Archive for » October, 2019 «

Загонетка филистејског натписа из Ашкелона

Филистински натпис 4,5  из Ашкелона (Израел)

.

Порекло и природа Филистејаца  је загонетка за савремене историјске студије. Изгледа да су Филистејци прво населили подручје Егеја, а затим, као Морски народ, око 1200. године пре нове ере, насељавали јужни део садашњег Израела. Недавним ископинама Harvard Leon Levy Expedition (Wilford, 2007)  у подручју луке древних Филистејаца – Ашкелона, пронађено је 18 дршки од стакленки и један натписни остракон направљен од локалне глине. Остракон, класификован као РН 9794, садржи Натпис 4.5 који посебно осветљава порекло и природу Филистејаца.

Анализа свих могућих 27 правописа натписа открива један од њих који, у поређењу са постојећим преживелим славенским језицима, има специфично значење: Људи долазе, видимо или у лабавом преводу: Дођите и видите. Натпис и разматрања развијена у овом чланку указују на то да су Филистејци древног Ашкелона, или Филистејци уопште, били праславенско племе (древно србско племе, јер тад нису постојали Словени – прим.прев.) или људи који су говорили неживи прасловенски језик, а који су се населили у јужном делу садашњег Израела још у гвозденом добу, тј. пре VII века наше ере, што је опште прихваћен период доласка Словена у Источну Европу и Балкан.

Натпис 4.5 из Ашкелона

Чини се да је натпис написан на непознатом праславенском језику, и тачно је препознат као не-семитски  (Cross & Stager, 2006). Ово објашњава зашто је натпис до сада остао недешифрован, тј. једноставно зато што није утврђена његова прасловенска природа.

Знакови на ашкелонском натпису, тј. слова филистејске абецеде, верно се придржавају кипро-минојске абецеде која је повезана са линеарним А и алфабетом Б  (Evans, 1961; Chadwick, 1987; Chadwick, 1995) .

Сва наведена три абецеда, а самим тим и филистејска абецеда, изгледа да потичу од знакова и алфабета развијених у културама јужног Балкана, Градешнице, Каранова, Тартарије, Винче, Турдош, Валчи Дол и пећине Магура (Stein & Tomezzoli, 2016) , због утицај наведених култура на Средоземно подручје.

Стога је разумно формулисати ПРВУ хипотезу да су Филистејци древног Ашкелона или Филистејци уопште настали на подручју у којем су се развијале културе, наведени ликови и алфабети, тј. Јужни Балкан, подунавски и егејски регион и ДРУГУ хипотезу да су они били Праславенско племе или народ. Природа Филистејаца као праславенског народа није изненађујућа због присутности у поменутом региону других прасловенских племена или народа, које је неколико аутора недавно препознало дешифровањем натписа јужног Балкана, минојског и линеарног А на основу њихових сличности са садашњим преживелим славенским језицима. 

(Ambrozic, 2005; Serafimov, 2007; Serafimov & Perdih, 2009; Serafimov & Tomezzoli, 2011; Serafimov & Tomezzoli, 2012; Tomezzoli & Serafimov, 2013; Stein & Tomezzoli, 2016).

Нажалост, највећи део старославенских натписа и натписа народа који још нису формално признати као Словени, изгубљен је због тога што је написан на кварљивим материјалима попут лишћа, дрвених дасака и животињских кожа. Само у неким случајева преживе, ако су написани на некварљивим материјалима, попут керамичких фрагмената, као на примеру Натписа 4.5, камене плоче, стена или металних артефаката. Стога је тек сада на основу наведених преживелих натписа могуће препознати присуство пра-славенских племена или народа у Европи и Средњем Оријенту  у АНТИЦИ. Једино је штета што ископавања ​​Ашкелонске луке нису дала још неке натписе  (Cross & Stager, 2006)  који би могли омогућити даљње потврде и проширења горе поменуте две хипотезе.

