.

Писани и усмени извори јасно обавештавају о драматичним сукобима између кнеза-вазала Стефана Лазаревића и преживелих косовских витезова, Перјаника, а очигледно је да је ондашња Србија билa подељена на две Србије. У писаном извору из млетачког извештаја, који је превео професор Андре Стевановић 1914. године, пише:
“Стефан, син Лазарев, као и његови нови велможи, држаше веру у Србију унутар Османског царства,  док у самосталну и слободну земљу Србију, Лазареву небесну Србију, беху још веровали витезови повратници с Косова поља, умирући због сна који није могао бити досањан, али је био вредан умирања’”.

…
“ЈАСМИНА, кћи властелина Славише од Немић-града”, како су је звали  горштаци са Оровачких планина, на чијим се југозападним присојима и налазе развалине тог средњовековног града, ступила је у њихове редове. Отац јој беше пострадао на Косову, што довољно говори о разлогу таквог њеног поступка.

Једне познојесење вечери с краја новембра, док је вечерала са дворанима у трпезарији,
тргао ју је резак звук трубе и повик стражара на кули понад градске капије. Мирно је устала, са клина на зиду скинула тешки огртач од црног плиша и подигнуте главе ужурбаним корацима напустила одају, узгред добацивши дворанима да остану где јесу. Таман што је изашла у предворје окружено високим бедемима и кулама, низ степенице стрча до зуба наоружан стражар, и узбуђено рече: “Веровали или не, госпо, испред капије је ЦРНИ ВИТЕЗ од Каменграда!
Тражи да га пустимо унутра! Вели, мора с вама да разговара!”
“Чујем да с поља рже више коња… ко је још с њим?”, мирно ће Јасмина, поцрвеневши нагло и љутито напућивши уснице; смртно је волела тог тајновитог и сиромашног витеза од Каменграда, као и он њу, али јој њена надмоћ у богатству и бахато господско држање нису дозвољавали да с њим има било шта, а камо ли да љубави.
“Не знам, госпо! Има их више! Сви јашу на црним ђогатима! Од главе до пете су у црним
одеждама од чоје, сем сјајних панцира које преко одежде носе! И огртачи су им црни, са
капуљачама одзада! Сви носе сјајне кациге, са по два соколова крила са стране! Витезови су, види се! Сем Црног витеза, ниједног другог не познајем!”
“’Добро де, пусти их у град, Јоване!”

Јасмина скрсти руке на груди, док двојица стражара отрчаше и извукоше палије, гурајући тешку храстову капију оковану великим гвозденим чавлима. За оне који су јој напокон дошли, знала је да су јој морали доћи, чудећи се да нису и пре. Када десетине витезова ујахаше у покалдрмљено предворје и сјахаше као један, слуге однекуда истрчаше, прихватише уморне ђогате и одведоше кроз другу капију у стају иза града.

ЦРНИ ВИТЕЗ скиде кацигу и стави под леву мишку, обраћајући се тихо младој господарици Немић-града:
“Ти, Јасмина, богата си и пребогата. Злато и друге драгоцености, које си наследила од покојног оца Славише, мога побратима којег прождера сумрак оног Видовог дана на Косову, спаковаћеш се и уз пратњу напустити Немић. Твоји војници, дворани, такође иду са тобом у Камен-град.

.

.

ОНИ долазе, Јасмина! Гардисти кнеза-вазала и турски јаничари начинили су покољ СЕБАРА, наших присталица у Колубарју. Сада су већ у Подгорју, и опсели су староставни град Ваган на Јадру. Наш побратим Борко тамо ће их намучити и задржати, али не задуго.

Онда ће ударити на град Мазу, на планини Мази, где ће се до последњег ратника борити господарица града, ПЛАВА РУЖА. Чула си за њу? Та плавокоса ратница била је с нама, Перјаницима…на Косову онога непролазнога дана! Страх ме је да ће пострадати све градине Перјаника у Мачви! Али, ако нам се то и деси… буди сигурна да ће последњи пасти Камен-град понад кањона Љубовиђе”.
“’Како то мислиш?!”, плану млада госпа са Немића, додајући: “Теби да поверим своје злато и сопствени живот, не пада ми на памет! Када си са мојим оцем отишао пут Косова поља, ниси дошао да ми кажеш да одлазиш! Отишао си без поздрава… а тамо си могао погинути, баш као мој отац и витез Митар од Вележ-града на Медведнику! Само мислиш на рат!”
Нешто касније, када већ тамна ноћ беше овладала над Кулама Немић-града, док су витезови јели и пили вино у трпезарији, Црни витез обљуби Јасмину у потаји њених одаја. Око поноћи, колона витезова са младом Јасмином и послугом која је климала у позадини водећи товарне коње, изјаши из Немић-града и кроз густу маглу изгуби се друмом преко планина.

Други дан по доласку у Камен-град, смештен на заравни високе и неприступачне стене на ободу дубоког кањона Љубовиђе, Црни витез и госпа Јасмина венчали су се у градској цркви у присуству бројних монаха из Подриња. Три дана су пристигли витезови из Моравске Србије јели и пили са витезовима из Камен-града, наздрављали младенцима, док под град не допадоше гласоноше и подвикнуше Црном витезу да здружени одреди гардиста и јаничара долазе.
Без журбе и страха, Камен-град су одмах напустили сви дворани и склонили се у скровите вртаче Оровачких планина. Сво злато младе господарице Камен-града и града Немића спаковано је у оловне шкриње и похрањено у једној дубокој и тајновитој пећини недалеко од града.

.

Плавокоса ратница, Плава ружа од Подгорја

.

Трећег дана потом, уочи Светог Николе, крсне славе Црног витеза и госпе Јасмине, око хиљаду до зуба наоружаних коњаника нашло се под зидинама града. Здружене одреде српских гардиста и турских јаничара предводио је иначе озлоглашени Јигит-паша, Стефанов лични пријатељ и потчињени заповедник.
Коњица гардиста и јаничара стала је избацивати пламтеће стреле на посаду града, а затим грунула на јуриш ка градској капији, сулудо гинући и стрпоштавајући се уз ужасну вриску у околне амбисе дубоког кањона реке Љубовиђе. Бројни стрелци са бедема и високих кула скидали су већ усплахирене и помамљене коњанике непријатеља као чисту мету. Трећег дана опсадног стања, видећи да Стефанови гардисти безвољно кидишу на градске зидине, а да су бројни побегли у гудуре планина.

Црни витез се попне на понајвишу кулу и грлено подвикне: “Браћо Срби, гардо Стефана вазалчића, одступи и бежи назад! Ако не смете да приђете нама, извлачите се и спашавајте русе главе! Послушајте ме, да међусобно не проливамо крв… Српску крв!”
Дабоме, пошто већ беше пао и снег а хладноћа постала неподношљива, обраћање Црног витеза је упалило. Где групно, где појединачно, гардисти су окретали леђа јаничарима и напуштали поприште боја.

