СРБИЈА ЈЕ НЕКАД БИЛА ЦЕНТАР СВЕТА…

Барем је тако турски историчар Дурсун-бег написао средином 15. века, описујући је као “средиште свих земаља” и “сву као један мајдан злата и сребра”. Ово није било претеривање.

У прилог томе најбоље сведочи податак да смо у време деспота Стефана Лазаревића и његовог наследника Ђурђа Бранковића задовољавали 20 одсто европске потребе за сребром, док је после припајања Сребренице тај удео порастао на чак 35 одсто.

Као привредни центар наше државе пре него што ће пасти у 350 година дуго ропство под Османлијама, посебно се као мајка свих српских градова издвајало Ново Брдо на Косову у близини Приштине, које је деспотима годишње доносило више од 200 хиљада дуката. Годишње се према томе није могло вадити мање од седам тона, а заједно са Сребреницом и Рудником Србија је производила годишње 15 тона сребра. Ова и оваква производња спасила је италијанску економију и угасила тамошњу монетарну кризу почетком 15. столећа!

За време цара Душана Силног постаје један од најважнијих рудника империје, у коме постоји и ковница новца, а налазишта су толико велика да он 1348. године поклања Хиландару 87 килограма сребра. Ово нимало не треба да чуди: столеће касније, деспот Ђурађ после првог пада Србије предаје Дубровчанима на чување 50.000 дуката и скоро две и по тоне сребра!

Није познато када је тачно основан овај град, али се зна да се у историјским списима први пут помиње 1319. године, на самом крају владавине краља Милутина. Дубровачки архив чува податак да је тада Петрус де Братости из Котора у њему купио робињу Дражицу и њену ћерку Красну. Седам година доцније Стефан Дечански обавештава дубровачког кнеза да заступник трга новобрдског Лука Лукаревић ништа не дугује.

ГРАД НАД ГРАДОВИМА

Овај “град сребрни и у истину златни”, како га описује Константин Филозоф, ова “сребрна и златна планина” како га описује важни сведок тог времена Константин Михаиловић, родом управо из Новог Брда, ово економско и привредно средиште које млетачки картограф фра Мауро великим масним словима подвлачи на својој карти света, имало је средином 15. века по неким проценама чак 50.000 становника! Поређења ради, Лондон је тада имао тричавих 10.000, дакле био је пет пута мањи. Само је у турском дефтеру са самог краја ере овог града у опадању уписано постојање 38 четврти са 887 кућа.

Његова тврђава налазила се на брегу на 1.100 метара надморске висине, и састојала се од мањег Горњег и већег Доњег града који су делили један заједнички зид и били повезани капијом. У оном мањем била је смештена посада и вероватно део градске управе, док су у већем, где се данас назиру трагови зграда и складишта, вероватно живели најутицајнији Новобрђани.

Већина његових житеља ипак је обитавала у вароши око брега коју су звали Подграђе, а које се ширило око километар на све стране. Прилазни пут тврђави, широк три метра, био је калдрмисан. Ново Брдо је било толико големо да је било потребно седам цркава не би ли се задовољиле духовне потребе свих његових становника. Најбитнија је била катедрала, црква Свете Петке, а постојала је и сашка црква. У самом је средишту Подграђа био главни трг око кога су биле размештене најбитније јавне и приватне грађевине.

Можемо само да замислимо како је обичним или пијачним даном изгледало то шаренило рудара, топионичара, ковача, кројача, седлара, дрводеља, месара, кожара, рибара, крчмара, пекара, кујунџија, бојаџија, трговаца, препродаваца, сељака који су дошли да продају робу, свештеника, калуђера, пушкара, грнчара, лекара (постојала је и болница) и зографа. Било је чак и глумаца, а тројици знамо и имена. У питању су Тодор Милошевић, Вукоје Иванковић и извесни Милосав чије презиме историја није запамтила. Наши први глумци!

Премда је владар био неприкосновен, Ново Брдо је уживало аутономију, и њиме су управљали војвода као заповедник одбране, кнез као администратор и кефалија. Ситније спорове су сами решавали, али је за крупније ствари било потребно тражити мишљење Већа које се састојало од 12 пургара (од немачке речи “бургер”, грађанин) и које је било самоуправно тело унутрашњег уређења града. Заједно су учествовали у управним и судским пословима и добијали извесне приходе, па чак имали и тржишну инспекцију. Остало је забележено да “војвода, кнез и пургари слободно бирају четири добра човека да надзиравају и огледају продају и куповину у граду”. Наређања власти грађанима је саопштавао путал (од немачког “бутел), а приватно-правне исправе писао иномик. Познато је да је у граду било и банкара.

Премда су Албанци у то доба били готово без присуства на Косову и Метохији (о чему сведочи турски попис неколико деценија касније), последњи је војвода слободног Новог Брда био Љеш Спан, представник њиховог властелинског рода из Дриваста.

