.

Мисирци или Египћани су као и сав антички свет гледали на запад као пребивалиште мртвих. У Одисеји, „земља онострана“ је Схерија (Крф), предводница мртвих душа јер се ту додирују путеви дана и ноћи на самој граници „распеване Хибербореје“, која се простирала све до Атлантика и Антартика.

Западна половина Крита у минојско време је била слабије насељена па се сматрала за дом преминулих покојника. Прва или првобитна Европа (Македонија и Хелм) је сматрала Британију за острво духова, што се касније пренело на западна острва Британије. Отуда је цела западна и средоземна Европа сматрала Запад за Острво мртвих.  Елизијум се за друиде и Келте такође тамо налазио, као за Јелине и Латине, који су исто тако боравиште мртих тражили на западу. Међутим, Астеци су држали север за место мртвих душа, док је Кинезима и јужноамеричким Толтецима то био исток, а по предању и становницима Ускршњих острва.

На први поглед су ова веровања о доњем свету супротстављена, али их астрофизика прикривена у србском миту, врло једноставно мири и објашњава.

По србском миту постоје три света:

доњи свет испод Земље, свет људи на Земљи и свет Богова на небу.

Доњи свет започиње на западу смираја сунца, за које се у РВ X, 170 каже да је “злато које пребива у тами”, а завршава на истоку јутарњим рађањем сунца, које је по србском митском уверењу увек ново у односу на претходни дан. То значи, да граничне тачке замишљеног доњег света образују небеску полусферу, коју графички одређује горња половина Кола небеског, а дефинишу запад-вече, север-поноћ (врхунац тројног кретања светлости) и исток-јутро. Свака тачка ове полусфере припада доњем свету, што дозвољава привидно различита тумачења припадности Наву.

Небеска полусфера доњег света је у Риг Веди седиште вода (4, 113), обавијено тамом којом господари Змај. Громовник је потукао Змаја, помоћу светлости растргао таму (1, 63) и омогућио Сунцу да сија (8, 63), поставивши га на небо (1, 51).

Покорене воде су небеске воде доњег света или Нава, а подчињавање од стране Громовника пресликава свакодневну и годишњу борбу светлости и таме, у којој њихово ослобађање доноси зору и светлост сунца. Те воде замишљане су као реке које теку небом, ариј. раса, митски поток, који кружи небом око земље. Али то нису воде облака већ фина водена пара која испуњава Васељену, чинећи материју од које је створен читав свет и која подстиче светлост Сунца и Месеца.

Посебност овог митолошког уверења о доњем свету је север или надир, почетак „глувог доба“ као страна света која је у србском миту припада светлости, а повратна је тачка врхунца основних небеских кретања која отвара „крсну“или „божанску“ страну.

У Ведама, север припада богу обиља јер плодност зависи од доњег света, па су вршени вечерњи, поноћни и јутарњи обреди богу Месецу од кога зависи влага. Отуда је бела боја првобитно обележје смрти, о чему сведочи марама на глави Чуме србске богиње Смрти.

Слободан М. Филиповић

.

Бриги, које Јелини зову Фриги су били најбројније племе Меда с Хелма (Балкана). У њих спадају и Рашани, а Херодот за Бриге каже да су народ уз Македонију и из Мале Азије, где су се преселили и историјски наследили Хете, а неки кажу како су они праоци Расена, алијас Етрураца с Апенина.

Медске Бриге класични писци зову Арији и они су исти народ с Аријима на Истоку, који су сами себе звали Срби и Кимери у асирским записима. У старом веку су Бриге држали за полубогове људског порекла, а десета књига Риг Веде каже за њих да су они митски народ, један од њених твораца који је човечанству даровао ватру (РВ X, 46).

Бриги су знали тајну прераде гвожђа и копали руде, па их Свето писмо назива Халиви (Калиоци). Изумели су разбој (натра, кросна, тара, брдо), котву (ленгер), кола и точак. Знали су за писмо и број, о чему сведочи аријски или „мајка“ језик, као један облик архаичног србског језика, а најпознатији баснописац старог века Езоп је био Бриг.

