Archive for the Category » Zaveštanja predaka «

НЕБРОД (лат. НИМРОД, тур. НЕМРУТ)


.

НИМРОД (хебр. נמרוד) или НЕБРОД  је библијска личност која се помиње у књизи Књизи постања и Књизи Дневника. Ванбиблијска традиција повезује га са градњом Вавилонске куле. Више Месопотамских градова носе име по овом цару.
Први помен Нимрода налази се у Таблици народа где је описан као син Хуша, унук Хама, и праунук Ноја, и као „силан на земљи“ и „моћан ловац пред Богом“.
Од античких времена Нимрод се традиционално сматра предводником оних владара који су градили Вавилонску кулу, иако Библија никада то не наводи. Територија на којој је Вавилон грађен је у том периоду била под његовом управом па се сматра да је он ту изградњу предводио. Поред истпричара Јосифа Флавија, овакав став се може наћи и у Талмуду, а касније и Мидрашу.

НИМРОД или НЕБРОД је први пут идентификован у делу ,,Клементинске литературе” са владаром НИНОМ БЕЛОВИМ, по Херодоту сином бога БЕЛА. Док по Вергилију, БЕЛ (или БАЛ) је био феничански краљ, отац картагинске краљице Дидоне.
И на основу античких митова Нино је био син бога Бела, назив који може представљати семитске титуле као нпр. “Ba’al“, што би се превело као „Господар“.
У скорије време, поистовећивање Нимрода са НИНОМ, сачињава велики део тезе Александра Хислопа у 19. веку у делу ,,Два Вавилона”.
У многим модерним интерпретацијама хебрејских списа о Постању 10, Нимрод је, син Куша, који је основао град НИНИВУ.

Савремена историја света започиње првим походом Срба на Исток, са територије данашње Србије, под НИНОМ БЕЛОВИМ, кога Стари завет назива НЕБРОД (лат. НИМРОД, тур. НЕМРУТ), јер је био из српског племена НЕБРОДИ, које и данданас постоји на Хелму.
Отуда, старозаветни пророк Мина назива ВАВИЛОН именом НЕБРОДИЈА, по њеном владару и оснивачу.
У овом походу до Индије, који се поклапа са продором Хикса у Мисир, равноправно са Србима учествовали су и старо-Арапи, мешавина Срба с Кушитима, то сведочи Свето писмо. НИНО или НИМРОД (НЕБРОД) је освојио целу западну Азију за 17 година уз помоћ АРИЈА, краља Арабије, и основао прво Светско царство.

Како прича каже, Нино је освојио све околне азијске земље осим Индије и Бактрије, затим је ратовао са Оксартом, краљем Бактрије, са војском од близу 2 милиона војника, освојивши све осим престонице. Током опсаде Бактрије срео је СЕМИРАМИДУ, супругу једног од његових генерала, Онеја, коју је отео и оженио се њом, и с њом добио сина Нина или Нинуса.

Семирамида је наредила изградњу чувених Висећих вртова Вавилона, и по тим Вртовима је прослављена у историји.


Племе НЕБРОДИ потиче из Србије, односно старог РАСА, место Лешак, близу Мале и Велике Нинаје, код Новог Пазара. Један део племена је касније прешао на ислам, док је други део пресељен у стару Херцеговину.

НЕБРОДИ су од лозе Меда (Бероуз), а како су МЕДИ исти народ са Хиксима (де Бунсен), који су освојили Вавилон, одакле су отишли у Мисир (Бероуз), онда имамо директна сведочења, да су опсерваторију у Вавилону градили Срби, главни народ Библије и тадашњег света, познатији на Истоку под именом “Јавани”
(коњаници, јахачи).
Како је онда могуће да Свето писмо не зна за Србе?
Зна, врло добро, али под прикривеним именом Хавили (< Сабири, Сафири > ар. Кафири),
у семитском облику изговора српског имена, старије ортоепије.
Хавил или Сабир и НЕБРОД су синови Хуса, који је у библијској географији ознака за МЕДИЈУ, што значи пород ХАМОВ.
Зашто се онда Меди у библијском родослову приписују Хамовом брату Јафету?

Медија или Србија је изворно Медија (или Мадија),
која је добила име по МЕДУ, а не по Јафетовом сину Мадају (грч. Мадај, библ. Медај).
ХАМ је у библијској географији ознака за Африку? Ово одређење Хама је само формално тачно, јер Хамоваца има на сва три континента, али њихова домовина је Европа, одакле су отишли у Мисир(Египат), преко Вавилона и Ханана.
ХАМ је изворно Европа (ХЕЛМ), назван ”земља Јован”, од аријског јавана, јахач, коњаник, у множини
”Јаване”, како су на Истоку звали Меде или Аријевце. То значи, да је Јован добио име по Јаванима и он је ХАМОВ пород.
Овај континуитет лозе ХАМОВЕ у Европи, од које су Хавили (Сабири), Меди, Сарбати, Кимери, Срибали, Пелазги, Дардани, Илири, Гети, Даки, Срби… јединствен је пример у после-потопској историји света.
Континуитет родослова од 7500. година, све до Нојевог праунука, недри једну логичну претпоставку, да су прадеда (Ноје) и стричевићи (Јафет и Сем) истог рода, из чега проистиче закључак да су Срби једини препотопски народ. Библиски родослов Јевреја по Сему (Симу) је без континуитета, с прекидом од најмање 3200. г., колико недостаје од родоначелника Сема до Сале, оца Еберовог.

“Научне” бајке о “Грцима”, “Словенима” и “Индоевропљанима”, имале су великог савезника, у чињеници да за Србе у последња четири миленијума постоји преко 750 имена, које званична наука приказује као ПОСЕБНЕ народе. Овој заблуди, већ на први поглед противурече бројни историјски феномени, од обрнуте
културне асимилиације до непостојања било каквих материјалних трагова, међу које на први поглед пада у очи ,,нестанак” свих ових “народа” са историјске сцене, без икаквог трага, осим наравно “старих Грка”. Одговоре на ове историјске феномене у вези историје Срба, пружа Ватикан са својом листом пописа забрањених књига, нецрквеног садржаја, попут ,,Краљевства Словена” и других.

Српски цар Вавилона, из племена НЕБРОДА, по библијском родослову био је син Хусов, унук ХАМОВ и праунук Нојев. Временска разлика између родоначелника НЕБРОДА и истоименог цара-потомка је око 3500. година. Ако овом временском периду додамо још 4000. година, колико има до садашњих племеника НЕБРОДА, који и дан-данас живе на Хелму, онда добијамо антропогеографски континуитет родослова српског племена НЕБРОДИ, у укупном распону од око 7500. година.

Делови  текста Слободана Филиповића

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Хрватске породице из Херцеговине које су славиле крсну славу

.

Objavljen je spisak prezimena pokatoličenih srpskih porodica sačinjen na osnovu etnografskih istraživanja Jevta Dedijera i Marija Petrića (po nacionalnosti Hrvat iz Hercegovine). Izdvojene su samo one hercegovačke porodice koje su slavile krsnu slavu.

Objavljeno: 28.12.2019. 

ANIĆ, nastanjeni u Jarama i Biogracima (Široki Brijeg). Slavili su Veliku Gospojinu.

BABIĆ, nastanjeni u: 1. u Aladinićima (Stolac), prethodno u Čavšu (Popovo), Slavili Nikoljdan. 2. u Trebimlju, prethodno u Dubravi (Stolac), Slavili Nikoljdan. 3. u Trijebnju, prethodno u Jablanici. Slavili Đurđevdan.

BRAJKOVIĆ, nastanjeni u Klepcima (Čapljina) Slavili su Tomindan.

BUBALO, nastanjeni u: Radišićima i Humcu (Ljubuški), Turčinovićima (Široki Brijeg), Trebižatu (Čapljina), Mostar. Starinom su iz Humca. Slavili su Nikoljdan do 1880. god.

BUDIMIĆ, nastanjeni u Jarama (Široki Brijeg). Po Jeftu Dedijeru, starinom su iz Donjeg Vakufa. Slavili su Malu Gospojinu. Po Mariu Petriću, Budimiću ne znaju svoje poreklo.

BUHAČ, nastanjeni u Jarama (Široki Brijeg). Starinom su iz Tihaljine (Ljubuški). Ima ih i u Mostaru i Konjicu. Slavili su Nikoljdan.

BUKVIĆ, nastanjeni u Ravnom (Popovo). Većina su pravoslavni Srbi koji slave Jovanjdan. Bukvići katolici u Ravnom ne znaju da li su u srodstvu sa pravoslavnim Bukvićima, ali ih pravoslavni Bukvići smatraju svojim rodom.

BURIĆ, nastanjeni u u Ravnom i Kotezima (Popovo). Starinom su od Matkovića iz Bjelopavlića u Crnoj gori. Ranije su se zvali Andrijaševići i Matkovići. Slavili su Nikoljdan.

VASILj, nastanjeni u Međugorju (Broćno, Čitluk) i Ljutom Docu (Široki Brijeg). U Ljuti Dolac su se doselili iz Međugorja. Slavili su Petrovdan.

VIDAČ, nastanjeni u Krivodolu i Podgorju (Mostar). U Krivodol su Vidačci doseljeni u iz Hamzića (Čitluk). Tamo su se zvali Matići i slavili su Nikoljdan. U Podgorje su došli iz Krivodola.  Slavili su Mitrovdan.

VRANČIĆ, nastanjeni u Ljutom Docu (Široki Brijeg). Prema Dedijeru slavili su Petrovdan.

VREPAC, nastanjeni u Čulama (Mostar). Doselili su se iz Trebižata kod Čapljine gde su se zvali Lišani i slavili Nikoljdan.

VUČINA, nastanjeni u Trijebnju (Dubrave, Stolac) i Buni kod Mostara. U Trijebanj su doselili oko 1700 godine iz Dalmacije a u Bunu su došli iz Trijebnja. Slavili su Nikoljdan.

VUKORJEP, nastanjeni u Hutovu (Neum). Poreklom su od pravoslavne porodice Savić iz Postoljana u Nevesinju odakle su se doselili u Hutovo. Slavili su Nikoljdan.

VULETIĆ, nastanjeni na području Čapljine, Stoca, Širokog Brijega, Popova i Ljubuškog. Potiču iz Crne Gore.

  • GABRIĆ, nastanjeni u Selištu (Mostar). Doselili su se iz Župe u Dalmaciji, a bili su nastanjeni i u Grljevićima (Ljubuški) Zvali su se Markovljani a slavili su Nikoljdan.

    GAGRO, nastanjeni u Hodbini (Mostar) i Jarama (Široki Brijeg). Slavili su Ilindan.

    GALIĆ, nastanjeni na širem području zapadne Hercegovine ali nisu od istog roda. Galići iz Domonovića poreklom iz Ošljena kod Opuzena i slavili su Svisvete, tj. Mratindan.

    GAVRAN, nastanjeni u selima oko Ljubuškog. Gavrani iz okoline Trebinja su poreklom iz Dalmacije i slavili su Mratindan. Ne zna se da li su u rodu sa Gavranima iz zapadne Hercegovine.

