Archive for » February, 2019 «

ЗАДАР, стари србски град

.

БЕОГРАД БРИШЕ УЛИЦУ ЗАДАРСКУ – ИСТОРИЈСКИ СРПСКИ ГРАД

 

Српска развојна академија (РАС) у Београду разобличава кривотворења у друштвеним и природним наукама, а очигледно је да су та кривотворења (фалсификати) усмерена – с циљем да би се прикриле повјесне (историјске) одлике српске државе и српске културне баштине у Антици и Средњем веку. Нажалост, та кривотворења су избрисала из званичне историје српског народа најосновније податке о држави Србији – основаној после пада Римске Империје – 490. године, са престоницом Србије у Скадру.

Мада је о овом подтаку писао католички бискуп из Далмације, Андрија Качић Миошић, у 18. столећу, друштвене науке то не бележе. А та Србија је трајала 661 годину до 1171, када на чело државе долази Стефан Немања.

Поред престонице Скадра, најзначајнији град у Србији је био – ЗАДАР. И он је био у средњевековној Србији пуних 712 година, од 490. до 1202. године.

 

Ово наводим, да би припадници српског народа и држављани Србије, Републике Српске и Црне Горе схватили да је град – ЗАДАР настао у Србији и да му је становништво било српско, православне вере, те да су Задар окупирали војници германских и романских држава 1202. године за време владавине српског краља Стевана Првовенчаног Немањића. Тад је окупирана и српска североисточна обала Јадрана, те је, са Задром, предата на управу Млетачкој Републици, с престоницом у Млецима. Наравно, у окупираним деловима Србије, почело је покатоличавање Срба, чему су се Срби одупирали, али је најмасовније католичење обављено у 18. и 19. столећу. Окупацију је обавила западноевропска крсташка војска, а после две године је окупирала и Цариград и велики део Источног Римског Царства (тзв. Византије).

 

Да бисте се уверила да је крсташки рат вођен против Србије, наводим о томе делове из књиге академика Слободана Јарчевића: ”Бивши Срби Мађари”, Издавач ”Мирослав”, Београд, Булевар Маршала Толбухина 15, тел. 011/297-0875, mirmi011@gmail.com:

”…  Западноевропљани су послали на Задар крсташку војску. А крсташи су ратовали против држава с исламском, или православном хришћанском вероисповешћу. Мађарска је била католичка држава, па крсташка војска не би могла бити упућена да ратује против ње. То значи, Задар није био у оквиру средњевековне Мађарске, почетком 13. столећа, како се то тумачи у званичној историји – да би се уклонила истина о Задру у Србији! … А да почетком 13. столећа нема ратовања између угарске (мађарске) војске против крсташа око Задра, него да су у Задру православни Срби, које Западноевропљани погрдно зову именима припадника хришћанских секти из првих столећа Нове ере (патеренима, шизматицима, кудугерима… па и богумилима), види се у следећим енциклопедијским одредницама:

‘Папа Иноћентије Трећи покреће Четврти крсташки рат за ‘ослобођење свете земље’, у којем страда ЗАДАР. Године 1202, европско племство, с целокупном војном силом, стиже у Венецију, одакле је требало да се, млетачким бродовима, пребаце у Палестину.

Пошто, наводно, нису имали да плате Млецима превоз, на позив млетачког дужда, ударају на Задар. Несумњиво је Задар 1202. године тешко страдао и због везе с богумилима (тако су католици звали православне вернике, наша примедба). Задрани су, у последњој борби на зидинама, истакли крстове, да увере крсташе, да нису богумили, који одбацују крст. Тома Архиђакон сматра пад Задра божијом казном, ‘јер су се житељи његови одвратили од римске цркве и прионули уз јеретике’.

Иако је Задар разорен и освојен од крсташа и припојен Млетачкој Републици, у граду се и даље бележи постојање јеретика (православних верника, наша примедба). 1234. године је задарски надбискуп Иван, у присуству бројних свештеника, прочитао оптужбе против бискупа Трегуана, који је изопштен као фалсфикатор папске буле и заштитник јеретика (латински: fautor hereticorum).

Забележено је да су фрањевце, који су у Задар дошли с циљем покрштавања јеретика, 1308. године, физички напали тамошњи свештеници и ученици’.[1]

 

Да је становништво Задра било православне вероисповести, показују тадашњи међународни односи. Посебно овај крсташки рат с почетка 13. столећа. Покренут је против држава с православним становништвом и то се не може прикрити. То означава и хрватска енциклопедија, мада је у њој изостављено, да су у Задру били Срби православне вере и да је Задар могао бити само у оквиру Србије. Јер, да је био мађарски град, не би га крсташка војска нападала. Крсташка војска је 1204. заратила против Источног Римског Царства (Византије), окупиравши његов велики део на Балкану и у Малој Азији, а освојила је и град Константинопољ (Цариград).