У Бригији, коју је наследила Људеја (јел. Лидија), постојала је варош Гордион или Сербогордион. Име је добила по сељаку који се звао Гордије, а живео је на 13 векова пре нове ере у Бригији. Наречени Гордије је на врло чудноват начин постао краљ Бригије. Прича се, да је једном при орању на његов плуг слетео орао. Гордије никако није могао да отера орла с плуга, који је ту остао цео дан.

Збуњен и зачуђен, Гордије пође у храм код свештеника да му растумаче догађај. Успут, на градској капији сретне девојку којој приповеди зашто је дошао у храм. Девојка му одговори да није нужно да иде пророцима, кад је и она сама пророк. Тај чудновати догађај значи да ћеш постати краљ, рече му девојка. Још му рече, како би радо пошла за њега да му буде жена. Гордије прихвати објашњење, девојку узме за жену, а кола и јарам намени храму.

После овог догађаја умножише се немири у земљи, па највиђенији људи похиташе пророцима да се посаветују с њима шта им ваља чинити. Одговор пророка је био, да кад намерници пођу кући прогласе за краља првог човека кога сретну. Срели су Гордија који с колима пошао послом у град. Када су Гордију саопштили одлуку он није био изненађен, јер му је жена то већ предсказала. Али, пре него што ће отићи, увеже чвор на руди с ликом тако вешто (по другој верзији приче то је урадио орао), да га нико не може одрешити, рекавши том приликом: Ко одреши овај чвор постаће господар Азије!

Овај завежљај прозван је Гордијев чвор и нико није могао да га разреши хиљаду година, све док то није учинио Лесандар Велики. Прво је покушао да га одреши као и многи други пре њега, али, када није успео љутито је тргао мач и једним ударцем пресекао чвор.

Неки замерају Лесандру због овог чина, али, симболика „насилног“ поступка пресецања чвора никада није коментарисана у литератури. Чвор је магијски симбол живота, па је поступак Лесандра аналоган ралу које секући земљу даје нови живот, што је потпуно оправдано у циљу испуњења пророчанства, јер, Лесандар је на Исток пошао са хумано-универзалном идејом слободе, братства и једнакости међу људима и народима.

Слободан М. Филиповић

.

Божански атрибут кадучеј (кадукеј), находи се још на „сумерским“ (кимерским) и вавилонским цилиндрима четвртог и трећег миленијума старе ере. На једној вавилонској представи посуде залибацију из 2400. године ст. ере, овај симбол носи Гудеа владар (патеси) Лагаша (Ширпуле), града у коме је главно божанство била Нин-гирсу (богиња десне руке скиптра) соларно божанство и „гласник Земље“ (Амерички археолошки журнал, бр. 20,2,1916.).Исти симбол нoси Иштар асирска богиња Мајка, док га у митраистичкој иконографији носи Зерван (Сербон) бог ватре и топлоте.

У јелинском предању, носилац кадучеја је Хелмије (лат. Mercurius, јел. ‘Ermis), син Дива и Маје рођен у Аркадији. Познат је као путник с крилатим сандалама и вешт лопов, крадљивац Аполоновог златног лука са стрелама и његових говеда. Када је признао крађу на божанском суду, Хелмије и Аполон су постали пријатељи а Аполон је Хелмију дао свој чаробни златни штапић, а овај се заузврат старао о његовим говедима. Хелмије је изумео лиру од оклопа корњаче и црева украдене стоке, као и пастирску свиралу. Он је водич душа у доњи свет. Заштитник јетрговаца и путника који су га звали Ходије (Путник), од ариј. корена ход, инф. ходате, ходати. Као носилац „срећног знамења“ идоносилац среће зове се Хермес Харидот од ариј. чару, чар + д’ате, дати.

Шта је кадучеј, који је нама познат као атрибут божанског гласника Хелмија (Хермеса) чије је право име Шармије, од ариј. шарма, „вечна кућа“, свети гробни камен или хумка. То је штап изрезбарен од тела змије, у облику спирале двоструко испреплетане с две змијске главе на врху. Змија је „живи симбол Бога“ и митолошко поређење за огањ (Нава), док је штап поређење за „сунчеве ступове (зраке)“ односно светлост Сунца: Нађох штап ни резан ни дељан рече Бог, то је мој поштапак? Гуја(змија). Иконографски се пореди са сохом небеском, или граном дрвета од светлости које се на Истоку зове Дрво живота.(1) Змија је живи симбол бога и поређење за ноћни огањ и индиректну светлост, а њена двоглавост на кадучеју, сагласно двоглавом орлу симболише циклус године, који је птица Сунца и поређење за огањ дневне или директне светлости.

