Шалимом “]: од хебрејског/семитског већа „пронаћи, поставити камен темељац“ и Шалим, Канански бог Сунца, као и здравља и савршенства.
Лемсхе наводи: Нема доказа о Јебусу и Јебусејцима изван Старог завета . Неки научници сматрају да је Јебус различито место од Јерусалима; остали научници више воле да виде име Јебуса као неку врсту псеудо-етничког имена, без икакве историјске позадине.
Теофилус Г. Пинсхес је запазио референцу на „Иабусу“, који је тумачио као стари облик Јебуса, на уговорној таблици која датира из 2200. пне.
Етничко порекло Јебусејаца
Хебрејска Библија садржи једини преживели древни текст где се користи појам Јебусити (Јебусејци) да би описао пре-Израелске становнике Јерусалима; према табели народа у 1. Мојсијевој 10, Јебусејци су идентификовани као племена Кананита, која су наведена на трећем месту међу кананитским групама, поред библијских Хетита и Аморејаца . Пре савремених археолошких истраживања, већина библијских научника је сматрала да су Јебусејци идентични Хетитима, и то гледиште и даље опстаје, мада мање. Међутим, све популарнији став, који је први пут изнео Едвард Липински , професор оријенталних и славистичких студија на Католичком универзитету у Леувену , је да су Јебусејци највероватније племена Аморита или Аморејаца ; Липински их је идентификовао са групом која се спомиње као “ Иабуси’ум“ у писму који се налази у архиви града Мари, Сирија . Али је Липински истакао, сасвим је могуће да је више кланова или племена имало слична имена, тако да су Јебусити и Иабуси’ум можда били потпуно различити народи.
У ,,Писмима из Амарне“ се спомиње да се историјски краљ Јерусалима звао Абди-Хеба , по хуритској Богињи Мајци по имену Хебат . То подразумева да су Јебусити и сами били Хурити, у да су били под великим утицајем хуритске културе, или су доминирали класом Хурита -Маријани (тј., Елита хуритске класе). Штавише, последњи Јебуситски краљ Јерусалима, Араунах ( Арауна, Арјуна или Орнан), носио је име које је генерално хуритског порекла . [17]
Ричард Хес (1997: 34-6) указује на четири имена Хурита у библијским освајањима: Пирам (краљ Јармут) и Хохам (краљ Хеброна) (Јос 10: 3), Шешаји и Талмаји, синови Анака (Јос 15:14) са хуритским именима.
Библијски наратив
Јеврејска Библија описује Јебусејце као настањене у планинама поред Јерусалима. У егзодусу , „добра и велика земља, којом тече мед и млеко“, која је обећана Мојсију као будући дом потлаченог јеврејског народа, укључивала је и земљу Јебусејаца. Према Књизи Јошуа , Адонизек је предводио конфедерацију Јебусејаца и племена из суседних градова Јармута, Лахиша, Еглона и Хеброна против Јошуе, али је био поражен и убијен.
Међутим, Јошуа 15:63 наводи да Јудејци НИСУ могли избацити Јебусејце који су живели у Јерусалиму („до данашњег дана живе Јебусејци са народом Јудиним“). Судије 1:21 приказују Јебусејце како се настављају да живе у Јерусалиму, на територији коју је окупирало племе Бењамин .
Неки модерни археолози данас верују да се освајање Канана од стране Израелаца под Јошуом једноставно није догодило, и да су Израелци заправо настали као субкултура у кананском друштву.
Према Другој Књизи Самуела, Јебусејци су и даље имали контролу над Јерусалимом у време краља Давида, али Давид је желео да преузме контролу над градом. Разумљиво је да су Јебусејци оспоравали његов покушај да то учини, и пошто је Јебус био најјача тврђава у Канану, они су тврдили да чак и слепи и хроми могу издржати Давидову опсаду. Према другој верзији приче , Давид је успео да освоји град изненадним нападом, под вођством Јоаба , кроз тунеле за водоснабдевање (Јерусалим нема природно водоснабдевање). Септуагинта верзија Библије наводи да су Израелци морали нападати Јебусејце својим оружјем, а не кроз водоснабдевање .
Није познато шта је на крају постало од ових Јебусејаца.
Према „Јебуситској хипотези“, међутим, Јебусејци су постојали као становници Јерусалима и сачињавали су важну фракцију у Краљевини Јудеја, укључујући и истакнуте личности као што су: свештеник Садок, пророк Натан и Бат-Шеба , краљица и мајка следећег монарха, Соломона. Према овој хипотези, породица Садок постала је једино овлашћено Јерусалимско свештенство, тако да је Јебусејска породица монополизовала Јерусалимско свештенство много векова, пре него су постали довољно ослабљени да се не разликују од других Јудејаца .
