Archive for the Category » Zaboravljena istorija Zemlje «

Događaji pre Potopa

Veliki potop je bio restartovanje Zemlje, ali šta je bilo pre toga?

.

Šta ako su ljudi zaista vrste sa amnezijom? Šta ako nismo u mogućnosti da se setimo našeg pravog porekla? Kakve su šanse da zaboravljeni vremenski perod postoji u našoj istoriji?

Mnogi veruju da je napredna civilizacija postojala na Zemlji pre Velikog potopa koji je preplavio zemlju. Mnogi veruju da je Veliki potop na neki način bio restartovanje Zemlje.

Prema mišljenju mnogih, Velika poplava je zauvek promenila civilizaciju kakvu poznajemo.

Veliki potop ima svoje korene kod drevnih Sumera. Odatle, priče o kataklizmičkoj poplavi se šire među kulturama širom sveta. Bez obzira gde pogledamo, u Aziju, Afiku, Ameriku ili Evropu, naći ćemo dokaze priča koje opisuju kataklizmičku poplavu koja je preplavila zemlju.

Eridu Postanak, za koji se veruje da je sastavljen oko 2.300 p.n.e., je najraniji iskaz o Velikoj poplavi, koji prethodi popularnijoj Velikoj poplavi koja je opisana u biblijskoj knjizi Postanja.

Ali, da li ste se ikada zapitali šta se desilo na Zemlji pre poplave? Mnogi veruju da su na Zemlji postojale napredne civilizacije pre Velikog potopa koji je preplavio zemlju. Mnogi veruju da je Veliki potop na neki način bio restartovanje Zemlje.

 Zaharija Sičin opisuje iskaze pre i posle Velike poplave u svojoj knjizi Kosmički kod: Šesta knjiga Zemaljske hronike.

 

Događaji pre Potopa

Pre 450.000 godina

Na Nibiru, dalekom članu našeg solarnog sistema, život se suočava sa sporim istrebljenjem kako atmosfera planete propada. Svrgnut od strane Anua, vladar Alalu beži u svemirskom brodu i nalazi utočište na Zemlji. On otkriva da Zemlja ima zlato koje se može koristiti za zaštitu atmosfere Nibirua.

Pre 445.000 godina

Predvođen Enkijem, sin Anua, Anunaki je sleteo na Zemlju, uspostavio stanicu I Eridu-Zemlja – za vađenje zlata iz voda Persijskog zaliva.

Pre 430.000 godina

Zemljina klima se popravlja. Više Anunakija stiže na Zemlju, a među njima i Enkijeva polusestra Ninhursag, šef medicinskih usluga.

Pre 416.000 godina

Kako proizvodnja zlata posrće, Anu stiže na Zemlju sa Enlilom, naslednikom. Odlučeno je da dobiju vitalno zlato miniranjem u južnoj Africi. Enlil dobija komandu nad Zemaljskom misijom; Enkiju je dodeljena Afrika. Na odlasku sa Zemlje, Anua izaziva Alalov unuk.

Pre 400.000 godina

Sedam funkcionalnih naselja u južnoj Mesopotamiji uključuje svemirsku luku (Sipar), komandni centar misije (Nipur), metalurški centar (Šurupak). Rude stižu brodovima iz Afrike; prefinjeni metal je poslat gore orbiterima, a zatim prebačen u svemirske brodove koji periodično stižu sa Nibirua.

Pre 380.000 godina

Dobijanjem podrške Igigija, Alaluov unuk pokušava da preuzme vlast nad Zemljom. Enliliti dobijaju rat starih bogova.

Pre 300.000 godina

Anunakiji koji naporno rade u rudnicima zlata se bune. Enki i Nnhursag stvaraju Primitivne radnike kroz genetsku manipulaciju Ape žene; oni preuzmaju ručne poslove Anunakija. Enlil napada rudnike, dovodi Primitivne radnike u Edin u Mesopotamiji. S obzirom na njihovu sposobnost razmnožavanja, Homosapiensi počinju da se množe.

Pre 200.000 godina

Život na Zemlji opada tokom novog ledenog doba.

Pre 100.000 godina

Klima ponovo greje. Anunaki (biblijski Nefilim), na Enlilovo sve veće nezadovoljstvo, se ženi ćerkom Čoveka.

Pre 75.000 godina

“Gašenje Zemlje“ – počinje novo ledeno doba. Regresivne vrste Ljudi lutaju zemljom. Kromanjonac preživi.

Pre 49.000 godina

Enki i Ninhursag uzdižu ljude Anunaki porekla da vladaju u Šurupaku. Enlil je besan. Kuje zaveru da uništi čovečanstvo.

Pre 13.000 godina

Shvativši da će prolaz Nibirua u blizini Zemlje izazvati ogromnu plimu, Enlil traži od Anunakija da se zakune da će predstojeću nestreću zadržati sakriti od čovečanstva.

11.000 p.n.e.

Enki krši zakletvu, nalaže Ziusudri/Noju da izgradi brod. Potop se širi Zemljom; Anunakiji svedoče razaranju iz svojih orbitirajućih letelica.

 

 

Događaji nakon Potopa

Enlil pristaje da dodeli oruđa i semena ostatku čovečanstva; poljoprivreda počinje u brdima. Enki pripitomljava životinje

10.500 p.n.e.

Nojinim potomcima su dodeljena tri regiona. Ninurta, prvi Enlilov sin, pregrađuje planine i prazni reke kako bi Mesopotamiju načinio naseljivom; Enki privaja dolinu Nila. Poluostrvo Sinaj je zadržao Anunaki; osnovan je kontrolni centar na planini Moriah (budući Jerusalim).

9.780 p.n.e.

Ra/Marduk, Enkijev prvi sin, deli vladavinu nad Egiptom između Ozirisa i Seta.

9.330 p.n.e.

Set zatvara Ozirisa i nastavlja samostalnu vladavinu nad dolinom Nila.

 8.970 p.n.e.

Horus osvećuje svog oca Ozirisa i počinje “First Pyramid War“. Set beži u Aziju, zaplenjuje poluostrvo Sinai i Kanan.

8.670 p.n.e.

Protiveći se kontroli nad svim svemirskim stanicama na Zemlji od strane Enkijevih sinova i kćeri, Enlilovi naslednici pokreću “Second Pyramid War.“ Pobednik Ninurta prazni Veliku piramidu i odnosi opremu.

Ninhursag, polusestra Enkija i Enlila, vodi mirovnu konferenciju. Vladavina nad Egiptom prelazi sa Ra/Marduk dinastije na Tota.

8.500 p.n.e.

Anunaki uspostavlja ispostave na ulazu u svemirske objekte; Jerihon je jedna od njih.

7.400 p.n.e.

Kako se era mira nastavlja, Anunakiji daju neke nove prednosti čovečanstvu; počinje neolitsko doba. Polu-bogovi vladaju Egiptom.

3.800 p.n.e.

Urbana civilizacija započinje u Sumeru kako Anunakiji ponovo tu uspostavljaju stare gradove, počevši sa Eridu i Nipurom.

Anu dolazi na Zemlju. Novi grad, Uruk, sagrađen je u njegovu čast; on gradi hram u čast njegove unuke Inane/Ištar.

 

Izvor –

http://www.svettajni.com/da-li-ste-znali/kosmicki-kod-veliki-potop-je-bio-restartovanje-zemlje-ali-sta-je-bilo-pre-toga/

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Наследници Атлантиде из Агарте

.