Циклус године повезује кадучеј с владарском инсигнијом „шара“, која се зове још и „јабука“, а ова воћка је свето Дрво живота код Келта које чува змија, фалусни символ неолита Хелма пренет у библијску причу. Шар представља космички символ вечности и једнакост критеријума правде. Носе га Немањићи, Рурићи и Нино Белов познат као Хамураби или „Носилац трона Земље“, како гласи његово титуларно име у старим текстовима. Инсигнија „шара“ коју носи Рурић или Немања је владарски скиптар, од ариј. стаб’а, штап, колац > јел. sкeptron, лат. sceptrum, енг. staff.

Разлика између “шара“ и „кадучеја“ је само у символу, јер, шар уместо двоглаве змије има Часни крст, мада, вавилонска представа кадучеја има штап од изувијане змије, с две главе на врху између којих је земљина кугла. У гностицизму, штап кадучеја симболише кичмену мождину а две увијене змије пореде са енергетским каналима иде и пингале. Када пробуђена енергија иницијанта стигне до срца, добијају се Ватрена крила која су упоредна крилима на палици кадучеја.

Кованица „кадучеј“ у буквалном преводу с архаичног србског језика значи „змијски бог“, од ариј. гада, гад (змија) +ч’аја, име бога Нава у значењу „замрачујући“ или „господар сутона“. Придевак овога бога је у србском језику магијско име „Саја“, за женску децу рођену у сутон! По имену овог бога је лексемa„осој(е)“, у сенци, земљописна имена „Осој“ и „Осојник“, као и јел. skia, сенка или јевр. s‘ki‘a, залазак сунца. Али, пошто све почиње с Јелинима и Латинима, владајућа наука веома неубедиво етимологошелат. caduceus, помоћу јел. kerykeion од kiriz, гласник, као да је божански атрибут кадучеја у старим цивилизацијама хиљадама година чекао на историјску појаву Јелина, алијас „Грка“ да би добио име?

Кадучеј, кога Вард изворно сматра оружјем (сравни српу) налази се као прототип једне представе харфе у Асирији. Такође, на новцу сиријског града Хиераполиса из трећег века. Поред Вавилона,Мисира, Сирије и Хетије, кадучеј се находи код Егејаца, Крићана, Микењана и Тројанаца. Остаје сасвим нејасно, зашто се у науци овај божански атрибут везује за јелинског („грчког“) Хелмија или Хермеса, бога водича душа на други свет, а не за за временски далеко старије вавилонске или „сумерске“ богове?

…

(1) Феничка табла из музеја у Мадриду је представа Бала (десно) и Танит (лево)уз Дрво живота и змију.

.

Само у србској митологији „змај“ може да има позитивне особине, па је у свакодневном говору уз нечију успешност честа узречица: Ти си змај! Осим, што га народна песма држи за доброг љубавника, сматра се да змај наводи човека на нечастиве мисли и радње. У оперативној магији постоји „позитивно зло“, па када негативне мисли користимо као један од покретача ствари држећи их под контролом, ми користимо „снагу змаја“ а кад ствари измакну контроли, онда „змај“ постаје „ала“ која може да нашкоди човеку.

Србска народна традиција сасвим јасно разликује појмове „ала“, „змај“ и „аждаха“: Ала има од аждахе особиту духовну силу те лети и води облаке и град наводи на на летину (Вук, Рј.). Семантичи, „ала“ долази од аријског или архаично-србског валá, „прекриватељ“, божански придевак у значењу „сила“, „снага“ или „моћ“ од које је угаритски Вал, асирскоили (илу), Бог, фенички Илус (Сатурн),¹ хетски Иллу, Медо-Гетски Уил, Сунце, јеврејски Ел, јел. ilios < eli, сјај, или арапски (В)алах. Да је ала облачне нарави сведоче христијанизовани стихови народне песме:

Намакну се облак Бечу,

из облака светац проговара.

Јер, облак је у старој вери станиште или оличење самог божанства. Отуда, ала је слична змају, али за разлику од њега узима памет и здравље јер је прождрљива и несита. Напада Сунце и Месец, па Громовник бије громом алу, против које се бори змај-чувар.