Прва ,,Књига Хроника“ тврди да су становници Јебуса забранили краљу Давиду да дође у Јерусалим непосредно након што је постао краљ. Јоаб је онда дошао и заузео град и постао шеф и капетан Давидових оружаних снага.
Јебусејска имена у Библији:
Мелхизедек
Јерусалем се назива Салем, а не Јебус у одломцима Генезе. Према Генези, владар Салема у време Аврама био је Мелхизедек, а да је, као владар, био и свештеник. Касније, Јосхшуа се описује да је поразио Јебусејског краља по имену Адонизедек . Први делови њихових имена значе краља и господара , заправо, али иако зедек део може бити преведен као праведан (чинећи имена краљева праведним), Већина библијских научника верује да је то повезано са божанством по имену Сидик или Зедек , који је био главно божанство које су славили Јебусејци,
Мелчизедек, као свештеник као и краљ, вероватно је био повезан са светилиштвом, вероватно посвећеном божанству Зедеку , а научници сумњају да је Соломонов храм једноставно природна еволуција овог светилишта.
Арауна
Још један Јебусејац Араунах (који се назива Орнан у Књигама Хроника ) описан је у Књизи Самуила како је продао свој подрум краљу Давиду, где је Давид затим направио олтар, а имплицира се да је тај олтар постао језгро Соломоновог Храма . Арауна (као Арјуна из Веда) означава господара код Хетита , и тако већина научника, пошто сматрају да су Јебусејци племе Хетита, тврде да је Арауна можда био други краљ Јерусалима.
Хипотеза Јебусејаца
Неки научници су шпекулисали да се Садек (такође Задек ) не појављује у тексту Самуела све до освајања Јерусалима. Он је заправо био Јебусејски свештеник који је изабрао државну религију израелске државе. Френк Мор Крос , професор у Харвардској библијаској школи , назива ову теорију „Јебусејска хипотеза“.
На другим местима у Библији , Јебусејци су описани на начин који сугерише да су обожавали истог Бога као Израелци ( Ел Елион- или Илион).
(видите, на пример, Мелхизедек).
Класичне рабинске перспективе
Према класичној рабинској књижевности , Јебусејци је извели своје име из града Јебуса, древног Јерусалима , који су населили. Ови рабински извори такође су тврдили да су, у склопу цене куповине Абрахамове пећине патријарха (Пећина Масхпеле), која је лежала на територији Јебусејаца, Јебусејци издејствовали да им Абрахам потпише Завет, којим Абрахамови потомци не могу да преузму контролу над Јебусом против воље Јебусејаца, а затим су Јебусејци угравирали тај Завет у бронзу ; извори наводе да је присуство бронзаних табли био разлог зашто Израелци нису могли да освоје град током Јошуиног освајања.
Рабини класичног доба даље наводе да је краљ Давид био спречен да уђе у град Јебус из истог разлога, тако да је он обећао капетанску награду свима који би уништили бронзане табле. – Јоаб обавља задатак и тако добија награду . Завет је одбачен од стране рабина као да је поништен због рата, Јебусејци су се борили против Јошуе, али је ипак краљ Давид (,,према рабинима“) платио Јебусејцима пуну цену вредности града, прикупљајући новац од свих Израелских племена, тако да је град постао њихова заједничка имовина .
Модерна тумачења
Палестински политичари Јасер Арафат и Фаисал Хусеини , између осталог, тврде да су Палестински Арапи потекли од Јебусејаца, у покушају да докажу да Палестинци имају историјска права у Јерусалиму, која претходе јеврејским, слично уобичајеним тврдњама Палестинских Арапа да су пореклом од Кананаца . Тако је Ал-Мавсу’ат Ал-Филастиниа (Палестинска енциклопедија) 1978. године тврдио: „Палестинци су потомци Јебусејаца који су арапског порекла“, а Јерусалим је описао као „арапски град, јер су његови први градитељи били канански Јебусејци, чији потомци су Палестинци “.
Нема археолошких доказа који подржавају тврдњу о Јебусејско-палестинском континуитету. Професор Ерик Х. Клајн из Одсека антропологије универзитета Џорџ Вашингтон тврди да постоји општи консензус између историчара и археолога да су модерни Палестинци „ближе повезани са Арапима Саудијске Арабије, Јемена, Јордана и других земаља“ него са Јебусејцима, и да им недостаје значајна веза са њима.
…
Али, зато ,,има нека тајна веза“ између имена Јебусејаца и најчешће употребљаваног глагола код Срба у псовкама…Није ли то потпуно очигледно?
Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope
Comments off
May
19
.
