Archive for the Category » Nepoznata istorija Srba «

Античка Србија

АНТИЧКА СРБИЈА ( текст на србском и енглеском језику )

 

У древним временима су цареви, краљеви и јунаци доводили своје порекло у везу са неким од Богова, што је била уобичајна појава. Обично се дешавало да нека знаменита личност буде проглашена за сина од неког Бога (Јован И. Деретић)

Empeors, kings and heros in acient times frequently claimd that they originated from Gods. In reality, a memorable persona was commonly proclaimed as a son of some the acient divinities (Jovan I. Deretic)

Када се неко на тај начин прогласи за божијег сина, онда иступа као преставник Бога: свога оца или се једноставно поистовети са својим оцем (Јован И. Деретић)

When a persona is proclaimed a son of God, ther he either represents himself as the “son”, or he identifies himself directly as the respective God on Earth (Jovan I. Deretic)

Сви Римски и Грчки јунаци или императори су се трудили да се преставе као божанства, углавном безуспешно. (Јован И. Деретић)

All Roman emperors, and Greek heros stoutly tried to sepresent themselves as divinities; however, ther were largly unsuccessful (Jovan I. Deretic)

Нино, први велики освајач тадашњега света, оличен је као Бог Бак, но назива се Белов: Бело је Белбог код старих Срба, а касније код Словена; међутим, Белбог је исто што и Бак: дакле, добијамо име Нино Белов (Јован И. Деретић)

Nino/Nimrod, the first great conquerer of the known world, is depicted as the God Bacchus, but his surname is Belov: Belbog (White God) from acient Serbian mythology, and later Slavic; however, Belbog is the same God as Bacchus (Jovan I. Deretic)

Бошар каже за Нина да је он код старих писаца Бак; на јеврејском језику Нина називају „гибор“ сто значи моћан или силан (Самуелис Бошар)

Bocharti argues that Nino, Nimrod, is referred to as Bacchus; in Hebrew, Nino is called “gibor” which means the powerful, or strong (Samuelis Bocharti)

Јоанис каже да је код старих Срба Бог Бак био сматран највећим у реду Богова, а оличен је у лику бика, пошто су њему бикови били приношени као жртве; мајка Бакова, земља, је Богиња која оличава земљу (Јоанис Зонарае)

Ioannis Zonarae claims that acient Serbs viewes Bacchus, Belbog, as the greatest among Gods, and, furthermore, Bacchus is depicted as a bull because it was sacrificed to him as a giftl the mother of Bacchus was the Goddess of the Earth (Ioannis Zonarae)

Јоанис још додаје да су Римљани звали Бака Бакус, а Грци Дионизоц што је спој два имена: Диос-Бог и Низа-Ниш: место Баковог рођења (Јоанис Зонарае)

Additionally, Ioannis argues that Romans called Belgob Bacchus, and the Greeks called him Dionysus which is a combination of two names: Dios/God, and Naissus/Nis (Serbia): the birth place of Bacchus (Ioannis Zanarae)

Јоанис тврди на крају да свуда где је било присутно веровање у Бога Бака су живели Срби (Јоанис Зонарае)

Lastly, Ioannis claims that wherever people belived in Bacchus, Serbs were present (Ioannis Zonarae)

Еусебије каже да је Нино Велов, око 2054-2002 г.п.н.е. извршио први освајачки поход у историји и освојио тадашњи свет; Бошар додаје да је Нино освојио целу западну Азију за 17 година (Еусебије Памфили)

Eusebii ways that Nimrod, ca.2054-2002 B.C.E. was the first conqueror in world history: he conqquered the whole acient world; Bocharti adds that Nimrod conquered West Asia in only 17 years (Eusebii Papphili)

more »

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

САМАРКАНД

 

. Пренела бих вам једно необично искуство из Узбекистана, са дипломатско–привредне посјете наше делегације, које сам недавно чула. Тамо су нашој делегацији направили културну ескурзију, гдје су им казали и показали да су њихов најстарији, главни град САМАРКАНД, основали Срби око 700. п.н.е. Они, за нас кажу, Серби, тако им је лакше. У средњем веку Самарканд је био и Тамерланова престоница. Пошто су сви из наше делегације слушали забезекнуто, нико није имао појма о томе, неко је рекао, да не би испали баш пуно смешни, а помислио је да се можда домаћини шале са нама (чули за оно: Србија до Токија): ,,Ех шта би Ви без нас!“ А они рекоше да су нам се одужили тако што су нашег највећег непријатеља ухватили, поставили на магарца главом према репу, кад је био говно од човјека нека гледа у дупе. Тако су га водали по Малој Азији док није издахнуо. Сахранили су га ипак са царским почастима. Велики Тамерлан (Тимур Ленк) је тада рекао: рођен је да буде Цар па тако треба да буде и сахрањен, а пошто се понашао на власти као псето, и умро је као псето. Причали су наравно о турском султану Бајазиту, ког је Тамерлан заробио 1402. у бици код Ангоре.

Тамерлан (Тимур Ленк)

„КАНДА је врло важна тачка невидиљивог (астралног) тела одакле се разашиље животна енергија у тело”- Самарканд (зове се још и Мараканда) је и било мјесто гдје су се пресецали трговацки путеви и одакле се роба слала на разне стране: Из Кине за Србију и Индију и обратно. То је била као централна пијаца гдје се скупљала и продавала (мијењала) роба на велико (товарима тј. САМАРИМА) из Индије, Кине, Србије- Русије. и растурала по регионима. Ту су се мијењале камиле за коње и обратно. Можда је Самарканд по томе и добио име. А можда САМАР није „бреме” него Сабар, Србар?
Око 140 године п.н.е. становништво Согдијане (област у којој је Самарканд био главни град) ујединило се са Токарима и основало КУШАНСКО ЦАРСТВО (већи део централне Азије,део Индије и цео данасњи Авганистан)
http://www.asraresokhan.com/story.html

Samarkand je među nastarijim gradovima Azije. I Knjiga AVESTA govori o Sogdijanskom Samarkandu.