За змаја народ мисли, да је као огњевит јунак у којега у лећењу огањ одскаче и свијетли(Вук, Рј.). Змај је змија с крилима, а истоветна семантика ариј. џма-ја, (гма-ја), гмизати, упућује на Огањ који настаје сам од себе: Одовуд клада, одонуд клада а у среди змај лежи?Ватра. Нарав змаја је месечева:

На истоку пун месец изађе,

Змај огњени путовати пође.

Дијана Сербона богиња Месеца добила је име Хеката (изворно каријска богиња Нава), у вези вештичарења, јер се веровало да се вози небом у колима које вуку змајеви (Џемисон).Управо је стари дедо Месец „змајски цар“ у србској митологији, па као епски Змај Огњени Вук он има „вучју шапу“ (ноћно биће), „орлово крило“ (јачина) и „змајево коло“ (месечева нарав).

Аждаха је такође „змија с крилима“, а народ сматра да док змија змију не прождере не може аждахом настати. Назив долази од ариј. ахиндра (< ахи, змија, РВ 9,77), „господар змија“, име злодуха кога је покорио Громовник, па је од ове речи македонско-јелинска „ехидна“, србско „ездер“, стезник, као и ведски Ахи Будња, „Змај дубина“ или персијски Ази-Дахак чудовиште с три главе, јер Огањ је трострук. Како је змија симбол за огањ: Једна гуја преко бела света? Муња, аждаја се обично јавља у „језеру“ што је поређење за небеску воду. Огањ је још ведски син вода, а осим станишта, невидовну нарав аждаје одаје и непаран број глава.

Змај је оличење месечеве нарави поларизоване светлости, која доприноси космичкој хармонији у којој владају мале силе, јер, Месец као вештачки сателит има улогу припреме за деловање сферичне светлости. За разлику од змаја који је месечеве нарави ала је „облачна“, јер, електромагнетна сила са Сунца која долази преко магнетног фокусатора земљине атмосфере, у додиру с облацима изазива трење производећи звук који ми називамо „гром“ или „грмљавина“ (М. Стеванчевић).

Смртници могу да виде аждају, али алу и змаја само видовити, па је право питање шта се крије иза ових назива којима је заједнички именитељ змија – песничко поређење за Огањ и живи симбол Бога?

Ала, змај и аждаја су астрофизички облици светлости у васељени, који су нама познати као њена митолошка оличења.

Човек мора имати глобално знање да би разумео локалне појаве. Србско народно предање чува део општег знања пете генерације људи на Земљи, које се заснива на основним небеским кретањима, па Србе и њихово знање можемо схватити само преко циклуса монополарне космогоније.

Слободан М. Филиповић

Теорија о отпадничком пореклу Хазара…

.

У последњих пар година су се могле чути и прочитати разне теорије везане за наводне Хазаре – од тога да су они монголско-турско племе, па до тога да владају светом или самостално или у име изфантазираних рептила.

АСАСИНИ – ВИТЕЗОВИ ИЗ СЕНКЕ

“Беспоговорно испуњавају наређења свог Старца,  а сви их се плаше,   јер са лакоћом убијају чак и владаре.”
  (Бенjамин из Туделе,  јеврејски хроничар и рабин, cca. 1170.)

.

Прича о чувеним Асасинима — мистериозна комбинација теологије, разних легенди и поузданих историјских навода — почиње у 11. веку на територији данашњег Ирана и Сирије.

Низарити, припадници посебног огранка у оквиру измаелизма (који је грана шиитског ислама) у том периоду почињу да представљају све већу претњу ауторитету већински сунитског султаната Турака Селџука, који је у 11. веку, непосредно пре Првог крсташког рата, био на свом врхунцу.

Вођа низаритских измаелита, Хасан ал-Сабах, започео је отворену побуну против Селџука, заузевши неколико планинских утврђења на северу данашњег Ирана. Хасан је новоосвојена изолована, тешко приступачна планинска упоришта претворио у добро повезану мрежу база, а своје низарите је организовао у дисциплиновани ред изузетно вештих убица и атентатора.

Хасан је убрзо постао познат као мистериозни Старац са Планине, а његови одани и вешти следбеници — познатији као Асасини — имали су кључну улогу у политичким токовима крсташких ратова и свих већих дешавања у Прекоморју.

