.

 На простору Пештерског поља својевремено је било језеро које је касније отекло, а иза њега су остале бројне мочваре и локве.

По легенди, у језеру је живела АЖДАЈА коју је убио Свети Ђорђе (муслимани приповедају да је то урадио Ђерзелез Алија).

То предање казује да је светац мачем прво ударио у камен да испроба оштрицу и просекао стену из које је потекао извор Ђурђевице.

 Аждајин самртни ропац развукао од града Тројана до извора Рашке и манастира Сопоћани.

Успомену на тај митски догађај, тврде Пештерци, чувају и многи овдашњи топоними.

Тамо где се аждаја браћакнула налази се село Браћак, опружила се код села Пружањ, репом шуму окрњила у Крњој Јели. Од њеног лета се занинала (зањихала) цела планина Нинаја. Још је била жива код Живалића, вукла се код Вучинића, највише јој крви источило код Точилова, а кости јој остадоше у Коштаном пољу. Мештани су у Чукотама нашли њену прву главу, па су је чукали моткама. Друга глава, обаљена, нађена је код Баљена, а реп њен, сличан гујином, пронашли су Гујићи.

 Ова легенда је можда разлог због кога је краљ Радослав на припрати Богородичине цркве у Студеници уклесао лик Победоносца с мачем.

 – Не може бити сумње да је легенда о Светом Ђорђу као витезу на коњу и победиоцу аждаје, који је спасао Тројан град и ћерку владара тог града, својина усмене литературе српског народа.

.

СУЛТАНИЈА МАРА –
Српска принцеза из харема чија је нога крочила на Свету Гору
.
Мара Бранковић, лепа ћерка деспота Ђурађа била је, после Оливере, друга српска принцеза коју су удали за турског султана.

Мара, ћерка деспота Ђурађа Бранковића и унука Вука Бранковића, рођена је 1418. у Вучитрну, а још као девојка завршила је на османском двору, у харему Мурата II, као друга жена турског султана.
Народна песма бележи да је у детињству боловала од тешке болести, а да је њен отац, из захвалности Богу и старцу Јоаникију за чудесно исцељење саградио манастир, по излеченој девици назван Девичин или Девич.
Народни песник бележи и да је Мара била јако лепа, да “љепше нема у свих седам влашких краљевина и свој бутун турској царевини”.
Деспот Ђурађ, по доласку на престо Србије, договара са супругом Јерином да Мару, како би заштитили интересе земље, удају за турског султана Мурата II.
Мара ће тако постати друга српска принцеза која је отиша у харем. Прва је била њена баба-тетка, принцеза Оливера Лазаревић, кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице, супруга султана Бајазита И.
По Ђурђевом преузимању власти османлијске трупе харале су југом и истоком српске деспотовине. Турци су заузели велике територије, чак и унутрашњости земље, као и градове Ниш и Крушевац.
Мир склопљен са Муратом II имао је теже услове него онај склопљен после Косовске битке. Данак Османлијама био је далеко већи, а држава далеко мања. Ипак, Мурат, сматрајући да је новим миром поново загосподарио Србијом, дозволио је Ђурађу да, како је остао и без старе и без нове престонице, Крушевца и Београда, сазида нову. Тако је Бранковић отпочео градњу Смедерева, нове престонице на обали Дунава, на граници са Угарском.

Мираз као десетогодишњи данак

Један од услова за склапање новог мира с Османлијама, био је и удаја Ђурђеве кћери Маре за султана Мурата II и њен одлазак у харем.
Ђурађ и Јерина морали су да сакупе огроман мираз – 600.000 дуката, што је било више од десетогодишњег данка који је Ђурађ од 1428. године плаћао Турцима. Венчали су се 1436. и Мара је била друга и последња венчана жена Мурата другог, који је раније оженио Халиму.

Извори га описују као неупадљивог човека који није патио од спољашње манифестације свог ауторитета. Ипак, за разлику од Оливере, Мара није имала среће у браку са османским господаром, пре свега зато јер је више волео мушкарце од жена. Султан је, према проценама, био 13 до 16 година старији од Маре. Када су се венчали имао је 32, а Мара између 16 и 19 година.
Мара, нажалост, није успела своју браћу Гргура и Стефана да спаси страшне судбине. Њих су Турци, по команди њеног супруга Мурата, ослепели у заточеништву.
“Нема пуно сумње у то да је Мурат II био, у најмању руку, бисексуалац, ако не и хомосексуалац који је имао сексуалне контакте са женама само толико колико је било неопходно да остави потомство”, каже историчар Никола Гиљен, аутор књиге “Две српске султаније: Оливера Лазаревић (1373-1444) и Мара Бранковић (1418-1487) – Две биографије као прилог историји српско-османских односа 1389-1487”, која ускоро треба да буде објављена у издању Графичког атељеа Дерета из Београда.
Гиљен каже да Мара није успела да освоји љубав и наклоност свога супруга, без обзира на лепоту, и подсећа на историјске белешке француског путописца Бертрандона де ла Брокијера о Мурату ИИ:
“После пића налази он највеће задовољство у женама и малим дечацима содомитима, а има он 300 и више жена и 25 или 30 дечака који су стално са њим, чешће него његове жене”.
Стојан Новаковић (1893) је записао како је Мурат имао “наклоност и за содомску заблуду, те је држао, тога ради, на 25-30 дечака”.

Мурат јој ослепео браћу

Мара, тако, није попут Оливере могла да учини много тога за Србију, јер није имала исти статус на османском двору као њена старија рођака. Дуго је била потпуно пасивна, све до 1441. године када султан Мурат издаје наредбу да се ослепе њена браћа Гргур и Стефан, који су били у османском заточеништву.

– Чињеница да је Мара знала о Муратовој, највероватније усменој наредби за ослепљење Гргура и Стефана, као и да је имала прилике да изађе пред султана да моли за браћу, говори да је већ у том тренутку њен положај у харему и на османском двору био далеко бољи него неколико година раније – каже Никола Гиљен.Мара, нажалост, није успела да их спаси страшне судбине. Наиме, султан Мурат је желео да изађе у сусрет њеној молби, међутим, казна је извршена моментално, па је гласник са наредбом да се казна не изврши, закаснио.
Мара је, као и њена баба-тетка Оливера остала доследна у својој хришћенској вери и са Муратом II није имала деце. Да ли је и њој, као и Оливери, урађен хируршки захват који је требало да спречи трудноћу, не зна се поуздано. То што се није остварила као мајка, вратило јој се, међутим, кроз велико уважавање и поштовање Муратовог наследника, Мехмеда II Освајача.

Да је царица Мара била на Светој Гори, и поред општепознате забране, сведочи и капела подигнута на месту сусрета Маре и монаха.
Можда је на то утицала блискост између Мехмедове мајке и принцезе Маре, које су неко време заједно живеле у Бруси.
– Мара је могла бити и нека врста дадиље или учитељице принцу Мехмеду, јер је њено образовање било далеко веће него образовање његове мајке – робиње. Зато не чуди писање Карловачког родослова који пише да Мару “цар Мехмед љубљаше и поштоваше као рођену мајку” – наводи Гиљен.

Мехмед II Освајач поштовао маћеху

Блискост и међусобно поштовање између Мехмеда и Маре доћи ће до изражаја од времена Мариног повратка у Србију после Муратове смрти, па све до њене смрти 1487. године.
Султан Мехмед царицу Мару “поштоваше као саму своју мајку, угађајући њеним жељама”, пише Гроф Бранковић у својим Хроникама. После Муратове смрти, 1451. године Мехмед пушта своју маћеху да се врати у Србију, дарујући је њезиним миразом, областима Топлица и Дубочица.
Могла је Мара да постане византијска царица, али је одбила брачну понуду Константина XI Палеолога, који је био удовац без деце. Она је одбила просце рекавши да се заклела да се више неће удавати.
Тако је и било. Окренула се цркви. Била је велики ктитор, али се није замонашила. Боравила је чак и на Светој Гори, где је помагала манастире Хиландар, Свети Павле и Ватопед.