Рођена je 15. маја 1811. године у Столном Београду, у данашњој Мађарској. Родитељи су јој били Лазар и Марија, и захваљујући њиховој пажњи развила се код ње тежња за образовањем и стваралаштвом. Са једанаест година већ је знала два страна језика. Детињство је провела у малој српској заједници, у Столном Београду. Таленат је показивала од детињства, а сликарство је почела да учи захваљујући новчаној помоћи тамошњег трговца Ђорђа Станковића, у Пешти у атељеу Јожефа Пешког и Реваја.
Касније је њен дар за ликовну уметност уочила и мађарска грофица Чаки, позната меценарка уметности, која јој је омогућила да сликарство учи у Бечу, у Уметничкој академији, где жене у то доба иначе нису имале приступ. Учила jе приватно и код бечког сликара Валдмилера. Током студија у Бечу насликала је 1839. године композицију “Српског Омира” (Хомера) – слепог старца гуслара. Даље се усавршавала на Академији у Минхену, где студира скоро две године (1845—1846) историјско сликарство. Ту је започела студију познате историјске композиције ,,Ослобођење Београда” 1806. Наставила је своје усавршавање и у Паризу, где једно време живела.
На позив Срба, 1846. године одлази у Београд, у ком остаје годину дана, живећи код Симе Милутиновића. Свој боравак је искористила да портретише многе виђене Србе Београђане, међу којима и књегињу Љубицу Обреновић. Међу најуспелије портрете спада портрет Симин. Вратила се затим у Пешту, где је била “веома популарна”. Пештански Народни музеј јој откупљује портрет цара Фердинанда. Њени радови, цртежи и слике налазили су се и у збирци Бечке царске Уметничке академије. Путовала је по Холандији и Италији, где је много научила о савременом сликарству.
Катарина Ивановић је слабо говорила српски. Без обзира на то, она је била велики српски родољуб. Поклонила је 1879. године београдском Народном музеју 15 својих слика и друге “реткости”, међу којима је и њен аутопортрет. Тако да је наводно и њена заслуга што је музеј основан. Позната су два њена аутопортрета, која су доспела у Народни музеј. Матица српска јој се такође обраћала, тражећи њене слике за своју збирку.
Одушевљен њеном лепотом и интелектом, у оно време веома популарни песник Сима Милутиновић Сарајлија је 1837. године Катарини Ивановић посветио спев „Троје-сестарство“. Те године о њој лепо пише и објављује аутопортет, Павловићев “Сербски народни лист” у Пешти.
Године 1876. постала је почасни члан Српског ученог друштва, и тако је она постала прва жена академик код Срба.
Пред крај живота вратила се у Столни Београд, где је живела и радила све до своје смрти. У том периоду ствара углавном историјске композиције, жанр-слике и мртве природе.
Преминула је у Столном Београду 22. септембра 1882. године. Њени посмртни остаци 1967. године пренети су у Београд и сахрањени у Алеји народних хероја на Новом гробљу.
Category: Strani i domaći istoričari i pisci
Comments off
Apr
18
ВЕЛИКИ ИСТОРИЧАР И РАТНИК МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ (1840–1897),
НАУЧНИК КОЈИ НАМ ЈЕ УЗАЛУД ОТВАРАО ОЧИ
.
Истина иза застора
Студирајући на Царском универзитету у Москви, имао је увид у врхунске студије руске историјске, етнолошке и археолошке науке, које ће га својим открићима дубоко заинтересовати за древну прошлост словенских народа и довести под организовани удар поборника германске историјске школе у Србији. По повратку у отаџбину, иако без правог научног саговорника и опкољен сумњичењима од стране етаблираних западњачких ђака, непоколебљиво се упустио у захтевна истраживања. Постао је први српски археолог и један од оснивача тајног Одбора за просвету. Прерушавајући се у дунђера, даскала и зографа, пропутовао је јужне српске земље и прикупио драгоцену историјску грађу. Његови путописи са Косова и из Метохије данас чињеницама бране јужну српску покрајину, баш као што су те крајеве ослобађали он и његови млади добровољци у Српско-турском рату 1877–1878
Пише: Јово Бајић
Милош С. Милојевић рођен је 16. октобра 1840. у истом оном мачванском селу Црна Бара из којег потиче романескни јунак Јанка Веселиновића хајдук Станко. Његов отац Стефан, који је у Црној Бари био свештеник, умро је када је Милошу било седам година, а бригу о њему и млађем брату Сими, који је касније постао учитељ, преузела је мајка Софија.
