Author Archive

Ко је био Незнани јунак са Авале?

.

Слободан М. Филиповић:

,
,,Предање о селу Петка, Јордан Мирковић преноси по записима свог деде. Мирковићи су дошли у Петку 1717. године из Дуге Пољане, између Сјенице и Новог Пазара. Њихова старина, стоји у вези „незнаног“ јунака на Авали, који уопште није непознат „живом предању“ села Петка. Наиме, из Дуге Пољане је била и поисламњена Дева, која је пред Први рат побегла за трговца Трифуна Кнежевића. Привремено их је сакрила породица Ђурашевића, а затим испратила на далек пут у село Водице код Пљеваља. Одатле су морали да се селе за Србију, јер је неки турски гост, дрзнуо на част Деве кад се пекла ракија, па га је Трифун убио кашиком за џибру.

.
Дева је оставила браћу и сестре, чији је отац или деда прешао у ислам. Међу њеном браћом био је и Сулејман, који је дошао за сестром у Петку! Претходно су Трифун и Дева били у Јајинцима, али су прихватили позив Ђорђа Мирковића с којим су се окумили, да на дан св. Јелене и Константина дођу у Петку.
Млађи Девин брат Сулејман Бакић, који је рођен око 1896. године, имао је свега 15 година, када је пешке дошао за сестром Србију. Почетком Великог рата пријавио се у добровољце, а неки абаџија му сашије „петровку“ (шајкачу) с крстом. Послат је у авалски одред. Погинуо је као стражар осматрачнице на Авали, када му је граната разнела целу десну страну плућног крила. Препознат је, по „петровки“ и жицом везаним цокулама.

.
На истом месту је подигнут споменик „Незнаном јунаку”, а Мештровић је касније подигао истоимени монументални споменик, док је погинули Сулејман Бакић – војник са страже, остао је „непознат” из династичких разлога. Ово предање из села Петка, пренео је у писаној форми деда нашег саговорника, а овде треба додати, да обичај подизања ове врсте споменика, представља символично обележје свих неидентификованих жртава рата.


Навод из текста “О прошлости Петке”

МЕМНОН

МЕМНОН
.
Хомер у Илијади повезује Египат и Етиопију са Балканом, тако што помиње учествовање у Тројанском рату египатског краља Мемнона, који је ту трагично и погинуо. Свештени кадар из Египта, и одређени религијски обичаји и ритуали, пренети су на Балкан много пре V века пре наше ере (по Херодоту).

МЕМНОН (грч. Μέμνων) је у грчкој митологији етиопски владар, син Титона и богиње Еоје, и братанац Тројанског краља Пријама.
Мемнон је рођен у Етиопији, и када је његов отац прешао у Азију, у Сузу, он је остао да влада овом земљом. Он се са многим другим јунацима прикључио Тројанском рату на страни Тројанаца.
Описан је као јунак, узвишене лепоте и деловања, са мачем који му је исковао Хефест. Борио се са Ајантом, а онда и Антилохом, кога је убио, а сам је пао од Ахиловог мача, као жртва Ахилове освете.

Мемнон је сахрањен у Етиопији, а према легенди су из његовог пепела настале птице, такозване МЕМНОИДЕ, које се се поделиле у два јата међусобно супротстављена, попут два народа. Веровало се да је Мемнонова мајка његове сународнике Етиопљане који су га сахранили претворила у та необична створења, како би оплакала смрт свог сина.

О Мемноновој смрти постоји и другачије предање. Наиме, неки верују да је умро на свом престолу и да две статуе Аменофиса III код Тебе обележавају његов гроб. Према легенди, једна од њих у зору испушта чудне звуке као Мемнонов поздрав мајци Еоји, Богињи зоре.

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Милан Видојевић: БИТКА БОГОВА

.

Pri kraju postojanja Atlantide, inkarnirao se Belial i uzdigao kao harizmatični protivnik Sveštenstva koje je vladalo Atlantidom, i poveo politički pokret koji je vremenom preuzeo vlast na Atlantidi. Ubedio je mnoge da se priključe njegovom pokretu a i neki Inicijati Staze leve ruke su mu se pridružili, vodeći ljude u kršenje zakona Jednog. Tada je došlo do velikog sukoba između dve škole Inicijata. Inicijati mudrosti Zapada protiv Inicijata mudrosti Istoka. Sledbenici Beliala zauzeli su Atlantidu i započeli ratove u basenu Mediterana, sve do obala današnje Grčke. O ovome je svedočio Platon u “Timeju.”

U ovo vreme Inicijati Istoka napustili su Atlantidu zbog proročanstva o dolazećoj katastrofi i osnovali svoje škole mudrosti u Egiptu, u oblasti Heliopolisa, i na Jukatanu.