Мара је по повратку у Србију живела у Смедереву, због своје жртве дубоко поштована од стране оца, мајке и српског народа, све док, као присталица реалније туркофилске струје у српској политици, није морала да побегне на турску територију, бежећи од гнева и освете брата деспота Лазара и његове супруге Јелене. Населила се у Јежеву у близини Сера, на имањима које јој је даровао султан Мехмед ИИ. Био је то добар избор, будући да се ова земља налазила на путу између Западне Европе и Србије ка Светој Гори и Османском царству.
– Да је царица Мара боравила на Светој Гори, и поред општепознате забране, сведочи и капела подигнута на месту сусрета Маре и монаха. Та капела, чији фрескопис је приказивао и сам сусрет, постојала је све до почетка XX века, када ју је разорила бујица оближњег планинског потока. Светогорци су на том месту подигли нову капелу 1928. године, која и данас постоји – каже Гиљен.

После пада Србије под османску власт 1459. године, Мара је представљала најважнији и најреалнији политички фактор у животу српског народа. Код ње су свраћали побожни путници на свом путовању до Свете горе, а Мара им је помагала и пружала одмориште. Помагала је брата Гргура, ујака Тому Кантакузина, деспотицу Јелену, удовицу брата Лазара, а у Јежеву је уточиште нашла и ћерка деспота Лазара, босанска краљица Мара-Јелена.
Ова умна жена је имала утехе и уточиште за свакога, па чак и за своју снају Јелену, од које је својевремено побегла из Србије.
Колики је био њен утицај у црквеним круговима види се из тога што је њена жеља била пресудна приликом избора неколицине цариградских патријарха. Умрла је у Јежеву код Драме 1487. године, а сахрањена је у оближњем манастиру Косиница.

НА СВЕТУ ГОРУ КРОЧИЛА И ЈЕЛЕНА, ЖЕНА ЦАРА ДУШАНА

Забрана приступа женама на Свету Гору кршена је подједнако и у средњем веку и у савремено доба, каже Никола Гиљен.
Познато је да је Цар Душан боравио на Светој Гори од 1. септембра 1347. до јуна 1348. године, када се са супругом царицом Јеленом и сином, краљевићем Урошем, ту склонио од епидемије куге. Крст је подигнут на месту где су монаси хиландарског братства дочекали Душана са свитом и породицом, а недалеко одатле Цар је посадио и једну маслину.

Иначе, забрана приступа женама на Свету Гору, кршена је кроз историју у неколико наврата. За време Грађанског рата у Грчкој 1946-1949, светогорски монаси су на обали примали избеглице међу којима је било велики број жена и деце, који су бежали од комунистичког погрома, подсећа Никола Гиљен.
…
Извор:
https://istorijamisterija.blogspot.com/2018/12/blog-post.html

.

Неки долину Ибра називају Долином краљева, други Долином векова, а они романтични је називају и Долином Јоргована.

Замислите зелено брдо овенчано круном од камена. Звучи прилично запањујуће, зар не? Не само да звучи, него заиста и ИЗГЛЕДА запањујуће!

На 20 км од Краљева, налази се Маглич, величанствена средњевековна утврда из 13. века, смештена на самом врху брда, само 100 м од клисуре коју формира река Ибар правећи оштру окуку око подножија брда.

Тврђава Маглич, својеврсни српски Камелот, безбедно је ушушкан у топлом загрљају централне Србије. Међутим, оно најинтересантније у вези Маглича није сам његов изглед или локација, већ његов мистериозан настанак.

У пролеће, ова немањићка утврда изазива дубока осећања код радозналаца који висећим мостом пређу изнад запенушаног Ибра, попну се стрмом стазом до тврђаве и виде невероватну слику разбокореног јоргована који избија из јалове монолитне црне стене, на којој је подигнута највиша и најмоћнија кула.

Расцветали жбунови су и својеврсни путолази до врха Столова, чије је право име Камариште или Равни сто. Ово старије име је вероватно сачувано из претхришћанског времена, као и назив Троглав за планину с друге стране Ибра. Тада су на овим висовима у народној машти столовала стара словенска божанства, а доцније су древне легенде најчешће прилагођаване Светом Сави, о чему сведочи низ топонима у Ибарској клисури.

У тој причи се такође појављује Маглич, који је још загонетка за науку. Наиме, замак чије остатке данас видимо подигао је архиепископ Данило Други, српски племић-монах, архијереј, ратник, државник и књижевник, моћан и поштован на дворовима Немањића у 13. и 14. веку. Носећи и мач и мантију, био је командант одбране Хиландара и десна рука краља Милутина.

Међутим, археолшка истраживања су показала да је пре Даниловог постојало и старије утврђење сазидано на овом суровом месту. Према остацима керамике из тог старијег града, сличних онима пронађеним у тврђави Рас, поједини научници претпостављају да је Маглич могао да сазида Стефан Првовенчани, као заштиту срца српске државе од продора Хуна и Бугара, из поморавске равнице.

Освајање тврђаве на јуриш или опсадним справама је било немогуће са стрмих падина под којима тече Ибар и из дубоке клисуре речице Маглашнице. За спречавање брзог упада с једине стране, која је пружала прилику за такав напад, са врха Мали сто изнад Маглича, стена на којој је замак саграђен пресечена је јарком, глатких ивица као да су направљене једним ударцем дивовске оштрице.

Ко стане у тај просек широк 20-ак метара и дубине до десет метара, остаје затечен величином тог подухвата, који би био тежак и с данашњом технологијом.

Разлог таквог напора вероватно је био и то што је Маглич стражарио над данас заборављеним пешачким и караванским путем, који је спајао Немањину белу Студеницу, мајку свих српских манастира, са пурпурном Жичом, коју је Првовенчани подигао као седиште независне националне архиепископије. У случају напада на њу, том стазом коју користе и даље планинари, монаси и народ, стизали су за око три сата хода до безбедног и неосвојивог града.

more »

.

ЗАБОРАВЉЕНИ СВАДБЕНИ ОБИЧАЈИ…

У прошлости је свадба, један од најважнијих народних обичаја, била условљена читавим низом летњих и јесењих пољопривредних радова који су се морали завршити да би се припремило сватовско весеље.

 Од давнина постоји обичај да се у јесен, по завршеним сеоским пословима, млади венчавају. Обичаји везани за свадбу задржали су се више у селима него у градовима, иако се и на селу смисао тих обичаја углавном заборавио, а остало је само оно свима познато „ваља се“.

Пре саме свадбе код Срба постоји читава процедура припреме, коју прати сијасет обичаја. Обичаји варирају у различитим крајевима, но ипак постоје они који важе на читавој територији где живе Срби.

За најпогодније дане сматрају се недеља и четвртак, ређе субота, али никад среда или петак. Свадба се никад не заказује у време божићњег, ускршњег или неког другог поста.

Упознавање и прошевина

Обредним играма званим „Лазарице“, које су имале изузетну социјалну улогу у друштвеној заједници Срба, као врсте женске иницијације, девојке су упућивале поруке да су спремне за удају, а помињањем „јунака нежењеног“ у лазаричкој песми вршила се идентификација момака спремних за женидбу. Некада су се девојке и младићи састајали на црквеним зборовима (саборима), или на пољским радовима, и кришом разговарали. Када би се двоје младих загледало једно у друго, младић би девојци поклањао јабуку.