НОВОБРДСКИ РУДАРИ

Логично, његови су први становници били рудари, али не само Саси које је у Краљевство Срба први довео краљ Урош И Храпави: већину су чинили наши људи који су овим занатом већ овладали. Рудари су били повлашћени у овом месту: имали су предност при набавци намирница, а у Закону о рудницима (другом таквом документу у Европи, одмах после немачког) даје им се право да заложе баштину власника рудника ако им он на време не исплати наднице. Ово је можда и први законски члан о заштити права радника на свету!

Од Саса су, међутим, остали називи послова: шафар се звао надзорник рудника, валтурци су куповали истучену и опрану руду и топили је у колу (топионици) па је продавали, хаутмани су надзорници одређеног копа, плакаоничари испирачи руде, трајбари су радници на машини у облику усправног вретена којом се помоћу упрегнутих коња извлачио већи терет из јаме а која се звала рат (од немачког рад, што значи точак), фурници су преносили руду а фосери су били обични рудари, по нашки “рупници”.

Били су чувени у свету. Војвода од Фераре управо је у њему тражио мајсторе за рад у својим коповима, а краљ Алфонсо Арагонски од Сицилије и Напуља молио деспота Ђурђа да му пошаље добре мајсторе јер су пронашли руде злата и сребра али немају никога ко зна да их вади и пречишћава.

Умешни новобрдски рудари учествовали су и у опсади Цариграда, на страни Турака, као део војске коју је Ђурађ Бранковић морао да пошаље Османовим потомцима, а деспотове речи да “без наше помоћи никада не би био освојен” одзвањају као клетва кроз векове.

Племенити метали су се понајвише извозили на Сицилију, у Абруцо, Тоскану, Анконитанску Марку а посебно у Венецију, и све то махом путем вештих дубровачких трговаца караванским путевима према Републици Светог Влаха и према зетским лукама. На тим дугим путовањима спавало се по свратиштима (мотелима), становима (пансионима) али и по манастирима и приватним кућама.

Град су Турци два пута покушавали безуспешно да освоје, 1412. и петнаест година касније. Коначно се предаје 27. јуна 1441. године, када опседнути грађани “једу непристојне и забрањене ствари”, па чак и своје руке само да се не предају Османлијама, али већ две године касније долази до ослобођења.

1455. поново пада, после неиспуњеног обећања султана Мехмеда II Освајача да ће његове житеље поштедети (међу заробљеницима је био и горепоменути Константин Михаиловић који је одведен у јаничаре, а касније побегао опет међу хришћане и умро у Пољској), овога пута заувек у таму.

Желели смо овим текстом поново да га осветлимо.

Извор:

http://srpskaistorija.com

.

Право име Мојсија  је Хосариф (Хосе-Ра) а он је дете непознатог оца, па неки кажу да није ни постојао. По легенди, рођен је, заправо нађен у храму бога Сунца у Мемфису. Био је усвојеник принцезе и сестре Рамзеса II а касније Озирисов посвећеник. То потврђују Страбон и Клемент Александријски који каже, да се само тако и може разумети његово дело. Tалентовани ученик храма Амон-ра у Теби инициран је у мистерије Изиде и Озириса, а Љ. Кљакић наводи како је као његов свештеник носио златну арку и заветни ковчег с десет најсветијих магијских књига храма у Теби, међу којима је била и Књига принципа (Сефер Брешит).

Као писар Озирисовог храма, Хосариф је због убиства морао да се подвргне добровољном одласку у Доњи свет, где је требало да потражи душу жртве и затражи њен опроштај. Повратак у свет живих је имао вредност поновног рођења и Хосариф узима име Мојсије, „Спашени“. После тог догађаја и смрти фараона Ехнатона творца мисирског монотеизма, Мојсије одлази на гору Синај где је био центар једнобоштва. Ту је провео много година  с мудрацима из Мадијане, где се и оженио ћерком свештеника Јатора преузевши неке култове и богове, посебно Јахвеа што га чини и мадијанским посвећеником.

Један човек никада не може сам бити творац неке религије, али посвећеност у више религија свакако има пресудну улогу, као што показује случај Питагоре. На путу у земљу Мадијанску и обећану земљу Ханан, Мојсија су пратили одани Левити с најоданијим присталицама. По Фројду, све ово се догађало између 1350 – 1215 г. ст. ере (Љ. Кљакић), а  његово датовање је приближно пропасти Угарита чија је култура темељ јеврејске религије. Град Угарит је разорен 1190. године с.е. највероватније нападом с мора, о чему сведоче многе глинене плочице нађене у пећима. Плочице из Угарита су писане у 15. веку ст. ере, а оне откривене у пећима су биле њихови преписи. Археолошка ископавања у Угариту на сиријској обали Средоземног мора, насупрот Криту, обелоданила су “Свету књигу”, од неколико хиљада глинених плочица тaкoзваних Угаритских таблица.

На дешифровању овог писма радила је екипа на челу са Чарлсом Гордоном зналцем древних језика. Списи говоре о једнобоштву с елементима хришћанства, у коме је главни бог Ел с женом Атирату, чија су деца Бал, његове сестре Анату и Котирату, као и браћа Сатикат, Лел, Јама и Јахве. Ел је подударан са Јахвеом и Христосом, а за све богове је заједничка тврдња да су људе направили од глине по сопственом узору. Разлика је у томе, што су Бал и Јахве послати од небеског оца проповедали подношење људских жртава у њихову славу, док се Христос појавио на земљи да би својом жртвом спасао људе (С. Јаконић).

