Bog Dagon (Oanes)
MESOPOTAMIJA I HALDEJA (stare države Bliskog Istoka):
(Aleksandar M. Petrović «Praistorija Srba – razmatranje građe za staru povesnicu», Beograd 2001., Biblioteka: Tragom Slovena, knj. XV, 156-157.str.):
«Premda su ih nazivali Oanesi (neizgledni) ili Anedoti (ružni), jer su odzada imali krljušt i riblju glavu, a spreda čovekoliko lice (što bi moglo da podseća na drevni skafander), pokazali su se znatni u delima poučavajući ljude pismenosti, zanatima i veštinama, uređenju društva i države zbog boljeg i skladnijeg života f29. (fusnota 29 – Fabricije u «Bibliotheca Graeca», T. XIV, navodi izveštaj Aleksandra Polihistora: ”Onaj deo Vavilonije koji se graniči sa Arabijom bio je go i bez vode, dok je deo na drugoj strani bio brdovit i plodan.U Vavilonu su se u to doba okupljali ljudi raznih narodnosti, koji su prebivali u Haldeji i živeli bez reda i zakona, kao životinje s polja.
Prve godine, iz ovog dela Eritrejskog mora koji se graniči sa Vavilonom, pojavila se neka životinja obdarena umom, koja se zvala Oanes. Celo je telo tog živog bića ličilo na riblje, pod ribljom glavom imalo je još jednu glavu, a i noge slične čovečijim dodate su ribljem repu. Takođe, glas i govor bili su mu razgovetni i ljudski, a slika mu se sačuvala do današnjih dana. Danju je to biće razgovaralo sa ljudima, a u to doba nije ništa jelo, dalo im je osnovno znanje, nauke i sve vrste umetnosti. Naučilo ih je da grade kuće, osnivaju hramove, sastavljaju zakone i objasnilo im je načelo geometrije. Protumačilo im je kako može da se razlikuje zemaljsko semenje i pokazalo im kako se beru plodovi: ukratko, poučilo ih je svemu što je moglo da ublaži način života, i da ga očoveči. Od tog vremena ništa drugo važnije nije pronađeno. Kada bi zašlo sunce, to bi biće opet uronilo u more i celu noć je provelo u dubinama, jer je bilo vodozemac”. / tamo, str. 184-187/ )».
.
ISTOČNI MEDITERAN:
Takođe na gore pomenutom linku o Oanesima, može se naći podatak o filistinskom božanstvu Dagonu sa sličnim opisom, čiji se kult poštovao od sredine trećeg milenijuma pre naše ere. Filistinci su potomci Pelasta (Srbi sa Peloponeza), koji su preko Male Azije prodrli na prostor današnje Sirije, i sukobili se (kasnije i delom pomešali) sa starim stanovništvom. Riba je inače veoma zastupljen simbol u istočnom Mediteranu.
Dagon na reljefu u muzeju Luvr
U knjizi Vernera Kelera «Biblija je u pravu – istorija i arheologija potvrđuju», Kragujevac 1979. (original iz 1955.) [po mom mišljenju, knjiga je inspirativna ali autor u velikoj želji da dokaže neke stvari odlazi u krajnost; osim toga, delo je sačinjeno pre 50 godina] na 353-54. strani piše: «Posmatrači neba na istoku kao astrolozi pripisuju svakoj zvezdi poseban značaj.Prema haldejskom shvatanju, riba je znak zapada, dakle zemlje na Sredozemnom moru. Prema jevrejskoj tradiciji, riba je znak Izrailja, znak mesije. Sazvežđe riba nalazi se na kraju jednog starog, i na početku jednog novog Sunčevog kruga».
