Archive for the Category » Zaboravljena istorija Zemlje «

Кадучеј (змијски бог)

.

Божански атрибут кадучеј (кадукеј), находи се још на „сумерским“ (кимерским) и вавилонским цилиндрима четвртог и трећег миленијума старе ере. На једној вавилонској представи посуде залибацију из 2400. године ст. ере, овај симбол носи Гудеа владар (патеси) Лагаша (Ширпуле), града у коме је главно божанство била Нин-гирсу (богиња десне руке скиптра) соларно божанство и „гласник Земље“ (Амерички археолошки журнал, бр. 20,2,1916.).Исти симбол нoси Иштар асирска богиња Мајка, док га у митраистичкој иконографији носи Зерван (Сербон) бог ватре и топлоте.

У јелинском предању, носилац кадучеја је Хелмије (лат. Mercurius, јел. ‘Ermis), син Дива и Маје рођен у Аркадији. Познат је као путник с крилатим сандалама и вешт лопов, крадљивац Аполоновог златног лука са стрелама и његових говеда. Када је признао крађу на божанском суду, Хелмије и Аполон су постали пријатељи а Аполон је Хелмију дао свој чаробни златни штапић, а овај се заузврат старао о његовим говедима. Хелмије је изумео лиру од оклопа корњаче и црева украдене стоке, као и пастирску свиралу. Он је водич душа у доњи свет. Заштитник јетрговаца и путника који су га звали Ходије (Путник), од ариј. корена ход, инф. ходате, ходати. Као носилац „срећног знамења“ идоносилац среће зове се Хермес Харидот од ариј. чару, чар + д’ате, дати.

Шта је кадучеј, који је нама познат као атрибут божанског гласника Хелмија (Хермеса) чије је право име Шармије, од ариј. шарма, „вечна кућа“, свети гробни камен или хумка. То је штап изрезбарен од тела змије, у облику спирале двоструко испреплетане с две змијске главе на врху. Змија је „живи симбол Бога“ и митолошко поређење за огањ (Нава), док је штап поређење за „сунчеве ступове (зраке)“ односно светлост Сунца: Нађох штап ни резан ни дељан рече Бог, то је мој поштапакГуја(змија). Иконографски се пореди са сохом небеском, или граном дрвета од светлости које се на Истоку зове Дрво живота.(1) Змија је живи симбол бога и поређење за ноћни огањ и индиректну светлост, а њена двоглавост на кадучеју, сагласно двоглавом орлу симболише циклус године, који је птица Сунца и поређење за огањ дневне или директне светлости.

Циклус године повезује кадучеј с владарском инсигнијом „шара“, која се зове још и „јабука“, а ова воћка је свето Дрво живота код Келта које чува змија, фалусни символ неолита Хелма пренет у библијску причу. Шар представља космички символ вечности и једнакост критеријума правде. Носе га Немањићи, Рурићи и Нино Белов познат као Хамураби или „Носилац трона Земље“, како гласи његово титуларно име у старим текстовима. Инсигнија „шара“ коју носи Рурић или Немања је владарски скиптар, од ариј. стаб’а, штап, колац > јел. sкeptron, лат. sceptrum, енг. staff.

Разлика између “шара“ и „кадучеја“ је само у символу, јер, шар уместо двоглаве змије има Часни крст, мада, вавилонска представа кадучеја има штап од изувијане змије, с две главе на врху између којих је земљина кугла. У гностицизму, штап кадучеја симболише кичмену мождину а две увијене змије пореде са енергетским каналима иде и пингале. Када пробуђена енергија иницијанта стигне до срца, добијају се Ватрена крила која су упоредна крилима на палици кадучеја.

Кованица „кадучеј“ у буквалном преводу с архаичног србског језика значи „змијски бог“, од ариј. гада, гад (змија) +ч’аја, име бога Нава у значењу „замрачујући“ или „господар сутона“. Придевак овога бога је у србском језику магијско име „Саја“, за женску децу рођену у сутон! По имену овог бога је лексемa„осој(е)“, у сенци, земљописна имена „Осој“ и „Осојник“, као и јел. skia, сенка или јевр. s‘ki‘a, залазак сунца. Али, пошто све почиње с Јелинима и Латинима, владајућа наука веома неубедиво етимологошелат. caduceus, помоћу јел. kerykeion од kiriz, гласник, као да је божански атрибут кадучеја у старим цивилизацијама хиљадама година чекао на историјску појаву Јелина, алијас „Грка“ да би добио име?

Кадучеј, кога Вард изворно сматра оружјем (сравни српу) налази се као прототип једне представе харфе у Асирији. Такође, на новцу сиријског града Хиераполиса из трећег века. Поред Вавилона,Мисира, Сирије и Хетије, кадучеј се находи код Егејаца, Крићана, Микењана и Тројанаца. Остаје сасвим нејасно, зашто се у науци овај божански атрибут везује за јелинског („грчког“) Хелмија или Хермеса, бога водича душа на други свет, а не за за временски далеко старије вавилонске или „сумерске“ богове?

(1) Феничка табла из музеја у Мадриду је представа Бала (десно) и Танит (лево)уз Дрво живота и змију.

Слободан М. Филиповић

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Ала, Змај и Аждаха …

.

Само у србској митологији „змај“ може да има позитивне особине, па је у свакодневном говору уз нечију успешност честа узречица: Ти си змај! Осим, што га народна песма држи за доброг љубавника, сматра се да змај наводи човека на нечастиве мисли и радње. У оперативној магији постоји „позитивно зло“, па када негативне мисли користимо као један од покретача ствари држећи их под контролом, ми користимо „снагу змаја“ а кад ствари измакну контроли, онда „змај“ постаје „ала“ која може да нашкоди човеку.

Србска народна традиција сасвим јасно разликује појмове „ала“, „змај“ и „аждаха“Ала има од аждахе особиту духовну силу те лети и води облаке и град наводи на на летину (Вук, Рј.). Семантичи, „ала“ долази од аријског или архаично-србског валá, „прекриватељ“, божански придевак у значењу „сила“, „снага“ или „моћ“ од које је угаритски Вал, асирскоили (илу), Бог, фенички Илус (Сатурн),1 хетски Иллу, Медо-Гетски Уил, Сунце, јеврејски Ел, јел. ilios < eli, сјај, или арапски (В)алах. Да је ала облачне нарави сведоче христијанизовани стихови народне песме:

Намакну се облак Бечу,

из облака светац проговара.

Јер, облак је у старој вери станиште или оличење самог божанства. Отуда, ала је слична змају, али за разлику од њега узима памет и здравље јер је прождрљива и несита. Напада Сунце и Месец, па Громовник бије громом алу, против које се бори змај-чувар.

За змаја народ мисли, да је као огњевит јунак у којега у лећењу огањ одскаче и свијетли(Вук, Рј.). Змај је змија с крилима, а истоветна семантика ариј. џма-ја, (гма-ја), гмизати, упућује на Огањ који настаје сам од себе: Одовуд клада, одонуд клада а у среди змај лежи?Ватра. Нарав змаја је месечева:

На истоку пун месец изађе,

Змај огњени путовати пође.

Дијана Сербона богиња Месеца добила је име Хеката (изворно каријска богиња Нава), у вези вештичарења, јер се веровало да се вози небом у колима које вуку змајеви (Џемисон).Управо је стари дедо Месец „змајски цар“ у србској митологији, па као епски Змај Огњени Вук он има „вучју шапу“ (ноћно биће), „орлово крило“ (јачина) и „змајево коло“ (месечева нарав).

Аждаха је такође „змија с крилима“, а народ сматра да док змија змију не прождере не може аждахом настати. Назив долази од ариј. ахиндра (< ахи, змија, РВ 9,77), „господар змија“, име злодуха кога је покорио Громовник, па је од ове речи македонско-јелинска „ехидна“, србско „ездер“, стезник, као и ведски Ахи Будња, „Змај дубина“ или персијски Ази-Дахак чудовиште с три главе, јер Огањ је трострук. Како је змија симбол за огањ: Једна гуја преко бела светаМуња, аждаја се обично јавља у „језеру“ што је поређење за небеску воду. Огањ је још ведски син вода, а осим станишта, невидовну нарав аждаје одаје и непаран број глава.