Kataklizmična propast Atlantide označila je kraj Trećeg Doba sveta, Bronzanog doba Leoparda sa četiri krila i početak mračnog Četvrtog doba sveta.

Sa padom Atlantide, oko 10.000 godine pne, Četvrto, Gvozdeno doba Moćne Zveri je počelo. U toku ovog perioda Bogovi su se udaljili od ljudi jer ovo je Doba nestajanja Bogova. To je vreme vladavine Inicijata Zapada nad svim kraljevstvima na Zemlji, a čovečanstvo je bačeno u tamu i neznanje. Belial vlada i preovladava i govori protiv Najvišeg a duše su izručene u njegove ruke. Ipak, dane njegove vladavine izbrojao je Bog. Računanje vremena Zapada bazirano je na periodu Mahayuga, od 12.000 godina.

Jedna Mahayuga=12.000 godina

Jedna Mahayuga godina=4.320.000 godina

Jedna Kalpa=1000 Mahayuga=4.320.000.000 godina

Zato će Četvrto doba trajati samo 12.000 godina. U jednom Mahayuga periodu postoje četiri doba:

Satya=4.800 godina, počelo 10.000 pne

Treta=3.600 godina, počelo 5.200 pne

Dwapaia=2.400 godina, počelo 1.600 pne

Kali=1.200 godina, počelo 800 ne.

Prorečeno je da će Belial doći kao Uništitelj na kraju Kaliyuge, da uništi svet i uspostavi Novo Satya doba. Кad na kraju Četvrtog doba prolećna ravnodnevnica Sunca padne u znaku Vodolije, počinje doba  BITKE  BOGOVA.  Bogovi će se vratiti i ponovo pojaviti na Zemlji. Jer na kraju Četvrtog doba završiće se i ropstvo i mučenje duša. Bog s nebesa razbiće u paramparčad sve kraljeve Gvozdenog doba i dovešće ih do kraja. Božanski sud zasedaće a dominion kraljeva Gvozdenog doba biće im oduzet i biće uništen. Slava i moć biće data sinovima Najvišeg i oni će vladati večno. Ovo će biti Novo zlatno doba, kada će se svo Stvaranje osloboditi stega propadanja i biće obnovljeno u Slobodi i ponovnom pojavljivanju Sina Božjeg.

Verujte u ovo, braćo na putu Božje Svetlosti, je nema druge istine.
(Milan Vidojević)

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Ко је изградио Акропољ?

Др Олга Луковић Пјановић:
Атињани су присилили Пелазге, да изграде њихов Акропољ…
.
Француски историчар, по имену Francois Pouqueville, написао је неколико дела о Грчкој. Он је путовао и боравио на Балкану и провео извесно време у самој Грчкој, а по повратку у Париз објавио је своја запажања. Његови критичари су особито истицали тачност његових описа, а и оригиналност његових запажања, заснованих на чињеницама. Између осталога, Pouqueville je придавао велики значај претходницима Грка у Грчкој, Пелазгима, а његове закључке о њима резимирао је А. Descubes:
.
“D’ apres Pouqueville… les Pelasges sont les habitants les plus
anciens de la Grece. Les Atheniens firent construire aux Pelasges
leur Acropole… La tradition veut qu’ils ont enseigne aux Hellenes,
leur vainqueurs, l’an de cultiver la terre; ils leur auraient egalement
communique leur religion; et qu’ ils leur aient fait connaitre
l’ alphabet pelasgique…”

“По Пукевилу… Пелазги су најстарији становници Грчке…
Атињани су присилили Пелазге, да изграде њихов АКРОПОЉ…
По традицији, они су научили своје победиоце, Грке, вештину обрађивања земље;
они су им такође предали своју веру, и ОНИ СУ ИХ НАУЧИЛИ ПЕЛАЗГИЈСКОЈ АЗБУЦИ…”
.
Gregor Dankovszky је у свом делу “Die Griechen als Stamm – und Sprach verwandte der Slawen – historisch und philologisch dargestellt” (“Грци као племенски и језички сродници Словена – историјски и филолошки приказ”) – у неку руку наставио напред наведену Херодотову мисао, показавши убедљивим примерима, како се језик древних Срба – мистериозних “Пелазга” – прометнуо у грчки.
.

( Voyage en Grece, 1820-1822.; L’histoire et la description de la Grece, 1825.; Histoire de la regeneration de la Grece.)
(Nouveau Dictionnaire d’Histoire, de Geographie, de Mythologie et de Biographie)
.
Немогуће је објаснити, а још мање прихватити ћутање науке о нечему, што је тако недвосмислено и јасно речено!
Међутим, свих тих радова је на неки чудноват начин нестало, као да их је црна земља прогутала!
Ми сматрамо стога овај посао као почетак једног новог и огромног подухвата, који треба да сачува извесне истине од праве гробнице заборава!