Током једне совјетске експедиције у Монголском Алтају, у близини реке Амил, једно монголско племе пронашло је улаз у подземље. На неприступачној стени, био је уклесан древни натпис који није нико умео да протумачи. Тек много касније, један лама пред крај свог живота схватио је његово право значење. Тамо је, словима ватанан азбуке, било исписано: ,, Ово су двери Агарте`.“

Ово је прича коју је лама испричао маладом археологу Јефремову:

„Пре извесног времена (а реч је о десетинама хиљада година, не о столећима)“, наставио је лама спокојним гласом, „после катастрофе која је погодила ондашње човечанство, потонућа Атлантиде, неки древни народи су нашли уточиште дубоко испод површине земље. Предање каже да је то било после потопа, најстрашнијег од свих који су погодили Земљу, праћеног разорним земљотресима и пожарима. То је онај потоп о коме говори филозоф Платон.“

„Они су се сасвим разликовали од данашњих људи, отприлике онако како се данашњи људи разликују од животиња; ти древни људи беху више налик на богове, или беху њихови потомци: `Кћери земаљске`, кажу свете књиге, `у то давно доба мешаху се са боговима и с њима изродише синове и кћери`. Узалуд је трошити речи на њихову физичку снагу, која им је омогућавала да се носе и са најснажнијим зверима; а у то доба, постојале су звери које су својом величином надмашивале све што данас корача земљом.

Њихов животни век био је неизмерно дуг, неупоредиво дужи од века модерног човека. Шта могу да кажем о снази њиховог ума? Сваки од њих беше обдарен за нас управо непојмљивим моћима. Телепатија је била једна од њих – у то време тако обична као што је за нас дар говора. Они су познавали и заборављени језик птица, којим се данас служе једино анђели. Језик који и данас живи у поезији, поезији у њеном најузвишенијем значењу, и наслућује се у ритмовима и сазвучјима речи светих књига.“

„Али, изнад свега, ти људи су поседовали ЗНАЊЕ, које их је чинило много мудријим од наших савременика. Дубоко у подземљу, наставили су да негују науке које су данас највећим делом изгубљене. Колико год то чудно звучало савременицима, све данашње науке извиру из Агарте, макар у свом изобличеном, профаном виду. Нешто од тог знања још се може пронаћи у разноврсним предањима и тајним учењима на површини земље, учењима које ми називамо традицијом. Кажем: тајним учењима, не због тога што су она намерно скривена од данашњег човечанства, већ зато што данас велика већина људи више није у стању да их препозна и разуме. То су они бисери бачени пред свиње који се помињу у Јеванђељу. Не говори ли о томе и апостол Павле у својој Посланици Јеврејима: ‘О тој ствари морамо још пуно тога рећи и многе потешкоће објаснити јер сте постали спори у разумijевању’ ?

Агарта и народи који је настањују и сада располажу високоразвијеном технологијом, наслеђем цивилизације Атлантиде, која је ишчезла пре више од десет хиљада година.“

„Агарта, међутим, није само краљевство, већ и спиритуални Центар – центар који је постојао одувек, премда је данас тај центар постао скривен. Предање каже да је сада скривен негде на Истоку, у неприступачним и удаљеним пределима, у забити до које не води ниједан пут. Тај пут могу пронаћи само одабрани.

Археолог му на том месту постави једно питање:

„Како је све то остало непознато данашњем човечанству, које не престаје да говори о напретку науке и увећању својих знања? Како то да су толике древне и сакралне цивилизације без трага ишчезле са лица Земље, не остављајући за собом барем неку ископину која би била доступна научницима Запада и најзад постала предмет њиховог интересовања?“

„Откривајући древне цивилизације, извлачећи њихове остатке на светлост дана“, одговори лама осмехујући се. „данашњи археолози ослобађају силе којима су у сваком погледу недорасли. Они и не знају ништа о њиховом постојању. Силе којима се обраћају надилазе њихове скромне моћи; они нису свесни значаја оног што поново износе на светлост дана. То нису само артефакти старих цивилизација, мртви остаци претходних историјских епоха; то су и душе мртвих, мртвих предмета и људи, које могу постати моћно магијско средство, поготову у рукама чаробњака, оних који су упућени у магију. Чак и када их скривају или уништавају, они служе циљевима који их надилазе.“

„Нажалост, данашњи научници тога нису уопште свесни, као што немају никакво знање о томе шта су заправо пронашли. Пирамиде се, на пример, упорно приписују египатској цивилизацији, а савремени научници у њима виде једино њихове краљевске гробнице. Ништа није неистинитије и погрешније од тога. Пирамиде су сакрални објекти древне цивилизације Атлантиде и расејане су по готово читавом свету. Они и не слуте да се под шапама Сфинге крију кључеви заборављене историје човечанства.“

„Сфинга, тајанствени чувар надљудске снаге, звер са телом лава и главом човека, не престаје да нам се осмехује и да нам задаје своје загонетке; њен злокобни смех је својевремено зачуо краљ Едип. Мало је познато да се она јавља и у хиндуизму, у храмовима посвећеним богу Шиви, где је знана као `пурусхамрига`, као `људска звер`. Њене шапе сакривају подземне одаје у којима се налазе у гранит уклесане библиотеке, књиге које разоткривају најстарију прошлост човечанства. То је тајна Дворана Записа. Чудно је да је то промакло свим наводним истраживачима древног Египта и мистерија старог света…“

 

„Како је то уопште могло да се догоди? Треба имати на уму да је од најдавнијих времена до данас свет неколико пута променио своје обличје. То није случајна промена на површини, узрокована некаквим спољашњим узроцима, како верују научници Запада, већ промене у дубини, нешто што задире у само устројство света. Променили су се не само његови спољашњи услови, већ се мењао свет у самој својој основи. Исто можемо рећи и за људе; и једно и друго стоји у непосредној вези. Припадници старих раса нимало не личе на модерно човечанство. Чак и у физичком смислу, модерни човек је само жалосна карикатура древних. Грешка модерних је у томе што свуда траже, а на концу и проналазе сличне себи.“

„Отуда се на прошлост спушта непровидна завеса. Шест хиљада година – то је, отприлике, граница иза које поглед научника више не продире. То је почетак завршног периода четврте и последње југе, гвозденог или мрачног доба. Над човечанством се данас надвија уништење. То је епоха владавине Антихриста, о којој говоре хришћанске свете књиге, ваше Свето писмо, које смо изучили с највећом пажњом.“

Лама на час застане, прекривајући високо чело кошчатим длановима, а онда дода још неколико необичних напомена:

„Некад, у давно доба, тврде легенде, драго камење беше расуто свуда по земљи, а дијаманти беху нешто посве обично, баш као што је данас најгрубљи шљунак. Али, те исте легенде нас упозоравају да се благо у рукама непозваног претвара у угаљ, ђубре или обичан камен, и да му доноси најстрашнију несрећу.“

„Народи Агарте ће једном изаћи на површину. Да би се то догодило, да би народи Агарте опет изашли на површину, свет се мора променити, и то променити у својој најдубљој основи. Уосталом, када би данас изашли на површину, становници Агарте би били развејани у прах и пепео. Свет је, наиме, у међувремену огрубео, док су њихова тела остала суптилна и финотварна. Драго камење је ишчезло са површине земље, преостао је тек најгрубљи шљунак; ипак, оно није нестало и у њеној дубини. Само огрубели човек модерног доба може поднети услове који моментално владају на Земљи, на њеној површини.“

Поглавље књиге „Свет Агарте“ Максимилијана Руперта Дитриха Сикорског, Москва, „Демијург“, 1994.