    GILjE, nastanjeni u Jarama (Široki Brijeg). Slavili su Petrovdan.

    GLAVINIĆ, nastanjeni su Babin Dolu i Moševićima (Neum). Slavili su Mratindan.

    GOLIĆ, živeli u Orašju (Popovo). Starinom su Lonci iz Trnčine. Za vreme Drugog Svetskog rata iselili su se u Slano poviše Dubrovnika. Slavili su Nikoljdan.

    GOLUŽA, nastanjeni u Opličićima (Čapljina), Trijebnju i Pješivcu. Slavili su Nikoljdan.

    GRBAVAC, nastanjeni u Grabu, Vitini i Šipovači (Ljubuški). Pretpostavlja se da su bili

    pravoslavne vere, jer po Dedijeru Grbavci su pričali da su poreklom od „Stipana Visokog“ i da su rod sa kućom Petrovića iz Crne Gore.

    GRBEŠA, nastanjeni u Orašcu, Kovačevu Polju i Maglicama (Prozor) Čapljina. Potiču od Pinjuha iz zapadne Hercegovine koji su opet poreklom iz Dalmacije. Zvali su se Medić i slavili Nikoljdan.

    GRLE, nastanjeni u Bilišićima (Široki Brijeg). Zvali su se Predići i slavili Nikoljdan.

    GROZDIĆ, nastanjeni u Orašcu (Prozor). Nekada su se zvali Bogdan. Slavili su Petrovdan ili Nikoljdan.

    GRUSIN, nastanjeni u Bilišićima (Široki Brijeg). Starinom su iz Dalmacije. Slavili su Tomindan.

    GUGUĆ, nastanjeni u Uzarićima (Široki Brijeg). Ranije su se zvali Lasić koji su slavili

    Petrovdan.

    GUSLIĆ, nastanjeni u Jarama (Široki Brijeg). Slavili su Petrovdan.

    GUSTIN, nastanjeni u Aladinićima (Dubrave, Stolac) i Donji Zelenikovac (Neum). Poreklom su iz Popova. Zvali su se Benderi i slavili su Nikoljdan.

    DADIĆ, nastanjeni u Belenićima (Popovo) i Počitelju (Čapljina). U Počitelj su došli iz Popova. Slavili su Tomindan.

    DAMJANOVIĆ, 1. Ljuti Do (Široki Brijeg). Potiču od pravoslavnih Simića i slavili su

    Nikoljdan. 2. Biograci (Široki Brijeg). Potiču od Kreca iz Opuzena. Slavili su Ilindan.

    DANIČIĆ, nastanjeni u Radetićima (Čarići, Neum). Starinom su od Senja i slavili su Đurđevdan.

    DELIĆ, nastanjeni u Krivodolu (Mostar) u koji su došli iz Čitluka, i Jasenici (Biišće) u koju su se doselili iz Krivodola. Slavili su Petrovdan.

    DOLINA, nastanjeni u Golubincu i Orašju (Popovo). Slavili su Martindan a sada Nikoljdan.

    DONKIĆ, nastanjeni u Klepcima i Trebižatu (Čapljina), Čulima (Mostar) i Čitluku (Posušje).

    Starinom su iz Broćna, odakle su se doselili u Klepce. U Trebižat su došli iz Selina kod Mosora a u Čitluk iz Trebižata. Slavili su Nikoljdan.

    DRAŠKIĆ, nastanjeni u Izbričnom i Britvici (Široki Brijeg). Slavili su Nikoljdan.

    DUBELj, nastanjeni u Belenićima i Kijev Dolu (Popovo). Starinom su iz Crne Gore, prezivali su se Raićević i slavili Mratindan.

    ĐOLO, nastanjeni u Biogracima (Široki Brijeg). Potiču od Damjanovića iz Ljutog Doca. Slavili su Nikoljdan.

    ĐURASOVIĆ, nastanjeni u Trnčini i u Kotezima (Popovo). Slavili su Nikoljdan.

  • EREŠ, nastanjeni u Radišićima, Proboju, Humcu, Studencima (Ljubuški) i Sretnici (Mostar).  Slavili su Malu Gospojinu.

    ŽARAK, nastanjeni u Čvaljini i Trnčini (Popovo). Žarci su pokatoličeni ogranak pravoslavnih  Čihorića koji su u 14 veku živeli u Popovu. Slavili su Šimindan.

    ŽERAVICA, bili su nastanjeni u Donjem Drijenu (Čarići, Neum). Odselili su se u Kotare u  Dalmaciji, ima ih i oko Vrlike gde su pravoslavni. Ima ih i u Žumberku u Hrvatskoj. Vladislav Skarić smatra da su poreklom od Banjana u Crnoj Gori. Ističe takođe mogućnost da su se doselili iz Popova zajedno sa pravoslavnim vladikom Savatijem što direktno ukazuje na njihovu pravoslavnu prošlost.

    ŽILIĆ, nastanjeni u Aladinićima (Dubrave, Stolac), Sjekosama u Donjem Hrasnu (Neum),

    GABELI (Čapljina). U Aladiniće su došli iz Boruta u Donjem Hrasnu oko 1860 godine, a u Sjekose iz Turkovića u Popovo oko 1800 godine. Slavili su Nikoljdan.

    ŽUTAC, nastanjeni u Ravnom (Popovo). Potiču od Kojića iz Grabovog Dola koji su slavili Mitrovdan.

    ZEKO, nastanjeni u Belenićima (Popovo). Slavili su kao i svi katolici u Belenićima Tomindan.

    ZELENIKA, nastanjenu u više sela Širokog Brijega odakle su se raseljavali širom Hercegovine, u Prozor pre svega.. Potiču iz Herceg Novog. Zelenike u Jarama slavili su Nikoljdan a u Zazvoniku Petrovdan.

    ZLOJIĆ, ima ih doseljenih kod Metkovića, gde su sa islama prešli na katolicizam.

    ZORAC, nastanjeni u Ravnom (Popovo). Slavili su Mitrovdan kao i svi katolici u Ravnom.

    IVANKOVIĆ, nastanjeni na širem području Širokog Brijega. Ne pripadju istom rodu. Za Ivankoviće u Čerigaju se smatra da su iz Mamića, da su se zvali Bilić te da su slavili Nikoljdan.

    JARAK, nastanjeni u Cicrini, Trebimlje (Popovo), Dračevica (Mostar) i Počitelj (Čapljina). Svi su poreklom iz Trebimlja. Slavili su Nikoljdan.

    JELIĆ, nastanjeni u Humcu (Ljubuški), Bilušinama i Pribinovićima (Široki Brijeg) Rodom su iz Imotskog, zvali su se Nikolići i slavili su Đurđevdan.

    JURILj, nastanjeni u Jarama i Turčinovićima (Široki Brijeg). Jurilji u Jarama su slavili Nikoljdan, a iz Turčinovića Đurđevdan.

    JURKOVIĆ, nastanjeni u Klepcima i Gabeli (Čapljina), Vitini (Ljubuški) i Donjem Hrasnu (Neum). Slavili su Nikoljdan. Nije pouzdano da li su Jurkovići iz Ljubuškog su rodu sa ostalima.

    KALAUZ, nastanjeni u Gornjem Zelenikovcu (Neum). Slavili su Šćepandan.

    KALj, živeli su u Kaluđerovićima (Šuma Trebinjska). Potiču od stare porodice Radulović iz istog sela. Slavili su Jovanjdan.

    KATIĆ, nastanjeni u Prenju i Aladinićima (Stolac), Moševićima, Hotnju i Broćancu (Neum). Ima ih i u Domonovićima kod Čapljine a takođe i Kleku kod Neuma. Svi potiču od Curića iz Popova koji su slavili Nikoljdan.

    KATUŠIĆ, nastanjeni u Biogracima (Široki Brijeg). Poreklom su iz Crvenog Grma (Ljubuški). Ranije su se zvali Matići. Po Dedijeru zvali su se Miljuškovići i slavili Ilindan.

    KEČI, nastanjeni u Opličićima kod Čapljine. Slavili su Nikoljdan.

    KNEZOVIĆ, nastanjeni u Radišićima (Ljubuški), Ljutom Docu, Dužicama i Smokinju (Široki Brijeg) i Gorici kod Stoca. Slavili su Ivanjdan.

    KOJIĆ, nastanjeni u Orahovom dolu i Ravnom (Popovo). Slavili su Mitrovdan.

    KONjEVOD, nastanjeni u Hutovu i Burmazima (Neum). Starinom su iz Crne Gore pa se samim tim pretpostavlja da su bili pravoslavni.

  • KORDA, nastanjeni u Klobuku, Tihaljini i Grljevićima (Ljubuški). Korde su takođe nastanjene i u Popovu gde su slavili Mitrovdan. Ne zna se da li su u rodu sa Kordama iz zapadne Hercegovine.

    KORDIĆ, nastanjeni u Humilišanima i Sretnici (Mostar). Kordići iz Sretnice su ranije živeli u Trebižatu (Čapljina). Ranije su se zvali Kolaši i slavili su Petrovdan.

    KOVAČIĆ, nastanjeni u Turčinovićima (Široki Brijeg). Starinom su iz Imotskog. Tamo su se  zvali Ivići i slavili su Ilindan.

    KRALjEVIĆ, široko rasprostranjen rod u zapadnoj Hercegovini. Za Kraljeviće iz Mokrog (Široki Brijeg) koji se prvi put spominju 1743 godine Dedijer kaže da su se doselili iz Imotskog. Tamo su se zvali Andrići i slavili su Đurđevdan.

    KREČAK, nastanjeni u Zavali i Belenićima (Popovo). Ranije su se zvali Radanovići i slavili su Tomindan.

    KRMEK, nastanjeni u Gornjem i Donjem Drijenu (Hutovo, Neum). U ova sela Krmeci su doselili iz Hrasna. Ranije su se zvali Maslaći i slavili su Trifundan.

    KUKRIKA, nastanjeni u Kotezima (Popovo). Starinom su Dobroslavići s Trebimlje u Popovu. Slavili su Nikoljdan.

    KULAŠ, nastanjeni u Ruštima (Nevesinje), Trnčini i Cicrini (Popovo). U Rušta su se doselili iz Rotimlje (Stolac). Kulaši iz Trnčine su slavili Nikoljdan, a Kulaši iz Cicrine Šimundan.

    KUSIĆ, nastanjeni u Čulama (Mostar) Potiču od Stipanovića iz Čula u Duvnu. Slavili su  Đurđevdan.

    KUTLE, nastanjeni u Jarama, Buhavčevini i Pribinovićima (Široki Brijeg). Rodom su iz Dalmacije. Zvali su se Vojvodići i slavili su Nikoljdan.

    KVESIĆ, široko zastupljeni na području sela oko Širokog Brijega. Kvesići iz Biograca su iz Mokrog i slavili su Nikoljdan. Kvesići iz Marasovca su slavili Malo Gospojinu, a Kvesići iz Smokinja potiču od pravoslavnih Ivanovića sa Kosova u Dalmaciji i slavili su Đurđevdan.