Поставља се питање, да ли су становници Угарита утицали на хришћане из Палестине обзиром да су они асимиловани у Палестини? Зна се, да су 12 хананских племена уједињена између 1300-800 године ст.ере, као и да су свога бога Јахвеа наметнули осталима што је касније ушло у Библију (Јаконић). Владајућа наука сматра да су источни језици настали од арамејског, а западни од феничког, али оба језика су сродна с кефтским (старокрићанским), језиком Пелазга или античких Срба.  Ова језичка сличност сасвим логично упућује на закључак о јединственој култури Блиског и Средњег истока, која подразумева и заједничку религију.

Сигмунд Фројд каже за Јахвеа, да је био „бог вулкана“ истозвучан божанском Јову – Јупитеру (Gothold, Бог је милостив-пунски еквивалент Ханибал,), као најомиљеније име европског хришћанства: Јохан, Џон, Жан, Хуан (Љ. Кљакић). Али, Фројд не наводи србско и коптско име Јован, као облик назива јáвана, РВ 1, 51, за помоћника бога Рата у значењу „брз“. Ово пребиблијско име јавља се не само у Р(и)г Веди и Махабхарати, већ и касније код Јевреја, а што је посебно интересантно као магијско име њиховог чувара-заштитника! Чуда Мојсијева на Синају припадају мисирској иницијацији мистерија каже В. Брамли, а  Љ. Кљакић наводи Фројда који  каже, да  Мојсије није био Јеврејин  већ Мисирац из угледне породице Левита и савременик монотеистичке реформе фараона Аменхотепа познатијег као Ехнатон. Мојсије је вероватно био угледни Мисирац од кога је легенда направила Јеврејина (С. Фројд). Позивајући се на друге ауторе (Џ. Брестед, Историја Египта), Фројд име Мојсије тумачи помоћу мисирске речи „мосе“, дете, као скраћеница божанског облика, например „амон мосе“, у значењу „Амон дете“ или још пунијих облика, јер се инокосно „мосе“ ретко налази на мисирским споменицима. Слово „с“ на крају јеврејског облика Моше потиче од јелинског превода Старог завета  каже Љ. Кљакић. Фројд наглашава, како га чуди што је Брестед у набрајању пропустио аналогна теофорична имена мисирских краљева, као Ах-мосе, Тут-мосе или Ра-мосе (Рамзес). Осим Фројда, постоји више истраживача који кажу да је име Мојсије мисирско, али се само на основу имена не може са сигурношћу одређивати и етничка припадност.

Као што Мојсије није мисирско име тако ни Јахве није јеврејско (Јехова),  јер пре њих постоји код Угарита као син бога Бела а изворно је божанско име из Р(и)г Веде. Оба имена су аријска или архаично србска, где је име Јахве божански придевак од ариј. јахвá, Огањ, Месец или Громовник у значењу „брз“.Мојсије преносно „Спашени“, од ариј. мешāја, деловање Овна или оно што је у вези с овим сазвежђем, које се на пролећном небу појавује као спасилац од злодуха зиме (Златоруни Ован) или Бесомар, „убица беса“.(1)
Могуће, да  реч „мосе“ преносно значи „дете“ како наводи Фројд, али та реч је у мисирском назив за мистеријског иницијанта највишег ступња, па име Моша или Муса (које може да буде деминутив од Мојсије), долази од ариј. мокша, Смрт, еманципација, ослобођење (спасење) од материјалне зависности. Иако су Моша и Муса семантички различити од појма „месија“, они стоје у корелацији с овим именом по унутрашњем језику.(2)  Мојсије је провео део живота и умро у Кашмиру. У Петој књизи Мојсијевој пише да је умро у покрајини Моаб, а његова гробница се одржава на висоравни Мову изнад Писнага на планини Небо.

Ако зна се, да је тајни језик мисирских свештеника био србски или да близу Синаја лежи Србско језеро, а на самом Синају од искона постоји Србско брдо, онда је проблем Фројда и осталих научника у томе што нису знали србски језик, нити им је падало на памет да користе архаични србски у семантици. Посебно, када су у питању Јевреји чија је култура старосрбска, нарочито у време од стварања њихове државе до појаве хришћанства.

——-

[1] Могућа је корелација мисирског „мосе“, дете, с аријским називом „месија“ јер пролеће је литерарно поређење за дечији узраст Године, аналогно јесени (зрелост) и зими (старост). Поготово, што у србском језику каламбур „мој син“ за Мојсија, има у речи „месија“ посредно значење младог Огња.

[2]  У народној песми „Марко Краљевић и Муса Кесеџија“, оба јунака су невидовне нарави Нава, али, краљ Марко је змајска титула месечеве нарави која је позитивна једино у србском миту, док је Муса оличење Таме у потпуном одсуству светлости, што потврђује митолошка симболика (вранац, број девет) као и његов придевак, „кесеџија“, сецикеса, разбојник.