Link:  https://hiperboreja.blogspot.rs/2015/10/razgovor-s-ucenim-lamom-boris-nad.html

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Crni magovi sa Atlantide

Zašto je potonula Atlantida i uništeni Slavni gradovi?

.
U drevna vremena Zlatnog Doba Atlantide, kraljevi i sveštenstvo Atlantide poštovali su Kult Sunca.
Jednom godišnje, a i više puta ako je bilo potrebito, sastajali su se kraljevi Slavnih gradova u Gradu Prozirnih sjena Atlantide, da bi na miran način riješili nastale nesuglasice i probleme. Prije te mirne rasprave kraljevi iz Slavnih gradova pili bi iz zlatnih pehara vodu prožetu miomirisima najrjeđih cvijetova koji su tada rasli i cvali. Taj napitak bio je nazvan ‘nektar Bogova‘ i trebalo je da označi zajedničko nadahnuće svim kraljevima koji bi nakon ispijanja ‘nektara Bogova’ utonuli u san. Ujutro bi svako od njih ispričao svoj san. Na kraju kralj iz Grada Prozirnih sjena pokušao bi donijeti zajednički zaključak s kojim bi svi ostali tada trebalo da se slože. Bio je to blagoslov Božanstva koji se dugo slivao na Atlante, baš poput reke koja je tekla iz planina prema Gradu Prozirnih sjena, obavijajući ga nekakvom mističnom koprenom.

No, razvoj materijalnog bogatstva napokon je doveo do kobne reakcije. Razvojem bogatstva rasla je i razvijala se osobnost, a s osobnošću razvijala se i oholost i žeđ za vlašću. Upravo ova oholost i žeđ za vlašću najveći je zamah dobila kod četvrte podvrste Atlanta. Bila je to rasa Helakhty (Hladne vatre – po Athumanunhu) koji su bili mješanci Belanmunga i ostalih Atlanta. Bila je to rasa blijedo-žućkaste puti. Helakthy su svoja kraljevstva razvijali na područjima kontinenta MU (Lemurija).

Uporedo s njihovim kraljevima razvijalo se i njihovo sveštenstvo, odnosno, Crni magovi koji su se počeli baviti Crnom magijom. Ta Crna magija suštinski se razlikovala od Bijele magije koju su razvili Beli magovi Belanmunga. Tako dok Bela magija djeluje u skladu s Božanskim, Crna magija doziva u pomoć niže sile i nagone.

Helakhtyski kraljevi poželjeli su gospodariti, pa su odlučili osvojiti cijeli Svijet i pokoriti sve svoje susjede. Prekršili su savez i bratski dogovor Slavnih gradova. Uveli su Žrtvu krvi i umjesto ‘nektara Bogova‘ pili su krv ubijenih životinja, najčešće bikova.

Helakhty su prekinuli božansku hijerarhiju i okrenuli je naopako. Tako su oni umjesto sa silama odozgo sklopili savez sa silama odozdo, pa je tako nastala i prva organizacija Zla na Zemlji. U toj organizaciji Zla svatko je želio uništiti onoga drugoga, svi su ratovali protiv svih, a carovale su zavist, zloća, zloba, strah i nasilje.

Crni magovi ne samo da su surađivali sa štetnim silama, već su razvijali i nove opasne sile, pa su misli Crnih magova ubrzo postale i njihovi tiranini. Grade se i niču Crni hramovi u kojima se obožavaju monstrumi, nemani i još uvijek živi pterodaktili koji proždiru ljude, a ljudi su prisiljavani da obožavaju i njeguju kult osobnosti tirannina.

Tako Čovjek postaje tiranin, muškarac traži od slabijih (žena, starci i djeca) da mu postanu robovi i da ga obožavaju. Žena Muškarcu postaje sredstvo tjelesnog užitka, pa se strahovitom brzinom razvija seksualna mahnitost. Pojavljuje se poligamija i ljudska je vrsta spremna na degeneraciju.

Bogataši u hramove stavljaju svoje likove od ORIHALKA, zlata i bazalta (slike i kipove), pa traže od siromašnih i slabijih da ih obožavaju. Čak su se pojavili i posebni sveštenici koji su sprovodili obrede obožavanja tih izopačenih kultova ličnosti.

Svemoćni proroci, egoizam, anarhija i ostala slična zla uzimaju maha cijelom Atlantidom i Atlanti su napokon prisiljeni da se podijele na dva tabora.      Oni koji su ostali vjerni staroj tradiciji okupljali su se u Slavnim gradovima oko svojih kraljeva (Slavni ili Slaveni), ali su ubrzo postali tek MANJINA, jer je velika većina prihvatila mračnu religiju Hladnih vatri.

Rat je bio neizbježan, a Atlantida postaje pozornica strašne borbe između Crne i Bele magije.

U strašnom ratu Hladne vatre zauzmu grad Prozirnih sjena, pa prvobitna kultura i civilizacija Atlanta počinje nepovratno propadati. Prokletstvo Naxyrh uzdrma napokon i savez Slavnih gradova, a Kult Krvi napokon potisne Kult Sunca.

Crna magija odnela je pobjedu nad Belom magijom, te nastanu VELIKE SEOBE NARODA.

Sve se ispremiješa i započinje katastrofa napokon, nakon strašne bitke, nazvane po Athumanunhu, ‘Bitka iza Tamne strane Mjeseca‘,  a posle nje uslijede još neke u određenim razmacima. Evo, to je po Athumanunhu uvod u potonuće Atlantide i propast Slavnih gradova.

Izvor:

http://blog.dnevnik.hr/enhu/2008/01/1623943957/athumanunhova-legenda.html

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

АТЛАНТИДА ( ЦАРСТВО СЕНКИ )

АТЛАНТИДА (ЦАРСТВО СЕНКИ)

.

Пространо острво, или можда чак континент, које одједном израња из зеленог мора, из џиновског светског океана с оне стране Хераклових стубова, како би, исто тако неочекивано, опет у њему потонуло. То се десило у неко неодређено, далеко време; његова пропаст, према Платону, пада у годину 9.600 пре Христа.

Та је пропаст била последица гнева богова, самог Зевса у ствари. Нестаће у ватри, у небеском огњу који ће се сручити на острво, потом ће се таласи склопити над једним у суштини већ посусталим, окамењеним светом. Катастрофа ће се одвити током само „једног јединог дана и једне једине ноћи“ (Платон, на основу египатских предања). Али ће море на том месту, по тврдњама помораца, миленијумима потом остати непловно: један Платонов савременик говори о „дванаест дана пловидбе иза Хераклових стубова“ (Гибралтарског теснаца), коју отежавају пешчани спрудови, муљ, морска трава и пловућац (последица вулканских ерупција), што подсећа на неку врсту проширеног, џиновског Саргашког мора.

Један картагински морепловац (Химилко), морској трави која „подсећа на грмље“, додаје и „морске немани које се стално крећу тамо-амо“ те „дивље звери (што) пливају међу успореним бродовима који као да гамижу“, морем без дашка ветра. Сећање на острво, међутим, живеће дуже: хиљадама и хиљадама година, у мрачним и магловитим легендама безбројних народа о Земљи мртвих или Зеленој земљи, која почива негде на Западу, у безмерном Океану (отуда и име Гренланду, „Зеленој земљи“). Али, то су забрањени светови мртвих. Пловидба иза Хераклових стубова остаће још задуго забрањена, не само из разлога феничанског монопола над мореузом. Једна енглеска мапа, из 1500., приказује Атлантиду спојену са Лабрадором и Гренландом, као да још увек постоји.