 Закључак

 Натпис из Ашкелона и горња разматрања упућују на то да су Филистејци древног Ашкелона или Филистејци уопште били праславенско племе или народ који је говорио неживим протословенским језиком, а који се населио у јужном делу садашњег Израела још у гвоздено доба, тј. пре VII века нове ере, што је опште прихваћен период доласка Словена у источну Европу и Балкан.

Извор:

http://www.scirp.org/pdf/AA_2016080315161595.pdf

Category: Drevni spisi  Comments off

Мистериозни  Хетити

Мистериозни  Хетити

ОД 1750. ГОДИНЕ П.Н.Е. ДО 717. ГОДИНЕ П.Н.Е.

.

О Хетитима у 18. и 19. веку није било историјских извора иако се релативно често спомињу у Старом завету. Ондашњи историчари су намеравали да дискредитују библијски извештај и негирали постојање тог народа.
Један од догађаја који описује Стари завет је опседање Самарије хордама Сиријаца које су биле решене да освоје престоницу Северног израелског царства. Очекивао се масовни покољ.
Преко ноћи цар Израела је начинио савез са царем Хетита. То је изазвало такав страх код Сиријаца да су побегли.
Из овога се може закључити да су Хетити представљали једну од великих сила током много векова.
Међутим, догматски критичари су не мало били изненађени када се дошло до доказа о постојању Хетита. Иако посрамљени и демантовани није забележена ни једна оставка на универзитетима (како ме ово асоцира на данашња времена).

 Арчибалд Сејс (1845-1933)

Арчибалд Сејс је 1876. године у Хами и Алепу у Сирији пронашао сликовито писмо на каменим блоковима. У Турској је пронашао то исто писмо урезано у стене. Те године је утврдио везу између Хетита из Старог завета и Кета који се помињу у египатским текстовима.

.

До тада је било познато да су Кети били једна од „великих сила“ историје а спомен о њима је записана на древном египатском камењу. Познато је да је један Кетски цар начинио уговор са Рамзесом II а из садржаја тог уговора било је јасно да су Рамзес II и кетски цар били равноправни.
Одговор на питање који је то народ био тако моћан попут Египта у врхунцу своје славе дају стручњаци после 1876. године. А. Х. Сејс и В Рајт су одредили старост хетитских натписа које је открио Сејс на векове између 1600. и 700. године п.н.е. Тек 1947. године је Босерт успео да дешифрује Хетитске хијероглифе и од тада је историја Хетита била доступна.

 Хуго Винклер (1863-1913)

Међутим, давно пре 1947. године схваћено је да су Хетити били значајна сила. Између 1906. и 1912. године хетитску престоницу Хатушаш (сада Богазкале) ископао је Хуго Винклер. Налази се око 160 километара ваздушном линијом источно од Анкаре у Турској. На великом узвишењу археолози су откопали огромни дворац, храмове, јавне зграде, велике бедеме и статуе од црног базалта. Кипови представљају мушкарце дуге косе која пада на леђа, са високим калпацима на глави, кратким сукњицама и шпицастим ципелама.

.

Мировни споразум из Кадеша

У току својих ископавања, Винклер је наишао на архиву хетитске царске породице. Плоче су биле написане хетитским клинастим писмом, које су Хетити користили поред хијероглифског писма. Због своје сличности са вавилонским клинастим писмом, хетитско клинасто писмо је дешифровао чешки стручњак Хрозни већ 1915. године. Десет хиљада плочица са хетитским клинастим писмом пронађено је у царској архиви у Хатушашу. Оне који су већ знали за уговор са Ремзесом II, фасцинирало је откриће хетитског примерка тог истог уговора!
Било је јасно да су Хетити били цивилизован народ a њихови писари су били способни да пишу на седам различитих језика (варијанти клинастог писма).

.