Слободан М. Филиповић

.

Било какав помен или податак о примогености србске културе у њеној историјској прошлости, код једног дела јавности у земљи Србији изазива подсмех, (не)скривени бес или увредиву агресивност. Није тајна, да су неки од њих плаћени за неаргументоване коментаре, други за мотив имају позиционирање, док неки једноставно не знају шта раде. Једно је сигурно, принцип „аргументом“ по човеку уместо по чињеницама, свакако стоји у функцији србског културног парастоса.

Један од примера који често изазива подсмех на лицу саговорника или слушалаца, јесте помен имена Момир за бесмртног песника Илијаде. Да ли је србско име за (античког) Србина заиста разлог за подсмех? Далеко од тога, јер, винчанска култура је идентична тројанској или пелашкој која претходи јелинској, па се име песника Илијаде може тражити само у србском архаичном именослову! Поготово, што србску семантику имена Момир подржавају чак и чињенице владајуће науке. Изворни текст је по сведочењу античких писца (Херодот, Диодор, Елијан) писан на бригијском (сарбатском) дијалекту који је преведен на јелински („грчки“), а савремене анализе изворних фрагмената Илијаде утврдиле су да је писмо пелашких Брига сарбатско (старокритско) или србско писмо (Пасоф, Грант и Вист), односно супстрат србског језика (Икономиди, Данковски).

Још у старом веку су постојале бројне биографије песника Илијаде, али је тек релативно скоро његов живот за неке постао „историјска фикција“. Тако је он постао предпостављени „зборник радова“, комбинација „знања учених људи“ или „песничко средиште јонске школе“. Предпоставка, да песник Илијаде „није ни постојао“, повлачи неизбежно логичко питање: Шта је онда Шлиман открио у М. Азији? Предпостављену Троју, јер, „божанствени“ спев Илијаде носи име по граду Илијону на јадранској обали, који је био на месту данашњег Скадра (М. Јаћимовић). Шлиманов „научни маркетинг“ и произвољна промена назива Илијон у Троју, терминолошки представљају „научно шибицарење“, у циљу дислоцирања историјских догађаја на други континент.“ *

Овидије и Будимир називају песника Илијаде именом Мајонац (Меонац), по покрајини јонске Бригије (Фригије) у М. Азији. Италикус за те Мајонце каже да су Расени, у које спадају Бриги, Дардани, Латини, Дорци… док Хеланик с Лезбоса, Плутарх и Мирсал кажу да су сви они Пелазги. Ако, овде поменемо Херодота, који каже да су Рашани (Расени) исти народ са Сарбатима (Медима), онда можемо да закључимо како је песник Илијаде историјски био антички Србин. Исто тврди и Псеудо-Еродот у животопису Момира, где каже да је бесмртни Мајонац био пелашки Бриг или егијалски Пелазг, значи старином Спартанац, Сарпат или Сарбат. У његовој биографији стоји, да му је дедовина као и Одисејева са кршне илирске Итаке, одакле су се 150 година после Илионске војне, његови преци доселили у апенинску Куму која је основана око 1050 г. ст. ере (Еусебије).

После смрти родитеља, Момирова мајка се преселила у Смирну где је на реци Мелети ванбрачно родила сина који је добио име Мелесиген по божанској реци. Његова мајка се касније преудала, али се Мелесиген после смрти очуха убрзо прихватио трговачког посла. На једном од путовања у Иберију, Мелесигена при повратку кући изненада заболе очи, тако да се у Смирну вратио слеп. Онда га прозову „Хомерос“, што је у регионализму језика Куме (малоазијске) значило: „слеп“, „слепац“. Исто значење „слепац“ износи и Прокло, док Ђорђић даје нетачну јелинску конструкцију „Талац“ а Будимир „Састављач“. Треба нагласити, да је бесмислено тражити етимологију Момира у јелинском („грчком“) језику, када Јелини, алијас „Грци“ као народ нису ни постојали у време настанка изворне Илијаде. Чак, ни преведена и фалсификована Илијада после 400 г. нигде не помиње „Грке“ нити Јелине! Уосталом, „Хомерос“ је инокосно јелинско име или надимак!

Обзиром, да је бесмртни песник Илијаде био Бриг и Егејски Пелазг од јонских Сарбата, алијас Сарпата или Спартанаца досељених у Јонију после освајања Илиона од стране Дораца (1128 г. ст. ере по Страбону),** онда порекло његовог надимка треба тражити у архаичном србском језику. Име Момир је истородно ариј. мамара, „Сунце на смирају“, које као придев значи „смртан“, па зато у србској народној песми ниче бор (дрво од светлости) на гробу Момира, јер Сунце божије пребива у тами. Отуда у јелинском језику Momo, дете Ноћи и Momar, нахоче (мит. Сунце) кога рађа „Ноћ без мужа“. Постоји још арапски облик Omer, у значењу „дуговечан“ с турском варијантом Omer, као и скандинавски облик Mimir, трећи корен Игдрасила (дрво од светлости) на божанском Јасену.