Ако девојка прихвати дар, значи да жели да пође за њега. Тада младић обавести своје родитеље, а они почну да се распитују о њеном пореклу, о породици, статусу итд. Пре ступања у брак су посредовали родбина, рођаци, пријатељи и познаници, то су биле наводађије или проводаџије. Уколико се млади заволе, онда се иницирају људи из ближе или даље родбине, како би посредовали између двоје младих и њихових родитеља све до коначног пристанка приликом просидбе. Међутим, некада се дешавало да се млади и не познају, већ се брак уговара искључиво преко посредника.

Девојка није могла сама да одлучи за кога ће поћи, већ је одлуку доносио њен отац. Када има више браће и сестара, важио је ред удаје и женидбе. Млађа браћа и сестре су морала да чекају да се најпре ожене и удају старија браћа и сестре. Било је незамисливо да се тај ред поремети и доводило је до тешких поремећаја породичних односа.

То се никада није дешавало путем споразума и договора, већ отмицом.

На испрошњу девојке долазили су момак, његови родитељи и кум. Они од куће носе најчешће ракију, прстен и милошту. Када дођу, прво питају оца да ли у кући има девојку за удају. Ако има, онда они улазе у кућу и кроз причу просе девојку. Девојка не сме да буде у истој просторији са просцима, већ улази тек када је испросе, тј. када се договоре са оцем. Тада их она накити пешкирима и марамама.

„Давање руке“ од стране оца је радња којом се потврђује пристанак, после кога нема одустајања, нема измена одлуке, нема „гажења речи“. У супротном, то би била тешка увреда за момка и његову родбину.

По просидби, верени момак и девојка се могу састајати, ашиковати и упознавати само у присуству неког из најближе родбине. Запрошена девојка не сме више излазити сама или са другарицама и ићи по саборима, свадбама или игранкама, поготово не у ноћним сатима. Излази само у пратњи неког из своје ближе родбине.

Дан свадбе

На дан свадбе младожењини гости одлазе по младу, где их дочекује младина родбина. Испред младине куће на врх дрвета се окачи јабука, па док се она не обори младожења не може ући у младину кућу. Некада је био обичај да се младожењини гости ценкају за младу, тражећи новац, али је 1846. године кнез Александар Карађорђевић издао наредбу: „Искање и давање новца и злата за девојку укида се као обичај противан достојанству човечијем“. Обичај је тако укинут, а данас се само збијају шале, па када младожења стигне са рођацима по девојку, онда се неко из његове пратње који има највише смисла за хумор ,,као” ценка за девојку, а младини са друге стране не дају девојку.

more »

Стећак из Бакића или ”Разбијање змајевих јаја”

Змај и вепар

На централном делу стећка са све четири стране је уклесана ”глава неке дивље животиње”, која као да има тело змије и поред које видимо нешто налик на половину јајета. Неки ”бошњачки истраживачи” су закључили да је у питању змај са огромним очњацима, који се тек излегао из јајета. На први поглед би се многи сложили са тим. Они који се држе приче како је на том месту Твртко рањен у лову, сматрају да то може бити само глава вепра.

Маштовити ”бошњачки стручњаци” су закључили да се из јајета испилио змајић са једним закржљалим крилом. Ту теорију потврђују тако што змајића повезују са Дачким змајем који, узгред речено, нема уопште главу змаја него вука (више речи о томе ће бити у неком од наредних текстова).

Јаје је симбол живота и рађања, а змај је симбол времена… АЛИ, да ли ми заиста видимо јаје и змаја. Одговор је НЕ!

“>

“>

“>

“>

“>

“>

.

Објашњење је простије. Стећак је подељен у четири целине, које могу да представљају четири годишња доба. Кугла на врху није турбан и нема везе са нишаном. Кугла на врху представља сунце. Пирамида, односно троугао се појављује код свих древних цивилизација и представља бога-створитеља свега на земљи. Као симбол са истим значењем постоји и данас. Симболи времена нису пита коју је Твртко понео у лов, него представљају пролазност овоземаљског живота и вечни живот на небу. ”Закржљало крило змаја” је плашт какав можемо да видимо на свим србским грбовима, као и грбовима неких европских породица. ”Половина јајета” је такође део грба и није никакво јаје него штит. Глава вепра је стилизована кацига која је исклесана са намером да покаже припадност и несумњиво је да показује припадност Србима (Трибалима).

Глава вепра је стилизована кацига која уједно показује племенску, да не кажем националну припадност јер нације, у данашњем смислу речи, настају тек крајем 18. и почетком 19. века. ”Змајев реп” је плашт, ”Половина јајета” представља штит, а као примере сам поставио слику испод.

​Стећак нема никакве везу са Твртком. Нажалост, нико није извршио процену старости, али се претпоставља да је настао крајем 15. или почетком 16. века. Заблуди доприносе и неки историчари који упорно покушавају да нам наметну причу, како смо тобоже све преузели од неке Византије или неких тамо староседелаца. Ништа своје нисмо имали па смо решили да на стећцима копирамо њих, не знајући чак ни значење тих мотива. Зар је могуће да не виде континуитет србског народа на овим просторима? Ако они не виде, СРБСКИ је ту да их подсети, а ви делите овај текст, нека им боде очи и нека их нервира.

“>

“>

“>

“>

“>

“>

“>

“>

Опширније у наставку ( кликни на опцију ,,more”)

 

“>

“>

“>

“>

“>

“>

“>

“>

“>

“>

“>

“>

“>

“>

“>

“>

“>

“>

“>

“>

“>

“>

…

Опширније у наставку ( кликни на опцију ,,more”)

more »

.

Јебусити или Јебусејци

(Izvor: https://en.wikipedia.org/wiki/Jebusite)

Према Јеврејској Библији , Јебусејци су били Канаанско племе које је насељавало Јерусалим пре јеврејског освајања.

,,Књиге краљева” у Библији наводе да је Јерусалим пре овог догађаја био познат као Јебус или Јевус. Према неким библијским хронологијама , град је освојио краљ Давид 1003. пре нове ере.

 Идентификација града Јебуса са Јерусалимом је спорна, тврди првенствено Нилс Петер Лемсхе . Подржавајући његов случај, свако не-библијско помињање Јерусалима у древном Блиском истоку односи се на град као “Јерусалим”. Пример ових записа су ,,Записи из Амарне”, од којих је неколико написао поглавар Јерусалима Абди-Хеба и назвао Јерусалим – Урусалим ( УРУ-салим ) или Урушалим ( УРУ-шалим ) (1330. пне). Такође, у Амарнским списима, он се зове Бет-Шалем, Кућа Схалем.

Шумерско-Акадијско име за Јерусалим, Уру-салим, је различито етимологизовано и значи Уру – “оснивање [или: Богом Шалимом “]: од хебрејског/семитског већа “пронаћи, поставити камен темељац” и Шалим, Канански бог Сунца, као и здравља и савршенства.

Лемсхе наводи: Нема доказа о Јебусу и Јебусејцима изван Старог завета . Неки научници сматрају да је Јебус различито место од Јерусалима; остали научници више воле да виде име Јебуса као неку врсту псеудо-етничког имена, без икакве историјске позадине.

Теофилус Г. Пинсхес је запазио референцу на “Иабусу”, који је тумачио као стари облик Јебуса, на уговорној таблици која датира из 2200. пне.