Патуљци и дивови

Њени становници, према Рене Генону, дошли су са Севера у сам освит људске историје, из земље која је исто тако напречац нестала у космичкој катаклизми, али овог пута у катаклизми изазваној залеђивањем.

Овде, на том рајском острву-континенту, избеглице из Хипербореје, истински људи-богови, створили су нову људску расу – кромањонца, са својим савршеним особинама, расу која је познавала поморство, земљорадњу, магију и вештину обраде метала. Тим вештинама научио их је сам титан Атлас, за кога старо предање тврди да је носио свет на својим плећима. Диодор Сицилијански каже да је то само митски израз за чињеницу да је Атлас био познавалац астрономије и да је изумео сферу.

Управо по титану Атласу добила је име цивилизација која је, према Платону, неговала обичај жртвовања бикова, (који је у Алантиди култна животиња), а према другим ауторима, и ритуалном једењу свежег биковског меса и испијању његове крви – обичај који ће се веома дуго задржати на Медитерану, и то понајвише у његовом западном делу. Корида је остатак древног ритуала свете игре с биковима, а тај исти култ се, како сведочи археологија, дуго одржавао и на Криту. Траг о томе дошао је до нас у виду мутне легенде о Минотауру коме су жртвоване девојке и младићи у лавиринту у коме је, тобоже, био заточен. Данас Атласово име носи Океан и једна планина у Африци.

Атлантиђани су познавали метал – тајанствени ОРИХАЛК, астрономију и навигацију, те вештину грађења бродова и писмо. Ако је веровати Платону и његовом египатском извору, њихова војна сила, у тако давно доба, није имала достојног такмаца у свету. Отуда колоније расејане широм Старог али и Новог света – Америке. Та се колонизација генерално одвијала у смеру северозапад-југоисток, широм земљине кугле, од северозападног Атлантика све до Пацифика, остављајући за собом бројне трагове, а један од најупечатљивијих је онај у виду имена афричких Мавара, библијских Аморејаца, пацифичких Маора… – свих у истом значењу, „народа који је пристигао са Запада“. Археологија ће овом миту дати неочекивану потрвду, у виду тзв. загонетке КРОМАЊОНЦА. Кромањонац се појављује одједном и без прелазних облика. Појављује се на северозападу Европе, потискујући неандерталца, патуљка високог нешто преко једног метра, најпре у планинске забити, које су, тада као и касније, прибежиште свих архаичних раса.
.

Атлантида и Амазонке

.

Други поклоници атлантских митова додали су овој причи, самој по себи фасцинантној, нове и ништа мање чудесне детаље. Диодор Сицилијански, у трећој књизи своје Историјске библиотеке, у којој описује географију источно-алтантског региона, износи сложену повест ратова које су АМАЗОНКЕ, а потом још један народ „жена-ратница“, ГОРГОНЕ, водиле са атлантским колонистима у северозападној Африци.Пошто су освојиле све градове на острву Хесперији, Амазонке су потукле суседне Либијце и сва околна номадска племена и основале велики град Херсон. Одатле су напале становнике далеке Атлантиде, најцивилизованији народ западно од Нила.

Кад је Амазонска краљица Мирина заузела и разорила Керну, један од најзначајнијих градова Атлантиде, остали градови су се предали без борбе.

Амазонска краљица је према пораженим становницима Атлантиде поступила врло часно; склопила је с њима пријатељство, а да би им надокнадила губитак Керне, на месту разореног града подигла је нови град — Мирину, који је населила заробљеницима и свима онима који су желели ту да живе.

Отада су становници Атлантиде дуго времена указивали Амазонкама божанске почасти.

Извор:
Диодор са Сицилије: III, 52—3;
Диодор са Сицилије: III, 54;
Диодор са Сицилије: III, 55.

more »

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Зенобија, славна краљица Палмире

ЗЕНОБИЈА, КРАЉИЦА КАМЕНА И ПЕСКА

 

.

,,Када би знали каква је то жена, колико је разумна у доношењу одлука, одлучна кад издаје наређења, строга према војницима, а опет дарежљива када то околности захтевају, ипак непопустљива када то изискује стега… Ова жена задала је такав страх Египћанима и источним народима да ни Арапи, ни Сарацени, ни Јермени нису смели да јој се супротставе.” (Луције Домиције Аурелијан (270–275)

Зенобија, краљица Палмире,  према мишљењу многих, била је најплеменитија и најлепша жена Истока.  Дух јој је био божански силан, а лепота невероватна.

 ПАЛМИРА (грч. Παλμυρα) је антички град у централном делу данашње Сирије. Његово оригинално име потиче из арамејског језика и значи БЕЛМИРА (Б је у изговору прешло у П), јер је град био посвећен богу Белом, чији храм је био најимпозантнији део града. Локално становништво данас користи назив Тадмор. Налазила се у оази на пола пута између Еуфрата и средоземне обале и била је прво веће насеље на које су наилазили трговачки каравани на познатом Путу свиле. Ако су долазили с Истока, пут им се ту рачвао на северо-запад према Малој Азији и даље према Европи, или на југ према Египту. У повратку, Палмира је била најважније место за утовар робе продаване на истоку. Било да су долазили или одлазили, трговци су тамо морали да плате различите намете неопходне за наставак путовања. Датум припајања Палмире Римском царству није тачно утврђен, али се њен процват поклапа с временом римске владавине. Основно занимање становника Палмире, људи мешаног арамејског и арапског порекла, била је трговина која им је с временом донела завидно богатство.

Средином 3. века наступила је највећа криза у римској историји. Хроничар Оросије забележио је да су народи који су до тада боравили на границама напали Царство са свих страна: „Германи су нагрнули преко Алпа, упадајући у Рецију и сву Италију западно од Равене. Алемани су похарали галске провинције, па су и они прешли у Италију. Навала Гота разрушила је Грчку, Понт и Азију, прекодунавска Дакија заувек је изгубљена. Квади и Сармати харали су панонским провинцијама. Остали Германи опљачкали су Хиспанију и освојили је. Персијанци су запосели Месопотамију и сасвим опустошили Сирију. У бројним провинцијама сада су на рушевинама великих градова преостала само бедна и безначајна станишта која још носе њихова имена и спомен на њихову несрећу.”

.

Храм богу Балу(Белу), Палмира, Сирија ( Temple of Baal )

July 2006 Temple of Baal-Shamin Temple of Baal-Shamin, the Lord of the Heavens in Semitic pantheon, responsible for rain and fecundity. Temple was dated ca. AD 17 and its cella dated AD 130. It was completelly restored in 1954-6 by Swiss archeologists.:

more »

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Трачака богиња Бендис

ТРАЧКА БОГИЊА БЕНДИС

.

Шта значи њено име и чега је она богиња?

Погледајмо: “бендати, -ам импф. (Бања Лука) ‘признавати’. У Црној Гори (Ријечка нахија) ишло би заједно с тиме обендати пф., кад не би било назначено значење ‘бегенисати’ (в.), без примјера који би то значење потврђивали. За импф, обендавати из истога нарјечја даје се примјер и значење ‘марити’, које се може сложити са значењем у Бањој Луци.