    LAKIĆ, nastanjeni u Veljoj Međi i Trebimlji (Popovo). Slavili su Nikoljdan.

    LASIĆ, nastanjeni u Ljutom Docu, Jarama i Uzarićima (Široki Brijeg). Ima ih i u Gornjim Višnjanima (Prozor). Slavili su Petrovdan.

    LAZAREVIĆ, nastanjeni u Hotnju (Neum). Ranije su živeli u Prapratnici i zvali se Janjići. Janjići na području Hercegovine su slavili Đurđevdan i Aranđelovdan.

    LETO, nastanjeni u Zavali (Popovo) i Ljutom Docu (Široki Brijeg). U Zavali su se ranije zvali  Palamete. U Ljutom Docu Lete potiču od Raške Gore. Slavili su Ilindan.

    LONČAR, nastanjeni u Veljacima (Ljubuški), Ljutom Docu, Gostuši i Donjem Gradcu (Široki Brijeg), Jasenici (Mostar), Rami i Ustirami (Prozor) i u Prozoru. Za Lončare u Bilišinama (starom delu Ljutog Doca) kaže se da su se zvali Stipići i slavili su Markovdan.

    LOVRIĆ, nastanjeni u Dužicama, Uzarićima, Privalju i Smokinju, a nekada su živeli i u Čerigaju  (Široki Brijeg). Za Lovriće u Smokinju se zna da su od Kuriljija koji su starinom od Vrgorca i da  su slavili Ilindan.

    LOVRO, nastanenji u Gornjem Hrasnu (Neum). Po Dedijeru Lovre potiču od Maslaća. Maslaći  su starinom iz Riđana iz Crne Gore i slavili su Đurđevdan.

    LUBURIĆ, drobnjačko pleme rašireno po Hercegovini. Pravoslavni i dalje slave Nikoljdan a  katolici su prestali. Ima ih u Radišićima (Ljubuški)

    LUČIĆ, nastanjeni u Golubincu i Ravnom (Popovo). Proslapu i Donjim višnjanima (Prozor). U Golubincu su od Benića. U Ravno su došli iz Imotića-Trnove u Dalmaciji. Po jednima im je staro  prezime Gnjatići a po drugima Miloševići.   Slavili su Mitrovdan.

  • LUKA, nastanjeni u Smokinju (Rasno, Široki Brijeg) i Ledincu (Mostar). Starinom su iz Dalmacije. Zvali su se Marušići i slavili su Ilindan.

    LjEVAK, nastanjeni su u Ravnom i Trnčini (Popovo). Slavili su Mitrovdan.

    LjUBIĆ, nastanjeni u Biogracima, Gornjem Crnču, Jarama, Ladini, Ljubotiću, Ljutom Docu i Uzarićima (Široki Brijeg), Varvari, Krančićima i Ljubuncima (Prozor). Za Ljubiće iz Biograca se zna da su slavili Petrovdan i da su se doselili s Vlasnika. Ljubići iz Jara su slavili Ličindan.

    MARČINKO, nastanjeni u Glumini (Neum). Potiču iz Popova. Pretpostavlja se da su kao i ostali Popovljani (ne svi) vremenom prevođeni u rimokatolicizam.

    MANDIĆ, nastanjeni na području Širokog Brijega i Prozora. Za sebe su govorili da potiču od sestre hajudka Mijata Tomića. Oni iz Biograca (Široki Brijeg) slavili su Đurđevdan. Nisu svi istoga roda.

    MANDžO, nastanjeni u Podgorju (Mostar). Ranije su se zvali Vukoji. Slavili su Nikoljdan.

    MARKOVIĆ, nastanjeni u Aladinićima i Trijebnju (Stolac), Klepcima (Čapljina) i Humcu (Ljubuški). Svi su slavili Đurđevdan.

    MARUŠIĆ, nastanjeni u Biogracima, Dobriču, Gornjim Dobrkovićima, Kočerinu, Ljutom Docu, Pribinovićima, Trnu i Žvatiću (Široki Brijeg). Poreklom su iz Dalmacije i slavili su Ilindan.

    MASLAĆ, nastanjeni u Aladinićima (Stolac), boruti, Sjekosama i Četoljubu (Donje Hrasno, Neum). Poreklom su iz Riđana iz Crne Gore. Slavili su Đurđevdan.

    MATIĆ, nastanjeni u Dubljanima i Krtnju (Popovo), Prapratnici, Gornjem Zelenikovcu, Broćancu, Hutovu i Hrasnu (Neum), Trijebnju, rječicama i bjelojevićima (Stolac), Klepcima (Čapljina), vitini u Veljacima (Ljubuški). Svi Matići iz Dubljana bili su pravoslavni pre nego što su pokatoličeni i slavili su Malu Gospojinu. Matići koji su se iz Dubljana odselili u Slavoniju slavili su Matijevdan. U Klepce Matići su se doselili iz Hrasna i slavili su Šćepandan.

    MATIJIĆ, nastanjeni u Ravnom i Trnčini (Popovo). Istog su roda. Slavili su Mitrovdan.

    MATUŠKO, nastanjeni u Moševićima i Dužima (Neum). Slavili su Mratindan.

    MENALA, nastanjeni u Cerovoj, Kolojanju i Cerovu (Donje Hrasno, Neum). Istog su roda. Slavili su Nikoljdan.

    MERDžAN, nastanjeni u Veljoj Međi (Popovo), Donjem Hrasnu (Neum) i Gabeli. Slavili su Nikoljdan.

    MIHAILOVIĆ, nastanjeni u Dubljanima (Popovo). Svi Mihailovići katolici iz Popova su izbegli 1941. godine a slavili su Malu Gospojinu.

    MIJATOVIĆ, nastanjeni u Počitelju i Domanovićima. Starinom su iz Popova. Slavili su Mratindan.

    MIKULIĆ, nastanjeni na području Širokog Brijega, Ljubuškog i Mostara. Dedijer tvrdi da su poreklom iz Vrgorca u Dalmaciji i da su se doselili u Hercegovinu za vreme Hercega Stjepana. Za Mikuliće iz okoline Mostara tvrdi da su slavili Nikoljdan.

    MILANOVIĆ, nastanjeni u Aladinićima (Dubrave, Stolac). Zovu ih i Keči. Slavili su Nikoljdan.

    MILAS, nastanjeni u Humcu (Ljubuški). Doselili se u Humac iz Tihaljine (Grude). Slavili su Nikoljdan.

    MILIĆ, nastanjeni u Trebimlji (Popovo). Potiču od pravoslavnih Milića iz Veličana (Popovo).

    MIŠKOVIĆ, nastanjeni u Dužima (Neum). Priča se da im je predak bežao pred uskocima iz Senja. Slavili su Miholjdan.

    MRVALj, nastanjeni u Višićima i Gorici (Čapljina). Poreklom su od pravoslavnih Mrvaljevića u Crnoj Gori.

  • MUSA, nastanjeni u Prebinovićima, Čerigaju, Privlju, Rasnu, Smokinju, Dužicama i Kočerinu (Široki Brijeg). Za Muse iz Prebinovića tvrdi se da su se ranije zvali Sliškovići i slavili Đurđevdan. A za Muse iz Kosmaja da su poreklom od Imotskog i da su slavili Ilindan.

    NAKIĆ, nastanjeni u Uzarićima, Donjem Crnču i Dubokom Mokrom (Široki Brijeg). Svi su poreklom iz Broćna i slavili su Šćepandan.

    NIKOLIĆ, nastanjeni u Orašcu, Proslapu, Rumbocima i Slatini (Prozor), Doljanima (Jablanica), Domanovićima (Čapljina) i u Dužicama (Široki Brijeg). Nisu svi istoga roda. Jedino se pouzdano može reći za Nikoliće iz Dužica da su se doselili iz Stona 1800 godine, da su se zvali Mikulići i da su slavili Đurđevdan.

    NOGULICA, nastanjeni u Domanovićima (Čapljina). Starinom su iz Popova. Slavili su Nikoljdan.

    NONKOVIĆ, nastanjeni u Prapratnici (Neum). Doselili se iz Hutova oko 1880 godine. Ranije su slavili Svetoga Luku, a potom Svetoga Mihovila (Mihajla).

    OBAD, nastanjeni u Prapratnici (Hutovo, Neum). Poreklom su iz Riđana u Crnog Gori. Zvali su se Miloševići, a zatim Bronzići. Nesumnjivo su bili pravoslavni.

    OBERAN, nastanjeni u Veljoj Međi (Popovo). Potiču od Bogdana iz istoga sela. Jedno su bratstvo sa Sokolima i Vukasima. Slavili su Nikoljdan.

    OBRADOVIĆ, nastanjeni u Aladinićima, Trijebnju, Bjelojevićima, donjem Poplatu (Stolac) i u donjem Hrasnu (Neum). Slavili su Lučindan.

    PALAMETA, nastanjene u Čavšu (Popovo) i Mišljenu (Ljubinje). Potiču od Dobralovića, slavili su Mitrovdan.

    PAPAC, nastanjeni u Gornjem Hrasnu (Neum), Burmazima (Stolac). Klečku (Dabar) i u Pocrnju (Ljubinje). Starinom su iz Riđana u Crnoj Gori. Slavili su Nikoljdan.

    PARADžIK, nastanjeni u Vitini i Humcu (Ljubuški) i u Ljutom Docu (Široki Brijeg). Slavili su Malu Gospojinu.

    PAVKOVIĆ, nastanjeni oko Širokog Brijega, Posušja i Prozora. Starosedeoci su i Zazvoniku (Široki Brijeg) odakle su se raseljavali u ostala mesta. Slavili su Đurđevdan.

    PEKIĆ, nastanjeni u Trnčini (Popovo). Potiču od Radića iz istoga sela koji su slavili Nikoljdan.

    PENAVA, nastanjeni u Opličićima (Čapljina), Vitini (Ljubuški), Pribinovićima (Široki Brijeg), Maglicama i Kopčićima (Prozor). Nisu svi istoga roda. Za Penave iz Pribinovića se zna da su ranije živeli u Posušju i da su se zvali HRKAČI, što nesumnjivo upućuje na njihovo pravoslavnu prošlost, s obzirom da je reč hrkač ili rkać pogrdan naziva za pravoslavnog čoveka.

    PEKO, nastanjeni u Ljutom Docu (Široki Brijeg). Doselili su se iz Poljica u Dalmaciji i slavili su Nikoljdan.

    PERIĆ, nastanjeni u Blagaju i Vranješevićima (Mostar), Prenju i Trijebnju (Stolac), Hrasnom (Neum), Klobuku (Ljubuškom), u Proslapu i Jaklićima (Prozor). Nisu od istoga roda. Perići iz Vranješevića su poreklom iz Trijebnja koji su slavili Nikoljdan.

    PETROVIĆ, nastanjeni u Vrpolju (Rakitino, Posušje), Veljacima i Klobuku (Ljubuški). Poreklom su od negde iz istočne Hercegovine, smatra se da su se zvali Vukovići i da su katoličanstvo primili u Klobuku gde su prozvani Vukojevići.