Змај је оличење месечеве нарави поларизоване светлости, која доприноси космичкој хармонији у којој владају мале силе, јер, Месец као вештачки сателит има улогу припреме за деловање сферичне светлости. За разлику од змаја који је месечеве нарави ала је „облачна“, јер, електромагнетна сила са Сунца која долази преко магнетног фокусатора земљине атмосфере, у додиру с облацима изазива трење производећи звук који ми називамо „гром“ или „грмљавина“ (М. Стеванчевић).

Смртници могу да виде аждају, али алу и змаја само видовити, па је право питање шта се крије иза ових назива којима је заједнички именитељ змија – песничко поређење за Огањ и живи симбол Бога?

Ала, змај и аждаја су астрофизички облици светлости у васељени, који су нама познати као њена митолошка оличења.

Човек мора имати глобално знање да би разумео локалне појаве. Србско народно предање чува део општег знања пете генерације људи на Земљи, које се заснива на основним небеским кретањима, па Србе и њихово знање можемо схватити само преко циклуса монополарне космогоније.

Слободан М. Филиповић

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

ПАН, ПАНова свирала и ПАНични страх …

.
ПАН, ПАНова свирала и ПАНични страх …
.
Пан је син нимфе Дриопе и бога Хермеса, и већ као беба родио се с козјим ногама, рогат и брадат. Његов изглед толико је уплашио његову мајку да ју је обузео дотада незапамћен страх, па се такав страх још и данас назива ‘ПАНИЧНИ страх’. Наиме, нимфа Дриопа, мајка Панова, једноставно је побегла ‘главом без обзира’ и оставила малог Пана самог. Но, отац Хермес остао је ‘хладне главе’ и прихватио сина таквог какав јесте, па га је повео са собом на Олимп.
.
На Олимпу су се богови толико смејали и ругали Пановом изгледу да је несретник једноставно побегао из обиља и безбедности Олимпа у мрачне и опасне шуме Аркадије. Пан је скривен од свих одрастао у тим шумама, чувајући стада, свирајући на фрули, и повремено боравећи у друштву сатира и нимфи. Пан је волео да буде и у друштву бога вина Диониса и уживао у његовим веселим шалама.
.
Пан није марио за Олимп и друштво богова, презирао је њихову надмену умишљеност и саможивост. Радије је с пастирима скитао Аркадијом, него што је желео да губи време у божанским сплеткама. Лежао је на лепим местима, на прекривачу од најситнијих и најмекших иглица, у грмовима, под боровима велике крошње, препуштајући се телом и мислима светом поподневном одмору.
Није се попут других богова претварао у птице, лабудове, препелице, кукавице или орлове и змије . Показивао се напротив као јарац, с тврдим папцима, репом и роговима, ругајући се боговима и њиховој савршеној и непојмљивој лепоти.
.
Жене су обожавале његове шале. Кад би завршавали пољски радови, жетва и берба, мушкарци су опонашали Пана у полупристојној игри са женама, а оне би шалећи се, допуштале мушкарцима и више од шале, подбадајући их и охрабрујући узвицима “враже један”, баш онако како су некад и нимфе дражиле и поскакивале с Паном.
.
Све шале беху с Паном дозвољене осим једне – нису га смели будити из подневног сна. Кад би се то догодило и Пан се пробудио, продерао би се громогласним божанским гласом који се разлегао брдима, најчешће у подне. Сва су бића тада дрхтала од ужаса, као што и данас чине кад их ухвати паника и велики страх, који је по Пану добио назив ПАНИЧНИ СТРАХ.
Бог чије је друштво Пан обожавао био је Аполон којег је Пан подучио тајнама прорицања, иако је знао да ће касније Аполон утемељити пророчиште у Делфима које ће бити супарничко његовом пророчишту у Аркадији. Касније су Римљани изједначили Пана с Фауном.
Митологија је запамтила и такмичење Пана и Аполона у свирању, дакако, победио је Аполон са својом чувеном лиром.
.
Пану се догодила несрећна љубав, а само из ње је могла настати Панова СВИРАЛА и тужна љубавна песма од које ће задрхтати срца људи. Загледао се Пан у озбиљну нимфу Сирингу, једну од Артемидиних девојака које су девичанској богињи и саме заклеле на невиност. Она није разумела телесне радости, није нимало марила за њих. Пан се шалио са Сирингом, навлачио јарећу кожу, показивао јој папке и све ствари што их је сам, у бескрајној доколици умео израдити из неког комада дрвета. Нимфа се није обазирала, није се са њим хтела састати ни на једном месту, ни испод стабала најширих крошњи на најмекшој и најдужој маховини. Њена је потпуна одбојност изазивала у њему бес и потпиривала жудњу.
.
Једног је дана пратио нимфу брдима Аркадије, од горе Лекај до реке Ладон. Сустигао је уз саму реку и она се, губећи наду да ће се спасити од Панове грубости и срамоте, помоли реци и небу да јој одузму девојачки лик, и даду неки други, мање изазован и осетљив лик. Свом је снагом Пан загрлио Сирингу баш кад је подизала хаљину и загазила у реку, не би ли се некако спасила. И гле чуда! Уместо девојке Пан је у рукама имао само шупље стабљке ТРСКЕ. Није могао смирити бол кад је схватио да је Сиринга радије постала трска него његова љубав. Схватио је и то да је љубав према њој морао исказати на друкчији начин, и мирно поднети њено одбијање.
Одговорио му је ветар, стварајући у трсци тонове притајене туге. Досетио се. Одрезао је трску, спојио цеви воском у једну ВИШЕЦЕВНУ СВИРАЛУ, нежно је на њој засвирао, дозивајући титравом музиком и божанском тугом нимфу да му се врати.
.
Отада Сиринга или Панова свирала увек изнова, као да то чини први пут, обнавља љубавну тугу коју Пан упућује Сиринги, и подсећа на то како је љубав увек СВЕТА, па и онда кад није узвраћена.
Кад пате од љубави, онако као што је и Пан патио, заљубљени одлазе далеко од људи, у равнице где никога нема осим тишине и ветра. Онда на Пановој свирали засвирају тужну љубавну мелодију… Истина је да ће девојци коју тако дозивају задрхтати срце, и на зов свирале одговориће тужним сузама љубави.
.
Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Право порекло наводних Хазара

Теорија о отпадничком пореклу Хазара…

.
У последњих пар година су се могле чути и прочитати разне теорије везане за наводне Хазаре – од тога да су они монголско-турско племе, па до тога да владају светом или самостално или у име изфантазираних рептила.
Међутим, све те теорије су потпуно промашене и представљају празне приче, јер истина о наводним Хазарима је скроз другачија.