Извор:

http://olgalukovic.wikifoundry.com/page/Dionisije+Gramati%C4%8Dar?fbclid=IwAR1x1M_AQgZVfwgJsn_xIXKzX7wo2Wb5fYH1zh8tUkYSEJB-CfC46wDwwu0

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Austrija, Österreich ili Ostarrici …

.

,,Ni jedan Austrijanac neće reći za svoju zemlju – Austrija, već Österreich… Znaju oni za taj međunarodni izraz Austria, ali ga ne vole i ne koriste ga.
Austrija je tek 1996 godine proslavila „tisućljetno povjesno ime”.
Zvuči vam poznato, zar ne?
To je zahvaljujući spisu „Marcha Orientalis” iz 996. godine.
Otto Kronsteiner je napravio pravu zbrku na proslavi hiljadu
godišnjice pomena imena Austrije 1996 godine..
U čemu je poenta…Otto je zapljusnuo šamar berlinsko-bečkoj školi,
pa mu je to štampano čak i u Enzyklopädie der slowenisches Kullturgeschichte in Kärnt-en/Koroska 2015.g. ( vidi Ostarrici ) .
Uz obrazloženje – I sami Osterajci duguju svoje ime jednom
slovenskom (serbskom) plemenu Ostrichi ( Oštrići) …a da im je i mesto rođenja baš na njihovoj teritoriji…
Ostrići, baš kao i slavni manastir Ostrog..imaju isti koren reči u Ostro (OŠTRO) strma strana brda ili planine…
Meni je lično žao što ovo nije NIKO propratio u Srbiji…”
( Tabanac )
https://de.wikipedia.org/wiki/Ostarrichi#Slawisch

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

ЗВЕЗДОЗДРАГ  И  БЕЛОСЛАВ

.

(,,Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака”)

.

Мавро Орбин је преузео историјске податке од извесног Карла Вагријског, непознатог историчара из 14. века, који је, судећи по свом презимену, вероватно потицао из племена Вагри, а Вагри су били део савеза Ободрита или Бодрића, са седиштем у Вагриеру, који се тад звао Стариград или Олденбург (https://de.wikipedia.org/wiki/Wagrier ).

Вагријски је своју историју оставио у најмање 12. томова. Ко год он био, изгледа да је имао увид у списе који данас нама нису доступни.

Први навод који остављам је о извесном вођи северних Сорба (Срба) , ЗВЕЗДОДРАГУ:

,, Године 590.г, Саски војвода настојао је свим снагама да се одупре Словенима, те он окупи војску од педесет три хиљаде бораца. Ухвативши се у коштац с непријатељима, код града Луште у Саској, претпе пораз (према извјештајима Карла из Вагриена у 3. књизи). Та словенска победа ули такав страх свим Сасима, да њихов војвода беше присиљен обратити се краљу Данске заклињући га за помоћ у тим злокобним временима, те да удружи своје снаге са Сасима. Успије му с лакоћом то постићи, будући да дански краљ бијаше у страху да би Славени након побједе над Сасима могли окренути војску и на њега. Поређаше стога своје људе, којих (према Карлу из Wагриена) бијаше око осамдесет седам хиљада бораца. Ухватише се у коштац с непријатељем у околини Лаупена, те заметнуше смели и крвави бој који потраја од јутра па све до двадесет и другог сата у дану. Победа се на крају приклони Словенима, којима тада заповиједаше војсковођа ЗВЕЗДОДРАГ. Дански краљ изгуби у тој бици живот, а војвода од Саске, нашавши се у невољи, баци с коњем у ријеку и тако спаси. Словени се потом окренуше против Франака, те харајући њиховим краљевством показаше сву своју освету.

БЕЛОСЛАВ, достојни наследник храброг Звездодрага:

Тадашњи франачки краљ Килдеберт посла Адулфа, једнога од понајбољих својих војсковођа, да се супротстави Белославу (јер тако се зваше Кнез словено-србски) који се, затекавши се у непријатељској земљи и увидевши како мало има Словена у поређењу с бројним франачким снагама, поколеба у свом науму.

Опазивши то, Адулф му препречи пут и затвори све пролазе.

Белослав се на то повуче са својима у подножје једног брда, те се оваквом бесједом обрати својим људима:

,,Видите, борци и судрузи моји верни, да нас је непријатељ тако опколио да се не можемо друкчије него снагом својих руку спасити. Побећи се не може; па све и кад би се могло, закони предака наших нам не допуштају то. Будући, дакле, да спас и сву наду своју полажемо у снагу руку наших, кренимо дакле добровољно у борбу за спас и част себе самих. Не треба да нас уплаши бројност непријатеља, кад знамо да смо више но једном надјачали најсилније саске, данске и франачке војске. Ако нам је сада у борби с Францима погинути, погинимо СЛАВНО, да се непријатељ има мало чему радовати, а да синовима и потомцима својим, штавише и читавоме свету, пружимо редак пример снаге и срчаности.”