Тек су Грци потукли католичку војску 1259. и ослободили Константинопољ 1261. године. Значи, скоро шездесет година су католици владали земљама с православним становништвом, које су покушавали превести у римокатоличку веру. Наравно, то су чинили и с окупираним православним српским градом Задром, али је тај покушај покатоличавања био безуспешан у 13. столећу, јер се каже, да је православних било много у Задру 1234 – наравно, католички писци записују да су то били јеретици (богумили). Но, промакло им је, да су и сами уписали, да су Задрани, приликом борби и одбране своје тврђаве, истицали хришћанске крстове – а богумили нису поштовали хришћански крст, тако да на одбрамбеним зидинама Задра нису били богумили (нехришћани) – како то тврде у Ватикану и западноевропским научним установама. И овде је реч о непоштовању у повјесној науци основне логике. Наводи се, да богумили нису користили оружје – а да су у Задру били богумили, како тврде у Ватикану, онда за Задар није требало ратовати, јер су се богумили одрицали ратовања и убијања.

Занимљив је и податак, да су задарски (некатолички) свештеници и верски ученици физички напали римокатоличке фрањевце и 1308. године, а то не би могли чинити, да у граду није била хришћанска православна већина – богумили су проповедали  не-насиље”.

 

С овим Вас упознајем зато што су новине: «Вечерње новости» у Београду, објавиле 20. марта 2019, да ће се име улице у Београду – ”Задарска” заменити, на основу одлуке Града Београда. Очигледно, надлежни у градским установама немају представу да је Задар тако дуго био град у Србији, а државници и историчари у Србији, очигледно, нису о томе обавестили градске руководиоце.

 

Молим Вас, да у Србији, Црној Гори, Републици Српској и у иностранству, овај текст уручујете научним установама, новинарима, књижевницима, историчарима и државницима.

 

С поштовањем,

Академик, др Алек Рачић

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Смаил-ага Ченгић и Дробњаци …

.

Смаил-ага Ченгић је рођен 1788. године у селу Јелашица. Мајка му је била Ђурђијанка, робиња. Школовао се у Истамбулу. Био је средњег раста, дугуљасте главе, широка и од великих богиња ишарана лица, зелених очију, смеђе косе, имао је браду и бркове. Био је одјевен сав у свилено одијело: доламу, џамадан са рукавима, чакшире, велики фес с дугом кићанком, опасан великим свиленим појасом. Носио је сабљу и двије кубуре, а још двије кубуре је носио објешене о коњу. Имао је озбиљан поглед и снажан глас.

Ченгићи потичу из Мале Азије. Ова породица владала је градом Чангри, по којем су се по доласку у Босну прозвали Чангрлићи, касније Ченгићи. Средином XVI вијека досељавају у Херцеговину.

Смаил-ага, муселим Гатачки, Пивски и Дробњачки, имао је 600 харачлија и био је веома богат. Истакао се у борбама против Карађорђевих устаника. Био је уз Али-пашу Ризванбеговића 1832. године против Хусеина капетана Градашћевића који се одметнуо од султана. Тада су у његовој војсци били и Дробњаци међу којима је био и Новица Церовић. Због заслуга у гушењу побуне добио је од султана титулу паше.

Зијаметско право на Дробњак некада су имали Ризванбеговићи. Од њих су ово право купили Селмановићи из Таслиџе. Ибрахим-паша Селмановић продао је своја зијаметска права у Дробњаку Смаил-аги 1829. године за 80 „ћеса“. Купопродаја је извршена под Дурмитором, под Седлом код „Попова моста“. Селмановићи су хтјели продати Дробњак Ризванбеговићима од којих су га и купили, али се Дробњацима то није свидјело. Смаил-ага је боравио у Тушини код Новице Церовића и ту му је Ђоко Маловић предложио да он купи Дробњак. Смаил-ага није имао довољно новца па му је Ђоко Маловић посудио део, а део је прикупио у народу. Претходно је Смаил-ага откупио породицу Ђока Маловића од Турака и вратио ју је кући. Земља на Језерима од Пашине воде до Тепаца припадала је до 1863. године породици Ченгића. Послије тога то земљиште је постало племенска комуница.

Смаил-ага је ријетко долазио у Дробњак јер му је све послове завршавао Ђоко Маловић и доносио му данак у Липник. Кнежеви су сакупљали харач од 300 пореских димова и прирез од 300 ока масла годишње. Харач се није узимао од сиромашних кућа. Ово се сакупљало у јесен. Смаил-ага је био највећи јунак турског царства. Није био суров према раји. Био је поштен и није чинио зулум по Дробњаку. О Божићу је пекао пециво и куповао вино па позивао хришћане и частио их.

Али према бунтовницима је био суров. Пред својом кулом мучио је заробљене ускоке и хајдуке. Они су пред њим умирали јуначки и у пркосу, неки и без јаука. Смаил-ага се женио три пута. Прва жена му је била од Хасанбеговића из Автовца. Једна од жена је била удовица чију је кћер из првог брака за жену узео Смаил-агин син Рустем-бег. Рустем-бег је био велики насилник. У мираз је добио 300 читлука близу Сарајева. Рустем-бег је у својој кули у Липнику имао тамницу за мучење Срба. Пред кулом је имао вјешала са кукама и алкама на које је вјешао и качио људе.