Samar-kand se nazivao Mara-kand u vreme osvajanja Aleksandra Velikog, ali pre toga je glavni grad SOGDI-ANE

http://ata.uz/Samarkand-is-the-capital-of-empire-Amir-Temur.html

Samarkand je bio poznat kao središnja tačka puta svile između Kine i Zapada.Osnovan oko 700 pre n.e. Bio je glavni grad Sogdijanske satrapije Persijskog carstva za vreme vladavine Ahemenida.
Lociran je u „ Zerafshan River valley” isto je srbofono: Serabskoj rečnoj dolini (reka Serbica), imao je sistem za navodnjavanje.
Na slikama se vide ljudi bele i žute rase:
http://depts.washington.edu/silkroad/cities/uz/samarkand/samarkand.html
SOGDIANA, staropersijski SUGUDA
Sogdijanci (iransko-skitsko- sarmatsko pleme) su bili trgovci.
Od njih su nastali Tadžiki narod, koji danas žive i u Uzbekistanu. Nađeni su neki novčići kušanskog carstva u Uzbekistanu:

http://www.uzbekembassy.org/e/museums/
Jezik im je indo-evropski
http://www.prayway.com/unreached/peoplegroups5/10.html
Nosili su neke dugačke gunjeve:
http://en.wikipedia.org/wiki/File:SogdiansNorthernQiStellae550CE.jpg
Bili su visoki i masivne gradje, svetle kose.
Povezani su sa Tokarima, beloputim ljudima u Kini i kasnije su se ujedinili sa njima.

Vedskog boga Brahmu su zvali Zravan (to je naš Svetovid)
ali ime liči na Zurvan, Zirbi su Srbi, Zurvan bi bio S(u)rba(n)

Bog Surban/Zurvan (Danas ga kod nas zovu Serbon)


http://en.wikipedia.org/wiki/Sogdiana
Teritorija Sogdiane i Baktrije pokriva današnji Uzbekistan, Tajikistan, Turkmenistan, Severni Iran and Severni Afghanistan.
Ime Uzbek liči na Izbeg, izbeglice, iako je ime turkofonog plemena.
P.S.Vidi se i  toponim grada DUŠAN’BE! ? istočno od Samarkanda, u Tadžikistanu
http://travellingtwo.com/gallery2/d/23356-1/uzbek-route2.jpg

Aleksandar Veliki se u Samarkandu, u oblasti Sogdijani, oženio Roksanom (Sarmatkinjom=Srpkinjom). A možda je njeno ime bilo ustvari starosrpsko ROKSANDA?
Roksanin otac je bio plemić Vashuvadarva (podseća na ime indijskog učitelja Vasudeva, koji je Indusima predao VEDE)…

Otac i Roksana su se sakrili u Samarkandu („Sogdijska stena”) jer su ga svi smatrali neosvojivim. Aleksandar je pretio ispred zidina da će ih osvojiti, a iz tvrđave su mu odgovorili „Samo ako znate da letite”. Kažu da je od 300 Lesandrovih vojnika, 270 uspelo da se popne do tvrdjave …On se odmah zaljubio u Roksanu, a „razlozi venčanja su mogli da budu i političke prirode. To venčanje pomoglo je da se okonča pobuna na severoistoku. . Ženidbom sa lokalnom princezom osvajao je srca domaćega stanovništva. Venčanje je obavljeno po lokalnim običajima,,(u tom Samarkandu) gde mladenci umoče hleb uz pomoć mača, pa sa mača uzimaju zalogaje.
Kasnije, oko 306 g. pne. je Samarkand bio u sastavu pokrajine Aleksandrovog zapovednika puka, Slavka Prvog (Selavka Pervogo). Roksana je pratila Aleksandra do Indije i Vavilona, gde je on umro.

http://www.sairamtourism.com/uzbekistan/roxana

http://outline-of-history.mindvessel.net/230-career-of-alexan der-great/235-was-alexander-indeed-great-.html

 

 

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Истина о Марку Кеаљевићу

 
OVO JE PRAVA ISTINA o Marku Kraljeviću:
Srpski heroj kog su epske pesme ‘oskrnavile’!
 
Naš narod, nažalost, nije imao priliku da nauči neophodno o čoveku koji je na neki način dao poseban pečat našoj istoriji i literarnoj baštini. Srbi ne znaju gotovo ništa o hrabrom, ponositom i velikom vitezu čiji su život obeležili najslavniji, ali i najteži dani srednjevekovne Srbije. Ovo je drugačija priča o Marku Kraljeviću – čoveku koji je dobro znao kako je to biti na vrhu, ali je nažalost saznao i kako je to biti na dnu.
Autor: Stefana Pavlović 

Freska Marka Kraljevića u manastiru u blizini Skoplja, čiji je ktitor i bio

Čovek od krvi i mesa koji je živeo kao MIT

 

“Marko Kraljević – čovek koji je postao legenda” – na policama srpskih knjižara “ušuškao” se prvi roman Marka Aleksića, svestranog istraživača koji je diplomirao i magistrirao srednjovekovnu arheologiju. Ovo je jedan od prvih romana na našim prostorima koji nam donosi istorijsku i naučnu istinu “upakovanu” u modernu, “urbanu”, živopisnu reč, pitku i razumljivu svima. Autor je pokušao da izbegne suvoparne podatke, potrudivši se da istorijskim činjenicama da novi i svež “dah”, istovremeno ne rušeći načela istine i tačnosti. I u tome je uspeo – plod njegovog rada, truda i istinske strasti ka srednjevekovnoj istoriji je knjiga koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim, ruši tabue, “raskopčava mito”, i donosi pravu i jedinu istinu o jednom od najvećih junaka srpske istorije – Marku Kraljeviću. A, ako ste mislili da je on samo plod mašte srpskih epskih pesnika ili mizerna istorijska figura – varate se! Vreme je da zagrebete ispod površine i saznate istinu.

