Archive for the Category » Strani i domaći istoričari i pisci «

Кадмо и Хармонија

.

Слободан М. Филиповић:

МИТ О БОГУ СРЕЋЕ И ЊЕГОВОЈ ЖЕНИ

– Кадмо и Хармонија –

.

Кадмо је веничански херој са Истока и митски оснивач многих градова, а мотив његовог доласка на Балкан био је налог оца, да заједно с браћом пође на запад како би пронашли отету сестру Европу. Прави разлог Кадмовог доласка на север, очувао се у традицији, да је Кадмо у подручју Пангеаса у Пеонији открио златне руднике. Зато се касније сматрао зачетником рударства, па је поштован као један од четири Кабира металургије.

Кадмо прво одлази у Аполоново пророчиште у Делфима, да пита, у којој земљи треба да се настани и оснује град. Добио је одговар, да пође за кравом, која никад није носила јарам! Тамо, где она легне, треба да подигне град, који ће назвати Беотија. У србском и ведском миту, крава је поређење за светлост Сунца, па се пророчанство односи на митску краву Земуњу, из чијег вимена тече Млечни пут. Место на коме она леже, песничко је поређење за смирај Сунца, где почиње Нав или доњи свет, јер на западу ноћног неба Млечни пут постаје видив.

По античким изворима, потомци Кадма који су називани „синови Нојеве барке“, живели су на простору од реке Дрим до Неретве. Легенда каже, да је Кадмо убио змаја чувара локалног извора, а његове зубе посејао у земљу, из којих су никли Спартанци. Али, Сарбати, од којих је метатезом настало име Спартанци, много су старији од Кадма! Исти је случај с Кадмовим сином Илом, за кога се неосновано прича како је кумовао имену Илира. Како је то могуће, кад су Илири временски старији Кадма и његовог сина Ила, поставио је логичко питање И. Петровић?

Овидије у делу ..Метаморфозе” износи причу о Кадму (гр. Kadmos, лат. Cadmus) и његовом животу, а Херодот каже, за сина Агенора сидонског краља, да је пренео веничанску вештину писања Јелинима на Балкан!? Кадмо се ипак неоправдано сматра доносиоцем писмености, јер песник Тамир је 100 година пре Кадма писао на пелашком или рашанском писму (=веничко), опевавши завојевање Тесалије, а „Грци“ као народ тада нису ни постојали, већ је то био назив за помоћне војне чете (башибозук). Уосталом, данашња Грчка је припадала античком Илирику, и србском етничком простору, све до почетка 19 столећа и стварања прве (двојне) грчке државе у историји, чији је први Устав све православне прогласио за Грке!

Класичан мит о хероју Кадму и његовој жени Хармонији, везан је за „описмењавање“ Балкана, о томе сведочи „Дипилон натпис“ на Кадмовој јонској азбуци, чије датовање по некима сеже у неолит. Али, исто тако, и за подизање првих градова на Балканском полуострву. Кадмо носи атрибуте „Ветровити“ и „Црвени“, јер он је морепловац, металург, просветитељ или урбаниста. Описиван је као „црвени човек“, односно сунцем опаљен, који је заједно са својом женом дошао с планине Арарат на Истоку.

Гелије му приписује медицинска знања, а сматран је исцелитељем, због његовог знања о лечењу минералима. Пореди се с богом Сунца (Сербон, алијас Херакле), као и Секулом, алијас Асклепијем (Еусебије), за кога се веровало, да враћа мртве у живот. Јер, младо Сунце у србском предању лечи, а преисторијска метода лечења помоћу светлости и минерала, била је заједничка Балкану и Малој Азији.

Кадмо је још познат као Скит Токарис с Истока, филозоф звани Керамеикос, и скитски краљ из Колхиса, који је по предању саградио многе градове: Солун, Спарту, Атину, Будву… а међу њима и Колхиниј (данашњи Улцињ) и Лихнид, данашњи Охрид, на Кадмовом путу (Via Egnatia), који повезује Јадранско море с континенталним Балканом. Старо име Улциња је Колхиниј, а етимолошки стоји у вези с Кадмом металургом и називом за бакар (или бронзу): ар. chalyb, гр. halkos, лат. cholcis. Отуда, Сакалиби су метарлузи (Аргонаути), у микенском миту Кадмо и Хармонија

Име Кадмо је по Гаду, вавилонском богу Среће, који је у Палмири био бог Судбине, а јавља се у арамејском натпису кнеза Меше. Библијски Гад је истоимен јеврејском Давиду, богу Обиља, у истом значењу „среће“. На другом крају света, „гадар“ је свештенички ред код Нормана, док је у енглеском God и немачком Got постао опште име за бога. Етимолошки долази од арх. срб. г’ода, коњ, јер код старих Срба је коњ био света животиња бога Сунца, с митском улогом обнове света и живота у годишњем циклусу! Отуда су медски Срби додавали придевак „коњ“, испред имена својих богова, а исто наводи Беда за старобританске владаре, који су између осталих, носили и титулу „ждребац“.

Коњ је у србској митологији поређење и плеоназам за Сунце, па отуда и Рашански (Трачки) коњаник, чији је један од облика архаично-србски дадикри, крилати божански коњ, оличен у јутарњем Сунцу, од кога је владајућа наука направила причу о првим летачима: Дедалу и Икару. Дедал је митски творац лавиринта (ноћи), упоредног индиректној (поларизованој) светлости, која је у једној равни. Икар, његов син, упоредан је Сунцу, митолошки сину божјем, које се на свом привидном путу преко неба „креће“ од истока ка западу (правцем Крит-Сицилија)!

Кадмова жена Хармонија, етимолошки је сагласна имену свога мужа, јер „срећа“, иако је фикција не може постојати без склада, који подразумева светлост Сунца и живот. Долази од арх. срб. самџњана, склад, сагласност, али није препознатљива у грчком изговору, који слово „с“ чита као спирант, нити има у изговору сугласнике „џ“ и „њ“!

Склад подразумева омер, меру једнаку за све, пошто се духовно у појавном увек јавља као хармонија, а симболише је „божанска планина“, јер троугао је „мајка облика“ и икона хармоније! Жена Кадмова је изумела реторику, музику и писмо (аријско), а Вилијам Џонс тврди, да је она богиња музике и писмености, с именима Сарда, Дарда, Сарасвати, Артемида или Минерва, називана и богињом Хармоније!

Кадмо је основао древну школу у Атини, која је по њему добила име Академија, па су га антички писци звали Академ у значењу „мислиоц“. Друго тумачење појма Академија је по Академу, власнику врта у коме су држана предавања, што етимолошки не мора да буде у супротности с првим објашњењем, уколико су Кадмо и Академ етимолошки исто лично име. Кадмо је представљан као „мислиоц“, па би арх. срб. акадама, врста тантричког дијаграма, могао да буде етимолошки материјални траг!

Још је називан и Стари и Пелазг, или Огигије Великог потопа, по сину Јефте (Нептуна), који је владао у Беотији. Историчар Џ. Брајант износи, да име Кадмо изворно значи „сунчани“ или „светлећи“. Изводи се од „семитског“ kedem, исток, па Кадма тумаче, као „дошљака с Истока“, што је упоредно србској изреци: Сунце на исток, а јаки Бог на помоћ!

Могуће је, да реч кедем, исток, стоји у вези „када“ (дим, тамјан), арх. срб. ганд’а, инф. ганд’ате, кадити, јер овај магијски поступак има чистилачку и заштитну улогу, а обредно се врши према истоку. Срби имају пословицу: Бежи к’о ђаво од тамјана, а једно од имена за тамјан у аријском језику је управо придевак богиње Среће! Мудраци су кад (тамјан) донели с Истока новорођеном Ристу, а митски Мојсије га је такође добио од Господа.

Ширење писмености и урбанизма у миту о Кадму, односе се на античко царство Срибала на Балканском полуострву, за које Томазео каже, да је старије од Руме (Рима), која је уосталом изграђена на илирској Гортини (Градини). Древна Срибалија, столећима је називана „Србско царство“ у европским средњевековним грбовницима, а на преантичким представама и шлемовима Срибала, или античким вазама, приказан је мит о Кадму и Хармонији заједно са хиперборејским симболом дивљег вепра обележјем бога Рата!

На србским заставама и грбовима кроз историју, налазио се дивљи вепар прободен стрелом (кроз грло), јер Срибали су били вешти у руковању с луком и стрелом, тако да није чудно, што је овај симбол Хиперборејаца враћен из заборава у Првом србском устанку! Јавља се на устаничкој застави, печату Правитељствујућег Совјета, и печатном прстену Црног Ђорђа, као континуитет србског културно-историјског идентитета!

приређено, из књиге Сање Шуљагић „Оглед о србском идентитету“

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

КРАЂА ВЕКОВА …

.