Смаил-ага је имао седам синова. Осим Рустем-бега са првом женом имао је још два сина: Дедагу (Дервиш-паша) који је умро у Коњицу 1875. године и Мухамед-бега којег је посјекао Спасоје Огњеновић из Бањана на Сјенокосима  у Дуги Никшићкој 1862. године. Остали синови су: Сулејман-бег (од друге жене), Кадрибег, Сејди-бег и Хајдар-бег (од треће жене) који је умро у Цариграду. Петар Вукотић је шишао Дедагиног сина. Три Дедагина сина су живјела у Сарајеву и Цариграду.

На Грахову је 1836. године у борби против Турака поражена црногорска војска и погинуло је девет Петровића, рођака Петра II Петровића Његоша. Најзаслужнији за пораз и погибију Катуњана био је Смаил-ага. На Грахову су са Смаил-агом били Пивљани, а Дробњаци нису хтјели доћи, осим Ђока Маловића којег је Смаил-ага од милоште звао Маријан и још једног Дробњака. Послије боја на Грахову Смаил-ага није долазио у Дробњак четири године. Хасан-бег Требињац Ресулбеговић је у Требињу држао главе Петровића и није хтео да их да Његошу уз откуп.

Владика Раде није могао опростити Смаил-аги погибију својих рођака. Његош је позвао Дробњачке главаре: Новицу Церовића, Шуја Караџића и попа Димитрија Головића и од њих затражио да убију Смаил-агу. Дробњачки главари на то пристану и за то придобију цијело племе.

Завјереници су се састали у манастиру Морачи и сковали план за убиство Смаил-аге. Владика им је послао нешто муниције. У убиству ће учествовати Дробњаци, Ускоци, Морачани, Ровчани, Бјелопавлићи и Пипери.

Дробњаци се 1840. године одметну од Турака. Да би Смаил-агу домамили у Дробњак, Ђоко Маловић му је написао писмо у коме га обавјештава да се Дробњак буни и да се у народу прича да Смаил-ага не смије да дође од боја на Грахову. Рустем, син Смаил-аге, дође у Дробњак, али му ови не дадоше харач и он се врати оцу.

Смаил-ага  у септембру 1840. године са педесетак харачлија обилази Пиву. Ноћио је у Пиви двије ноћи, другу у Пивском манастиру. У Пиви је узео неколико Дробњачких талаца и послао их у Мостар. Из Пиве долази у Дробњак. Долази у Дужи код Ђока Маловића. Ту није било Шуја Караџића, ни Новице Церовића, па се Смаил-ага наљутио. Сутрадан када је Шујо Караџић дошао Смаил-ага му није хтио пружити руку да се рукују. У Дужима је Смаил-ага остао седам дана. Није му се улазило дубље у Дробњак.

Дробњачки главари наговоре Смаил-агу да се премјести на Пошћење и овај то прихвати. Смаил-ага из Дужи дође на Пошћење и улогори се на Грбовића Бари, под кулом Одовића. Ту дође и Новица Церовић на кога је Смаил-ага био љут јер се није раније појавио. Дробњаци, у жељи да Смаил-агу увуку што дубље у дробњачку територију, изјаве да су му вјерни и покорни, а он им повјерује. Новица Церовић је наговорио Смаил-агу да дође на Мљетичак.

Смаил-ага покрене војску на Мљетичак. Тада лукави Ђоко Маловић, не желећи да непосредно присуствује нападу на Смаил-агу и његовом убиству, а сматрајући да је обавио свој дио посла тиме што је писмом намамио Смаил-агу у Дробњак, под изговором да су му дошли неки дубровачки трговци оде назад у Дужи.

Смаил-ага са пратњом стиже на Мљетичак  4. октобра предвече. Улогорио се на Гвозду на Мљетичку, испод брдашца Вигњеве Главице. На Мљетичку је Шујо Караџић дочекао Смаил-агу  и била је гозба под шаторима. Измјењивали здравице Шујо и Смаил-ага. Пила се медовина, замућено вино и кафа. Дробњачки кнежеви су на Мљетичак донијели харач Смаил-аги. Смаил-аги је те вечери кнез Филип Жугић донијео за вечеру нешто кајмака, погачу и мало меда. Смаил-ага је тада рекао да му је мало, а Филип му рече: „Толико за ноћас, а сјутра ће бит’ доста свакоме“. Кнез Филип је заноћио у својој кући, а ујутро је освануо у војсци која је убила Смаил-агу. Шујо Караџић и Дробњаци састали су се у Буковици са Новицом Церовићем са којим су дошли Ускоци. Ускоро су им се придружили Мина Радовић и Радован Бегов Реџић Булатовић са којима су били Морачани, Ровчани, Пипери и Бјелопавлићи. Стотину људи ноћу је кренуло из Буковице на Мљетичак.

Ноћ је била облачна. Дувао је прохладан вјетар и било је магле.