Хатушаш – уметниково виђење

Ископавање хетитске престонице Хатушаш завршено је током педесетих година двадесетог века. Површина града је била око 120 хектара. Био је то добро изграђен град од камена и опеке, са скоро несавладивом одбраном. На његовој источној страни била је висока стена која је служила као утврђење. Унутар града откривени су остаци пет храмова. У царској архиви су пронађени и дешифровани детаљни описи хетитског ритуала обожавања, замршене и дугачке религијске службе.

.

Симбол Хетита био је лав. Велики ликови лавова били су постављени са обе стране капије Хаташуша.

Хетитски градови су ископани и реконструисани, а такође и државе којима су они управљали у северној Сирији. Пронађени су и неки градови са којима је Соломун трговао, као на пример Зенџирли и Каркемиш (или Харкемиш).

.

Утврђено је да је успон Хетита до велике силе почео 1750. године п.н.е., и да је, упркос значајном културном утицају и после тог времена, моћ хетитског царства нагло престала око 1200. године п.н.е.
Око 1640. године п.н.е. краљ Табарна је ујединио неколико малих градова-државица након ратовања. Резултат је био богато и моћно Хетитско царство.

Коришћење двоглавог орла на хетитском сликама тумачи се као „владарска ознака”. Монументални хетитски рељеф двоглавог орла који граби два зеца пронађен је на источном стубу Сфингине капије у Алаџа Холуку.

Двоглави орао се употребљавао и раније, па се може наћи и у месту Богазку (Турска), где се налазио древни град народа Хетита и потиче из 18 века пне..

Двоглави орао један је од најстаријих српских симбола и попут оцила, симболизира спајање два света – духовног и земљаског. Симболизира и прожимање истока и запада, као у оној познатој реченици која се приписује светом Сави: “Србија је исток на западу и запад на истоку.” Налазимо га већ код Хетита у Малој Азији у другом миленију прије нове ере. Хетити су били народ сродан Србима и Славенима, који су данашњој Турској наметнули своју власт локалним семитским и хуритским племенима. За време римског царства користили су га и римски цареви. 19 римских царева рођено је у Србији. Једино је у Италији рођено више римских царева, него у Србији. Један од њих био је и Гај Валерије Лицинијан Лициније, познат по Миланском едикту који је кршћанству дао равноправност, којег је донео заједно са још једним римским царем из Србије, Константином из Ниша.

Хетити су обухватили неколико племена и као што је речено говорили чак седам језика. Један од њих је био језик Хетија, првобитних становника Анадолије. Језик Хетита је припадао великој индоевропској породиции био је у блиској вези са итало-келтском групом. Хетити су били први народ који је обрађивао гвожђе. Током много година су контролисали производњу гвожђа.

Ти ратоборни људи су користили кочије што им је пружало велико војно преимућство. Није случајно што је један од њихових богова био бог олује. Опустошили су Вавилонију 1595. године п.н.е., мада су се после тога повукли у Анадолију. Постепено су освојили Анадолију, Сирију и Левант (Либан), доводећи у питање премоћ Асираца и Египћана у том региону.

.

Хетити су цивилизоване вештине попут писања прихватили од других народа. На Блиски исток су довели и коње из Кине. У друштву су доминирали мушкарци, који су били и богати и пуно су путовали. Хетити су врхунац достигли око 1300. Године п.н.е. Међутим, и други народи су се досељавали у тај регион и то је довело до пада Хетита. Хетитско царство је преживело многе претње, али су га коначно заузели Фригијци који су дошли са Балкана. О Хетитима се никада више није чуло, али су извршили трајан утицај на своје суседе.

Захваљујући записима у Старом завету нећемо погрешити ако кажемо да су Хетити, за оно време, били изразити џентлмени. Имали су великодушну природу, издашнност и вештину у руковању новцем.
Из неких разбацаних библијских белешки произилази још једна занимљивост: Хетитке је одликовала велика привлачност и зрачиле су неком необичном лепотом којој Хебрејци нису могли да се одупру. Често су их узимали за жене, без обзира на то што су им племенски обичаји и религијска правила забрањивали да се жене женама туђе крви.