 

Promo

– Prvi put u našoj istoriji ova knjiga pokušava da odgovori na nedoumice ko je Marko Kraljević zapravo bio. On je nadaleko poznat kao fascinantna literarna ličnost, nema ko ne zna spevove o njemu, znamo da “ore drumove”, “pola pije, pola Šarcu daje”, ali o stvarnom Marku Kraljeviću, kao istorijskoj ličnosti, malo ko zna da kaže nešto. On je nacionalni heroj Srba, ali ne samo Srba, već svih južnih Slovena, istu “titulu” ima i u Bugarskoj i u Hrvatskoj, pesme o njemu zabeležen su i u Sloveniji, a čak ni Albanci ne zaostaju u spevovima o njemu – započinje da rasvetljava, možda i “najzapostavljeniju” temu naše istorije, priznati arheolog Marko Aleksić.

Aleksić, “dečački” zaljubljen u istoriju, čovek koji je godine i godine proveo posvećen izučavanju srednjeg veka na našim prostorima, ističe da je čak i sam ostao zapanjen informacijama koje je saznao dok je radio na ovoj gotovo “revolucionarnoj” knjizi.

Biografija Marka Kraljevića donosi ne samo krajnje zanimljive podatke, već krije i one koji su do sada bili nepoznati širokoj javnosti, i predstavlja primer kako istoriju prezentovati na način dopadljiv i prihvatljiv svima. Ali, kada se spoje, ljubav, zalaganje i tema koja je od nemerljivog značaja za istoriju i očuvanje dostojanstva srpskog naroda – dobar rezultat ne može da izostane.

 

Vukašin Mrnjavčević, otac Marka Kraljevića (Foto: Wikipedia)

– Epska snaga Marka Kraljevića jeste dominanta, ali on je bio stvarna istorijska ličnost, i to veoma značajna figura svog vremena. On je bio čovek ratnik, čovek vitez, čovek vezan za svoju porodicu i narod – što je i obeležilo njegov život. Marko Kraljević je zaista bio veliki vladar i plemić, kao i njegov otac i stric, koji su upornošću uspeli da se izbore da njihova porodica postane vodeća u zemlji. Marku je kao najstarijem sinu Vukašina Mrnjavčevića bilo suđeno da postane vladar Srbije, pa je proglašen za princa, tačnije mladog kralja. Baš zato što mu je i otac bio kralj, on je poneo prezime Kraljević, kao i njegova braća Dmitar i Andrejaš. Kada je Vukašin poginuo u Maričkoj bici, Marko je automatski postao kralj čitave države –pojašnjava naš sagovornik.

 

Marko – požrtvovani vladar koji je svoj život posvetio borbi protiv Turaka

Jedno od najvažnijih i “najosetljvijih” pitanja koje se nameće jeste kako smo kao narod uspeli da “zakopamo” u zaborav Marka Kraljevića kao stvarnu istorijsku ličnost, čoveka koji je vladao Srbijom i na kraju dao svoj život za nju.

– To je kardinalna greška naših istorijskih istraživača i naučnika, i ne može da se objasni na neki racionalan i uobičajen način. Naša narodna tradicija je veoma sugestivna i jaka, naša epika je “najjača” u svetu, odmah nakon Homera, a prvi ovdašnji istoričari bili su toliko impresionirani tom epikom da su joj u potpunosti verovali. Vreme je pokazalo da se epske pesme ne mogu koristiti kao relevantan istorijski izvor, pa su buduće generacije istoričara otišle u drugu krajnost – oni su olako nipodaštavali narodna predanja, a upravo je Marko Kraljević završio kao žrtva, jer je bio simobol takvog predanja. Naučnici su u strahu da ih ne etiketiraju kao “nenaučnike” polemisali sa njegovim životom do te mere, da su mu prepisali negativne stereotipe – naglašava Aleksić, pokušavajući da sruši tabue:

 

Marko Aleksić (Foto:Privatna arhiva)

– Jedan od najčešćih stereotipa dok pokušavamo da “razbijemo” epsku sliku Marka Kraljevića jeste činjenica da je on bio turski vazal, čime dokazujemo da smo navodno objektivni i kritični prema svojoj tradiciji. Ali, to je zapravo velika greška – istina je da je on najveći deo svoje vladavine i života posvetio borbi protiv Turaka. Velika je nepravda da takvog čoveka danas njegov narod proglasi za turskog udvoricu. On jeste bio turski vazal, ali tek u drugom delu svoje vladavine, i to u trenutku kada su oko njega već svi bili vazali, te onda kada je to bila jedina moguća i najbolja odluka za njegov narod. On je to uradio razumno, svesno žrtvujući svoj položaj. Drugi negativni stereotip koji mu se “prišiva” jeste da je za razliku od njegovog grandioznog epskog lika on istorijski bio zapravo minorna ličnost. Zapravo, on je 35 godina proveo u vrhu države, što je neverovatnoe veliki period, i ubraja se u ličnosti koje su ključno uticale na sudbinu naroda. Kao samostalni vladar je proveo dugih 25 godina, i sam sebe smatrao je vladarem svih Srba i tako se predstavljao. Jedno kratko vreme su ga i drugi smatrali tako, ali to ne umanjuje značaj da je on bio jedna veoma važna figura svog vremena.

 

Buran privatni život Kraljević Marka

Knjiga “Marko Kraljević – čovek koji je postao legenda” rasvetljava ne samo život srpskog vladara i junaka, već i život njegove porodice, predaka i onih koji su ostali posle njega. Takođe, knjiga se pozabavila i odgovorima na pitanje o tome kakav je bio način života u srednjevekovnoj Srbiji, ali i Evropi uopšte. Ipak, nesumnjivo će čitalačku publiku najpre zaintrigirati ljubavni život čuvenog heroja! Da, i on je voleo, i zbog ljubavi patio. I, mada je nauka verovala drugačije, Marko Kraljević ostavio je potomke iza sebe.