Војска је стигла за брдо Пјешевац, а онда се почела у највећој тишини спуштати низ Загуљски поток ка логору Смаил-аге. Већ је почело да свиће, али због облака и тмурног времена турске страже их нису примјетиле. Дио војске смјестио се са горње стране Вигњеве Главице, други дио војске остао је испод ње, а трећи дио војске спустио се потоком ниже, до Баре, да спријечи бјекство Турака према Никшићу. У овом дијелу војске био је Мирко Алексић. До пред зору Смаил-ага је пушио наргилу, а пред зору је заспао.

У зору 5. октобра, када су се дијелили ноћ и дан, извршен је напад на Смаил-агу. Турци су спавали када је напад почео. Војска која је била испод Вигњеве Главице искочила је на врх брдашца. Почетак напада означио је Шујо пуцњем из кубуре. Тада и остали испале плотун на Турке. Турци повикаше: „Власи… Власи долазе!“  Напад је извршен са свих страна. Под кишом метака, по логору су јаучући бауљали рањени Турци и падали на земљу која је убрзо била прекривена турским лешевима. Смаил-ага је изашао из шатора. „Брњаша ми…“ заустио је да затражи коња, али га је у том тренутку Мирко Алексић из своје шешане погодио у главу са два метка. Био је мртав прије него је пао на земљу. Једно зрно остало је у глави, а друго на веризи низ повије. Кад то видјеше они Турци који су још били у животу и покушавали да пруже отпор, разбјежаше се, али свега двојица су успјела да извуку живу главу. Већ се разданило. Сама битка је кратко трајала. Погинуо је Смаил-ага Ченгић и уништен је већи дио његове војске. Један од оне двојице Турака који су успјели да побјегну био је Ахмет Баук, побратим Шуја Караџића. Међу нападачима није било мртвих ни рањених.

Тијела погинулих Турака трпана су на саоне и одношена истог дана на Превиш гдје су нешто касније закопана у неко старо турско гробље. Коста Берковић, трговац из Таслиџе, је дан иза битке платио 20 перпера људима да сахране мртве Турке. Све главе убијених Турака су посјечене. Главе су однешене у Тушину, ускочка села и Морачу. Набијене су на коље око пута и око уљаника.

Ноћу, попадија Томић, кума Смаил-аге и њена кћерка ископале су Смаил-агино тијело. Попадија је ставила тијело у врећу и натоварила на коња. На другу страну самара натоварила је подебље дрво, да не би претезало. Преко Пиве је тијело однијела у Липник породици Смаил-аге. Њен син јединац је тада био заточен у Мостару па је тако покушала да га спаси. Кад је позвана послије убиства Смаил-аге на Цетиње да одговара за преношење агина тијела и кад је на Његошево питање зашто је то учинила навела разлог који ју је навео на такав чин, Његош је разумио њену материнску љубав и опростио јој је.

Када су Турци у Мостару сазнали за Смаил-агину погибију потровали су дробњачке таоце. Рустем-бег је из кубуре убио таоца Саву Требјешанина. Ипак је неколико таоца успјело побјећи. Са собом су понијели отрованог кнеза Милију Живкова Јауковића који је умро у Безују у Пиви. На Цетиње је вијест о погибији Смаил-аге донио Макарије Шумадинац, калуђер манастира у Бијелој. Његош му је поклонио крст. Овог калуђера при повратку ухвате Турци и убију га. Дробњаци су послије погибије Смаил-аге отишли код Његоша и предали му Смаил-агину главу, оружје, сат, златну опрему и агине коње. На Цетиње су отишли Новица Церовић и брат му Стојан, Шујо Караџић, Мирко Алексић, Милић Томић, Радивоје Вилотијевић и други.

Примивши из руку Мирка Алексића главу Смаил-агину, Његош повиче: „Дође ли да ми се поклониш, јадни Смаиле!“ Три дана трајало је на Цетињу весеље. Тада су на Цетињу биле изграђене само „Биљарда“ и двије крчме.

Истог дана када је убијен Смаил-ага, послије ручка, Новица је натоварио своје ствари и са породицом кренуо на Цетиње. Путовали су ноћу. Новица је на Цетиње стигао у зору. Носили су главу и водили два коња Смаилагина: Брњаша и Гаврана. Предали су на поклон владици коње и оружје Смаил-агино. Његош је дао Новици и Шују титуле војвода, а Мирку Алексићу титулу капетана. Његош је Новицу поставио за сенатора и дао му је кућу на Цетињу и млин у Ријеци Црнојевића. Кад је Његош рекао Новици да је Иван Мажуранић написао пјесму о погибији Смаил-аге, послали су му Смаил-агин сат. Његош је Смаил-агину главу држао у своме двору на савитљивој притки, тако да се клањала кад би неко ушао.