“Istorija je niz laži sa kojima smo se složili.”

Napoleon Bonaparta

——–

“Celokupna zvanična istorija je gomila besmislica.”

Henry Ford, Confirmed Mason 33 degree

Слободан М. Филиповић:

КРАЂА ВЕКОВА

.

Ришћанство и култура нашег међуледеног доба нису настали на Истоку. Нити је ришћанска ера стара два миленијума, јер је званично призната тек на Тридентском сабору 7071/1563 године. Целериус тврди, да је то било чак половином 18 столећа, што је извесније, у односу на претходну насилну црквену реформу, коју су спровели језуити и фанариоти, а приписали патријарху Никону!

Шта је условило октроисање антропоморфне Ристове ере, уз премештање културне колевке нашег међуледеног доба из Европе на Исток? Одговор на ово питање стоји у вези потпуног игнорисања древне србске календарске ере, с настанком 5508 године пре Риста, а разлог је у оба случаја исти: Фалсификовање целокупне античке и средњевековне историје и хронологије, која је извршена у времену од ренесансе до прве половине 18-ог столећа. Тако су захваљујући кривотворењу, „стари Грци“, „Јевреји“ и „Римљани“ „преко ноћи“ постали „класични народи“.

Временословије владајуће науке, заснива се на грубој хронологији Еусебија и Јеронима из четвртог столетја, односно списку владара по Алмагесту, који је преведен тек 6683/1175 године! Такође, постоји „олимпијска“ ера по легендарном Тимеју, од четвртог столећа старе ере до 5923/395 године нове ере!? Владајућа наука се још позива на „римску“ еру, коју је установио Скалигер после Тридентског сабора, и ришћанску, за коју не знамо ни када је почела, али њен први писани помен је у Законоправилу 1219 године, где је дато двојно датовање: поред србске календарске ере уведена је и ришћанска!

Све четири хронологије владајуће науке, очигледне су измишљотине, али, чак и да нису, рачунају време од приближно свега 1000 година!? Отуда, још у ренесанси, неки научници нису били сагласни с писањем универзалне историје. Јер, србска календарска ера почиње 5508 године старе ере, па питање свих питања гласи: Где је нестало око 6.500 година нашег међуледеног доба? Одговор дају Дионисије Халикарнишки, Ф. Фелмерајер, као и сви остали писци који тврде, да су Јелини етнички Скити или Сарбати! Значи, антички Срби су пранарод „старе Грчке“! Исто тврди и Бикерман у Хронологији старог света: Од свих античких народа постојали су само Срби, пре свих наметнутих старих цивилизација!

За традиционалну хронологију Бикерман наглашава, да је створена у оквирима цркве, јер је била под њеном контролом скоро 1000 година у „Мрачном добу“, а то је време од пропасти такозваног Западног римског царства, до пада такође измишљеног Источног римског царства. Тако су ришћански историчари, у служби интереса цркве, уз прећутну сагласност „науке“, увели митске личности историје, фалсификујући световну историју и хронологију. Отуда, владајућа историја је препуна нелогичности, које је Кристоф Пфистер назвао „циркус апсурдности“.

Фалсификовање историје предпоставља прилагођавање временских епоха лажној хронологији, а оно се најлакше постиже умножавањем неког периода, који служи као временска матрица! За нововековни паралитет календарског умножавање епоха, узета је рачуница великог индикта (532 г.), која представља периодичан умножак кругова Сунца и месеца (19х28 г.). На основу голе приче владајуће науке, почетак Ристове календарске ере установљен је у петом столетју помоћу великог индикта, али с „грешком“, коју је „коначно исправио“ Архонтије у десетом столетју!

По причи, коначна рачуница увођења Ристове ере у виртуелној историји владајуће науке, обухвата удвостручавање великог индикта, а то је временски период од једног миленијума, који је приближан првом писаном помену Ристове ере у Законоправилу. Црквени раскол и тазвани „византизам“, временски представљају удвостручавање великог индикта, док је званично увођење Ристове ере временски једнако утростручавању великог индикта! Намеће се закључак, да је владајућа историја направила пресек почетка Ристове календарске ере, како би уметнула временски период од једног миленијума!

Зашто је цркви и владајућој науци у виртуелној историји било потребно време од једног миленијума? Постоје, барем три основна разлога: Први је прекид мезолитског континуитета србске културе, други је увођење линеарног историјског времена и ришћанске есхатологије, а трећи разлог је временски оквир, у који је формално требало сместити догађаје виртуелне историје с главним догађајима: „сеобе народа“, „византизам“ као наставак културе измишљених Грка и Римљана, уз измишљеног Карла Великог и свих осталих непостојећих владара и држава. Рачунајући и болесну

потребу скоројевића да све почне с њима!

Владајућа наука нема оригиналних докумената старијих од 12 столећа, а то је управо време званичног увођења латинског језика у католичку цркву! Бројни истраживачи истичу, да је целокупна „старогрчка“ и „византијска“ литература створена на Западу, а сва документа владајуће науке пре 13 столећа настала су много касније! Очигледно је, да из фалсификоване историје и хронологије, проистичу сви историјски феномени консензус науке!

Све Библије су доказани фалсификати, а од десет књига Старог завета нема ни једног аутографа!? Прве Библије су створене у ренесанси, а штампане су у 17-ом и 18 столећу, док се ни данас не зна која је права верзија. Већ на први поглед, библијском родослову од Симе (Сема) до Сале, оца Еберовог, који је митски родоначелник Јевреја, недостаје време од приближно четири миленијума, што стоји у потпуној супротности с детаљним и преувеличаним приказом јеврејског родослова у Светом писму!

Библијске приче о Јеврејима, немају никаве језичке, историјске и археолошке потврде! Осим, сличних описа у аморитским текстовима глинених плочица с Истока. Али, Аморити су потомство Хамовог сина Ханана, по коме је цела регија добила име (Постање, 10:16). Аморити су Меди (Сарбати) или Хамовци из Подунавља Балкана, који су отишли у Вавилон, а одатле у Палестину, па Мисир, одакле су се вратили поново у Ханан. То значи, да Меди нису од Јефте (Јафета), а што је још важније, Стари завет је млађи од Новог!

Етнички Јевреји су старозаветни онолико колико су Срби, од којих су касније и настали. Најстарији европски уџбеник је Илијада, који нигде не помиње „Грке“, Јелине, Латине, Јевреје или Европу, али говори о Медији (Сарбатија) и Медима (Сарбатима), који су стариначко становништво Балкана! Њих помиње и Свето писмо, под именом Сабира, искварено Хавила, на прасрбској реци Дунав, гле чуда на истом месту где је била прва цивилизација у Винчи!

На протоистријским картама Балкан се обележава као „стара Европа“, а Цицерон за своја дела каже, да је користио старобалканске источнике и јелинске оригинале! Где су ти источници и оригинали, на писму којим су писали рашански песници, пре појаве измишљених „старих Грка“, које је наследила измишљена Византија. Отуда се Шпенглер с правом пита: Зашто, ми знамо само за Илијаду из периода Гвозденог доба? Слично питање поставља Фоменко: Зашто антика има пуно споменика културе, а средњи век тако мало?

У оба случаја, као и свим осталим историјским феноменима владајуће науке, одговор пружа фалсификована консензус наука, која за основни циљ има прекид континуитета културе, и избацивање Срба из историје, као јединог културног препотопског народа! Нема оригинала старијих од 12 столећа, а то је време, које је „случајно“ савремено званичном увођењу латинског језика у католичку цркву! Дакле, владајућа историја нема оригинала, али зато има преписа на „грчком“ и „латинском“, који се тумаче као оригинали, иако су временски млађи и до два миленијума!?

Шта су ови преписи омогућили? Крађу векова и хронологије у виртелној историји, с помереним почетком Ристове календарске ере, потребним како би се проглашени временски периоди уклопили у виртуелну историју! Ако је виртуелна историја, она коју учимо по школском програму, поставља се питање: Шта је онда права? То је скуп србских држава од Јадрана до Владивостока, с Цариградом, који је после Немање, до 14 столетја био једино место царског крунисања у целој Европи!

Али, да би се разумела ова тврдња, морамо знати, да у тај простор између Јадрана и Црног мора, улазе регије 52 србска владара пре Немање, као и Немањино царство (Пећки поменик), чији је грб састављен од 11 регија! У виртуелној историји, коју владајућа наука заснива на голој причи, уместо Северне етничке и Јужне Србије нама познате као „Византија“, стоје „Источно и Западно римско царство“, који никада нису ни постојали!?