Асасине, дакле, начелно можемо идентификовати као припаднике шиитске мањине, организоване ради остваривања политичког утицаја у сунитском султанату Турака Селџука. Међутим, разлог за њихову легендарну репутацију не лежи у природи њихових политичких циљева, већ у начину на који су исте остваривали.

Припадници овог реда били су међу најдисциплинованијим и најобученијим ратницима свог времена. У питању су били елитни атентатори, беспоговорно одани, изузетно физички спремни и вешти у руковању готово свим врстама оружја, мајстори прерушавања и шпијунаже, савршено обучени за прецизно и сигурно уклањање тачно одређених појединаца.

.

.

Често се сматра да назив за припаднике овог реда потиче од арапске речи Ḥashshāshīn, која се може превести као “корисници хашиша”. Тако су их, наиме, називали њихови политички противници, а сам назив је заснован на уверењу да су Асасини своје атентате извршавали под утицајем хашиша, који су, наводно, узимали да би себе довели у стање хладне смирености потребне за успешно обављање задатка.

Етимологија њиховог назива је, међутим, знатно очигледнија — сам Хасан је своје следбенике звао Asasiyun, што се може превести као “верни принципима”. Какво год било његово порекло, назив Асасин је у Европу много касније пренео Марко Поло, забележивши приче о Асасинима које је чуо током својих чувених путовања.

У енглеском језику, реч assassin и данас означава политички мотивисаног атентарора, професионалног убицу истакнутих личности, а сличне речи са идентичним значењем постоје и у већини индоевропских језика.

Политички циљеви Асасина увек су знатно варирали — по нареби би спроводили жеље свог Старца са Планине, засноване на личној освети, користољубљу или нерашчишћеним рачунима, док би најчешће деловали у интересу свог реда или припадника шиитске мањине.

Посвећен верским текстовима и уобличавању доктрине за своје следбенике, Хасан-ал-Сабах  до краја живота није напуштао замак Аламут, седиште реда Асасина. Преминуо је 12. јуна 1124. године. Према неким наводима, на самрти је изговорио да “нема апсолутне истине; све је допуштено”.

За ред је била карактеристична строга хијерархијска структура — Асасини већег ранга нису обављали “теренски рад”, већ су радили на обуци и индоктринацији нових следбеника.Професионалне атентате извршавали су Асасини најнижег ранга — fida’i (“пожртвовани”).

Ученици су годинама били обучавани у духу Исламског Витешког Етичког Кодекса познатог као Furūsiyya — вежбали су јахање и руковање свим врстама оружја, проучавали су верске текстове, лингвистику, уметност ратовања и напредне принципе војне стратегије. Специфична природа њихове “професије” захтевала је и посебну обуку у области прерушавања, саботаже и шпијунаже. Да би успешно окончали своју обуку, будући fida’i су морали усвојити и етичке принципе реда Асасина.

Најважније морално начело реда налаже да се сваки Аасасин мора уздржавати од насиља према свима осим према својој мети, а нарочито им је забрањено повређивање или угрожавање цивила.

Нарочито важан део њихове доктрине оличен је у веровању да елиминација појединаца представља “безболнији” вид политичког утицаја, мање зло у односу на избијање масовних сукоба и ратова. Колико год то деловало контрадикторно, Асасини су веровали да убијањем одређених појединаца, најчешће амбициозних, ратоборних и опасних, спашавају многобројне животе и доприносе очувању мира у Прекоморју.

Тактички приступ Асасина извшавању задатка био је застрашујуће ефикасан, а претходне припреме су могле трајати месецима, чак и годинама. Асасин би се најпре уклопио у средину у којој његова мета живи и обавља свакодневне активности, што је подразумевало прерушавање и усвајање локалног дијалекта. Затим би се посветио откривању свих корисних информација, а нарочито уочавању устаљених шаблона у понашању будуће жртве. Бележио би навике, склоности, страхове, укусе и свакодневне ритуале своје мете, што је могло трајати веома дуго. Стечено знање би му најчешће омогућило да пронађе згодну прилику да се довољно приближи жртви, а обученом Асасину најчешће није било ни потребно пружити више од једне прилике. Од великог значаја је био и избор одговарајућег тренутка. Овакав атентат имао је за циљ да пошаље јасну политичку поруку, те је морао бити изведен у јавности, пред очима што већег броја посматрача.