RIBOLIKA BOŽANSTAVA NA BALKANU :
Zasigurno da su jedne od najstarijih balkanskih ihtiokefalnih predstava poznate glave iz Lepenskog Vira. U vezi knjige «Lepenski Vir» Dragoslava Srejovića stoji: «Snaga vode i svih bića, koja u njoj borave, sjedinjuju se u oblutku sa čvrstinom kamena i silama živog sveta, koje on nosi.[…] A ispod njega [misli se na oblutak – prim. H.] sahranjivana su – ili tela pokojnika, ili pak samo glave, što se sigurno vezivalo za veoma složenu religioznu misao, koja tek u Lepenskom Viru ljudsku glavu uzdiže na stepen velikog verskog simbola. Može se smatrati da je simbolika glave bila mnogostruka, odnosno, da se verovalo, da ona deluje na sve sile koje gospodare životom u kući i naselju, u šumi i u vodi. […] Uz to doznajemo, da su prilikom iskopavanja pronađeni ostaci žrtava i istrumenata kulta, ali – da je izvesno, na koji način i u kakvim prilikama su prinošene žrtve, kao i sve drugo, što je pratilo taj čin. A kao žrtve prinošene su ribe, jelen i pas…»
U «Srpskom mitološkom rečniku» se može videti da se riba često dovodi u vezu sa zmajem koji se, opet, dovodi do složenog simbola mitskog pretka. «[…] uobličila su se verovanja i predanja da su i ribe demonska bića, ili bar neke od njih, kao i da se u njima nalazi snažna demonska moć (vodeni zmaj). U podunavskim selima u istočnoj Srbiji verovalo se da zmaj postaje od šarana kad doživi četrdeset godina.U mnogim krajevima Srbije, a naročito u Timočkoj Krajni i u jugoistočnoj Srbiji, za neke vrste riba i za one koje se posebno odlikuju bojom, izgledom, ili je na njihovom telu neki neuobičajeni znak, na primer krst, verovalo se da imaju određena natprirodna svojstva.Takve ribe nazivane su ”Ribljom kraljicom” ili ”ribljim carem”.Verovalo se da one vladaju vodenim svetom ili samo ribama. Ako neko ulovi takvu ribu, mora je vratiti u vodu, jer ribar koji tako ne postupi bio bi proklet […] U Negotinskoj Krajni, međutim nisu jeli šarana iz straha da se ne razbole.Ta zabrana se može dovesti u vezu sa verovanjem o pretvaranja šarana u zmaja […]».
Za razliku od južnoslovenskih shvatanja, mitološke predstave kod Istočnih Slovena sadrže nešto antropomorfnije oblike vodenih bića. «Slovenska mitologija (enciklopedijski rečnik)», Beograd 2001.: «Ukrajinci iz Bukovine prikazivali su carstvo mrtvih kao zemlju blaženih ”Rahmana” – pola ljudi, a pola ribe (467.str.)»; «Kod zapadnih Ukrajinaca i Rumuna postojalo je verovanje o mitološkom narodu, koji se nazivao ”Rahmani (Brahmani)”, a koji je živeo pored velikih voda, pod zemljom, tamo gde se ulivaju sve reke.Verovalo se da su Rahmani hrišćani, ali kako oni nisu znali da računaju vreme, ljudi su smatrali nužnim da im saopšte da dolazi Uskrs i zato su na Veliki četvrtak niz vodu bacali ljuske od jajeta.Verovali su da će za tri i po nedelje te ljuske doploviti do zemlje Rahmana, i da će oni otpraznovati svoj Uskrs. (457.str.)».
U vezi sa mitološkom predstavom Rahmana stoji i drugi slovenski mitološki lik zvani VODENJAK. Najviše je zastupljen u verovanjima Istočnih i Zapanih Slovena. Kod Istočnih Slovena, slika vodenjaka je više hijerarhizovana i socijalizovana (postoji njegovo kraljevstvo, domaćin je voda, riba, životinja, ženi se utopljenim devojkama ili je neženja, itd.) dok kod Zapadnih on u vodi prosto živi, ali je naglašeno njegovo poreklo od utopljenika (bilo da su starci, deca ili odrasli muškarci). Kod Južnih Slovena lik vodenjaka je slabo razvijen – povezuje se sa đavolom i duhovima, ima različite životinjske oblike, ali ono što je zanimljivo za ovu temu je da se on spominje i kao «gvozdeni čovek». Gotovo je ne moguće nabrojati raznolike funkcije, opise i prebivališta vodenjaka.Visok je, nizak, koščat, grbav, ima veliku glavu, veoma dugačkih i mršavih je nogu, ima dlaku,…Kod Čeha ima konjsku glavu «a umesto kose riblju krljušt».Po mom mišljenju, značajne su predstave o boravku i funkcijama vodenjaka van vode: otima devojke po selu (ist. slov., polj.), izaziva oluju, čuva ne samo ribe već i ptice (ist. slov.), napasa stada svojih konja i krava u priobalju.«Po zap. slov. verovanjima, vodenjak odlazi u goste ljudima, posećuje vašare, učestvuje u provodadžisanju […]».
