.

Током једне совјетске експедиције у Монголском Алтају, у близини реке Амил, једно монголско племе пронашло је улаз у подземље. На неприступачној стени, био је уклесан древни натпис који није нико умео да протумачи. Тек много касније, један лама пред крај свог живота схватио је његово право значење. Тамо је, словима ватанан азбуке, било исписано: ,, Ово су двери Агарте`.“

Ово је прича коју је лама испричао маладом археологу Јефремову:

„Пре извесног времена (а реч је о десетинама хиљада година, не о столећима)“, наставио је лама спокојним гласом, „после катастрофе која је погодила ондашње човечанство, потонућа Атлантиде, неки древни народи су нашли уточиште дубоко испод површине земље. Предање каже да је то било после потопа, најстрашнијег од свих који су погодили Земљу, праћеног разорним земљотресима и пожарима. То је онај потоп о коме говори филозоф Платон.“

„Они су се сасвим разликовали од данашњих људи, отприлике онако како се данашњи људи разликују од животиња; ти древни људи беху више налик на богове, или беху њихови потомци: `Кћери земаљске`, кажу свете књиге, `у то давно доба мешаху се са боговима и с њима изродише синове и кћери`. Узалуд је трошити речи на њихову физичку снагу, која им је омогућавала да се носе и са најснажнијим зверима; а у то доба, постојале су звери које су својом величином надмашивале све што данас корача земљом.

Њихов животни век био је неизмерно дуг, неупоредиво дужи од века модерног човека. Шта могу да кажем о снази њиховог ума? Сваки од њих беше обдарен за нас управо непојмљивим моћима. Телепатија је била једна од њих – у то време тако обична као што је за нас дар говора. Они су познавали и заборављени језик птица, којим се данас служе једино анђели. Језик који и данас живи у поезији, поезији у њеном најузвишенијем значењу, и наслућује се у ритмовима и сазвучјима речи светих књига.“

„Али, изнад свега, ти људи су поседовали ЗНАЊЕ, које их је чинило много мудријим од наших савременика. Дубоко у подземљу, наставили су да негују науке које су данас највећим делом изгубљене. Колико год то чудно звучало савременицима, све данашње науке извиру из Агарте, макар у свом изобличеном, профаном виду. Нешто од тог знања још се може пронаћи у разноврсним предањима и тајним учењима на површини земље, учењима које ми називамо традицијом. Кажем: тајним учењима, не због тога што су она намерно скривена од данашњег човечанства, већ зато што данас велика већина људи више није у стању да их препозна и разуме. То су они бисери бачени пред свиње који се помињу у Јеванђељу. Не говори ли о томе и апостол Павле у својој Посланици Јеврејима: ‘О тој ствари морамо још пуно тога рећи и многе потешкоће објаснити јер сте постали спори у разумijевању’ ?

Агарта и народи који је настањују и сада располажу високоразвијеном технологијом, наслеђем цивилизације Атлантиде, која је ишчезла пре више од десет хиљада година.“

„Агарта, међутим, није само краљевство, већ и спиритуални Центар – центар који је постојао одувек, премда је данас тај центар постао скривен. Предање каже да је сада скривен негде на Истоку, у неприступачним и удаљеним пределима, у забити до које не води ниједан пут. Тај пут могу пронаћи само одабрани.

Археолог му на том месту постави једно питање:

„Како је све то остало непознато данашњем човечанству, које не престаје да говори о напретку науке и увећању својих знања? Како то да су толике древне и сакралне цивилизације без трага ишчезле са лица Земље, не остављајући за собом барем неку ископину која би била доступна научницима Запада и најзад постала предмет њиховог интересовања?“

„Откривајући древне цивилизације, извлачећи њихове остатке на светлост дана“, одговори лама осмехујући се. „данашњи археолози ослобађају силе којима су у сваком погледу недорасли. Они и не знају ништа о њиховом постојању. Силе којима се обраћају надилазе њихове скромне моћи; они нису свесни значаја оног што поново износе на светлост дана. То нису само артефакти старих цивилизација, мртви остаци претходних историјских епоха; то су и душе мртвих, мртвих предмета и људи, које могу постати моћно магијско средство, поготову у рукама чаробњака, оних који су упућени у магију. Чак и када их скривају или уништавају, они служе циљевима који их надилазе.“