Истог дана пред мрак, на брегу са западне стране града изникла је овећа група коњаника у црним огртачима, предвођена витком и стаситом плавушом,  која је управо натезала тетиву самострела. Када је нагло отпустила тетиву, шиљак пернате стреле сикнуо је ваздухом као змија, након чега се доле под градом Јигит-паша трже на коњу као да га угризао поскок и наглавце сручи из седла.
“ПЛАВА РУЖО!”, уследи повик витезова са бедема и кула Камен-града, јеком се разносећи по врзинама планине, дуго одјекујући и по увалама и затонима кањона реке Љубовиђе. У пуном галопу, чему се нико са Камен-града није надао, појавише се бројни одреди ратника од Подгорја. Предвођени Борком са Ваган-града на Јадру, ударише Турцима с леђа, на које већ беше као поводањ грунула коњица Плаве Руже од градине на Мази, правећи касапницу.

Уто кроз капију изјури и Црни витез са коњицом, придружујући се језивом покољу који је до пред мрак трајао на пољу испод града. До дуго у ноћ витезови су, потпомогнути СЕБРИМА из планинских насеобина, гонили и вијали слуђене и залутале Турке по кањону Љубовиђе, убијајући их немилице секирама, брадвама и џилитима.

Те ноћи на кулама Камен-града плануше ватре и испочетка се зачу тиха и тугаљива песма младе ратнице, Плаве Руже од Подгорја, која је опевала славну погибију на Косову пољу.  Жаловиту песму прихватише бројни витезови поређани на бедемима града, одакле се она разлеже планинама и дубодолинама ојађене и оскрнављене земље српске, заривши се у свенародну свест за сва времена.,,

Недуго затим кнез Стефан је морао по позиву Бајазита да по највећој цичи зими и снегу оде са пратњом у царску Брусу и објасни султану погибију Јигит-паше и пет стотина јаничара, а да своје мртве гардисте није ни споменуо. Дабоме, Бајазит је волео Стефана као свог сина и
као лојалног вазала и због његове сестре Оливере, опраштајући му и најтежа сагрешења.

По повратку на двор у Крушевцу, кнез се заклео с шаком на јеванђељу да ће убрзо уништити све очеве Перјанике Смрти, рекавши својим велможама: “Она песма са кула Камен-града, заклињем вам се моји одани, биће и последња песма уклетих очевих витезова”.

Закључујући ово казивање, стари горштаци ми рекоше како “уочи сваког Светог Николе на Камен-граду плану ватре и разлегне се жалопојка Лазаревих витезова, предвођена умилним и опојним гласом Плаве Руже”.

…
Живан Ј. Грујичић:” Жалопојка са Камен-града”

.

Историја Црне Шуме

.

Погрешно тумачење историје најпре почиње од погрешног тумачења имена неког народа или краја, а тако се најлакше у даљњем тумачењу постиже погрешна перцепција.
Тако именица ГОРА у српском језику, знаци шума. Ретко који део нашег обичног народа, реч гора поистовећује са речи планина, док је случај са онима које ми називамо образованим и школованим људима, сасвим другачији и они то бркају са планином.
У многим деловима српског ареала, ЦРНА ШУМА значи и ЧЕТИНАРСКА ШУМА или ЦРНОГОРИЦА.

Познато је, да је некада планина Зеленгора и крај који се зове Загорје , по већинској црногоричној шуми носио име Црна Гора.
Десио се у прошлости пожар у којој је ова шума изгорела.
С временом када се шума обновила и зазеленела, народ овога краја назва је Зеленгора.
Но пре тога у овом крају, излазили су многи на катуне, претежно из јужне Херцеговине, из области зване Хумнина. Ту су били познати млеководи израђени од дрвета, којима се експресно млеко допремало у предео Тјентишта, где су биле Немањића млекаре и где се справљао сир и кајмак, у народу прозван ,,бели мрс”, који је у мијеховима допреман у Дубровник и даље лађама до многих дестинација,
Та традиција прераде и отпремања сира и кајмака, добро је позната и за време Херцега Шћепана.
Записано је – док Шћепан не отпреми сав свој бели мрс,  други нису то могли да чине, тек продајом његовог мрса и други би продавали Дубровчанима свој мрс.

Но времена се мењају, и доласком Турака многи сточари беже у околину данашњег Цетиња, склањајући се пред Турцима. Пошто су помагани у том пределу и од стране Млечана да се одупиру Турцима, тако је и Херцег Нови пао под Турке тек 1502, г, када се коначно рачуна пад Херцегове земље. Сам Херцег је побегао у тај град који по њему носи име, јер га је он и подигао.
Постоји изрека ,„Прође Ерецег и протера благо”.
Кажу да су му благо опљачкали Дубровчани , пошто им га је предао на чување.

Но све ово је речено да би се приближио начин живљења у то време и да би се избегло посматрање прошлости, кроз садашњу призму, пошто многи прошлост са ове дистанце, посматрају са осећањима и тренутним искуствима и доносе веома погрешне закључке.

Ови сироти сточари, који побегоше на пределе Црне Горе, дадоше новом крају у који доспеше, а то су оне 4 нахије, по старом крају име Црна Гора. Носталгија је таква да људи врло често посежу да новом крају дају име старог краја у ком су живели.
Но они су ту затекли и доста староседелаца или некадашњих Зећана, Дукљана или како су се већ у разним периодима звали, обично по том крају, како се он звао у разна времена. Оно што је упечатљиво до дана данашњега, ови староседеоци имају врло јаку свест о свом српском пореклу, док код ових придошлица, макар да су прошли и векови, постоји криза идентитета, у њиховој подсвести још постоји та Црна Шума, без обзира што је и њихов стари крај, врло просрпскии дан данас, одакле су потекли многи српски витезови попут Љутице Богдана или Милоша Обилића , који је рођен баш у том крају који се звао Црна Гора или Црна Шума, у селу ОБЉАЈ , које је добило ИМЕ ПО ОБЛОЈ СТЕНИ КОЈА ДОМИНИРА ИЗНАД УЛОШКЕ КОТЛИНЕ са десне стране Неретве.

Вероватно зато што је то тако, данашњи Калиновчани су и одржали српску традицију, за разлику ових несретних ,,Црношумњака”, наводим ово име како би се лакше схватило и име Црна Гора и Црногорци. Калиновчани, или старо име Кучевљани, нису доживели то нагло мењање средине, али су кроз векове оно што је носило српско име још више ојачали, у сталној борби да га задрже услед јаких притисака окупатора, те исламизације и германизације,

За разлику од њих, Црношумњаци су стално имали у подсвести да нису своји на своме и да су уљези у те нове просторе, где је био ипак јак осећај српства, и осећајући се мање вредним у односу на домицилне, стално су мислили на неку нову промену где би они водили главну реч, па макар и основали државу која ће да се зове Црна Шума, дакле Црна Гора. Ваљда ови што буду читали, схватиће што помињем Црну Шуму, чисто ради лакшег усвајања појма.

Не ретко и данас, када путника нанесе пут у залеђе Цетиња и Боку Которску, и пита неког мештанина:  Јесте ли ви староседелац овде,  јесте ли Црногорац? –  мислећи безазлено на миграције у прошлом столећу, не знајући за ова предходна збивања, он ће вас одмерити од главе до пете да се увери која је намера питања, и онда одговорити:
,,А, не чоче, ја сам ту одувјек, моја лоза и постојање. Шта, зар ти ја личим на сточара, нисам ја Црногорац!”