Да би осветио убиство Смаил-аге, Али-паша Ризванбеговић убрзо шаље на Дробњак војску под командом Хасан-бега Ресулбеговића. Народ се склонио у збјегове у ускочке планине и Морачу. Дробњацима у помоћ дођу и Ровчани, Морачани, Ускоци и Бјелопавлићи, али су на пољани званој Бара Дајовића под Боровом Главом код Тушине били поражени 7. новембра 1840. године. Имали су 120 погинулих којима Турци одсијеку главе и њима оките Смаил-агин гроб у Липнику. Тада Турци попалише читав Дробњак у коме су оставили и своје посаде. Запалили су кулу Новице Церовића који је тада боравио на Цетињу по жељи Његошевој, да га Турци не би убили из освете за убиство Смаил-аге. Једино су остала непокорена ускочка села Струг, Сировац и Малинско. Од тада су Ускоци постали посебно племе.

Дедага и Рустем-бег су се 1841. и 1842. године светили за погибију оца у Дробњацима. Дедага је уочи Божића похватао многе Дробњаке, око стотину их послао у Мостар као таоце, а посјекао их 96 (7 Церовића). Многи Дробњаци су у то вријеме побјегли у Морачу и друге крајеве.

Дробњацима је 1843. године дозвољено да се врате на згаришта кућа. Били су разоружани, а Турци су чинили зулуме по Дробњаку. Филип Жугић и Милован Томић ишли су код босанског везира Омер-паше да моле да им се врати оружје. Везир је о овоме писао султану у Истамбул.

Султан је дозволио да се оружје врати Дробњацима, а враћени су и преживјели таоци који су били заточени у Мостару.

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Тројан, аждаја и Свети Ђорђе

Сродна слика

.

Руски конзул Александар Гиљфердинг 1859. путовао је по Пештерској висоравни и забележио да су му мештани показали древне зидине града Тројана на планинском врху ТРОЈАН. Испричали су му легенду по којој је ту био град под којим је Свети Ђорђе победио аждају и спасао принцезу, кћерку владара Тројана.

 На простору Пештерског поља својевремено је било језеро које је касније отекло, а иза њега су остале бројне мочваре и локве.

По легенди, у језеру је живела АЖДАЈА коју је убио Свети Ђорђе (муслимани приповедају да је то урадио Ђерзелез Алија).

То предање казује да је светац мачем прво ударио у камен да испроба оштрицу и просекао стену из које је потекао извор Ђурђевице.

 Аждајин самртни ропац развукао од града Тројана до извора Рашке и манастира Сопоћани.

Успомену на тај митски догађај, тврде Пештерци, чувају и многи овдашњи топоними.

Тамо где се аждаја браћакнула налази се село Браћак, опружила се код села Пружањ, репом шуму окрњила у Крњој Јели. Од њеног лета се занинала (зањихала) цела планина Нинаја. Још је била жива код Живалића, вукла се код Вучинића, највише јој крви источило код Точилова, а кости јој остадоше у Коштаном пољу. Мештани су у Чукотама нашли њену прву главу, па су је чукали моткама. Друга глава, обаљена, нађена је код Баљена, а реп њен, сличан гујином, пронашли су Гујићи.

 Ова легенда је можда разлог због кога је краљ Радослав на припрати Богородичине цркве у Студеници уклесао лик Победоносца с мачем.

 – Не може бити сумње да је легенда о Светом Ђорђу као витезу на коњу и победиоцу аждаје, који је спасао Тројан град и ћерку владара тог града, својина усмене литературе српског народа.

Легенду су многи заборавили, неки је никад нису ни чули, али топоними су остали.

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Српска принцеза из харема чија је нога крочила на Свету Гору

.

СУЛТАНИЈА МАРА –
Српска принцеза из харема чија је нога крочила на Свету Гору
.
Мара Бранковић, лепа ћерка деспота Ђурађа била је, после Оливере, друга српска принцеза коју су удали за турског султана.


Мара, ћерка деспота Ђурађа Бранковића и унука Вука Бранковића, рођена је 1418. у Вучитрну, а још као девојка завршила је на османском двору, у харему Мурата II, као друга жена турског султана.
Народна песма бележи да је у детињству боловала од тешке болести, а да је њен отац, из захвалности Богу и старцу Јоаникију за чудесно исцељење саградио манастир, по излеченој девици назван Девичин или Девич.
Народни песник бележи и да је Мара била јако лепа, да “љепше нема у свих седам влашких краљевина и свој бутун турској царевини”.
Деспот Ђурађ, по доласку на престо Србије, договара са супругом Јерином да Мару, како би заштитили интересе земље, удају за турског султана Мурата II.
Мара ће тако постати друга српска принцеза која је отиша у харем. Прва је била њена баба-тетка, принцеза Оливера Лазаревић, кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице, супруга султана Бајазита И.
По Ђурђевом преузимању власти османлијске трупе харале су југом и истоком српске деспотовине. Турци су заузели велике територије, чак и унутрашњости земље, као и градове Ниш и Крушевац.
Мир склопљен са Муратом II имао је теже услове него онај склопљен после Косовске битке. Данак Османлијама био је далеко већи, а држава далеко мања. Ипак, Мурат, сматрајући да је новим миром поново загосподарио Србијом, дозволио је Ђурађу да, како је остао и без старе и без нове престонице, Крушевца и Београда, сазида нову. Тако је Бранковић отпочео градњу Смедерева, нове престонице на обали Дунава, на граници са Угарском.