Етничко порекло

Хебрејска Библија садржи једини преживели древни текст где се користи појам Јебусити (Јебусејци) да би описао пре-Израелске становнике Јерусалима; према табели народа у 1. Мојсијевој 10, Јебусејци су идентификовани као племена Кананита, која су наведена на трећем месту међу кананитским групама, поред библијских Хетита и Аморејаца . Пре савремених археолошких истраживања, већина библијских научника је сматрала да су Јебусејци идентични Хетитима, и то гледиште и даље опстаје, мада мање. Међутим, све популарнији став, који је први пут изнео Едвард Липински , професор оријенталних и славистичких студија на Католичком универзитету у Леувену , је да су Јебусејци највероватније племена Аморита или Аморејаца ; Липински их је идентификовао са групом која се спомиње као ” Иабуси’ум” у писму који се налази у архиви града Мари, Сирија . Али је Липински истакао, сасвим је могуће да је више кланова или племена имало слична имена, тако да су Јебусити и Иабуси’ум можда били потпуно различити народи.

У ,,Писмима из Амарне” се спомиње да се историјски краљ Јерусалима звао Абди-Хеба , по хуритској Богињи Мајци по имену Хебат . То подразумева да су Јебусити и сами били Хурити, у да су били под великим утицајем хуритске културе, или су доминирали класом Хурита -Маријани (тј., Елита хуритске класе). Штавише, последњи Јебуситски краљ Јерусалима, Араунах ( Арауна, Арјуна или Орнан), носио је име које је генерално хуритског порекла . [17]

Ричард Хес (1997: 34-6) указује на четири имена Хурита у библијским освајањима: Пирам (краљ Јармут) и Хохам (краљ Хеброна) (Јос 10: 3), Шешаји и Талмаји, синови Анака (Јос 15:14) са хуритским именима.

Библијски наратив

Јеврејска Библија описује Јебусејце као настањене у планинама поред Јерусалима. У егзодусу , “добра и велика земља, којом тече мед и млеко”, која је обећана Мојсију као будући дом потлаченог јеврејског народа, укључивала је и земљу Јебусејаца. Према Књизи Јошуа , Адонизек је предводио конфедерацију Јебусејаца и племена из суседних градова Јармута, Лахиша, Еглона и Хеброна против Јошуе, али је био поражен и убијен.

Међутим, Јошуа 15:63 наводи да Јудејци НИСУ могли избацити Јебусејце који су живели у Јерусалиму (“до данашњег дана живе Јебусејци са народом Јудиним”). Судије 1:21 приказују Јебусејце како се настављају да живе у Јерусалиму, на територији коју је окупирало племе Бењамин .

Неки модерни археолози данас верују да се освајање Канана од стране Израелаца под Јошуом једноставно није догодило, и да су Израелци заправо настали као субкултура у кананском друштву.

Према Другој Књизи Самуела, Јебусејци су и даље имали контролу над Јерусалимом у време краља Давида, али Давид је желео да преузме контролу над градом. Разумљиво је да су Јебусејци оспоравали његов покушај да то учини, и пошто је Јебус био најјача тврђава у Канану, они су тврдили да чак и слепи и хроми могу издржати Давидову опсаду. Према другој верзији приче , Давид је успео да освоји град изненадним нападом, под вођством Јоаба , кроз тунеле за водоснабдевање (Јерусалим нема природно водоснабдевање). Септуагинта верзија Библије наводи да су Израелци морали нападати Јебусејце својим оружјем, а не кроз водоснабдевање .

Није познато шта је на крају постало од ових Јебусејаца.

Према “Јебуситској хипотези”, међутим, Јебусејци су постојали као становници Јерусалима и сачињавали су важну фракцију у Краљевини Јудеја, укључујући и истакнуте личности као што су: свештеник Садок, пророк Натан и Бат-Шеба , краљица и мајка следећег монарха, Соломона. Према овој хипотези, породица Садок постала је једино овлашћено Јерусалимско свештенство, тако да је Јебусејска породица монополизовала Јерусалимско свештенство много векова, пре него су постали довољно ослабљени да се не разликују од других Јудејаца .

Прва ,,Књига Хроника” тврди да су становници Јебуса забранили краљу Давиду да дође у Јерусалим непосредно након што је постао краљ. Јоаб је онда дошао и заузео град и постао шеф и капетан Давидових оружаних снага.

Јебусејска имена у Библији:

Мелхизедек

Јерусалем се назива Салем, а не Јебус у одломцима Генезе. Према Генези, владар Салема у време Аврама био је Мелхизедек, а да је, као владар, био и свештеник. Касније, Јосхшуа се описује да је поразио Јебусејског краља по имену Адонизедек . Први делови њихових имена значе краља и господара , заправо, али иако зедек део може бити преведен као праведан (чинећи имена краљева праведним), Већина библијских научника верује да је то повезано са божанством по имену Сидик или Зедек , који је био главно божанство које су славили Јебусејци,

Мелчизедек, као свештеник као и краљ, вероватно је био повезан са светилиштвом, вероватно посвећеном божанству Зедеку , а научници сумњају да је Соломонов храм једноставно природна еволуција овог светилишта.

Арауна

Још један Јебусејац Араунах (који се назива Орнан у Књигама Хроника ) описан је у Књизи Самуила како је продао свој подрум краљу Давиду, где је Давид затим направио олтар, а имплицира се да је тај олтар постао језгро Соломоновог Храма . Арауна (као Арјуна из Веда) означава господара код Хетита , и тако већина научника, пошто сматрају да су Јебусејци племе Хетита, тврде да је Арауна можда био други краљ Јерусалима.

Хипотеза Јебусејаца

Неки научници су шпекулисали да се Садек (такође Задек ) не појављује у тексту Самуела све до освајања Јерусалима. Он је заправо био Јебусејски свештеник који је изабрао државну религију израелске државе. Френк Мор Крос , професор у Харвардској библијаској школи , назива ову теорију “Јебусејска хипотеза”.

На другим местима у Библији , Јебусејци су описани на начин који сугерише да су обожавали истог Бога као Израелци ( Ел Елион- или Илион).

(видите, на пример, Мелхизедек).

Класичне рабинске перспективе

Према класичној рабинској књижевности , Јебусејци је извели своје име из града Јебуса, древног Јерусалима , који су населили. Ови рабински извори такође су тврдили да су, у склопу цене куповине Абрахамове пећине патријарха (Пећина Масхпеле), која је лежала на територији Јебусејаца, Јебусејци издејствовали да им Абрахам потпише Завет, којим Абрахамови потомци не могу да преузму контролу над Јебусом против воље Јебусејаца, а затим су Јебусејци угравирали тај Завет у бронзу ; извори наводе да је присуство бронзаних табли био разлог зашто Израелци нису могли да освоје град током Јошуиног освајања.

Рабини класичног доба даље наводе да је краљ Давид био спречен да уђе у град Јебус из истог разлога, тако да је он обећао капетанску награду свима који би уништили бронзане табле. – Јоаб обавља задатак и тако добија награду . Завет је одбачен од стране рабина као да је поништен због рата, Јебусејци су се борили против Јошуе, али је ипак краљ Давид (,,према рабинима”) платио Јебусејцима пуну цену вредности града, прикупљајући новац од свих Израелских племена, тако да је град постао њихова заједничка имовина .