– To je veoma polemično pitanje; narodno predanje i nauka slažu se u tome da nije imao potomke. Sećamo se i reči njegovog oca iz pesama kada ga proklinje – “Ne imao ni groba, ni roda, ni poroda…”. Međutim, ova knjiga je ozbiljno razmotrila to pitanje i ispostavilo se da je Marko Kraljević imao potomke najverovatnije, što dokazuje biografija najvažnije žene u njegovom životu – Jelene. On je imao buran privatni život, čak i narodno predanje se time pozabavilo, što je potpuno nesvojstveno konzervativnoj atmosferi u našoj epici. Danas istorijski znamo da je imao najmanje tri braka, a ono što je fenomenalno je da su dva bila sa istom ženom (pomenutom Jelenom), što svedoči o njihovom složenom odnosu – priča naš sagovornik, donoseći još zanimljvih informacija o Markovoj intimi:

– Njegova žena Jelena bila je oficirsko dete, ćerka čuvenog generala cara Dušana – Vojvode Preljuba, a pogrešno se verovalo da je kćerka Radoslava Hlapena. On je zapravo bio njen očuh i ratni drug njenog slavnog oca Ćesara od Preljuba. Jelenina majka se nakon pogibije vojvode Preljuba, preudala za Hlapena, koji je usvojio njenu decu iz prvog braka i korektno se odnosio prema njima do kraja života, šta više pomagao im je u teškim životnim situacijama. Jelena i Marko su najverovatnije imali decu, a u knjizi je opisana i dramatična scena i ljubavna svađa koja se odigrala u gradu Kastoriji. Knjiga donosi priču o situaciji kada je Jelena otišla za drugog čoveka – Balšu Balšića, te kako je Marko došao da se bori za nju. Ova “epizoda” desila se jer se Jelena borila za svoje dete, pošto su po srednjevekovnim pravilima deca ostajala kod oca. Tada joj je Radolsav Hlapen pomogao, pa se ponovo udala za Marka. Međutim, kasnije se ponovo razvela, ali tada je ponela sa sobom najmanje jedno dete, kćerku Irenu. Ako je to bila ona, Irena je dobila ime po svojoj baki, a Jeleninoj majci. Kasnije se udala za jednog italijanskog viteza, i pripadala je vlasteli koja je živela na današnjem jugu Grčke. Druga poznata žena Marka Kraljevića bila je Teodora Šupić iz Dalmacije, međutim taj brak je bio veoma kratkotrajan, jer se srpski vladar razveo, kako bi ponovo oženio Jelenu.

Marka Kraljevića, kako iz predanja, tako i sa slika i fresaka, znamo kao gorostasnog, snažnog, markantnog čoveka. Aleskić razotkriva da li je takva slika o njemu verodostojna i istinita:

– Velike nacije vizuelizuju svoje važne, istorijske ličnosti, a ako nemaju njihov portret, okupe najbolje umetnike u državi, koji potom crtaju jedan zamišljeni portret po istorijskim opisima. Ali, mi zapravo imamo pravi porteret Marka Kraljevića, tri su sačuvana – dva su oštećena, dok je jedan u veoma dobrom stanju – i kada ih uporedimo, vidimo autentičnu ličnost. Njegov portret donosi čoveka u najboljim godinama, u srednjim tridesetim, potpuno je realan, i verujemo da umetnik nije imao potrebu da improvizuje – on je tada bio vitez u naponu snage i elana. Ova knjige krije i jedini pravi porteret Markove majke Jelene (Jevrosime u narodnom predanju), ali i fotografije dragocenog nakita koji je mogla da nosi samo vladarka i najvažnija žena u porodici – najverovatnije su to nosile Markova majka i supruga.

 

Slika Novaka Radonića “Smrt Marka Kraljevića” (Foto: Wikipedia)

“Kasno Marko na Kosovo stiže” i poslednje reči srpskog heroja

 

Kosovski boj odigrao se nekoliko godina pre smrti Kraljević Marka, a njegova uloga u njemu do dana danas nije rasvetljena, i ne zna se da li ju je uopšte bilo. Uprkos tome što je Aleksić doneo odgovore na sva pitanja o životu srpskog vladara, ovo je moralo da ostane “okrnjeno”.

– Informacije o ulozi Marka Kraljevića su veoma oskudne, i nažalost ova knjiga nije mogla ništa da kaže o tome. Da smo morali, mogli smo da kažemo sledeće – on se ne pominje među turskim vazalima koji su se borili protiv Turaka, ali se ne pominje ni među onima koji su ratovali protiv hrišćana.Ono što je indikativno jeste da turska vojska nije prošla preko njegove teritorije, nego preko teritorije Dragaša, njegovih istočnih suseda, što i nije logično, jer je Markova teritorija bila lakša za proboj do Kosova. To je ono što nauka može da kaže, a ostala je još samo šaljiva narodna izreka “Kasno Marko na Kosovo stiže” – naglašava ovaj arheolog.

 

Marka Kraljevića smrt je stigla kao šezdesetogodišnjeg čoveka, a poginuo je baš kao što je i živeo, boreći se do poslednjeg daha.

– Marko Kraljević poginuo je 17. maja 1395. godine u bici na Rovinama, on je u tom trenutku bio turski vazal i znao je da je to zenit njegovog života. Njegova braća su napustila zemlju, otišli su u Mađarsku, jer nisu želeli da budu turski vazali. Marko je tada bio čovek bez iluzija, znao je da samo još kao dobar vojnik može da posluži svojoj zemlji. Zanimljivo je da se rame uz rame sa njim borio i budući despot Stefan Lazarević, tada tek 18-godišnjak. On je zapamtio i poslednje reči Marka Kraljevića, a glase ovako otprilike: “Molim Gospoda da pomogne hrišćanima da pobede u ovom ratu, a ja nek budem prvi koji će poginuti u njemu” – priča predavač u Istraživačkoj stanici Petnica.

Uloga i značaj Marka Kraljevića u srpskoj istoriji decenijama, možda i vekovima, bila je obavijena velom “neznanja”, zanemarivana je i potcenjena. Ova knjiga, nadamo se, doprineće rasvetljavanju mita o čoveku čiji je lik poslužio kao inspiracija najvažnijim i najsnažnijim epskim spevovima, ali i o čoveku koji je bio i ostaće metafora junaštva i moći.