„Нажалост, данашњи научници тога нису уопште свесни, као што немају никакво знање о томе шта су заправо пронашли. Пирамиде се, на пример, упорно приписују египатској цивилизацији, а савремени научници у њима виде једино њихове краљевске гробнице. Ништа није неистинитије и погрешније од тога. Пирамиде су сакрални објекти древне цивилизације Атлантиде и расејане су по готово читавом свету. Они и не слуте да се под шапама Сфинге крију кључеви заборављене историје човечанства.“

„Сфинга, тајанствени чувар надљудске снаге, звер са телом лава и главом човека, не престаје да нам се осмехује и да нам задаје своје загонетке; њен злокобни смех је својевремено зачуо краљ Едип. Мало је познато да се она јавља и у хиндуизму, у храмовима посвећеним богу Шиви, где је знана као `пурусхамрига`, као `људска звер`. Њене шапе сакривају подземне одаје у којима се налазе у гранит уклесане библиотеке, књиге које разоткривају најстарију прошлост човечанства. То је тајна Дворана Записа. Чудно је да је то промакло свим наводним истраживачима древног Египта и мистерија старог света…“

„Како је то уопште могло да се догоди? Треба имати на уму да је од најдавнијих времена до данас свет неколико пута променио своје обличје. То није случајна промена на површини, узрокована некаквим спољашњим узроцима, како верују научници Запада, већ промене у дубини, нешто што задире у само устројство света. Променили су се не само његови спољашњи услови, већ се мењао свет у самој својој основи. Исто можемо рећи и за људе; и једно и друго стоји у непосредној вези. Припадници старих раса нимало не личе на модерно човечанство. Чак и у физичком смислу, модерни човек је само жалосна карикатура древних. Грешка модерних је у томе што свуда траже, а на концу и проналазе сличне себи.“

„Отуда се на прошлост спушта непровидна завеса. Шест хиљада година – то је, отприлике, граница иза које поглед научника више не продире. То је почетак завршног периода четврте и последње југе, гвозденог или мрачног доба. Над човечанством се данас надвија уништење. То је епоха владавине Антихриста, о којој говоре хришћанске свете књиге, ваше Свето писмо, које смо изучили с највећом пажњом.“

Лама на час застане, прекривајући високо чело кошчатим длановима, а онда дода још неколико необичних напомена:

„Некад, у давно доба, тврде легенде, драго камење беше расуто свуда по земљи, а дијаманти беху нешто посве обично, баш као што је данас најгрубљи шљунак. Али, те исте легенде нас упозоравају да се благо у рукама непозваног претвара у угаљ, ђубре или обичан камен, и да му доноси најстрашнију несрећу.“

„Народи Агарте ће једном изаћи на површину. Да би се то догодило, да би народи Агарте опет изашли на површину, свет се мора променити, и то променити у својој најдубљој основи. Уосталом, када би данас изашли на површину, становници Агарте би били развејани у прах и пепео. Свет је, наиме, у међувремену огрубео, док су њихова тела остала суптилна и финотварна. Драго камење је ишчезло са површине земље, преостао је тек најгрубљи шљунак; ипак, оно није нестало и у њеној дубини. Само огрубели човек модерног доба може поднети услове који моментално владају на Земљи, на њеној површини.“

Поглавље књиге „Свет Агарте“ Максимилијана Руперта Дитриха Сикорског, Москва, „Демијург“, 1994.

Link:  https://hiperboreja.blogspot.rs/2015/10/razgovor-s-ucenim-lamom-boris-nad.html

Zašto je potonula Atlantida i uništeni Slavni gradovi?