Основну школу Милојевић је завршио у суседном Глоговцу, а затим се уписао у београдску гимназију, која је у то време била у згради Лицеја (Капетан Мишиног здања). О Милојевићевом гимназијском школовању сведочио је књижевник и савременик Зарије Р. Поповић:
„Док је био ђак београдске гимназије не само да је сиротовао, него је у правом смислу и гладовао. Није ни стана имао. Ко зна оне степенице у згради Велике школе, у којој је до тада била Прва београдска гимназија — оне степенице уз које се улазило у гимназијске учионице на првоме спрату — испод тих степеница становао је или тамновао гимназиста Милош С. Милојевић.”
И поред свих недаћа које носи сиротиња, Милојевић је успешно завршио гимназију, а затим се уписао на Лицеј, такође под кровом Капетан Мишиног здања, где је завршио правни одсек. Одатле је као одличан ученик и државни стипендиста упућен у Русију, где се уписао на Императорски универзитет у Москви. Слушао је предавања код Осипа М. Бођанског, једног од најбољих професора и носилаца руске славистике која је тада била у пуном замаху. Код Бођанског је Милојевић слушао упоредну филологију словенских живих и изумрлих племена. Предмет његовог интересовања тада је постала древна прошлост словенских народа, укључујући, наравно, и српски. На студијама је имао увид у завидне резултате тадашње руске историјске, етнолошке и археолошке науке, које су настојале да осветле древну прошлост.
.
МОСКОВСКИ УВИДИ
У време Милојевићевог школовања, у неким европским престоницама формирали су се снажни славистички центри. Један од најјачих био је у Бечу, други у Москви. У тим центрима неговани су различити приступи славистичкој науци. Када је мало стала на ноге, Кнежевина Србија је упућивала своје студенте на школовање у иностранство. Већина је одлазила у западноевропске центре, а само мањи број у Русију. По Милојевићевом повратку у Србију, након завршетка студија у Москви с одличним успехом, међу његовим савременицима било је мало образованих људи који су могли да прате његове ставове и да га разумеју. У Москви је проучио бројна дела тадашњих руских научника која су се бавила истраживањима древних језика, почев од санскрита, затим дела из историје Индије, Русије, Кине, Египта, Кавказа, Балкана, Подунавља и балтичких простора. Са таквим увидима и на таквој основи, он је постао присталица старе аутохтонистичке школе која је нудила доказе да су Срби најстарији балкански народ, да су на Балкану били пре Грка и Римљана, да су и Руси, као што се тврди у Љетопису Нестора Кијевског, грана српског народа и да су пореклом из српског Подунавља.
Његови савременици у Београду нису знали за та дела. А у то време српски историчари у Великој школи и Српском ученом друштву прихватали су германску историјску школу која се заснивала на тврдњи да су се Срби на Балкан доселили у VII веку.
У Москви, Милојевић се упознао и са делатношћу панслависта. Посебно је уочио како су се бугарски интелектуалци уклопили у тај покрет, настојећи да га искористе, те да руском и ширем јавном мнењу наметну мишљење како су на Балкану, испод јужних граница кнежевине Србије, сви хришћани — укључујући и оне у Нишу, Лесковцу, Врању, на Косову, у Метохији и Маћедонији — по народности Бугари. И ти њихови ставови, које је нарочито заступао Александар Гиљфердинг, прихватани су. На те појаве Милојевић је указао чим се вратио у Србију, објавивши у листу Световид чланак под насловом „Пропаганда у Турској”. Изгледа да је објавио и брошуру са истим насловом, са којом је успео изаћи пред кнеза Михаила.
У Србију је Милојевић стигао 1865. и прво именован за професора Велике школе, а онда је уследило преименовање за писара у Окружни суд у Ваљеву, где је са њим живела и његова мајка Софија. Тамо остаје пет година и почиње да се бави науком, истраживањем даље прошлости ваљевског краја и западне Србије. Плод тог његовог истраживања су и два рада: О старим српским гробовима и Одломци старина српских нађених 1867. год. у округу ваљевском и добављених из Ст. Србије и Ерцеговине. Баш на овим Милојевићевим радовима сучељавале су се и ломиле у Србији две историјске школе: аутохтонистичка и германска.
.
ПЛОДНЕ ГОДИНЕ
Док је био у Ваљеву, Милојевић је ван радног времена у суду организовао сараднике који су му приликом обиласка шире околине помагали да прикупља грађу. На неколико места обавио је археолошка истраживања, што га чини, заправо, првим српским археологом.