Као што је Илионска војна, алијас Тројанска, био србски грађански рат, исто је то био и сукоб етничке Србије с „Византијом“ алијас „Ромејом“! Јер, антропогеографски простор Србије и „Византије“ је србски у континуитету, од искона до краја 19-ог столетја! На том простору Јужне Србије, 95% становништва било је србско. Отуда, у недостатку народне војске, несрбски владари Јужне Србије су довлачили белосветске најамнике и насилнике, што је јединствен пример у историји који је резултирао Латинским царством,!

Немања је од цара постао велики жупан, иако његов грб има 11 регија! Откуда жупану господство над 11 великих географских регија? Из истог разлога се нигде не помињу земље србских владара пре њега! Поготово, што на простору такозване Византије нема несрбског владара пре деветог столећа, у јужним деловима подељеног србског царства, са столним Цариградом.

Постоје само Северна етнички чиста Србија, и Јужна, у којој је власт од деветог столећа несрбска, али у сродству са србском династијом која је најстарија у Европи! Осим тога, на простору Јужне Србије, са седиштем у Цариграду, којој су припадале и неевропске регије, одржано је првих седам васељенских сабора, у којима нема помена календара нити „Византије“, по владајућој науци настале тек крајем десетог столетја.

Антички писци називају Илире именом Срби, али је уочљиво, да се они после устанка шесте године по Ристовој ери, о коме пише Патеркул у измишљеној Историји Рима, нигде не појављују цео следећи миленијум, све до 10 столетја! Где је то владајућа наука изгубила Илире, које Касије, Страбон и Плиније називају Србима? Одговор се намеће сам по себи! Владајућа историја је од јужног и северног дела Србског царства, направила „Источно и Западно Римско царство“!

Мало је познато, да су савременици Немања и Манојло Комнен, уствари блиски рођаци у петом пасу, преко лозе србског цара Самуила, кога из разлога прикривања потпуно произвољно зову „Бугарин“. Оба владара потичу из исте лозе, само, што је родослов Немање по србској календарској ери, старији око 200 година од Комнена, чија је побочна лоза с краја десетог столетја (975), јер лоза Флавија је тобоже угашена још половином седмог столећа! То значи, да су Немањићи најстарија владарска лоза у Европи, јер имају 13 потврђених пасова до 680, плус осам непотврђених до Свевлада 495 године!

„Византијска“ култура је заменила „грчко-римску“ у периоду Мрачног доба (5-15 столетје), али је проблем у томе, што оне никада нису ни постојале, осим у консензус науци која је виртуелна, јер не постоје никакви материјални докази!

„Византија“ је држава – посмрче, која је своје име добила у другој половини 16 столећа, тек када је престала да постоји! Други, резервни назив је „Ромеја“, али он није по Риму како се то произвољно представља, већ је настао по Роуму унуку Аврамовом.

Назив Роум постоји у сури Er-Ruum и исламском предању, а то је име Аврамовог праунука, по коме су се заједничким именом звали сви ришћани, међу којима су и измишљени „Грци“ и „Римљани“! Потврду даје Свето писмо у Постању, где је Исав (брат Исмаилов), отац Роумов, а родоначелник Едомаца (Меда или Сарбата), под којима талмудисти подразумевају све ришћане!

Источни писци су Европу у средњем веку звали Румели, ар. тур. Urum, док су Османлије под тим именом подразумевали европску Турску, али у оба случаја, назив се изворно односи на Рашку и Рашане! Само, што се турски назив Rum milet, погрешно преводи с „Ромејски народ“, уместо „Страни народ“, јер турско Rum потиче од имена Rumi, за досељеног персијског песника и мистика у Турску, по коме су сви странци називани његовим именом!

Муслимански назив за Цариград је „престоница Роума“, док је придевак за народ био „роумски“! У Роум спадају и „Москови“, како Русе зове и Имран Хосеин. Староруски назив за Цариград је Стамболь, ариј. стамб’и, море, па отуда и назив за Црно море: Дорния Стемболская. Али, Цариград се никада није звао „Константинопољ“, „Други Рим“, „Нови Рим“, или „Бизант“. Од антике до ренесансе, град Рим је био обично село, а „Први Рим“ никада није ни постојао, јер је настао тек после Латинског царства и авињонског ропства папа! Према томе, Москва историјски може да буде само „Други Цариград“, што је сагласно ставу Фјодорава, да Рим уопште није важан за историју света, већ само за Запад!

Врхунац историјске бурлеске владајуће науке, представља историјски феномен, да су крајем 10-ог столећа, када је настала „Византија“, преведени сви њени списи с „латинског“ на „грчки“!? То је јединствен пример на свету, да се службени језик државне администрације, преводи добровољно на страни језик!? Поготово, што оба језика тада још нису ни постојала! Јер, латински је званично уведен у католичку цркву у 12-ом, а прва грчка држава створена је тек почетком 19 столетја!?

На хиперборејској, библијској и прасрбској реци Дунав од искона живе Срби, па зато у виртуелној историји нигде нема ни помена србске календарске ере из неолита! Крађа векова у скраћеној хронологији, има за циљ временски легитимитет у прикривању чињеница, али фабрикује бројне и очигледне историјске феномене.

Слободн М. Филиповић, Видовдански сабор у Мокри, 7529/2021

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

МОРЕЈСКА ПРИНЦЕЗА

.

МОРЕЈСКА ПРИНЦЕЗА

Вољена Ирина – проклета Јерина

.

Од раних дана, међу децом која су расла на царском двору, Ирина се у свему истицала. Озбиљношћу својом испољавала је надмоћ не само над вршњацима већ и знатно старијимa. Знала је, у сваком тренутку, да постави умно питање, пронађе прави одговор и мудрошћу све задиви.

Понашала се као да је на златном престолу рођена, свака црта лица, сваки покрет, сваки корак, били су испуњени достојанством. Умела је да се опходи у свакој прилици. Многи су у таквом поступку налазили подстицај да сами себе боље осмотре, а лик свој могаху наћи оцртан на Иринином лицу, као у огледалу.

Волела је сама да се одене, а то је чинила тако да су јој старије дворанке завиделе. Ако треба разместити намештај или добавити нови, њен савет је био од највеће користи. Чак је и послуга знала да се јој обрати молбом за савет кад нешто теже ваља обавити.

У врту је Ирина као у својим одајама. Свака латица, под њеном руком, добија лепши облик, почне друкчије да мирише, а уз то, напросто оживи, као да ће заплесати.

Најчешће друштво беху јој књиге. У њима је налазила највеће надахнуће, очекивало се да ће их једнога дана и сама писати.

А највеће чудо доживесмо затекавши је с мачем у руци док води равноправан дуел с младим племићима…

И данас, у овом зрелом добу, као отац, не одбијам да послушам њену памет. Сматрам то врло корисним пошто, без очинске благонаклоности, сматрам да је добро прихватати мудрост младих, посебно кад су, као Ирина, у свему особити.

(Према малом спису Димитрија I Кантакузина,

писаног у Митри на Мореји око 1412. године)

Одломак преузет из књиге ,,МОРЕЈСКА ПРИНЦЕЗА”

Аутор: Слободан Станишић

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Катарина Ивановић, светска a наша…

.

Рођена je 15. маја 1811. године у Столном Београду, у данашњој Мађарској. Родитељи су јој били Лазар и Марија, и захваљујући њиховој пажњи развила се код ње тежња за образовањем и стваралаштвом. Са једанаест година већ је знала два страна језика. Детињство је провела у малој српској заједници, у Столном Београду. Таленат је показивала од детињства, а сликарство је почела да учи захваљујући новчаној помоћи тамошњег трговца Ђорђа Станковића, у Пешти у атељеу Јожефа Пешког и Реваја.
Касније је њен дар за ликовну уметност уочила и мађарска грофица Чаки, позната меценарка уметности, која јој је омогућила да сликарство учи у Бечу, у Уметничкој академији, где жене у то доба иначе нису имале приступ. Учила jе приватно и код бечког сликара Валдмилера. Током студија у Бечу насликала је 1839. године композицију “Српског Омира” (Хомера) – слепог старца гуслара. Даље се усавршавала на Академији у Минхену, где студира скоро две године (1845—1846) историјско сликарство. Ту је започела студију познате историјске композиције ,,Ослобођење Београда” 1806. Наставила је своје усавршавање и у Паризу, где једно време живела.
На позив Срба, 1846. године одлази у Београд, у ком остаје годину дана, живећи код Симе Милутиновића. Свој боравак је искористила да портретише многе виђене Србе Београђане, међу којима и књегињу Љубицу Обреновић. Међу најуспелије портрете спада портрет Симин. Вратила се затим у Пешту, где је била “веома популарна”. Пештански Народни музеј јој откупљује портрет цара Фердинанда. Њени радови, цртежи и слике налазили су се и у збирци Бечке царске Уметничке академије. Путовала је по Холандији и Италији, где је много научила о савременом сликарству.
Катарина Ивановић је слабо говорила српски. Без обзира на то, она је била велики српски родољуб. Поклонила је 1879. године београдском Народном музеју 15 својих слика и друге “реткости”, међу којима је и њен аутопортрет. Тако да је наводно и њена заслуга што је музеј основан. Позната су два њена аутопортрета, која су доспела у Народни музеј. Матица српска јој се такође обраћала, тражећи њене слике за своју збирку.
Одушевљен њеном лепотом и интелектом, у оно време веома популарни песник Сима Милутиновић Сарајлија је 1837. године Катарини Ивановић посветио спев „Троје-сестарство“. Те године о њој лепо пише и објављује аутопортет, Павловићев “Сербски народни лист” у Пешти.
Године 1876. постала је почасни члан Српског ученог друштва, и тако је она постала прва жена академик код Срба.
Пред крај живота вратила се у Столни Београд, где је живела и радила све до своје смрти. У том периоду ствара углавном историјске композиције, жанр-слике и мртве природе.
Преминула је у Столном Београду 22. септембра 1882. године. Њени посмртни остаци 1967. године пренети су у Београд и сахрањени у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Милош С.Милојевић, велики историчар и ратник