Асасини се нису увек служили елиминацијом истакнутих личности. Њихова смртоносна ефикасност убрзо им је донела репутацију коју су једнако вешто користили ради остваривања својих интереса. Наиме, сама помисао да би се могао наћи на мети Асасина је код појединца најчешће изазивала опсесиван, готово параноичан страх, због чега би се дотични својски трудио да се истима не замера.

Оно што је нарочито ужасавало противнике Асасина јесте чињеница да им практично нико није био ван домашаја. Примери су бројни — гроф Конрад од Монферата, који је једно време de facto владао Јерусалимским краљевством, пао је као жртва Асасина. Низам ал-Мулк, велики везир селџучког султаната, убијен је у својој носиљци од стране Асасина прерушеног у дервиша, окружен збуњеним телохранитељима.

Чак се и велики Саладин, султан Сирије и Египта, смртно плашио Асасина — најмоћнији појединац у тадашњем исламском свету, освајач Јерусалима и апсолутни господар Дамаска и Каира, није се усуђивао да крочи на територију под контролом Асасина.

Асасини су, заједно са осталим друштвеним и верским групама у Прекоморју, били знатно ослабљени под притиском монголске инвазије у 13. веку. Претпоставља се да су fida’i по наређењу Куршаха ал-Дина, тадашњег поглавара реда Aсасина, покушали атентат на монголског Kана. Монголи су заузврат покренули масовну војну кампању против Aсасина. Замак Аламут, седиште реда, нашао се 15. децембра 1256. под монголском опсадом. Утврђење је убрзо пало, након чега је монголски кан Хулагу наредио погубљење Куршаха ал-Дина.

За разлику од Монгола, мамелучки султан Бајбарс поступио је много мудрије — није уништио ослабљени Сиријски огранак Aсасина чију је територију освојио, већ је сиријске Aсасине примио у своју службу.

Лишени приступа етичким начелима и верским учењима свог реда, Бајбарсови Aсасини убрзо су изгубили велики део своје ефикасности, репутације и вештине. Асасини, атентатори који су се придржавали витешких принципа, припадници реда који је некада држао у шаци чак и најмоћније појединце на Блиском истоку, потпуно су изгубили целокупан политички, а и сваки други вид утицаја.

Читаоцима заинтересованим за детаљнију историју реда и за бројне легенде и мистериозне појединости везане за Aсасине препоручује се роман Аламут  словеначког писца Владимира Бартола.

Извор – http://www.stavstudenata.com/2015/08/03/asasini-vitezovi-senke

…

.

Грифон (грч. γρνψ “лав-орао”), Грифин или Грифен је легендарна звер с телом ЛАВА и главом ОРЛА. Лав се сматрао “краљем животиња”, а орао “краљем неба”, и због споја тих двају животиња Грифон је добио вредност као посебно моћно и чаробно биће. Увек је приказиван с четири ноге, крилима и кљуном. Грифон је двополно митолошко биће. Класични и хералдички Грифони такође разликују пол. Хералдички грифон има стражњи део тела (ноге и реп) као лав, док је предњи део тела (врат прекривен перјем, крила, канџе и кљун) као орао.

Обично се сматра да Грифони потичу из грчке митологије, јер се појављују на великом броју античких артефаката. Међутим, Грифони НЕ ПОТИЧУ из грчке митологије, већ су их Грцима донели СКИТИ из централне Азије. Скитски путници су Грцима испричали о фантастичним створењима која насељавају њихову земљу и која имају тело лава са главом орла.

У Грчкој и Египту је углавном представљен као чудовиште женског пола, а најпознатије је СФИНГА.                                                                                                     У Месопотамији и Персији преовладао је лављи тип – комбинација лављег трупа и главе бика или човека.                                                                                                       Најпознатији представници били су СИРУШИ – „Вавилонски змајеви“ и Керубиони – крилати бикови-стражари с људском главом.

Грифон се у почетку сматрао опасним демоном који је био слуга богова, а временом је губио свој хтонски карактер и претворио се у симбол МУДРОСТИ..