.
U drevna vremena Zlatnog Doba Atlantide, kraljevi i sveštenstvo Atlantide poštovali su Kult Sunca.
Jednom godišnje, a i više puta ako je bilo potrebito, sastajali su se kraljevi Slavnih gradova u Gradu Prozirnih sjena Atlantide, da bi na miran način riješili nastale nesuglasice i probleme. Prije te mirne rasprave kraljevi iz Slavnih gradova pili bi iz zlatnih pehara vodu prožetu miomirisima najrjeđih cvijetova koji su tada rasli i cvali. Taj napitak bio je nazvan ‘nektar Bogova‘ i trebalo je da označi zajedničko nadahnuće svim kraljevima koji bi nakon ispijanja ‘nektara Bogova’ utonuli u san. Ujutro bi svako od njih ispričao svoj san. Na kraju kralj iz Grada Prozirnih sjena pokušao bi donijeti zajednički zaključak s kojim bi svi ostali tada trebalo da se slože. Bio je to blagoslov Božanstva koji se dugo slivao na Atlante, baš poput reke koja je tekla iz planina prema Gradu Prozirnih sjena, obavijajući ga nekakvom mističnom koprenom.

No, razvoj materijalnog bogatstva napokon je doveo do kobne reakcije. Razvojem bogatstva rasla je i razvijala se osobnost, a s osobnošću razvijala se i oholost i žeđ za vlašću. Upravo ova oholost i žeđ za vlašću najveći je zamah dobila kod četvrte podvrste Atlanta. Bila je to rasa Helakhty (Hladne vatre – po Athumanunhu) koji su bili mješanci Belanmunga i ostalih Atlanta. Bila je to rasa blijedo-žućkaste puti. Helakthy su svoja kraljevstva razvijali na područjima kontinenta MU (Lemurija).

Uporedo s njihovim kraljevima razvijalo se i njihovo sveštenstvo, odnosno, Crni magovi koji su se počeli baviti Crnom magijom. Ta Crna magija suštinski se razlikovala od Bijele magije koju su razvili Beli magovi Belanmunga. Tako dok Bela magija djeluje u skladu s Božanskim, Crna magija doziva u pomoć niže sile i nagone.

Helakhtyski kraljevi poželjeli su gospodariti, pa su odlučili osvojiti cijeli Svijet i pokoriti sve svoje susjede. Prekršili su savez i bratski dogovor Slavnih gradova. Uveli su Žrtvu krvi i umjesto ‘nektara Bogova‘ pili su krv ubijenih životinja, najčešće bikova.

Helakhty su prekinuli božansku hijerarhiju i okrenuli je naopako. Tako su oni umjesto sa silama odozgo sklopili savez sa silama odozdo, pa je tako nastala i prva organizacija Zla na Zemlji. U toj organizaciji Zla svatko je želio uništiti onoga drugoga, svi su ratovali protiv svih, a carovale su zavist, zloća, zloba, strah i nasilje.

Crni magovi ne samo da su surađivali sa štetnim silama, već su razvijali i nove opasne sile, pa su misli Crnih magova ubrzo postale i njihovi tiranini. Grade se i niču Crni hramovi u kojima se obožavaju monstrumi, nemani i još uvijek živi pterodaktili koji proždiru ljude, a ljudi su prisiljavani da obožavaju i njeguju kult osobnosti tirannina.

Tako Čovjek postaje tiranin, muškarac traži od slabijih (žena, starci i djeca) da mu postanu robovi i da ga obožavaju. Žena Muškarcu postaje sredstvo tjelesnog užitka, pa se strahovitom brzinom razvija seksualna mahnitost. Pojavljuje se poligamija i ljudska je vrsta spremna na degeneraciju.

Bogataši u hramove stavljaju svoje likove od ORIHALKA, zlata i bazalta (slike i kipove), pa traže od siromašnih i slabijih da ih obožavaju. Čak su se pojavili i posebni sveštenici koji su sprovodili obrede obožavanja tih izopačenih kultova ličnosti.

Svemoćni proroci, egoizam, anarhija i ostala slična zla uzimaju maha cijelom Atlantidom i Atlanti su napokon prisiljeni da se podijele na dva tabora.      Oni koji su ostali vjerni staroj tradiciji okupljali su se u Slavnim gradovima oko svojih kraljeva (Slavni ili Slaveni), ali su ubrzo postali tek MANJINA, jer je velika većina prihvatila mračnu religiju Hladnih vatri.