ВЕЛИКИ ИСТОРИЧАР И РАТНИК МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ (1840–1897),

НАУЧНИК КОЈИ НАМ ЈЕ УЗАЛУД ОТВАРАО ОЧИ

.
Истина иза застора

Студирајући на Царском универзитету у Москви, имао је увид у врхунске студије руске историјске, етнолошке и археолошке науке, које ће га својим открићима дубоко заинтересовати за древну прошлост словенских народа и довести под организовани удар поборника германске историјске школе у Србији. По повратку у отаџбину, иако без правог научног саговорника и опкољен сумњичењима од стране етаблираних западњачких ђака, непоколебљиво се упустио у захтевна истраживања. Постао је први српски археолог и један од оснивача тајног Одбора за просвету. Прерушавајући се у дунђера, даскала и зографа, пропутовао је јужне српске земље и прикупио драгоцену историјску грађу. Његови путописи са Косова и из Метохије данас чињеницама бране јужну српску покрајину, баш као што су те крајеве ослобађали он и његови млади добровољци у Српско-турском рату 1877–1878

Пише: Јово Бајић

Милош С. Милојевић рођен је 16. октобра 1840. у истом оном мачванском селу Црна Бара из којег потиче романескни јунак Јанка Веселиновића хајдук Станко. Његов отац Стефан, који је у Црној Бари био свештеник, умро је када је Милошу било седам година, а бригу о њему и млађем брату Сими, који је касније постао учитељ, преузела је мајка Софија.

Основну школу Милојевић је завршио у суседном Глоговцу, а затим се уписао у београдску гимназију, која је у то време била у згради Лицеја (Капетан Мишиног здања). О Милојевићевом гимназијском школовању сведочио је књижевник и савременик Зарије Р. Поповић:

„Док је био ђак београдске гимназије не само да је сиротовао, него је у правом смислу и гладовао. Није ни стана имао. Ко зна оне степенице у згради Велике школе, у којој је до тада била Прва београдска гимназија — оне степенице уз које се улазило у гимназијске учионице на првоме спрату — испод тих степеница становао је или тамновао гимназиста Милош С. Милојевић.”

И поред свих недаћа које носи сиротиња, Милојевић је успешно завршио гимназију, а затим се уписао на Лицеј, такође под кровом Капетан Мишиног здања, где је завршио правни одсек. Одатле је као одличан ученик и државни стипендиста упућен у Русију, где се уписао на Императорски универзитет у Москви. Слушао је предавања код Осипа М. Бођанског, једног од најбољих професора и носилаца руске славистике која је тада била у пуном замаху. Код Бођанског је Милојевић слушао упоредну филологију словенских живих и изумрлих племена. Предмет његовог интересовања тада је постала древна прошлост словенских народа, укључујући, наравно, и српски. На студијама је имао увид у завидне резултате тадашње руске историјске, етнолошке и археолошке науке, које су настојале да осветле древну прошлост.

.
МОСКОВСКИ УВИДИ

У време Милојевићевог школовања, у неким европским престоницама формирали су се снажни славистички центри. Један од најјачих био је у Бечу, други у Москви. У тим центрима неговани су различити приступи славистичкој науци. Када је мало стала на ноге, Кнежевина Србија је упућивала своје студенте на школовање у иностранство. Већина је одлазила у западноевропске центре, а само мањи број у Русију. По Милојевићевом повратку у Србију, након завршетка студија у Москви с одличним успехом, међу његовим савременицима било је мало образованих људи који су могли да прате његове ставове и да га разумеју. У Москви је проучио бројна дела тадашњих руских научника која су се бавила истраживањима древних језика, почев од санскрита, затим дела из историје Индије, Русије, Кине, Египта, Кавказа, Балкана, Подунавља и балтичких простора. Са таквим увидима и на таквој основи, он је постао присталица старе аутохтонистичке школе која је нудила доказе да су Срби најстарији балкански народ, да су на Балкану били пре Грка и Римљана, да су и Руси, као што се тврди у Љетопису Нестора Кијевског, грана српског народа и да су пореклом из српског Подунавља.

Његови савременици у Београду нису знали за та дела. А у то време српски историчари у Великој школи и Српском ученом друштву прихватали су германску историјску школу која се заснивала на тврдњи да су се Срби на Балкан доселили у VII веку.

У Москви, Милојевић се упознао и са делатношћу панслависта. Посебно је уочио како су се бугарски интелектуалци уклопили у тај покрет, настојећи да га искористе, те да руском и ширем јавном мнењу наметну мишљење како су на Балкану, испод јужних граница кнежевине Србије, сви хришћани — укључујући и оне у Нишу, Лесковцу, Врању, на Косову, у Метохији и Маћедонији — по народности Бугари. И ти њихови ставови, које је нарочито заступао Александар Гиљфердинг, прихватани су. На те појаве Милојевић је указао чим се вратио у Србију, објавивши у листу Световид чланак под насловом „Пропаганда у Турској”. Изгледа да је објавио и брошуру са истим насловом, са којом је успео изаћи пред кнеза Михаила.

У Србију је Милојевић стигао 1865. и прво именован за професора Велике школе, а онда је уследило преименовање за писара у Окружни суд у Ваљеву, где је са њим живела и његова мајка Софија. Тамо остаје пет година и почиње да се бави науком, истраживањем даље прошлости ваљевског краја и западне Србије. Плод тог његовог истраживања су и два рада: О старим српским гробовима и Одломци старина српских нађених 1867. год. у округу ваљевском и добављених из Ст. Србије и Ерцеговине. Баш на овим Милојевићевим радовима сучељавале су се и ломиле у Србији две историјске школе: аутохтонистичка и германска.

.
ПЛОДНЕ ГОДИНЕ

Док је био у Ваљеву, Милојевић је ван радног времена у суду организовао сараднике који су му приликом обиласка шире околине помагали да прикупља грађу. На неколико места обавио је археолошка истраживања, што га чини, заправо, првим српским археологом.

Некако одмах по повратку Милојевића у Србију, 1865, на предлог митрополита Михаила основан је тајни Одбор за просвету који су чинили професор Панта Срећковић, архимандрит Нићифор Дучић и Милош Милојевић. Њихов задатак био је да у оним српским земљама које су тада још биле у границама Турске, посебно преко јужних граница тадашње Србије, организују српско школство. Именовали су српске учитеље, придобијали на српску страну поједине свештенике који су, поред тога што су ширили писменост, будили и јачали код народа српску националну свест, а неки од њих и прикупљали народне песме. Један од плодова њихове сарадње са Милојевићем је дело Песме и обичаји укупног народа српског у три књиге (прва књига појавила се 1869, друга 1870, а трећа 1875). Те књиге су Србима који су живели у Кнежевини Србији, али и у Војводини, која је тада била у саставу Аустрије, показале да тамо испод јужних граница Кнежевине Србије, на огромном простору, живе Срби, да се они окупљају око својих цркава и манастира и да имају народну поезију која се у суштини не разликује и не заостаје за поезијом у осталим деловима српског народа.

Наступиле су најплодније године Милојевићевог стваралачког рада. Док се клешта општег бојкота око њега нису сасвим затворила, у најцењенијем научном часопису Гласнику српског ученог друштва објавио је 1871. године три рада: „Правила Св. Петке Параскеве Српске”, „Правила Св. Симеуну Српском” и „Општи лист Српске патријаршије у Пећи”. Његово дело у две књиге Одломци историје Срба и српских југословенских земаља у Турској и Аустрији изашло је 1872, а ускоро допуњено и Историјском етнографско-географском мапом Срба и српских југословенских земаља у Турској и Аустрији.