Изговоривши то, наложи да се сви построје у борбене редове… Адулф пак не почека дуго, него одмах даде знак за почетак битке у коју се Франци, поуздајући се у своју бројност, радо упустише. Словени им, настојећи се окористити својим положајем, с једнаком храброшћу одолеваху; штавише, готово без наде у спас, један другога подстицаху на освету… На крају се тако разјарише у свом бесу, да се Франци почеше повлачити и гинути један за другим. Видевши шта се догађа, Адулф се покаја што се уопште бијаше упустио у битку, но ни за кајање му не оста много времена, јер паде и он с великим делом своје војске.

Погинуше такођер и многи Словени, а војсковођа њихов

БЕЛОСЛАВ  беше смртно рањен, те недуго затим, на повратку кући, напусти овај свет…”

Дерван, кнез словенски и брат Болеславов, у жељи да освети братову смрт, крену на краља Дагоберта, који беше наследио Килдеберта на франачком пријестољу; потукавши се с Дагобертом и с његовом бираном војском Франака, потуче их до ногу. Ушавши потом у Тирингију и у крајеве уз франачке границе (како извештава монах Аимон у 4. књизи, поглављу 23.), нанесе им велике штете и однесе са собом неизмеран плен.

Словени Сораби, осокољени том победом, упадоше такођер у осветничком походу у Тирингију и Саску, те опљачкавши те две земље, на крају све уништише и спалише. Ти Сораби припадају онима које Лаоник Халкокондил смешта у древну покрајину Трибала, крај Дунава, у северној Мезији.

Занимљиво је да се у наставку говори и о пореклу С(о)рба:

Древно пребивалиште Сораба (према Плинију) беше крај око мочваре Меотид. Један их се део запути одатле у смеру Дунава и горње Мезије, док други део крену на пут преко непрегледних пространстава Сарматије

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

Саргон Акадски, краљ четири стране света

Modern representation of Sargon of Akkad.

Саргон  Велики Акадски

.

Легендарне приче о славном краљу Месопотамије

  1. пне, краљ Саргон од Акада основао је једно од највећих светских царстава. Иако скромног порекла, створио је Златно доба у Месопотамији.  Акадски херојски епови су описали подвиге овиг снажног вође. Саргон Велики освојио је земље широм Месопотамије, Сирије, Анадолије и Елама (западни Иран), и успео је да одржи царство моћним током целог свог живота. Сматра се да је Саргон владао од 2334. до 2279. п.

Кошара и речно путовање новорођенчета – ко је био Саргон из Акада?

Име Саргон је био библијски превод  Акадског назива “Сару-Кин ”, који се може превести на енглески језик и као’ прави краљ ‘.

О Саргоновом стварном животу мало се зна, а већи део његове приче састављен је из легенди; Саргонов биолошки отац  осто је мистерија, а за његову мајку се каже да је била свештеница храма богиње  Иштар .

Прича о његовом детињству, на пример, подсећа на причу о библијском Мојсију , по томе што су обојица смештени у корпе од трске и остављени да плутају низ реку. Док је беба Мојсије плутао низ Нил , Саргон је плутао низ Еуфрат .

.

Ово је оно што је Саргон написао у својој аутобиографији:

Саргон, моћни краљ, краљ Акада, јесам ја.
Моја мајка је била 
свештеница, оца нисам познавао.
Мој град је Азупиран
а, који се налази на обали Еуфрата.
Моја 
нестална мајка ме је зачела, у тајности ми је родила.
Сместила ме је у корпу
од трске, битуменом ми је затворила поклопац.
Бацила ме је у реку која се није надвила над мене.
Река ме је изнедрила и одвела
ме ка Акки, водоноши.
Акки,
водоноша, ме подигао док је захватао своју воду.
Акки,
водоноша, узео ме, и одгајио као свог сина..
Акки,
водоноша, именовао ме је за свог баштована.
Док сам био баштован, Иштар ми је пружила љубав
… ”

У сваком случају, оснивач будућег моћног Аккадског царства  је постао баштован у служби Ур-Забабе, краља краљевства Киш , да би убрзо постао краљев пехарник.  Из непознатих разлога, краљ се осетио угроженим од Саргона, и покушао да га се реши. Краљ Ур-Забаба је сматрао да је пронашао добар начин да то учини када је Лугал-загеси, сумерски краљ Урука,  дошао да освоји краљевство Киш. Ур-Забаба је послао Саргона да краљу достави глинену плочу , наводно са поруком у којој тражи мир. Међутим, без Саргоновог знања, тај таблет је уствари садржао поруку у којој се тражи да Лугал-загеси убије Саргона. Завера је била осујећена, мада је нејасно како, а Лугал-загеси је, уместо да га убије, понудио Саргону да се придружи његовој војној кампањи против града Киш.. Заједно су освојили Киш и Ур-Забаба је свргнут.