Ја бих ради разумевања појма ГОРА додао и Црношумњак.
…

Светимир
15. јануар 2016.

.

Богиња Жива или Сива  код старих Срба и Словена је замишљана као лепа жена, с распуштеном црном косом и развијеним грудима. Код Венда, како су записали хроничари у Западној Европи, представљана је и са косом боје злата. Сматрана је Шумском Мајком, јер је боравила у великим шумама. Звали су је још и: Дивом, Дабживом, Ивом, Дијевом и Даринком. Култ јој је био најраширенији у Полабљу, где јој је лик стављан и на заставе.

Код Срба, у околини Алексинца, сачувана је успомена на Богињу Живу и овде су је звали Девицом.

Њен кип у храмовима је био испод венца винове лозе, чиме је симболизована Богињина моћ у очувању живота. Имала је лепу капу с накитом, испод које јој је била пуштена бујна, расплетена црна коса. На њеној хаљини су били изрезбарени знаци плодности.  Живиним кипом су доминирале груди , које су симболизовале раскошну плодност и изворе здравља. У рукама је најчешће држала двоје новорођенчади, а у неким храмовима су виђени њени кипови с јабуком у десној и грожђем у левој руци.

Наши преци су једни другима, кроз песму и здравице у част Живе, призивали добро здравље и дуг живот. Наше данашње здравице су очувани делови обреда у част Богиње Живе, као: “Живели”, “Жив био својој мајци”, “Жив и здрав био”, “Уздравље” и друге.

Пошто је Жива даровала живот и бдела над њим, као и на плодовима, жене су посвећивале много времена гатању пред њеним киповима. Хроничар Хелмолд је забележио да су се таква места гатања, у Полабљу, често звала Гаталачки брег или, једноставно, Гатало. Да би се Жива умилостивила, пред кип су јој полагани: разни плодови, житарице и цвеће, а у њену част је жртвован и петао – као симбол сунца. Живи је поверавана брига о деци, чија је заштитница била – пре других богова. Пошто је потомство било најпречи смисао људске заједнице, најмудрије је било да се оно преда у руке Богињи Живота.

Она је бранила децу од урокљивих очију и од опасних демона. Да би јој се захвалили за ово доброчинство, верници су стављали поред колевки: бели лук, гребен и срп. А за напредак и добро здравље, над дечијом главом је ломљена погача – умешана трећег дана по рођењу. Било је обавезно да рођаци и пријатељи дарују новорођенчад и то: чарапама, кошуљама, новцем, јелом и пићем.

И у то давно време, а у част Богиње Живе, детету је требало пронаћи кума, који је, уз давање имена, одсецао прамен дечије косице. Како знамо, овај обред кумства задржао се, до данас, код Срба; и православне, и муслиманске, и католичке вероисповести.

У част Богиње Живе, пред Нову годину (17. децембра) кувана је варица од жита или другог зрневља. Заслађивана је медом и давана је, три дана, деци против малих богиња и женама дојиљама.

Субота је била дан Богиње Живе.
Као дароватељица живота, Жива је била везана за кишоносне облаке – без којих није било ни зрелих плодова, ни сочне траве за испашу. Поред споменутих дарова, жртве петла и гатања, у част Живе одржавани су сабори и литије у храмовима, али и у домовима, пољима и испод светих дрвета – данас дрвета записи.

Од животиња, симболизују је: петао и змија, а од биљака: бели лук, леска, глог,
имела, врба, грожђе, жито и остали плодови.

Пошто је плодност била оно што је давало живот, словенске жене су имале на располагању безброј симбола плодности, које су везле или ткале на одећи, постељини и теписима. Многи од њих се и данас користе на овим производима код словенских, па и других, народа.

Функције Богиње Живе у хришћанству покрива Света Варвара, а делимично Богородица и свеци: Сисоје, Лазар, Герман и Илија.

…

Извор –

ИCТОРИЈСКЕ СКРИВАЛИЦЕ –

http://www.dzambas.ch/dzblog/wp-content/uploads/2013/09/Slobodan_Jarcevic_-_Istorijske_skrivalice.pdf

Милан Величковић

ШТА РЕЧ СРБИН ЗНАЧИ У ОСТАЛИХ НАРОДА

.

У Турака реч Серф, Сирф, Сирфиче, Сирб значи народ од једног истог рода и колена, и то народ: слободан, храбар, убојит, непокоран, ратоборан, дин душмански, или ”асиј” откуда је и Сефер или Сербер рат, војна итд. Отуда је Видински пашалук од Турака прозван ”Сирфиче”, или ”Сарб хази” тј. права земља србска, а односно народа – народ србски. Ово је остало још од доба када су Турци под Сулејманом великим, својим султаном, 200.000 душа Срба иселили и населили нешто око данашњег Цариграда, где се налазе два Београда од данашњег Београда у Србији и Белградчика у Старој Србији, а нешто опет населили у Малој Азији… Сербез реч значи слободан рахат… насупрот Срб, што значи дин душманин или човек ког ваља и треба убити, као душманина турског и вере мухамедове, који се бије, бори и непокоран је власти султановој. Стога се у Турској још и дан данашњи нико несме звати Србиноми коме, од раје турске, рекне какав Турчин Србин, значи да хоће да га убије и за то дело не само да не одговара ником, него се још награђује са 30 дуката цесарских за сваку главу, док је за рајетина или Бугарина колико толико одговоран. Осим овог сами фанариоти , грчки и бугарски, прождеравши србску патријаршију, као и народ им, из мржње према Србима, што су им били отели земље пре Турака, свуда су гонили и уништавали име Срба, а подизали Бугара, као слабих, и то све по својој прастарој ”византиској политици”. Да реч ”Бугарин” не значи Бугарина као засебна човека и народ, сведочи нам и то да Грци све славенско зову ”волгарика”, па чак и књиге црквене, па и све народе славенске и чак и Србе у књежевини, Русе и остале све Славене зову: ”Бугари или Болгари”. Ово је узрок што се толики србски народ тамо данас не зове Србином.осим овога било је и налога царских: да се Србином несме нико звати, но сви се морају, звати Бугарином, ако хоће да избегну реч раја, и бугарски језик мора се по школама предавати, што се још и данас чини; и све што је србско, а нарочито књига и школа гони се и утамањује.

 У семитских народа, као: Арапа, Халдеја и Јевреја реч Србин значи слободна човека, цара, господара, јунака, дива, а у неких и разбијника. Тако у арапском Сарб или Срб значи јуначину, силу, разбојника, непокорна човека, који друге покорава под туђу власт, одрасла, џина или дива. У Јеврејском, Сар, Сарб, значи господина, цара, независног човека светлог, у Халдејском Сар, Сарб – цар, господин, независан човек, човек јасан, светао, откуда је: Сер – круна, Саребит – храброст, јунаштво, у преносном смислу – гвожђе копље; Сараб – светли, јасни, Сураб, Сурах – господар, владалац, кнез, Серафим итд. Једном речју, у сва три та језика, као и у старом  Јелинском-грчком, не само тај корен, но и од њега све произведене речи казују: да Срб, Серб итд. Значи слободу, јасност, храброст, светлост, одважност, независност итд.