.
КОСОВО И МЕТОХИЈА, 1870.

Посебно је значајно било његово дело Путопис дела Праве (Старе) Србије, штампано у три књиге (1871, 1872. и 1887). Делу је претходило путовање на које је Милојевић кренуо почетком јуна 1870. Био је први Србин из Кнежевине Србије који је прешао српско-турску границу код Јанкове клисуре, прерушавајући се час у дунђера, час у даскала или зографа, са осамареним коњем, зашао у пределе између Крушевца и Куршумлије и кренуо према Косову. Време је било несигурно, свуда су крстариле разбојничке дружине, а људски живот био је веома јефтин.

Прешао је копаоничке пределе, који су у то време представљали једну врсту турске војне крајине и били насељени Арнаутима и Черкезима, избио је на Косово поље, посетио Приштину и Грачаницу, кренуо на запад и доспео у Метохију. Био је у Пећкој патријаршији, Дечанима, доспео у Призрен, отишао далеко на југ, у село Боровице, у охридском Дримколу, стигавши чак и до Елбасана у данашњој Албанији. Није ишао насумице. Свугде су га чекали и усмеравали учитељи и свештеници које је Просветни одбор раније ангажовао да тајно раде за српску ствар. Сведочења са тих путовања појавила су се у Путопису.

Милојевићеви путописи представљају праву ризницу података о историјском присуству Срба на просторима Косова, Метохије и Старе Србије, али и о њиховом животу седамдесетих година XIX века. Ту је много података и детаља који указују на српску претхришћанску прошлост, преписани су многи стари записи и натписи са цркава, гробова, из књига, пописане древне књиге и средњовековни документи, постојеће и порушене цркве и манастири и друге средњовековне грађевине.Поименично је пописао више од хиљаду постојећих насеља, са бројем кућа и становника, разврставши их по вери и пореклу.

.
УЗБУЂЕЊА И НАПАДИ

Ондашњим српским интелектуалцима који су били у државној служби, а неки имали и политичке партије, и који су из удобних кућа у Београду промишљали о српству, о прошлости и будућности народној, није се свидело то што Милојевић ради. Уследили су жестоки напади. Прогласили су га за фалсификатора, тврдећи да је он смислио народне песме које је објавио у збиркама Песме и обичаји укупног народа српског. Стојан Новаковић, иначе Милојевићев школски друг са Велике школе, и Милан Кујунџић Абердар, писали су у Гласнику српског ученог друштва да се Милојевић „уопште одликује тиме да све зна другачије него остали научни свет… Његова је географија наших земаља другачија, његова етнографија другачија, његова дијалектологија (…) другачија.”

Ускоро се у Београду појавила књига под насловом Милош С. Милојевић у Призрену и његовој околини, штампана у Државној штампарији. Аутор се крио иза псеудонима Величко Трпић. Испоставило се да је ту књигу потписао млади професор Призренске богословије Петар Костић, а иза свега тога изгледа стајао Стојан Новаковић. Иларион Руварац обрушио се на Милојевића у Летопису Матице српске назвавши га чак и шарлатаном. Стварана је фама о Милојевићу, која га до данас прати, како је он мистификатор и фалсификатор, како прекраја поједине чињенице из патриотских разлога, због чега му је онемогућавано да објављује радове у тадашњим озбиљнијим публикацијама.

Упркос томе, Милојевић је и даље објављивао књиге. Забележено је да је писао искључиво гушчијим пером. Затварао се и у грозничавом надахнућу не би испуштао из руку то гушчије перо по неколико дана непрекидно, док дело не би било завршено. Ретко се рукопису враћао други пут, да га можда допуни и исправи. Тако су настала и дела: Народописни и земљописни преглед средњег дела Праве (Старе) Србије са етнографском мапом српских земаља у кнежевинама: Србији, Црној Гори, Бугарској, Краљевини Румунији, Аустро-Угарској и Турској Царевини, затим Наши манастири и калуђерство (оба из 1881). Следи књига Српско-турски рат 1877–78. године која се појавила 1887. По разним листовима и часописима објављен му је већи број дела.

Не осврћући се на нападе, Милојевић се још упорније бавио националним радом. По његовој идеји проширена је Београдска богословија и у њој створено Друго одељење, које је постојало све до Српско-турских ратова 1877–1878. Ђаке тога одељења бирао је и сам Милојевић, а његови ученици били су из свих покрајина које су тада биле под турском влашћу. Кроз ту школу прошло је око три стотине ђака који су спремани за свештенике и учитеље.

.
РАТНА СЛАВА

Када је избио Српско-турски рат 1876–1878, Милојевић је формирао добровољачке јединице које су се, као претходница српске војске, срчано бориле против Турака.Међу добровољцима било је и доста његових ђака које су окупљали Милојевићеви сарадници Коста А. Шуменковић и Милојко В. Веселиновић. Јединице које је Милојевић водио, са калпаком на глави, звале су се Моравско-добрички усташки добровољачки кор. Ту је спадао и чувени Студенички батаљон који се нарочито истакао у том рату. Створио је и Дежевско-ибарски и Рашко-ибарски добровољачки усташки кор, те командовао њима.

Његови добровољци се у биткама никада нису повлачили и у јуришима су ослободили око четири стотине села. Велика је Милојевићева заслуга што су после тих ратова Србији припојена четири нова округа и што су се границе Србије прошириле. Током тих ратова проглашен је за почасног пешадијског капетана прве класе, а онда и за потпуковника.

Када се рат завршио, Милојевићеви стари и нови противници нису могли да поднесу његову ратну славу. Године 1881. премештен је у Лесковац, где је био оснивач, директор и професор тамошње гимназије. Године 1890. враћен је у Београд, где је именован за професора руског језика и књижевности на Великој школи, а онда за професора Прве београдске гимназије. Али та именовања нису потврђена. За Милојевића се ипак нашло погодно место у Друштву „Светог Саве”, где је била основана Богословско-учитељска школа са интернатом коју је он практично водио. Та школа је под притиском Аустрије и Турске затворена. Пензионисан је 1897, а мало касније, на Ивањдан (24. јуна по старом календару), и умро. Испраћен је као ратник и родољуб, али на испраћају није било научника, академика, књижевника.

(Извор: „СРБИЈА – Национална ревија”, Београд, број 6, 2008, www.nacionalnarevija.com)

***
Рукописи

Иза Милојевића је у рукопису остало много необјављених дела: шеснаест књига Историје Срба, још девет књига Путописа, четврта књига Песама и обичаја укупног народа српског у којој је било око четири хиљаде раније никада нештампаних речи, повеће дело Немањица и више стотина разних других радова. Историчар Јован Хаџи Васиљевић тврдио је да је по ослобођењу, године 1918, на тавану Првостепеног суда Београдског округа нађен сандук пун Милојевићевих рукописа, којима се после губи сваки траг.

***
Пре погромâ и голготâ

У Милојевићевом Путопису из 1870. у поменутих 895 насеља на Косову и Метохији, како каже научни саветник Географског института „Јован Цвијић” др Мирчета Вемић, становништво Косова и Метохије је сврстано у седам етничких група: Срби, исламизовани Срби (Потури), Арнаути (исламизовани Арнаути), Османлије, Латини (католички Арбанаси), Черкези и Цигани. Међу тим Милојевићевим насељима, која су уцртана и на карти др Мирчете Вемића, 483 су српска, 92 арбанашка и 230 мешовитих насеља. У градским насељима Призрен, Приштина, Пећ, Ђаковица и Куршумлија Срби су чинили деведесет процената становништва.

Портрет: рад Оливере Лоле Аџић

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Ко је био Незнани јунак са Авале?

.

Слободан М. Филиповић:

,
,,Предање о селу Петка, Јордан Мирковић преноси по записима свог деде. Мирковићи су дошли у Петку 1717. године из Дуге Пољане, између Сјенице и Новог Пазара. Њихова старина, стоји у вези „незнаног“ јунака на Авали, који уопште није непознат „живом предању“ села Петка. Наиме, из Дуге Пољане је била и поисламњена Дева, која је пред Први рат побегла за трговца Трифуна Кнежевића. Привремено их је сакрила породица Ђурашевића, а затим испратила на далек пут у село Водице код Пљеваља. Одатле су морали да се селе за Србију, јер је неки турски гост, дрзнуо на част Деве кад се пекла ракија, па га је Трифун убио кашиком за џибру.