.

.
У храму Рамзеса у Луксору је рељеф са ратном сценом пуном динамике. После дешифровања хијероглифа сазнало се да Рамзес који је приказан у двоколицама како гони побеђеног непријатеља на тај начин велича своју победу над Хетитима у бици под зидинама сиријског утврђења Кадеш. Египтолози су израчунали на основу календарских прорачуна да се та битка одиграла 1286. године п.н.е. Међутим Хетити тада нису били поражени а доказ за то је што су они остали на бојном пшољу а не Египћани.
Због опасности и претње од Асираца, Рамзес II и Хетитски цар су склопили уговор о трaјном пријатељству.
Асирски натписи у Месопотамији потпуно су потврдили да су се Хетити много населили у северној Сирији. За време владавине асирског краља Тиглатпилесара I (око 1100. године п.н.е.). Сирија се назива „земљом Хатије“ а престоница је био утврђени град Каркемиш.
Хетити су имали своја првобитна насеља у јужним пределима Русије, почетком другог столећа п.н.е. решили су из неког разлога да се преселе и кренули су са свим својим иметком преко Кавказа на југ Анадолије. Ови индоевропски ратници су покорили околно становништво и наметнули своју власт. Један њихов огранак су били Хетити, чија је држава која је постала светска сила. Други огранак, Касити, после обарања акадијске династије Хамурабија, представљао је у периоду од 550 година владајући слој аристократије у Вавилону. Можда је најинтересантнија била трећа група индоевропских племена, звана Аријевци. Један део ових ратника се населио у Месопотамији и у горњем току Еуграта створио велику државу Митанију која је пала као жртва најезде Хетита и Асираца.
Године 1525. п.н.е. узурпатор Телепинус који је био велики државник и ратник успоставља наследно право. Пре тога су владари били бирани. Од тог времена у хетитској држави су владали аутократски монаси који су истовремено носили титуле врховног комаданта војске, као и највишег судије и свештеника. Њихов симбол је било крилато сунце а преписку су почињали изразом: „Ја сунце…“

Богиња Сунца

Највише обожавано божанство је била богиња сунца, која је имала надимак „Краљица неба, земље и државе Хатис“. Огромним бројем божанстава владао је бог сунца. Хетити су поштовали божанства покорених народа.

.

Око 1380. године п.н.е. на хетитски трон је ступио Шупилулиума, велики ратник и управљач, консолидовао је државу, опасао престоницу Хатутас  одбрамбеним зидинама које су до данас опстале, потукао до ногу Митане и освојио северну Сирију.

Битка за Какемиш је последњи догађај у историји Хетита. Асирци су 717. године п.н.е. под вођством Саргона II разорили град. Тако нестају без трага са историјских мапа, утапајући се у локалне народе.

( Аутор Саша Костић )

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Непозната историја србског двоглавог орла

Др Александар Соловјев:

Непозната историја србскогдвоглавог орла

Двоглави орао у Вавилону

Пратећи простирање симбола ОРЛА и ДВОГЛАВОГ ОРЛА можемо много сазнати о подручјима на којима су живела древна србска племена.

Већ на најстаријим Вавилонским споменицима може се наћи ОРАО као знак државне моћи, напр. у граду Лагашу, а као божански знак имамо — тајанственог орла с лављом главом, „божанску јуришну птицу“. Ово чудовиште сматрано је за национални грб свих Сумераца: оно се среће у краљевским гробницама у Уру, и на печатима из Лагаша.