.
Dobroćudni vodenjak sa Dnjepra
…
Menan u svom delu «Recherches», u 2. tomu str. 49., piše da kaldejska (haldejska) umetnička dela često prikazuju sveštenika u koži boga, koja ponekad može biti i koža ribe (ovo i u knjizi «Cupid and Psyche», LVIII, LIX), a to je direktna veza sa mitološkim tragovima u priči o Oanesima.
U staroj Grčkoj poznati su mitovi o delfinima.«U svom delfinskom obliku predvodio je brod do Krize, delfske luke, i zatim izronio blistav iz vode, i ispunio svoj hram svetlošću, bog Sunca zaista [naime, E. Lang smatra da je nelogično to što Apolon otvara izvore i da bog Sunca obično čini suprotno – prim. H.]. Zatim, preuzimajući oblik čoveka, pokazao se Krićanima, i zapovedio im da ga obožavaju u njegovom Delfskom sedištu kao Apolona Delfina, Apolon-Delfin».Po jednoj drugoj (Homerovoj) priči, delfini su preobraženi pirati koji su uvredili boga (čini mi se da su vezali Dionisa), ali s obzirom da su pronašli izgubljenu Boginju mora u koju je Posejdon bio zaljubljen, zahvalni bog ih je u obliku delfina uzdigao među zvezde…
Ivica Todorović u delu «Mitska istina Srba», Beograd 2005., 165-166.str.: «[…] do svetih ribljih obreda u kultu sirijsko-feničanske boginje Derketo-Atargatis i nejasnih mesta u zapisu Aberkios i od soter-ribe Manua u dalekoj Indiji [ja bih dodao još da se Višnu predstavlja kao čovek-riba koji je izašao iz Ganga i osnovao civilizaciju – prim. H.]sve do euharističkog ribljeg jela ”trakijskih vitezova” […] – [ Karl Jung «Ajon», Atos, Beograd 1996., 73. str. ]».
.
Sirijsko-feničanska Boginja Derketo-Atargatis
…
Модеран приказ СИРЕНА
Postojala jedna srednjevekovna pseudolegenda (verovatno proizvod mešanja germanskog paganizma i hrišćanske tradicije) u kojoj se objašnjava da su Merovinzi (vladali Franačkom do sredine VIII veka) potomci Isusa Hrista. Kasnije su i druge vladarske porodice pokušavale dokazati ovu vezu ali merovinška legenda ima jednu specifičnost koja se ogleda po tome što se Isusov otac smatra ribolikom životinjom (majka je i u ovoj priči Marija Magdalena).
http://www.nacional.hr/articles/view/39552/ – u vikinškoj mitologiji je postojala majka bogova i svemira, Audhumia. Ona je od zaleđenog grumena soli sačinila čovekolikog boga Burija.
«Ali valjalo je Buriju naći ženu. Audhumia siđe s već ojačalim sinom na Zemlju, zaroni pod more i od soli sačini prvu ribu, kojoj također udahne život kao budućoj ženi svog mezimca. Uskoro oni porodiše novi rod bogova, prave Audhumine unuke, a oni udahnuše život smrtnim ljudima. Svi su se podredili Burijevu unuku, vrhovnom bogu Odinu. A Buri i Thora, kako se zvala njegova ribolika žena, podavali su se jedno drugomu svakodnevno i tako su u ljudskom rodu i drugim stvorovima i biljkama stalno budili nagone i darivali im plodnost, te se Zemlja napuči ljudima, životinjama i biljkama. A Thora je stalno izbacivala oplođeno sjeme i uskoro se more napuni ribama. Od tada su svim Vikinzima, tim slavnim pomorcima, najdraža jela od ribe, a posebno od soljenih ili sušenih haringi i bakalara, koje u čast Burija i Thore nose svim morima svijeta i jedu kao žrtvenu hranu. Prenoseći taj običaj od jedne obale do druge, razdijelili su svoje soljene i sušene ribe cijelom svijetu, […]».