– Marko Kraljević bio je čovek koji je u kritičnim trenucima stremio vrhunskim moralnim vrednostima, bio je neko ko je uvek imao svest o sebi i svojoj ulozi i odgovornosti u svetu. Ako je nekada pomislio i da je njegovo postojanje uzaludno, istorija je pokazala suprotno, desilo se čudo. Njegov život nije mogao materijalno da pomogne Srbima, ali i te kako jeste u duhovnom smislu – on je bio vitez koji je davao samopouzdanje i veru ljudima da će doći doba oslobođenja. To se i desilo, 500 godina kasnije, zahvaljujući tome što naš narod nikada nije prestao da veruje da će jednom biti ponovo slobodan, a veru je sačuvao i kroz pesme o svom junaku – zaključio je Marko Aleksić, ostaviviši pritom i snažnu poruku o tome koliko su a očuvanje integriteta, ponosa i dostojanstva jednog naroda važni poznavanje istorije i narodnog predanja.

 

 

Musa Kesedžija i Marko Kraljević u jeku bitke u očima slikara Vladislava Titelbaha (Foto:Wikipedia)

Zašto je baš Marko Kraljević “izabran” za nosioca naših epskih pesama?

Ako vas “muči” dilema zašto je od svih junaka naše istorije, a bilo ih je mnogo, upravo Marko Kraljević postao glavna “faca” naše epske poezije, odgovor je možda jednostavniji nego što ste mislili.

– Marko Kraljević simbolizuje jedno veliko doba, on je odrastao u doba najveće slave Srbije – u vreme Dušanovog carstva, bio je svedok poleta, optimizma, entuzijazma, emancipacije čitavog jednog društva i nacije, ali je istovremeno u svojim kasnijim godinama bio očevidac propasti svega toga. Dakle, on je u svojoj ličnosti spojio dve veoma važne etape u istoriji našeg naroda – procvat i raspad. Ipak, njegov život uliva nam ohrabrenje jer do poslednjeg trenutka svog života on je verovao u vrednosti koje je upio kao dete i sve nedaće i tragedije nisu mogle da ubiju njegovu veru. Njegov lik je simbol jednog blistavog perioda, jer smo mi Sloveni turskim ropstvom izgubili najslavniji deo naše istroije – vreme kada smo imali careve, kraljeve, vitezove, dvorske dame, dvorove, proslave… Mi smo bili svesni da to gubimo, i kroz lik Marka Kraljevića želeli smo to da sačuvamo – akcentuje Aleksić.

Izvor: www.dnevno.rs

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Србски Епирус ( данашња Албанија)



Цела територија данашње Албаније прошарана је топонимима србског порекла, што је поуздан доказ да су на тим подручјима живели Срби а највероватније да су већину места именовали приликом насељавања јер нису затекли становништво које би им могло пренети старо име. Раније географске карте сведоче да је било много више топонима словенског порекла као на пример:

Широки Брег, Голо Брдо , Плешевица, Горевица, Берат ( еx Београд ), Подгорје , Пештер , Корито , Каменин , Каменица, Зеленин, Луково , Борич, Белица, Бистрица, Дворани итд…

Поред живог материјала сачуваног у језику и многобројним топонимима постоји и низ других извора који показују да је у границама данашње Албаније било доста србског становништва и њихових насеља, а и да су очигледне албанско-србске везе.

Посведочено је да су чак и бољари били словенског порекла као на пр.:
Никола Санати, Дука Добрил, Мартино Чернота…
Један од најпотпунијих србских средњовековних извора, Дечанска хрисовуља из 1330. године сведочи да је у данашњој северној Албанији било доста србских насеобина. Поред многих дарова Стефан Урош III  подарио је манастиру Дечанима десет села која су се налазила у Алтину, области између жупе Реке и реке Валбоне. То су села: Требопоље, Бабјане, Лужане, Горане, Сипчане, Сошане, Грева, Буњане, Крастављане и Буљуби.
У тим насељима уписани су сви мушкарци, порески обвезници, односно они који су имали неке обавезе према манастиру Дечанима. У тих десет села забележено је према првом полису 1438 имена, а по другом 1266.
Анализа је показала да је преко 90% овог становништва имало имена србског порекла, што би могло значити да је 90% становништва било србског порекла.

more »

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Хитити, Хетити, Хети, Хати …

.

Треба истаћи да се 4.500 година до заједничког претка Аријеваца у Анатолији добро слаже са временом појаве Хетита у Малој Азији у последњој четвртини III хиљадулећа пре н.е., пошто има података да су Хетити подигли устанак против Нарам-сина (2.236–2.200 г. пре н.е., то јест пре 4.244–4.208година).

 Е сад мало о тим Хетитима:

 Српско друштво се састојало од четири сталежа и то се потврђује друштвеним уређењем Аријеваца на истоку и доказује кроз законике завршно са Закоником цара Душана. – Први сталеж је просветни сталеж у који улази и свештенство, то је сталеж словести. – Други сталеж је ратнички, односно војни сталеж. – Трећи сталеж чине слободни сељаци, занатлије и трговци. – Четврти сталеж чине меропи, у које улазе странци, зависни сељаци беземљаши, најамни радници бескућници и заробљеници, као и староседеоци у освојеним земљама.

Први, словесни сталеж, најчешћи поклоници богиње Палас и бога Теута и други сталеж, ратни, поклоници бога Арете и богиње Аретуше, давали су управно особље и заједно чинили владајући сталеж под именом – Гети. Назив Гети се на јеврејском пише као Хети, у множини Хетим, на грчком као Кети, Келти и Кити. Гети се још помињу и као Хати и Хитити у Малој Азији и Сирији; Хети, Хати и Кети у Индији. У свим освојеним земљама и насеобинама старих српских племена налази се име Гети, мање или више преличено у записима на страним језицима. У старој Македонији су постојала лична имена – Гетије и Гета.

Бартон каже да се земља Хетим помиње на једној таблици из Вавилона која потиче из времена краља Шамсуилуна, наследника Хамурабија. Хамурабијево право име је Хамурапи, а у Старом завету се помиње као Амрафел (23.ст.293). Некада је Људеја била водећа држава српске расе и представник Гетије, па зато Рагозин каже да су Лиђани један народ углавном хетске расе. Лидијски врховни бог је био Манес (14.ст.366). Улога Мана, Манеста, у Људеји је иста као и код Аријеваца на истоку.