Наводни Хазари не могу никако да буду монголско-турско племе, из разлога што немају изглед и црте лица које су карактеристичне за Монголе.
Наиме, наводни Хазари су описивани као народ светле боје коже, црвенкасте косе и плавих очију; у кинеској хроници T’and-shu су описани као високи, црвене косе, црвеног лица и плавих очију, док арабски хроничар Ибн-Саид ал-Махриби пише да им је кожа бела, очи плаве, коса црвена и да су им тела крупна.
Ови описи јасно показују да наводни Хазари никако не могу бити Монголи, а са друге стране је јасно да Србска раса има све наведене физичке карактеристике које се приписују наводним Хазарима (бела и светла кожа, црвена коса, плаве очи, висока и крупна тела).
1300. године наводни Хенрих фон Нојштат пише да су Хазари људи Гога и Магога, а унаводној средњовековној Немачкој (кажем наводној јер је Немачка настала крајем 19. века и није постојала у средњем веку) Хазаре називају црвеним јеврејима са црвеном косом и брадом.
Термин јевреј  је термин који је измишљен у средњем веку, пре пар стотина година, јер у време када је наводно живео Исус није било никаквих јевреја већ је било наводних Јудејаца, а сам термин јевреј се везује за Хазаре, односно Ашкеназе који су су у средњем веку живели и Европи, а који никада нису живели у Јудеји.
.
Што се тиче поменутог назива за наводне Хазаре који гласи “људи Гога и Магога” – ту треба разјаснити на шта се тачно он односи.
Званична лажна историја за Гога и Магога претпоставља да се ради о монголским племенима, што је опет погрешна теза.
Магог се спомиње у Библији и он је наводно Јафетов син, односно унук наводног библијског Ноја који је, заједно са својим синовима Јафетом, Семом и Хамом и њиховим женама, успео да преживи велики потоп.
Наводно од Јафета, Сема и Хама потичу сви садашњи народи света, односно сви садашњи народи наводно представљају њихове потомке, па се тако сви народи света деле у три групе народа које су назване по Нојевим синовима, тако да по званичним поделама имамо “јафетидску” групу народа, “семитску” групу народа и “хамитску” групу народа.
Наводни Јафет, Магогов отац, је у овој причи битан јер наводно Срби представљају његове потомке, па у Изороду (Изироту, Постању) Јафет представља Србе.
О Србима као Јафетовом потомцима пише и Мавро Орбини који у свом делу “Краљевство Словена” каже: “Словени (Срби) као потомци Јафета, старијег Нојевог сина…”.
О Србима као потмцима Јафета говоре и страни писци Samuel Hazzard Cross и Olgerd P. Sherbowitz-Wetzor, као и католички свештеник, доминикац фра Винко Прибојевић (који Србе назива измишљеним именом Словени).
Када се све ово има у виду, онда  је јасно да ни Магог не може бити никакав Монгол, већ да Магог као Јафетов син наводно представља или директног или побочног Србског предка.
Араби такође помињу Гога и Магога, па тако арабски назив за Гога и Магога гласи Је’џуџ и Ме’џуџ, и у тој њиховој причи Је’џуџ и Ме’џуџ представљају два народа или племена која се појављују са истока пред кијаметски (судњи) дан и који пустоше муслиманске земље, а које ни “васкрсли” Исус тј. Иса (како га зову муслимани) неће моћи да заустави.
Међутим, у називима Је’џуџ и Ме’џуџ се налази “џуџ”, а “џуџ” невероватно подсећа на један од погрдних назива за Србе који гласи “џуџа”.
Наравно да и Ноје и Јафет (као и остали Нојеви синови и унуци ) и арапска прича представљају измишљотине и подметачине Србској раси,  јер су Србска раса и Србска цивилизација старији од ових измишљених библијско-кур’анских протагониста, но остало је званично записано да Срби спадају у “индо-европску” групу народа (тачније евро-индијску јер се Србски ген из Србије ширио и по Европи и ка Индији – управо као што су европска истраживања хаплогенома потврдила да је хаплогеном Н1А1 најзаступљенији у делу мушке Србске популације и да се седиште тзв. лажно назване индо-европске цивилизиције налази на Балкану, у Србији), чији изворни назив гласи “Јафетиди”.
.
Да се вратимо на право порекло наводних Хазара.
Наводно се њихова држава простирала између Каспијског језера и Црног мора, међутим, на тим просторима су, у време наводног постојања хазарске државе од 7. до 10. века н.е., живели Скити чија Скитија се простирала од Дона на истоку до Дунава на западу.
Ко су били Скити?
Званична лажна наука нам не открива идентитет Скита, већ Ските дефинише као номадски народ и Скитима званична лажна наука означава сва номадска и лутајућа племена.
Међутим, Јосиф Флавије за Ските, као и за већ поменуте Гога и Магога каже: “Магог оне који живе у њему зове Магогити, а који су од Грка названи Скити”.
Пошто смо већ видели везу наводног Магога, сина Јафетовог, са Србима, и пошто су се Магогитима називали Скити, из тога јасно произилази да Скити имају везе са Србима, односно да су Скити у ствари Срби.
Да је тако, говори нам и само име Скити које је настало из Србског глагола скитати, што се савршено уклапа у причу о скитачком, номадском, лутајућем народу.
Скитија се такође помиње под називом Сарматија, јер је име Сармати заменило име Скити.
Сармати се као назив употребљавало до 11. века н.е., и за Сармате је записано да су живели око Кавказа, Црног мора, Дона и Дњепра, па да су се касније раширили до Висле и Дунава, али нам званична лажна наука не открива идентитет Сармата.
Писац, историчар и лингвиста Павел Јозеф Шафарик (1795-1861) који је у свом делу “О пореклу Словена” истакао тврдњу да су сви Словени првобитно називани Србима, је у истом делу о Сарматима написао следеће: “Сарматски народ – то су Сирби”, а такође је у свом делу приложио цитат једног католичког бискупа из 10. века који је записао: “За Сармате се каже да су се у то време звали Сирби”.
.
Као што видимо, нигде ту нема ни помена Хазарима, Хазарији, Хазарстану, а одређени покушаји углављивања Хазара као монголско-турског племена од стране званичне лажне науке пропадају због описа тих наводних Хазара, где се види да расне и физичке карактеристике којима су описани не могу да припадају Монголима већ Србима, као и што повезивање монголско-турског племена са “људима Гога и Магога” нема никакву основу јер је Магог, као син Јафетов, повезан са Србима, као што су са Србима повезани и Скити (Сармати) који су називани Магогитима.
Чак и Артур Кестлер, писац књиге “Тринаесто племе” која говори о Хазарима наводи да су наводни Хазари дошли са реке Волге и Кавказа а не са реке Јордан и Канана.
Јасно је да су Сармати, односно Скити, некада били Срби и то је оно што нам званична лажна наука свесно прећуткује из разлога што је право порекло наводних Хазара тј. некадашњих Срба а потоњих Скита (Сармата) проузроковано искључиво одпадништвом од Србства због лажне религије .
.
Званично, наводни Хазари су, пре примања јудаизма, обожавали једног бога по имену Тенгри коме су, у ритуалима, жртвовали коња.
Пошто случајности не постоје, и пошто смо већ видели да су наводни Хазари у ствари Скити, због тога не треба да изненађује готово истоветан запис везан за жртвовање коња који је оставио Страбон: “Меса-Гети су веровали у једног бога коме су као жртву приносили коња”.
Меса-Гети је један од назива за Ските, односно људе Гога и Магога, а Херодот за Меса-Гете каже да су “скитско племе”.
Поједини историчари кажу да је жртвовање коња богу било својствено свим Србским племенима тог доба, али оно што нам такви историчари прећуткују је чињеница да је такво веровање и да су такви ритуали били веровање и ритуали искључиво одпадничких Србских племена који су управо због накарадних обичаја и веровања прогнани из Србства, јер само одпад од Србства може да ритуално жртвује животиње некаквом богу.
.
Још једна ствар коју нам историчари прећуткују је ком и каквом то богу су Скити жртвовали коња?
Одговор на то питање даје нам Скитски артефакт који се зове “скитско сребрно огледало” из скитског тумулуса тј. могиле, гробнице Келермес (Кубан, Краснодарска регија) на коме се налази лик не бога већ богиње коју многи сматрају Сербоном, а у питању и јесте лажна богиња којој је име Сербона само једно од многих имена под којима је позната.

Сербона је богиња Месеца, а као што већ сви знамо – у нашем тродимензионалном свету нама видљиве манифестације светлости и таме су Сунце и Месец, односно Ра и Ар, а позната је древна борба између култова светлости и култова таме, односно борба између Срба и одпадника од Србства.