У литератури се вероватно најчешће помиње љубав Грифона према злату и драгоценостима, и у уметности су представљени као чувари злата. Неки то тумаче и симболички – Грифони су свете животиње Сунца, а злато је сунчев метал.

Друга општа карактеристика Грифона јесте њихова МРЖЊА ПРЕМА КОЊИМА. Претпоставља се да је ово због тога што су сви хероји који су желели да украду злато Грифонима долазили на коњима, па отуда и мржња према таквим лоповима, али и према коњима. Поред тога, Грци су у својим каснијим интерпретацијама често говорили о рату Грифона и Амазонки, које су увек биле представљене на коњима.

Грифони су се јавили прво у пределима Асирије, Персије(данашњи Иран), Феникије, а археолоским открицима крајем 19. и поцетком 20.века,досло се до велицанствених открица древних градова у тим областима: Урук, Вавилон, Нинива, Нимруд и многих других који су се налазили у тим областима,а и у областима Еуфрата и Тигра(Месопотамије), Персијског залива…Све те области се данас налазе у оквиру Ирана, Ирака и околних држава.

Амазонка и Грифон

more »

.

Александријски светионик Фарос, назван тако по острву Фаросу у делти Нила, на коме се налазио. Александрију је 332. г. пре н. е. основао Александар Македонски (Велики), а под његовим наследницима — хеленском лозом Птоломеја, Александрија је постала египатска престоница и највећи научни, културни и уметнички центар антике. Град је обиловао велелепним грађевинама: краљевским палатама (које су захватале читаве градске четврти), палестрама (вежбалиштима, борилиштима) са купатилима, театронима и храмовима, затим бројним статуама, као и добро уређеним трговима и прекрасним вртовима. У великој краљевској палати се налазила и гробница Александра Македонског са прекрасним саркофагом са рељефним сценама из рата и лова. Ипак, од свим александријских грађевина посебно се истицала Александријска библиотека, у којо се, према предању, налазило преко 700.000 разноврсних рукописа (папируса), брижно и пажљиво умотаних у ланено платно. У том колосалном здању нашло је сигурно место све до тада сакупљено људско знање; целокупно научно и литерарно благо Хелена и источних народа.

Од самог оснивања библиотека је окупљала многе уметнике и песнике, а касније је постала највеће уметничко и научно седиште, у коме су радили многи познати хеленски научници и филозофи: математичар Еуклид, затим астроном Хипарх, па филозоф Зенодот, механичар Херон, анатом Ерасистрат, као и један од највећих хеленских сликара — Апел.

Александријаска библиотека је заслужно носила име највећег храма знања током три века, све до 48. г. н. е., у време Јулија Цезара и Клеопатре, када је велики пожар захватио део града у којем се налазила, а ватра заувек у пепео и дим претворила непроцењиво благо чувано у библиотеци. Свесна непроцењивог губитка, мудра Клеопатра је, по угледу на уништену, подиже нову Александријску библиотеку, која ће у наредних четири стотине година бити центар писане речи, културе и науке на Медитерану, све до 391. г. и едикта императора Теодосија, великог поборника хришћанства који је забрањивао друге религије. Те године, предвођена александријским патријархом Теофилом, разјарена маса хришћана распршила се улицама града да уништи све оно што је иоле представљало везу са паганством. На мети су се нашли не само храмови и уметнишка дела, већ и институције, а међу њима и Александријска библиотека. Био је то дефинитиван крај античког света и највећег храма знања и културе.

(На самом почетку трећег миленијума, на месту некадашње Александријске библиотеке, подигнуто је модерно, полукружно здање са једанаест спратова. Нова библиотека пројектована је да прими огромну колекцију књига, мапа, рукописа и бројних аудио и видео записа. Нова библиотека може се похвалити највећом читаоницом на свету, музејом науке, уметничком галеријом, планетаријумом, информатичком школом, калиграфским институтом и музејом, најмодернијом технологијом, а поучена искуством из прошлости — најмодернијим противпожарним системом заштите.).