”Потребно је да се осврнемо на употребу имена Хети које се у савременом свету помиње, готово искључиво, као Хитити. Најпре се мислило да то име потиче по граду Хатуши у Кападохији, престоници једног моћног и значајног царства. Али, пошто се то име налази на више места у Европи, чак и пре Хатуше у виду као Хети или Кети, порекло имена се не може изводити од имена града Хатуше, него обратно. Асирски записи помињу Хатушане као Хате, што се очигледно односи на име њихове престонице Хатуше. Међутим, у асирским записима се налази тројако писање имена: Хати, Хате и Хети (104.I.ст.9). Јевреји их називају Хетима и то не само Хатушане него и оне који су се налазили у Палестини и који нису имали никаквих доказивих веза са Хатушанима. Ми смо већ напоменули да, захваљујући недовољној одређености јеврејског писма, Хетим се чита и као Хитим. Од погрешног читања хетског имена у новије време, Западни писци су створили нови облик – Хитити.

Вадел објашњава: ”Хете Јевреји зову Хетх или Хитт, и говоре о њима као владајућој раси у Феникији и Палестини у време када је Абрахам дошао овде. На јеврејски облик Хитт додали су латински завршетак -ите и тако су добили Хиттите” (99. ст.8). И стварно, име Хитити је кованица двадесетог векаа такво име се не налази нигде у историји .

”У време Ниновог похода Серби са Хелмског полуострва су заузели Кападохију и покорили туземски народ који је био једне посебне расе, ни аријевске ни семитске и звао се Хури или Хурити.

Пирен каже: ”У Малој Азији, новодошли су се помешали са Туземцима, Хититима, од којих су усвојили име и поставили су темеље једном моћном војном феудализму. Овај покрет је довео Хиксосе у Мисир (Eгипат)” (48.ст.82). Египћани су Хиксосе називали ”хегау касетиу”, што значи – стране вође. Главни градови Хиксоса у Мисиру били су Сарбар и Видо, ”Абарис” и ”Абидос” из грчких записа. Серби су оставили у њиховој престоници Хатуши само један владајући слој друштва и продужили даље на исток. Са собом су повели један део Хурита као своје помоћне ратнике. Приликом упада у Месопотамију са српским Медима, који су били главна освајачка снага, налазили су се и Хатушани. То су записали и Вардунаши и Хатушани.

Леополд Месершмит каже да су ”око 2000. г. п.н.е, хатушка племена морала упасти и освојити Сирију и Месопотамију” (98.ст.12). Џон Гарстанг, такође тврди: ”Хати су освојили ВАВИЛОН 1925. г. п.н.е.. и тај податак се налази у записима код једних и код других.” Владајућа династија у Вавилону је оборена и једна нова династија, она из Поморског народа, је преузела власт. Хатушки краљ се повукао не настојећи да задржи власт у Вавилонији. У својој власти задржао је само ДамаскТо је време Хиксоса у Египту (93.ст.3). Гарстангово време тих догађаја касни за више од пола века. На то се не треба много обазирати јер, што се датума тиче, даване су разне претпоставке. Све остало је тачно.

.

more »

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Turci – još jedan skandal isfabrikovane istorije

TURCI, JOŠ JEDAN SKANDAL ISFABRIKOVANE ISTORIJE

Sve narode, koji su u Starom veku istorije Evrope prema važećoj hronologiji „ugradjeni“ i do danas smeju da važe kao stari narodi, opisali smo u knjigama „Karlo Veliki nikad nije živeo“ i ,, Antička Srbija II“. Sa mlađim narodina „koji su nastali „tokom poslednjih 400 godina, nećemo da se bavimo, jer je to mlađa istorija, ali jedna nova tvorevina,.ime za veliki mladi narod, čija starija istorija takođe nije u redu nas onako, uzgred stalno zanima. Taj narod sc zove Turci.

Ali Turci ne može da bude ime naroda! Turci potiče od srpske reci „tirci“ (tirssi), to je glagol i znači napadati, tući, razbiti, zdrobiti.U nedavno razvijenom turskom jeziku Turčin ( Turčin sing, od Turci) ima pežorativno značenje: propalica, varvarin, zbog čega Turci ne vole ovu oznaku i rađe se nazivaju Osmani (S. Filipovic, „ Srpsko-Azijski ili Arhaično-srpski rečnik). I onda konstatujemo da njihova rana istorija sve do bar 1650-1680 nije u redu! Ipak smo odbili intenzivno bavljenje ovom temom, jer ona spada u mladu istoriju! Ali stalno dolazimo do novih podataka o ovom narodu. Stalno dolazimo do novih saznanja.Tako konstatujemo da ovaj narod nije došao iz dubina Azije kao „Seldžuci“, zauzeo Balkan i da nije doneo „bečku kafu Seldžuk“, već da je ovaj narod sa Balkana i iz Evrope, samo sto su muslimani i osnivači Islamskog carstva, ne turskog i ne osmanskog carstva! To smo utvrdili.

Dalje smo prošli na sledeći način. Iz starih priča znamo za „Tirse“ (Tirssi) koji su živeli u Evropi, Maloj Aziji i na Bliskom Istoku,koje su u izmišljenim pričama zvali „Tireni“ i po kojima je srpsko more dobilo ime Tirensko more. Istoričari i jezičari su iz imena „Tirci (Tirssi) izveli sledeće: „C“ je srpsko „S“, ali su srpsko „C“ (S) citali kao latinicno „K“ „Tirki“, dakle iz Tirci (Tirssi) Tirki! Zatim je od drugog siova .,i“ u Tirci nastalo „u“ pa „Turki“ i „ da bi skandal postao potpun, morao je da priskoči u pomoć nemački jezik sa njegovim preglašenim samoglasnicima, sada su Tirci – Turci!

more »

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Беласти, Пеласти, Палестинци, Кананци…

.

Старе Србе су остали народи називали Беласти, Светли, те су се временом и они сами почели тако представљати. То «Б» су странци изговарали као «П» па су ти Срби које су називали Беласти постали «Пеласти» потом «Пелазги», како се и у званичној историји називају староседеоци Пелопонеза у данашњој Грчкој, који су касније населили Палестину и дали јој своје име.
И што их и сада јасно издваја од других народа -изглед расног типа «Србин» и његов језик и писмо су тврђава у коју се не може неопажено ући!
Ни силом ни прикривањем. Онај ко није Србин, не може никад добро да научи србски језик!  Онај који научи србски језик и говори га као што то чине несумњиви Срби, може  бити неко из мешаног брака, може по свему личити на некога из црних народа, али у њему постоји србски језички ген!