Самим тим је јасно да су Скити некада били Срби који су славећи богињу Месеца и приносећи јој крвне жртве постали поклоници култова таме, па су зато протерани из Србства и осуђени на номадски, скиталачки, луталачки живот, те су зато прозвани Скитима.
Да је тако говори нам и један од синонима за глагол скитати по коме су Скити добили свој назив када су као одпадници протерани из Србства а који гласи – лунгати.
Глагол лунгати се односи на лунге, тј. на оне који лунгају односно скитају, лутају, и сам глагол лунгати у себи садржи реч “лун” која једино може да означава Луну, што је један од назива за Месец.
Ако се има у виду да су Скити веровали у богињу Месеца којој су приносили крвне жртве те да су зато као одпадници протерани из Србства и названи Скитима по глаголу скитати, онда је јасно зашто је један од синонима за глагол скитати управо глагол лунгати – управо због Скита и богиње Месеца.
Такође, један од синонимних назива за Ските је Скоти (у једнини – Скот), тако да су Скоти, као одпадници од Србства, погрдно названи скотовима.
Но тај сининимни назив за Ските који гласи Скоти а који је као погрдан назив додељен одпадницима протераним из Србства такође асоцира и на Шкоте.
Званична лажна наука нам говори да су Келти (у које спадају данашњи Шкоти, Ирци, Велшани) насељавали простор Србије пре него што смо се ми Срби наводно доселили.
Наравно да је прича о досељавању Срба у Србију један фалсификат који је разбијен у парампарчад, и зато право питање треба да гласи: ко су Келти (као и ко су Германи, Романи, Скандинавци…?) а не ко су Срби.
.
Да су Хрвати, Црногорци, Македонци и “Бошњаци” у ствари некадашњи Срби – то је сваком касветном кристално јасно.
Иста је ствар и са Келтима.
Келти су такође некада били Срби, па су протерани из Србије и Србства.
Конкретно, Шкоти су пореклом Скити, односно Скоти, и та тврдња о њиховом скитском тј. скотском односно скотовском пореклу је изречена и написана од њих самих.
Наиме, у Шкотској је 5. априла 1320. године издат документ под називом Арбротска декларација (Declaration of Arbroath).
Арбротска декларација је била наручена и потписана од стране осморице шкотских ерлова и тридесет једног племића, укључујући представнике породица Ситон, Синклер и Грејем, и у том документу је дат приказ историје Шкота од њиховог порекла из Скитије и тамошњег преобраћања у хришћане под “светим” Андрејом.
Ствари су апсолутно јасне, и иако лажна званична наука Шкоте сврстава у Келте – Шкоти документовано сами за себе тврде да пореклом нису Келти већ Скити тј. Скоти, односно скотови, одпадници од Срба.
Ирци, које лажна званична наука попут Шкота проглашава Келтима, такође нису Келти већ одпадници од Србства који су наводни хазарски а у ствари скитски тј. скотски, скотовски ритуал жртвовања коња практиковали и приликом церемоније крунисања свог краља.
Они би тада једну кобилу жртвовали и скували у води у којој би се новоустоличени краљ купао, пијући истовремено ту чорбу и једући месо жртвоване животиње.
Такође би се новокрунисани краљеви код Шкота и Ираца приликом церемоније крунисања и ритуално венчавали са богињом.
Што се тиче Велшана, који су такође од стране лажне званичне науке проглашени Келтима, њима се држава зове Wales, и више је него очевидно је да је то име узето по Валесу / Велесу, који је у Србској митологији бог подземља али и бог животиња односно скотји бог.
Према томе, скот представља синоним за животињу, па сада постаје јасније зашто су одпадници који су протерани из Србства називани скотовимаразлог томе је деградација од свесног Србина на ниво скота, односно животиње.
.
Цела ова прича о одпадницима протераним из Србства подсећа на причу о прогнаним јеврејским племенима, попут племена Дан које је дошло до Ирске славећи богињу Дану – Даницу (што је само још једно од многих имена под којим је позната лажна богиња).
Обзиром да су Јевреји (као и Хазари) измишљена категорија, самим тим никаква Јудеја није постојала и никаква измишљена јеврејска племена из ње нису могла бити прогнана.
Права истина гласи да је Србија та наводна Јудеја, а фалсификована званична лажна наука данас наводним Хазарима назива управо одпадничка Србска племена која су протерана из Србије и Србства, и такође повезује наводне Хазаре са наводним Јеврејима, а занемарује чињеницу да наводни јевреји сами себе народним именом називају Ибрис, што прочитано на њихов начин, са десна на лево, даје реч Сирби, а јасно је да су Сирби у ствари Срби, те да су наводни јевреји и наводни Хазари само једни од многобројних одпадника од Србства и да су имена Јевреји и Хазари само неке од измишљених категорија званичне лажне науке.
.
Међутим, велика већина данашњих Срба су само неми посматрачи или преписивачи и преносници туђих лажи које највише одговарају онима који су их измислили и пласирали са једним јединим циљем – да се не сазна њихово право порекло.
Зато данас имамо ситуацију у којој уместо да се на “Хазаре” и остале беле одпаднике од Србства гледа као на нижу сорту коју су наши преци прогнали из Србства и назвали скотовима, на њих се, због материјалистичког погледа на свет у модерних Срба, гледа као на “успешне” који поседују гомиле новца и злата, па се модерни Срби све више клањају новцу и злату, иако новац представља само једну врсту шарене лаже (безвредни шарени папир), док злато представља само један од неплодних, па самим тим и безвредних комада земље.
Извор –
http://srbskibozur.blogspot.rs/2015/05/blog-post_17.html
Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

АСАСИНИ

АСАСИНИ – ВИТЕЗОВИ ИЗ СЕНКЕ

 

“Беспоговорно испуњавају наређења свог Старца,  а сви их се плаше,   јер са лакоћом убијају чак и владаре.”
  (Бенjамин из Туделе,  јеврејски хроничар и рабин, cca. 1170.)

.

Прича о чувеним Асасинима — мистериозна комбинација теологије, разних легенди и поузданих историјских навода — почиње у 11. веку на територији данашњег Ирана и Сирије.

Низарити, припадници посебног огранка у оквиру измаелизма (који је грана шиитског ислама) у том периоду почињу да представљају све већу претњу ауторитету већински сунитског султаната Турака Селџука, који је у 11. веку, непосредно пре Првог крсташког рата, био на свом врхунцу.

Вођа низаритских измаелита, Хасан ал-Сабах, започео је отворену побуну против Селџука, заузевши неколико планинских утврђења на северу данашњег Ирана. Хасан је новоосвојена изолована, тешко приступачна планинска упоришта претворио у добро повезану мрежу база, а своје низарите је организовао у дисциплиновани ред изузетно вештих убица и атентатора.

Хасан је убрзо постао познат као мистериозни Старац са Планине, а његови одани и вешти следбеници — познатији као Асасини — имали су кључну улогу у политичким токовима крсташких ратова и свих већих дешавања у Прекоморју.

Асасине, дакле, начелно можемо идентификовати као припаднике шиитске мањине, организоване ради остваривања политичког утицаја у сунитском султанату Турака Селџука. Међутим, разлог за њихову легендарну репутацију не лежи у природи њихових политичких циљева, већ у начину на који су исте остваривали.

Припадници овог реда били су међу најдисциплинованијим и најобученијим ратницима свог времена. У питању су били елитни атентатори, беспоговорно одани, изузетно физички спремни и вешти у руковању готово свим врстама оружја, мајстори прерушавања и шпијунаже, савршено обучени за прецизно и сигурно уклањање тачно одређених појединаца.

.

Wikipedia, Asasini ubijaju Nizam al Mulka

.

Често се сматра да назив за припаднике овог реда потиче од арапске речи Ḥashshāshīn, која се може превести као “корисници хашиша”. Тако су их, наиме, називали њихови политички противници, а сам назив је заснован на уверењу да су Асасини своје атентате извршавали под утицајем хашиша, који су, наводно, узимали да би себе довели у стање хладне смирености потребне за успешно обављање задатка.

Етимологија њиховог назива је, међутим, знатно очигледнија — сам Хасан је своје следбенике звао Asasiyun, што се може превести као “верни принципима”. Какво год било његово порекло, назив Асасин је у Европу много касније пренео Марко Поло, забележивши приче о Асасинима које је чуо током својих чувених путовања.

У енглеском језику, реч assassin и данас означава политички мотивисаног атентарора, професионалног убицу истакнутих личности, а сличне речи са идентичним значењем постоје и у већини индоевропских језика.

Политички циљеви Асасина увек су знатно варирали — по нареби би спроводили жеље свог Старца са Планине, засноване на личној освети, користољубљу или нерашчишћеним рачунима, док би најчешће деловали у интересу свог реда или припадника шиитске мањине.

Посвећен верским текстовима и уобличавању доктрине за своје следбенике, Хасан-ал-Сабах  до краја живота није напуштао замак Аламут, седиште реда Асасина. Преминуо је 12. јуна 1124. године. Према неким наводима, на самрти је изговорио да “нема апсолутне истине; све је допуштено”.