Наравно, мотив путујућег слепог певача постоји још у Ведама, али, суштински то ништа не мења, јер: Песници вуку нит ка небу, РВ 1, 155. Митолошки симбол „слепоће“ само наглашава улогу песника у тумачењу воље Божије, па је материјални фактор „слепоће“ у биографији песника Илијаде семантички пресудан, јер, она као и мудрост митолошки припада Наву који почиње управо на смирају Сунца божијег!

* “Илионска војна” је добила име по јадранском граду Илијону из Илијаде, а претворена је у “Тројански рат“ по граду Троја у јелинској регији некадашње тројанске Јоније у М. Азији, домовини бесмртног песника Илијаде.

** Значи, Илијон није пао 1183 г. ст. ере већ касније, с најездом Дораца и легендом о Тројанском коњу из Енеиде која је писана 1000 година касније!

Слободан М. Филиповић

АНТИЧКА СРБИЈА ( текст на србском и енглеском језику )

У древним временима су цареви, краљеви и јунаци доводили своје порекло у везу са неким од Богова, што је била уобичајна појава. Обично се дешавало да нека знаменита личност буде проглашена за сина од неког Бога (Јован И. Деретић)

Empeors, kings and heros in acient times frequently claimd that they originated from Gods. In reality, a memorable persona was commonly proclaimed as a son of some the acient divinities (Jovan I. Deretic)

Када се неко на тај начин прогласи за божијег сина, онда иступа као преставник Бога: свога оца или се једноставно поистовети са својим оцем (Јован И. Деретић)

When a persona is proclaimed a son of God, ther he either represents himself as the “son”, or he identifies himself directly as the respective God on Earth (Jovan I. Deretic)

Сви Римски и Грчки јунаци или императори су се трудили да се преставе као божанства, углавном безуспешно. (Јован И. Деретић)

All Roman emperors, and Greek heros stoutly tried to sepresent themselves as divinities; however, ther were largly unsuccessful (Jovan I. Deretic)

Нино, први велики освајач тадашњега света, оличен је као Бог Бак, но назива се Белов: Бело је Белбог код старих Срба, а касније код Словена; међутим, Белбог је исто што и Бак: дакле, добијамо име Нино Белов (Јован И. Деретић)

Nino/Nimrod, the first great conquerer of the known world, is depicted as the God Bacchus, but his surname is Belov: Belbog (White God) from acient Serbian mythology, and later Slavic; however, Belbog is the same God as Bacchus (Jovan I. Deretic)

Бошар каже за Нина да је он код старих писаца Бак; на јеврејском језику Нина називају „гибор“ сто значи моћан или силан (Самуелис Бошар)

Bocharti argues that Nino, Nimrod, is referred to as Bacchus; in Hebrew, Nino is called “gibor” which means the powerful, or strong (Samuelis Bocharti)

Јоанис каже да је код старих Срба Бог Бак био сматран највећим у реду Богова, а оличен је у лику бика, пошто су њему бикови били приношени као жртве; мајка Бакова, земља, је Богиња која оличава земљу (Јоанис Зонарае)

Ioannis Zonarae claims that acient Serbs viewes Bacchus, Belbog, as the greatest among Gods, and, furthermore, Bacchus is depicted as a bull because it was sacrificed to him as a giftl the mother of Bacchus was the Goddess of the Earth (Ioannis Zonarae)

Јоанис још додаје да су Римљани звали Бака Бакус, а Грци Дионизоц што је спој два имена: Диос-Бог и Низа-Ниш: место Баковог рођења (Јоанис Зонарае)

Additionally, Ioannis argues that Romans called Belgob Bacchus, and the Greeks called him Dionysus which is a combination of two names: Dios/God, and Naissus/Nis (Serbia): the birth place of Bacchus (Ioannis Zanarae)

Јоанис тврди на крају да свуда где је било присутно веровање у Бога Бака су живели Срби (Јоанис Зонарае)

Lastly, Ioannis claims that wherever people belived in Bacchus, Serbs were present (Ioannis Zonarae)

Еусебије каже да је Нино Велов, око 2054-2002 г.п.н.е. извршио први освајачки поход у историји и освојио тадашњи свет; Бошар додаје да је Нино освојио целу западну Азију за 17 година (Еусебије Памфили)

Eusebii ways that Nimrod, ca.2054-2002 B.C.E. was the first conqueror in world history: he conqquered the whole acient world; Bocharti adds that Nimrod conquered West Asia in only 17 years (Eusebii Papphili)

more »

. Пренела бих вам једно необично искуство из Узбекистана, са дипломатско–привредне посјете наше делегације, које сам недавно чула. Тамо су нашој делегацији направили културну ескурзију, гдје су им казали и показали да су њихов најстарији, главни град САМАРКАНД, основали Срби око 700. п.н.е. Они, за нас кажу, Серби, тако им је лакше. У средњем веку Самарканд је био и Тамерланова престоница. Пошто су сви из наше делегације слушали забезекнуто, нико није имао појма о томе, неко је рекао, да не би испали баш пуно смешни, а помислио је да се можда домаћини шале са нама (чули за оно: Србија до Токија): ,,Ех шта би Ви без нас!“ А они рекоше да су нам се одужили тако што су нашег највећег непријатеља ухватили, поставили на магарца главом према репу, кад је био говно од човјека нека гледа у дупе. Тако су га водали по Малој Азији док није издахнуо. Сахранили су га ипак са царским почастима. Велики Тамерлан (Тимур Ленк) је тада рекао: рођен је да буде Цар па тако треба да буде и сахрањен, а пошто се понашао на власти као псето, и умро је као псето. Причали су наравно о турском султану Бајазиту, ког је Тамерлан заробио 1402. у бици код Ангоре.