 Напротив у старих Парса, или данашњих Перса, Персијанаца реч ”Сар” значи главу, првенство, старешинство, независност… као и у нас, а тако исто и највише место, највишу моћ, савршенство… А ‘ бар ‘, или  ‘ баре ‘ значи: чест, одсечак, одрезотину, комад одсечен…, дакле: главосек, или човек, који оно највише и најузвишеније и управо врх све моћи и савршенства – сече. Јасно и чисто Сарб или Срб, код ових, опет значи главосека, или човека, који у рату убијеном непријатељу сече главу. Осим тога ова иста реч у старом персијском значи као што смо већ горе побројали, још и силу, храброст, и највећу моћ…

Порекло имена СРБИН

Колико нам је познато, од свих данашњих европских народа, Срби су једини, који могу да нађу у једној од најстаријих ведских химни један облик свога имена. По расправи аустријског санскритолога Валтера Виста ( Walter Wüst. – Über das Alter des Rgveda und die Hauptfragen der indoarischen Früh-geschichte in.”Wiener Zeitschrift für die Kunde des Morgenlandes”(WZKM),Band XXXIV, S. 165.-215.) тај облик одговара и данас карактеристичном српском СРБЕНДА, уз незнатну алтерацију, која је довела до готово идентичне ведске форме СРБИНДА? (Jakob Wackernagel, лингвиста)

У Ведама, по Wüst-ovoj интерпретацији, СРБИНДА је властито име с одређеним значењем, ….које увек означава најбољег, најугледнијег, најхрабријег, највећег поштовалаца традиција, укратко – човека, који се увек наводи као пример и служи као пример за углед.

Wüst додаје и другу варијанту истога имена, која гласи: СИРБОИ, облик, уз који је лако поставити изведеницу:

СРБИНДА, СРИБИНДА  Тим поводом Wüst пише:”Doch halte ich die mitgeteilte Leseart ” Σιρβοι, – SIRBOI – für wichtig, weil sie eine schöne illustration zu dem Namen SRBINDA abgiebt”.

http://olgalukovic.wetpaint.com/page/Vedski+Srbinda

 Значај имена Срб

**Г. Шафарик, као најјезгровитији и најученији до сада слависта за име Срб објашњава овако:

 ”Име тако старо, домаће и дубоко укорењено међу — свим — Словенима, а у странаца редко употребљавано, могло је само у својој домовини добити свој почетак и јестаствени значај. .”

**Коме није познато: да се Срби Сережани — која је реч постала од Серс, Серси, Серби— зову зато:

1. што су вечни војници,

2. што су особите храбрости и

3. што су граничари или Крајинари, Краишници.

**Код данашњих Белих Руса  Сјабр означава: силу, мложину, масу, народа од једног и истог рода и колена

**Даље реч: Срб, Србин, Сирб, Сирбин, Сарб и Сурб и т.д. није ништа друго осим брат, род, народ од једног и истог рода и племена: слободан, независан човек, господин, или човек занимајући се у собственом свом рођеном народу Серба, Сјабра, Семберија, Сербадија, Сарба, Серса и т.д. државним пословима.

Тако реч Србин, у Малоруса, Сирбин а у Горњо- Лужичких Сораба, Сорб значи: паметног, најпаметнијег, најразборитијег, најодабранијег, најузвишенијег, најслободнијег, најлепшег, најунаучнијег, највишег и т.д. човека, или једном речју човека: који је у свом народу Серба, Сјабра и т.д. са свима најбољим човечијим својствама обдарен. Овај значај још и дан данашњи траје у нашем народу. Он се ретко коме за живота даје, и ако се да коме, тај је од највеће важности и поште и готово и најсретнији човек. Бива обично после смрти кога, кад му све добре и хрђаве стране хладнокрвно оцене, да му кажу :

”Е брате, тај и тај пок. био је прави Србин и србски се понашао и живео.”

**Једном речју Србин, као што смо рекли, означава човека: најслободнијег, паметнијег, одабранијег, храбријег, праведнијег и т.д. Тако свим тим именима Срб, Србин, са разним произношењама, означавало је се, не само народ од једног и истог корена, рода и порода; него и народ који је био на високом ступњу изображења и који је живио, и живи, државним животом, у ком су обухваћени сви појави народног, државног живота.

 Порекло имена СРБИН

Остаје нам још да наведемо доказе из оца сад србског и индо-европских — језика,као и осталих слав. племена, из језика сада уопште и од свију тако званог санскритског

I. У санскритском језику, или праоцу свију садањих такозваних индоевропских језика, хрдь или срд —hrd —значи језгру, почетак, основ, средину, живот, срч, срце и т.д. а тако исто и првобитну створну силу, без које се неоживљава и неживи. Другим речима сан. поменуте речи значе и у правом и преносном смислу то исто што и наше: срце. Од овог је нашег, и горњих санскр: постала: среда, срч, срчаност, и т.д. а у преносном, сила моћ.

II. Санскр: реч ñq — su — звачи: прекрасни, јасносветли, блистајући се, руменобели, дивни, свети, преузвишени и т.д. рођај т.ј. она сама радња, којом се врши и свршава акт, по ком се дете раздваја од мајке. А та је реч ñq од корене речи хрдь или срдь срца, т.ј. начела, почетка, или оног из чега се ствара и оживљава што и т.д.

III. Такође санскритска реч сôуни — suni —јасно, светло, блистајуће се, руменобело, дивно, јасно, преузвишено, прекрасно свето, оно што је рођено т.ј. син у смислу оба рода. Ова је такође реч од оне прве и значи то исто што и наше: син, сунце, синути, сунути, блистати се, светлити се, величанственост, светост божанственост и т.д. Толики је значај у сан: сôуни — suni — а нашој дан: речи син за оба рода. Као син значи одвојак, одељеност, растављеност и т.д. од првобитног узрока и начела срца — у нашем народу трбуха — и преставља за се једну већ независну, одвојену, дивну и преузвишену целину, која је постала од узрока или начела срца, свршеним делом ñq — su — т.ј. јасно светлим прекрасним и т.д. рођајем. Ова иста реч, кад означава не suni сина нашег, него и сунце, опет значи одвојеност, засебну целину, сасмосталност и т.д. јер се и сунце рађа, и оно се, за време рођаја, одваја, а по рођају већ je се одвоило од небесних препона, или окружавајућих га тела из коих, као син из срца или утробе, јавља се на овај божији бели и светли свет. Тако исто и све речи , које су од овог корена, значе такође светлећу се и блистајућу се одвојеност, одвајање, засебност и.т.д. као сунути, синути, синати и т.д. Укратко: син и сунце једно исто значе у старих сан: или прастарих Срба, као и дан данашњи и сва својства сунчева придају се и сину у прастарих Срба, то јест: светлост, односно белоћу, руменило, односно бело-црвене власи, силу, топлоту, живот, моћ јачину снагу, преузвишеност и т.д.