За ред је била карактеристична строга хијерархијска структура — Асасини већег ранга нису обављали “теренски рад”, већ су радили на обуци и индоктринацији нових следбеника.Професионалне атентате извршавали су Асасини најнижег ранга — fida’i (“пожртвовани”).

Ученици су годинама били обучавани у духу Исламског Витешког Етичког Кодекса познатог као Furūsiyya — вежбали су јахање и руковање свим врстама оружја, проучавали су верске текстове, лингвистику, уметност ратовања и напредне принципе војне стратегије. Специфична природа њихове “професије” захтевала је и посебну обуку у области прерушавања, саботаже и шпијунаже. Да би успешно окончали своју обуку, будући fida’i су морали усвојити и етичке принципе реда Асасина.

Најважније морално начело реда налаже да се сваки Аасасин мора уздржавати од насиља према свима осим према својој мети, а нарочито им је забрањено повређивање или угрожавање цивила.

Нарочито важан део њихове доктрине оличен је у веровању да елиминација појединаца представља “безболнији” вид политичког утицаја, мање зло у односу на избијање масовних сукоба и ратова. Колико год то деловало контрадикторно, Асасини су веровали да убијањем одређених појединаца, најчешће амбициозних, ратоборних и опасних, спашавају многобројне животе и доприносе очувању мира у Прекоморју.

Тактички приступ Асасина извшавању задатка био је застрашујуће ефикасан, а претходне припреме су могле трајати месецима, чак и годинама. Асасин би се најпре уклопио у средину у којој његова мета живи и обавља свакодневне активности, што је подразумевало прерушавање и усвајање локалног дијалекта. Затим би се посветио откривању свих корисних информација, а нарочито уочавању устаљених шаблона у понашању будуће жртве. Бележио би навике, склоности, страхове, укусе и свакодневне ритуале своје мете, што је могло трајати веома дуго. Стечено знање би му најчешће омогућило да пронађе згодну прилику да се довољно приближи жртви, а обученом Асасину најчешће није било ни потребно пружити више од једне прилике. Од великог значаја је био и избор одговарајућег тренутка. Овакав атентат имао је за циљ да пошаље јасну политичку поруку, те је морао бити изведен у јавности, пред очима што већег броја посматрача.

Асасини се нису увек служили елиминацијом истакнутих личности. Њихова смртоносна ефикасност убрзо им је донела репутацију коју су једнако вешто користили ради остваривања својих интереса. Наиме, сама помисао да би се могао наћи на мети Асасина је код појединца најчешће изазивала опсесиван, готово параноичан страх, због чега би се дотични својски трудио да се истима не замера.

Оно што је нарочито ужасавало противнике Асасина јесте чињеница да им практично нико није био ван домашаја. Примери су бројни — гроф Конрад од Монферата, који је једно време de facto владао Јерусалимским краљевством, пао је као жртва Асасина. Низам ал-Мулк, велики везир селџучког султаната, убијен је у својој носиљци од стране Асасина прерушеног у дервиша, окружен збуњеним телохранитељима.

Чак се и велики Саладин, султан Сирије и Египта, смртно плашио Асасина — најмоћнији појединац у тадашњем исламском свету, освајач Јерусалима и апсолутни господар Дамаска и Каира, није се усуђивао да крочи на територију под контролом Асасина.

Асасини су, заједно са осталим друштвеним и верским групама у Прекоморју, били знатно ослабљени под притиском монголске инвазије у 13. веку. Претпоставља се да су fida’i по наређењу Куршаха ал-Дина, тадашњег поглавара реда Aсасина, покушали атентат на монголског Kана. Монголи су заузврат покренули масовну војну кампању против Aсасина. Замак Аламут, седиште реда, нашао се 15. децембра 1256. под монголском опсадом. Утврђење је убрзо пало, након чега је монголски кан Хулагу наредио погубљење Куршаха ал-Дина.

За разлику од Монгола, мамелучки султан Бајбарс поступио је много мудрије — није уништио ослабљени Сиријски огранак Aсасина чију је територију освојио, већ је сиријске Aсасине примио у своју службу.

Лишени приступа етичким начелима и верским учењима свог реда, Бајбарсови Aсасини убрзо су изгубили велики део своје ефикасности, репутације и вештине. Асасини, атентатори који су се придржавали витешких принципа, припадници реда који је некада држао у шаци чак и најмоћније појединце на Блиском истоку, потпуно су изгубили целокупан политички, а и сваки други вид утицаја.

Читаоцима заинтересованим за детаљнију историју реда и за бројне легенде и мистериозне појединости везане за Aсасине препоручује се роман Аламут  словеначког писца Владимира Бартола.

Извор – http://www.stavstudenata.com/2015/08/03/asasini-vitezovi-senke

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Zaboravljena istorija Zemlje u Sloveno-arijskim Vedama

„Rusija u zakrivljenim ogledalima“ – Nikolaj Levašov

(,,Россия в кривых зеркалах” Николая Левашов)

http://www.levashov.info/

(Knjigu je preveo Dušan Mitrović)

Dusan Mitrovic u vezi ove knjige piše:

 

„Ova knjiga je u Rusiji zabranjena na ruskom jeziku, dostupne su na engleskom i francuskom..sa izmenjim smislom i na taj način osakaćene..pretpostavljam da je to delo najvećeg svetskog svuda prisutnog lobija, pošto se i oni razotkrivaju, a možda je i delo crkve pošto daje drugačiji sled dogadjaja od onog koji je u Bibliji…negira se nastanak Adama i Eve onako kako Biblija propisuje..Podaci iz knjige su od čoveka, kome su Žreci Staroverci dali svastiku sa zmajevim glavama i na taj način ga označili kao čoveka koji može da tumači VEDE..što je on i uradio..ovo su u stvari tumačenja tih veda..postoje devet santija na runama, od njih su u Rusiji objavljene pet, a kod nas je prevedena samo jedna i dato joj je ime Perunove vede…nezgrapno ime, pošto asocira religiozne ljude na paganstvo…Lično mislim, da podaci iz ove knjige mogu dovesti do toga da se dosta ljudi probudi iz nametnutih nam podela i da razumeju da smo prevareni sa odredjenih mesta, podeljeni i suprotstavljeni…Ima jedna interesantna stvar koja se može videti..I Hitler je sve to znao i želeo da se okiti tom istorijom, medjutim, samo je okaljao sve te simbole..Čak je i svojoj vojsci dao ime fašisti, kao što se zvalo nekada, a vidi se iz knjige i Veda, nuklearno oružeje – Faš razrušitelj, moćno i nepobedivo oružje…tako je i njegova vojska trebala biti moćna i nepobediva..simbolika je bila prisutna, ali nam znanje o tome nije predočeno, jer se dobro čuvalo…“

.

01/1. NAKON PRVE POPLAVE…(KATAKLIZME), POSLE POTONUĆA DA’ARIJE (HIPERBOREJE)…..Россия в кривых зеркалах-Николая Левашов

Kao što sledi iz Veda, Da’Arija je potonula u ponor okeana kao rezultat akcije Dajbog-a koji je uništio bazu Košćeja, sivih vladara, čiji se deo se nalazio na Leli, najbližem mesecu Midgard-Zemlji, koji je bio jedan od tri meseca koja je naša planeta tad imala: Fata, Lela i Luna (neki Sloveni i dalje zovu preostali mesec naše planete Luna). Lela, najbliži mesec, imao je sedmodnevnu orbitu oko Zemlje.

Dajbog, ili Bog Tarkh Perunovič, Bog-Čuvar drevne Velike mudrosti, je dao Devet Sanjtia (knjiga) narodu Velike rase i potomcima. Košćeji, prinčevi tame, bili su autentični vladari Tamnog Sveta, zajedno sa Tamnim Legama i Tamnim Arlegama. U ruskim bajkama i ruski epski junaci biju bitku sa besmrtnim Kašćejima spašavajući prelepu Vasilisu, koji simbolizuje domovinu, Midgard-zemlju, iz njihovih kandži. Zar nije zanimljivo ?!

.
Kao rezultat Zvezdanih ratova između Svetlh i Tamnih sila, jedan Mesec, Lela, izašao je iz svoje orbite i pao na Zemlju, uzrokujući planetarnu katastrofu: tektonske ploče su se pomerile i Da’Arija je potonula u Arktički okean. 