.
Дева је оставила браћу и сестре, чији је отац или деда прешао у ислам. Међу њеном браћом био је и Сулејман, који је дошао за сестром у Петку! Претходно су Трифун и Дева били у Јајинцима, али су прихватили позив Ђорђа Мирковића с којим су се окумили, да на дан св. Јелене и Константина дођу у Петку.
Млађи Девин брат Сулејман Бакић, који је рођен око 1896. године, имао је свега 15 година, када је пешке дошао за сестром Србију. Почетком Великог рата пријавио се у добровољце, а неки абаџија му сашије „петровку“ (шајкачу) с крстом. Послат је у авалски одред. Погинуо је као стражар осматрачнице на Авали, када му је граната разнела целу десну страну плућног крила. Препознат је, по „петровки“ и жицом везаним цокулама.

.
На истом месту је подигнут споменик „Незнаном јунаку”, а Мештровић је касније подигао истоимени монументални споменик, док је погинули Сулејман Бакић – војник са страже, остао је „непознат” из династичких разлога. Ово предање из села Петка, пренео је у писаној форми деда нашег саговорника, а овде треба додати, да обичај подизања ове врсте споменика, представља символично обележје свих неидентификованих жртава рата.


Навод из текста “О прошлости Петке”

Ко је изградио Акропољ?

Др Олга Луковић Пјановић:
Атињани су присилили Пелазге, да изграде њихов Акропољ…
.
Француски историчар, по имену Francois Pouqueville, написао је неколико дела о Грчкој. Он је путовао и боравио на Балкану и провео извесно време у самој Грчкој, а по повратку у Париз објавио је своја запажања. Његови критичари су особито истицали тачност његових описа, а и оригиналност његових запажања, заснованих на чињеницама. Између осталога, Pouqueville je придавао велики значај претходницима Грка у Грчкој, Пелазгима, а његове закључке о њима резимирао је А. Descubes:
.
“D’ apres Pouqueville… les Pelasges sont les habitants les plus
anciens de la Grece. Les Atheniens firent construire aux Pelasges
leur Acropole… La tradition veut qu’ils ont enseigne aux Hellenes,
leur vainqueurs, l’an de cultiver la terre; ils leur auraient egalement
communique leur religion; et qu’ ils leur aient fait connaitre
l’ alphabet pelasgique…”

“По Пукевилу… Пелазги су најстарији становници Грчке…
Атињани су присилили Пелазге, да изграде њихов АКРОПОЉ…
По традицији, они су научили своје победиоце, Грке, вештину обрађивања земље;
они су им такође предали своју веру, и ОНИ СУ ИХ НАУЧИЛИ ПЕЛАЗГИЈСКОЈ АЗБУЦИ…”
.
Gregor Dankovszky је у свом делу “Die Griechen als Stamm – und Sprach verwandte der Slawen – historisch und philologisch dargestellt” (“Грци као племенски и језички сродници Словена – историјски и филолошки приказ”) – у неку руку наставио напред наведену Херодотову мисао, показавши убедљивим примерима, како се језик древних Срба – мистериозних “Пелазга” – прометнуо у грчки.
.

( Voyage en Grece, 1820-1822.; L’histoire et la description de la Grece, 1825.; Histoire de la regeneration de la Grece.)
(Nouveau Dictionnaire d’Histoire, de Geographie, de Mythologie et de Biographie)
.
Немогуће је објаснити, а још мање прихватити ћутање науке о нечему, што је тако недвосмислено и јасно речено!
Међутим, свих тих радова је на неки чудноват начин нестало, као да их је црна земља прогутала!
Ми сматрамо стога овај посао као почетак једног новог и огромног подухвата, који треба да сачува извесне истине од праве гробнице заборава!

Извор:

http://olgalukovic.wikifoundry.com/page/Dionisije+Gramati%C4%8Dar?fbclid=IwAR1x1M_AQgZVfwgJsn_xIXKzX7wo2Wb5fYH1zh8tUkYSEJB-CfC46wDwwu0

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

ШИПТАРИ НИСУ АЛБАНЦИ

ШИПТАРИ НИСУ АЛБАНЦИ

.

АЛБАНЦИ – СРПСКО ПЛЕМЕНСКО ИМЕ

.

Римски песник Вергилије је написао песму „Енејида“ пре 2000 година, и у њој је навео да су Албанци једно од српских (словенских) племена, познатих као ЕТРУРЦИ, који су живели у Италији и на основу чијег ће се језика створити латински језик – у 6. столећу пре Нове ере, како је то описао и Павле Соларић у својој књизи објављеној у Будиму 1818. године: „Римљани Словенствујући“, коју је недавно у Новом Саду штампао академик Илија Петровић.

Пошто се овим и другим чињеницама доказује да су Албанци Срби (Словени), Етрурци, из Италије, онда је јасно да је држава Албанија на Кавказу морала бити држава истог народа – Срба (Словена), у којој су Шиптари били становници (национална мањина), па ће Арапи Шиптаре у осмом столећу Нове ере, кад су освојили кавкаску Албанију, одвести у Азију и Африку и исламизирати их. После ће их населити у Јужној Италији и на Сицилији (које су исто окупирали). Кад су Грци ову територију ослободили од Арапа, вратили су Шиптаре у хришћанску веру, а српски краљ Војислав (који је столовао у Скадру) ће населити Шиптаре на српској земљи (у данашњој Албанији) 1043. године.

Кад су Турци освојили Балкан, опет су те Шиптаре вратили у Ислам, а Ватикан и Аустрија ће им даровати име Албанци, чиме су обавили историјску (повјесну) подвалу – да су Шиптари једно од етрурских племена, која су, у време стварања Рима, имали развијену писменост и богату културну баштину. Вергилије спомиње да се на простору где су Латини настањени налазе АЛБАНСКИ ОЦИ, што значи да је реч о завичају албанског етрурског (српског, или словенског) племена.

 

Ево дела из песме „Енејида“, у којој се спомињу Албанци из Италије:

„Из Латија племе је Латина,

Из њега су и Албански оци,

Те високи и зидови римски.

Казуј мени Музо Калиопо,

Која јеси заштитница песме,

Коју вољу божанску прекрши,

А прекрши јунак придошлица?

Ради чег’ се Краљица Богова,

Та богиња и моћна и дична,

На јунака тако расрдила.”

 

Иначе, Шиптари никад себе нису звали Албанцима. Увек су себе представљали именом Шиптар, те ће тек крајем деветнаестог и почетком двадесетог века почети да се привикавају на ново народно име – Албанац.

Наравно, српски државници и научници нису схватили ову западноевропску подвалу (недорасли својим народним и државним обавезама), па су прихватили да и сами убеђују Шиптаре да су Албанци, уместо да се супротставе албанизацији Шиптара у данашњој Албанији и да не пристану да се та бивша српска територија зове Албанијом. У том супротстављању су могли придобити и словенске земље, јер су етрурски Албанци у Италији и на Кавказу били словенски преци!

Шиптари јесу, постепено, прихватали наметнуто име за себе, што су им чинили Аустрија и Ватикан у деветнаестом столећу и почетком двадесетог, али су се делимично и одупирали, те су себе звали и даље Шиптарима. Тек ће у Југославији после Другог светског рата да сви прихвате тај фалсификат о свом народном имену, те ће Шиптари на Косову и Метохији, Македонији, Црној Гори, Рашкој и другим српским подручјима прихватити албанско име. Посебно и зато што су југословенске власти омогућиле насељавање бројних Шиптара из Албаније. Тако ће сви бити Албанци за југословенске државнике и научнике, а ти српски државници и научници ће и уверавати јавност да се тај народ вређа ако се ословљава именом – Шиптари.

Непобитан податак постоји о томе да су се Шиптари изричито представљали као припадници ШИПТАРСКОГ НАРОДА и 1953. године. Данашња покољења Шиптара желим да упознам са тим – тако су се сви Шиптари, а посланици Скупштине Социјалистичке Федеративне Републике Југославије представљали Шиптарима. Нико од њих није унео у свој биографски картон да припада народу – Албанаца, јер су знали да се Шиптарима зову још од свог боравка на Кавказу, у држави Срба (Словена) – Албанији.

У многим текстовима о Антици, спомиње се племе Албанаца. Овде су Албанци становници Италије, те се не би могли сматрати прецима Шиптара у данашњој Албанији, јер су Шиптари стигли на Балкан тек 1043.године. Тад им је српски краљ Војислав уступио земљу за насељавање – око планине Рабане. Шиптари су, пре 8. столећа Нове ере, живели у српској (словенској) држави Албанији на Кавказу, коју су покорили Арапиу осмом столећу Нове ере и велики број Шиптара исламизирали и раселили по Блиском Истоку, Сицилији и Јужној Италији. Кад су Византинци прогнали Арапе са Сицилије и Јужне Италије, вратили су Шиптаре управославну веру. Овде је важно то што се на Кавказу држава, у којој су, поред Словена, живели Шиптари. звала Албанијом. Очигледно, да су нека предања из Антике везана за албанско (а српско) племе у Италији подстакла кавкаске државнике – да своју државу назову именом тог српског (словенског) племена. Данашње везање Шиптара на Балкану за те древне Србе – Албанце и проглашавање шиптарске државе на Балкану -Албанијом, везано је за колонијални инжињеринг Ватикана и Аустрије у 19. столећу, кад је одлучено да се на српској земљи створи шиптарска држава и да се велики број Срба исламизира и присили на укључење у шиптарску (кобајаги-албанску) нацију. Њихово везање за овај древни албански народ (чије име им је наметнуто из Беча и Ватикана) и проглашење њихове државе Албанијом, учињено је ради остављања утиска, да су Шиптари староседеоци на Балкану и у Италији, а не придошлице, пореклом с Кавказа, у 11.столећу Нове ере.