Тај турцизам персијског порекла (бенде ‘слуга’, бенден ‘служити’, особито у формули учтивости бендениз ‘Ви, ваш слуга’) није другдје потврђен.”(П. Скок, Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика, ЈАЗУ, Загреб, 1971) Скок каже да је ријеч “бендати” персијског поријекла, а потом тврди да је до Срба дошла преко турског језика, заборављајући при томе да србски језик, исто као и персијски, припада ткз. индо-европској групи језика, што аутоматски значи да је ријеч “бендати” могла одувијек постојати и у србском језику.

Да је то управо тако, свједочи нам име трачанске богиње БЕНДИС (и у енглеском језику постоји ријеч “бенд” са значењем “савити”, јер кад се некоме из части поклањамо, тад се и лучно савијамо).  Пошто “бендати” значи “цијенити, поштивати, уважавати, емотивно бити везан за некога или нешто”, видимо да трачански коријен БЕНД- значи исто као староиндијско бáндхана-, авестанско “бандаyаити” сто значи “веза”.

То је БЕНДИС, богиња поштoвања и уважавања.

Видећи дивље животиње уз БЕНДИС, неки изједначавају Бендис са Артемидом, што је скроз погрешно, јер за разлику од богиње Артемиде која је сурова према животињама, лови их и убија не бендајући их, богиња БЕНДИС је блага према животињама, поштује их и брине о њима, служећи им. Она јесте ратник, али ратник чија је снага у поштовању и уважавању нејаких и слабих у природи и свијету уопште. БЕНДИС је каснија ВЕСНА, богиња прољећа.

 

Бендис је опремљена као ратник са Фригијском капом са крестама, прошараном тротачкама (тротачке су једноставни приказ трике (трискелиона). Сунчана креста на капи и тротачке говоре да се ради о соларном божанству, наоружаном, али безазленом и благом, те се ње ни нејаке дивље животиње не плаше.

Трачка богиња БЕНДИС сликовно је представљена као смирена и блага. Поред ње је срна приказана као радознала питома животиња без икаквог страха, мада је Бендис ратник са копљем.

На слици:

Аполон са дрветом живота (Божијим жезлом) дарује зеца богињи Бендис (зец је симбол прољетне плодности и рађања живота).

AUTOR: Petko Nikolić Viduša

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

ČIJI JE VELIKI “KINESKI” ZID?

U Kini, postoji još jedan opipljiv materijalni dokaz o prisustsvu u toj zemlji napredne civilizacijae, sa kojom kinezi nemaju veze. Nasuprot kineskih piramida, ovo svedočenje je poznato svima. To je takozvani Veliki kineski zid.

Da vidimo šta kažu ortodoksalni istoričari o najvećem spomeniku arhitekture, koji je odnedavno postao glavna turistička atrakcija u Kini. Zid se nalazi na severu zemlje, koja se proteže od morske obale i ide duboko u mongolske stepe, i po različitim procenama ima dužinu, uzimajući u obzir njegove grane, od 6 do 13 000 km. Debljina zida je nekoliko metara (u proseku 5 metara), visina 6-10 metara. Navodi se dase zid sastoji od 25 hiljada kula.

Veliki “kineski” zid

Kratka istorija izgradnje zida sada izgleda ovako. Izgradnja zida je navodno počela u 3. veku nove ere tokom vladavine dinastije Cin, da bi se zaštitili od nomadskih upada sa severa, i jasno definisali granice kineske civilizacije. Inicijatorom izgradnje je postao znameniti “ujedinitelj zemlji kineskih,” car Cin Ši Huan Di. On je sakupio za izgradnju oko pola miliona ljudi, što je veoma impresivna brojka pri 20 miliona ukupnog stanovništva. Tada je zid bio uglavnom od zemlje – veliki zemljani nasip.

Tokom dinastije Han (206 pne do .. 220 nove ere), zid je produžen na zapad, ojačan kamenom i linijom osmatračnica, koje su išle duboko u pustinju. Pri dinastiji Ming (1368-1644) je nastavljena gradnja zida i dalje. Kao rezultat toga, on se proteže od istoka ka zapadu od Bohajskog zaliva u Žutom moru do zapadne granice moderne provincije Gansu, ulazeći na teritoriju pustinje Gobi. Smatra se da je ovaj zid izgrađen naporima miliona Kineza od opeke i kamenih blokova, zato što su neki od ovih delova zida sačuvani do danas u obliku u kojem su navikli da ih vide savremeni turisti. Dinastiju Ming zamenila je mandžurijska dinastija Cin (1644-1911), koja se izgradnjom zida nije bavila. Ona se ograničila na održavanje relativnog reda na maloj površini blizu Pekinga, koja je služila kao “kapija ka glavnom gradu.”

Godine 1899., američke novine su širile glasine da će zid uskoro biti srušen, a da će na njegovom mestu izgraditi autoput. Međutim, to niko je mislio da uradi. Osim toga, 1984, je pokrenut program za obnovu zida na inicijativu Deng Ksjaopinga i pod vođstvom Mao Ce Duna, koja se sprovodi i sada, a finansirana je od strane kineskih i stranih kompanija, kao i pojedinaca. Koliko je sakupio Mao za obnovu zida, nije saopšteno. Nekoliko delova je obnovljeno, a na nekim mestima je izgrađen ponovo. Dakle, možemo pretpostaviti da je izgradnja četvrtog zida počela 1984. godine. Obično, turistima pokazuju jedan od delova zida, koji se nalazi 60 km severozapadno od Pekinga. Ova planinska oblast Badaling (Badaling), sadrži dužinu zida od 50 km.

Najveći utisak zid ne proizvodi u oblasti Pekinga, gde je on izgrađen na ne baš visokim planinama, već u udaljenim planinskim područjima. Tamo, uzgred, se jasno vidi da je zid, kao fortifikacija, urađen veoma pažljivo. Prvo, po samom zidu na mestu je zajedno moglo da se kreće po pet ljudi u redu, tako da je to što je bio jako dugačak bilo neophodno, da se ako je topotrebno, po njemu kreće vojska. Pod zaštitom grudobrana stražari su mogli sakriveni da se prikradaju izabranom mestu gde su neprijatelji planirali da napadnu. Signalne kule su raspoređene na takav način da je svaka od njih u zoni vidljivosti druge dve. Neke važne poruke su se prenosile ili bubnjevima, ili dimom, ili vatrom. Na taj način, vesti o neprijateljskoj invaziji su iz najudaljenijih graničnih područja mogle biti poslate u centar za dan!

U procesu obnove zida otkrile su se neke zanimljive činjenice. Na primer, njegovi kameni blokovi su spojeni međusobno sa pirinačanom lepljivom kašom sa primesama gašenog kreča. Ili da su rupe na kulama gledale prema Kini; da je severna strana zida male visine, daleko manje nego na jugu, a tu se nalaze i stepenice. Ove činjenice, iz očiglednih razloga, ne oglašava i ne komentariše zvanična nauka – ni kineska ni svetska. Osim toga, pri rekonstrukciji kula, praznine pokušavaju da se izgrade u suprotnom smeru, mada to ne uspeva svuda. Ove fotografije prikazuju južnu stranu zida – sunce sija u podne.