Некако одмах по повратку Милојевића у Србију, 1865, на предлог митрополита Михаила основан је тајни Одбор за просвету који су чинили професор Панта Срећковић, архимандрит Нићифор Дучић и Милош Милојевић. Њихов задатак био је да у оним српским земљама које су тада још биле у границама Турске, посебно преко јужних граница тадашње Србије, организују српско школство. Именовали су српске учитеље, придобијали на српску страну поједине свештенике који су, поред тога што су ширили писменост, будили и јачали код народа српску националну свест, а неки од њих и прикупљали народне песме. Један од плодова њихове сарадње са Милојевићем је дело Песме и обичаји укупног народа српског у три књиге (прва књига појавила се 1869, друга 1870, а трећа 1875). Те књиге су Србима који су живели у Кнежевини Србији, али и у Војводини, која је тада била у саставу Аустрије, показале да тамо испод јужних граница Кнежевине Србије, на огромном простору, живе Срби, да се они окупљају око својих цркава и манастира и да имају народну поезију која се у суштини не разликује и не заостаје за поезијом у осталим деловима српског народа.
Наступиле су најплодније године Милојевићевог стваралачког рада. Док се клешта општег бојкота око њега нису сасвим затворила, у најцењенијем научном часопису Гласнику српског ученог друштва објавио је 1871. године три рада: „Правила Св. Петке Параскеве Српске”, „Правила Св. Симеуну Српском” и „Општи лист Српске патријаршије у Пећи”. Његово дело у две књиге Одломци историје Срба и српских југословенских земаља у Турској и Аустрији изашло је 1872, а ускоро допуњено и Историјском етнографско-географском мапом Срба и српских југословенских земаља у Турској и Аустрији.
.
КОСОВО И МЕТОХИЈА, 1870.
Посебно је значајно било његово дело Путопис дела Праве (Старе) Србије, штампано у три књиге (1871, 1872. и 1887). Делу је претходило путовање на које је Милојевић кренуо почетком јуна 1870. Био је први Србин из Кнежевине Србије који је прешао српско-турску границу код Јанкове клисуре, прерушавајући се час у дунђера, час у даскала или зографа, са осамареним коњем, зашао у пределе између Крушевца и Куршумлије и кренуо према Косову. Време је било несигурно, свуда су крстариле разбојничке дружине, а људски живот био је веома јефтин.
Прешао је копаоничке пределе, који су у то време представљали једну врсту турске војне крајине и били насељени Арнаутима и Черкезима, избио је на Косово поље, посетио Приштину и Грачаницу, кренуо на запад и доспео у Метохију. Био је у Пећкој патријаршији, Дечанима, доспео у Призрен, отишао далеко на југ, у село Боровице, у охридском Дримколу, стигавши чак и до Елбасана у данашњој Албанији. Није ишао насумице. Свугде су га чекали и усмеравали учитељи и свештеници које је Просветни одбор раније ангажовао да тајно раде за српску ствар. Сведочења са тих путовања појавила су се у Путопису.
Милојевићеви путописи представљају праву ризницу података о историјском присуству Срба на просторима Косова, Метохије и Старе Србије, али и о њиховом животу седамдесетих година XIX века. Ту је много података и детаља који указују на српску претхришћанску прошлост, преписани су многи стари записи и натписи са цркава, гробова, из књига, пописане древне књиге и средњовековни документи, постојеће и порушене цркве и манастири и друге средњовековне грађевине.Поименично је пописао више од хиљаду постојећих насеља, са бројем кућа и становника, разврставши их по вери и пореклу.
.
УЗБУЂЕЊА И НАПАДИ
Ондашњим српским интелектуалцима који су били у државној служби, а неки имали и политичке партије, и који су из удобних кућа у Београду промишљали о српству, о прошлости и будућности народној, није се свидело то што Милојевић ради. Уследили су жестоки напади. Прогласили су га за фалсификатора, тврдећи да је он смислио народне песме које је објавио у збиркама Песме и обичаји укупног народа српског. Стојан Новаковић, иначе Милојевићев школски друг са Велике школе, и Милан Кујунџић Абердар, писали су у Гласнику српског ученог друштва да се Милојевић „уопште одликује тиме да све зна другачије него остали научни свет… Његова је географија наших земаља другачија, његова етнографија другачија, његова дијалектологија (…) другачија.”
Ускоро се у Београду појавила књига под насловом Милош С. Милојевић у Призрену и његовој околини, штампана у Државној штампарији. Аутор се крио иза псеудонима Величко Трпић. Испоставило се да је ту књигу потписао млади професор Призренске богословије Петар Костић, а иза свега тога изгледа стајао Стојан Новаковић. Иларион Руварац обрушио се на Милојевића у Летопису Матице српске назвавши га чак и шарлатаном. Стварана је фама о Милојевићу, која га до данас прати, како је он мистификатор и фалсификатор, како прекраја поједине чињенице из патриотских разлога, због чега му је онемогућавано да објављује радове у тадашњим озбиљнијим публикацијама.