    PIJEVIĆ, nastanjeni u Trebimnji (Popovo) i Batkovićima (Stolac). Starinom su iz Riđana u Crnoj Gori. Zvali su se Žilići ili Krvavci. Očigledno je da su bili pravoslavni kao i svo stanovništvo koje se iz Crne Gore spustilo u Popovo Polje.

    PINjUH, nastanjeni na području Širokog Brijega. Sporno je odakle su jer su tvrdnje raznih etnografa protivrečne. Prema jednom mišljenju doselili su se iz Dalmacije gde su se zvali MEDIĆI, a po drugoj pretpostavci doselili su se iz Klobuka (Ljubuški) gde su slavili Nikoljdan.

  • PLANINIĆ, nastanjeni u Bilušinama (Široki Brijeg). Slavili su Petrovdan.

    PRCE, nastanjeni u Opličićima (Čapljina) i Prhinju (Popovo). Ima ih i u Stocu. Slavili su  Nikoljdan.

    PRČAK, nastanjeni u Aladinićima (Stolac), Donjem Hrasnu i Hotnju (Neum). Za Prčke u Hotnju se zna da su promenili prezime u PAVLOVIĆ i da su slavili Nikoljdan.

    PRIVIŠIĆ, nastanjeni u Hutovu (Neum). Starinom su iz Riđana u Crnoj Gori. Slavili su Ličindan.

    PRKAČIN, nastanjeni u Trebimnji (Popovo). Ranije su se zvali Nikolići. U Trebimlju su se spustili iz Prnjavora u Bosni oko 1700. godine. Po drugom svedočanstvu potiču iz Crne Gore i slavili su Nikoljdan.

    PRKUT, nastanjeni u Belenićima (Bobani), Dubljanima i Trnčini (Popovo). Nije pouzdano da li od istoga roda. Prkuti iz Dubljana su se doselili iz zaseoka Gajice kod Trnčine, slavili su Malu Gospojinu.

    PRSKALO, nastanjeni u Bogodolu (Mostar) i Pribinovićima (Široki Brijeg). Starinom su iz Broćna gde su se zvali Jurići. Slavili su Tomindan.

    PUPA, nastanjeni u Čvaljini i Cicrini (Popovo). Najpre su slavili Šimundan pa Nikoljdan.

    PUŠIĆ, nastanjeni u Ljutom Docu (Široki Brijeg). Starosedeoci su i slavili su Đurđevdan.

    PUŠTICA, nastanjeni u Pripratnici (Hutovo, Neum) i Biogracima. Po Dedijeru Puštice iz Biograca su poreklom iz Dalmacije gde su se zvali Perići i slavili Tomindan.

    RADIĆ, ima ih širom Hercegovine i nisu istoga roda. Radići u selima Popovog Polja kao što su: Trnčine, Orahov Do. Clavili cy Nikoljdan.

    RADOJEVIĆ, pravoslavna porodica iz Trebinja. Pominje se još 1280 godine. U dokumentima Dubrovačkog arhiva s kraja 15 veka pominje se sluačj da je Radonja Radojević prešao u katoličku veru i dobio ime Marko. Radojevića katolika ima u Popovu. Sasvim je izvesno da su istog roda sa pravoslavnim Radojevićima.

    RADULOVIĆ, nastanjeni u Kaluđerovićima (Šuma Trebinjska). Prezivali su se Vučetići i slavili Jovanjdan.

    RAGUŽ, nastanjeni u Prenju i Bjelojevićima (Stolac), Pod Kukom u Donjem hrasnu i Hotnju (Neum), Bivoljem Brdu i Domanovićima (Čapljina), u Oblju (Borač). Nekada su bili nastanjeni i u Cicrini (Popovo). Poreklom su iz Stona. U Prenj i Hotanj su došli iz Kruševica kod Stoca, gde su ranije živeli. U Bjelojeviće su se doselili iz Gornjeg Hrasna. U Domanoviće im je došao predak s Bivoljeg Brda. Slavili su Nikoljdan.

    RAIČ, nastanjeni u Počitelju, Opličićima, Klepcima, Dračevu, Dubravici (Čapljina), Ušću, Donjem Selu, Zagreblju (Drežnica, Mostar), Donjem Crnču (Široki Brijeg) i u Potklečanima (Rakitino). U sela oko Čapljine Raiči su se doselili iz Hutova. Njihovi srodnicu nastanjeni su i u Doljanima (Prozor). Imaju predanje po kome potiču iz Rijeke Crnojevića, da su se nazivali LUGONJIĆI i slavili Lučindan.

    RAMIĆ, nastanjeni u Dubokom Morkom (Široki Brijeg). Po Dedijeru doselili su se iz Gabele gde su se zvali Nikolići i slavili Nikoljdan.

    ROMIĆ, nastanjeni u Poklečanima (Rakitina, Posušje). Potiču od pravoslavnih Vukadinovića iz Seonica u Duvnu.

    ROZIĆ, nastanjeni u Sretnici i Selištu (Mostar), Ljutom Docu (Široki Brijeg) i Sovićima (Jablanica). Istog su roda. Potiču iz Vrgorca u Dalmaciji. Neki su slavili Nikoljdan a neki Petrovdan. Ima ih i u Mostari i Ljubuškom.

  • SESAR, nastanjeni u Kočerinu, Buhovu, Potraju i Podvranićima (Široki Brijeg). Radnije su se zvali Radmani i živeli na brdu RUJAN. Pobegli su u Dalmaciju a kasnije se povratili te promenili prezime u Sesar što znači Cezar tj, Car – aluzija na Dalmaciju kao Cezarovu zemlju. Slavili su Lučindan.

    SKARAMUCA, nastanjeni u više sela Popovog Polja. Potiču od Dobroslavića, roda koji puno razgranat u Popovom Polju. Slavili su Mitrovdan.

    SKARIĆ, nastanjeni u Ravnom (Popovo). Potiču od Skaramuca. Takođe su slavili Mitrovdan.

    SKOKO, nastanjeni u Kosmaju, Rasnom i Uzarićima (Široki Brijeg), Radišićima, Grabu i Klobuku (Ljubuški). Za Skoke u Kosmaju Dedijer navodi da su doselili iz Graba kod Ljubuškog pre 150 godine, gde su živeli 20 godina. Vele da su bili pravoslavni i da su se pokatoličili za vrijeme Marije Terezije. Slavili su Ivanjdan.

    SOKO, nastanjeni u Veljoj Međi i Trnčini (Povopo). Sokoli i Potiču od porodice Bogdan. Čine isti rod sa Oberanima i Vukasima u slavili su Nikoljdan. Sokoli u Trnčini su došli iz Velje Međe. Starinom su Bogdanovići i slavili su Nikoljdan.

    SOLDO, nastanjeni na širem području Širokog Brijega. Solda pravoslavnih ima u većem broju u istočnoj Hercegovini odakle su se šire raseljavali. Potiču od KUČA iz Crne Gore. Uglavnom je prezime stvarano po vojnoj službi koju su pojedini Hercegovci obavljali u mletačkoj armiji. Solde katolici sa područja Širokog Brijega vuku prezime upravo po jednom takvom čoveku koji se iz mletačke vojske vratio u Hercegovinu. Zaista je teško utvrditi pripadnost istom rodu svih Solda. Međutim, mi zadržavamo pravo da pretpostavljamo da su i Solde katolici – Srbi vremenom pokatoličeni.

    SOLDIĆ, nastanjen u Trebimnji (Popovo). Poreklom su od jednog soldata koji je davno pobegao iz Dalmacije, pa služio kod nekog gazde u Trebimlji. Soldići su slavili Nikoljdan.

    SOPTA, nastanjeni u Dužicama, Rasnom i Smokinju (Široki Brijeg). Po Dedijeru Sopte su Softe i potiču od Marinovića iz Dalmacije te su slavili Nikoljdan.

    STANKOVIĆ, nastanjeni u Trebimlji (Popovo). Doselili su se iz Crne Gore. Slavili su Nikoljdan.

    SVRZE, nastanjeni u Knešpolju (Široki Brijeg). Sami za sebe tvrde da su poreklom iz Sarajeva i da su bili bogumili.

    TERKEŠ, nastanjeni u Trebimlji (Popovo). Kasnije su se odselili u Ravnice kod Stoca. Slavili su Nikoljdan.

    TOMAŠEVIĆ (Tomaševići-Kukice) nastanjeni u Cicrini (Popovo). Dalekom starinom su iz Somine u Banjanima. Iz ovog kraja su došli u Čvaljinu. Iz Čvaljine je jedan došao u Cicrinu zbog krvnine. Ranije su se zvali Paklarevići. Slavili su Šimundan.

    TRKEŠ, nastanjeni u Ravnicama i Žegulji kod Stoca. Bilo ih je i u Trebimlji (Popovo) odakle im se predak preseli na Žegulju kod Stoca. Slavili su Nikoljdan.

    ĆORAK, nastanjeni u Trnčini i Kotezima (Popovo). Slavili su Nikoljdan.

    ĆORIĆ, nastanjeni su na području Ljubuškog, Širokog Brijega, Mostara. Za Ćoriće iz Selišta (Široki Brijeg) zna se da su se doselili iz Tihaljine gde su se zvali Buljani i slavili Petrovdan.

    UDžENIJA, nastanjeni u Trebimlji (Popovo). Doselili su se iz Surdana u Dalmaciji. Staro prezime im je bilo Drašković i slavili su Nikoljdan. Ima ih i u Svitavi (Čapljina).

    FRANIĆI, nastanjeni u Trebimlji (Popovo). Potiču od Žilića iz Riđana iz Crne Gore. Izgleda da su jedan rod sa pravoslavnim Batinićima iz Čvaljine (Popovo).

    HRKAČ, nastanjeni u više sela zapadne Hercegovine. Za Hrkače u Pribinovićima (Široki Brijeg) tvrdi se da su starosedeoci koji su se doselili iz Vrlike u Dalmaciji. Zvali su se Vrljičani ili Vrlići. Slavili su Đurđevdan.

  • CELIĆ, nastanjeni u Dužicama (Široki Brijeg). Potiču od Knezovića koji su slavili Ivanjdan.

    CMILjANIĆ, nastanjeni u Krivodolu (Mostar). Radnije su se zvali Radojli. Slavili su Nikoljdan.

    CURIĆ, nastanjeni u Veljoj Međi (Popovo). Jedan deo se odselio u Slivno i Gluminu. Slavili su Nikoljdan.

    ČOKLjAT, nastanjeni u Ravnom, Trnčini i Dolu (Popovo). Ranije su se zvali Đurići i slavili su Mitrovdan.

    ČOLAK, nastanjeni na području više sela oko Širokog Brijega. Za Čolake iz sela Rasno tvrdi se da su poreklom od Knina, da su se izbegavši iz Knina zbog Turaka nastanili u Gabeli. Radnije su se zvali Ivkovići i slavili su Ilindan. Za Čolake iz Smokinja (Rasno) tvrdi se da su poreklom iz Opuzena, a da su se u Smokinje doselili iz Gabele. Slavili su takođe Ilindan.