Тамерлан (Тимур Ленк)

„КАНДА је врло важна тачка невидиљивог (астралног) тела одакле се разашиље животна енергија у тело”- Самарканд (зове се још и Мараканда) је и било мјесто гдје су се пресецали трговацки путеви и одакле се роба слала на разне стране: Из Кине за Србију и Индију и обратно. То је била као централна пијаца гдје се скупљала и продавала (мијењала) роба на велико (товарима тј. САМАРИМА) из Индије, Кине, Србије- Русије. и растурала по регионима. Ту су се мијењале камиле за коње и обратно. Можда је Самарканд по томе и добио име. А можда САМАР није „бреме” него Сабар, Србар?
Око 140 године п.н.е. становништво Согдијане (област у којој је Самарканд био главни град) ујединило се са Токарима и основало КУШАНСКО ЦАРСТВО (већи део централне Азије,део Индије и цео данасњи Авганистан)
http://www.asraresokhan.com/story.html

Samarkand je među nastarijim gradovima Azije. I Knjiga AVESTA govori o Sogdijanskom Samarkandu.

Samar-kand se nazivao Mara-kand u vreme osvajanja Aleksandra Velikog, ali pre toga je glavni grad SOGDI-ANE

http://ata.uz/Samarkand-is-the-capital-of-empire-Amir-Temur.html

Samarkand je bio poznat kao središnja tačka puta svile između Kine i Zapada.Osnovan oko 700 pre n.e. Bio je glavni grad Sogdijanske satrapije Persijskog carstva za vreme vladavine Ahemenida.
Lociran je u „ Zerafshan River valley” isto je srbofono: Serabskoj rečnoj dolini (reka Serbica), imao je sistem za navodnjavanje.
Na slikama se vide ljudi bele i žute rase:
http://depts.washington.edu/silkroad/cities/uz/samarkand/samarkand.html
SOGDIANA, staropersijski SUGUDA
Sogdijanci (iransko-skitsko- sarmatsko pleme) su bili trgovci.
Od njih su nastali Tadžiki narod, koji danas žive i u Uzbekistanu. Nađeni su neki novčići kušanskog carstva u Uzbekistanu:

http://www.uzbekembassy.org/e/museums/
Jezik im je indo-evropski
http://www.prayway.com/unreached/peoplegroups5/10.html
Nosili su neke dugačke gunjeve:
http://en.wikipedia.org/wiki/File:SogdiansNorthernQiStellae550CE.jpg
Bili su visoki i masivne gradje, svetle kose.
Povezani su sa Tokarima, beloputim ljudima u Kini i kasnije su se ujedinili sa njima.

Vedskog boga Brahmu su zvali Zravan (to je naš Svetovid)
ali ime liči na Zurvan, Zirbi su Srbi, Zurvan bi bio S(u)rba(n)

Bog Surban/Zurvan (Danas ga kod nas zovu Serbon)

…
http://en.wikipedia.org/wiki/Sogdiana
Teritorija Sogdiane i Baktrije pokriva današnji Uzbekistan, Tajikistan, Turkmenistan, Severni Iran and Severni Afghanistan.
Ime Uzbek liči na Izbeg, izbeglice, iako je ime turkofonog plemena.
P.S.Vidi se i  toponim grada DUŠAN’BE! ? istočno od Samarkanda, u Tadžikistanu
http://travellingtwo.com/gallery2/d/23356-1/uzbek-route2.jpg

Aleksandar Veliki se u Samarkandu, u oblasti Sogdijani, oženio Roksanom (Sarmatkinjom=Srpkinjom). A možda je njeno ime bilo ustvari starosrpsko ROKSANDA?
Roksanin otac je bio plemić Vashuvadarva (podseća na ime indijskog učitelja Vasudeva, koji je Indusima predao VEDE)…

Otac i Roksana su se sakrili u Samarkandu („Sogdijska stena”) jer su ga svi smatrali neosvojivim. Aleksandar je pretio ispred zidina da će ih osvojiti, a iz tvrđave su mu odgovorili „Samo ako znate da letite”. Kažu da je od 300 Lesandrovih vojnika, 270 uspelo da se popne do tvrdjave …On se odmah zaljubio u Roksanu, a „razlozi venčanja su mogli da budu i političke prirode. To venčanje pomoglo je da se okonča pobuna na severoistoku. . Ženidbom sa lokalnom princezom osvajao je srca domaćega stanovništva. Venčanje je obavljeno po lokalnim običajima,,(u tom Samarkandu) gde mladenci umoče hleb uz pomoć mača, pa sa mača uzimaju zalogaje.
Kasnije, oko 306 g. pne. je Samarkand bio u sastavu pokrajine Aleksandrovog zapovednika puka, Slavka Prvog (Selavka Pervogo). Roksana je pratila Aleksandra do Indije i Vavilona, gde je on umro.