Упркос томе, Милојевић је и даље објављивао књиге. Забележено је да је писао искључиво гушчијим пером. Затварао се и у грозничавом надахнућу не би испуштао из руку то гушчије перо по неколико дана непрекидно, док дело не би било завршено. Ретко се рукопису враћао други пут, да га можда допуни и исправи. Тако су настала и дела: Народописни и земљописни преглед средњег дела Праве (Старе) Србије са етнографском мапом српских земаља у кнежевинама: Србији, Црној Гори, Бугарској, Краљевини Румунији, Аустро-Угарској и Турској Царевини, затим Наши манастири и калуђерство (оба из 1881). Следи књига Српско-турски рат 1877–78. године која се појавила 1887. По разним листовима и часописима објављен му је већи број дела.
Не осврћући се на нападе, Милојевић се још упорније бавио националним радом. По његовој идеји проширена је Београдска богословија и у њој створено Друго одељење, које је постојало све до Српско-турских ратова 1877–1878. Ђаке тога одељења бирао је и сам Милојевић, а његови ученици били су из свих покрајина које су тада биле под турском влашћу. Кроз ту школу прошло је око три стотине ђака који су спремани за свештенике и учитеље.
.
РАТНА СЛАВА
Када је избио Српско-турски рат 1876–1878, Милојевић је формирао добровољачке јединице које су се, као претходница српске војске, срчано бориле против Турака.Међу добровољцима било је и доста његових ђака које су окупљали Милојевићеви сарадници Коста А. Шуменковић и Милојко В. Веселиновић. Јединице које је Милојевић водио, са калпаком на глави, звале су се Моравско-добрички усташки добровољачки кор. Ту је спадао и чувени Студенички батаљон који се нарочито истакао у том рату. Створио је и Дежевско-ибарски и Рашко-ибарски добровољачки усташки кор, те командовао њима.
Његови добровољци се у биткама никада нису повлачили и у јуришима су ослободили око четири стотине села. Велика је Милојевићева заслуга што су после тих ратова Србији припојена четири нова округа и што су се границе Србије прошириле. Током тих ратова проглашен је за почасног пешадијског капетана прве класе, а онда и за потпуковника.
Када се рат завршио, Милојевићеви стари и нови противници нису могли да поднесу његову ратну славу. Године 1881. премештен је у Лесковац, где је био оснивач, директор и професор тамошње гимназије. Године 1890. враћен је у Београд, где је именован за професора руског језика и књижевности на Великој школи, а онда за професора Прве београдске гимназије. Али та именовања нису потврђена. За Милојевића се ипак нашло погодно место у Друштву „Светог Саве”, где је била основана Богословско-учитељска школа са интернатом коју је он практично водио. Та школа је под притиском Аустрије и Турске затворена. Пензионисан је 1897, а мало касније, на Ивањдан (24. јуна по старом календару), и умро. Испраћен је као ратник и родољуб, али на испраћају није било научника, академика, књижевника.
(Извор: „СРБИЈА – Национална ревија”, Београд, број 6, 2008, www.nacionalnarevija.com)
***
Рукописи
Иза Милојевића је у рукопису остало много необјављених дела: шеснаест књига Историје Срба, још девет књига Путописа, четврта књига Песама и обичаја укупног народа српског у којој је било око четири хиљаде раније никада нештампаних речи, повеће дело Немањица и више стотина разних других радова. Историчар Јован Хаџи Васиљевић тврдио је да је по ослобођењу, године 1918, на тавану Првостепеног суда Београдског округа нађен сандук пун Милојевићевих рукописа, којима се после губи сваки траг.
***
Пре погромâ и голготâ
У Милојевићевом Путопису из 1870. у поменутих 895 насеља на Косову и Метохији, како каже научни саветник Географског института „Јован Цвијић” др Мирчета Вемић, становништво Косова и Метохије је сврстано у седам етничких група: Срби, исламизовани Срби (Потури), Арнаути (исламизовани Арнаути), Османлије, Латини (католички Арбанаси), Черкези и Цигани. Међу тим Милојевићевим насељима, која су уцртана и на карти др Мирчете Вемића, 483 су српска, 92 арбанашка и 230 мешовитих насеља. У градским насељима Призрен, Приштина, Пећ, Ђаковица и Куршумлија Срби су чинили деведесет процената становништва.
…
Портрет: рад Оливере Лоле Аџић
Category: Strani i domaći istoričari i pisci
Comments off
Nov
26
ВАНДАЛУС- Краљ Лужичких Срба
.
Из Британског музеја – Вандал краљ Лужичана
**The Вritish Museum
Object: Wandalus der Wenden König (Wandalus, king of the Lusatians)- Лужички Србин
Series: Ancestors and early kings of the Germans
.