.

Sargon was supposed to deliver a clay tablet to the king of Uruk. (LordGood/Deviant Art)

.

Али недуго затим, Саргон и Лугал-загеси постали су непријатељи. Неке верзије приче чак кажу да је Саргон имао аферу са женом од краља  Лугал-загесија. Саргон је заробљени  у Уруку од стране Лугал-Загесија, а потом се ослободио и поразио га у бици код Киша.

Саргон од Акада заузео је Урук и Киш на непознати начин. 

 

 Успешно ширење царства

Велики део Сумера (јужна Мезопотамија ) био је под контролом Урука, а пораз краља Урука – Лугал-загесија, значио је да је Саргон сада нови владар подручја, из којег је могао да започне војне кампање и прошири своје царство.

На истоку, Саргон је ратовао и победио Еламите , који су насељавали данашњи западни и југозападни део Ирана . На западу је Саргон освојио и делове Сирије и Анадолије .

Из текста познатог као ,,Еп о краљу битке сазнали смо за Саргонову кампању у Анадолији. У тексту се такође наводи да је Саргон прешао Средоземље и завршио на Кипру .  Саргон је дао себи титулу ,,Краљ четири стране света”…

Сам Саргон је наводно писао о својој војној моћи, наводећи:

„У мојој старости од 55 година, све земље су се побуниле против мене и опселе су ме у Акаду, али стари лав је још увек имао зубе и канџе, изашао сам у борбу и победио их: победио сам их и уништио њихову огромну војску. Сад, сваки краљ који жели да буде раван мени, мора да освоји све што сам ја освојио.”

.

.

То, међутим, није било једино наследство Саргона. Краљ је такође упамћен као онај који је основао друштво у коме су СЛАБИ били заштићени. Приче кажу да током његове владавине нико у Сумеру није морао да моли за храну, и да су удовице и сирочад били заштићени. Али и побуне су такође биле уобичајена карактеристика током Саргонове владавине, и како је сам рекао, његови непријатељи су се суочили са „лавом са зубима и канџама“. Саргон Велики је био херој скромних почетака који је стекао моћ да спаси свој народ, мада се његово царство сматрало Златним добом у поређењу са оним што је дошло после њега. Каже се да је Саргон умро природном смрћу, а наследио га је његов син Римуш.

.

What battle is depicted on Sargon's Victory Stele?

Извор:

https://www.ancient-origins.net/history-famous-people/sargon-akkad-0010542?fbclid=IwAR24WCCuLHWyPkTncGwQXZU3gW9kJmetkSmwfK99bLXnxU2dMOdeHkAm030

 

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

КЛАДОВСКИ СПАВАЧИ ИЗ ЕФЕСА

Ранко Јаковљевић:

КЛАДОВСКИ СПАВАЧИ ИЗ ЕФЕСА

.

Рибарење на Ђердапу, столећима је  било колико напоран, толико и уносан посао, нарочито у дунавским вировима које су турске власти издавале у закуп богатим предузетницима. Јесетре тежине 7- 25 кг, моруне између 60 и 200 кг, сматране су најдрагоценијим уловом због квалитетног меса али и скупе икре- радо виђаног специјалитета и у удаљеним европским земљама. Имало је  примерака тешких 1000 кг, дужине око 5-7 метара. Најзначајније справе за улов племените рибе у Ђердапу биле су гарде. У Дунав су побадани стубови, колци, плотови и поплети у трасама од око 100 м дужине, са циљем стварања левкасте конструкције ширим делом окренуте узводно, са отвором широким 60- 80 метара. Гарда се завршавала сужењем распона око 4 метра, обложеним мрежом од пређе, у којој је крупна риба хватана. Најбољи улови таквим инсталацијама постизани су у фетисламском Ђердапу, реон Кладова. Право риболова било је предмет мноштва тапија. Нашу пажњу, везано за садржај печата којим је оверена, заокупља исправа из 1776-1777.  године. Наиме, поред имена власника печата, фетисламског бега, у њему су означена имена легендарних Спавача из Ефеса. Текст тапије (публикован од  стране Душанке Бојанић Лукач и Татјане Катић у Miscellanea бр.26 из 2005.г.) гласи:

У име Бога!