    ČOVIĆ, nastanjeni u Ljutom Docu i Bilušinama (Široki Brijeg). Starinom su od Nikolića i slavili su Petrovdan.

    DžAJKIĆ, nastanjeni u Izbičnom (Široki Brijeg). Starinom su iz Vrlike u Dalmaciji. Ranije su se prezivali Rkaći i živeli na području sela Pribinovići. Slavili su Đurđevdan.

    DžAMARIJA, nastanjeni u Trnčini (Popovo). Poreklom su iz Crne Gore Slavili su Nikoljdan.

    DžAMONjA, nastanjeni u Belenićima (Popovo) i Prozoru. Džamonje iz Belenića slavili su Tomindan. Ne zna se pouzdano od koga potiču Belenići iz Prozora.

    DžONO, nastanjeni u Pripratnici i u Hutovu (Neum). U Pripratnicu su se doselili iz Riđana u Crnoj Gori, a u Hutovo iz Pripratnice. Slavili su Svetog Mihovila.

    ŠAKIĆ, nastanjeni u Biogracima (Široki Brijeg). Ranije su se zvali Glibić i slavili su Nikoljdan.

    ŠANTIĆ, nastanjeni u Donjem Crnču i Dužicama (Široki Brijeg). U Dužice su se doselili iz Stona 1800 godine. Slavili su Nikoljdan.

    ŠANjE, nastanjeni u Trebimlji (Popovo). Poreklom su iz Riđana u Crnoj Gori. Slavili su Nikoljdan.

    ŠIJAKOVIĆ, nastanjeni u Trebimlji (Popovo). Doselili su se iz Duži kod Neuma a potiču od Jaraka. Daljim poreklom su sa Kosova. Slavili su Nikoljdan.

    ŠINDIK, nastanjeni u Gnojnicama (Bišće, Mostar). Doselili su se iz Popova. Jedan Šindik se oženio katolkinjom, pa kad je umro udovica prevede decu na katoličanstvo.

    ŠKROBO, nastanjeni u Dužicama, Smokinju i Kosmaju (Široki Brijeg), Radišićima, Grljevićima i Vitini (Ljubuški). Starinom su iz Vrgorca u Dalmaciji. Doselili su se u Dužica 1870. godine i slavili su Đurđevdan.

    ŠOLA, nastanjeni u Podboru (Prozor). Bilo ih je i u Trnu (Široki Brijeg) Starinom su iz Makarske. U Trn se neki Šola doselio iz Županjca (Duvno). Deda mu je bio pravoslavne vere i slavio je Đurđevdan dok mu fratri ne zabraniše, kako tvrdi Dedijer.

    ŠUTALO, nastanjeni u Bjelojevićima i Trijebnju (Stolac). Domanovićima (Čapljina, Dašnici, Svitavi i Brštanici (Donje Hrasno, Neum). Potiču iz Riđana u Crnoj Gori. Najpre su se nastanili negde u Dalmaciji, pa je onda neki Šutalo pošao u najam u Hrasno kod Krešića te se oženi njihovom kćerkom i pokatoliči se. Slavili su Nikoljdan.

    (Prof. dr Božidar Mitrović, Moskva)

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Мистериозни  Хетити (Хети)

Мистериозни  Хетити

ОД 1750. ГОДИНЕ П.Н.Е. ДО 717. ГОДИНЕ П.Н.Е.

.

О Хетитима у 18. и 19. веку није било историјских извора иако се релативно често спомињу у Старом завету. Ондашњи историчари су намеравали да дискредитују библијски извештај и негирали постојање тог народа.
Један од догађаја који описује Стари завет је опседање Самарије хордама Сиријаца које су биле решене да освоје престоницу Северног Израелског царства. Очекивао се масовни покољ.
Преко ноћи цар Израела је начинио савез са царем Хетита. То је изазвало такав страх код Сиријаца да су побегли.
Из овога се може закључити да су Хетити представљали једну од великих сила током много векова.
Међутим, догматски критичари су не мало били изненађени када се дошло до доказа о постојању Хетита. Иако посрамљени и демантовани, није забележена ни једна оставка на универзитетима (како ме ово асоцира на данашња времена).

 Арчибалд Сејс (1845-1933)

Арчибалд Сејс је 1876. године у Хами и Алепу  у Сирији пронашао сликовно писмо на каменим блоковима. У Турској је пронашао то исто писмо урезано у стене. Те године је утврдио везу између Хетита из Старог завета и Кета (Хета) који се помињу у египатским текстовима.

До тада је било познато да су Хети (Кети) били једна од „великих сила“ историје а спомен о њима је записана на древном египатском камењу. Познато је да је један Хетски цар начинио уговор са Рамзесом II а из садржаја тог уговора било је јасно да су Рамзес II и кетски цар били равноправни.
Одговор на питање који је то народ био тако моћан попут Египта у врхунцу своје славе дају стручњаци после 1876. године. А. Х. Сејс и В Рајт су одредили старост хетитских натписа које је открио Сејс на векове између 1600. и 700. године п.н.е. Тек 1947. године је Босерт успео да дешифрује Хетитске хијероглифе и од тада је историја Хетита била доступна.

 Хуго Винклер (1863-1913)

Међутим, давно пре 1947. године схваћено је да су Хетити били значајна сила. Између 1906. и 1912. године хетитску престоницу Хатушаш (сада Богазкале) ископао је Хуго Винклер. Налази се око 160 километара ваздушном линијом источно од Анкаре у Турској. На великом узвишењу археолози су откопали огромни дворац, храмове, јавне зграде, велике бедеме и статуе од црног базалта. Кипови представљају мушкарце дуге косе која пада на леђа, са високим калпацима на глави, кратким сукњицама и шпицастим ципелама.

Мировни споразум из Кадеша

У току својих ископавања, Винклер је наишао на архиву хетитске царске породице. Плоче су биле написане хетитским клинастим писмом, које су Хетити користили поред хијероглифског писма. Због своје сличности са вавилонским клинастим писмом, хетитско клинасто писмо је дешифровао чешки стручњак Хрозни већ 1915. године. Десет хиљада плочица са хетитским клинастим писмом пронађено је у царској архиви у Хатушашу. Оне који су већ знали за уговор са Ремзесом II, фасцинирало је откриће хетитског примерка тог истог уговора!
Било је јасно да су Хетити били цивилизован народ a њихови писари су били способни да пишу на седам различитих језика (варијанти клинастог писма).

Хатушаш 

 

Ископавање хетитске престонице Хатушаш завршено је током педесетих година двадесетог века. Површина града је била око 120 хектара. Био је то добро изграђен град од камена и опеке, са скоро несавладивом одбраном. На његовој источној страни била је висока стена која је служила као утврђење. Унутар града откривени су остаци пет храмова. У царској архиви су пронађени и дешифровани детаљни описи хетитског ритуала обожавања, замршене и дугачке религијске службе.

Симбол Хетита био је лав. Велики ликови лавова били су постављени са обе стране капије Хаташуша.

Хетитски градови су ископани и реконструисани, а такође и државе којима су они управљали у северној Сирији. Пронађени су и неки градови са којима је Соломoн трговао, као на пример Зенџирли и Каркемиш (или Харкемиш).

Утврђено је да је успон Хетита до велике силе почео 1750. године п.н.е., и да је, упркос значајном културном утицају и после тог времена, моћ хетитског царства нагло престала око 1200. године п.н.е.
Око 1640. године п.н.е. краљ Табарна је ујединио неколико малих градова-државица након ратовања. Резултат је био богато и моћно Хетитско царство.

Коришћење Двоглавог орла на хетитском сликама тумачи се као „владарска ознака”. Монументални хетитски рељеф двоглавог орла који граби два зеца пронађен је на источном стубу Сфингине капије у Алаџа Холуку.Двоглави орао се употребљавао и раније, па се може наћи и у месту Богазку (Турска), где се налазио древни град народа Хетита и потиче из 18 века пне..

Двоглави орао један је од најстаријих српских симбола и попут оцила, симболизира спајање два света – духовног и земљаског. Симболизира и прожимање истока и запада, као у оној познатој реченици која се приписује светом Сави: “Србија је исток на западу и запад на истоку.” Налазимо га већ код Хетита у Малој Азији у другом миленију прије нове ере. Хетити су били народ сродан Србима и Словенима, који су на територији данашње Турске наметнули своју власт локалним семитским и хуритским племенима. За време римског царства користили су их и римски цареви.

 

.

Хетити су обухватили неколико племена и као што је речено говорили чак седам језика. Један од њих је био језик Хетија, првобитних становника Анадолије. Језик Хетита је припадао великој индоевропској породиции био је у блиској вези са итало-келтском групом. Хетити су били први народ који је обрађивао гвожђе. Током много година су контролисали производњу гвожђа. Тај ратнички народ је користио КОЧИЈЕ што им је пружало велико војно преимућство. Није случајно што је један од њихових богова био Бог Олује и Грома.

.

Освојили  су ВАВИЛОН 1595. године п.н.е., мада су се после тога повукли у Анадолију. Постепено су освојили Анадолију, Сирију и Левант (Либан), доводећи у питање премоћ Асираца и Египћана у том региону.

.

На Блиски исток су довели коње из Кине. У друштву су доминирали мушкарци, који су били и богати и пуно су путовали. Хетити су врхунац достигли око 1300. Године п.н.е. Међутим, и други народи су се досељавали у тај регион и то је довело до пада Хетита. Хетитско царство је преживело многе претње, али су га коначно заузели Фригијци који су дошли са Балкана. О Хетитима се никада више није чуло, али су извршили трајан утицај на своје суседе.

Захваљујући записима у Старом завету нећемо погрешити ако кажемо да су Хетити, за оно време, били изразити џентлмени. Имали су великодушну природу, издашнност и вештину у руковању новцем.
Из неких библијских белешки произилази још једна занимљивост:

ХЕТИТСКЕ  ЖЕНЕ  је одликовала велика привлачност и зрачиле су неком необичном лепотом којој Хебреји нису могли да одоле. Често су их узимали за жене, без обзира на то што су им племенски обичаји и религијска правила забрањивали да се жене женама туђе крви.

.
У храму Рамзеса у Луксору је рељеф са ратном сценом пуном динамике. После дешифровања хијероглифа сазнало се да Рамзес који је приказан у двоколицама како гони побеђеног непријатеља на тај начин велича своју победу над Хетитима у бици под зидинама сиријског утврђења Кадеш. Египтолози су израчунали на основу календарских прорачуна да се та битка одиграла 1286. године п.н.е. Међутим Хетити тада НИСУ били поражени, а доказ за то је што су они остали на бојном пшољу а не Египћани.
Због опасности и претње од Асираца, Рамзес II и Хетитски цар су склопили уговор о трaјном пријатељству.
Асирски натписи у Месопотамији потпуно су потврдили да су се Хетити масовно  населили у северној Сирији. За време владавине асирског краља Тиглатпилесара I (око 1100. године п.н.е.), Сирија се назива „земљом Хатије“ а престоница је био утврђени град Каркемиш.