Međutim, neobičnosti kineskog zida se tu ne završavaju. Vikipedija ima kompletnu mapu zida, koja pokazuje zid različitim bojama, kako nam je rečeno, da se vidi izgradnja zida svake kineske dinastije. Kao što možete videti, Veliki zid, ispostavilo se, da nije jedan. Severna Kina je prepuna gusto posutim “velikim kineskim zidovima”, koji ulaze na teritoriju današnje Mongolije, pa čak i Rusije. Svetlo preliveno na te neobičnosti je usmerio A.A. Tjunjaev u svom radu “Kineski zid – veliki uspeh kineskog naroda”:

“Praćenje etapa izgradnje ” kineskog ” zida, na osnovu podataka kineskih naučnika, je izuzetno zanimljivo. Iz njih je vidljivo, da kineski naučnici, nazivajući zid “kineski”, ne mare toliko o tome da kineski narod u njegovoj izgradnji nije učestvovao: svaki put kada je izgrađen još jedan deo zida, kineska uprava nalazila se daleko od mesta gradnje.

Dakle, prvi i osnovni deo zida izgrađen je u periodu od 445 godine pre nove ere od 222 nove ere. On se proteže na 41- 42 ° severne geografske širine, a istovremeno duž nekih delova Žute reke. U to vreme, naravno, nikakvih mongolo tatara nije bilo. Osim toga, prvo ujedinjenje naroda u sastav Kine bilo je tek 221. godine pne pod carstvom dinastije Cin. A pre toga je bio period Čžango (zaraćenih carstva 5-3 vek pne.), kada je na teritoriji Kine bilo osam carstva. Tek u sredini 4. veka pne, Cin je započeo borbe protiv drugih carstva, i 221. godine pne osvojio deo njih.

Mapa Velikog “kineskog” zida.. Delovi “kineskog” zida sa početka zida stvoreni Cin carstvom (do 222 pne) .Delovi “kineskih” zidova u prvih pet godina carstva Cin (221-206 pre nove ere.) Delovi “kineskih” zidova tokom epohe Han (206 pne – 220 ne Delovi “kineskih” zidova izgrađeni do začetka Tang dinastije.

Slika pokazuje da se zapadna i severna granica carstva Cin do 221. godine pne nije protezala tim delom “kineskog” zida, koji je počela da gradi još 445 pne i koji je bio izgrađen 222. godini pne.

Na taj način, vidimo, da taj deo “kineskih” zidova nije gradilo kinesko Cin carstvo, već severni susedi. Za samo 5 godina – od 221 do 206 godine pre nove ere zid je izgrađen duž cele granice carstva Cin, što je zaustavilo širenje njenih podanika ka severu i zapadu. Pored toga, u isto to vreme 100-200 km zapadno i severno od prvog je bila izgrađena i druga linija odbrane od carstva Cin – drugi “kineski” zid tog perioda.

Sledeća faza izgradnje obuhvata period od 206 godine pre nove ere do 220 nove ere. Tokom ovog perioda, bili su izgrađenai delovi zida, koji se nalaze 500 kilometara zapadno i 100 km severno od prethodnog … U periodu od 618 do 907 godine Kinom je vladala dinastija Tan, koja nije sebe obeležila pobedama nad njenim severnim susedima.

Delovi “kineskih” zidovi sagrađeni za vreme vladavine dinastije Sun. Delovi “kineskih” zidova sagrađeni za vreme vladavine dinastije Ming. Karta Orteliusa 1602. godine. Karta Azije 1754. godine «Le Carte de l’Asie» Veliki “kineski” zid.

U narednom periodu, od 960 do 1279. u Kini se utvrdila dinastija Sun. U to vreme, Kina je izgubila vlast nad svojim vazalima na zapadu, na severo-istoku (na teritoriji korejskog poluostrva) i na jugu – u severnom Vijetnamu. Sun carstvo je izgubilo veliki deo teritorija na severu i severozapadu, ustupljenih kidanskom carstvu Liao (deo savremene provincije Hebej i Šansi), tangutskom carstvu Si-Sja (deo teritorije sadašnje pokrajine Šansi, celu teritoru savremene provincije Gansu i Ninsja-Huejsku autonomne oblasti).

1125. granica između ne-kineskog carstva Čurčen i Kine nalazila se na reci Huajhe – to je 500-700 km južno od mesta izgrađenih zidova. A 1141. godine je potpisan mirovni sporazum, pod kojim je kineska dinastija Sun priznala sebe vazalom ne-kineske države Jin, obavezavši se da joj plati veliki danak.

Međutim, Kina je zapravo bila smeštena južno od reke Hunahe, a 2100-2500 km severno od njenih granica je izgrađen sledeći deo, “kineskih” zidova. Ovaj deo zida, izgrađen od 1066 do 1234.godine prolazi kroz ruske teritorije na severu pored reke Argun. U isto vreme na 1500-2000 km severno od Kine izgrađen još jedan deo zida koji se nalazi duž Velikog Hingana …

Naredni deo zida izgrađen je u periodu od 1366 do 1644 godine. On prolazi po 40. paraleli od Anduna (40 °), malo severnije od Pekinga (40 °), preko Inčuana (39 °) do Dunhuana i Ansia (40 °) na zapadu. Taj deo zida je poslednji, najjužniji i najdublje prodire na teritoriju Kine … Tokom izgradnje ovog dela zida u ruske teritorije uključen je ceo Amurski region. Do sredine 17. veka, na obe obale Amura već su postojale ruske tvrđave-utvrđenja (Albazinska, Kumarska i dr.), seljačka naselja i oranice. 1656 je formirano Daursko vojvodstvo (kasnije – Albazinsko), koe je obuhvatalo dolinu gornjeg i srednjeg Amura na obe obale … Izgrađen Rusima 1644.godine “kineski” zid koji je išao tačno po granici između Rusije i Cinske Kine. 1650. godine, Cinska Kina je napala rusku zemlju u dubini do 1500 km, što je bilo sadržano Ajgunskim (1858) i Pekinškim (1860) sporazumom … “

Danas se “kineski” zid nalazi u Kini. Međutim, bilo je vreme kada je zid obeležavao granicu zemlje. Ovu činjenica potvrđuju došle do nas stare karte. Na primer, čuveni srednjovekovni kartogrf Abraham Ortelius sa svojim atlasom sveta Theatrum Orbis Terrarum iz 1602.godine. Na mapi je sever sa desne strane. Na njoj se jasno vidi da je Kina odvojena od severne zemlje – Tartarskim zidom. Na karti iz 1754. godine «Le Carte de l’Asie», se takođe jasno vidi da granica između Kine i Velike Tartarije ide po zidu. Čak i karta iz 1880. godine pokazuje zid, kao granicu Kine sa svojim severnim susedom. Primetno je, da deo zida zalazi dovoljno daleko u područje zapadnog suseda Kine – kineske Tartarije …

(Autor Dušan Mitrović)

Na slici je predstavljen eksponat sa iskopavanja Šajginskog naselja koje se nalazi 70 km. severno od grada Nahodka – jedinstven spomenik kulture. Ovo OGLEDALO  je otkriveno 1891. godine, a 1963. godine je započeto iskopavanje spomenika, što je trajalo do 1992. godine. Kako vidimo na njemu je predstavljena  SVASTIKA – simbol  Slavjano-Arijevaca.

 

Kinesko ogledalo sa svastikama

.

Kineska BELA mumija

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

ПСОГЛАВА ИЗ ШАЛАБУРГА

Vidan Nincic  ,,ПСОГЛАВА ИЗ ШАЛАБУРГА

.

.