http://www.sairamtourism.com/uzbekistan/roxana

http://outline-of-history.mindvessel.net/230-career-of-alexan der-great/235-was-alexander-indeed-great-.html

Цела територија данашње Албаније прошарана је топонимима србског порекла, што је поуздан доказ да су на тим подручјима живели Срби а највероватније да су већину места именовали приликом насељавања јер нису затекли становништво које би им могло пренети старо име. Раније географске карте сведоче да је било много више топонима словенског порекла као на пример:

Широки Брег, Голо Брдо , Плешевица, Горевица, Берат ( еx Београд ), Подгорје , Пештер , Корито , Каменин , Каменица, Зеленин, Луково , Борич, Белица, Бистрица, Дворани итд…

Поред живог материјала сачуваног у језику и многобројним топонимима постоји и низ других извора који показују да је у границама данашње Албаније било доста србског становништва и њихових насеља, а и да су очигледне албанско-србске везе.

Посведочено је да су чак и бољари били словенског порекла као на пр.:
Никола Санати, Дука Добрил, Мартино Чернота…
Један од најпотпунијих србских средњовековних извора, Дечанска хрисовуља из 1330. године сведочи да је у данашњој северној Албанији било доста србских насеобина. Поред многих дарова Стефан Урош III  подарио је манастиру Дечанима десет села која су се налазила у Алтину, области између жупе Реке и реке Валбоне. То су села: Требопоље, Бабјане, Лужане, Горане, Сипчане, Сошане, Грева, Буњане, Крастављане и Буљуби.
У тим насељима уписани су сви мушкарци, порески обвезници, односно они који су имали неке обавезе према манастиру Дечанима. У тих десет села забележено је према првом полису 1438 имена, а по другом 1266.
Анализа је показала да је преко 90% овог становништва имало имена србског порекла, што би могло значити да је 90% становништва било србског порекла.

more »

.

Треба истаћи да се 4.500 година до заједничког претка Аријеваца у Анатолији добро слаже са временом појаве Хетита у Малој Азији у последњој четвртини III хиљадулећа пре н.е., пошто има података да су Хетити подигли устанак против Нарам-сина (2.236–2.200 г. пре н.е., то јест пре 4.244–4.208година).

 Е сад мало о тим Хетитима:

 Српско друштво се састојало од четири сталежа и то се потврђује друштвеним уређењем Аријеваца на истоку и доказује кроз законике завршно са Закоником цара Душана. – Први сталеж је просветни сталеж у који улази и свештенство, то је сталеж словести. – Други сталеж је ратнички, односно војни сталеж. – Трећи сталеж чине слободни сељаци, занатлије и трговци. – Четврти сталеж чине меропи, у које улазе странци, зависни сељаци беземљаши, најамни радници бескућници и заробљеници, као и староседеоци у освојеним земљама.

Први, словесни сталеж, најчешћи поклоници богиње Палас и бога Теута и други сталеж, ратни, поклоници бога Арете и богиње Аретуше, давали су управно особље и заједно чинили владајући сталеж под именом – Гети. Назив Гети се на јеврејском пише као Хети, у множини Хетим, на грчком као Кети, Келти и Кити. Гети се још помињу и као Хати и Хитити у Малој Азији и Сирији; Хети, Хати и Кети у Индији. У свим освојеним земљама и насеобинама старих српских племена налази се име Гети, мање или више преличено у записима на страним језицима. У старој Македонији су постојала лична имена – Гетије и Гета.

Бартон каже да се земља Хетим помиње на једној таблици из Вавилона која потиче из времена краља Шамсуилуна, наследника Хамурабија. Хамурабијево право име је Хамурапи, а у Старом завету се помиње као Амрафел (23.ст.293). Некада је Људеја била водећа држава српске расе и представник Гетије, па зато Рагозин каже да су Лиђани један народ углавном хетске расе. Лидијски врховни бог је био Манес (14.ст.366). Улога Мана, Манеста, у Људеји је иста као и код Аријеваца на истоку.

”Потребно је да се осврнемо на употребу имена Хети које се у савременом свету помиње, готово искључиво, као Хитити. Најпре се мислило да то име потиче по граду Хатуши у Кападохији, престоници једног моћног и значајног царства. Али, пошто се то име налази на више места у Европи, чак и пре Хатуше у виду као Хети или Кети, порекло имена се не може изводити од имена града Хатуше, него обратно. Асирски записи помињу Хатушане као Хате, што се очигледно односи на име њихове престонице Хатуше. Међутим, у асирским записима се налази тројако писање имена: Хати, Хате и Хети (104.I.ст.9). Јевреји их називају Хетима и то не само Хатушане него и оне који су се налазили у Палестини и који нису имали никаквих доказивих веза са Хатушанима. Ми смо већ напоменули да, захваљујући недовољној одређености јеврејског писма, Хетим се чита и као Хитим. Од погрешног читања хетског имена у новије време, Западни писци су створили нови облик – Хитити.