У истом сумерском свету јавља се и ДВОГЛАВИ ОРАО, јер сумерски митови говоре о дуплим људима и зверовима. Двоглави орао (понекад и са две лавље главе) може да символизира епског јунака Гилгамеша или, по мишљењу других научника, — крилато божанство Сунце. Опет налазимо двоглавог орла на споменицима из Лагаша, нарочито на цилиндрима за печате. У појединим случајевима двоглави орао држи у својим канџама две звери (напр. зечеве); ово је облик који ће се често понављати кроз много векова.Најстарији облик овог двоглавог орла датира (приближно) од 2500 г. пре Христа.

 

На печатном цилиндру приказан је бог Нингирсу на престолу украшеном лавовима, а иза њега двоглави орао подржава Картуш с натписом. Види се да је двоглави орао везан за идеју Божанства.

У Етиопији (у м. Керма код трећег нилског катаракта) пронађени су метални украси за капе (из доба око 2000 г. пре Христа): на њима се налазе и двоглави орлови, као и двоглаве дропље, Тешко је рећи да ли су ове двоглаве птице у Јужном Египту настале под сумерским утицајем или су самосталан производ египатске културе.

После Месопотамије налазимо двоглаве орлове у Хетитским споменицима (од прилике 1500 г, пре Хр.). Хетитски народ који је био мешовитог порекла и имао у своме језику индоевропске елементе, у својој уметности био је под великим утицајем Вавилона. У чувеним споменицима Богаскеја (Bogazkoy) сачувана су два велика двоглава орла. Један је исклесан на вратима двора у Ејуку (Eiuk, Huyuk): испод ногу неког божанства видимо лепог орла са две засебне главе који држи у својим канџама две зверке, вероватно зечеве. Овај облик показује несумњиво сродство са сумерским двоглавим орловима.

.

.

Други је орао исклесан неких 900 метара далеко од овог двора, на стени Јализикаја („Сликана стена“). Ту је приказана читава поворка богова и богиња; две богиње у центру на двоглавом орлу, чије две главе ничу на једном истом врату. Ово је нов облик који ћемо често сретати на истоку. Ова слика потиче из г. 1350—1250 пре Христа.

Осим тога двоглави орао налази се и на Хетитским печатима, понекад заједно са грифонима.

Хетитски двоглави орлови јављају се као први доказ утицаја азијских верских символа на народ индоевропског порекла, настањен у Малој Азији. Али после тога у историји двоглавог орла ствара се велика провалија: он дрема у дубинама Азије и не јавља се никако на европском земљишту. Римљани па и остали европски народи служили су се само обичним једноглавим орловима до самог доба крсташких ратова.Тешко је следити међутим историју двоглавог орла у Азији. Ту смо упућени само на поједине случајне налазе и ископавања.

ХЕТИТСКИ ДВОГЛАВИ ОРАО

.

Двоглави орао први пут код балканских Срба

Интересантно је да се на српском земљишту двоглави орао јавља по први пут на новцу не цара него деспота, и то Јована Оливера. Познат је његов новац с латинским натписом MONITA DESPOTI OLI са лепо стилизованим орлом. Исти деспот Оливер насликан је два пута на фрескама у манастиру Леснову: на једној фресци његово одело као и одело његове жене „царице Марије“ пуно је двоглавих златних орлова на црвеном тлу. Слична дворска одела носе деспот Оливер и његова жена на фресци у капели св. Јована саборне цркве св. Софије у Охриду. Напокон и на ланцу великог полијелеја у Леснову с монограмом деспота Оливера видимо опет истог орла. Деспот Оливер доиста се доследно служи двоглавим орлом који је не само амблем његовог деспотског достојанства, већ у неку руку и његов лични грб.

Уопште од доба прогласа Српског царства скоро сваки великаш носи на своме свечаном оделу „царске орлове“, нарочито ако има високи дворски чин.

.

.