Приповеда се да је из 3 правца каменог распећа одјекнуо болан крик, да се небо намрачило и да су муње почеле да цепају таму над шумом…
…Седамдесетак километара северозападно од Беча налази се замак Шалабург. Jедан je од најлепших ренесансних двораца у Доњој Аустрији, у крају који обилује романтичним и раскошним племићким резиденцијама и утврђењима прохујалих векова.

После тешких разарања у Другом светском рату, пустошења и запостављености, замак је темељно преуређен и у њему се данас налази један од угледних аустријских музеја који сваке године посете десетине хиљада туриста. Ретко коме од посетилаца промакне необичан детаљ: међу десетинама украсних мотива и ликова од црвене теракоте које красе велико унутрашње двориште замка налази се и биста особе одевене према моди из средњег века, с капом на глави. Необично је то што је глава те особе псећа!

Археолози и историчари се слажу да почетак градње Шалабурга, утврђења на речици Шала, потиче из времена 10. века. Првобитно утврђење састојало се од четвртасте високе куле, двоспратне утврђене резиденције и кружне капеле, све окружено високим каменим назупчаним бедемом. Положај му је био повољан, на врху мањег стеновитог платоа, са добрим погледом на околне долине и ниске брежуљке обрасле густом шумом. Његови власници припадали су лози Сигхардинга, према имену грофа Сигхарда VI, родоначелника ове изворно баварске породице. Род је изумро средином 13. века, када је аустријски војвода Фридрих II од Бабенберга запустели посед и утврђење даровао свом вазалу Оту од Отенштајна, а пола века касније Шалабург је постао власништво Отона I од Целкинга, као део мираза који је супругу донела Левкардис од Отенштајна. После смрти без наследника последњег Целкинга, грофа Штефана, 1451. године, посед су наследили синови његове сестре Ане, удате за барона од Лозенштајна, и са њима почиње мрачна и древна легенда о псоглавој из Шалабурга!

Прича почиње негде средином 16. века, када су замак наследила два брата. Осим заједничких родитеља браћа нису имала ничег другог што би их везивало! Тачније речено, имали су још једну заједничку ствар: мрзели су један другога више него што се то може испричати или објаснити! Посебно се у томе истицао старији. Чинило се да не може да нађе мир док му је брат жив. Млађи је одлучио да се, у страху за свој живот, уклони док је време. У непосредној близини родитељског замка започео је да гради сопствени утврђени дворац, који је успео и да заврши на брзину и да се у њега пресели. Шалабург је препустио старијем брату!

Пресељењем невоље нису престале. Старији брат користио је сваку прилику да изазове млађег на сукоб. Низали су се изазови и позиви на двобој. Коначно је до сукоба и дошло. Прича се да је старији брат пуцао на млађег из пиштоља, и да га је промашио, а да се потом латио мача, коме је био вичнији, и захваљујући чему је његова снага и мржња однела превагу. Млађи брат изгубио је живот. На месту његове погибије, на шумском раскршћу, пријатељи и вазали убијеног подигли су спомен-обележје, крст од црвеног камена са ликом распетог Христоса.

Смрћу млађег брата, дивља мржња његовог убице није ослабила. Наредио је да се поруши тек изграђени братовљев замак. Изгледа да је, без обзира на дивљу природу и безграничну мржњу, почела да га мучи савест, или барем нешто налик на грижу савести! Иако се у међувремену оженио, супруга му је затруднела, он се посветио лову, с истом страшћу са којом је за живота прогањао брата. Проводио је дане и ноћи у необузданим хајкама на дивљач по густим шумама око Шалабурга, са седам дресираних ловачких паса и неколицином ловаца и слугу.

Једне вечери, гонећи јелена, барон Лозенштајн случајно је набасао на оно исто раскршће где је брату дошао главе. Црвени камени крст деловао је попут шока на ловца. Избезумљен мешавином необузданог беса, а можда и притиснут осећањем страха због злочина који је починио, ловац је потегао пиштољ и, узвикнувши „Овај пут те нећу промашити!”, испалио зрно у груди Распетог на крсту!

Легенда даље приповеда да је из правца каменог распећа одјекнуо болни крик, да се небо намах наоблачило, да су муње почеле да цепају таму над шумом. Ужаснути сценом, слуге и ловци су се разбежали куд који. Пренеражени и престрашени барон Лозенштајн са седам оданих паса, појурио је на коњу ка Шалабургу и безбедности његових високих и дебелих зидина.

Зидине Шалабурга нису биле довољна заштита. Стигавши у дворац, барон је затекао велику узнемиреност и страх код својих људи. Све је било у покрету, свеће, буктиње и ватре запаљене, сви су избегавали господара. Коначно је неко смогао храбрости да му саопшти да се његова супруга, господарица Шалабурга, управо породила и да је добио кћер! Нестрпљив да види дете, слутећи неку злу коб, али и са олакшањем што је ноћ која је започела ужасом добила ведар наставак, барон је устрчао у собу где су га чекали породиља и кћер. Оно што га је сачекало превазилазило је његове најстрашније слутње. Дете је имало главу пса!

Кажу да је, обузет ужасом, барон изјурио из собе, узјахао коња и праћен само са својих седам ловачких паса одјурио у ноћ. Никада га више нико није видео, само су сељани причали да се по ноћи без месечине шумом проламају његови бесни крици и лавеж ловачких паса, док уклети ловац гони невидљиви плен.

Девојчица са псећом главом расла је у потпуној издвојености. У разрушеном замку њеног стрица начињена је подземна одаја у којој је боравила. Ту одају је подземни ходник спајао са дубоким бунаром заштићеним гвозденом решетком у подруму Шалабурга. Око врата јој је била стављена сребрна огрлица на крају дугог сребрног ланца, таман толико дугог да је могла да пређе растојање између свог подземног боравишта и бунара у Шалабургу. Прича се да је умрла навршивши 32 године. Гроб јој се не зна.

Последњи од Лозенштајна, Георг Христоф, господар Шалабурга, преминуо је 1622. године. У дворцу, надгробни споменик од белог мрамора приказује његовог стрица, барона Ханса Вилхелма, као тужног витеза одевеног у оклоп, са десницом пребаченом преко затворене књиге. Легенда није тачна, као што је често случај. Не зна се ко би могла да буду браћа на које је пала клетва. С обзиром на то да се радња смешта у 16. век, можда се ради о Себастијану и Ахацу од Лозенштајна, синовима Вилхелма од Лозенштајна и Барбаре фон Парсберг, или можда о Христофу II и брату му Грегору, синовима поменутог Ахаца и Саломе фон Полхајм.

У првом случају, познато је да је млађи син надживео старијег брата, и да је имао потомство….У другом случају, старијем брату Грегору се не зна ни година рођења ни смрти, а потомство опет припада млађем.

У последњој генерацији која је живела у 16. веку постојала су три брата (Ханс Себастијан, Георг Ахац и Ханс Вилхелм), од којих је само онај средњи – Георг Ахац – имао потомство (већ поменутог Георга Христофа). Неки истраживачи склони су да легенду вежу са Хансом Вилхелмом (1546–1601), као неку врсту савремене љаге бачене на првог изданка Лозенштајна који је напустио католичку веру и постао протестант.

Прича о псоглавој из Шалабурга  једна је од оних које опстају кроз векове иако не могу тачно да се временски као ни у погледу личности. У Доњој Аустрији то је једна од најпознатијих легенди, и до данашњих дана плени пажњу љубитеља тајанствених прича, чаролија, клетви и морализаторских приповести. На њеном истраживању су се опробали многи историчари, књижевници, антрополози и етнолози, чак и форензичари. Без резултата. Мотив „дивљег лова”, предања о уклетом ловцу који вечно тера хајку на фантомске звери кроз шумску ноћ, једно је од омиљених и најраспрострањенијих у земљама немачке културе.