Bez sumnje, ovaj kontinent Da’arija, koji su Grci nazvali Hiperboreja, je postojao i on je pradomovina bele rase, a kao rezultat katastrofe on je potonuo na morsko dno.

Ali se postavlja još jedno pitanje: gde su potopljeni kontinenati koji su bili matična domovina drugih rasa – žute, crvene i crne ?! A, ako su ti kontinenti postojali, verovatnoća njihovog istovremenog potapanja na dno okeana je nula; u stvari nije bilo mnogo „nepotrebnih“ kontinenta na našoj Midgard-zemlji. Dakle, ne postoje argumenti koji bi objasnili odsustvo fosilnih ostataka prelaznih oblika. Homo sapiens, nikada nije evoluirao na Midgard-Zemlji.

Što se tiče potopljenog kontinenta Da’Arija moguće je pretpostaviti sedeće:

1. ovaj kontinent je potonuo kasnije, oko trideset do četrdeset pet hiljada godina pre, kao rezultat planetarne katastrofe koja je usledila nakon Zvezdanog rata između Svetlih i Tamnih snaga. Drugim rečima, oni su spoljna visoko razvijena civilizacija za koju naša planeta postala planeta za život.

2. Postoje drevna sećanja na domovinu naših predaka, sa koje su došli naši preci. Na primer, to može biti planeta Deja uništena tokom tih Zvezdanih ratova, kao peta planeta našeg planetarnog sistema, smeštena između orbite Orey (planete Mars) i Perun (Planeta Jupiter). Postoji pojas asteroida koji je formiran ostacima planete Deja.

3. Ovaj kontinent je potonuo pre oko 110.000 godina, ali nije bilo uslova za život drugih civilizacije koje su mogle da kontrolišu razvoj ekološkog sistema Zemlje.

4. Da’Arija je potonula u Arktički okean pre 110.000 godina, ali je pre toga bila naseljena ljudima bele rase, dok su druge rase kasnije naseljene na Midgard, pre oko četrdeset hiljada godina.

Ako je civilizacija bele rase postojala na Zemlji pre više od stotinu hiljada godina, postavlja se pitanje: gde su materijalni tragovi onih koji su migrirali sa potopljenog kontinenta, tih plemena i naroda, koji se preselio u područje Sibira ?! Nivo Da’Arijske civilizacije bio je vrlo visok, uranjanje u ocean se nije desilo odmah, što znači da je prisutna ogromna masa migranata koji se kreću u nove zemlje. Odsustvo bilo kakvih ljudskih ostataka za period od preko četrdeset hiljada godina je vrlo teško objasniti, jer, ostaci modernog čoveka su se neočekivano pojavili pre samo oko četrdeset hiljada godina na svim kontinentima. Osim toga, ovi ostaci pripadali su ne samo belom čoveku, veći i predstavnicima svih ostalih osnovnih rasa, gotovo na istim mestima, gde ove rase žive danas. Dakle, to je nemoguće učiniti bez određene spoljne sile.

Slovensko-arijevske Vede kažu da su nakon Da’Arije „… Mnogi ljudi umrli tada, pre nego što su imali vremena da udju u Vajtmane i prodju kroz Zvezdane kapije i da se sakriju u palati Medveda. …

Nebeske igle su razbijene. Nebeske Igle su izgubile svoje boje; a da bi igle ponovo zablistale svojim bojama, trebalo bi zameniti kristale Irkama sa kristalima Tara …da prodju do Zemuna … „
– Ova fraza jasno govori o uređajima za međuplanetarnu ili međuzvezdanu komunikaciju koje su naši preci zvali Nebeske Igle. I bilo je potrebno zameniti kristale Irkama s kristalima Tare kako bi se ponovno uspostavila prekinuta veza.

Možemo zaključiti iz gore navedenih sedeće:

Prvo, kristali Irkama se nisu nalazili u dubinama okeana, gde je potonula Da’Arija, već na kopnu, i najverovatnije, na području modernog Sibira, gde su se prema Vedama, naši preci preselili.
Drugo, kristali Irkama nisu radili, kao rezultat uništenja prijemnih uređaja – na „lokalnim“ Nebeskim iglama.”
Treće, bilo je potrebno da se obnovi veza sa Zemunom (konstelacija koja se podudara gotovo u potpunosti s modernom konstelacijom Ursa Minor) i za ovu svrhu će se koristiti kristali Tare. To znači da svaki kristal pruža vezu sa različitim sistemima zvezda i imaju svoje vlastito ime i drugačije unutrašnju strukturu.
Sve ovo podseća na objašnjenje amatera (ili dece) onoga što je potrebno učiniti kako bi se vratila izgubljena veza.
Prilično zanimljiva „slika“ .

Mnogo je ljudi umrlo u katastrofi, ali ne svi. Neki od njih, kao što sledi iz slavensko-arijevskih Veda, napuštaju Midgard-zemlju pomoću Vajtmana ; neki su se kroz Zvezdanu kapiju sklonili u Palatu Medveda. Drugim rečima, neki ljudi, na jedan ili drugi način, bili u su mogućnosti da napuste Midgard-zemlju na jednu od planeta u konstelaciji Medved.
Postavlja se pitanje: da li su svi koji nisu umrli otišli sa Midgard-zemlje ili neki međutim, nisu ?!
Ako niko nije ostalo na Midgard-zemlji nakon katastrofe, onda se ispostavlja da se druga kolonizacije naše planete dogodila oko četrdeset hiljada godina pre danas, od strane onih koji su se spasili odlaskom u konstelaciju Medved (Ursa Minor). Ili verovatnije da su se neki ljudi su preselili do sibirskih prostranstava u nova mesta. Da je tako, Sibir je zadržao dokaze o prisustvu visoko razvijene civilizacije; a doći će vreme (verovatno je već došlo) kada će se ti dokazi pojaviti pred zapanjenim čovečanstvom koje je zaboravilo svoje zvezde puteve. Postoji još jedno objašnjenje: svi dokazi koji ukazuju na postojanje visoko razvijene civilizacije na zemlji Rusije ili su potisnuti, ili uništeni tokom poslednje noći Svaroga, kada su mračne sile preuzele kontrolu nad Midgard-Zemljom. Veliki broj primera i dokaza daju podršku ovim pretpostavkama.

Kroz dubine vekova, legendi, mitova i uverenja koja bi mogla doći do našeg vremena pokušava da se napravi slika: ono što se dogodilo pre četrdeset hiljada godina i odakle je moderan čovek dolašao na Zemlju …

more »

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

ГРИФОН И СРБИ

.

Грифон (грч. γρνψ “лав-орао”), Грифин или Грифен је легендарна звер с телом ЛАВА и главом ОРЛА. Лав се сматрао “краљем животиња”, а орао “краљем неба”, и због споја тих двају животиња Грифон је добио вредност као посебно моћно и чаробно биће. Увек је приказиван с четири ноге, крилима и кљуном. Грифон је двополно митолошко биће. Класични и хералдички Грифони такође разликују пол. Хералдички грифон има стражњи део тела (ноге и реп) као лав, док је предњи део тела (врат прекривен перјем, крила, канџе и кљун) као орао.

Обично се сматра да Грифони потичу из грчке митологије, јер се појављују на великом броју античких артефаката. Међутим, Грифони НЕ ПОТИЧУ из грчке митологије, већ су их Грцима донели СКИТИ из централне Азије. Скитски путници су Грцима испричали о фантастичним створењима која насељавају њихову земљу и која имају тело лава са главом орла.

У Грчкој и Египту је углавном представљен као чудовиште женског пола, а најпознатије је СФИНГА.                                                                                                     У Месопотамији и Персији преовладао је лављи тип – комбинација лављег трупа и главе бика или човека.                                                                                                       Најпознатији представници били су СИРУШИ – „Вавилонски змајеви“ и Керубиони – крилати бикови-стражари с људском главом.

Грифон се у почетку сматрао опасним демоном који је био слуга богова, а временом је губио свој хтонски карактер и претворио се у симбол МУДРОСТИ..