                        Повод писања писмена је следећи:

Пошто смо, рачунајући од ове 1190.године, преузели на себе и узели у закуп фетхисламску мукату, која припада вакуфима царског величанства, а налази се на обалама реке Дунава, један од становника Фетхислама џабија царског вакуфа Хаџи Хусејин-ага, затражио је тапију да изнова створи и сагради једну гарду на реци Дунаву, у близини Армут Аде, на њеним доњим странама. Условљављајући га да годишње плаћа 120 акчи закупа у корист вакуфа, а да уловљену рибу продаје на фетхисламској скели и четвртину од ње даје еминима царског вакуфа, ми смо  му, у својству мутевелијиног кајмакама, узевши, према старом закону таксу за издавање тапије, предали ову тапијску књигу да би на изложен начин био притежатељ.

Потребно је да он из године у годину предаје 120 акчи годишњег закупа који је одређен за часни  вакуф, као и да четвртину уловљене рибе предаје еминима и за то му је издата дозвола. Са наше стране и са друге неке стране нека нико не насрће.

Године 1190 (21.2.1776-8.2.1777)

Потпис: Мехмед Јеген, мутевелијин кајмакам, бег Фетхислама садашњи.

Печат на полеђини: Мехмед и имена Седам спавача (Јемлиха, Мексалина, Меслина, Мернуш, Дебернуш, Шазмуш, Кефештатајуш, Китмир)

Сагласно  исламском предањњу, Кур’ан- Асхабул-кехф /спавачи  пећини/ о младићима који су провели у сну 309 година: кад напустише оне који о Алаху износе неистину, склонише се у пећину; Господар их својом милошћу обасу и могло се видети како Сунце, када се рађа обилази пећину с десне стране, а када заобилази- заобилази је с леве стране, а они бејаху у средини њезиној… и ми смо их превртали сад на десну, сад на леву страну, а пас њихов, опружених предњих шапа, на улазу лежаше…;  били су то момци што вероваху у Господа свога- ”Господар наш- Господар је небеса и Земље, ми се нећемо поред њега другом богу клањати, јер бисмо тада оно што је далеко од истине говорили”…

.

 

Истовремено са влашћу бега  Мемеда Јегена у Фетисламу,у близини градских зидина постојала је  Цркву посвећену светом Ђорђу, подигнута 1719.г. Попис цркава у паланачком, хоршавском и крајинском дистрикту извршен у доба аустријске управе на овим просторима, 5.10.1735.г, садржао је  податке о хришћанској богомољи: ”Зидови су јој од храстових дасака, а кров од цигле… На храму има троје улазних врата, једна од запада, а двоја са страна. Сва су написана, али потичу са затвора… Од црквених књига има: српски литургијар, псалтир и минеј, онда руски /московски/ псалтир, апостослки триод и пентикостар, као и 1 влашки минеј- протокола црквених нема… Порта је обграђена, па тамо и напољу сахрањују се. На гробовима нема крстова, а ни преслица”.  4.август у православном хришћанском календару посвећен је празнику Седам светих отрока у Ефесу.

Тада се у храму приповеда: ”У доба римског цара Деција  беху у Ефесу седам младића, синови угледних старешина градских, и служаху у војсци као официри; имена им беху: Максимилијан, Јамвлих, Мартинијан, Јован (Константин), Дионисије, Ексакустодијан и Антонин. Иако беху деца разних родитеља, они беху једнодушни у вери и љубави Христовој, и заједно се мољаху и пошћаху, сараспињући се Христу умртвљивањем тела својих и строгим чувањем девства.  Услед одбијања да се клањају паганским божанствима цар нареди нека у тами пећинској помру од глади и жеђи. У време цара Теодосија Другог, после два столећа, по Божанском наређењу ти свети мученици васкрснуше, као пробудивши се од сна. ”

Много година након што је Мехмед Јеген, мутевелијин кајмакам, бег Фетхислама садашњи  тапију издату на тлу Фетислама кладовског печатом са именима ”спавача у пећини” оверио, а стара Кладовска црква, у  којој су Ефески спавачи при службама спомињаним, зубом времена сравњена са земљом,  њихови знамени удостојили су пажње овдашњу популацију кроз приповест Данила Киша Легенда о спавачима у форми обавезне гимназијске лектире: ”Дионизије,  његов пријатељ Малхус те ‘богуугодни’ пастир Јован и његов пас Кетмир лежали су столећима у шпиљи пуној влаге, отупели на постојање… Остадоше у шпиљи триста година којима треба додати још девет… Глуви, слуха запечаћена оловом сна и катраном таме, лежаху непокретно… Нису били мртви, а живот као да их је напустио... ”/Енциклопедија мртвих/.

.

 

 

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Андромеда, етиопска принцеза …

АНДРОМЕДА, ЕТИОПСКА ПРИНЦЕЗА,

ЋЕРКА КРАЉА КЕФЕЈА И КРАЉИЦЕ КАСИОПЕЈЕ

.