Модерна тумачења

Палестински политичари Јасер Арафат и Фаисал Хусеини , између осталог, тврде да су Палестински Арапи потекли од Јебусејаца, у покушају да докажу да Палестинци имају историјска права у Јерусалиму, која претходе јеврејским, слично уобичајеним тврдњама Палестинских Арапа да су пореклом од Кананаца . Тако је Ал-Мавсу’ат Ал-Филастиниа (Палестинска енциклопедија) 1978. године тврдио: “Палестинци су потомци Јебусејаца који су арапског порекла”, а Јерусалим је описао као “арапски град, јер су његови први градитељи били канански Јебусејци, чији потомци су Палестинци “. [39]

Нема археолошких доказа који подржавају тврдњу о Јебусејско-палестинском континуитету. Професор Ерик Х. Клајн из Одсека антропологије универзитета Џорџ Вашингтон тврди да постоји општи консензус између историчара и археолога да су модерни Палестинци “ближе повезани са Арапима Саудијске Арабије, Јемена, Јордана и других земаља” него са Јебусејцима, и да им недостаје значајна веза са њима.

…

 Али, зато ,,има нека тајна веза” између имена Јебусејаца и најчешће употребљаваног глагола код Срба у псовкама…Није ли то потпуно очигледно?

more »

Евдокија, прва протерана принцеза са двора Немањића

.

Звала се Евдокија, синовица цара Исака Другог Анђела и кћерка потоњег цара Алексија Трећег, cтрана принцеза која је доведена у Србију из Византије (Ромеје), да се уда за наследника Немањиног, средњег сина Стефана.

Брак Стефана и Евдокије склопљен је по свој прилици, 1191. године у складу са политичким циљевима земљаља – Византије и Србије. Евдокија је, са својом пратњом, пошла из Цариграда пут Србије познатим римским путем Вија Егнација. Идући према северу, дошла је до Скопља и ту ју је дочекао млади Стефан.

Држава коју је наследио Стефан, још за владе свог оца Стефана Немање (1166-1196), знатно је узнапредовала, како у територијалном тако и у политичком и државотворном смислу. Иако још “варварска” за Византинце, постала је фактор на који се мора рачунати.
Стефан је био је мудар и даровит државник, васпитан у византијском духу. Као сналажљив дипломата и обазрив и срачунат војсковођа, ктитор велелепне Жиче, важио је за једног од најдаровитијих Немањића.

Однос Стефана и Евдокије у почетку је био идиличан и поред тога што је византијској принцези било потребно времена да се навикне на скромне услове живота.
Док је кормило Рашке држао њен свекар Немања, Евдокија није покушавала да се меша у послове државе , била је повучена принцеза, која се највише занимала за одгајање својих синова Радослава и Владислава и ћерке Комине. Са ступањем њеног супруга на престо, она је решила да учествује у владању Србијом.

Током година проблеми у браку су се само гомилали. Према неким тврдањама, Стефану је сметало што је лепа Евдокија привлачила превише мушке пажње, а и он сам био је врло неверан.

Од тренутка када је постала велика жупанка, Евдокија је почела да користи своје право да учествује у владању српском државом. Чак су, изгледа, Срби морали пристати, стоји забележено, да Евдокија буде учесница највише власти у Рашкој као што су биле августе у Византији. Евдокија је имала јак утицај на васпитање деце, посебно сина Радослава, који је учен и научен да се више осећа као Грк него као Србин. То ће га касније скупо коштати.

Да би се осветила мужу за наводна неверства, Евдокија се и сама упустила у брачне преваре. Постоје извори који кажу да ју је Стефан ухватио у неверству, па је због тога наредио да јој се скину хаљине, и нагу, само у кошуљи, отерао је из Србије. Има и оних записа у којима се тврди да је Евдокија била болесна. Наводи се да је имала шугу.

Било како било, тек, Евдокија је, не рачунајући њену свекрву Ану, била прва византијска принцеза на двору Немањића, али и прва жена која је морала да напусти Србију.

Суштина њеног краха је била и политичке природе. Зашто? Евдокија, принцеза с Босфора, била је потребна у време склапања мира с Византијом. То је одговарало и једној и другој страни. Али, углед и моћ Византије нагло су опадали, а Латини су се приближавали Цариграду. Евдокија је сада постала сметња за нове односе с Латинима.

Након десет година заједничког живота, Стефан је, 1201. године, отерао Евдокију. Цариградска црква разрешила је њихов брак 1201/1202.

Неверство Евдокијино, без обзира на све друге околности, оставило је трага на Стефановој души. Да није лако поднео срамоту због жениног неверства, потврђују речи које је касније записао: Часна жена у дому мужа свога дража је од свакога бисера и драгога камена.

Стефан се три пута женио, али су све три његове жене биле само велике жупанке, ниједна краљица.

Евдокија се удавала још два пута, али јој се те удаје нису посрећиле. Последњи траг о њој датира из 1219. године, када је, у Никеји, присуствовала устоличењу свог бившег девера, монаха и архимандрита Саве у чин архиепископа.
…
( Аутор: Томислав Симић Калпачки )

.

Ona je uvijek bila jako popularna i voljena u prostorima gdje je poštovana.

Zato što je sa ljudima od početka, znana je po nekoliko različitih imena u mnogim različitim prostorima i kulturama. Bila je znana Kanaancima i Sirijcima kao ASTARTE, Sumeranima kao INANA, Vaviloncima je bila znana kao IŠTAR, Asircima i Akađanima – ASHTART, ASHTORETH; ASHERAH, Egipćanima kao ISIS, ASHET i ASET, Feničanima je bila znana kao TANIT-ASHTART i ASHTAROTH. Njeno Ugaritsko ime je bilo ANAT.

Zajedno sa Ea-om ili Dagonom  i  Baalom, kada je judeo-hrišćanstvo stupilo na scenu, Astarta je demonizovana i završila je u grimoarima, kao jedna od vhovnih princeza Pakla. Ova tri Božanstva su bila najpopularnija bića na Bliskom Istoku. Njihova reputacija je uništena, zlobno su klevetani,  demonizovani i etiketirani kao „zlo“.

…

Kao sumerska Boginja „Inanna“ bila je znana kao moćan ratnik i njena sveta životinja bila je LAV. Skulpture lavova su čuvale njen hram u gradu Nimrudu.

Njen sveti grad bio je Uruk, jedan od najstarijih gradova Sumera gdje je imala svoj hram. Pod njenom vladavinom, ljudi Sumera i njene zajednice su napredovali i razvijali se. Imala je hramove i svetišta u mnogim gradovim Drevnog Bliskog Istoka.

Njen sumerski naziv „Kraljica Nebesa“ su ukrali hrišćani i iskoristili ga za svoju „Devicu Mariju“.

„Iako se Astarta u Sidonu poštovala, ne sme se zaboraviti da je njeno ime bilo Aštart, ime koje Izraelci pišu sa pet suglasnika ‘strt, i izgovaraju vokalima slične hebrejske riječi „sramota“, čineći Sidonsku boginju da se pojavljuje u nečistoj formi Astoret“

(Izvadak iz „Recovering Sarepta, A Phoenecian City by James B. Pritchard, 1978)

…

Astarta je takođe bila vavilonska Boginja. Vavilonski spisi je nazivaju „Svetlo Sveta“ i „Djeliteljka Snage“.

Legenda o Astarti ili Ištar u početku se poklapa s pričom o Inani, no zatim se od nje postupno udaljuje i prerasta u zaseban mit, posebno u poznatom spjevu ,,Ep u Gilgamešu”. Za razliku od Dumuzija, junak Gilgameš odbija nasrtljivu Ištar, čime ju je strašno razljutio. Osvetila mu se tako, što je stvorila velikog nebeskoga bika i poslala ga na zemlju kako bi zgazio ili rogom usmrtio Gilgameša, kojeg je ipak spasio prijatelj Enkidu. Njega je, pak, Ištar poslije usmrtila svojim čarolijama.. Neutješan zbog gubitka prijatelja, Gilgameš se zaklinje da nikada neće umrijeti, pa kreće u potragu za besmrtnošću.