У литератури се вероватно најчешће помиње љубав Грифона према злату и драгоценостима, и у уметности су представљени као чувари злата. Неки то тумаче и симболички – Грифони су свете животиње Сунца, а злато је сунчев метал.

Друга општа карактеристика Грифона јесте њихова МРЖЊА ПРЕМА КОЊИМА. Претпоставља се да је ово због тога што су сви хероји који су желели да украду злато Грифонима долазили на коњима, па отуда и мржња према таквим лоповима, али и према коњима. Поред тога, Грци су у својим каснијим интерпретацијама често говорили о рату Грифона и Амазонки, које су увек биле представљене на коњима.

Грифони су се јавили прво у пределима Асирије, Персије(данашњи Иран), Феникије, а археолоским открицима крајем 19. и поцетком 20.века,досло се до велицанствених открица древних градова у тим областима: Урук, Вавилон, Нинива, Нимруд и многих других који су се налазили у тим областима,а и у областима Еуфрата и Тигра(Месопотамије), Персијског залива…Све те области се данас налазе у оквиру Ирана, Ирака и околних држава.

Амазонка и Грифон

more »

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Фарос из Александрије

.

Александријски светионик Фарос, назван тако по острву Фаросу у делти Нила, на коме се налазио. Александрију је 332. г. пре н. е. основао Александар Македонски (Велики), а под његовим наследницима — хеленском лозом Птоломеја, Александрија је постала египатска престоница и највећи научни, културни и уметнички центар антике. Град је обиловао велелепним грађевинама: краљевским палатама (које су захватале читаве градске четврти), палестрама (вежбалиштима, борилиштима) са купатилима, театронима и храмовима, затим бројним статуама, као и добро уређеним трговима и прекрасним вртовима. У великој краљевској палати се налазила и гробница Александра Македонског са прекрасним саркофагом са рељефним сценама из рата и лова. Ипак, од свим александријских грађевина посебно се истицала Александријска библиотека, у којо се, према предању, налазило преко 700.000 разноврсних рукописа (папируса), брижно и пажљиво умотаних у ланено платно. У том колосалном здању нашло је сигурно место све до тада сакупљено људско знање; целокупно научно и литерарно благо Хелена и источних народа.

Од самог оснивања библиотека је окупљала многе уметнике и песнике, а касније је постала највеће уметничко и научно седиште, у коме су радили многи познати хеленски научници и филозофи: математичар Еуклид, затим астроном Хипарх, па филозоф Зенодот, механичар Херон, анатом Ерасистрат, као и један од највећих хеленских сликара — Апел.

Александријаска библиотека је заслужно носила име највећег храма знања током три века, све до 48. г. н. е., у време Јулија Цезара и Клеопатре, када је велики пожар захватио део града у којем се налазила, а ватра заувек у пепео и дим претворила непроцењиво благо чувано у библиотеци. Свесна непроцењивог губитка, мудра Клеопатра је, по угледу на уништену, подиже нову Александријску библиотеку, која ће у наредних четири стотине година бити центар писане речи, културе и науке на Медитерану, све до 391. г. и едикта императора Теодосија, великог поборника хришћанства који је забрањивао друге религије. Те године, предвођена александријским патријархом Теофилом, разјарена маса хришћана распршила се улицама града да уништи све оно што је иоле представљало везу са паганством. На мети су се нашли не само храмови и уметнишка дела, већ и институције, а међу њима и Александријска библиотека. Био је то дефинитиван крај античког света и највећег храма знања и културе.

(На самом почетку трећег миленијума, на месту некадашње Александријске библиотеке, подигнуто је модерно, полукружно здање са једанаест спратова. Нова библиотека пројектована је да прими огромну колекцију књига, мапа, рукописа и бројних аудио и видео записа. Нова библиотека може се похвалити највећом читаоницом на свету, музејом науке, уметничком галеријом, планетаријумом, информатичком школом, калиграфским институтом и музејом, најмодернијом технологијом, а поучена искуством из прошлости — најмодернијим противпожарним системом заштите.).

Међутим, упркос значају Александријске библиотеке, једно од највећих „чуда“ Александрије био је светионик Фарос. Ова прва кула светиља на свету, висока неких 75 метара, подигнута је с циљем да олакша лађама прилаз граду. Године 285. пре н. е. острво Фарос је спојено са обалом насипом од земље и камења. Дужина тог насипа износила је око 34 километара. Светионик Фарос почео је градити фараон Птоломеј И Сотер („Спаситељ“), а завршио га је Птоломеј ИИ Филаделф. Градња је поверена познатом архитекти Сострату из Книда. Архитекта се са одушевљењем прихватио посла, па је 280. г. пре н. е. светионик изграђен, и то у рекордном времену од пет година. Трошкови изградње били су изузетно велики.

Александријски светионик био је подигнут на хридини која се уздизала на источној обали Фароса, која је била наоколо утврђена и ојачана бедемима. Својом висином Александријски светионик је пленио пажњу и знатижељу свагок путника и грађанина. Састојао се од витке осмоугаоне куле која се уздизала на правоугаоном соклу, на којој је опет била постављена друга, цилиндрична. На највишој платформи горела је даљу и њоћу ватра заложена дрветом потопљеним у смолу. Светлост те ватре била је појачана читавим системом металних огледала, која су надалеко бацала њен одсјај, показујући правац морепловцима ноћу, а дим ватре дању.

Несумњиво је да су на Александријском светионику нашли примену најоштроумнији изуми александријских научника. Својим сложеним системом и механизмима, које антички свет дотле није познавао (који су остали непознати), светионик Фарос је сматран највећим техничким достигнућем антике. Легенда каже да је Сострат, дуго трагао за грађевинским материјалом за темељ, који би се могао одупрети морској води. Најзад је свој џиновски торањ сместио на огромне стаклене блокове.

Осмоугаона кула била је украшена бројним бронзаним киповима, од којих су неки служили као ветрокази. О овим киповима приповедала су се чуда: један од њих је увек показивао руком на сунце, пратећи његову путању по небеском своду, а спуштао је руку након сунчевог заласка; друга статуа откуцавала је сате и дању и ноћу; а постојао је, тобоже, и такав кип који је показивао руком ка мору у случају појаве непријатељске флоте, а ако би се непријатељ приближио испуштао је чак и крике упозорења. Био је снабдевен, једном речју, неком врстом аларма. (Ове легенде, вероватно, садрже и делић истине. Наиме, могуће је да су статуе правиле неке условне покрете, па су временом предања о томе добила нестваран облик, који може да створи само разиграна људска машта.)

У тежњи да своје име сачува за каснија поколења, архитекта Сострат је уклесао на мермерном зиду светионика: „Сострат, син Декстифона из Книда, посветио је ово боговима спасиоцима морепловаца“. Затим је овај свој натпис прекрио танким слојем малтера, који је био исте боје као мермер, и на њему исписао име египатског фараона Птоломеја ИИ Филаделфа. Тиме је, у ствари, извео вешту обману. Наиме, он је знао да ће танки слој малтера временом отпасти и да ће тада читав свет сазнати име правог градитеља овог величанственог светионика. И није се преварио!

Александријски светионик уништио је земљотрес 1375. г., али је већ до тада био толико разрушен да је његова висина досезала једва неких тридесет метара. Уз Фарос помињу се у антици још неких осамнаест светионика, од који су најпознатија три: један у луци града Остија на ушћу Тибра, други код Коруне у Шпанији и трећи код Булоња на Каналу, који је подигао римски император Калигула. Калигулин светионик је по висини био други на свету: уздизао се неких 50 метара над морем. Он се одржао и најдуже од свих светионика антике, до 1640. или 1644. г., када се одједном срушио, јер му је слана вода временом потпуно нагризла темеље.

Светионик код Коруне (2 километра од града) издизао се неких 40 метара над морем. Предање говори да су га подигли Картагињани, док га митологија приписује Зевсовом сину Хераклу. Али судећи по једном нађеном натпису, чини се да га је подигао извесни Севије Лупо, по свој прилици из римске провинције Луситаније (на Пиринејском полуострву). Рестаурирао га је Јулије Цезар, а потом император Трајан.