Izvor: http://www.mycity.rs/Nauka/Mitologija-ribolikih-antropomorfizama.html
.
Bog Dagon i pleme Dogoni
Prošlost mnogih afričkih plemena, pa i onih sa nazivom Dogoni, prilično je nerazjašnjena. Iako ih neki antropolozi još nazivaju ”domoroci”, dva miliona ljudi koji sačinjavaju ova i okolna plemena nikad neće prihvatiti ovaj epitet, jer ga, sasvim sigurno, ne zaslužuju, mada su već više vekova tu, i ne menjaju svoj način života. Otkud to? Negde između trinaestog i šesnaestog veka doselili su se na visoravan Bandžagara gde se sa jedne strane uzdiže greben visok četiri stotine metara, a sa druge proteže savana i ogromno peskovito prostranstvo Sahare. Ova oblast je najvećim delom godine pusta i neplodna, bez padavina.Kuće su male, sa kupastim krovovima, načinjene od blata i slame.
Stanovništvo Dogona potpuno je ravnodušno prema savremenim tehničkim dostignućima, ali im je zato životna filozofija bogata i složena. Svi oni koji su imali prilike da sa njima provedu izvesno vreme govore o Dogoncima kao jednostavnom i srećnom narodu čije osnovne životne vrednosti imaju korene u pradavnim vremenima. Između ostalog, zanimljiva je i gotovo neverovatna njihova tvrdnja da su ih mnogim stvarima naučila bića iz svemira! Tačnije, došljaci iz sazvežđa Veliki Pas [Canis major – prim. Hijerak.] gde se nalazi zvezda Sirijus udaljena od zemlje oko 8,7 svetlosnih godina. Oni takođe znaju da ova najsjajnija zvezda na nebu ima i svog pratioca koji je nevidljiv golim okom, zvezdu Sirijus B, veoma malu, sabijenu i izuzetno tešku.
Ovi zanimljivi astrološki podaci sastavni su deo mitologije Dogonaca: utkani su u njihovu tradicionalnu arhitekturu, rezbarstvo i ćilimarstvo. Kako su to mogli da znaju?
Detaljnim proučavanjem izvornog materijala američki antropolog Robert Templ zaključuje da stanovništvo Dogona zna dosta, ne samo o Sirijusu B već i o celokupnom Sunčevom sistemu.Na primer, da je Mesec «suv i mrtav», da Saturn ima prsten (tako ga i predstavljaju na svojim crtežima), znaju takođe da se planete okreću oko Sunca, i da Jupiter ima četiri «glavna pratioca», da se Zemlja okreće oko svoje ose i da u Mlečnom putu ima beskonačno mnogo zvezda… Da bi simbolizovali Sirijus B, Dogonci su namerno izabrali najmanji, ali i najznačajniji predmet za koji znaju: zrno njihove osnovne žitarice čiji je latinski naziv «digitaria exilis».Oni ga, inače, nazivaju «po», tako da je Sirijus B za njih «po tolo» («tolo» znači zvezda).A da bi što vernije dočarali težinu ove zvezde kažu da je svi Zemljani zajedno ne bi mogli da podignu. Dogonci duboko veruju da su ih u dalekoj prošlosti posetila bića sa neke planete u blizini Sirijusa, i prenela im sva znanja. Nazivju ih Nomo i slave kao vladare svemira, naše praočeve, čuvare duhovnih vrednosti, nosioce kiše i gospodare nad svim vodama. Na njihovim crtežima svemirska letelica je obavezan motiv, a opisi njenog spuštanja na zemlju obiluju detaljima. Pojavila se, kaže dogonsko predanje, u severoistočnom delu afričkog kontinenta odakle, kako tvrde, vodi poreklo njihov narod. Imala je neobičan zaglušujući zvuk, a Nomo, nalik na ribu, govorio je prodornim glasom koji se prostirao u četiri pravca podsećajući na eho četiri velika kamena bloka u pećini u blizini jezera Debo. Snažan vibrirajući ton koji se ovde postiže ritmički udaranjem kamena o kamen, u stvari podseća na zvuk motora nekog mlaznjaka. Dalje se kaže da je letelica, spuštajuću se, podigla ogroman oblak prašine i da je tlo, na mestu gde je stajala, toliko očvrslo da je i dan-danas tvrdo kao stena.