Rat je bio neizbježan, a Atlantida postaje pozornica strašne borbe između Crne i Bele magije.

U strašnom ratu Hladne vatre zauzmu grad Prozirnih sjena, pa prvobitna kultura i civilizacija Atlanta počinje nepovratno propadati. Prokletstvo Naxyrh uzdrma napokon i savez Slavnih gradova, a Kult Krvi napokon potisne Kult Sunca.

Crna magija odnela je pobjedu nad Belom magijom, te nastanu VELIKE SEOBE NARODA.

Sve se ispremiješa i započinje katastrofa napokon, nakon strašne bitke, nazvane po Athumanunhu, ‘Bitka iza Tamne strane Mjeseca‘,  a posle nje uslijede još neke u određenim razmacima. Evo, to je po Athumanunhu uvod u potonuće Atlantide i propast Slavnih gradova.

…

Izvor:

http://blog.dnevnik.hr/enhu/2008/01/1623943957/athumanunhova-legenda.html

ЗЕНОБИЈА, КРАЉИЦА КАМЕНА И ПЕСКА

…

 ПАЛМИРА (грч. Παλμυρα) је антички град у централном делу данашње Сирије. Његово оригинално име потиче из арамејског језика и значи БЕЛМИРА (Б је у изговору прешло у П), јер је град био посвећен богу Белом, чији храм је био најимпозантнији део града. Локално становништво данас користи назив Тадмор. Налазила се у оази на пола пута између Еуфрата и средоземне обале и била је прво веће насеље на које су наилазили трговачки каравани на познатом Путу свиле. Ако су долазили с Истока, пут им се ту рачвао на северо-запад према Малој Азији и даље према Европи, или на југ према Египту. У повратку, Палмира је била најважније место за утовар робе продаване на истоку. Било да су долазили или одлазили, трговци су тамо морали да плате различите намете неопходне за наставак путовања. Датум припајања Палмире Римском царству није тачно утврђен, али се њен процват поклапа с временом римске владавине. Основно занимање становника Палмире, људи мешаног арамејског и арапског порекла, била је трговина која им је с временом донела завидно богатство.

Средином 3. века наступила је највећа криза у римској историји. Хроничар Оросије забележио је да су народи који су до тада боравили на границама напали Царство са свих страна: „Германи су нагрнули преко Алпа, упадајући у Рецију и сву Италију западно од Равене. Алемани су похарали галске провинције, па су и они прешли у Италију. Навала Гота разрушила је Грчку, Понт и Азију, прекодунавска Дакија заувек је изгубљена. Квади и Сармати харали су панонским провинцијама. Остали Германи опљачкали су Хиспанију и освојили је. Персијанци су запосели Месопотамију и сасвим опустошили Сирију. У бројним провинцијама сада су на рушевинама великих градова преостала само бедна и безначајна станишта која још носе њихова имена и спомен на њихову несрећу.”

.

Храм богу Балу(Белу), Палмира, Сирија ( Temple of Baal )

more »

ТРАЧКА БОГИЊА БЕНДИС

.

Шта значи њено име и чега је она богиња?

Погледајмо: “бендати, -ам импф. (Бања Лука) ‘признавати’. У Црној Гори (Ријечка нахија) ишло би заједно с тиме обендати пф., кад не би било назначено значење ‘бегенисати’ (в.), без примјера који би то значење потврђивали. За импф, обендавати из истога нарјечја даје се примјер и значење ‘марити’, које се може сложити са значењем у Бањој Луци.

Тај турцизам персијског порекла (бенде ‘слуга’, бенден ‘служити’, особито у формули учтивости бендениз ‘Ви, ваш слуга’) није другдје потврђен.”(П. Скок, Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика, ЈАЗУ, Загреб, 1971) Скок каже да је ријеч “бендати” персијског поријекла, а потом тврди да је до Срба дошла преко турског језика, заборављајући при томе да србски језик, исто као и персијски, припада ткз. индо-европској групи језика, што аутоматски значи да је ријеч “бендати” могла одувијек постојати и у србском језику.