АНДРОМЕДА (грч. Ανδρομέδη, лат. Andromeda) је била ћерка етиопског краља Кефеја и краљице Касиопеје. Пошто је Касиопеја била сујетна жена, волела је да се хвали како је њена ћерка Андромеда толико лепа, да је чак лепша од Нереида (морских нимфи), због чега су нимфе увређене, замолиле Посејдона да је казни. Да би Нереидама испунио молбу, Посејдон је послао морско чудовиште Кетуса да опустоши Етиопију. Кефеј се, потом, обратио пророку Амону за савет како да спасе земљу од морске немани, од кога је убрзо добио одговор: мора да жртвује своју ћерку. Очајан, Кефеј је одмах наредио да Андромеду окују за морску стену, како би смирио бес богова.

Враћајући се кући на Пегазу, са Медузином главом у торби, јунак ПЕРСЕЈ је угледао везану Андромеду и, очаран њеном лепотом, решио да јој помогне.
Кад је чуо разлог због чега је прикована за стену, Персеј је затражио обећање од Кефеја да, ако је спаси, буде његова жена. Очајан отац је пристао, а Персеј је убрзо савладао Кетуса тако што је, уз помоћ Медузине главе, претворио чудовиште у камен.

Убрзо након свадбеног весеља, Андромеда и Персеј су напустили Етиопију. Касније је Андромеда постала краљица Микене, града који је основао њен муж. Али, пре него што су дошли у Хеладу, Андромеда је родила сина, Персеја II, којег је оставила у Етиопији, зато што Кефеј није имао мушке наследнике. Дуго се сматрало да су и Персијанци добили име по Андромедином сину.
Персеј је, иначе, био савременик критског краља Миноја и митског лекара Асклепија. То је херојско време, пре-Хомеровско доба Егеје и БАЛКАНА, трајало је око две и по хиљада година (Thomson, 1954, стр. 291).

Пошто се у овом миту ради о етиопској принцези, логично је да Андромедино место рођења и чувено краљевство Кефеја и Касиопеје, а касније и Андромединог сина Пресеја II, представља афричка Етиопија.  Стари библијски назив за ову земљу је био „Абисинија“, а прво забележено краљевство било је Аксум, које је у I веку н. е. била водећа поморска и трговачка сила на Црвеном мору. Земља је примила монофизитско хришћанство у IV веку н.е., а врхунац снаге досегнула је у VI веку н.е., када је контролисала и јужни део Арапског полуострва.

Етиопљани, напротив, овај мит НЕ СМАТРАЈУ СВОЈИМ, нити су чули за етиопску принцезу Андромеду, а нарочито не за њеног сина Персеја II.  У овој земљи се чува и негује једна сасвим друга митска прича – о Краљици од Сабе.  Приче о овој краљици су оставиле трага у предању трију народа:  у етиопском (Краљица Македа), јеврејском (Краљица од Сабе), и арапском (Билкис).

Тај мит, у који је стотинама година веровао народ Етиопије (а верује и данас), детаљно је описан у етиопском националном епу „Кебра Негаст“ или „Књига славе краљева“.

Међутим, Краљица од Сабе у ствари никад није била етиопска краљица, већ моћне државе халдејских (калдејских) Сабејаца, једне од четри највеће цивилизације у Саудијској Арабији (око 1000 – 750. г. пре н.е). Налазила се на југу данашњег Јемена. Главни град Ма`риб је био чувен по изграђеној грандиозној брани на реци.  На том месту данас више не постоји ни брана ни река…

Одломак из текста ГОРДАНЕ М. КОСТИЋ
(Филозофски факултет, Универзитет у Београду)

Комплетан веома занимљив текст на линку:
http://servo.aob.rs/eeditions/CDS/Razvoj%20astronomije%20kod%20Srba/8/pdfs-s/32.pdf

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Тако је говорио немилосрдни Карафа …

.

Папа Павле IV ( Pope Paul IV ), рођен као Gian Pietro Carafa, био је глава католичке цркве и владар папских држава од 23. маја 1555. па до смрти 1559.

“Карафа је мирно седео и тихо говорио:

– Мене људи интересују толико колико су послушни нашој светој Цркви. Или неки посебни и необични умови. Али они се налазе, нажалост, веома ретко. Уобичајена гомила ме не занима уопште! Та гомила маломислећег меса, није добра ни за шта више, осим да извршава вољу других и налоге других људи, јер њихов мозак не може да разуме ни најпримитивнију истину.

Чак и знајући Карафу, осећала сам да ми у глави тутњи од узбуђења … Како је могуће живети, мислећи тако нешто?!.