А где је србски језички ген ту су и остали, мада се они могу затрпати, до неприметности, како то чине са собом многи несумњиви Срби, по крви.
.
Пеласти (Беластии Кананци
Наша омиљена и широко распрострањена, тамно црвена боја и данас се добија од биљке  «Кана» која се сада, углавном, гаји као цвеће, али се и даље може наћи да расте слободно и у дивљини.
У ову боју се фарбају одевни предмети у селима – а за добијање ове боје се користе и неке друге биљке, као нпр. бобице корова у одређеном стадијуму сазревања – од бледо црвене, преко тамно црвене до скоро потпуно црне.
Ова биљка  је Беластима/Пеластима на територијама око садашњег Израела дала и име, јер су они  ову боју врло често користили за бојење одеће, а и сама земља којом су насипали своје куће била је црвене боје, боје Кане, те су их у пределима некадашњег Израела, назвали «Кананцима»,  да би се то претворило у «Хананци», а њихова земља је названа Канан или Ханан.Откривена археолошка налазишта у Лепенском виру и у пределима Ханана су карактеристична по црвеним подовима – земља којом су насуте куће била је боје кане, црвена!
Ове карактеристике се везују за Беласте/Пеласте/Кананце/Хананце.
Хананци се ни на који начин не везују са потоњим Хебрејима, од којих су настали Јевреји – ни језиком, ни обичајима, ни црвеном бојом ни менталитетом, као ни општим физичким  изгледом, али се Хананци везују језиком за балканске Беласте/Пеласте, односно за нас Србе!
Некадашњи Беласти су Пеласти (или Срби) из данашње Палестине, која је и добила назив по тим (Б)ПеластимаПалестина од Пеластих људи!
Они, данашњи Палестинци, су своје основно физичко одличје изгубили због протока хиљада година, асимилација  и мешања са околним црним народима, па су садашњи палестински, Беласти/Пеласти, попримили тамнији изглед, сличан осталим арапским народима – али их је доста и са сачуваним изгледом некадашњих Беластих/Пеластих!
Некадашњи Беласти су били бели људи са почестим прелазом у риђе, сачувано у најсрбскијој крвној и расној оази на свету, код наших Горанаца на Косову и Метохији. И они су под присилом променили имена, неке обичаје, веру, али су сачували менталне и расне одлике Беластих/Срба!
Ментални склоп  данашњих Палестинаца и данашњих Срба, и једни и други потомци некадашњих Беластих/Пеластих, је веома сличан: Непокоран, бунтован, правичан, не заборавља своје, не предаје се и не боји се никога! Срби често једног другог храбре и саветују са «Не бој се никога до Бога!»
.
 Сирија-Сирбија
Ово је и нормално, јер сам назив Сирија јасно сведочи да је то земља некадашњих Срба или Сирба, она се из «Сирбија», избацивањем слова «б» претворила у «Сирија» и не треба бити много образован у лингвистичком смислу па закључити због чега садашњој Сирији ово име.
Ни Сиријци се не боје, не предају се, боре се, свесни да је против њих већа сила Израела и Америке са осталим државама, арапских европских народа (Дојчери, Гали, Италијани и други) и надају се у помоћ Бога, рачунајући, исто као и Срби, да против Њега нико не може!
И на њих, асимиловане Беласте/Пеласте, Палестинце и Сир(б)ијце, свом својом силом нападају арапски народи Европе, а Хебреји,  названи Јеврејима, су ти који имају жељу да се опет мало прошире, опет на рачун Пеласта-Палестинаца и наравно оних из Сир(б)ије!
То је два пута на Беласте, два пута на Србе и њихове земље – Србију и Сир(б)ију!

Си(р)бир(ија)-Сибир

Земља старих Срба на територији данашње Русије, на простору данашњег Сибира, називала се Сирбирија или Србија. Касније је назив преиначен, а када се неком промени име он више није онај од пре.
Тако је променом имена Сирбирија у Сибир избрисана одредница да је у питању србска територија – то је постало нешто недефинисано, нешто што тако кусаво не значи ништа.
Сви називи места, подручја, области, на србском језику, имају неко значење: Шумадија је предео под шумом, Мачва је предео са доста мочвара (Мачвара), Поморавље је предео поред реке Мораве, Пољска означава предео поља,   Словачка је земља Словена, а шта је Сибир?

Отети градови и државе који су задржали србске називе, на језику отимача не значе ништа. Шта на данском значи Данска? И зашто толика мржња далеких Данаца према Србији и Србима? Из истог разлога нас мрзе  и Дајчери и Хрвати …итд!
Да се можда и на данском за србску реч «дан» не каже исто? Ако се каже, онда ко су ти отимачи? Данска се до пре неколико стотина година звала Србија!
Сибир – на руском, на било којем језику, шта та реч објашњава, на шта указује, да ли та реч означава велика ледена или пошумљена пространства, шта то значи – ништа, јер се одредница да је то земља Сирба, земља Срба баш због тога и укинула.
Али, нема никаквог спора – Сибир је Сирбирија!
.
Одломак преузет са сајта ,,Златни билтен”:
http://zlatnibilten.blogspot.com/2011/12/zasto-je-belo-nazvano-plavim.html
Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Чучук Стана, мала заводница и велика ратница

Уметничка слика “Чучук Стана” иконописца Милана Цвјетичанина. На слици је глумица Мира Ђурђевић у улози Чучук Стане.

 

Неукротиви и неустрашиви хајдук Вељко Петровић остао је без даха када је 1809. у његов логор у Поречу угалопирала  девојка на коњу, од умора обливеним знојем и пеном. Склизнула је вешто са седла и пришла софри, за којом је седео устанички вођа Неготинске Крајине, окружен суровим ратницима.