Да је то управо тако, свједочи нам име трачанске богиње БЕНДИС (и у енглеском језику постоји ријеч “бенд” са значењем “савити”, јер кад се некоме из части поклањамо, тад се и лучно савијамо).  Пошто “бендати” значи “цијенити, поштивати, уважавати, емотивно бити везан за некога или нешто”, видимо да трачански коријен БЕНД- значи исто као староиндијско бáндхана-, авестанско “бандаyаити” сто значи “веза”.

То је БЕНДИС, богиња поштoвања и уважавања.

Видећи дивље животиње уз БЕНДИС, неки изједначавају Бендис са Артемидом, што је скроз погрешно, јер за разлику од богиње Артемиде која је сурова према животињама, лови их и убија не бендајући их, богиња БЕНДИС је блага према животињама, поштује их и брине о њима, служећи им. Она јесте ратник, али ратник чија је снага у поштовању и уважавању нејаких и слабих у природи и свијету уопште. БЕНДИС је каснија ВЕСНА, богиња прољећа.

Бендис је опремљена као ратник са Фригијском капом са крестама, прошараном тротачкама (тротачке су једноставни приказ трике (трискелиона). Сунчана креста на капи и тротачке говоре да се ради о соларном божанству, наоружаном, али безазленом и благом, те се ње ни нејаке дивље животиње не плаше.

…

Трачка богиња БЕНДИС сликовно је представљена као смирена и блага. Поред ње је срна приказана као радознала питома животиња без икаквог страха, мада је Бендис ратник са копљем.

…

На слици:

Аполон са дрветом живота (Божијим жезлом) дарује зеца богињи Бендис (зец је симбол прољетне плодности и рађања живота).

…

AUTOR: Petko Nikolić Viduša

Vidan Nincic  ,,ПСОГЛАВА ИЗ ШАЛАБУРГА”

.

.

КОЛЕДОВА КЊИГА:  КРИШЊИ И РАДА

„Лице његово је жарко,

На потиљку Месец му сија,

На челу му је звезда рој.

Кришњи у рукама држи Књигу Звездану

Књигу Јасну, златну књигу Веда.“

( Коледова књига )

…

ЛЕГЕНДА О КРИШЊЕМ И РАДИ

.У Словенској митологији Кришњи, у Индијским Ведама  Кришна, син Вишњег и Злате Маје, рођен је у овоземаљском свету да би победио зло и људима пренео Ведско знање.

У то време је на земљи владао Црни Змај. Овај бог Зла лишио је људе ватре и топлоте. Он је сакрио ватру у Црним планинама. Кришњи и његов верни друг Белогриви коњ су од Црног бога  украли ватру. Црни бог, преображен у Змаја, полетео је за Кришњим. А кад су се, на обалама Северног океана, супарници сукобили, Кришњи је оковао Црног бога огромним сантама леда. Кришњи је, после тога, људима предао ватру и заповедио:

„Запалите Огањ Свети“ Нек се распламсају ватре –  Пружајући се небу под облаке“Славите и не заборавите Кришњег, Сина Злате Маје и Вишњег!“

Поводом победе над Великим Црним Змајем, у Иријском врту окупили су се сви Јасуни – небески житељи, сви Сварогови синови. Они су испијали чаробни напитак – медну Суру и размишљали, ко је од њих достојан да пије Суру из пехара Бога Свевишњег?

Недоумицу је разрешио сам Кришњи, одлетевши у Сваргу на Гамајуну, птици Вишњег. Он је донео пехар Вишњег, отпио из њега, и пожалио што људи не знају шта је Сура. Тада је, боравећи у Сварги, пролио на Земљу Суру из пехара: „Пијте, људи Суру чудесну! Славите Суру и Кришњег! Пијте истину Божјих Веда!“

„Сура је мед од трава што врије! Сура је Сунце Жарко! Сура је Веда поимања! Сура је траг Свевишњег Вишњег! Сура је истина Бога Кришњег!“

.