– Па, надарени… њих се бојите, Ваша Светости, зар не? У супротном их не би тако брутално убијали. Реците ми, ако их увек на крају спаљујете, онда зашто их тако нељудски мучите пре него што их одведете на ватру? Зар није довољно за вас зверства, које чините, спаљујући живе те несрећнике? ..

– Видите, Исидора, човеку није нужан Бог, да би веровао – гледајући моје збуњено лице, Караффа се смејао срдачно. – Зар није смешно да чујете то од мене Исидора .. Али истина је – то је истина, али схватам да из уста Папе звучи више него чудно. Али понављам – правом човеку не треба Бог …њему је довољан други човек. Узмимо, на пример, Христа … Он је био само веома надарен, али и даље човек! И он је могао да хода по води, да оживи полумртве, показао је неке од “трикова”, па смо га – прогласили сином Божјим (и затим – готово Богом), и све је било управо онако као и увек – гомила, после његове смрти, срећно иде за својим Спаситељем… чак и без разумевања, што је он то стварно окајао за њих … Као што сам рекао раније, људи нису у стању да управљају и исправно је њима управљати, Исидора. Тек тада се у потпуности могу држати под контролом.

– Али никада нећете бити у стању да контролишете читаве народе .. За то је потребна армија, Светости! А чак и под претпоставком, да сте народе некако подредили себи, сигурна сам, опет би било храбрих људи који би повели за собом остале да поврате своју слободу.

– Потпуно сте у праву, мадона – Карафа климну главом. – Народи се не покоравају добровољно – они морају бити покорени! Али ја нисам ратник, и не волим да се борим. То ствара велике и непотребне непријатности …

Зато, како би се покорили мирно, ја користим врло једноставан и поуздан начин – ја уништавам њихову историју … Човек без историје је рањив … изгуби памћење предака ако нема прошлост. Тада је, збуњен и несигуран, он постаје “чисто платно” на којем могу да напишем било коју историју ..

И верујте ми, драга Исидора, људи се томе радују … јер, понављам, људи не могу да живе без прошлости (чак и ако они сами не желе то да признају). А када не постоји, они узимају било коју, да не би “висили” у неизвесности, што је за њих много горе, него било која страна, измишљена “историја”.

– А да ли стварно мислите да нико не види шта се стварно дешава .. Уосталом, у свету има толико паметних, талентованих људи?! – са индигнацијом сам узвикнула.

– Па, како не виде? Изабрани – виде, па чак и покушавају да то покажу другима. Али ми их с времена на време “сустигнемо” … И опет све долази на своје место.

– Као што сте “сустигли” онда породицу Христа са Магдаленом? Или данас – надарене .. . Каквом се то “богу” молите, Ваша Светости? Каквом монструму, коме су потребне све ове жртве!?

– Ако говоримо искрено, ја се не молим боговима Исидора … Живим разумом. А Бог треба само беспомоћним и сиромашним духом. Људи га користе да га моле – за помоћ, за предности … да … за све могуће! Само да они сами не би морали да се боре… То су људи, Исидора! …

Ја сам у шоку гледала Карафу, схватајући да је он на делу много опаснији него што сам раније замишљала. И знала сам да, он нема право да настави да постоји. Карафа је Папа који не верује у Бога свог !!! Било је горе него што сам могла да замислим! .. На крају крајева, могу покушати некако да разумем, када човек чини зло због својих идеала. То се не може опростити, али некако сам могла да разумем … Али Карафа је и о томе лагао! .. Лагао је о свему….”

“… (Карафа) Коме треба ваша “истина”?.. Људи је никада нису тражили …

Не, драга моја, истина је потребна само шачици мислилаца, а гомила једноставно “верује”… Свет се увек држао на лажима, видиш … Главна ствар је да је та лаж прилично занимљива, да би могла да поведе за собом “затуцане” умове … И верујте ми, Исидора, ако почнете да доказујете истину, побијате им “веру”, небитно какву, и вас ће разбити у комаде, та иста публика …

 

(Исидора) – Не могу да вам помогнем, једноставно зато што, живећи дуже него што је суђено, ви убијате бољу половину човечанства. То су они који су најинтелигентнији И најнадаренији. Донели сте превише штете, Светости … и немате право да живите дуго. Извините … – и после мале паузе, веома тихо, додала сам – Наши животи се не мере увек само бројем година живота, ваша светости, и ви то добро знате … – Немам шта да вам кажем, Светости, осим да сте најгори криминалац који је икада живео на овој Земљи..”

Прочитајте:

ОТКРОВЕЊЕ – Светлана Левашов

СТВАРНИ ЖИВОТ РАДОМИРА ИСУСА:

https://drive.google.com/file/d/0B5azmLZlwoopcVVVYUJreFAyejQ/view

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off