– Господару, зар ови твоји момци не знају Турке убијати него девојачке дарове красти – одсечно је упитала зајапурена лепотица у мушком оделу, ситног раста, блиставих очију и ватреноцрвених усана. Севајући очима испричала је да су његови хајдуци, под изговором да скупљају помоћ за устанак, опљачкали кућу њеног оца Радована Пљештића у селу Сиколе, на Дели Јовану и узели чак и девојачку спрему њој, Стани, и њеним сестрама Стојни и Стамени!

Нико није тако разговарао с Вељком, од чије плаховите нарави су зазирали и његови најближи саборци. Харамбаша је мргодно слушао, а онда прснуо у смех. Наредио је својим момцима да врате покрадено тој чучук (малој) Стани, а затим је истресао гомилу дуката из кесе и даривао храбру девојку уз речи:
– Сада сам те даривао, моја си.

Међутим, поносита Стана, којој остаде надимак Чучук, није била као Туркиње из његовог харема у Поречу. Хитро се винула на коња и одајахала у своје село на Дели Јовану, у коме су живели Пљештићи и Нерићи пореклом из Херцеговине.

more »

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

БУГАРИ

Аспарух с коњицом на обали Дунава

.

Сматра се, да су  Aзовски Бугари добили своје име по реци Волги (или Бугу?), по којој је настао назив „Волгари“, „Болгари“, а под овим именом етнички треба разумети туранску (туркестанску) или Уралско-чудску (турску) мешавину народа сличну Хазарима. Српска рецензија имена Бугари, потпуно је независна и временски старија од имена „Булгари“. Постала је на Хелму и представља историјску мимикрију српског имена, па у причи о савременим Бугарима треба разликовати семантички и историографски ове две рецензије, јер, оне подразумевају различите етникуме.

.

Крајем седмог века,  Хазари су хтели да припоје своме царству Кубратов савез Велике Бугарске при Азовским степама. Бугарски каган Аспарух (Исперих) се томе успротивио и са својом хордом мигрирао на Хелм или Балкан, где је 679. прешао Дунав и отео од Ромеја све земље између Дунава и и планине Балкан, где је обитавало седам српских племена.

С азијском хордом, Аспарух је 681. основао „Дунавску Бугарску“ која је обухватала простор уз Дунав, приближно од његовог ушћа до Видина, а после оснивања престонице у Плиски почела је србизација Азовских Бугара. Дунавска Бугарска је у етничком смислу била била мешавина народа, од већине коју су чинила српска (словенска) племена и мањине Азовских Бугара. Отуда, Теофан 657. назива област од Јадранског мора до Родопа именом „Славинија“, а 687. разликује Бугарску од Славиније. Патријарх Нићифор такође разликује 688. „Словене“ од Булгара. Држава азовских Булгара је трајала око 150 година, а њихова историја се на Хелму завршава владавином Омуртага, 814-31. Остало је само њено име, у српској рецензији Бугари и занемарљив проценат крви, који се још увек понегде антрополошки препознаје. Према томе, Василије Македонац није могао уништити државу Дунавске Булгарске, јер је она престала да постоји још 831., већ је он „србоубица“. После Омуртага, с Маломиром започиње рашанска династија Симеоновића. Северјански Маломир је био незнатна личност, па зато његова династија не носи генеалошко име оснивача, већ се назива по цару Симеону. Династију Симеоновића (Маломировића) чине: Маломир, 831-6, Пресијам, 836-52, Борис Михајло, 852-89, Владимир, 889-92, Симеон, 893-927, Петар, 927-69 и Борис, 969-72. Симеоновићи и њихова држава, били су у етничком смислу српски (словенски), али су задржали бугарско име.  Управо, на хомониму имена „Бугари“ почива историјско-етничка манипулација рашанског етникума с Булгарима туранског етникума источне рецензије, јер се оно као државно име ширило западно од Дунавске Бугарске на штету српског имена. Из тог разлога се и Самуилова царевина касније називала „бугарском“, чак и после 1000. када је одавно изгубила Дунавску Бугарску. more »

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Неретљани – заборављено српско племе

Неретљани – заборављено српско племе

Пагани на мору

Територијална подела балканског полуострва средином X века
(по опису Константина Порфирогенита, који је такође ,,дискутабилан” )

Историја раног средњег века српских племена није довољно позната, поготово време њиховог досељавања на Балкан, формирања државе и покрштавања. Епоха када је на западу стварано царство Карла Великог, када су Викинзи пловили северним морима, а Словени стварали своје прве државе на Балкану и Алпима, у Русији, обалама Балтика и Моравској, у домаћој историографији прекривена је маглом заборава и недостатка података. Баш овакву судбину доживели су и Неретљани, племе помораца и гусара који су захваљујући свом темпераменту и географском положају међу првим нашим сународницима изашли из тишине средњег века.

Племе Неретљана живело је на обали Јадрана, на уском појасу од ушћа Неретве у Јадран на истоку до Сплита на западу. Ову територију, дугачку око 75 и широку 10-20 км, они су населили, како бележе раносредњевековни хроничари, у оно време када су и остали Срби са севера дошли на територију античке провинције Далмације, у првој половини VII века. Убрзо затим, освојили су и велика средњејадранска острва: Брач, Хвар, Корчулу и Мљет. У свом налету словенски морепловци су покушали да населе чак и суседну, италијанску обалу. О словенском нападу на беневентански град Сипонт у заливу полуострва Монте Гаргано, сачуван је податак из 642. године, а већина научника овај покушај инвазије везује управо за Неретљане.
Своје име дугују реци Неретви, чији су назив преузели од романизованих староседелаца које су ту затекли (лат. Нарента). Обичај да племе добије име по реци чије обале насељава познат је код Словена: на пример, Вислани у Пољској, Струмичани у Грчкој, Моравци у Чешкој, Бужани по реци Буг у западној Украјини, а код Срба област, а касније и држава Босна – по истоименој реци чији назив је такође предсловенског порекла. Осим овог, Неретљани су носили и имена Марјани (Приморци) и Пагани, а њихова земља звала се Паганија, Меранија и Крајина. Овај последњи назив је и најчешћи у домаћим изворима јер су Неретљани насељавали крајњи северозапад оног дела далматинске обале кога су касније контролисали Срби, исто као што се област на југоистоку, близу реке Бојане на граници са Византијом, такође звао Крајина.

more »

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off