Мираз као десетогодишњи данак

Један од услова за склапање новог мира с Османлијама, био је и удаја Ђурђеве кћери Маре за султана Мурата II и њен одлазак у харем.
Ђурађ и Јерина морали су да сакупе огроман мираз – 600.000 дуката, што је било више од десетогодишњег данка који је Ђурађ од 1428. године плаћао Турцима. Венчали су се 1436. и Мара је била друга и последња венчана жена Мурата другог, који је раније оженио Халиму.

Извори га описују као неупадљивог човека који није патио од спољашње манифестације свог ауторитета. Ипак, за разлику од Оливере, Мара није имала среће у браку са османским господаром, пре свега зато јер је више волео мушкарце од жена. Султан је, према проценама, био 13 до 16 година старији од Маре. Када су се венчали имао је 32, а Мара између 16 и 19 година.
Мара, нажалост, није успела своју браћу Гргура и Стефана да спаси страшне судбине. Њих су Турци, по команди њеног супруга Мурата, ослепели у заточеништву.
“Нема пуно сумње у то да је Мурат II био, у најмању руку, бисексуалац, ако не и хомосексуалац који је имао сексуалне контакте са женама само толико колико је било неопходно да остави потомство”, каже историчар Никола Гиљен, аутор књиге “Две српске султаније: Оливера Лазаревић (1373-1444) и Мара Бранковић (1418-1487) – Две биографије као прилог историји српско-османских односа 1389-1487”, која ускоро треба да буде објављена у издању Графичког атељеа Дерета из Београда.
Гиљен каже да Мара није успела да освоји љубав и наклоност свога супруга, без обзира на лепоту, и подсећа на историјске белешке француског путописца Бертрандона де ла Брокијера о Мурату ИИ:
“После пића налази он највеће задовољство у женама и малим дечацима содомитима, а има он 300 и више жена и 25 или 30 дечака који су стално са њим, чешће него његове жене”.
Стојан Новаковић (1893) је записао како је Мурат имао “наклоност и за содомску заблуду, те је држао, тога ради, на 25-30 дечака”.

Мурат јој ослепео браћу

Мара, тако, није попут Оливере могла да учини много тога за Србију, јер није имала исти статус на османском двору као њена старија рођака. Дуго је била потпуно пасивна, све до 1441. године када султан Мурат издаје наредбу да се ослепе њена браћа Гргур и Стефан, који су били у османском заточеништву.

– Чињеница да је Мара знала о Муратовој, највероватније усменој наредби за ослепљење Гргура и Стефана, као и да је имала прилике да изађе пред султана да моли за браћу, говори да је већ у том тренутку њен положај у харему и на османском двору био далеко бољи него неколико година раније – каже Никола Гиљен.Мара, нажалост, није успела да их спаси страшне судбине. Наиме, султан Мурат је желео да изађе у сусрет њеној молби, међутим, казна је извршена моментално, па је гласник са наредбом да се казна не изврши, закаснио.
Мара је, као и њена баба-тетка Оливера остала доследна у својој хришћенској вери и са Муратом II није имала деце. Да ли је и њој, као и Оливери, урађен хируршки захват који је требало да спречи трудноћу, не зна се поуздано. То што се није остварила као мајка, вратило јој се, међутим, кроз велико уважавање и поштовање Муратовог наследника, Мехмеда II Освајача.

Да је царица Мара била на Светој Гори, и поред општепознате забране, сведочи и капела подигнута на месту сусрета Маре и монаха.
Можда је на то утицала блискост између Мехмедове мајке и принцезе Маре, које су неко време заједно живеле у Бруси.
– Мара је могла бити и нека врста дадиље или учитељице принцу Мехмеду, јер је њено образовање било далеко веће него образовање његове мајке – робиње. Зато не чуди писање Карловачког родослова који пише да Мару “цар Мехмед љубљаше и поштоваше као рођену мајку” – наводи Гиљен.

Мехмед II Освајач поштовао маћеху

Блискост и међусобно поштовање између Мехмеда и Маре доћи ће до изражаја од времена Мариног повратка у Србију после Муратове смрти, па све до њене смрти 1487. године.
Султан Мехмед царицу Мару “поштоваше као саму своју мајку, угађајући њеним жељама”, пише Гроф Бранковић у својим Хроникама. После Муратове смрти, 1451. године Мехмед пушта своју маћеху да се врати у Србију, дарујући је њезиним миразом, областима Топлица и Дубочица.
Могла је Мара да постане византијска царица, али је одбила брачну понуду Константина XI Палеолога, који је био удовац без деце. Она је одбила просце рекавши да се заклела да се више неће удавати.
Тако је и било. Окренула се цркви. Била је велики ктитор, али се није замонашила. Боравила је чак и на Светој Гори, где је помагала манастире Хиландар, Свети Павле и Ватопед.