IV. Од ових је речи постала старо синскритска: ñåðü — ser—која значи: прво породицу, или наше семја, колено, у вел: Руса при Волги Сербо породица, бело Руса Сјабри рођаци задругари, Луж Срба Сорби, браћа, рођаци, Сурба такође браћа рођаци, Сирбо браћа рођаци т.ј. људи или разни чланови од једног и истог оца, родитеља, прародитеља и т.д. Од ове је речи санскритска са — бва,

sa — bva — која значи: трајање, становање, живљење и т.д. укупног једнонародног на једном месту и у једној околини, којег се простор преставља у нас од скраћене санскр. речи сабва која је исто са наше ”соба”. Друго у удаљенијем разпрострањенијем појму од ове је исте сан. речи: ser постала стара ђерманска: sipja — sibja — племе род, код Славена: Семја, Симја, племе род, и одтуда је и семениште – задружан живот, или живот, наших римокатоличких калуђера, треће иде појам од горње речи још даље и значи то исто што и дан. инђијска реч сермь, — serm—т.ј. нацију, народ, огроман и велики од једног и истог корена, рода и т.д. кои већ, као огромна маса једног народа живи у своим општинским склоповима.

Овој речи Серм одговара наша Семберија, Серберија, Сарбадија и т.д. која значе, силу мложину, огромноћу и т.д. разплођеног једног и истог народа, од једног оца и матере, од једних родитеља: дакле браћу, poђаке који су постали од једних родитеља односно оца и мајке и који састављају братску укупну и једноставну народност ит.д.

V. Од горње је речи постала санскритска: ñàðüìèü— sarm — која значи удаљавање, показивање, престављање неког савршенијег напретка од обичне само гомиле и мложине једнородног братског народа, дакле: савршенији општински живот од живота серм — ског т.ј. мањег општинског и неразвијенијег слабијег по сили мложини и развијености. Од ове је постала реч.

VI. Сарьда — sardha — и сарьба — sarbha — која значи силу, множину, узвишеност једног и истог народа од једног и истог прародитеља братски народ са јачијим друшственим свезама, који већ долази и у борбе и сукобе са другим, народима над коима се и показује њихна сила, мложина и т.д. Овој речи одговара наша: Сарба, Сјарби, Серби, Сорби, Сурби, Сербадија, Сорбадија, Сурбадија, Сјарбадија, Сирбадија и т.д. јер сан: а претовари се у нас:

1. у е као од бали — бели — наше бели,

2. у и као били,.

3. у ја као бјали, у је као звјезда у место звезда и т.д:

Све је ово до сада казано у односу према другим народима да реч Серб, Сјабр, Сирб, Сораб, и т.д. значе, у односу према туђинама: народ састављен од саме браће, рођака, суродица и т.д. и да све те речи у односу чланова тога народа једног према другом опет значе, ништа друго до: Брат. Дакле Сербин, Сјарбин, (нечитак ред набрајања), Сирбин, Серс, Сораб, Сурб и т.д. није ништа друго до чисти: и овејани само Брат и ништа друго.

VII. Санскрт: реч: срь — sr — наше срнути, насрнути и т.д. значи: излазити, показивати се сијати. светлити и т.д. једном речју: бити најугледнијим, највиђенијим, независнијим и т.д. међу свом својом једнородном и једнокрвном народношћу и браћом. Од ове је речи и постао срм или у односу на земљиште значи земљу која се са неколико страна, показује, види светли и т.д. као што је дан. Срем, међу неколико река, стари срп. Срем у бив: Мљетачкој републици и т.д. У другом смислу значи: брзи, хитри и јаки и т.д. као: сара — sara — стрела, cpь — sr — срна, срнути, оданост, сијати светлости, блистати и т.д.

VIII. Санскр, реч бpь — br — значи: бити, војевати, убијати, тући непријатеље свог рода и земље, и са овом кад се спои горње Ср излази Србр што значи: браниоц, управљач, вођ и т.д. једнокрвног и једнородног укупног народа. Одтуда су Сјабри, Сибри, Сербри, Собри, Субри, а нарочито и најчистије Срерси и т.д. Племе је на крају отпало по законима језика, као и у речи: братр па остало брат и т.д.

IX. Напослетку сапскритска реч: srmbh — срмбх — која значи: блистати, светлити, показивати се, бити јаснији, светлији и т.д. међу свом силом и мложином своје једнородне и једнокрвне браће и рођака у једном и истом огромном од једног оца и матере, народу, којој одговара: Срб, Србин, Србство, Србија, Србадија и т.д.

Све су ове речи постале од првобитне наведене прве речи — односно друге и треће — наведене и све скупа означавају:

I. Прекрасни, светао, руменобели, јасни сијајући се, свети и т.д. рођај, рађај кои се и неразликује од прекрасног црвено-рујног и светлог дивног и прекрасног светог животворећег небесног јарког дажијег најдивнијег створа сунашца.

II. Од овог и оваквог рођаја и порода: значи породицу, симју, — фамилију, — колено, појас, нараштај.

III. Од таквог и истог рођаја: једнородни, од једног оца и матере, и од браће састављен народ братски, српски.

IV. Народ који већ живи друшственим, општинским животом и задругама, у којима је развијена политична, независна свест, која се огледа у општинским и друшственим склоповима једног целог једнородног и братског српског народа.

V. Народ кои је са јаким братским свезама, сила, мложина, јачина снага и т.д. према осталим небратским народима, над којима се и огледа његова моћ, сила, јачина преимућство и снага.

VI. Народ бео, јасан, светао, свети, најбољи, праведнији и т.д. кои има савршене државне установе, кои је светао, знатан, чувен, слободан, у којег је подела власти занимања редова, који је на највишем ступњу изображења и т.д.

 VII. Међу самом том браћом, узвишенију светлију независнију, слободнију и т.д. браћу, или браћу која одправљају државне послове и т.д. једном речју Србин значи:

 ”Брата, узвишеног, светлог, јасног, независног, изображеног, владајућег, човека и народ, кои стоји на највишем ступњу изображења, морално умног државног и т. д.”

 народ, независне, слободне беле, јасне, сунчане, дивне, преузвишене, управо божанствене, силне, храбре, надмоћне, никад неробујуће моћи и силе браће, рођака и т.д. међу којом је: државни и просветни ред поредак, правда, љубав, преузвишеност и т.д.

.

 Извор –

http://serbdom.wetpaint.com/page/%D0%9E+%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D0%BC%D0%B0

Још од праисторије, Тимочка крајина и све њене природне благодети мамиле су разна племена и народе, а иза њих су остајала многа насеља и грађевине.

 Од свих њих, посебно интресовање изазива древни антички град Аргос, што због своје архитектуре, а још више због прича да је у њему сакривена велика количина злата и других вредних драгоцености.

Аргос је, како кажу историјски подаци, био античка тврђава, лоцирана код села Рготина, у околини данашњег града Бора. Сматра се да су је изградили Римљани, који су свуда около имали руднике и топионице. У кањону Борске реке било им је уточиште у које су се високодостојници повлачили, носећи све оно што су робови свакодневно копали у оближњим рудницима или испирали из златоносних река у источној Србији.

Маштовити древни мајстори израђивали су накит од топљеног племенитог метала. Оно мало накита који су археолози борског Музеја рударства и металургије пронашли у околини града, прави су јувелирски бисери и маме пажњу сваког посетиоца тамошње галерије.