.

„Od raznih izgovaranja imena, Astarta je pronađena u Pismima iz Tel Amarne. Hebrejska Astoret je došla kada je rabinska škola Masoreta u 6. stoljeću odlučila priključiti konvencionalni sistem da bi nadopunili manjak glasnika u pisanom hebrejskom, i u isto vrijeme da bi ubacili u imena stranih božanstava glasnike od riječi „bošet“, što znači odvratnost“.

( Izvadak iz „Who’s Who Non-Classical Mythology by Egerton Sykes, 1993)

.

Vrata su obnovljena i dio su zbirke u Staatliche Museen u Berlinu.

…

.

Лаза Костић: Цинцари

Посебан феномен представљају Куцовласи или Цинцари којих је у време турске окупације било у свим деловима Србије, а у слободној српској држави њихов број се непрекидно повећавао територијалним ширењем у јужном правцу. Куцовласи се поприлично разликују од Влаха, али су у основи истог порекла и језика. У Македонији су их још називали Арванитима или Арванитовласима. Назив Куцовласи је грчког порекла. О њима пише и Константин Јиречек: “Данашњи Маћедорумуни називају себе Араман. Словени су их, као и Италијане, називали свагда Власима.“ (стр. 22.)

Цинцара је, како пише Лаза Костић, “било и у првобитној Србији, али само у градовима, где су се мешали са Грцима, тако да их је местимично тешко издвојити. Било их је и у Војводини, можда процентуално више него у Србији. Чак и у Босни (Петракис, Хаџи-Костић, Јеремић итд.), али су они сви посрбљени. Чак су давали Србији деценијама државнике и дипломате највећег домета. О њима детаљно пише бивши професор историје и социологије на Београдском универзитету др Душан Ј. Поповић у књизи “О Цинцарима” (два издања између ратова).” (стр. 22-23.)

Данас Цинцара, јасно идентификованих, има само у јужним српским земљама и зато их Костић назива Јужним Власима. Иако су званичне југословенске статистике све Влахе укључивале у једну категорију, Костић инсистира да су се Цинцари по језику “доста разликовали од српских Влаха, по националној свести још више. Не може бити говора о некој заједничкој националној кохезији, о осећању етничког јединства. Никад у историји није међу њима постојала никаква повезаност, најмање етничка.” (стр. 24.) По свим пописима становништва у XXвеку, број грађана који се изјашњавао да говори влашки језик у Јужној Србији износио је до 10.000.

О њиховом етничком супстрату, пореклу и називу Костић даје један врло прегледан и јасан резиме: “Јужни Власи су свуда у свету познати или под именом Влах са неким адјективом, или под именом Румун, опет са ближом ознаком. Куцовлах значи Влах који храмље, који се клати, а друге се речи већ лакше разумеју. Цинцарима, пак, тај свет зову само Срби (неки суседи су то од Срба преузели). Вероватно то долази од броја цинц тј. пет, који се тако често од њих чује, а који српском уху необично звучи. Тако Италијане у Немачкој и Швајцарској зову чинкели (“мали чинкве”), јер тај исти број пет (ит. чинкве) тако често чују од њих. Цинцари су остаци старих римских колониста и има их спорадично по целом Балкану. Али груписани су били највише у оном делу Турске који сада чини тромеђу Српске Македоније, Грчке Македоније и арбанашког Епира (Битољ, Струга, Корча, Костур, Воден). Одатле су се селили махом у градове и ту брзо денационализовали (постајући Грци у Турској и Грчкој, а Срби и Бугари у слободним државама Србије и Бугарске). Практично, њих више нема у тим градовима. Али у неким насељима Македоније они су се задржали у првобитном облику, груписани. Доскора је било и номада Цинцара у самој српској Македонији. То су тзв. Громочлије (досељени са Громоча у јужној Албанији). Живели су у нашој источној Македонији, бавећи се углавном сточарством. Нису имали никакве везе са својим сународницима у западној Македонији. Југословенске власти су их после оба рата трајно населиле по западној Македонији. Сви се ти Цинцари званично, тј. статистички означују као Власи.” (стр. 23.)

Лингвистичком анализом Костић долази до закључка да “не само да се цинцарски или “јужнорумунски” језик знатно разликује од дако-румунског који се говори у Румунији, него и тај јужнорумунски се рачва на два доста различита дијалекта (једнако као њима сродни Реторомани у Швајцарској). Тај језик се дели на два дијалекта: аромунски, чији припадници живе у Македонији, Бугарској и Албанији, и маглено-румунски, чији су припадници живели у Грчкој све до после Првог светског рата, када их је румунска влада преселила у Добруџу.” (стр. 24.) Цинцари су “подељени и живе у свим балканским државама, свуда као “ишчезавајућа мањина”, без везе између једних и других.” (стр. 24.)

Јован Цвијић се позива на веродостојне путописце који су тврдили да их је у прошлом веку било око пола милиона, а у његовом времену су се свели на око 150.000. Он каже да се Цинцари јављају “као етнографска острва у основној словенској и грчкој маси становништва и то највише у југозападном делу Полуострва, поглавито у Македонији, Епиру и Тесалији.” (стр. 24.) Све донедавно их је било највише у Албанији, а у Бугарској су, на исти начин као у Србији у јавном и друштвеном животу напредовали до највиших положаја и стицали велике заслуге и почасти.

У студији „С ове и с оне стране Дунава“, 1885. године, о Цинцарима је писао и белгијски научник Лавлеј: “Ван њихове земље порекла има их свуда по Оријенту. Нигде нису толико јаки да образују групу за себе, сем у селу Словик код Тузле, у Истри код Монте Мађоре и језера Чеспитал, и понегде друго. Каква штета да их нема у Босни неколико хиљада. Они више него Јевреји доприносе повећању богатства, јер су не само фини трговци, већ и изванредни радници.” (стр. 24-25.)

Међу Цинцарима је било и много печалбара и запажено је од стране њихових савременика да са лакоћом савлађују језике народа у чијој средини раде и зарађују. Неки су донедавно живели номадским животом. Сви покушаји румунске владе да им образују румунску националну свест били су неуспешни, а примећено је да их најлакше асимилују Грци, а уосталом, у Грчкој их је највише и било.

У Македонији су их после Другог светског рата насилно денационализовали, као и Србе. На њихову посебну везу са Грцима указивао је 1921. године Јован Цвијић: “Аромунске оазе Балканског полуострва могу имати известан национално политички значај само ако остану у вези са Грцима, у чијој су близини и под чијим су културним утицајем. Румунска пропаганда није направила великих успеха, али је ипак грчки утицај њоме унеколико ослабљен. Поред ње и против ње Аромуни се ипак у Македонији претапају у Грке. Осим тога има у последњим деценијама случајева да Аромуни и у Македонији губе своју народност прелазећи у Словене. Међутим, последњи је редован случај са оним Аромунима, који остану дуго година у губертлуку или се стално настане у Србији и Бугарској. Нарочито их нестаје мешовитим женидбама. Напослетку, Цинцари су често без деце или с мало деце.” (стр. 25.)

Многи аутори тврде да су Цинцари некада представљали најкултурнији етнички елемент Балкана, мада никада нису имали неку своју посебну културу. Цвијић каже да су они у неким деловима Балкана били главни носиоци византијске културе, дајући јој и свој сопствени печат. За њих Костић закључује: “Уопште је то један јако позитиван народ, коме ми имамо много шта да захвалимо. Велики део наших књижевника је цинцарског порекла и цинцарске крви, међу њима сви наши сатиричари (Стерија, Нушић итд.), да о дипломатама и политичарима не говоримо. Било је и ванредних јунака међу њима. Доста је споменути Јанка од Охрида, који “свијетом иде, свуђе кавгу тражи, ђе је кавге да се онђе нађе.” Зове се још и Цинцар-Јанко. Није се склањао од кавге и мејдана.“ (стр. 26.)