Одело ћесара Гргура Бранковића на фресци у ман. Богородице Захумске на Охридском језеру (1361), зелено одело ћесара Новака и пурпурно ћесарице Кали на фресци г. 1369 у Малом граду на Преспи и црвено одело Остоје Рајаковића у цркви Богородице Перивлепте у Охриду (око г. 1370). И неки деспот Константин (вероватно Константин Дејановић) насликан је на минијатури Еванђелија из г. 1356 у црвеном оделу са златним двоглавим орловима, док његов таст, бугарски цар Јован Александар носи царско одело без орлова. На исти начин приказан је и цар Урош на фрескама, (у оделу без орлова) али видели смо да су двоглави орлови били уобичајени у његовој околини. Њима се служи и краљ Вукашин.

У Маркову манастиру код Скопља, сазиданом од краља Вукашина и његових синова, налази се испред олтара плоча са двоглавим орлом између два лава који има сасвим хералдички облик. Осим тога лепи двоглави орлови јављају се на фрагментима полијелеја с монограмом краља Вукашина: нарочито су интересантни орлови са крстом између глава, у великим колутима.

И кнез Лазар служи се доста често двоглавим орлом. У ман. Раваници он је насликан на фресци (око 1380) опет у црвеном дворском оделу са златним орловима у златним круговима.

И последњи деспоти из других династија служе се двоглавим орлом изнад својих породичних грбова, као знаком деспотског достојанства: тако је на печату деспота Јована Берислава г. 1505 и деспотице Катарине Баћањи удовице Стефана Берислава, из године 1542.

Двоглави орао под Турцима

Горда традиција царског орла није могла да ишчезне ни после пропасти српских држава. Од Немањићког орла у грбу босанских краљева и од деспотског орла у XV и XVI веку наставља се непрекидна традиција у хералдичким сликама и зборницима, посталим у Далмацији крајем XVI века. На „Родословљу српских и босанских краљева“ из Сутјеске (са сумњивим датумом 1482) постали у вези с амбицијама породице Охмућевића крајем XVI века, бели орао јавља се на почасном месту у самом срцу сложеног краљевског грба (ecu de coeur).

Исти грб у већем облику налази се и на рубу слике као „Племена Немагнића штит“. Он има исти тачно одређени хералдички облик: бео орао на црвеном пољу, са две мале круне на главама и са два бела крина испод крила. Породица Охмућевић, родом из Босне чувала је старе традиције славе и независности и сећала се доста тачно тога да је Немањићки двоглави орао био некад познат босанским краљевима.

После тога у Илирском грбовнику Коренића — Неорића 1595 г. сложени грб „цара Стипана Немањића“ обухвата још више грбова него онај у Родословљу; опет је Немањићки орао на почасном месту у срцу грба и опет су његове боје исте; исти су и кринови испод крила. Осим тога велики двоглави орао с ореолима изнад глава и царском круном јавља се као цимер средњег шлема и доминира целом сликом: он пада у очи као славно знамење илирског царства.

Исти орао улази и у сложен грб младог „краља Стипана Уроша“ и напокон јавља се засебно као „Немањића племена цимери“. Осим тога двоглави бели орао са два крина на крилима налази се као украс шлема Лазара Хребељановића. Двоглави орлови јављају се и као грбови породица Кастриотића и Црнојевића. Види се да је састављач грбовника био тачно обавештен јер је њима дао тачне боје: Кастриотићев је орао црн на златном пољу као што то потврђује и Ди Канж за напуљске Кастриоте, а Црнојевићев орао златан на црвеном пољу, као што су га уживали млетачки Црнојевићи.

МАВРО ОРБИН у свом делу КРАЉЕВСТВО СЛОВЕНА послужио се на широко Илирским грбовником, али узевши из њега крст са четири оцила као грб краља Вукашина, није преузео грб Немањића. Само се у комбинованом грбу „цара Стефана Немање“ налази двоглави орао са криновима у центру, и исти орао као украс шлема. Исти сложени грб „краља и цара Србије“ налази се и у споменутом делу Ди Канжа г. 1680.

 

Фотографија корисника Zaveštanja predaka

.