.
Хетити су имали своја првобитна насеља још и у јужним пределима Русије, почетком другог столећа п.н.е. и решили су из неког разлога да се преселе, па су кренули са свим својим иметком преко Кавказа на југ Анадолије.

Ови индоевропски ратници су покорили околно становништво и наметнули своју власт. Први њихов огранак су били Хетити, чија је држава која је постала светска сила. Други огранак, Касити, после обарања Акадске династије Хамурабија, представљао је у периоду од 550 година владајући слој аристократије у Вавилону. Можда је најинтересантнији био трећи огранак индоевропских племена, звана Аријевци. Један део ових ратника се населио у Месопотамији и у горњем току Еуфрата створио велику државу Митанију која је пала као жртва најезде Хетита и Асираца.
Године 1525. п.н.е. узурпатор Телепинус који је био велики државник и ратник успоставља наследно право. Пре тога су владари били бирани. Од тог времена у Хетитској држави су владали аутократски монарси који су истовремено носили титуле врховног комаданта војске, као и највишег судије и свештеника. Њихов симбол је било Крилато Сунце, а преписку су почињали изразом: „ Ја сунце…

Бог и Богиња Сунца

Највише обожавано божанство је била Богиња Сунца, која је имала надимак „Краљица неба, земље и државе Хатис“. Огромним бројем божанстава владао је Бог Сунца. Хетити су поштовали и божанства покорених народа.

Око 1380. године п.н.е. на хетитски трон је ступио Шупилулиума, велики ратник и управљач, консолидовао је државу, опасао престоницу Хатуша  одбрамбеним зидинама које су и до данас опстале, потукао до ногу Митане и освојио северну Сирију.

Битка за Каркемиш је последњи догађај у историји Хетита. Асирци су 717. године п.н.е. под вођством Саргона II разорили град. Тако нестају без трага са историјских мапа, утапајући се у локалне народе.

( Аутор Саша Костић )

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

БЕЛОГРАДЧИК (БЕЛОГРАД)

.

БЕЛОГРАДЧИК се налази близу Зајечара, близу наше границе, а ми у Србији слабо знамо о њему.

Налази се у Бугарској, у Видинској области, у западном делу Старе планине.

Белоградчик је најпознатији по својој тврђави Калето, најочуванијој на територији Бугарске. Вековима је она служила за заштиту од непријатеља, као природна фортификација којој је додат само северозападни и југоисточни зид, остала два чине моћне стене.

 

Римљани, Грци, Бугари, а затим и Турци, користили су је за одбрану. Крв је текла између ових зидова 1850. када су локални побуњеници покушали да свргну турске освајаче. Нажалост, многе побуњене главе остале су да висе као трофеји на зидинама тврђаве.

 

Белоградичка  тврђава се састоји из три прстена, који су били сваки са својим системом заштите. Она има две капије – Видин и Ниш капију. Биле су изграђене бараке, складишта, арсенали, затвор, млин за со и кафу и 4 депоа воде. У ратно време број бранилаца тврђаве и оближњих узвишења је достизао и до 3.000 људи.

 

Стене Белоградчика представљају јединствени природни феномен. Пре око 200 милиона година, у овој регији су се слагале песковито-мергелне стене.Касније их је прекрило море, а на њих је нанета велика количине шљунка, песка и глине које су повлачиле брзе реке . Како је време пролазило, овај материјал се везао силиконом и песковито-глинастим везивом. Под утицајем гвожђа и кисеоника, добиле су црвенкасту нијансу. Тако је природа формирала моћне стене. Као чудо природе, биле су у конкуренцији заједно са нашом Ђавољом вароши за једно од  светских чуда.

 

Најлепше и најузбудљивије стене се налазе око града Белоградчика, а народ им је дао и имена, и везао легенде за њих – Монаси, Јахач, Дервиш, Медвед, Ева и Адам, Тврђава, Мали пастир, Лав, Ученица, па и наш Хајдук Вељко … Хајдук-Вељко, који је био из Неготинске крајине, и често је залазио у ове просторе, па се и он овде појављује у лику огромне стене.

 

Интересантна је прича везана за стену Ученица. Девојка Латинка је једне вечери пошла на састанак са вољеним Милутином. Абдија, који ју је желео по сваку цену, пресрео ју је. Бежећи од њега попела се наврх једне стене. Иза ње Абдија, а испред ње медвед. Немајући куд, повикала је: „Смилуј се Боже и претвори ме у камен“.

Молба јој је била услишена…

Уметнички приказ Белоградских зидина сликара Васила Горанова:

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

КАТА, РАСЕНСКА БОГИЊА

Превод: Ђорђе Петковић

.

КATA  је несумњиво србско име које се и до данас задржало у нашем народу.  Да ли су страни извори помешали Богињу Кату са Богињом Сербоном, пошто се кроз њене атрибуте види да је реч о истој Богињи, а и пареда је Богу Сербону (Апололон, Дионис, Бакус) су само грчко-римски(латински) називи за Бога Сербона.

Да ли су из свог непознавања Расенског писма извели закључак да је Ката Расенска Богиња, мање је важно, за нас је важно то да се име Ката помиње у више натписа и да је то несумњиво име нашег Расенско-Србског језика.
И ово је још један у низу доказа да су Грко-Латини из Расенско-Србске религије и астрологије преузимали Божанства и на основу њих градили своју МИТОЛОГИЈУ.

Ката је Расенска богиња Сунца која се понекад приказује као мушко. Као мушко соларно Божанство, Ката се изједначава са грчким Богом сунца Хелиосом. Други извори, међутим, називају Усил као Расенско сунце Бог, иако је на једном огледалу и Усил приказан као Богиња. Ката је из Расениног корена кости-, што значи “сунце”, а такође је коришћена као породично име међу Расенама. И Усил и Ката се понекад описују као да се дижу из мора у зору, иако је како се Сунце успева подићи из океана поред обале Расене, која се налази на западној страни Апенина, свакако се претпоставља, осим ако та посебна иконографија изворно долази из друге културе. На тај начин, Усил је приказан на огледалу са Нетхунс (Нептун, Бог мора) и Тхесан (Богиња зоре).

Ката се понекад назива Усилова кћерка, која је повезана са свитањем или изласком сунца; као таква Она може бити еквивалент или сестра-Богиња за Тхесана. На Либер Линтеусу, фрагментарној књизи Расенског ритуала, која је била сачувана само зато што је платно на којем је било исписано, раздерано на траке и кориштено за омотавање мумије, Ката се зове Ати Ката, “Мајка Ката”. Ати је наслов који се користи од неколико других Расенских божица, као што су Келс, Богиња Земље и Туран, Богиња љубави. Може показати посебну част или указати на то да је била високо уважавана међу другим Богињама.

Ката је у култу повезана са Фуфлунсима, Расенским Дионисом (Серапис), и можда су их обожавали заједно, можда на начин сличан Дионизу и Ариадни, имају атрибуте божице светлости, иако је звезда, а не сунчева светлост. Да је Ката примила организовано богослужење, доказује Раснина фраза мару Катик, или “свештеница Ката”, и њена важност у Расенском пантеону показана је у њеном укључивању у Јетри из Пјаћенце, бронзаној репрезентацији јетре која се користи као наставни алат у уметности харуспики, или прорицање уз помоћ животињских утроба (од којих су Расени били признати мајстори). Она је задужена за неколико кућа на јетри, које представљају различите аспекте универзума; и у Расенској дивинацији која дели небо на сличан начин, она заузима један од најсретнијих региона између Земље и божанстава природе, од југа-југоистока (прикладно божици Сунца), одмах поред  Фуфлунс.
(У Расенској религији, Фуфлунс или Пуфлунс је био Бог биљног света, среће, вина, здравља и раста у свим стварима. Двапут се спомиње међу боговима наведеним у натписима Јетре из Пјаћенце, и налази се међу 16 богова који владају Расенским астролошким кућама. Он је девети од тих 16 богова. Он је син Семле и бога Тиније. Био је обожаван у Популонији (етрурски Фуфлуна или Пуплуна) и био је назив истоименог града).

Ката је женско Расенско лунарно или соларно божанство, које може бити повезано и са порођајима, а има и везу са подземним светом. Ката је такође богиња јужног светишта у Пиргију у Италији, месту познатом по чувеним Златним таблицама из Пиргија. Често је приказиванаа са Расенским богом Витуријем с којим дели култ. Ката је често у пару и са Расенским богом Фуфлунсом, који је пандан грчком богу Дионису, и Паки, пандану римског бога Бакуса. Ката је повезана са богом Аплуом, панданом грчком богу Аполу.

Originalni tekst:

Catha is an Rasenna Goddess of the sun who is sometimes shown as male. As a male solar Deity, Catha is equated with the Greek sun God Helios. Other sources, however, name Usil as the Rasenna sun God, though on one mirror Usil is shown as a Goddess as well. Catha is from the Rasenna root cath-, meaning “the sun”, and was also in use as a family name among the Rasenna. Both Usil and Catha are sometimes described as rising from the Sea at dawn, though how the Sun manages to rise from the ocean off the coast of Rasenna, which is located on the western side of the Apennines, is anyone’s guess, unless that particular iconography originally comes from another culture. That said, Usil is depicted on a mirror-back with Nethuns (Neptune, the sea God) and Thesan (the Goddess of the dawn).

Catha is sometimes called the daughter of Usil, and associated with daybreak or sunrise; as such She may be equivalent or a sister-Goddess to Thesan. On the Liber Linteus, a fragmentary book of Rasenna ritual, which was only preserved because the linen it was written on was torn into strips and used to wrap a mummy, Catha is called Ati Catha, “Mother Catha”. Ati is a title used of a few other Rasenna Goddesses such as Cels, the earth Goddess, and Turan, the Goddess of love. It may show especial honor or indicate that She was held in high regard among the other Goddesses.

Catha is associated in cult with Fufluns, the Rasenna Dionysos (Serapis), and they may have been worshipped together, perhaps in a manner similar to Dionysos and Ariadne, who does have attributes of a light Goddess, albeit starlight rather than sunlight. That Catha received organized worship is evidenced by the Rasenna phrase maru Cathsc, or “priest of Catha”, and Her importance in the Rasenna pantheon is demonstrated in Her inclusion on the Piacenza liver, a bronze representation of a liver used as a teaching tool in the art of haruspixy, or divination using animal entrails (of which the Rasenna were the acknowledged masters). She is in charge of several houses on the liver, representing different aspects of the universe; and in Rasenna sky-divination, which divides the sky in a similar manner, She occupies one of the most auspicious regions among the earth and nature Deities, that of the south-south-east (appropriate to a Sun-Goddess), right next to Fufluns.

Catha is a female Rasenna lunar or solar deity, who may also be connected to childbirth, and has a connection to the underworld Catha is also the goddess of the south sanctuary at Pyrgi, Italy She is often seen with the Rasenna god Śuri with whom she shares a cult Catha is also frequently paired with the Rasenna god Fufluns, who is the counterpart to the Greek god Dionysus, and Pacha, the counterpart to the Roman god Bacchus Additionally, at Pyrgi, Catha is linked with the god Aplu, the counterpart to the Greek god Apollo.