Интересантно је да у српском народу само неки левичари и касније комунисти нису били наклоњени Цинцарима. Поједини левичарски књижевници су чак према њима показивали велику нетрпељивост, попут др Мирка Косића чију је студију “Јужнословенско питање”, штампану 1918. године у Цириху на немачком језику, пронашао Лазо Костић претражујући швајцарске библиотеке. У својој идеолошкој заслепљености, робујући марксистичком погледу на свет и комунистичким предрасудама, Косић је писао да балканска буржоазија “има један знатан део цинцарске крви, оне мешетарске и зеленашке класе која је у виду градских Куцовлаха или Аромуна заразила готово читаву балканску буржоазију. Она носи и тако многобројне пословне политичаре и пирате који су се окомили на концесије балканских парламената. Таква буржоазија, жељна пљачке налази се у највећем делу балканских држава.” (стр. 26.) Веће пљачке од левичарске ипак балкански народи ни под Турцима нису доживели.

.

ШЕСТ МОРАВА У СРЦУ ЕВРОПЕ …
.
У историји, али и за садашњи европски опстанак врло су битне, али су и скоро непознате и неприметне реке, њих најмање шест, које носе назив МОРАВА. Једна од Морава је она која данас пролази кроз Чешку, Словачку и Аустрију, а остале су жиле куцавице Балкана и Србије. Раздваја их и спаја – река Дунав у коју се све уливају.

У овом осврту на значај и доказ присуства Словена у историји, и утицају на формирање савремене Европе, као и случајности истог назива реке на више географских паралела, поменућемо најбитније Мораве које су данас познате. Био би обиман посао уколико би се покушало враћати кроз историју, врло оскудну подацима и претраживати умногоме скривену, конфузну и неистинуту документацију о присуству и животу Словена у Европи, као и покушати реконструисати промене назива река.

Да МОРАВЕ нису јединствене, и случајност, као пример може да послужи, а свако може узети карту Европе, одвојити доста времена и покушати да преброји све топониме од севера до југа и слева на десно – за назив: БИСТРИЦА. Као илустрацију, напоменуо бих само да на српском Косову постоји 5 река које носе називе Бистрица: Пећка, Дечанска, Лоћанска, Призренска и Кожњарска. У истраживању поред река треба тражити и села, планине, области и слично, као и преведене називе за Бистрицу на разне европске језике…

У Србији и данас постоји заиста огромно етнолошко и литературно наслеђе везано за Мораве. Умногоме Срби све воде зову Моравама. Као доказ те везе и испреплетености наводимо једну српску народну песму, уз напомену да се у литератури наводи да је такво богатство постојало и у Моравској, али да се данас то богатсво свело на бледе назнаке.
,,Што Морава мутна тече, ај вај! / Морава тече свако вече. / Да ли паша коња јаше?/ Ил’ старице платно беле? / Нити паша коња јаше. / Нити старице платно беле. / Већ се купају две сестрице. / Магдалена и Калена. / Магдалена препливала. / Калена се утопила. / ”Магдалена, мила сестро! / Не говори нашој мајци / Да сам јој се утопила / Већ да сам се удомила! / Бистра вода младожења! / До два брега, два девера! / Две рибице – јетрвице! / Ситан песак – сви сватови!”
(Записао Вук Караџић, «Даница» 1827.година)

Треба додати и податак да су први помени назива Морава у Моравској, као и у Србији у IX веку – у доба пре доласка Мађара у словенски међупростор, и пре стварања мађарске државе 903. године.
Као доказ присуства, у разним облицима изговора својом једноставном сличношћу могу да посведоче и река Мура у Словенији и река Морача у Црној Гори, вероватно као и многе друге реке и речице сличних језичких карактеристика.

Као посебан пример, треба споменути збирку старих мапа земаља Љутића и Бодрића (Северна Европа и Прибалтик) коју је 1965. године објавила Чехиња Хана Скалова. У њој се као топоними истог или сличног назива наводе и више пута: Morava (2x), Moraš (2x), Moravce, Moravica, Morazena (2x), Moračane, Morčanь, Morčik, Morčino, Mordovice, Moravec (2x) Morazini, Morchyna, Morica (10x), Moriaa, Moric, Moryčine, Moryčane (3x), Morignev, Morichovichi, Morko, Morkovici (3x), Morin (5x), Morina (3x), Moršov, Morvica, Morzlo, Morzy, Morana (5x) …

МОРАВА НА ТРОМЕЂИ ЧЕШКЕ, СЛОВАЧКЕ И АУСТРИЈЕ
.
Познат је назив области у јужној Чешкој, кроз коју највећим делом протиче Морава, под називом Моравска. Она се данас граничи са далеко познатијим историјским областима као што су Бохемија и Шлезија. На том простору је од VIII до X века постојала изузетно значајна држава за све Словене – Великоморавска.

Данашња река Морава извире у Чешкој, испод Краљевог снежника, планине на северозападу, у близини Пољске границе. У дужини од 354 км у свом току ка југу прима бројне притоке (Крупа, Брана, Десна, Моравска Сазава, Бечва, Хана, Древнице, Олшава, Величка, Дија, Мијава) и пролази кроз велики број места (Литовел, Оломоуц, Кромјержиж, Отроковице, Весели над Моравом…). Река је крувудава и на више места вештачки усмерена. Код места Рохатец постаје чешко-словачка државна граница. Доласком до града Ланжхот излази из Чешке и постаје аустријско–словачка граница, све до уливања у реку Дунав код тврђаве Девино, у близини Братиславе.
Не би требало заборавити и тзв. Моравска врата која је природна и историјска транзитна удолина између Чешке и Пољске. Спајају Мораву са Одром и Вислом, као и преко Моравске Остраве и Новог Бохумина, Краков и Варшаву. Спајају и Вроцлав и Берлин на северо-западу са путевима који воде с југа.
Место уливања Мораве у Дунав, у подножју тврђаве Девин. Табла даје обавештење да река чини државну границу (аустријско – словачку).

СРПСКЕ МОРАВЕ (и на Косову, и у Македонији)
.
Нешто низводније од Београда и Смедерева у Србији, према Ђердапској клисури и археолошким налазиштима Винчанске културе и Лепенског вира, а у близини места Дубравице, и одмах до места Костолац и археолошког налазишта из римског периода – Виминацијум, улива се у Дунав река Велика Морава, и постаје део њеног црноморског слива.

Тешко је рећи да ли је Србија цела, сама по себи Друга великоморавска држава?

Важност река Морава у Србији је несагледив и безгранично различит како за саму нашу државу, тако и за Балкан и Европу. Као први и довољан доказ наводимо вековну историјску чињеницу – сви путеви у свим смеровима и сва освајања преко Балкана, од најраније историје до данас, ишла су долинама неке од Морава или, и кроз неке од њених притока.
Да би се схватила, већ горе поменута српска Морава потребно је видети карту, уочити невероватну бројност топонима и видети кроз која све места ова река пролази. Ти топоними имају доста примеса турских речи, али ни скоро пет стотина година њиховог присуства на територији вековне Српске државе нису учинили да они нису задржали српске језичке карактеристике и да су у корену лако препознатљиве и свесловенске.