Павле Ритер-Витезовић који се толико послужио илирским грбовницима, доноси не само српски грб него и грб „Немањићког царства“ и то на почасном месту, одмах иза грба Илирије. У своме објашњењу он каже:

„Грб царства које је у правом Илирику установио Стефан, прозвани Немањић, јесте двоглави бели орао на црвеном пољу за разлику од Римског западног који је црн на златном, римског источног који је златан на плавом и Московског који је исто златан на црвеном пољу. Стефан је основао Рашко царство да би у њега пренео источно: и поставивши краљеве, прозвао се цар Рашке, Грчке и Бугарске. Са обе стране орла виде се златни кринови под раширеним крилима, додати ради сродства с краљевском крвљу Француске. Ово беше породични грб Немањића“.

Кнез Милош враћа двоглавог орла

Србија кнеза Милоша потпуно се одлучила за крст с оцилима који је постао признати грб Кнежевине.

Тек кад је Кнез Милан почео да припрема проглас Краљевине, јавила се мисао да се државни грб улепша и повећа. У томе је Милана много помагао наш историчар Ст. Новаковић, онда министар просвете и црквених послова. После проглашења Краљевине 22 фебруара 1882 издат је 20 јуна и. г. и нарочити Закон о грбу Краљевине Србије, примљен у Народној Скупштини.

Први његов члан гласи:

„Грб Краљевине Србије јесте двоглави бели орао на црвеном штиту с круном краљевском. Врх обе главе двоглавог орла стоји круна краљевска а испод сваке канџе по један кринов цвет. На прсима му је грб Књажевине Србије ’бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком углу крста’. Чл. 2: Грб је огрнут пурпурним хермелиновим плаштем коме се на врху налази краљевска круна. Чл. 3: Нацрт грба, који ће служити као оригинал, биће као такав утврђен решењем министарског савета и чуваће се у министарству правде“.

Тај нацрт био је утврђен тек 7 октобра 1882 као оригинал грба Краљевине Србије. На томе нацрту су потписи — претседника мин. савета М. Пироћанца, мин. просвете Ст. Новаковића, мин. финансија Чеде Мијатовића и др.

Двоглави орао за време Југославије

Уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу, проглашено 1 децембра 1918, изазвало је потребу стварања нове заставе и новог државног грба. О застави било је већ уговорено на Крфу г. 1917, а почетком г. 1919 обнародована је у Службеним Новинама уредба Министарског савета о новом грбу, са великим цртежом израђеним од архитекте Пере Поповића. Нашло се сретно решење: Немањићки бели орао примио је на своја прса грбове: српски, хрватски и словеначки. Текст ове уредбе пренет је у Видовдански устав 28 (15) јуна 1921 као члан 2, који гласи:

„Грб је Краљевине Двоглави Бели Орао у полету, на црвеном штиту. Врх обе главе Двоглавога Белог Орла стоји Круна Краљевине. На прсима орла је штит, на коме су грбови, српски: бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком краку; хрватски: штит са 25 поља црвених и сребрнастих наизменце; словеначки: на плавоме штиту три златне шестокраке звезде. Испод тога бели полумесец“.

Хрватски је грб био познат од XVI века и постао затим, у год. 1941—1945, званичан грб усташке државе, али словеначког грба није било; узет је грб грофова Цељских — три златне звезде на плавом штиту.

Бели полумесец на црвеном штиту јавља се по први пут на родословљу адм. Петра Охмућевића г. 1582 као „штит Илира старих Бошњана“; затим се појављује у Стематографији П. Ритера-Витезовића као грб „Илирије“. Њега су примили, као своје знамење, присталице илирског покрета у годинама 1840—1850. На новом грбу 1919 г. имао је тај полумесец да подсећа на илирски покрет.