 

Ова чињеница о Шиптарима као народу (не Албанцима), требало би да освести данашња покољења Шиптара и да они врате своје изворно народно име.

Треба веровати да ће се освестити државници и научници у српским земљама, те ће ову истину о Шиптарима уносити у научне књиге и уџбенике школа и универзитета!

 

У ту сврху, упознајем их с националним опредељењем Шиптара у Скупштини Југославије 1953. године, што се налази у књизи: „Савезна народна скупштина“, издање „Седме силе“ у Београду, 1953, а уређивачи су: Слободан Нешовић и Живан Митровић, где пише да сви посланици Шиптари уносе у своје биографске картоне да су само ШИПТАРИ, не Албанци:

 

1) Аљуш А. Гаши, посланик у Савезном већу. Рођен 1. јануара 1920. године у Ђаковици, АутомнаПокрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографскогкартона – Шиптар (стр. књиге 110).

2) Џевдет Х. Хамза, посланик у Савезном већу. Рођен 10. јануара 1920. у Ђаковици, Аутомна Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографкског картона – Шиптар (стр. књиге 114),

3) Хасан Д. Синан, посланик у Савезном већу. Рођен 14. маја 1922, у Пожерањ, Аутонома Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографскогкартона – Шиптар (стр. књиге 115),

4) Фадил Ф. Хоџа, посланик у Савезном већу. Рођен 15. марта 1916. године у Ђаковици, Аутономна Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Шиптар (стр. књиге 117),

5) Мустафа Р. Хоџа, посланик у Савезном већу. Рођен 15. јануара 1915. године у Нишевцима, срез срез Лапски, Аутонома Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографско картона – Шиптар (стр. књиге 117),

6) Јашар А. Ибраими, посланик у Савезном већу. Рођен 19. јула 1919. у Дебру, Народна Република Македонија. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Шиптар (стр. књеиге 119),

7) Џавид Ш. Нимани, посланик у Савезном већу. Рођен . 1. јануара 1919. у Ђаковици, Аутономна Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографскогкартона – Шиптар (стр. књиге 180,

8) Мухидин И. Бегић, посланик у Савезном већу. Рођен 8 новембра 1918 године у селу Корају, срез Лопаре, Босна и Херцеговина. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Србин (стр. књиге 73),

9) Ћазим А. Пољој , посланик у Већу произвођача. Рођен 10. јуна 1922. године у селу Црвеној Воденици – Обилићу, срез Грачаница у Аутномној Покрајини Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Шиптар (стр. књиге 312),

10) Имер М. Сехоли, посланик у Већу произвођача. Рођен 15. августа 1919. године у Хртици, Аутономна Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Шиптар (стр. књиге 335),

11) Џевад Т. Сојева, посланик у Већу произвођача. Рођен 1906. године у Сојеву, срез Неродим, Аутономна Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Шиптар (стр. књиге 331),

12) Расим А. Шаља, посланик у Већу произвођача. Р. Рођен 1922. у селу Зочиште, срез Подримље, Аутонома Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Шиптар (стр. књиге 336).

Слободан Јарчевић: „Бивши Срби Шиптари“( одломак)

Издавач „Мирослав“, Нови Београд,

Булевар Маршала Толбухина 15,

тел. 011/297-0875;

email: mirmi011@gmail. com

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Српски корени латинског

НЕБЕСКИ УПРЕТНИК

,

  • У Београду је објављена мало позната књига Павла Соларића: „Римљани словенских обележја”, која је штампана у Будиму (Мађарска), у Штампарији Краљевско-маџарског свеучилишта, пре две стотине година – 1818. Ново издање је дело издавача „Донат Граф” из Београда. Књигу је приредио проф. Илија Петровић из Новог Сада, а са старосрпског језика ју је превела на савремени језик проф. Јелена Капустина.

    Књига је малог обима, али убедљиво упућује на чињенице којих нема у стручним делима друштвених наука, па ни у школским и универзитетским уџбеницима – где би требало да се налазе. А те чињенице би требало да су у темељима повјести (историје) и језикословља (лингвистике) и српског и осталих словенских народа, јер би оне оспориле кривотворену (фалсификовану) повјест (историју) свих словенских народа, чијим прецима званична повјест (историја) приписује дивљаштво, неписменост и варварство у антици и раном средњем веку.

    Соларићева књига оспорава и званичну тврдњу у друштвеним наукама да су се Срби доселили на Хелм (Балкан) тек у седмом столећу нове ере и да су наводне староседеоце прогнали са Хелма или их приморали да живе на високим и непроходним планинама данашње Албаније.

    Не може опстати ни тврдња званичних друштвених наука, да су Словене покрстили Ћирило и Методије тек у 9. столећу нове ере, јер се хришћанска вера прихватала на Хелму (Балкану) и у Панонији у првом Столећу нове ере, где су преци Словена били староседелачко становништво.

    Павле Соларић је, након успешног изучавања настанка латинског језика на бази српског, саветовао српске стручњаке друштвених наука да прихватају те истине. И он наводи, као и наш савременик др Андраш Давид, да је на српском језику писано и „Свето писмо”!

Књига „Римљани словенских обележја” пружа супротне податке, јер староседелаштво свих словенских народа смешта на Хелму (Балкан), у Италији и осталим пределима Средоземног и Егејског мора. Ова чињеница оспорава тврдњу званичне повјести (историје) – да су преци Словена били неписмени до 9. столећа нове ере, јер је Винчанско писмо с Дунава, у Србији, старо 7.000 година било изум староседелаца Хелма – значи, предака свих словенских народа. С обзиром на словенско староседелаштво на Хелму, не може опстати ни тврдња званичних друштвених наука, да су Словене покрстили Ћирило и Методије тек у 9. столећу нове ере, јер се хришћанска вера прихватала на Хелму (Балкану) и у Панонији у првом столећу нове ере, где су преци Словена били староседелачко становништво.

На страни 13. у Соларићевој књизи реч је о времену Римске империје и ту се истиче да Срби (Словени) нису тада били варварски народ и нису живели само око река Дњепар, Дњестар и Висла (како тврди званична повјест), него да су живели на Хелму (Балкану) и у другим крајевима средње и западне Европе. Поред ове истине, Соларић потврђује да су Срби (Словени) пружили многим народима темеље за национално узрастање и писменост. Он национално узрастање обележава појмом „биће”, а писменост и језик појмом „реч”. Дословно пише о језичкој науци тога времена, коју означава као – руковет, те тиме потврђује српску (словенску) писменост и пре стварања Римске империје. Уверава да су Срби (Словени) даровали другим народима културу и писменост (што наводи као: БИЋЕ и РЕЧ):

„С друге стране, она мени пружа срећну прилику, да језичким истраживачима, својим сународницима, укажем на нову стазу, која води ка јединственом роду славе словенске, односно ка истраживању које би показало коликим је народима род словенски дао БИЋЕ И РЕЧ”.

Због ове цивилизацијске српске (словенске) добробити за друге народе, Соларић наводи да је та добробит расејана не само суседним народима на Балкану и у Италији, него и народима од Индије до Атлантског океана! Спомињање словенских предака у Индији није више никаквo чудо, јер то тврде данас многи самостални истраживачи у многим земљама. Међу њима су проф. с Харвардског универзитета у Америци Анатолиј Кљосов, Јован Деретић и други. Управо је то словенско ширење културе у другом миленијуму пре Нове ере, од Индије до Атлантика, Соларић овако потврдио: „Уједно, што је мени једнако важно, да и међу својим народом о томе радосно објавим угледним и истакнутим људима тога племена (српског, или словенског, СЈ), које од источне Индије до на крај Запада ужива пријатан углед и тиху славу”.

Књига „Римљани словенских обележја” писана је на српском језику и српском ћирилицом – пре него што је реформу  у језику обавио Вук Стефановић Караџић.