КРИШЊИ И РАДА

Рада је била кћерка Господарице Мора и бога Сунца Ра. Живела је на Сунчевом острву. Запросио ју је Тритон, син Морског цара, али Рада није желела да се уда за њега. Рак-самац је посаветова како да одбије удварача. Он јој даде травку-суварку коју Тритон није могао поднети, због чега се и вратио својој кући. Рада је била толико лепа да је, причало се, милија од самог жарког Сунца. Дознавши то, бог Сунца Ра, уприличи надметање са својом кћерком: ко од њих јаче сија? Након надметања сви се сагласише да на небу јаче сија Сунце, а на Земљи Рада.

Глас о Радиној лепоти допре и до Кришњег. Он опреми Летећу лађу и полете на острво Сунца Ра. Појави се пред богом Сунца Ра и затражи руку његове кћерке, прелепе Раде. Бог Ра одговори да, пре тога, он мора да се докаже и изврши три задатка.

Први задатак: Кришњи мора да прикаже витешки скок; да јашући на коњу допре до Раде док буде седела у високој кули која сеже до неба. Кад долети до прозора требало би да скине прстен са Радиног прста и пољуби је у уста румена. Кришњи је лако обавио овај задатак, јер је крилати Белогриви коњ узлетео до самог неба.

Да би извршио други задатак, Кришњи је требало да, за један дан, укорти Златорогог дивљег јарца, упрегне га у плуг, пооре њиву, посеје раж, пожање изникле усеве, справи пиво и њиме послужи госте. Кришњи је и овај задатак лако обавио.

Бог Ра је онда и трећи пут искушао Кришњег. Кришњи је требало да пронађе кључ који је Рада изгубла на пољани. Само се тим кључем могао откључати катанац којим је била закључана Радина кика. Кика се могла расплести једино ако се катанац откључа (расплетена коса симболизовала је удају).И Кришњи пронаше кључ. Испостави се да је први цвет тај кључ (кључ-цвет). Убрзо након тога, Кришњи и Рада се венчаше и примише златне венце.

„На глави миле Раде, стоји венац исплетен од првог цвећа. На глави Кришњег је венац од љиљана. Појављиваху се Рада и Кришњи на морском стрмом жалу, обасјавајући поднебесје, Попут Дуге и Сунца.“

На Сунчевом острву Ради и Кришњем роди се Кама, бог Љубави.

( Коледова књига )

Муслимани приповедају ову легенду које нема међу библијским причама.

Био једном један силни краљ, а име му је било Нимрод.

Краљ Нимрод (Немрут или Неброд) је владао големом и пребогатом земљом Вавилонијом, а био је и градитељ чувене Вавилонске куле. Живео је у прекрасној палати у главном граду краљевине, у Уру.

Једне је бесане ноћи седео на тераси и посматрао небо засуто безбројним звездама. У сјајном мору звезданог бескраја, изненада уочи једну звезду која се стаде издвајати из свог јата, па стаде треперити и крупњати. Блистала је попут малог сунца! Од њезина бљештавила постидеше се звезде па и сами Месец – те се склонише у рубне делове неба.
Тај неописиви и несхватљиви догађај потресао је краљеву душу, увукао у њу силан страх,  јер човјек се плаши само оних догађаја које никако разумети не може.

Краљ Нимрод хитро сазва Сабор астролога вавилонских, тумача небеских појава, а придода им, најпослије и чаробњаке којих није било мало у његовој силној држави.
И дођоше још тумачи снова и гаталице, а и за произвођаче лажнога злата нађе се места на краљевом Сабору. Краљ Нимрод, бог на земљи, како су сви веровали, опише уваженом скупу шта је видео с терасе своје палате.
Најпослије, дода: “Који су разлози том чуду, тој појави небеској који је узрок?”

Мудре се главе сјатише једна до друге. Дуго су већали мудраци, постављали потпитања, па опет већали, па опет стидљиво питали краља за неки, као, важан детаљ у чуду невиђену.

На крају, најпаметнији звездознанац овако протумачи загонетку:

“У земљи ће се родити човек и он ће друкчије гледати на ствари и на појаве него што их сви ми данас проматрамо. Биће узрок променама у схватању читавог нашег света.
То ће, о краљу, бити крај једног царства а почетак новог царства.
Бојимо се рећи, краљу наш, наше Светло Божанско, да је најављен твој пад и рађање сјаја…”

more »