Сви ти дивни ланци, прстење, минђуше, брошеви, копче и шнале за косу које су украшавале царске даме пре две хиљаде година, нађени су код Кривеља, петнаестак километара далеко од села Рготине. Тамо, где ретки стари списи само узгред помињу град Аргос, за сада није било налаза.

Међутим, све то не обесхрабрује мештане околних села, а ни авантуристе из осталих делова Србије. Они и даље траже, јер је пракса показала да је највећи део вредних археолошких налаза до сада, био случајно пронађен. Тек након тога ишло се у потрагу за локалитетима и откопавали се темељи старих грађевина.

.
Прича о Аргосу је још занимљивија, јер се тврди да је тај град био сазидан у кањону, између високих литица кречних стена које окружују Рготину. Призор је и за данашње пролазнике импресиван јер се сјајнобели висови брда уздижу унедоглед и чини се као да се утапају у само небо.

‘Можда нас и та атмосфера тера да верујемо да су стари Римљани изабрали неку зараван која је са све три стране била окружена брдима и да су на њој сазидали град’ – каже један од мештана који се и сам активно бави потрагом за закопаним благом која је законом забрањена.

Он, као и други мештани, верује да су Римљани блокирали тешким стенама и сам улаз у град, тако да је светло допирало само из отвора изнад долине. Потом су у брду које им је чинило залеђину отворили улаз у пећину, још пространију од сазидане тврђаве, и у њој уредили собе за евентуалну заштиту од варварских племена.

‘Пећина је  кажу имала дубоко језеро окружено уским каналима, који су водили до пространих дворана. У једној од њих било је уређено много соба и све су имале купатила слична оном староримском, које и данас стоји у Брестовачкој Бањи, удаљеној од Рготине двадесетак километара. Друга, нешто мања дворана била је очигледно намењена забави.  У њој су били столови и столице чији су углови обложени вињетама кованим од злата.

На ниским, али дугим правоугаоним софрама, остало је много лепе грнчарије, чинија и чаша из којих су Римљани вероватно пили своја добра вина и уживали у укусној храни. Верујем да су ту уживали у оним познатим баханалијама на којима им и данашњи свет завиди. Скривеније одаје служиле су као ризнице. једна је била ковница новца. Радило се у њој више од двеста година. Друга је била остава. Метални ковчези били су пуни златника, сребрњака, накита и бакарних и глинених изрезбарених посуда – испричао је горе споменути трагач за благом.

ПРИЧА ПРАВОГ ПРОНАЛАЗАЧА

Сви би се у свету радовали да је из староримске империје остао тако добро сакривен објекат, да се с једног места може аутентично посведочити о овој вероватно најузбудљивијој епохи наше цивилизације.

 Цела прича везана је за судбину једног Рајка из суседног села Вражогрнац. Он је пре четири деценије трагајући за сопственим миром обилазио ове беле планине.  Током једне шетње наишао је на плочу. Вероватно је већ била мало померена, па је Рајко успео да уђе. Кад је видео све оно богатство,  решио је да обрадује своје сељаке. Знао је и он сам да се о римском граду Аргосу столећима прича, да врачаре бају не би ли нашле пут и да се сваке године изнова преврћу тавани не би ли се нашла која мапа остала од предака.

Сви су се у селу окупили око њега. Задивљено су гледали онај накит што је донео . Слушали су шта је све тамо видео. И исте те ноћи Вражогрнчани су се окупали,  јер се у походе за благом не иде нечист, и дошли су ту, надомак нашег села. За Рајком су се пели по стрмим литицама, пробијали кроз жбуње. И кад им је њихов водич рекао да су близу, одрони се један камен и полете према групици сељака. Рајко је на месту остао мртав, уста више никад није отворио, други су преживели, двојица теже повређена, тројица тек окрзнута.’

Од тада, већ пет деценија, народ са свих страна хрли у Рготину да нађе изгубљени град Аргос. Надлежни жмуре, било би то епохално откриће за свет, па таман да налазач успе и да изнесе све те силне количине скривеног злата. Понекад се само пронесе глас да је ту у околини, тај и тај, нашао то и то. У његовом дворишту после стварно, нешто на брзака, никне нова кућа, за час му се повећа стадо, а жена му носи неки нови накит.

Причају чак, а о томе су и новине писале, да се део римског блага затурио понегде, и да је у близини у месту Капиш, у близини сакривен сандук са благом. Над реком је кажу врба и једна њена дебела тужна грана погнула се баш тамо где је злато закопано.

На Капиш су многи долазили, али благо, колико се зна, није пронађено. Чак је дотична грана врбе одсечена. Из ината или да завара дошљаке из целе Србије.

Кажу и да је један Боранин, запослен у руднику Велики Кривељ, изнео из фирме нешто динамита. Више је пута минирао ргошко стење,  где год му се учинило да је камење вештачки пало и прекрило плочу, улаз у Аргос.

…

Јужну Србију је последњих година захватила права грозница потраге за закопаним благом. Време тешке немаштине и безнађа притисло је људе и многи су се окренули сновима о злату и изненадном богатству.

Измилели су на светлост дана стари турски рукописи, разне чудне направе за скидање проклетства са евентуално нађеног блага, а некима је пут до блага показан у сновима. Да није реч само о пустим маштањима показује и изненадна промена материјалног стања појединих копача злата.

И ова прича о потрази за благом сведочи да свако благо чува нека мистериозна сила. Сила која ће дозволити само одабранима да приступе благу.

…

Извор:

http://www.svettajni.com/drevne-civilizacije/izgubljeni-grad-argos-drevni-mitovi-anticke-tvrdave/

Фригијска капа је мекана капа која се сузује у стожац, а врх јој се преклапа према напред. Најчешће је црвене боје, а име је добила по малоазијској покрајини Фригији која је под вођством Кира Ii. постала дио Персијског Царства, а после и део велике државе Александра Великог и његових наследника (данас: средишњи дио Турске).

Фригијску капу су носили народи античке Азије (Парти, Парси), а преко Грка и осталих народа који су били у дотицају с хеленизмом проширила се и на друге земље и народе.

У антици је капа за Грке била симбол утицаја других народа (не-Грка) које су они сматрали ,,варварима”.

Током Римског Царства носили су је на прославама (нпр. сатурналијама).  Носили су је ослобођени робови чији су се потомци рађали као грађани Царства. Сматра се да је ту и корен симбола фригијске капе као слободе. Тај се симбол учвршћује Француском револуцијом.

У Француској се  14. јула 1789. догодила грађанска револуција. Револуционари, санкилоти, су се и одећом желели што више разликовати од аристократије, па су на главу ставили јакобинску капу, а то је заправо била фригијска капа. После су многи револуционари и они који су сматрали да се боре за праведну ствар у име слободе стављали на главу фригијску капу.

Где се може видети?

Мотив фригијске капе изузетно је познат и често се појављује на главама и смртника и божанстава, на сликама, киповима, кованицама, вазама, стубовима, документима, националним обележјима…

.

 Персијско божанство  Митра са фригијском капом

.

Анатолијски бог Атис  из 2. века пре Христа

.

Славолук Септимија Севера у Риму

(римски војник води заробљенога Парса с фригијском капом на глави)

.

Богиња лова  Артемида са фригијском капом  (4. век пре Христа)

.