У цитираном опису има доста нетачности:
1) орао са спуштеним крилима није „орао у полету“;
2) као у пређашњим српским уставима, није споменута боја огњила;
3) са гледишта хералдике, погрешно је говорити о белом орлу, белом крсту и „сребрнастим пољима“; у хералдици сви су ови предмети сребрни, што се може заменити за све белом бојом;
4) погрешан је израз „у сваком краку“ место „у сваком углу“ српског штита;
5) опет, као у српском уставу 1888 г., речено је да круна стоји „врх обе главе“ орла, међутим она је насликана изнад целог штита на прсима орла, али пошто је бели полумесец на белом орловом перју био скоро невидљив, њега су у пракси пренели на словеначки плави део штита, иако илиризам није никад био словеначки монопол. У том је облику грб Краљевине био познат свакоме.

Год. 1947 поједине народне републике Демократске Федеративне Југославије добиле су нове грбове (налик на грбове совјетских република) у венцу од храстова лишћа, са петокраком звездом горе, и савременим амблемима. Ипак у грбу НР Хрватске сачуван је стари штит са црвено-белом шаховницом (од 25 коцки), а у грбу НР Србије — црвени штит са четири славна огњила.

О АУТОРУ

Александар Васиљевич Соловјев (рус. Александр Васильевич Соловьёв; Калиш, 18. септембар 1890 — Женева, 15. јануар 1971) је био слависта, истраживач богумила, хералдике, нумизматике, археологије, преводилац са руског и француског језика, професор историје словенског и византијског права на Правном факултету у Београду и у Сарајеву; професор словенских језика и руске литературе на Универзитету у Женеви.

ИЗВОР:

Catena mundi – Издавачка кућа

Извор:

https://catenamundi.rs/

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Вандали, неправедно оптужени

.

ВАНДАЛИ се, у историјским хроникама, појавлјују под разним именима као Виниди, Венети, Хенети и Венди. На обали Балтика имали су своје краљевство од 405. до 470.г. По легенди, Јафетов унук био је принц Свево (Суево, Саво), краљевић што је владао пространством од реке Елбе до обала Балтичког мора. Његов син Вандал, епонимни отац народа, владао је земљом између река Треве и Висле. Ово је област данашње северно-источне Немачке, савезне државе Макленбург-Ворпомерн са центром у Шверину. Вандали су, живећи у заједници са другим племенским групацијама од Лабе до Одре, описивани као ВЕНДИ (Лужички Срби) – Бодрићи, у Ајнхардовом ,,Животу Карла Великог”. Франкелијус пише да је њихово име настало од глагола обтрити (оштрити) те је правилно име овог вендског народа Оштрићи или Оштривојевићи.

Вандали звани Сораби

Мавро Орбини, у ,,Краљевству Словена” сматра их Словенима, одбацујући њихово теутонско порекло. Против теутонског порекла Вандала сведочи језик и писмо Венда које није германско. Забуна долази отуда што су Вандали често узимали германска имена а Германи вандалска. Ослањајући се на старије изворе, превасходно ,,Историју Вандала’’ Алберта Кранција, дубровачки историограф пише:
Вандали и Словени су један народ, називани тако по реци где су живели. Преци Словена раселили су се по читавој Европи. Вандали нису имали једно већ неколико различитих имена и то: Вандали, Венеди, Венди, Хенети, Венети, Винити, Словени и, најзад, Вали“. Од словенских вођа, Орбини наводи Радогоста (Радигаста), Рајмира, Санкоа, Одоакара (Одокара) и друге вође чији су подвизи описани у различитим књигама.
На лош глас у светској историографији Вандали су дошли, како закључује Тери Џонс у ТВ серијалу о варварима, емитованом на станици Историја, само због тога што су, под Одокаром, краљем Вандала и Алана (Реx Аланорум ет Вандалорум) се усудили да одсвирају крај Римском Царству. По свему осталом, Вандали се нису пуно разликовали од Римљана – напротив, Џонс наводи њихов висок културно- цивилизацијски ниво.

more »

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off