Kako Sirijus B ima orbitalni ciklus koji traje pedeset godina, Dogonci svakih pola veka održavaju slavlje koje nazivaju Sigi. Kažu da se godinu dana pre toga obavezno pojavljuje ”znak” – veliku stenu koja oduvek stoji na ulazu u najstarije naselje Dogonaca, Jugo Dobro, obasja crvena svetlost i na poljima počinju da klijaju tikve koje niko nije posadijo (?!?).Na osnovu svega što je saznao Templ je uveren da ima nepobitne dokaze da su Zemlju u prošlosti posećivala vanzemaljska bića. Sa njim se slažu i neki drugi naučnici i istoričari kao što je čuveni Robert Grejvis. On smatra da su se sa došljacima iz svemira prvi susreli Egipćani, jer je dokazano da je njihova civilizacija naglo napredovala oko 3400. godine pre nove ere i podigla zemlju na stadijum neolitske kulture, i da su iz Egipta vesti o Sirijusu i Sirijusu B stigle najpre do Sumeraca, a odatle do Grka.To potkrepljuju legendama koje u osnovi imaju broj pedeset – godinu orbitalnog ciklusa Sirijusa B – kao što je priča o Argonautima za koje Herodot kaže da su stigli do Libije i tamo osnovali neke gradove. Odatle su ih, nastavlja Grejvs, starosedeoci potisnuli na jug do gornjeg toka Nigera, pa je vrlo verovatno da su Dogonci neki njihovi potomci.Deniken, na primer, u svojoj veoma čitanoj knjizi prihvata verovanje Dogonaca i naziva ga «konačnim dokazom o…davnoj poseti astronauta iz svemira».
Nasuprot njemu, pisci koji se bave naukom kao Karl Segan i Jan Ridpat , smatraju da to nije dokazano i da su se, na čelu sa Templom, zaneli mitologijom neobičnog naroda. Ključno pitanje je, ipak, da li je stanovništvo Dogona jednostavnim putem moglo da dođe do nekih saznanja, odnosno da li im je pomenuto znanje iz astrologije preneo Nomo ili su ga usvojili od naučno naprednijeg sveta i utkali u svoje mitove? Odgovor na ovo pitanje moraćemo da sačekamo, ali sigurno ne dugo».
«Predanje Dogona, afričkog plemena od oko sto hiljada godina, kaže otprilike: «Velika Sigu Polo ima pratioca čije je ime Po Polo, nevidljivog golim okom, teškog i velike gustine, koji za pedeset godina napravi pun krug. Ništa na Zemlji nije mu slično».[…] Sirijus B otkrio je 1862. godine Elvn Klark, sin američkog naučnika i konstruktora teleskopskih sočiva Grejama Klarka. […] Da li su im [odnosi se na Dogone/Dogonce – prim. H.] Sirijusov dvojni sistem objasnili Nomo, kako oni zovu riboliki narod vanzemaljaca poreklom sa Sirijusa? Ovo ne zvuči naročito ubedljivo i nauka o tome ima svoje pretpostavke.Po mišljenju holandskog naučnika Valtera van Beka, u priči da su Dogoni poznavali binarni sistem Sirijusa nema ni trunčice istine. Da bi se donekle razumeo ovaj mit, treba se vratiti unazad, i to u prvu polovinu prošlog veka kada su francuski antropolozi Marsel Griol i Žermen Diterlen među Dogonima boravili od 1931. do 1952. godine i imali prilike da prikupe njihove priče, običaje i znanja.
TRITON – Posejdonov sin sirena
…
Slika iz Slovenskih Veda, koja prikazuje Brahmu u telu ribe…
…