 Парис Тројанац  са фригијском капом

.

 Трачки бог САБАЗИОС  са фригијском капом

.

Трачки песник Орфеј са фригијском капом

.

Андромеда и Персеј са фригијском капом

 

.

 На Трајановом стубу носе је  Дачани

.

На слици Ежена Делакроа ,,Слобода на барикадама” главна женска фигура (Маријана) има на глави фригијску капу, која је постала и симбол Француске

.

На документу Декларације о правима човека и грађанина из 1789.

.

На раним приказима мудраца (мага) на мозаику из Равене где носе дарове новорођеном Исусу.

.

АМАЗОНКЕ са фригијским капама на саркофагу из Тоскане

.

.

Србин из Далмације са фригијском капом:

.

.

Фригијска капа на Балкану, у народној ношњи из Конавла код Дубровника:

КОНАВОСКИ  КОНДЕЉИ

.

.

Женска брђанска ношња из околине Сребренице у Босни

.

Душан Димитријевић Војвода Дуле (1882-1964)  са фригијском капом,

био је четнички војвода у Старој Србији у време борби за Македонију почетком 20. века.

https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%94%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD_%D0%94%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B_%D0%91%D1%80%D1%92%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BD

.

Илија Трифуновић-Бирчанин (1887-1943), четнички војвода…

.

На минијатурној бронзаној композицији с Дијаниним ликом из Сиска (2. или 3. ст.), затим богиња КИБЕЛА је често представљерна са фригијском капом…,на грбовима Аргентине, Колумбије, Хаитија, Кубе, Никарагве, Салвадора, Боливије, Сената Ајове, на застави западне Вирџиније, Њу Џерсија, Њујорка, на наличју заставе Парагваја… и на многим грбовима и заставама.

.

ЈЕЛА  је најопеваније дрво у српским народним песмама. Стас ове шумске лепотице не помињу случајно наши народни певачи,  јер она је са висином и до 60 метара највише дрво у европским шумама. Око ње су се преплела древна предања, која она скромно носи на својим плећима, а на која ми не обраћамо готово никакву пажњу

„Зашто је јела увек зелена?”

„Свети Сава након дугог путовања по свету ослаби и остари. Дошавши један пут у планину, седне под једну јелку да се одмори. У тај мах позове га Бог себи. Он се са тога места вазнесе на небо и благослови јелку. Од тада остане јелка благословена, а да се то зна – остане зелена и љети и зими.”
Ова кратка народна прича јасно нам говори да је за Србе јела била свето дрво,  јер је свети Сава српски народни светац на кога су пренети култови и предања из старе србске вере пре примања хришћанства, а ово предање везује јелу уз српског народног свеца.
На сличан начин отишао је на онај свет, поред  јеле, и Краљевић Марко, најопеванији српски јунак, како казује песма „Смрт Марка Краљевића.”

„Скиде Марко зелену доламу,
Прострије је под јелом по трави,
Прекрсти се, сједе на доламу”.

Оба ова предања о два најпознатија историјска и митска лика код Срба говоре нам да се преко јеле одлазило на небо.

 

Небеска јела

Како је јела највише дрво у нашим шумама, то је условило да настане предање о митској јели до неба, небеској јели, која је висока толико да додирује само небо и зато је преко ње могло да се попне, узнесе на небо. Тако се пева и у народној додолској песми: „Како је вила дозвала на земљу кишу”

„Насред села вита јела,
ој, додо, ој, додоле!
Вита јела чак до неба”.

Додолске песме биле су посвећене небеском богу громовнику Перуну с молбом да донесе кишу жедним пољима. Перуна је у хришћанству наследио свети Илија громовник. Он је такође повезан с јелом, што се види у народној песми.

„А кад било на светог Илију,
Поранио Вишњићу Јоване
Богу се молити
под јелом зеленом”.

Код Грка бог громовник звао се Зевс, како су нам стари грчки богови боље познати од наших, они ће нам помоћи у овој причи.

Седам  небеса

Наши преци замишљали су да се небо састоји од више слојева који су одговарали појединим небеским телима која круже око Земље, па се зато говорило небеса. Небеса је било седам – за свако небеско тело по једно небо, колико помиње и наша народна песма „Свеци благо дијеле”.
Да затворим седмера небеса, каже у песми светац Илија громовник коме се моле под јелом.
Земља, коју су древни Грци звали Геа, замишљана је као средиште света изнад кога се уздижу небеса, по једно за сваку од пет планета, које се виде голим оком и још два за Сунце и Месец.
Изнад седам небеса било је осмо небо на коме су звезде стајаћице и које се врти око небеске осе.

Седам небеских тела била су божанства које су Грци звали: Крон, бог времена; Зевс, бог громовник; Арес, бог рата; Аполон, бог Сунца; Афродита, богиња лепоте; Хермес, бог гласник и Артемида, богиња Месеца. Богови и богиње исписани су оним редом како се замишљало да се врте око Земље. На седмом највишем нивоу био је Крон, најудаљенији од Земље, а на најнижем, првом нивоу била је богиња Месеца која је најближа Земљи. Поред грчких имена уписана су латинска јер су она данас познатија. Име Аполон Римљани су преузели од Грка.
Свако небеско тело по грчком предању, имало је своју боју и одатле потиче седам боја у хералдици, како нас уче хералдичка правила.

Митска јела, која расте до неба, пролазила је кроз свих седам небеса са седам небеских тела и додиривала последње небо које се врти око Северњаче. Зато Марко Краљевић у народној песми ломи своје копље на седам делова, пре него што га „баци у јелове гране”.

„Бојно копље сломи на седмеро,
Па га баци у јелове гране;”

У овим стиховима види се да је небеска јела имала седам нивоа, за свако небо по један.

more »

.

 ,,ЗАТОЧНИЦИ су били посебни витезови који су се борили за славу. Њих није занимало ни богатство, ни политички циљеви, ни за кога, а ни због чега се боре. Они су желели само да докажу да су најбољи.” 

(Александар Тешић, књижевник, један од првих који су проговорили о Заточницима)

О свакодневном животу у средњем веку на овим просторима се веома мало зна. Док су турнири у земљама Западне Европе ушли у легенде, а мегданџије које су на њима освајале славу постали саставни део песама и митова, код нас скоро да и нема писаних трагова.

Зато и не чуди што су у заборав отишли и Заточници – српски витезови.

Најкраће, заточници су били српски самураји! Иако многима термин може звучати потпуно ново, реч је о традицији старој најмање 6 векова! Не само да су делили исти историјски период већ их је било широм света. У Немачкој су се звали Ритери, у Енглеској Чемпиони (одатле израз „шампион“), у Француској Шевалије Блан – бели витез, у Шпанији Кампеадор…

Ипак, назив који су ови српски заточници добили у Турској многима је и данас познат.

– Када су наши заточници отишли у службу код Турака они су им дали назив Делије и тај термин се задржао до данашњих дана. Били су велики ратници и прославили су нас ван граница Србије, а ми смо им се одужили тако што смо их заборавили – прича Тешић чија се последња књига управо зове „Витез заточник“.

Проблем лежи у томе, наглашава саговорник, што се српски средњовековни извори углавном своде на црквене списе у којима нема помена о заточницима. Неки конкретнији трагови налазе се у епским народним песмама.