Мара је по повратку у Србију живела у Смедереву, због своје жртве дубоко поштована од стране оца, мајке и српског народа, све док, као присталица реалније туркофилске струје у српској политици, није морала да побегне на турску територију, бежећи од гнева и освете брата деспота Лазара и његове супруге Јелене. Населила се у Јежеву у близини Сера, на имањима које јој је даровао султан Мехмед ИИ. Био је то добар избор, будући да се ова земља налазила на путу између Западне Европе и Србије ка Светој Гори и Османском царству.
– Да је царица Мара боравила на Светој Гори, и поред општепознате забране, сведочи и капела подигнута на месту сусрета Маре и монаха. Та капела, чији фрескопис је приказивао и сам сусрет, постојала је све до почетка XX века, када ју је разорила бујица оближњег планинског потока. Светогорци су на том месту подигли нову капелу 1928. године, која и данас постоји – каже Гиљен.

После пада Србије под османску власт 1459. године, Мара је представљала најважнији и најреалнији политички фактор у животу српског народа. Код ње су свраћали побожни путници на свом путовању до Свете горе, а Мара им је помагала и пружала одмориште. Помагала је брата Гргура, ујака Тому Кантакузина, деспотицу Јелену, удовицу брата Лазара, а у Јежеву је уточиште нашла и ћерка деспота Лазара, босанска краљица Мара-Јелена.
Ова умна жена је имала утехе и уточиште за свакога, па чак и за своју снају Јелену, од које је својевремено побегла из Србије.
Колики је био њен утицај у црквеним круговима види се из тога што је њена жеља била пресудна приликом избора неколицине цариградских патријарха. Умрла је у Јежеву код Драме 1487. године, а сахрањена је у оближњем манастиру Косиница.

НА СВЕТУ ГОРУ КРОЧИЛА И ЈЕЛЕНА, ЖЕНА ЦАРА ДУШАНА

Забрана приступа женама на Свету Гору кршена је подједнако и у средњем веку и у савремено доба, каже Никола Гиљен.
Познато је да је Цар Душан боравио на Светој Гори од 1. септембра 1347. до јуна 1348. године, када се са супругом царицом Јеленом и сином, краљевићем Урошем, ту склонио од епидемије куге. Крст је подигнут на месту где су монаси хиландарског братства дочекали Душана са свитом и породицом, а недалеко одатле Цар је посадио и једну маслину.

Иначе, забрана приступа женама на Свету Гору, кршена је кроз историју у неколико наврата. За време Грађанског рата у Грчкој 1946-1949, светогорски монаси су на обали примали избеглице међу којима је било велики број жена и деце, који су бежали од комунистичког погрома, подсећа Никола Гиљен.

Извор:
https://istorijamisterija.blogspot.com/2018/12/blog-post.html

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

ТОР И АРТУР ( АРТОР )

.

Гластонбершко брдо Тор на југу Енглеске, где је смештено геомантско келтско (галско, гетско, хетско) светилиште и мегалитска опсерваторија, чува Легенду о краљу Артуру.

То је лавиринт, са седам тераса на седам нивоа (хетитски свети број или рај седмог неба у србском предању), где је некада на врху био округли камени храм са 12 стубова за који предање каже да је улаз у Нав (доњи свет) или Авалон (гел. Аnnwn, Валхала).

Ова концепција градње је идентична Вавилонској кули (Зигурат), гробници Кира II краља Персије и њеној копији Споменику незнаном јунаку на београдској Авали. Митолошки је упоредна дугодневици, за коју А. Бајић наводи једну велшку легенду, у којој краљ Артур лови јелена на летњу дугодневицу (вел. sul gwin, “дан светог (белог) Сунца).

У Вавилону постоји Иштар-тор капија која семантички стоји у вези имена Артур, односно АРТОR са једне глинене посуде из Гластонберија, на протописму Лепенског Вира које се у Британији назива “староенглеске руне”, иако Енглези тада нису постојали. Очигледно је “тор” овде израз за капију у асирско-келтском “дур”, тврђава, од ариј. двара, препрека, РВ 1,52 (србски дувар, зид), па је име Артор кованица од ариј. ару, Сунце + двара, препрека, у значењу “сунчана врата”, која су представљала улаз у Зверокруг (Звездокруг) земаљске констелације Кола небеског у астралној архитектури Тора.

Тор етимолошки стоји у вези аријског тавура, сазвежђе Бик, одакле је лат. Taurus и нордијско Thor, име за Громовника. Почетна астрална архитектура Тора у циклусу године потврђена је открићем Катарине Мелтвуд, која је у области Тора открила 1929. године огромне земљане конфигурације Кола небеског, појединачно представљене астролошким знацима хороскопа у обиму круга од 50 километара (С. Османагић)!