Шта год да је истина о псоглавој из Шалабурга, по изумирању дома Лозенштајн 1622. године, њихов замак, сада већ дограђен и преуређен у ренесансном духу, прешао је у власништво породица Штубенберг, па потом Клецл-Алтенаха. Велики трошкови на његовој доградњи, уређењу и одржавању доводили су генерације власника до банкротства.

Коначно, дворац је 1762. године откупила талијанска породица барона Тинти из Бергама и у њиховом поседу је остао све до 1945, када су га запоселе совјетске трупе. Од 1955. замак је власништво аустријске државе, а темељно је преуређен у доба од 1968–1974. године.

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

КРИШЊИ И РАДА

.

КОЛЕДОВА КЊИГА:  КРИШЊИ И РАДА

„Лице његово је жарко,

На потиљку Месец му сија,

На челу му је звезда рој.

Кришњи у рукама држи Књигу Звездану

Књигу Јасну, златну књигу Веда.“

( Коледова књига )

ЛЕГЕНДА О КРИШЊЕМ И РАДИ

.У Словенској митологији Кришњи, у Индијским Ведама  Кришна, син Вишњег и Злате Маје, рођен је у овоземаљском свету да би победио зло и људима пренео Ведско знање.

У то време је на земљи владао Црни Змај. Овај бог Зла лишио је људе ватре и топлоте. Он је сакрио ватру у Црним планинама. Кришњи и његов верни друг Белогриви коњ су од Црног бога  украли ватру. Црни бог, преображен у Змаја, полетео је за Кришњим. А кад су се, на обалама Северног океана, супарници сукобили, Кришњи је оковао Црног бога огромним сантама леда. Кришњи је, после тога, људима предао ватру и заповедио:

„Запалите Огањ Свети“ Нек се распламсају ватре –  Пружајући се небу под облаке“Славите и не заборавите Кришњег, Сина Злате Маје и Вишњег!“

Поводом победе над Великим Црним Змајем, у Иријском врту окупили су се сви Јасуни – небески житељи, сви Сварогови синови. Они су испијали чаробни напитак – медну Суру и размишљали, ко је од њих достојан да пије Суру из пехара Бога Свевишњег?

Недоумицу је разрешио сам Кришњи, одлетевши у Сваргу на Гамајуну, птици Вишњег. Он је донео пехар Вишњег, отпио из њега, и пожалио што људи не знају шта је Сура. Тада је, боравећи у Сварги, пролио на Земљу Суру из пехара: „Пијте, људи Суру чудесну! Славите Суру и Кришњег! Пијте истину Божјих Веда!“

Сура је мед од трава што врије! Сура је Сунце Жарко! Сура је Веда поимања! Сура је траг Свевишњег Вишњег! Сура је истина Бога Кришњег!“

.

КРИШЊИ И РАДА

Рада је била кћерка Господарице Мора и бога Сунца Ра. Живела је на Сунчевом острву. Запросио ју је Тритон, син Морског цара, али Рада није желела да се уда за њега. Рак-самац је посаветова како да одбије удварача. Он јој даде травку-суварку коју Тритон није могао поднети, због чега се и вратио својој кући. Рада је била толико лепа да је, причало се, милија од самог жарког Сунца. Дознавши то, бог Сунца Ра, уприличи надметање са својом кћерком: ко од њих јаче сија? Након надметања сви се сагласише да на небу јаче сија Сунце, а на Земљи Рада.

Глас о Радиној лепоти допре и до Кришњег. Он опреми Летећу лађу и полете на острво Сунца Ра. Појави се пред богом Сунца Ра и затражи руку његове кћерке, прелепе Раде. Бог Ра одговори да, пре тога, он мора да се докаже и изврши три задатка.

Први задатак: Кришњи мора да прикаже витешки скок; да јашући на коњу допре до Раде док буде седела у високој кули која сеже до неба. Кад долети до прозора требало би да скине прстен са Радиног прста и пољуби је у уста румена. Кришњи је лако обавио овај задатак, јер је крилати Белогриви коњ узлетео до самог неба.

Да би извршио други задатак, Кришњи је требало да, за један дан, укорти Златорогог дивљег јарца, упрегне га у плуг, пооре њиву, посеје раж, пожање изникле усеве, справи пиво и њиме послужи госте. Кришњи је и овај задатак лако обавио.

Бог Ра је онда и трећи пут искушао Кришњег. Кришњи је требало да пронађе кључ који је Рада изгубла на пољани. Само се тим кључем могао откључати катанац којим је била закључана Радина кика. Кика се могла расплести једино ако се катанац откључа (расплетена коса симболизовала је удају).И Кришњи пронаше кључ. Испостави се да је први цвет тај кључ (кључ-цвет). Убрзо након тога, Кришњи и Рада се венчаше и примише златне венце.

„На глави миле Раде, стоји венац исплетен од првог цвећа. На глави Кришњег је венац од љиљана. Појављиваху се Рада и Кришњи на морском стрмом жалу, обасјавајући поднебесје, Попут Дуге и Сунца.“

На Сунчевом острву Ради и Кришњем роди се Кама, бог Љубави.

( Коледова књига )

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Легенда о краљу Нимроду и Абрахаму

Муслимани приповедају ову легенду које нема међу библијским причама.

Био једном један силни краљ, а име му је било Нимрод.

Краљ Нимрод (Немрут или Неброд) је владао големом и пребогатом земљом Вавилонијом, а био је и градитељ чувене Вавилонске куле. Живео је у прекрасној палати у главном граду краљевине, у Уру.

Једне је бесане ноћи седео на тераси и посматрао небо засуто безбројним звездама. У сјајном мору звезданог бескраја, изненада уочи једну звезду која се стаде издвајати из свог јата, па стаде треперити и крупњати. Блистала је попут малог сунца! Од њезина бљештавила постидеше се звезде па и сами Месец – те се склонише у рубне делове неба.
Тај неописиви и несхватљиви догађај потресао је краљеву душу, увукао у њу силан страх,  јер човјек се плаши само оних догађаја које никако разумети не може.

Краљ Нимрод хитро сазва Сабор астролога вавилонских, тумача небеских појава, а придода им, најпослије и чаробњаке којих није било мало у његовој силној држави.
И дођоше још тумачи снова и гаталице, а и за произвођаче лажнога злата нађе се места на краљевом Сабору. Краљ Нимрод, бог на земљи, како су сви веровали, опише уваженом скупу шта је видео с терасе своје палате.
Најпослије, дода: “Који су разлози том чуду, тој појави небеској који је узрок?”

Мудре се главе сјатише једна до друге. Дуго су већали мудраци, постављали потпитања, па опет већали, па опет стидљиво питали краља за неки, као, важан детаљ у чуду невиђену.

На крају, најпаметнији звездознанац овако протумачи загонетку:

“У земљи ће се родити човек и он ће друкчије гледати на ствари и на појаве него што их сви ми данас проматрамо. Биће узрок променама у схватању читавог нашег света.
То ће, о краљу, бити крај једног царства а почетак новог царства.
Бојимо се рећи, краљу наш, наше Светло Божанско, да је најављен твој пад и рађање сјаја…”

more »

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off