Најпознатији опис заточника дао је француски путописац из 16. века Никола де Никол кога је историчар Радован Самарџић превео на српски језик. На око две стране он је описао ове необичне српске ратнике.

– Заточници су настали од класничних мегданџија, који су борбу схватили као професију. Њих је карактерисало то да су били врсни борци који су се китили орловим перјем. Међутим, да би то могли да ураде морали су у двобоју да победе 10 других, да буду најбољи – објашњава Александар Тешић.

Када се српска држава распала крајем 15. века падом Смедерева, већина заточника је прешла у илегалу и постали су друмски разбојници, па су добили назив гусари. Они су се тако раширили и стигли до Угарске, чак и Пољске.

 

– У Пољској су били инспирација за њихову лаку коњицу – легендарне Хусаре. Ово ће вам рећи сваки озбиљнији историчар у тој земљи. Где год да одете на стране сајтове на којима се расправља о Делијама и Хусарима видећете да сви признају да они воде порекло са наших простора, да смо им ми били узор – објашњава Тешић.

Као и њихово занимање, и имена ових храбрих српских бораца изгубљена су у историји. Има индиција да је легендарни Милош Обилић био један од њих.

“Ој, чујеш ли, српски цар-Стјепане!
Ето доље под градом Леђаном
изишо је краљев заточниче,
зове тебе на мејдан јуначки;
ваља ићи мејдан дијелити,
или нећеш одавде изићи,
ни извести свата ниједнога,
а камоли Роксанду ђевојку!”
Кад то зачу српски цар Стјепане,
он телала пусти у сватове;
телал виче и тамо и амо:
“Није л’ мајка родила јунака,
и у свате цару опремила,
да за цара на мејдан изиђе?
Честита би њега учинио”.
Ал’ се нико наћи не могаше.
Цар с’ удари руком по кољену:
“Јао мене до Бога милога!
Сад да су ми два сестрића моја,
два сестрића, два Војиновића,
сад би они на мејдан изишли”.
Истом царе у бесједи бјеше,
Милош иде, а кулаша води
до пред шатор српског цар-Стјепана:
“Је л’ слободно, царе господине, 
да ја идем на мејдан у поље?“

…

Извор:

http://www.magacinportal.org/2015/01/21/zatocnici-srpski-vitezovi-koje-je-istorija-zaboravila/

ГОВОР СЛОВЕНСКОГ ИЗАСЛАНИКА  АЛЕКСАНДРУ ВЕЛИКОМ

.

То што Словени рекоше тада Александру, знатно се разликује од обичаја римских и грчких … Па иако би се могло расправљати о њиховим речима, ми ћемо их овдје тачно пренијети.  Један од њих, најстарији, овако збораше:

,,Да су Богови хтјели да ти обим тела буде сразмјеран похлепи душе, запремина свијета не би ти достајала,  једном би руком додиривао Исток, а другом Запад. А то кад би постигао, прохтело би ти се да откријеш гдје се толики сјај божански крије, јер толика је твоја жеља за стварима које не можеш постићи. Ти из Европе идеш у Азију, и из Азије прелазиш у Еуропу. И кад буде побиједио читав људски род, са шумама и са звијерима, са снијегом и с ријекама, ти ћеш ратовати. Но зар не знаш да велика стабла дуго расту, да би затим у трен била ишчупана? Луд је ко само ниихов плод мотри, а не мјери им висину. Пази да, желећи до врха стићи, не паднеш заједно с гранама за које ћеш се држати. Лав је знао који пут скончати као храна малих птица, а жељезо рђа изједа. Нема ствари тако постојане, да јој не би пријетила погибељ од неке друге слабе.

Шта ми имамо с тобом? Ми не ступисмо никада на тло твоје земље. Како знаш где си дошао? Зар нам није допуштено остати непознатима, живети сред ових великих шума? Ми се не смемо никоме покорити и не желимо никоме господарити. Предајемо вам овдје своје дарове, како бисте могли упознати народ славенски – пар волова, плуг, стреле, копља и пехар. Ствари су то којима се обичавамо служити, с пријатељима, а против непријатеља. Љетину стечену трудом волова дарујемо пријатељима и с њима у пехарима вино као жртву боговима приносимо, а непријатеље издалека стрелама, а изблиза копљем ударамо. Тако смо победили краља Скитије, краља Медије и краља Персије. Пут нам се све до у Египат отворио.

Но ти, који се толико дичиш да си дошао разбојнике свих народности прогонити где год би стигао, ти сам ниси ништа друго доли разбојник. Заузео си Лидију и запосео Сорију; држиш у својој моћи Персију, под твојом су влашћу Бактријци, у Индију желиш отићи, а већ пружаш своје лакоме и незаситне руке према нашм стадима.

Чему сва то богатства, кад изазивају у теби све већу глад? Ти си тај којем је више него иком другом преобиље донијело глад, те што више имаш, то жељ-није жудиш за оним што немаш. Зар се не сећаш колико је већ времена прошио откако опсједаш Бастане желећи силом однети побједу? Согданци су наново заратили. Теби рат из побједе изниче. Премда те држе већим и снажнијим од других, свеједно нико не трпи туђинца за господара. Пријећи чеш Тану [Дон], па ћеш спознати ширину простора којим се протеже.

Словене ти никад нећеш покорити. Наше ће убоштво бити брже од твоје војске која са собом носи плен многих народа, а кад будеш веровао да смо далеко, угледат ћеш нас у свом шатору. Истом брзином прогонимо и бежимо. Чујемо да је у Грка словенска осама пословично извргнута руглу, но нама су драже ненастањене и необрађене шуме неголи градови и богати поседи.

Држи стога чврсто у рукама своју срећу, јер је пролазна и не можеш је на силу задржати. Будеш ли слиједио тај корисни савјет, боље ћеш своју срећу зауздати и лакше ћеш њоме управљати. У нас се каже да срећа нема ноге, него само руке пернате, те кад пружа руке, не да перје дотаћи.

На крају, ако си ти Бог, људима мораш поделити благодати, а не одузимати им оне које већ имају. Но ако си чојек, држи увек на уму то што јеси. Глупо је увек држати на уму ствари због којих себе самога заборављаш. С ким не будеш заратио, тај ће ти бити пријатељ, јер чврсто је пријатељство само међу једнакима, а како се чини – једнаки су међусобно они који нису окушали своје снаге.

Не вјеруј да су ти пријатељи они које си покорио, јер не може бити пријатељства између господара и слуге. И у миру нам је обичај на рат мислити. Грцима је обичај бити на опрезу, те све биљеже и зазивају Богове. Ко не поштује људе, обмањује Богове, а ни теби не требју пријатељи у чију добронамерност сумњаш.

У нама ћеш сигурно пронаћи чуваре Азије и Еуропе. Дотичемо Бактрију тамо гдје је Танаис дијели, а онкрај Танаиса, па све до Тракије, глас се проноси да се Македонија с Tрачанским брдима спаја. Ти размисли желиш ли нас на границама оба своја царства за прииатеље или непријатеље.”

…

Одломак из књиге Мавра Орбина ,,Краљевство Словена” страна 81.