У средњем веку учвршћује се теза неколико аутора који Вандале сматрају за претке Венда, Лужичких Срба и Пољака!
Приказ србског краља Лундашког Вандала, који је владао у 5. веку. Приказан је заједно са аутохтоним становништвом.
Испод гравуре је кратка, али комплетна биографија краља Вандала написана на немачком језику.
Тачно пише: “Вандалски принц Лужичких Срба, именован њиховим краљем над читавом Немачком, владао је врло дуго, до краја свог живота. Био је србски кнез земаља од Моравске до Западне Помераније и краљ у Немачкој. Потицао је из старе племићке породице / Леха / и оженио се чешком принцезом. На својој великој земљи која се граничила са Римом, борио се с њим и нанео му велики пораз. Напао је и победио Франке, затим освојио сву земљу, стигао је до Шпаније где је основао град Кастиљу. Освајање земаља гарантовало му је и дало му високе новчане приходе, којима је до краја живота опскрбљивао благајну своје државе.
…
Линк: https://www.britishmuseum.org/collection/object/P_E-8-289
.
Izvor: ,,Društvo ljubitelja istorije”
…
,,Забрањена историја Словена“:
Књига из Ватиканске библиотеке
.
“Забрањена историја Словена“:
Књига из Ватиканске библиотеке, део где се говори о Илирском језику
.
-Илирски језик је Словенски
-Илирским језиком говоре,и служе се Илирским алфабетом Бохеми-Чеси, Бугари, Хрвати, Далматинци, Гепиди, Лужичани(Лужички Срби), Македонци, Молдавци, Морављани, Ободрити-Бодрићи, Охулићи, племена у Панонији, Полабљани, Полони-Пољаци, Померани, Руги, Рутени, Срби и други
-Наводи се да је Ћирило Србин, (http://istorijaslovena.blogspot.com/…/10/blog-post_60.html)
.
ДИГИТАЛИЗОВАНА КЊИГА: Bibliotheca apostolica vaticana a Sixto V. Pont. Max. in splendidiorem, commodioremq. locum translata, et a fratre Angelo Roccha a Camerino … commentario variarum artium … illustrata (https://archive.org/…/bub_gb…/page/n395/mode/2up).
_
Preuzeto sa stranice:
https://www.facebook.com/…/a.39734931…/3553162234755857/
Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope
Comments off
Aug
26
Оно што ме , током свих ових година , терало да истражујем и идем до краја , јесте тражење истине и одговора на питање зашто нас мрзе, сатиру и затиру , они који нам говоре да су нам пријатељи.
Историја је гомила лажи !
Соломонов храм је саграђен на Храмовној гори око 10 века пре нове ере , а срушен је 589 године.
Све што знамо о рушењу је лаж !
У време Набукодоносора Херцеговином је владала царица Софија , звана Мачка , о којој ми ништа не знамо, а требали би. Историјске чињенице о њој , склонили су наши непријатељи.
Царица Софија имала је гарду, познату под именом ” Бела гарда ” . Носили су , беле одевне предмете и били су огрнути црним плаштом.
Какви су то били дивови и које су физичке и умне способности имали , кад је њих 12 царица Софија послала да сруше Соломонов храм. Окупани , обријани , у белој Перуновој боји и огрнути црним плаштом, физичком снагом , којом су били даривани , захваљујући Творцу, који им је дао 13 ДНК ланаца , срушили су Соломонов храм и сви се вратили Херцеговини. Дивови из Озринића, Пљеваља, Никшића …испунили су задатак царице Софије Мачке.
О томе постоји историјски докази , који се налазе у Берлину, Москви, Лондону, Њујорку…
Разлози рушења храма нису ми познати, али их могу наслутити.
Последице рушења су вишеструке и иду од мржње, сатирања и затирања србског гена, до преотимања и овладавања Србским историјским просторима.
Молим историчаре, којима је овај податак познат, а знам којима јесте , да објаве истину , која може да заустави Мојсијев план за Балкан и спрече настајање Новог Израела на Србској земљи – царевини мојих предака.
Овај податак ми је драгоцен , зато што је основ освете и мржње Израелских племена према Србском народу.
Сад ми је јасно , с којим циљем су дошли и шта чека мој народ и све народе који су од нас настали.
Крвопролиће мора да се заустави !
Историјски факти да се изнесу на преговорима , које засигурно не би водила влада коју су они стварали.
Има ко то може изнети са историјским чињеницама. Све друго води крвавом рату и освети, и ми имамо право на њу, као и они.
…
Мој Род , нећу вам рећи који , допунио је објаву о ЦАРИЦИ СОФИЈИ МАЧКИ и захвална сам му на томе. Велики је зналац историје и неких других области. Од њега има шта да се чује и научи ! Хвала му на овом исцрпном тексту , који ме оставио без даха .