Извор:

КАТА РАСЕНСКА БОГИЊАКата је несумњиво Србско име које се и до данас задржало у нашем народу.Да ли су страни извори…

Gepostet von Đorđe Petković am Dienstag, 5. März 2019

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Тројан, аждаја и Свети Ђорђе

Сродна слика

.

Руски конзул Александар Гиљфердинг 1859. путовао је по Пештерској висоравни и забележио да су му мештани показали древне зидине града Тројана на планинском врху ТРОЈАН. Испричали су му легенду по којој је ту био град под којим је Свети Ђорђе победио аждају и спасао принцезу, кћерку владара Тројана.

 На простору Пештерског поља својевремено је било језеро које је касније отекло, а иза њега су остале бројне мочваре и локве.

По легенди, у језеру је живела АЖДАЈА коју је убио Свети Ђорђе (муслимани приповедају да је то урадио Ђерзелез Алија).

То предање казује да је светац мачем прво ударио у камен да испроба оштрицу и просекао стену из које је потекао извор Ђурђевице.

 Аждајин самртни ропац развукао од града Тројана до извора Рашке и манастира Сопоћани.

Успомену на тај митски догађај, тврде Пештерци, чувају и многи овдашњи топоними.

Тамо где се аждаја браћакнула налази се село Браћак, опружила се код села Пружањ, репом шуму окрњила у Крњој Јели. Од њеног лета се занинала (зањихала) цела планина Нинаја. Још је била жива код Живалића, вукла се код Вучинића, највише јој крви источило код Точилова, а кости јој остадоше у Коштаном пољу. Мештани су у Чукотама нашли њену прву главу, па су је чукали моткама. Друга глава, обаљена, нађена је код Баљена, а реп њен, сличан гујином, пронашли су Гујићи.

 Ова легенда је можда разлог због кога је краљ Радослав на припрати Богородичине цркве у Студеници уклесао лик Победоносца с мачем.

 – Не може бити сумње да је легенда о Светом Ђорђу као витезу на коњу и победиоцу аждаје, који је спасао Тројан град и ћерку владара тог града, својина усмене литературе српског народа.

Легенду су многи заборавили, неки је никад нису ни чули, али топоними су остали.

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Српска принцеза из харема чија је нога крочила на Свету Гору

.

СУЛТАНИЈА МАРА –
Српска принцеза из харема чија је нога крочила на Свету Гору
.
Мара Бранковић, лепа ћерка деспота Ђурађа била је, после Оливере, друга српска принцеза коју су удали за турског султана.


Мара, ћерка деспота Ђурађа Бранковића и унука Вука Бранковића, рођена је 1418. у Вучитрну, а још као девојка завршила је на османском двору, у харему Мурата II, као друга жена турског султана.
Народна песма бележи да је у детињству боловала од тешке болести, а да је њен отац, из захвалности Богу и старцу Јоаникију за чудесно исцељење саградио манастир, по излеченој девици назван Девичин или Девич.
Народни песник бележи и да је Мара била јако лепа, да “љепше нема у свих седам влашких краљевина и свој бутун турској царевини”.
Деспот Ђурађ, по доласку на престо Србије, договара са супругом Јерином да Мару, како би заштитили интересе земље, удају за турског султана Мурата II.
Мара ће тако постати друга српска принцеза која је отиша у харем. Прва је била њена баба-тетка, принцеза Оливера Лазаревић, кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице, супруга султана Бајазита И.
По Ђурђевом преузимању власти османлијске трупе харале су југом и истоком српске деспотовине. Турци су заузели велике територије, чак и унутрашњости земље, као и градове Ниш и Крушевац.
Мир склопљен са Муратом II имао је теже услове него онај склопљен после Косовске битке. Данак Османлијама био је далеко већи, а држава далеко мања. Ипак, Мурат, сматрајући да је новим миром поново загосподарио Србијом, дозволио је Ђурађу да, како је остао и без старе и без нове престонице, Крушевца и Београда, сазида нову. Тако је Бранковић отпочео градњу Смедерева, нове престонице на обали Дунава, на граници са Угарском.

Мираз као десетогодишњи данак

Један од услова за склапање новог мира с Османлијама, био је и удаја Ђурђеве кћери Маре за султана Мурата II и њен одлазак у харем.
Ђурађ и Јерина морали су да сакупе огроман мираз – 600.000 дуката, што је било више од десетогодишњег данка који је Ђурађ од 1428. године плаћао Турцима. Венчали су се 1436. и Мара је била друга и последња венчана жена Мурата другог, који је раније оженио Халиму.

Извори га описују као неупадљивог човека који није патио од спољашње манифестације свог ауторитета. Ипак, за разлику од Оливере, Мара није имала среће у браку са османским господаром, пре свега зато јер је више волео мушкарце од жена. Султан је, према проценама, био 13 до 16 година старији од Маре. Када су се венчали имао је 32, а Мара између 16 и 19 година.
Мара, нажалост, није успела своју браћу Гргура и Стефана да спаси страшне судбине. Њих су Турци, по команди њеног супруга Мурата, ослепели у заточеништву.
“Нема пуно сумње у то да је Мурат II био, у најмању руку, бисексуалац, ако не и хомосексуалац који је имао сексуалне контакте са женама само толико колико је било неопходно да остави потомство”, каже историчар Никола Гиљен, аутор књиге “Две српске султаније: Оливера Лазаревић (1373-1444) и Мара Бранковић (1418-1487) – Две биографије као прилог историји српско-османских односа 1389-1487”, која ускоро треба да буде објављена у издању Графичког атељеа Дерета из Београда.
Гиљен каже да Мара није успела да освоји љубав и наклоност свога супруга, без обзира на лепоту, и подсећа на историјске белешке француског путописца Бертрандона де ла Брокијера о Мурату ИИ:
“После пића налази он највеће задовољство у женама и малим дечацима содомитима, а има он 300 и више жена и 25 или 30 дечака који су стално са њим, чешће него његове жене”.
Стојан Новаковић (1893) је записао како је Мурат имао “наклоност и за содомску заблуду, те је држао, тога ради, на 25-30 дечака”.

Мурат јој ослепео браћу

Мара, тако, није попут Оливере могла да учини много тога за Србију, јер није имала исти статус на османском двору као њена старија рођака. Дуго је била потпуно пасивна, све до 1441. године када султан Мурат издаје наредбу да се ослепе њена браћа Гргур и Стефан, који су били у османском заточеништву.

– Чињеница да је Мара знала о Муратовој, највероватније усменој наредби за ослепљење Гргура и Стефана, као и да је имала прилике да изађе пред султана да моли за браћу, говори да је већ у том тренутку њен положај у харему и на османском двору био далеко бољи него неколико година раније – каже Никола Гиљен.Мара, нажалост, није успела да их спаси страшне судбине. Наиме, султан Мурат је желео да изађе у сусрет њеној молби, међутим, казна је извршена моментално, па је гласник са наредбом да се казна не изврши, закаснио.
Мара је, као и њена баба-тетка Оливера остала доследна у својој хришћенској вери и са Муратом II није имала деце. Да ли је и њој, као и Оливери, урађен хируршки захват који је требало да спречи трудноћу, не зна се поуздано. То што се није остварила као мајка, вратило јој се, међутим, кроз велико уважавање и поштовање Муратовог наследника, Мехмеда II Освајача.

Да је царица Мара била на Светој Гори, и поред општепознате забране, сведочи и капела подигнута на месту сусрета Маре и монаха.
Можда је на то утицала блискост између Мехмедове мајке и принцезе Маре, које су неко време заједно живеле у Бруси.
– Мара је могла бити и нека врста дадиље или учитељице принцу Мехмеду, јер је њено образовање било далеко веће него образовање његове мајке – робиње. Зато не чуди писање Карловачког родослова који пише да Мару “цар Мехмед љубљаше и поштоваше као рођену мајку” – наводи Гиљен.

Мехмед II Освајач поштовао маћеху

Блискост и међусобно поштовање између Мехмеда и Маре доћи ће до изражаја од времена Мариног повратка у Србију после Муратове смрти, па све до њене смрти 1487. године.
Султан Мехмед царицу Мару “поштоваше као саму своју мајку, угађајући њеним жељама”, пише Гроф Бранковић у својим Хроникама. После Муратове смрти, 1451. године Мехмед пушта своју маћеху да се врати у Србију, дарујући је њезиним миразом, областима Топлица и Дубочица.
Могла је Мара да постане византијска царица, али је одбила брачну понуду Константина XI Палеолога, који је био удовац без деце. Она је одбила просце рекавши да се заклела да се више неће удавати.
Тако је и било. Окренула се цркви. Била је велики ктитор, али се није замонашила. Боравила је чак и на Светој Гори, где је помагала манастире Хиландар, Свети Павле и Ватопед.

Мара је по повратку у Србију живела у Смедереву, због своје жртве дубоко поштована од стране оца, мајке и српског народа, све док, као присталица реалније туркофилске струје у српској политици, није морала да побегне на турску територију, бежећи од гнева и освете брата деспота Лазара и његове супруге Јелене. Населила се у Јежеву у близини Сера, на имањима које јој је даровао султан Мехмед ИИ. Био је то добар избор, будући да се ова земља налазила на путу између Западне Европе и Србије ка Светој Гори и Османском царству.
– Да је царица Мара боравила на Светој Гори, и поред општепознате забране, сведочи и капела подигнута на месту сусрета Маре и монаха. Та капела, чији фрескопис је приказивао и сам сусрет, постојала је све до почетка XX века, када ју је разорила бујица оближњег планинског потока. Светогорци су на том месту подигли нову капелу 1928. године, која и данас постоји – каже Гиљен.

После пада Србије под османску власт 1459. године, Мара је представљала најважнији и најреалнији политички фактор у животу српског народа. Код ње су свраћали побожни путници на свом путовању до Свете горе, а Мара им је помагала и пружала одмориште. Помагала је брата Гргура, ујака Тому Кантакузина, деспотицу Јелену, удовицу брата Лазара, а у Јежеву је уточиште нашла и ћерка деспота Лазара, босанска краљица Мара-Јелена.
Ова умна жена је имала утехе и уточиште за свакога, па чак и за своју снају Јелену, од које је својевремено побегла из Србије.
Колики је био њен утицај у црквеним круговима види се из тога што је њена жеља била пресудна приликом избора неколицине цариградских патријарха. Умрла је у Јежеву код Драме 1487. године, а сахрањена је у оближњем манастиру Косиница.

НА СВЕТУ ГОРУ КРОЧИЛА И ЈЕЛЕНА, ЖЕНА ЦАРА ДУШАНА

Забрана приступа женама на Свету Гору кршена је подједнако и у средњем веку и у савремено доба, каже Никола Гиљен.
Познато је да је Цар Душан боравио на Светој Гори од 1. септембра 1347. до јуна 1348. године, када се са супругом царицом Јеленом и сином, краљевићем Урошем, ту склонио од епидемије куге. Крст је подигнут на месту где су монаси хиландарског братства дочекали Душана са свитом и породицом, а недалеко одатле Цар је посадио и једну маслину.