Међутим, упркос значају Александријске библиотеке, једно од највећих „чуда“ Александрије био је светионик Фарос. Ова прва кула светиља на свету, висока неких 75 метара, подигнута је с циљем да олакша лађама прилаз граду. Године 285. пре н. е. острво Фарос је спојено са обалом насипом од земље и камења. Дужина тог насипа износила је око 34 километара. Светионик Фарос почео је градити фараон Птоломеј И Сотер („Спаситељ“), а завршио га је Птоломеј ИИ Филаделф. Градња је поверена познатом архитекти Сострату из Книда. Архитекта се са одушевљењем прихватио посла, па је 280. г. пре н. е. светионик изграђен, и то у рекордном времену од пет година. Трошкови изградње били су изузетно велики.

Александријски светионик био је подигнут на хридини која се уздизала на источној обали Фароса, која је била наоколо утврђена и ојачана бедемима. Својом висином Александријски светионик је пленио пажњу и знатижељу свагок путника и грађанина. Састојао се од витке осмоугаоне куле која се уздизала на правоугаоном соклу, на којој је опет била постављена друга, цилиндрична. На највишој платформи горела је даљу и њоћу ватра заложена дрветом потопљеним у смолу. Светлост те ватре била је појачана читавим системом металних огледала, која су надалеко бацала њен одсјај, показујући правац морепловцима ноћу, а дим ватре дању.

Несумњиво је да су на Александријском светионику нашли примену најоштроумнији изуми александријских научника. Својим сложеним системом и механизмима, које антички свет дотле није познавао (који су остали непознати), светионик Фарос је сматран највећим техничким достигнућем антике. Легенда каже да је Сострат, дуго трагао за грађевинским материјалом за темељ, који би се могао одупрети морској води. Најзад је свој џиновски торањ сместио на огромне стаклене блокове.

Осмоугаона кула била је украшена бројним бронзаним киповима, од којих су неки служили као ветрокази. О овим киповима приповедала су се чуда: један од њих је увек показивао руком на сунце, пратећи његову путању по небеском своду, а спуштао је руку након сунчевог заласка; друга статуа откуцавала је сате и дању и ноћу; а постојао је, тобоже, и такав кип који је показивао руком ка мору у случају појаве непријатељске флоте, а ако би се непријатељ приближио испуштао је чак и крике упозорења. Био је снабдевен, једном речју, неком врстом аларма. (Ове легенде, вероватно, садрже и делић истине. Наиме, могуће је да су статуе правиле неке условне покрете, па су временом предања о томе добила нестваран облик, који може да створи само разиграна људска машта.)

У тежњи да своје име сачува за каснија поколења, архитекта Сострат је уклесао на мермерном зиду светионика: „Сострат, син Декстифона из Книда, посветио је ово боговима спасиоцима морепловаца“. Затим је овај свој натпис прекрио танким слојем малтера, који је био исте боје као мермер, и на њему исписао име египатског фараона Птоломеја ИИ Филаделфа. Тиме је, у ствари, извео вешту обману. Наиме, он је знао да ће танки слој малтера временом отпасти и да ће тада читав свет сазнати име правог градитеља овог величанственог светионика. И није се преварио!

Александријски светионик уништио је земљотрес 1375. г., али је већ до тада био толико разрушен да је његова висина досезала једва неких тридесет метара. Уз Фарос помињу се у антици још неких осамнаест светионика, од који су најпознатија три: један у луци града Остија на ушћу Тибра, други код Коруне у Шпанији и трећи код Булоња на Каналу, који је подигао римски император Калигула. Калигулин светионик је по висини био други на свету: уздизао се неких 50 метара над морем. Он се одржао и најдуже од свих светионика антике, до 1640. или 1644. г., када се одједном срушио, јер му је слана вода временом потпуно нагризла темеље.

Светионик код Коруне (2 километра од града) издизао се неких 40 метара над морем. Предање говори да су га подигли Картагињани, док га митологија приписује Зевсовом сину Хераклу. Али судећи по једном нађеном натпису, чини се да га је подигао извесни Севије Лупо, по свој прилици из римске провинције Луситаније (на Пиринејском полуострву). Рестаурирао га је Јулије Цезар, а потом император Трајан.

Било је у антици још занимљивих светионика — понајпре у Дарданелима и Босфору. Али с пропашћу западног дела Римске империје пропали су готово сви. У сваком случају усахле су њихове ватре. Једини који је сачувао живу ватру до почетка крсташких ратова (крајем XИ в.) био је Александријски светионик. Како се на њему првоме од древних светионика запалила ватра, тако се на њему задњем и угасила.