Вадел објашњава: ”Хете Јевреји зову Хетх или Хитт, и говоре о њима као владајућој раси у Феникији и Палестини у време када је Абрахам дошао овде. На јеврејски облик Хитт додали су латински завршетак -ите и тако су добили Хиттите” (99. ст.8). И стварно, име Хитити је кованица двадесетог века, а такво име се не налази нигде у историји ”.

”У време Ниновог похода Серби са Хелмског полуострва су заузели Кападохију и покорили туземски народ који је био једне посебне расе, ни аријевске ни семитске и звао се Хури или Хурити.

Пирен каже: ”У Малој Азији, новодошли су се помешали са Туземцима, Хититима, од којих су усвојили име и поставили су темеље једном моћном војном феудализму. Овај покрет је довео Хиксосе у Мисир (Eгипат)” (48.ст.82). Египћани су Хиксосе називали ”хегау касетиу”, што значи – стране вође. Главни градови Хиксоса у Мисиру били су Сарбар и Видо, ”Абарис” и ”Абидос” из грчких записа. Серби су оставили у њиховој престоници Хатуши само један владајући слој друштва и продужили даље на исток. Са собом су повели један део Хурита као своје помоћне ратнике. Приликом упада у Месопотамију са српским Медима, који су били главна освајачка снага, налазили су се и Хатушани. То су записали и Вардунаши и Хатушани.

Леополд Месершмит каже да су ”око 2000. г. п.н.е, хатушка племена морала упасти и освојити Сирију и Месопотамију” (98.ст.12). Џон Гарстанг, такође тврди: ”Хати су освојили ВАВИЛОН 1925. г. п.н.е.. и тај податак се налази у записима код једних и код других.” Владајућа династија у Вавилону је оборена и једна нова династија, она из Поморског народа, је преузела власт. Хатушки краљ се повукао не настојећи да задржи власт у Вавилонији. У својој власти задржао је само Дамаск. То је време Хиксоса у Египту (93.ст.3). Гарстангово време тих догађаја касни за више од пола века. На то се не треба много обазирати јер, што се датума тиче, даване су разне претпоставке. Све остало је тачно.

.

more »

TURCI, JOŠ JEDAN SKANDAL ISFABRIKOVANE ISTORIJE

Sve narode, koji su u Starom veku istorije Evrope prema važećoj hronologiji „ugradjeni“ i do danas smeju da važe kao stari narodi, opisali smo u knjigama „Karlo Veliki nikad nije živeo“ i ,, Antička Srbija II“. Sa mlađim narodina „koji su nastali „tokom poslednjih 400 godina, nećemo da se bavimo, jer je to mlađa istorija, ali jedna nova tvorevina,.ime za veliki mladi narod, čija starija istorija takođe nije u redu nas onako, uzgred stalno zanima. Taj narod sc zove Turci.

Ali Turci ne može da bude ime naroda! Turci potiče od srpske reci „tirci“ (tirssi), to je glagol i znači napadati, tući, razbiti, zdrobiti.U nedavno razvijenom turskom jeziku Turčin ( Turčin sing, od Turci) ima pežorativno značenje: propalica, varvarin, zbog čega Turci ne vole ovu oznaku i rađe se nazivaju Osmani (S. Filipovic, „ Srpsko-Azijski ili Arhaično-srpski rečnik). I onda konstatujemo da njihova rana istorija sve do bar 1650-1680 nije u redu! Ipak smo odbili intenzivno bavljenje ovom temom, jer ona spada u mladu istoriju! Ali stalno dolazimo do novih podataka o ovom narodu. Stalno dolazimo do novih saznanja.Tako konstatujemo da ovaj narod nije došao iz dubina Azije kao „Seldžuci“, zauzeo Balkan i da nije doneo „bečku kafu Seldžuk“, već da je ovaj narod sa Balkana i iz Evrope, samo sto su muslimani i osnivači Islamskog carstva, ne turskog i ne osmanskog carstva! To smo utvrdili.

Dalje smo prošli na sledeći način. Iz starih priča znamo za „Tirse“ (Tirssi) koji su živeli u Evropi, Maloj Aziji i na Bliskom Istoku,koje su u izmišljenim pričama zvali „Tireni“ i po kojima je srpsko more dobilo ime Tirensko more. Istoričari i jezičari su iz imena „Tirci (Tirssi) izveli sledeće: „C“ je srpsko „S“, ali su srpsko „C“ (S) citali kao latinicno „K“ „Tirki“, dakle iz Tirci (Tirssi) Tirki! Zatim je od drugog siova .,i“ u Tirci nastalo „u“ pa „Turki“ i „ da bi skandal postao potpun, morao je da priskoči u pomoć nemački jezik sa njegovim preglašenim samoglasnicima, sada su Tirci – Turci!

more »