Велика Морава  је највећа домаћа река и њен слив (Поморавље) чини 42 % територије Србије. Међутим, један део горњег слива Ибра припада Црној Гори, а део у сливу Нишаве налази се у Бугарској. Слив Велике Мораве чине три целине: Велика Морава, Јужна Морава и Западна Морава.
Велика Морава настаје од Јужне и Западне Мораве, које се спајају код Сталаћа у централној Србији. Има 32 притоке – 12 са леве и 20 са десне стране. Веће притоке су: Јовановачка река, Црница, Раваница, Лепеница, Ресава и Јасеница.
Раваница извире у Шареном кладенцу, североисточно од Сењског рудника. У горњем току долина Раванице је прилично плитка, да би потом ушла у клисуру. У клисури је подигнут манастир Раваница, задужбина српског кнеза Лазара из друге половине XIV века. После његове погибије у бици на Косову, 1389. године, у манастир су пренете његове мошти, након чега је манастир постао место ходочашћа. Највећа притока Раванице је Зубрава, која јој дотиче са десне стране. У Велику Мораву се улива код Ћуприје. Лепеница истиче у Голочелу из извора Студенац, а утиче у Мораву источно од Баточине. Познати немачки путописац Феликс Каниц записао је приликом пропутовања кроз Србију у другој половини XIX века, да Лепеница тече мирно и тромо као мали поток, док се у рано пролеће претвара у пустошну бујицу која разара мостове и плави целу околину. Ресава постаје спајањем Злотске реке и Карапланџиног потока, који се састају у котлиници Ресави. У Лисини се у Ресаву с десне стране улива Чемерница, која тече испод одсека планине Бељанице. Код реке Дворишта Ресава улази у последњу клисуру – Манасијску. У њој је почетком XV века подигнут манастир Манасија, задужбина српског деспота Стефана Лазаревића. Манастистир је био средиште српске културе. У њему је настао Моравски стил изградње средњевековних цркава и фрескосликарства. У преписивачким одељењима препивана су и сачувана су најстарија књижевна дела словенског али и европског средњевековља. Утицај ”Моравске школе” осетио се и помиње се у бројним хроникама тадашњих европских империја.

Јужна Морава постаје од Биначке Мораве и Прешевске Моравице, које се спајају код Бујановца на Косову. Биначка Морава, дужа саставница, настаје од Големе и Слатинске реке код села Клокота у данашњој Македонији. Она прво протиче кроз Гњиланску котлину, затим кроз Уљарску клисуру, Изморничко проширење и Кончуљску клисуру, и улази у Врањску котлину где се спаја са Прешевском Моравицом. Прима укупно 157 притока – река, речица и потока – 75 левих и 82 десне. Већина њих лети пресушује. Значајни токови су Ветерница, Јабланица, Пуста река и Топлица са леве, а Врла, Власина, Нишава, Топоничка река и Сокобањска Моравица са десне стране.
Врла је мала река и извире испод Виљег кола на падинама Варденика. Власина се улива у Јужну Мораву око 8 километара источно од Лесковца. Прима велики број притока и важније су: Градска река, Тегошница, Лужница и Пуста река с десне, и Бистрица и Растовница с леве стране. Јабланица настаје од Бањске и Туларске реке, које се спајају код села Маћедонце. У Јужну Мораву улива се 3 км низводно од Печењевца. Најдужа притока Јабланице је Шуманска река која, удружена с Јабланицом, наноси велике штете Лебану. Топлица највећа је лева притока Јужне Мораве. Постаје од неколико речица које одводњавају источне падине Копаоника. Нишава је највећа притока Јужне Мораве. Постаје од Гинске реке и Врбнице, које се састају у близини села Тодена у Бугарској. У Србију Нишава улази 6 км узводно од Димитровграда. Највеће притоке су јој Темштица са десне и Јерма са леве стране. У Влашкој клисури између села Бобовишта и Власи, налази се манастир Поганово. Изградио га је српски великаш Константин Дејановић Драгаш, сестрић цара Душана, 1395. године. Због вредних фресака, које представљају најзначајнија остварења тог доба на Балкану. Топоничка река се улива у Јужну Мораву недалеко од села Мезграје. Постаје од два потока. Десни извире испод јужних падина Девице, а леви источно од Големог врха.

Сокобањска Моравица постаје од два потока Изгаре и Тисовика, који извиру на падинама планине Девице. Горњи ток Моравице до ушћа Сесалачке реке, у време јачих киша остаје без воде, тако да се у народу Моравицом зове тек низводнији део. Осим Сесалачке реке, Моравица добија воду и од отоке врела познатог као врело Моравице. У Сокобањској котлини Моравица прима своју најдужу леву притоку, Градашницу. На реци постоји 11 водопада.

Западна Морава је лева саставница Велике Мораве. Она постаје спајањем Моравице и Ђетиње код села Лепосавића. Моравица извире на западном огранку Голије, па је називају и Голијска Моравица. Њено слабо врело народ назива „Глава Мораве”. Ђетиња извире на југозападу планине Таре и прима 35 притока – претежно потока и поточића. Највећа јој је притока Скрапеж, који извире на југоисточним падинама Повлена.
Западна Морава прима 85 притока, а међу њима се посебно истиче Ибар, а потом Расина и Бјелица, док су од левих притока веће само Чемерница с Дичином и Гружа. Бјелица је главни ток Драгачева. Извире на у крају Пјесковите равни, а улива се у Западну Мораву код Гугаљског моста. Највеће су јој притоке Рђанска река, Горушица и Врањица. Чемерница је лева притока Западне Мораве, у коју утиче неколико километара низводно од Чачка. Највећа јој је притока Дичина коју прима код Прељине. Ибар је највећа притока Западне Мораве. Извире из јаког крашког врела испод северне падине планине Хајле, а утиче у Западну Мораву 4,5 км источно од Краљева. Низводно од бране ХЕ „Газиводе” долина Ибра се постепено проширује и код Косовске Митровице улази у доњи крај Косовског поља, где прима Ситницу. Од Звечана до села Матаруге, 20 км од ушћа у Западну Мораву, Ибар прима још две значајније десне притоке, Рашку и Студеницу. За извориште Ситнице узимају се два мања водотока – река Топлица и северни крак Неродимке, док јужни отиче ка Лепенцу. Река тече целом дужином од 90 км кроз Косово поље, стварајући многе меандре. Они су нарочито изразити и бројни у доњем току Ситнице, низводно од ушћа Лабе. Рашка извире из пећине испод кречњачког одсека брда Голача, 15 км западно од Новог Пазара. Значајније притоке су јој Људска река, Јошаница и Дежевска река.
Због своје питоме и богате природе, долине Рашке и њених притока погодовале су подизању бројних културно-историјских споменика. Ту је створена прва српска држава са престоницом Рас у X веку, изграђена Петрова црква, једна од најстаријих на тлу Србије, подигнут манастир Ђурђеви ступови, задужбина Стефана Немање из XII века, као и чувени Сопоћани, задужбина краља Уроша I, из средине XIII века. Сопоћанске фреске представљају највећи уметнички домет не само у средњовековној Србији него и у Европи, због чега је манастир уписан у светску културну баштину и стављен под покровитељство УНЕСКА.
Расина је последња значајнија притока Западне Мораве. Настаје на падинама Гоча и Жељина од изворишних кракова Велике и Бурманске реке, а утиче у Западну Мораву 5 км низводно од Крушевца.
.
Након набрајања симболичног броја топонима на и око српских Морава може само да се потврди констатација да су источници реке Мораве, али и српско-словенске културе: на Косову и Метохији и делом у северној Македонији (Биничка Морава), не само као реке, већ и као источници духовне културе и порекла.