Иначе, забрана приступа женама на Свету Гору, кршена је кроз историју у неколико наврата. За време Грађанског рата у Грчкој 1946-1949, светогорски монаси су на обали примали избеглице међу којима је било велики број жена и деце, који су бежали од комунистичког погрома, подсећа Никола Гиљен.

Извор:
https://istorijamisterija.blogspot.com/2018/12/blog-post.html

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Мистериозна тврђава Маглич

Резултат слика

.

Неки долину Ибра називају Долином краљева, други Долином векова, а они романтични је називају и Долином Јоргована.

Замислите зелено брдо овенчано круном од камена. Звучи прилично запањујуће, зар не? Не само да звучи, него заиста и ИЗГЛЕДА запањујуће!

На 20 км од Краљева, налази се Маглич, величанствена средњевековна утврда из 13. века, смештена на самом врху брда, само 100 м од клисуре коју формира река Ибар правећи оштру окуку око подножија брда.

Тврђава Маглич, својеврсни српски Камелот, безбедно је ушушкан у топлом загрљају централне Србије. Међутим, оно најинтересантније у вези Маглича није сам његов изглед или локација, већ његов мистериозан настанак.

У пролеће, ова немањићка утврда изазива дубока осећања код радозналаца који висећим мостом пређу изнад запенушаног Ибра, попну се стрмом стазом до тврђаве и виде невероватну слику разбокореног јоргована који избија из јалове монолитне црне стене, на којој је подигнута највиша и најмоћнија кула.

Расцветали жбунови су и својеврсни путолази до врха Столова, чије је право име Камариште или Равни сто. Ово старије име је вероватно сачувано из претхришћанског времена, као и назив Троглав за планину с друге стране Ибра. Тада су на овим висовима у народној машти столовала стара словенска божанства, а доцније су древне легенде најчешће прилагођаване Светом Сави, о чему сведочи низ топонима у Ибарској клисури.

У тој причи се такође појављује Маглич, који је још загонетка за науку. Наиме, замак чије остатке данас видимо подигао је архиепископ Данило Други, српски племић-монах, архијереј, ратник, државник и књижевник, моћан и поштован на дворовима Немањића у 13. и 14. веку. Носећи и мач и мантију, био је командант одбране Хиландара и десна рука краља Милутина.

Међутим, археолшка истраживања су показала да је пре Даниловог постојало и старије утврђење сазидано на овом суровом месту. Према остацима керамике из тог старијег града, сличних онима пронађеним у тврђави Рас, поједини научници претпостављају да је Маглич могао да сазида Стефан Првовенчани, као заштиту срца српске државе од продора Хуна и Бугара, из поморавске равнице.

Освајање тврђаве на јуриш или опсадним справама је било немогуће са стрмих падина под којима тече Ибар и из дубоке клисуре речице Маглашнице. За спречавање брзог упада с једине стране, која је пружала прилику за такав напад, са врха Мали сто изнад Маглича, стена на којој је замак саграђен пресечена је јарком, глатких ивица као да су направљене једним ударцем дивовске оштрице.

Ко стане у тај просек широк 20-ак метара и дубине до десет метара, остаје затечен величином тог подухвата, који би био тежак и с данашњом технологијом.

Разлог таквог напора вероватно је био и то што је Маглич стражарио над данас заборављеним пешачким и караванским путем, који је спајао Немањину белу Студеницу, мајку свих српских манастира, са пурпурном Жичом, коју је Првовенчани подигао као седиште независне националне архиепископије. У случају напада на њу, том стазом коју користе и даље планинари, монаси и народ, стизали су за око три сата хода до безбедног и неосвојивог града.

Сродна слика

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Заборављени свадбени обичаји код Срба

ЗАБОРАВЉЕНИ СВАДБЕНИ ОБИЧАЈИ…

У прошлости је свадба, један од најважнијих народних обичаја, била условљена читавим низом летњих и јесењих пољопривредних радова који су се морали завршити да би се припремило сватовско весеље.

 Од давнина постоји обичај да се у јесен, по завршеним сеоским пословима, млади венчавају. Обичаји везани за свадбу задржали су се више у селима него у градовима, иако се и на селу смисао тих обичаја углавном заборавио, а остало је само оно свима познато „ваља се“.

Пре саме свадбе код Срба постоји читава процедура припреме, коју прати сијасет обичаја. Обичаји варирају у различитим крајевима, но ипак постоје они који важе на читавој територији где живе Срби.

За најпогодније дане сматрају се недеља и четвртак, ређе субота, али никад среда или петак. Свадба се никад не заказује у време божићњег, ускршњег или неког другог поста.

Упознавање и прошевина

Обредним играма званим „Лазарице“, које су имале изузетну социјалну улогу у друштвеној заједници Срба, као врсте женске иницијације, девојке су упућивале поруке да су спремне за удају, а помињањем „јунака нежењеног“ у лазаричкој песми вршила се идентификација момака спремних за женидбу. Некада су се девојке и младићи састајали на црквеним зборовима (саборима), или на пољским радовима, и кришом разговарали. Када би се двоје младих загледало једно у друго, младић би девојци поклањао јабуку.

Ако девојка прихвати дар, значи да жели да пође за њега. Тада младић обавести своје родитеље, а они почну да се распитују о њеном пореклу, о породици, статусу итд. Пре ступања у брак су посредовали родбина, рођаци, пријатељи и познаници, то су биле наводађије или проводаџије. Уколико се млади заволе, онда се иницирају људи из ближе или даље родбине, како би посредовали између двоје младих и њихових родитеља све до коначног пристанка приликом просидбе. Међутим, некада се дешавало да се млади и не познају, већ се брак уговара искључиво преко посредника.

Девојка није могла сама да одлучи за кога ће поћи, већ је одлуку доносио њен отац. Када има више браће и сестара, важио је ред удаје и женидбе. Млађа браћа и сестре су морала да чекају да се најпре ожене и удају старија браћа и сестре. Било је незамисливо да се тај ред поремети и доводило је до тешких поремећаја породичних односа.

То се никада није дешавало путем споразума и договора, већ отмицом.

На испрошњу девојке долазили су момак, његови родитељи и кум. Они од куће носе најчешће ракију, прстен и милошту. Када дођу, прво питају оца да ли у кући има девојку за удају. Ако има, онда они улазе у кућу и кроз причу просе девојку. Девојка не сме да буде у истој просторији са просцима, већ улази тек када је испросе, тј. када се договоре са оцем. Тада их она накити пешкирима и марамама.

Давање руке“ од стране оца је радња којом се потврђује пристанак, после кога нема одустајања, нема измена одлуке, нема „гажења речи“. У супротном, то би била тешка увреда за момка и његову родбину.

По просидби, верени момак и девојка се могу састајати, ашиковати и упознавати само у присуству неког из најближе родбине. Запрошена девојка не сме више излазити сама или са другарицама и ићи по саборима, свадбама или игранкама, поготово не у ноћним сатима. Излази само у пратњи неког из своје ближе родбине.

Дан свадбе

На дан свадбе младожењини гости одлазе по младу, где их дочекује младина родбина. Испред младине куће на врх дрвета се окачи јабука, па док се она не обори младожења не може ући у младину кућу. Некада је био обичај да се младожењини гости ценкају за младу, тражећи новац, али је 1846. године кнез Александар Карађорђевић издао наредбу: „Искање и давање новца и злата за девојку укида се као обичај противан достојанству човечијем“. Обичај је тако укинут, а данас се само збијају шале, па када младожења стигне са рођацима по девојку, онда се неко из његове пратње који има највише смисла за хумор ,,као” ценка за девојку, а младини са друге стране не дају девојку.

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

ВЕЗА СРБА СА ТРИБАЛИМА …

Стећак из Бакића или ”Разбијање змајевих јаја”

Змај и вепар

На централном делу стећка са све четири стране је уклесана ”глава неке дивље животиње”, која као да има тело змије и поред које видимо нешто налик на половину јајета. Неки ”бошњачки истраживачи” су закључили да је у питању змај са огромним очњацима, који се тек излегао из јајета. На први поглед би се многи сложили са тим. Они који се држе приче како је на том месту Твртко рањен у лову, сматрају да то може бити само глава вепра.

Маштовити ”бошњачки стручњаци” су закључили да се из јајета испилио змајић са једним закржљалим крилом. Ту теорију потврђују тако што змајића повезују са Дачким змајем који, узгред речено, нема уопште главу змаја него вука (више речи о томе ће бити у неком од наредних текстова).

Јаје је симбол живота и рађања, а змај је симбол времена… АЛИ, да ли ми заиста видимо јаје и змаја. Одговор је НЕ!

Објашњење је простије. Стећак је подељен у четири целине, које могу да представљају четири годишња доба. Кугла на врху није турбан и нема везе са нишаном. Кугла на врху представља сунце. Пирамида, односно троугао се појављује код свих древних цивилизација и представља бога-створитеља свега на земљи. Као симбол са истим значењем постоји и данас. Симболи времена нису пита коју је Твртко понео у лов, него представљају пролазност овоземаљског живота и вечни живот на небу. ”Закржљало крило змаја” је плашт какав можемо да видимо на свим србским грбовима, као и грбовима неких европских породица. ”Половина јајета” је такође део грба и није никакво јаје него штит. Глава вепра је стилизована кацига која је исклесана са намером да покаже припадност и несумњиво је да показује припадност Србима (Трибалима).

Глава вепра је стилизована кацига која уједно показује племенску, да не кажем националну припадност јер нације, у данашњем смислу речи, настају тек крајем 18. и почетком 19. века. ”Змајев реп” је плашт, ”Половина јајета” представља штит, а као примере сам поставио слику испод.

Стећак се налази у селу Доњи Бакићи. Бакићи су једна од најугледнијих срењовековних, србских племићких породица у Босни. Стећак је дубоко у земљи и због своје величине није никад померан, мада су имали намеру да га преместе у сарајевски музеј. Није истражено да ли је неко сахрањен под овим стећком, али ако и јесте, то је несумњиво неко од ове племићке лозе. Намерно кажем лозе, јер се тиме враћам на почетак текста и подсећам читаоца на симболе лозе и грозда, тј. на реченице из Јеванђеља.

​Стећак нема никакве везу са Твртком. Нажалост, нико није извршио процену старости, али се претпоставља да је настао крајем 15. или почетком 16. века. Заблуди доприносе и неки историчари који упорно покушавају да нам наметну причу, како смо тобоже све преузели од неке Византије или неких тамо староседелаца. Ништа своје нисмо имали па смо решили да на стећцима копирамо њих, не знајући чак ни значење тих мотива. Зар је могуће да не виде континуитет србског народа на овим просторима? Ако они не виде, СРБСКИ је ту да их подсети, а ви делите овај текст, нека им боде очи и нека их нервира.

Србски грбови: Званична србска историографија и даље не виде везу Трибала и Срба.

Грбови градова и општина у Србији:
​Крагујевац, Вождовац, Барајево, Топола, Велика Плана, Лапово, Лајковац

ИЗВОР:

Одломак текста са сајта:

С.Србски
​srbski.weebly.com

Category: Zaveštanja predaka  Comments off