За Тор је везана легенда о краљу Артуру, где је он по предању имао утврђење, али Хришћанство је на Тор доселило Исуса и Св. Патрика, за кога кажу да је овде проводио време у посту и молитви. Црквена прича даље износи, да је Исус као дечак (од 12 година) посетио Гластонбери, са својим ујаком Јосипом од Ариматеје и тамо направио прву хришћанску цркву изнад земље. Након распећа, ујак се вратио са светом посудом, из које је Исус пио на последњој вечери, а у њој донео његову крв са распећа, те закопао на улазу у Нав.

Тако је света посуда Грала која је нестала „због људског греха“, доспела на Тор, а Артур је „кренуо“ у потрагу за светом посудом, заједно са 12 витезова „округлог стола“ (оличења 12 месеци године) који су се придружили своме краљу.

Свето брдо Тор и легенда о краљу Артуру очигледно су мистеријски, хиљадама година старији од распећа које симболише крст Кола небеског, али се може помоћу симболике српског мита, делимично реконструисати христијанизована тројанска прича о Артуру, јер, потомци Келта или Гала имају легенду о свом тројанском пореклу.

У историји Велсa стоји да је Артур погинуо у боју код Кампуана 537. године, а појављује се у ирским и велшким сагама из VII века у вези мистерија и чуда. Историјски подаци за „краља Артура“ кажу да је по одласку “Римљана” он био вођа Брита против англо-саксонских освајача (Ненијус, 9 век). До 1600 године сви писани извори о Артуру су из Галије, на старофранцуском (гелски, енг. galic) или келтском (хетском, гетском) језику.

Етимологија имена Артур везује се за келтску реч „медвед“, што има директну аналогију са сазвежђем Медведа, у коме се налази пупак неба, од кога почиње небески рај. На аријском грахад’āра је пупак неба < грáха, хватач, Велика змија  Змај) + д’āра, ношење, подупирање, на врху митске планине Алатир, која је по изговору идентична имену Артур. Ова кованица је име за Грал свету посуду, која је уствари поређење за златно васељенско јаје, из кога проистиче животни принцип који је повезан са пупком неба и распећем Исуса, симболом за Коло небеско. Велики Медвед је митолошки чувар улаза у рај и стоји у директној вези са новим даном у ротацији земље. То га карактерише као божанство Рата (Арата, Арета), чија је постојбина Рашка (Тракија), а један од његових бројних облика је Ован, енг. Aries.

Он је главно и опште божанство свих античких Срба, а његово обележје је мач, који је приношен у паљеницу. Отуда се чудесни Артуров мач, Екскалибур, „вади из камена“, јер, небески свод је у српској митологији од камена, као што је то и престо божији. Духовни мач има две оштрице, које симболишу јутарњу и вечерњу светлост, па Артур добија чудесни мач Госпе од Језера, односно богиње Зоре, јер, вода граничи поље сила делећи Јав од Нава. То је исти онај мач који Девана даје Велесу (А. Бајић).
Сада је сасвим јасно пророчанство чаробњака Мерлина, да ће британски престо (Пендрагона) добити онај ко „извади мач из камена“, који је горео као 30 бакљи, што је дванаести део круга или једна ротација сунца. Вађење мача симболизује рађање јутарње светлости у ротацији земље, а митску потврду ове песничке слике даје сам Артур, који враћа свој легендарни мач поново у језеро (вечерња светлост).

Други Артуров атрибут је штит са крстом. Света посуда Grail (Sangreal) Артурове митологије сумерски грахл, симбол Змаја), описана је у мисирском, феничком и јеврејском предању као суд са водом, украшен црвеним крстом у кругу, па се она пореди са извором Тора који даје црвекасту боју воде. Како је крст магнетни фокусатор и симбол вечности, он је у микро свету поређење, замена и једнакост за човека, посуду у коју Господ „улива воду живота“. Месец је краљ Медведа, а последње Артурове речи биле су да иде у Авалон, у црном чамцу, како би се излечио од задобијених рана а пратиле су га три даме (виле). Црни чамац очигледно припада Наву, јер се у њему возе ноћно Сунце или мртве душе. Три виле су тројна Зора или богиња Месеца, која је тројака и у изведеним митовима. Артур је сахрањен на острву Авалону (< аријски áвара, богиња Нава), које је „окружено ланцем плавих вода“, што одговара опису рајских степа Сварогових, „на небу плавом“ (Велесова књига).

Етимологија имена аријске богиње подупире претпоставку сер Џона Риса у Студијама, који је повезао Авалон са Abalach келтском богињом Нава. Један облик њеног имена носи сестра Артурова, Морган ла Феј или Морана, један од облика имена српске богиње Смрти.

У сумерским таблицама стоје кругови као магијски симболи, чија величина одговара значају појединих богова, у којима је Апсолут обележен тачком. Пупак неба наше галаксије је митско оличење тачке небеског пола, у лику „краља Артура“, аналогно нордијском Тору и громовнику Перуну господару сва три света, који у пупку неба окреће Сварогов точак или Коло небеско. Отуда, на Артуровом споменику пише: „Овде лежи Артур, краљ који је био, краљ који ће бити“.

С. Филиповић и Н. Миливојевић

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off