Срж Соларићеве књиге је вредан закључак да се сва племенска или завичајна имена на Хелму (Балкану) односе на претке Срба (Словена). То се односи на време пре грчке и римске државе. Он изучавање језика назива „Србска јероглифика” и у њој закључује, да су српке речи са Хелма (Балкана) преузете у стари грчки и стари латински језик: „… Претпоставка ова ће се обистинити, барем у већем делу, и за овај језик: панонски, сарматски, или скитски, пошто се за Скитију сматрало да се простире до самог Јадранског мора, доказаће се да је то био језик данас познат као словенски, ако Словени узмогну, као што је прилика да хоће, да довољно својих речи препознају у језику Јелина, којима је право име, по Аристотелу, било – Сели. И у доста оних речи које су из грчког језика прешле у римски, очигледан је словенски корен… И заиста за Влах, Власи, Латини види се да су изведени од: власт, властниј, владика, нешто као владини од владати, од којег је и римско: valere, validus, valde. ”

Соларић обавештава да ово стварање латинског језика на бази српских (словенских) речи није само његов став, него да тако мисле и западноевропски језикословци, међу којима спомиње и једног Француза: „Г. Хагер, који је лане (1817) на француском, у Милану, издао, не потписавши се, кратки рад: Запажања о упадљивој сличности која се открива између језика Руса и језика Римљана, први је странац, колико ја знам, који је посебно објавио рад о овој страни словенског језика”.

Бекство Енеје (Федерико Бароки)

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Европ Карановић о Србима

   

    ЕВРОП КАРАНОВИЋ: 

   „КО И ШТА СУ СРБИ“ (одломак)  

 Срби су стално мучени и насилно растурани – на многе измишљене народе и нације, а увек кажњавани као једна раса – без обзира које су вере, или које су измишљене нације. Нација се лако растаче у ситније и посвеђаније нације и народе – међусобне непријатеље, како би Срби убијали Србе. Зато србску расу наши непријатељи називају – нација. Срби, испарчани у измишљене нације, народе и верске империје у 20. веку, највише су изгинули од србске руке. Како су Срби, који су примили исламску веру, добили име Бошњаци? ‘Бош’ – у турском жаргону, значи – лаж, а ‘бошњак’ значи – ‘лажов’. … То значи – ‘лажно причати’…

            Један Србин који је примио исламску веру, учинио је неколико важних дела за исламску верску империју! За та дела, турски цар му је обећао да ће га добро наградити. Уместо награде, он је од цара тражио само – да цару нешто докаже. Тражио је да му доведу Имама пред којим се цар моли Алаху. Цар му је испунио жељу. Кад се царев Имам нашао испред њих двојице, Србин му је сабљом одсекао главу. Кад је Имамова глава пала на земљу, иза чалме му је испао КРСТ. Србин је довикнуо цару: ‘Видиш, честити Царе, пред ким си се клањао?!!!’ Цар је Србину уверљиво рекао: ‘Сви ви Срби који се заклињете да сте верни исламу, за мене и за све праве Турке сте, од данас, БОШЊАЦИ, значи – ЛАЖОВИ. Јер вешто лажете и нас Турке и своју браћу – Србе. Кад је један имам, пред којим сам се клањао и у кога сам веровао – да је веран исламу, имао крст за чалмом, ко онда од Срба који се заклињу да су верни исламу и цару – није БОШЊАК, односно ЛАЖОВ?!

            Ово је доказ, да су Срби, тајно и дуго, остајали верни србству и православљу, а страх и стални притисци на србску расу чине своје. Од тада су Турци, све Србе који су примали ислам, звали ЛАЖОВИМА, односно БОШЊАЦИМА. А Срби су муслиманске вере, од тада, убијали и данас убијају рошену браћу правосалвне вере и дају својој деци турска и арапска имена – да би доказали како су верни исламу…

            Исту праксу и данас примењују Срби католичке вере – да би доказали Ватиканској верској империји – како су се из србске расе претворили у хрватску расу и како су прави католици… Не вежући се за брата и своја расна обележја, Срби се и данас међусобно не слажу, не сарађују, не развијају, убијају се и испуњавају непријатељске жеље! Сведок је и последњи рат у србској држави Босни и Херцеговини. Уместо да се вежу за своја расна обележја своје расе – Срб, па да се воле, слажу, помажу, сарађују и развијају, ишамарани Срби, мржњом и уценама међународне заједнице у Босни, као три брата су се везала за три верске империје и поубијали за интересе верских империја и својих непријатеља.

            Ово је ко зна који доказ, да су Срби, под разним терорима, притисцима и уценама, пристајали да приме исламску и католичку веру, а и лажну историју и да, чак шта више, да буду Имами и Фратри и да убијају своју браћу Србе православне вере… – иако су и сами у срцима својим носили дуго Србство и Православље.

 

ВИД МАЛИВУК

Из Невесиња

 

ЗАР РОЂАЦИ ДА СЕ УБИЈАЈУ?

 

            Гусле свете сад ми загудите,

            Да прозборим скривену истину,

            А истину о људима блиским,

            Који јесу вере муслиманске –

            Насељени око Невесиња.

            Око њег’ су још и католици,

            Невесиње завичај и њихов.

Католика још је и подаље,

Простиру се и до Дубровника,

Па до Задра и отока морских,

Тих отока мора Јадранскога.

Кад сам био ученик у школи,

Муслимане звали су Бошњацим’,

Католике само Хрватима,

А Србима православне само.

Причало се да смо три народа,

Три народа који сродни нису.

То је мене тада подстакнуло,

Да размишљам како три народа,

Да имају један исти језик,

А тај језик јесте српски чисто,

Док француским не говоре Шпанци,

Ни Енглези, а јоште ни Данци.

Професора језика француског,

То сам пит’о на његовом часу.

Збунио се мој професор Јован,

Додајући да се то не равна,

А не равна с језицима другим

И да повјест на Балкану јесте,

Јесте друкча него у Европи.

Професор ми није разјаснио,

Што Хрвати немају свој језик,

А он није ни то објаснио,

Што Бошњаци јесу без језика,

А без свога језика бошњачког.

Зато сам се обрадио ђеду,

Који важи за мудраца старог.

            Моме ђеду име јесте Крстан,

            О језику зборио истину:

            „О унуче, мој дражесни Виде,

            Муслимани и ти католици,

            Те и Срби вере православне,

Сви смо народ од мајчице исте,

Сви смо били вере православне,

Муслимани до града Бихаћа,

Католици све до дивне Истре,

Ал’ временом душмани су српски,

Који наше земље заузеше,

А то били са истока Турци,

Са запада Немци аустријски,

И Романи града Венеције,

Они су нам Србе православне,

Присилили вери муслиманској,

А и римској вери католичкој.

Знадем добро рођак ми’ прадеде,

По имену био је Крстивој,

Турци њега силом су нагнали,

Да прихвати веру муслиманску

И да име Мустафа му буде.

Други рођак био му Добривој,

Бечлије су њега присилиле,

Да он узме веру католичку,

Те да име Антоније носи.

            О унуче, мој дражесни Виде,

            Данас много потомака има,

            А потомак’ тих рођака наших –

            Крстивоја, а и Добривоја.

            И да знадеш у два светска рата,

            Који беху века двадесетог,

            Немци јесу децу Добривоја,

            Звали само именом хрватским,

            Оне друге, децу Крстивоја,

Звали су их само Бошњацима,

            Те убојно оружје им дали,

            Да што више побију рођака,

            Тих рођака православних Срба.

            То су они стварно учинили,

            Те заједно с окупатором су,

            Усмртили Срба и превише,

            Од једнога милиона више,

            А у сваком од два рата страшна.

            А онда су крајем тога века,

            Тог крвавог века двадесетог,

            Домовину разбили нам нашу,

            Домовину Југославију нам.

            Прогнали су осамсто хиљада

            Баш толико Срба Крајишника,

            Те Крајину окупирали су,

            Нико други нег’ потомци српски

            Ти потомци српског Добривоја,

            Које Немци прозваше Хрватим’

            И лажну им повјест написаше,

            Да је била држава Хрватска,

Да је била у том Средњем веку.

Није тако, мој унуче драги,

Хрватска је била покрајина,

Покрајина у земљи Србији,

А Србија тад се простирала,

Простирала од Црнога мора,

Па све тамо до Истре и Трста.

О унуче, мој дражесни Виде,

Твоје јесте да се сада трудиш,

А са тобом и сви други Срби,

Православни, с њима муслимани,

А и трећи Срби католици,

            Да схватите да сте народ један,

            Те да нико више не убија,

            Не убија баш рођаке своје,

            А рођаке исповести друге.

            О унуче, мој дражесни Виде,

            Дај попимо по ракију једну,

            А за савез све три групе Срба –

            Нека схвате да су само Срби,

            Без обзира које вере јесу,

            Живио ми унучићу Виде

            И живио скупа народ Српски!“

 

Београд, 4. маја 7528 (2020)

 

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off