.
Бела гарда, у миру први чувари ХЕРЦЕГОВКЕ Софије Мачке, царице СЕРБА, у рату команданти пукова ДЕСЕТОГ БОЖИЈЕГ ОДРЕДА (чији потомци и данас обитавају на потезу дурмиторске, делом фочанске, требињe Бела гарда, a у миру први чувари ХЕРЦЕГОВКЕ Софије Мачке, царице СЕРБА, из освете су срушили Соломонов храм 589 године. Само њих 12!
Иначе, ПОТИЧУ из: село Озринић – 1 (преци Вујковића; задња 2 брата – старији, Шћепо умро (завршио електротехнику, болешљив још као дете, био и у Америци; други играо кошарку 203 цм висок, с разлогом ошамарио тренера Жеравицу и тако завршио каријеру; много пио, нема информација да ли је жив. Отац им голоотоцанин, Радован. (Крај те лозе); село Гвозд – 1; Никсић – 1; Сушица (општина Плужине, кад је Никшић постао Оногошт прешли на Дурмитор, задњи, Љубан, погинуо низ точило осамдесетих) – 1.
Да се зна – то је све била Херцеговина до 1878. – и са Црногорцима их веже само то што је та регија Берлинским уговором тада припојена Црној Гори.
Сматра се да ће то брзих година довести и до “истраге Црногораца”.
Остали; Требиње – 2; Ластва Требињска (6км од Требиња) – 1; село Нецвјеће (поред Требиња 4 км, данас голи камен) – 1; Невесиње – 2 и Невесињска Брда – 2.
Носили су при том своју белу свилену одећу, црни свиловити огртач, плашт (црни, осветнички а не црвени као обично!) – око паса црвена каница (појас широк, плетен, обмотан три пута око паса и качи се копчама) и на глави високи црвени калпак са осветничком црном током (иначе су носили црвени са црним первајзом) .
Сви Херцеговци, 207 цм високи и 190 ока тешки – осим вође (217цм, 217 ока тежак) са Невесињских Брда – и његовог заменика из Невесиња – 213цм и 213 ока тежак.
Лепи, слични једни другима као да су браћа и смеђокоси. Вођа – Огањ Бошко, иначе, творац и предводник и посебног божјег одреда Светих Сенки који никад нису изгубили а своју су снагу на крају вратили Сунцу. Потомци су му живели дуго у Дубровнику и Лици – а највећи број у Подгрмечу (који данас не припада Србима) па отишли у Русију – заједно са потомцима свих осталих 11 припадника Беле Гарде).
Од тад, име Бошко има само код Срба – и ни код једног другог народа на свету!
Заменик му, Змај Момчило (млађи 3 год) и Бошко били су тамно-смеђи а осталих 10 светлосмеђи и 6 година млађи.
Њихова појединачна а камо ли групна снага данас је нама незамислива!
Змај Момчило је касније основао и предводио посебни одред “Свети сербски ратници”.
Момчилове ћерке СОФИЈЕ потомак је и Александар Саичић Лексо, послат за опстанак Русије. Он је, након двобоја, театралншћу и храброшћу збунио адмирала Тогоа (по ком град Того и данас носи име, иначе припадник часног Аину наРода из ког потиче већина јапанских генерала! – а Јапанци их држе у високо ограђеном резервату, обесправљене – док не потпишу да нису Аину него Јапанци! – што ће највероватније довести до нестанка Јапана у блиској будућности ). Того је тако одустао од битке – из које би, с обзиром на снагу, бројно стање војске, опрему и обученост – лагано изашао као победник над, тада слабом, руском војском – и још лакше заузео небрањену Москву (што би, највероватније био крај Русије).
Сматра се да је подло укривање ових чињеница, поред осталог, разлог рушења “новог светског поретка” уз помоћ “васељенске браће и Рода” – и да то предводе управо потомци “Беле Гарде” Софије Мачке – и да је то разлог западне страх-дреке да Русе помажу ванземаљци.
Сматра се да њих 12 има преко
160 000 потомака! (сви су имали по 12 синова, по СОФИЈУ и још 6 ћерки!)
Ако је то разлог сулудог геноцида, сатирања, затирања и пљачке СЕРБА спречавања њиховог развоја и цепања – стоји и чињеница да ловац често постане ловина.
Зато је боље да Сербе сви оставе на миру да живе нормално.
Јер, долазе времена истине – а тиме и правде и реда.
Серби ником не желе зло – али се од зла увек бране и ту су цену вишеструко преплавили.
Ред захтева да и остали плате цену својих недела.
…
Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope
Comments off