Било је у антици још занимљивих светионика — понајпре у Дарданелима и Босфору. Али с пропашћу западног дела Римске империје пропали су готово сви. У сваком случају усахле су њихове ватре. Једини који је сачувао живу ватру до почетка крсташких ратова (крајем XИ в.) био је Александријски светионик. Како се на њему првоме од древних светионика запалила ватра, тако се на њему задњем и угасила.

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Артемидин (Сербонин) храм у Ефесу

.

Једно од седам светских чуда антике је Артемисион ( Артемидин храм) у малоазијском граду Ефесу. Био је то први храм изграђен у јонском стилу, који се одликовао складним и гипким линијама (за разлику од ранијег дорског, који је једноставних облика и каснијег коринтског – сложеног и извештачено китњастог), па је, као такав, послужио за узор бројним каснијим храмовима .

Артемида је била богиња лова, животиња и плодности, а обожавали су је широм читавог хеленског света – у Малој Азији, Тракији, Беотији, Тесалији, на Пелопонезу, на острвима Егејског архипелага, посебно на Делу и Еубеји. Артемида је била кћерка врховног хеленског бога Зевса и Лете, сестра близнакиња бога светла и сунца Аполона. Са златним луком и стрелама, висока и лепа, Артемида је живила далеко од људи на врховима гора иу шумама са дивљим животињама. У бројним митовима Артемида је приказана као строга богиња, која својим стрелама шаље брзу смрт онима који вређају богове или њу саму. Према онима који су је поштовали била је блага и увек им је пружала помоћ. Посебно је била наклоњена Амазонкама (женама-ратницима).

Према једном предању Артемида је рођена на острву Ортигији, које је касније названо Дел. Али, према једном другом предању, она је рођена у гају Ортигији у Ефесу, што је, уосталом, и био разлог да јој становници Ефеса подигну храм дотле невиђене лепоте и да јој указују посебне почасти.

По традицији, ТРИ чувене амазонске краљице, Марпесија, Лампада и Хипа, освојивши добар део Мала Азије и Сирије, основале су на освојеним подручјима бројне градове, а међу њима: Смирну, Кирени, Мирину и – Ефес. У Ефесу су амазонке поставиле Артемидин кип испод једног стабла, где јој је Хипа приносила жртве. Након тога су њене следбенице изводиле игре са животињама, а затим су играле у част Богиње уз звекет Тоболац, ударајући њима складно о земљу и уз пратњу пиштаљки. Становници Ефеса су одлучили да на том месту подигну Артемидин храм. У ствари, због честих земљотреса, одабрано је мочварно тло на обали реке Каистре, где померања тла нису била тако рушилачка као на сувом и чврстом. Изградња је поверена познатом Критском архитекти Херсифрон. А као учесници у изградњи овог величанственог здања помињу се још имена тројице скулптора и архитеката: Теодора са острва Сама, Телеклеса и Роикоса.

Међутим, Херсифрон није успело да до краја живота заврши своје ремек дело. Посао је наставио његов син Метаген, који је од оца наследио знање и способност да се ухвати у коштац са овим тешким послом. Али, ни њему није пошло за руком да изградњу овог величанственог храма приведе крају, тако да су завршне радове извели архитекти Пеонит и Деметриј. По предању, изградња Артемисиона је трајала око сто двадесет година; завршен је 450. г. пре н. е. Изузетно дуга изградња храма дала је повода многим причама и легендама о тешкоћама на које су градитељи наилазили и које су морали да савлађују. Једна од тих прича каже да је архитрав био тако тежак да је сама богиња Артемида, појавивши се у храму једне ноћи, поставила камену греду која је премостила распон између два средња стуба.

Величанствени храм (неких четири пута већи од Партенона у Атини), са више од сто и двадесет осамнаестометарских јонских стубова, од којих је 36 у доњем делу било украшено пластичном декорацијом, изазивао је дивљење и усхићење свих који су имали прилике да га виде – хелена и нехелена, па стога није био понос само Ефеса, већ и осталих малоазијских градова. Међутим, 356. г. Пре н. е. Артемисион је изгорео у пожару који је намерно изазвао извесни Херострат. Тим чином желео је да овековечи своје име за сва времена. Његов преступ изазвао је толико огорчење да је у читавом хеленском свету који је припадао такозваној Јонији (Атика, Еубеја, Киклади и средишни део Мале Азије) донешена заједничка одлука да се Херостратово име препусти забораву, те га нико од писаца није смео да помене, чак ни када говори о пожару у храму. (Међутим, и поред забране, код неких аутора се сачувало Херостратово име и тако му се жеља испунила; његово име преживело је векове. Отуда се за некога ко настоји да буде запамћен по сваку цену – по злу или било чему штетном – каже: ” Херострат слава “.).

Обнављање Артемисиона било је поверено архитекти Динократу. Он је мало проширио храм и по свом нахођењу унео мале измене, задржавши ипак његов стари изглед. На обнови је радио и архитекта Хеиорократес, као и вајари Скопас, ЛИСИПОВИ и Праксител. Артемидин кип у храму извајао је чувени скулптор Праксител (око 350. г. Пре не).

Након пада Медитерана под власт Римске империје, Ефес као трговачки центар, није изгубио свој значај. Римски освајачи су поштовали Артемиду под именом богиње Дијане. Артемидин храм у Ефесу је, међутим, више пута био опљачкан; велику штету нанели су му и хришћани, јер су га сматрали храмом паганске богиње; а након едикта римског императора Теодосија И (391. г.), којим се наређивао затварање свих паганских храмова, делови храма су коришћени као грађевински материјал за изградњу разних других објеката. Ипак, најстрашније рушење храм је доживео управо зато што се налазио на мочварном тлу које је требало – по градитељевој замисли – да га штити од земљотреса. Наноси реке Каистре постепено су прекрили остатке разореног храма, који је лагано утонуо у житко блато.

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Čuvari Zavetnog kovčega u Zimbabveu

.

TRAGOM ZAVETNOG KOVČEGA

Povodom  neobične relikvije (Ngoma Lungundu) koju vjekovima čuva
narod Lemba u Zimbabveu,  Profesor Tjudor Parfit s Londonskog univerziteta komentariše da je to “najbliže
originalnom Zavjetnom kovčegu od svega što danas postoji”. Ovaj Ngoma
Lugundu (u prevodu “Bubanj koji grmi“) nedavno je bio izložen u Harareu,
na veliku radost i ponos naroda Lemba. Oni su svoju tajnu krili i o njoj
stoljećima raspravljali isključivo u plemenskim krugovima, a sada je došlo
vrijeme da cijeli svijet sazna ko su oni zapravo. TV prilog u kojem Parfit
govori o narodu Lemba i “bubnju koji grmi” može se pogledati na adresi
http://today.msnbc.msn.com/id/23399191/
Semitski geni na jugu Afrike

ČUVARI ZAVJETNOG KOVČEGA U ZIMBABVEU
Prema vjekovnoj usmenoj tradiciji, pripadnici naroda Lemba koji žive na
granici Južne Afrike i Zimbabvea tvrde da su potomci Jevreja koji su prije
dva i po milenijuma iz Svete zemlje pobjegli u Afriku.

Ova tvrdnja navela je britanske stručnjake da 1999. godine izvrše DNK testove, nakon čega je
potvrñeno da su Lembe, kojih ima oko 80.000, preko Y hromozoma
povezani sa sedmoricom Jevreja koji su se nastanili u Africi. Njihov
sveštenički klan, Buba, ima genetskih veza sa jevrejskim tradicionalnim
sveštenicima Koenima. Međutim, samo muškarci Lemba posjeduju semitske
gene, dok to nije slučaj sa njihovim ženama.

Premda su danas uglavnom hrišćani ili muslimani, Lembe čuvaju brojne
jevrejske običaje: podijeljeni su u 12 plemena, dječake obrezuju (što u
Zimbabveu inače nije običaj), ritualno kolju životinje i ne konzumiraju
njihovu krv, ne jedu svinjetinu, nose kapice na tjemenu, na svoje grobove
stavljaju Davidovu zvijezdu, a u tokom vjerskog obreda služe se posebnim
jezikom, mješavinom hebrejskog i arapskog, koji ukazuje na njihove
korijene u Izraelu i Jemenu.

more »

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off